NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA [1]
 
U v o d [2]
 
Život na zemlji poreklom je s neba; život čovečji poreklom je od Boga. Prakorenjem svojim život svakog ljudskog bića, i svih bića uopšte, sakriven je u neizmernim dubinama neba i u trosunčanim beskrajnostima Trisvetog Božanstva. Tajna života i najmanjeg i najvećeg, i najprostijeg i najsloženijeg bića na zemlji u suštini svojoj sveta je, nebeska je, logosna je, trojična je. Život jedne infuzorije[3] nije manje tajanstven i zagonetan od života jednog ljudskog bića ili od života jedne laste, slavuja, tigra, lava. Živeći, svako živo biće je samim tim stalno u vezi sa praizvorom života, svakog života – Bogom Logosom. Samo, svako po meri svoje Bogom mu dane mere života. Svako živo biće na svoj sopstveni način doživljuje i razvija svoju logosnost samim svojim postojanjem. Složenija bića doživljuju logosnost svoju na složeniji i dramatičniji način, a najsloženija – na najsloženiji način. Nema sumnje čovek je najsloženije biće na zemlji, zato on najsloženije i najdramatičnije i doživljuje svoj život. I kada čovek dosledno traga za tajnom svoga života, ona ga neminovno odvuče u gornje, nebeske svetove, ka Bogu i svemu Božjem. I nikako i nikada čovek nije u stanju da život svoj, i život na zemlji uopšte, objasni bez Boga, bez neba. Sva je tajna, sveta tajna našeg ljudskog života, ne u nama ljudima, već u Bogu i Gospodu na nebesima. Zato je nebeski Bog i postao čovek, i javio se na zemlji kao Bogočovek Isus Hristos, da nam objasni tajnu života, i da nas nauči glavnoj, sveglavnoj istini: da je život čovečiji, od početka do kraja, sav od Boga, u Bogu, ka Bogu, radi Boga. Najbolji, najsavršeniji i najočigledniji primer toga jeste sam život Bogočoveka Hrista. Njegov život na zemlji je – sveživot; jer u njemu svaki čovek može naći svu punoću, svu savršenost, svu besmrtnost, svu večnost svoga života; i kroz to i u tome – svu logosnost i logičnost i božanstvenost i opravdanost svoga života. Bez Bogočoveka Hrista život čovečji ostaje uvek zauvek mučna, bolna, tužna, a katkad i jeziva i svirepa i nepodnošljiva i ljudožderska tajna. Radost života – nemoguća je van Njega i bez Njega; besmrtnost života – nemoguća je van Njega i bez Njega; blažena večnost života – nemoguća je van Njega i bez Njega. Samo Njime i u Njemu život čovečji pobeđuje svaku smrt i sve smrtno, i time osigurava večnu radost sebi i na zemlji i na nebu. Onda, samo onda je njegovoj besmrtnosti ime večna radost, i njegovoj večnosti – večno blaženstvo.
Živeti „dostojno Boga – ἀξίως τοῦ Θεοῦ“ (1. Sol. 2,12), osnovno je pravilo evanđelskog života na zemlji. Hrišćaninov život na zemlji, i u pojedinostima i u celini, treba da je dostojan ovaploćenog Boga, Gospoda Isusa Hrista. Jer Gospod i Bog Isus Hristos postao je čovek, da bi sav božanski život postao čovečijim. On u obličju istinskog čoveka pokazuje punoću božanskog života na zemlji. Pošto „u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno – πᾶν τὸ πλήρωμα τῆς θεότητος σωματικῶς“ (Kol. 2,9), to u Njemu živi sav božanski život u granicama ljudske prirode. On je i postao čovek, da kao Bog da čoveku svu punoću božanskog života, dajući mu božansku Istinu i Pravdu i Ljubav i Večnost. On je stoga i objavio da je došao na zemlju: „da svemu da život večni“ (Jn. 17,2). Od Njega, i Njime, mi ljudi saznali smo jasno i odlučno: da je život ljudski sav od Boga, sav u Bogu, sav ka Bogu, sav radi Boga. Njegova je osnovna blagovest: život je bogočovečanski podvig; dolazi od Boga, i ostaje u čoveku na svu večnost, kroz bogočovečnost. Zato je Bogočovek Spasitelj objavio: Koji veruje mene – ima život večni (Jn. 3,36; 5,24). To znači: nema smrti za njega i u njemu, „prešao je iz smrti u život“ (Jn. 5,24), i to prešao još ovde na zemlji. Zato je svaki hrišćanin ustvari bogočovek po blagodati: sav u Hristu Bogočoveku, od Njega, Njime, ka Njemu, radi Njega. Koji se god u Hrista krste, u Hrista se oblače. I život nas hrišćana nije drugo do doživljavanje Hristovog bogočovečanskog života po meri vere naše u Njega, i ljubavi naše prema Njemu, i molitve naše k Njemu, i posta našeg i milostinje naše i smernosti naše i trpljenja našeg radi Njega. Otuda su hrišćani – „podražavaoci Gospoda“ (1. Sol. 1,6). Oni u vascelom životu svom podražavaju nikog manje do Gospoda i Bogočoveka Hrista. Život čovekov je onda pravi život, kada je život u Bogočoveku Hristu i radi Bogočoveka Hrista, kada je – neprekidno ugađanje Bogu (1. Sol. 4,1). Ugađajući Bogu, čovek ustvari ugađa najpre sebi, onome što je u njemu božansko, besmrtno, večno, bogočovečno. Neprekidni život u Spasitelju i jeste naše spasenje: spasenje od smrti, od greha, od đavola. Jer samo neprekidnim življenjem u Spasitelju mi dobijamo od Njega svepobedne božanske sile, pomoću kojih pobeđujemo svaku smrt, svaki greh, svakog đavola. Čudesni Gospod i Spasitelj naš, Bogočovek Hristos „umre za nas, da mi, ili stražili ili spavali, zajedno s njim živimo“ (1. Sol. 5,10).
Novozavetna je blagovest nad blagovestima: život čovečji je bogočovečanski podvig. I stoga je svaki hrišćanin samim svojim zvanjem bogočovečanski podvižnik. Kao takav, on je dužan da svakog trenutka doživljuje svoj život kao bogočovečanski dar, kao bogočovečansku istinu, kao bogočovečansku pravdu, kao bogočovečansku ljubav, kao bogočovečansku besmrtnost, kao bogočovečansku večnost, kao bogočovečansku pobedu nad svim onim što je grehovno, smrtno, đavolje. I za sve to on od čudesnog Spasitelja neprekidno dobija kroz svete tajne i svete vrline „sve božanstvene sile“, koje su mu potrebne za bogočovečanski život na zemlji (sr. 2. Petr. 1,3), jer pomoću njih on postaje „zajedničar Božje prirode“ (2. Petr. 1,4), tojest obožuje se, postaje „bog po blagodati“. Za ostvarenje bogočovečanskih ciljeva Bogočovek Hristos daje sva bogočovečanska sredstva, i nema evanđelskog zahteva koji Gospod Hristos postavlja čoveku, a da mu u isto vreme ne daje i božanska sredstva pomoću kojih može taj zahtev i ostvariti u svome životu na zemlji.
Doživljavanje Spasitelja kao života svoga života, kao savesti svoje savesti, kao duše svoje duše, kao uma svoga uma, kao volje svoje volje, i jeste spasenje. Drugim rečima: spasenje i nije drugo nego neprekidno osvećivanje sebe svetim božanskim silama, koje se iz Spasitelja Duhom Svetim prelivaju u dušu Njegovog sledbenika. Te svete božanske sile postepeno proniču naše biće, potiskujući iz njega sve što je nesveto, grehovno, smrtno, đavolje, i zacarujući ono što je božansko, sveto, besmrtno, večno, bogočovečno. Šta Spasitelj hoće od nas? – Hoće naše spasenje od naših najgorih neprijatelja: greha, smrti i đavola; spasenje kroz sjedinjenje Duhom Svetim sa Spasiteljem, koji jedini u rodu ljudskom i jeste uvek jači od svake smrti i od svih smrti, od svakog greha i od svih grehova, od svakog đavola i od svih đavola. A sjedinjenje sa Spasiteljem donosi nam osvećenje cele naše ljudske prirode – svetost. Zato sva volja Božja u odnosu prema nama ljudima iscrpljuje se u jednoj jedinoj želji Božjoj: svetosti našoj. Volja je Božjasvetost naša (1. Sol. 4,3); kroz svetost – spasenje naše; a u spasenju našem: Večni život naš, i Večna Istina, i Večna Pravda, i Večna Ljubav naša. Otuda Evanđelje Spasitelja našeg Gospoda Hrista nije drugo nego Božji poziv nama ljudima: da odbacimo svaku nečistotu tela i duše, i da osvetimo sebe pomoću svetih tajni i svetih vrlina. „Jer Bog nas ne dozva na nečistotu nego u svetost“ (1. Sol. 4,7). Kao što je od Spasitelja spasenje, tako je od Njega, Jedino Svetog, i osvećenje. Kroz osvećenje On nam daje spasenje, i kroz spasenje osvećenje. U samoj stvari, sve je od Njega, od Njegove bogočovečanske blagodati, a od nas je – naša smirena vera, naša smirena ljubav, naša smirena molitva, naš smireni post, naše smireno trpljenje. I u svemu tome neprekidno osećanje: da je i to „naše“ ustvari uvek od Njega: našeg svemilostivog i svežalostivog Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista (sr. 1. Kor. 15,10).
Mi hrišćani samo otpočinjemo, na zemlji naš život sa Gospodom Hristom, da se on u onom svetu produži na sve vekove vekova. Zato je Spasitelj i vaskrsao i uzneo se na nebo: da nama proputi put za vaskrsenje iz mrtvih i za život večni na nebu. Mi polazimo sa zemlje kao sa početnog obitališta i kroz telesnu smrt odlazimo dušom na nebo. A pri vaskrsenju mrtvih, i tela će se naša sjediniti sa dušama našim, „i tako ćemo svagda s Gospodom biti“ (1. Sol. 4,17). „Svagda s Gospodom biti“, to je svih hrišćana vrhovna čežnja – svečežnja, vrhovna želja – sveželja, vrhovna molitva – svemolitva, vrhovna ljubav – sveljubav. Mi znamo tajnu smrti, i nemoć smrti – pred Jedinim Pobediteljem smrti, koji nju pobeđuje i u svima nama, Svojim vernim sledbenicima. Smrt za nas niti prestavlja strah niti izaziva očajnu žalost, jer vaskrsli Gospod nam daje neugasive svetlosti koja osvetljuje naš večni život na zemlji i na nebu, i usto nam daje i vaskrsne božanske sile pomoću koje pobeđujemo svaku smrt. Nema smrti za hrišćane, zato nema kod njih ni nerazumne tuge ni preterane žalosti za umrlima. Svi smo živi, večito živi u Gospodu Isusu. Svi naši dani sliće se u onaj veliki dan Gospodnji, u koji će On ponovo doći na zemlju, da sve Svoje uzme k Sebi u Carstvo ljubavi Svoje, „i tako ćemo svagda s Gospodom biti“. Zato mi hrišćani svaki dan svoga života na zemlji cenimo i merimo tim poslednjim, završnim danom Gospodnjim, u koji će On suditi vasionome svetu. Je li današnji dan moj uprljan kojim grehom, teško meni! on će se javiti kao moj tužitelj „u onaj dan“, u dan Gospodnji. I ako bude mnogo takih dana mojih, sa nepokajanim gresima, teško meni „u dan Gospodnji“! jer će taj dan doći da mi objavi da neću s Gospodom biti. Svaki dan tvoj neka je verom i molitvom i pokajanjem povezan sa „danom Gospodnjim“, iza koga nastaje blažena večnost naša, koju nam više neće pomutiti nikakav greh, nikakva smrt. Zato mi hrišćani kroz svaki dan na zemlji živimo „danom Gospodnjim“ i radi dana Gospodnjeg; zato na zemlji živimo nebom; zato u vremenu i prostoru živimo večnošću, jer živimo radi Gospoda večnosti. Šta će nam nauditi smrt? šta – ljudi? šta – đavoli? – šta bogoborci, hristoborci, crkvoborci? – Ništa, ništa, ništa!
 


 
NAPOMENE:

  1. Pri korekciji ovog avinog „Tumačenja 1. poslanice Solunjanima Sv. apostola Pavla“ koristili smo izdanje manastira Ćelije kod Valjeva, Beograd 1986; a za korekciju staro-grčkog teksta poslanice koristili smo: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ „Ο ΣΩΤΗΡ“ ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, i internet izdanje Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, na linku: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Zor. A. St.).

  2. Videti Pogovor na kraju knjige „Tumačenje Poslanice Prve i Druge Korišćanima Sv. Apostola Pavla“ (izd. Man. Ćelije, Beograd, 1983, str. 481-492), koji u svemu važi i za ovo izdanje. – Prim. urednika.

  3. infuzorije (latinski: infusoria) – trepljare, nalivnjaci (jednoćelijne, mikroskopski sitne životinjice složenog unutrašnjeg sastava, žive u vazduhu, vodi i drugim tečnostima). – (Zor. A. St.).

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Po mom skromnom mišljenju ovo je Avino najjasnije u najkraćim crtama objašnjenje Dobre Vesti Hrišćanstva (1Sol. 4-18). Velikim Svecima nisu potrebne mnoge reči. Čovek ima osećaj, da sam Apostol Pavle šapuće AVI Justinu u uvo, a Prepodobni Svetac to zapisuje. Sveti Avo, moli Gospoda za grešnog Damjana.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *