NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
DRUGA GLAVA
 
1. I ja, došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom rečju ili mudrošću da vam javim svedočanstvo Božije.
 
Nisu samo, kaže, za učenike Evanđelja bili izabrani ljudi neuki i neznatnog porekla, nego sam i ja, propovednik Evanđelja, došao da vam bez krasnorečivosti i ljudske mudrosti obznanim svedočanstvo Božije, tj. smrt Hristovu. Zapazi da je i propovednik bio prost i neuk čovek i da su predmet propovedi bili smrt i krst. I pored toga, izvojevao je pobedu. Očigledno je, dakle, da je neizreciva ta sila, koja je sve to učinila. Šta to znači? Zar Pavle, ako bi to hteo, nije mogao da dođe s mudrošću? On sam nije mogao, pošto je uistinu bio prost i neuk čovek. To je mogao da učini Hristos, Koji mu je podario i više od toga. Međutim, to ne bi bilo povoljno za propoved, jer je za Hrista više slave u tome, što je druge pobedio Pavlovom prostotom, nego da je to postigao mudrošću i krasnorečivošću.
 
2. Jer rasudih da ne znam među vama išta osim Isusa Hrista, i to raspetoga.
 
I Hristos je, kaže, hteo da budem prost čovek, pa i ja sam smatram da je to bolje (da uopšte ne poznajem spoljašnju mudrost, a da znam samo da je Hristos raspet i da umem da vam propovedam o Njemu).
 
3. I ja bejah među vama u slabosti i u strahu i u velikom trepetu.
 
Nisam, kaže, došao kod vas oskudevajući samo u rečima, nego sam i živeo među vama u slabosti, strahu i trepetu, tj. među progonima, iskušenjima i bezbrojnim opasnostima. I on sam se, kao čovek, plašio opasnosti, pa je čak i drhtao zbog njih. Zbog toga je i dostojan velike pohvale, jer nas je, budući iste prirode kao i mi, prevazišao svojom voljom. Navedenim rečima pokazuje silu Hristovu, odnosno da je On prevazišao toliko prepreka, i istovremeno ruši gordost Korinćana koji su se oslanjali na mudrost, bogatstvo i snagu.
 
4. I reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile.
 
Moja propoved nije bila ukrašena spoljašnjom ubedljivošću i krasnorečivošću, nego se sastojala u pokazivanju Duha, to jest imala je za svoj dokaz Samog Duha Svetog. To znači da je apostol, ili kroz blagodatno služenje Logosu (Reči) objavio veru svojim slušaocima na neki neobičan način, ili da je tvorio znakove i čuda, pošto je dodao: i sile, tj. znakova. U suštini, videti mrtve kako vaskrsavaju predstavljalo je snažan dokaz za istinitost vere. Kako pak i demoni pomoću privida tvore znamenja, apostol je dodao reč sile, pošto je prethodno pomenuo Duha. Time je pokazao da su njegovi znakovi zavisili od Svetog Duha. Uostalom reč sila može se shvatiti i drugačije: pošto je rekao da nije došao u mudrosti nego u slabosti, reči u pokazivanju Duha vezuje za mudrost, a reč sila suprotstavlja slabosti i kao da kaže: iako sam trpeo progone i bio bičevan, bio sam sve silniji, a to služi kao najveći dokaz za reč.
 
5. Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.
 
Mudrošću ljudskom naziva ubedljivost i krasnorečivost, dok pod silom Božijom, kao što je prethodno pokazano, podrazumeva ukrepljenje slabih i progonjenih, a takođe i pokazivanje znakova. Na taj način je, Korinćani, bila utvrđena i vaša vera – ne sposobnošću da govorite ubedljivo i krasnorečivo, nego silom Božijom.
 
6. A mudrost govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga veka, ni knezova ovoga veka koji su prolazni.
 
Prethodno je propoved nazvao ludošću jer su je tako nazivali Jelini. Međutim, dokazavši samim delom da je to istinska premudrost, najzad smelo naziva i propoved o Hristu premudrošću i spasenjem krstom Smrću uništiti smrt delo je najveće premudrosti.
Savršenima naziva verujuće, jer su oni uistinu savršeni: pošto su prezreli sve zemaljsko streme ka nebeskom.
Mudrošću ovoga veka naziva spoljašnju mudrost jer je ona privremena i okončava se zajedno sa ovim vekom. Knezovima ovoga veka ne naziva demone, kao što su neki mislili, nego mudrace sastavljače beseda i govornike koji su bili uz narodne vođe i starešine. Pošto su i oni privremeni, naziva ih knezovima ovoga veka i prolaznima tj. onima čije će se postojanje prekinuti, a ne večnima.
 
7. Nego govorimo premudrost Božiju u tajni sakrivenu…
 
Tajnom naziva propoved o Hristu. Ona je istovremeno i propoved tajna, jer ni anđeli nisu znali za nju pre nego što je bila blagoveštena. (1. Petr. 1; 12). Mi pak, videvši u njoj jedno, mislimo na drugo. Ja vidim krst i stradanje a mislim na silu. Vidim slugu, a poklanjam se Gospodaru. Sila premudrosti je za neverujuće sakrivena potpuno, a za verne saš delimično, jer sada vidimo kao u ogledalu (v. 1. Kor. 13; 12).
 
Koju predodredi Bog pre vekova za slavu našu.
 
Rečju predodredi ukazuje na Božiju ljubav prema nama. Uistinu nas ljubi Onaj, Koji je već odavno spreman da nam podari dobročinstvo. Tako nam je Bog pre vekova predodredio spasenje krstom, spasenje koje čini najveću premudrost. Rekao je za slavu našu jer nas je On učinio pričasnicima slave. Za slugu predstavlja slavu da zajedno sa Gospodarem bude učesnik u skrivenoj tajni.
 
8. Koju niko od knezova ovoga veka nije poznao.
 
Knezovima ovde naziva Iroda i Pilata. Uostalom, nećemo pogrešiti ni ako pod knezovima budemo podrazumevali prvosveštenike i književnike. Reči: ovoga veka izražavaju, kao što je prethodno rečeno, njihovu privremenu vlast.
 
Jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.
 
Kao što je već rečeno, da su poznali premudrost i tajne božanstvene ikonomije (domostroja), odnosno tajnu Vaploćenja Božijeg, tajnu Krsta, tajnu priziva i usvajanja neznabožaca, tajnu preporođenja, usinovljenja i nasleđivanja Carstva Nebeskog, jednom rečju – sve tajne koje je Duh Sveti otkrio apostolima. Isto tako, da su i prvosveštenici znali da će njihov grad biti pokoren[1] i da će oni sami biti odvedeni u ropstvo, ne bi razapeli Hrista. Hrista je ovde nazvao Gospodom slave. Kako su krst smatrali nečim sramnim (neslavnim), pokazuje da Hrist posredstvom krsta ni najmanje nije izgubio Svoju slavu. Naprotiv, On se još više proslavio, jer je kroz krst projavio Svoje čovekoljublje. Dakle, ako nisu znali, da li bi im trebalo otpustiti (oprostiti) ovaj greh? Naravno, da su se oni posle toga pokajali i preobratili, greh bi im bio otpušten (oprošten), kao što je otpušten Pavlu i mnogima od Jevreja.
 
9. Nego kao što je napisano.
 
Nedostaju reči: „tako se i dogodilo.“ Apostol na mnogim mestima izostavlja reči koje se podrazumevaju.
 
Što oko ne vide i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube.
 
Šta je Bog priugotovio onima, koji Ga ljube? Poznanje Hrista i spasenje Vaploćenjem. To niti je ljudsko oko videlo, niti je uho čulo, niti je došlo u ljudsko srce. Proroci nisu gledali ljudskim očima, niti su slušali ljudskim ušima, niti su ljudskim umom razumevali otkrovenja o Hristu (v. Isa. 64; 4), nego je kod njih sve bilo božanstveno. Rečeno je: Gospod mi dade uho, naravno, duhovno, i ostalo, tome slično. A ko su oni, što ljube Boga? Verujući. Osim toga, gde je napisana ta izreka? Možda je ona uistinu i bila napisana tim rečima. Sada, međutim, ta knjiga ne postoji. Najzad, možda je premudri Pavle tom izrekom preneo sledeći stih: Jer će videti što im nije kazivano i razumeće što nisu slušali (Isa. 52; 15).
 
10. A nama Bog otkri Duhom Svojim.
 
Neko bi mogao da upita: ako nije dolazilo u ljudsko srce, kako ste onda vi doznali za to? Odgovara: Bog nam je otkrio Duhom a ne ljudskom mudrošću, jer ona nije bila toga dostojna, niti je mogla da vidi tajne Božije.
 
Jer Duh sve ispituje, i dubine Božije. 11. Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovekova koji je u njemu? Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega.
 
Takva je, kaže, bila ta tajna, i bila je toliko skrivena da ni od koga ne bismo mogli da je doznamo, da nas nije naučio Duh, Koji poznaje i dubine Božije.
Reč ispituje ne ukazuje na neznanje, nego na savršeno znanje, slično kao što je i o Ocu rečeno: Ti ispituješ srca (Ps. 7; 10), umesto: poznaješ dubinu srca. Može se razumeti i ovako: kaže se da Duh ispituje tajne Božije, u tom smislu što se on naslađuje njihovim sozercanjem. Savršeno znanje Duha pokazuje se i u rečima koje slede: kao što čovečiji duh zna šta je u čoveku, tako, kaže, i Duh Božiji zna šta pripada Bogu. Između ostalog, otuda doznajemo da Duh nije druge suštine u odnosu na Oca, slično kao što ni duh čovečiji nije drugačiji u odnosu na čoveka.
 
12. A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga.
 
Duhom ovoga sveta nazvao je ljudsku mudrost. Mi nismo primili tu mudrost, da ne bi našu propoved učinila praznom i beskorisnom. Naprotiv, naš učitelj je bio Duh od Boga, odnosno, suštastvo jednosuštno Bogu koje ishodi iz Njegove suštine.
 
Da znamo što nam je darovano od Boga.
 
Duh je, kaže, svetlost, i mi smo tu svetlost primili da bi, prosvetlivši se njom, doznali ono što je do sada bilo skriveno. A šta je to? Ono, što nam je darovano od Boga, tj. sve što se odnosi na ikonomiju (domostroj) Hristovu, odnosno: kako je On umro za nas, kako nas je učinio čedima Božijim, kako je u Sebi[2] i nas postavio s desne strane Oca. Prema tome, oni, koji nemaju Duha, ne znaju ove tajne.
 
13. Što i govorimo, ne rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetoga.
 
Mi, kaže, imamo više mudrosti u odnosu na jelinske mudrace usled toga što su njih poučavali ljudi, a mi govorimo onako, kako nam savetuje Duh Sveti.
 
Duhovno duhovnim dokazujući.
 
Odnosno, ako se pojave neka duhovna pitanja, mi rasuđujemo o njima, tj. razrešavamo ih drugim duhovnim učenjima ili predanjima,
Tako je, na primer duhovno pitanje: da li je Hristos vaskrsao? Mi o njemu rasuđujemo i razrešavamo ga na osnovu drugog duhovnog pitanja, odnosno na osnovu povesti o Joni.[3] Na sličan način pojavljuje se i pitanje: kako je Djeva mogla da rodi? Ono se razrešava neplodnošću Sare, Reveke i Jelisavete, koje nisu začele po prirodnim zakonima, pošto začeće zavisi od snage materice. Isto tako, razrešavamo ga i time, što je Eva bez semena potekla od Adamovih rebara, isto kao i drugim primerima o kojima rasuđujemo u vezi s pojavom čoveka u svetu. Uostalom, reči duhovno duhovnim dokazujući možeš razumeti i ovako: o duhovnim pitanjima rasuđuj i razrešavaj ih samo sa duhovnim ljudima, jer jedino oni mogu da ih razumeju. Zbog toga je dodao ono što sledi:
 
14. A duševni (u srpskom prevodu: telesni) čovek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost.
 
Duševni čovek je onaj, koji se u svemu oslanja na svoja razmišljanja (pomisli) i ne smatra da mu je potrebna višnja pomoć. To je onaj, koji ništa neće da prihvati verom i smatra da je ludost sve, što se ne može dokazati. Onoga, dakle, koji misli da se sve događa prema prirodnom redosledu i ne dopušta ništa natprirodno, apostol naziva duševnim, odnosno prirodnim, jer se njegova duša bavi jedino ikonomijom (domostrojem, ustrojstvom) prirode. I kao što telesne oči, iako same po sebi prekrasne i veoma korisne, ništa ne mogu da vide ako nema svetlosti, tako ni duša, koja je postala sposobna za primanje Svetoga Duha, bez Njega ne može da sozercava božanstveno.
 
I ne može da razume, jer se to ispituje duhovno.
 
Ne razume zato, što te stvari zahtevaju veru i ne mogu se pojmiti razumom. To znače reči: to se ispituje duhovno, tj. to ima dokaze u veri i Duhu.
 
15. Duhovan pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje..
 
Duhovni, kaže, zna sve: zna, da je sve sadašnje privremeno a da je buduće postojano; zna da će on zadobiti spasenje, a da će neverujući biti kažnjeni. Zato ih i razobličuje, a njega samog niko ne ispituje, tj. ne mogu da ga razobličuju. Isto tako, onaj koji vidi, vidi i svoje i ono što pripada onima što ne vide, dok slepi ne vidi ni svoje, ni ono što pripada njemu (tj. onom koji vidi).
 
16. Jer ko poznade um Gospodnji, da bi Ga poučio?
 
Duhovni um naziva umom Gospodnjim. Reč suditi upotrebio je umesto ispraviti. Pošto je rekao: duhovnog niko ne ispituje sada dokazuje da je to ispravno.
Jer ko poznade um Gospodnji tako, da bi se odlučio da mu sudi, tj. da ga ispravlja. Ako, dakle, niko ne može da pozna um Gospodnji, a takav je um duhovnog čoveka, onda utoliko pre ne može da ga poučava i ispravlja.
 
A mi imamo um Hristov.
 
Nemoj se čuditi, kaže, što sam duhovnog čoveka i njegov um nazvao umom Gospodnjim. Svi mi imamo um Hristov, jer nam je sve što znamo otkrio Hristos. Sve što razumemo o božanstvenim stvarima, dato nam je od Hrista. Drugim rečima, znanje kakvo imamo o duhovnim stvarima vere, imamo od Hrista, tako da uistinu niko ne može da nam sudi.
Neki su, uostalom, umom Hristovim nazivali Oca, a neki Svetoga Duha.
 


 
NAPOMENA:

  1. Jerusalim
  2. U Svojoj ljudskoj prirodi.
  3. Starozavetni prorok, čija knjiga čini jednu od 12 knjiga tzv. „malih proroka“, iako se, u strogom smislu te reči, ne može svrstati u proročke knjige. Zbog nepokornosti Bogu, koji mu je zapovedio da Ninevljanima propoveda o pokajanju, Jonu je progutao kit i on je u utrobi ove životinje proveo tri dana (kao i Hristos u grobu). Jonin izlazak iz utrobe kita tumači se kao praobraz Vaskrsenja Hristovog, jer i Sam Gospod kaže: Kao što je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana i tri noći, tako će i Sin Čovečiji biti u utrobi zemlje tri dana i tri noći (Mt. 12; 40).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *