ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
 
ПРВА ГЛАВА
 
1. Павле, вољом Божијом призвани апостол Исуса Христа.
 
Ево почетка, који ће одмах разобличити лажног учитеља. Ја сам, каже, призван, и нисам сам измислио, нити сам својом мудрошћу постигао, него ме Христос послао. Нисам самога себе рукоположио као ваши учитељи. Исуса Христа. То значи да је његов учитељ Исус Христос. Како одређујете људе који ће вам бити учитељи? Вољом Божијом. Он нас је спасао и призвао, али не зато што смо тога били достојни, него зато, што је Њему било тако угодно. Тако и сада Он хоће да ја будем ваш апостол. Како то да желите друге учитеље? Зар онда нисте противници Божији?
И брат Состен.
Услед скромности, упоредо са собом помиње и човека који је био далеко мањи од њега. Поступио је тако да би постидео надмене Коринћане, који су све презирали.
Цркви Божијој која је у Коринту.
Цркви, не овог или оног, него: Цркви Божијој. Како то да ви за пред-стојатеље имате људе? Ако сте Црква, морате бити у потпуном јединству.
Освећенима у Христу Исусу.
Ви нисте освећени у неком човеку, него у Христу, тј. кроз крштење, а не кроз мудрост или богатство којима се гордите.
Призванима светима.
И само то, каже, што сте поверовали, није од вас самих, него сте послушали и поверовали стога, што сте од Бога призвани. Зато и вера има свој почетак у Богу. Да вас Он није призвао, не бисте ни поверовали.
Са свима који на сваком месту призивају име Господа нашега Исуса Христа.
Благодат и мир, каже, да буду не само с вама, Коринћани, него са свима који призивају име Христа, а не (име) овога или онога.
На сваком месту.
Помиње верујуће на сваком месту, да би показао да сви верујући, ма где да се налазе, чине једну Цркву. Како онда да сте се ви, живећи у једном граду, поделили? С друге стране, додаје нашег, јер је, рекавши Господа нашег Исуса Христа и на сваком месту, рекао: Господа нашег и њиховог”, да би показао да имамо заједничког Владику. Неки, уосталом, разумеју ове речи дословно: на сваком месту, и код њих и код нас, тј. и тамо где живимо ми, и тамо где живе они.
3. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
Благодат и мир од Бога. И раније, кад смо Му били непријатељи, по Његовој благодати добили смо мир, и ја се молим, да од Бога свагда имате и једно и друго, односно, да не отпаднете нити од Његове благодати, нити од мира, пошто живите у међусобним несугласицама. Како то да се привезујете уз људе и од њих, као од учитеља, тражите благодат и благонаклоност?
4. Благодарим непрестано.
Учи нас да будемо благодарни. Тако поступа готово у свакој посланици. Међутим, сада посебно говори о благодарности, јер благодарност следи за доброчинством. Доброчинство, пак, није нити дуг, нити плата. Према томе, и на тај начин руши гордост Коринћана.
Богу мојему.
Због своје велике љубави, Бога, Који је заједнички за све, присваја за себе.
За вас, на благодати Божијој.
Тиме поучава и Коринћане да свагда буду благодарни Богу а не својим делима, јер каже: благодарим на благодати Божијој а не на вашим делима.
Која вам је дата у Христу Исусу.
Односно, кроз Исуса Христа, а не кроз овога или онога. Зашто онда обраћате пажњу на људе?
5. Што се у свему обогатисте у Њему.
Израз у Њему поново је употребљен уместо кроз Њега. Када, дакле, имате богатство, и то богатство Божије, у свему и то кроз Самог Јединородног, како онда, ви, неблагодарни, за своје учитеље одређујете људе?
У свакој речи и сваком знању.
Постоји и реч (слово, беседа) без знања, када, на пример, неко говори празно и без икакве мисли. Постоји и знање без речи, када неко мисли о узвишеним предметима, али не налази речи којима би их изразио. Ви, међутим, имате и реч и божанствено знање тако да можете и да мислите и да говорите.
6. Као што се сведочанство Христово утврди у вама.
Реч као стоји уместо “кроз које”. Кроз реч, каже, и знање, којима сте се обогатили, утврдило се и ваше сведочанство, тј. проповед о Христу. Ви ту проповед нисте примили кроз спољашњу мудрост, него кроз знакове (знамења) и дарове којих сте се удостојили.
7. Тако да не оскудевате ни у једном благодатном дару.
Ако нису оскудевали ни у једном благодатном дару, како то да их у наставку назива телеснима (в. гл. 3; 1)? На то ћемо рећи: нити су сви били духовни, нити су сви били телесни. Због тога све, о чему сада говори, говори духовнима, док у наставку говори телеснима. Или су, можда, они у почетку добили сваки дар, али су затим постали немарни и почели да живе по телу.
Ви који чекате откривење Господа нашег Исуса Христа.
Овде их застрашује, помињући Други долазак Христов. Ако ће се Христос јавити, како то да имате туђе предстојатеље? Показује и то, да су поред дарова потребне и врлине. У тај дан дарови ни најмање неће помоћи ономе, који није врлински живео (в. Мт. 7; 21-23). Најзад, речју откривење изражава мисао да је Христос и сада присутан, али скривено, а да ће се тада открити (јавити).
8. Који ће вас и утврдити до краја да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа.
Речју утврдити показује да се они колебају, а речју беспрекорни показује да сада заслужују прекор. У овој Посланици се, чешће него у другима, помиње Господ Исус Христос, да би се тиме Коринћани опоменули ко их је спасао и чије име носе. Хришћани се тако називају по Христу, а не по неком човеку.
9. Веран је Бог који вас позва у заједницу Сина Својега, Исуса Христа, Господа нашега.
То јест, истинит је Бог. Ако је Он истинит, а позвао нас је у заједницу Сина Својега, односно, зато да би нас заједно са Сином прославио у Свом Царству, онда је очигледно да ће и испунити оно што је обећао. Позва вас, каже, што значи да нисте пришли због сопствене побуде. Како се онда гордите својим делима? Запази да се овде заменица који односи непосредно на Оца.
10. Молим вас пак браћо именом Господа нашег Исуса Христа.
Намеравајући да им се строжије обрати, најпре објављује да их моли Христом. Ја, каже, не могу сам да вас молим, него позивам у помоћ име Господње, по којем се и ви називате хришћанима и које сте увредили, пожелевши да се називате по именима људи. Стидите се због тога!
Да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори (= расколи)
За шта вас молим? Да сви будете сагласни и да међу вама не буде раздора (раскола, подела). Иако се чини да у ономе, што се дели, уместо једног бивају многи, у суштини од (оног једног) не постају многи (јер каква је корист ако се тело расече на много делова?): у њему је јединство пропало. Дакле, веома је изражајно оно, што се међу њима дешавало, назвао раздорима (расколима). Том речју сасвим јасно показује колико је жалосно било њихово стање.
Него да будете утврђени у истом разуму (начину мишљења, уму, духу, и истој мисли у истој склоности воље).
Претходно је рекао: да сви исто говорите. Да због тога не би помислили да се сагласност састоји једино у речима, додаје: у истом начину мишљења у истом уму, разуму), тј. молим вас и да исто мислите. Многи о једној ствари мисле исто, а о другој различито. Због тога је додао: да будете утврђени (у истом начину мишљења). односно, да у потпуности и о свакој ствари исто мислите. Многи су, опет, сагласни у мишљењу, али се разликују по склоности духа (воље). На пример, када сви имамо исту веру, али нисмо међусобно сједињени љубављу, тада исто мислимо, али се разликујемо према склоностима духа (воље). Због тога је рекао: у једном мишљењу (разуму, уму) и додао: и у једној склоности духа (воље), како се не би разликовали нити у погледу вере, нити у погледу склоности духа (воље).
11. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних.
Да то не би порицали, наводи и сведоке, а да се не би испоставило да их измишља, помиње их по имену и каже: Од Хлојиних. У Коринту се налазио дом, који су називали Хлојиним. Назива их браћом. Иако је њихов грех био неприкривен, ништа га није спречавало да их назива браћом. Уосталом, није ни рекао ко га је управо обавестио, него је указао на читав дом уопште, како не би побудио непријатељство према некоме (одређеном) од њих.
Да су међу вама свађе.
Откривајући оно што је чуо од других, употребљава блажи израз: свађе. Међутим, кад говори у своје име, онда то исто назива раздорима (расколима), што је далеко горе од свађа.
12. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполосов,[1] а ја Кифин, а ја Христов.
То не говоре неки, него сваки од вас. Уосталом, Коринћани нису тако говорили, али је апостол тако уобличио своје слово да би им показао да је неопростиво да се називају Павловим или Кифиним, а утолико пре да се називају именима других људи. Ја сам Кифин. Није Петра поменуо после себе због тога, да би себе узвисио, него зато што му је тиме указао већу почаст, слично као што је и Христа поменуо на крају. Уопштено, у стварима које није требало да се догоде најпре помиње себе. А ја сам Христов. Не прекорева их због тога што кажу: А ја сам Христов, него зато што не говоре сви тако. Боље речено, то је он сам додао, желећи да разобличење учини снажнијим и да покаже да Христа присваја један део њих, мада Коринћани нису тако поступали.
13. Зар се Христос раздели?
Зашто сте разделили Христа? Зашто сте растргли Његово тело? Ово су речи испуњене гневом. Неки су речи: Зар се Христос раздели разумели на следећи начин: зар је Христос поделио Цркву са људима, па један део узео, а други дао њима?
Да се Павле не разапе за вас?
Тиме побија њихово неумесно понашање и помиње своје име, како не би помислили да он имена других помиње због зависти.
Није рекао: ” Да ли вас је Павле створио или саздао”, него, што је далеко више, указује на неизрециво човекољубље Христово и говори о крсту. Није рекао ни: “Да ли је Павле за вас умро”, него: да ли се распе, указујући тиме на привидно бешчашће овакве смрти.
Или се у име Павлово крстисте?
И ја сам, каже, многе крстио, али у име Христово. Говори о крштењу због тога, што су раздори потицали и одатле, што су се називали по именима оних, који су их крстили. Не ради се о томе да ли их је неко крстио, него у чије их је име крстио, јер грехове отпушта Христос, а не онај, који крштава.
14. Благодарим Богу што не крстих ниједнога од вас, осим Криспа и Гаја.
Зашто се, каже, гордите тиме, што крстите, кад ја благодарим Богу што нисам крстио? Не говори то да би умањио вредност крштења, него да би зауздао Коринћане, који су се разметали крштењем. Крштење је велико, али крштавање је неважно (досл. “крштавање није велико”).
15. Да не би ко рекао да у своје име крстих.
Не кажем то стога што је заиста тако, него из стрепње да болест не достигне такав степен. Наиме, ако је у прилици када су их крштавали незнатни људи, дошло до таквог раздора, онда би ми у случају, да сам крштавао ја, који проповедам крштење, неки приписали да крштавам у своје име.
16. А крстих и дом Стефанинов.
То јест све, који су били у Стефаниновом дому. Био је то истакнут и знаменит човек у Коринту.
Даље не знам да ли неког другог крстих.
Мене, каже, у тој мери не брине крштење, да се чак и не сећам, да ли сам још некога крстио. Како то да се ви гордите крштењем?
17. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповедам еванђеље.
Проповедање еванђеља је далеко теже и захтева посебно непоколебиву душу. Убедити човека и удаљити га од отачких предања, и све то савршавати усред великих опасности, уистину је дело велике и одважне душе. Онога, пак, ко је био тако припремљен за крштење, могао је да крсти сваки, који је имао свештенички чин. Међутим, ако он није био послат да крштава, како је онда крштавао? Он није био послат превасходно због тога, али му није било ни забрањено да крштава. Он је био послат ради важнијег дела, али му није било забрањено да испуњава ни оно, што је мање важно.
Не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов.
Унизивши надменост оних који су се гордили крштењем, прелази сада на оне који су се гордили спољашњом мудрошћу и каже: “Послао ме је (Христос) да проповедам, али не мудрим речима, тј. красноречиво и бираним изразима, да крст или проповед о крсту не би били оштећени и унижени”, јер то значи израз: да се не обеснажи, односно, да се покажу као бескорисни и штетни. Поред тога, да су апостоли проповедали мудрим речима, неки би могли да кажу да су убеђивали снагом речи а не силом проповеданога, а то би била штета и понижење за Распетога. Проповедајући с простотом, они су показали да све савршава сила Распетога. Сила крста може да се обеснажи и на други начин.
Нa пример, Јелин ме пита за нешто божанствено, што превазилази наш разум. Ако почнем да му доказујем посредством силогизама и спољашње мудрости, показаћу се као слаб, јер ни један разум не може да изобрази божанствене ствари. Тако ће се моја слабост показати као слабост проповеди, а самим тим ће се обеснажити и крст, јер ће се показати као празан и бескористан.
18. Јер је реч о крсту лудост онима који гину…
У Коринту је било и неверујућих, који су се изругивали крсту и говорили: “Уистину је безумно проповедати распетог Бога. Да је био Бог, не би дозволио да Га распну. А пошто није могао да избегне смрт, како је онда устао из мртвих?” Верујући су им се, изгледа, супротстављали својом мудрошћу, негодујући што ови клеветају крст. Зато и каже: “Не сматрајте то чудним, јер оно, што нам је Бог дао за спасење, изгледа као лудост онима што гину.” Речју о крсту назива проповед о крсту или о Распетом Христу.
А сила Божија нама који се спасавамо.
За нас, каже, који не гинемо него се спасавамо, он је сила Божија. Крст, међутим, показује и премудрост. Силу показује у томе, што је смрћу уништио смрт, јер ако победи онај што је пао, онда је то знак највеће силе. Премудрост је пак у томе што је управо на тај начин спасао оне који гину.
19. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.
Рекавши да неверујући мудраци гину, потврђује то и Писмом, јер оно каже: Мудрост мудрих погинуће (Иса. 29; 14). Мисли, наравно, на спољашњу мудрост, јер у мудрости овога света нема разума (и то већ није мудрост), и биће одбачен разум оних, који себе сматрају разумнима и учењацима.
20. Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост?
Пошто је навео сведочанство из Писма, доказује своју мисао на основу дела и разобличује, како Јелине – речима: Где је мудрац, тако и Јудејце, речима: Где је књижевник!
Препирачима је назвао оне, који све заснивају на силогизмима и истраживањима. Нико од њих нас није спасао, него су нас рибари извели из заблуде.
Израз Зар не претвори Бог мудрост овоГа света у лудост, употребљен је уместо: показао је да је она безумна, јер није била у стању да пронађе истину.
21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују.
Наводи узрок због којег се спољашња мудрост претворила у лудост (безумље). Како у премудрости, која се пројављује у творевини (јер небо и земља и васцела творевина проповедају о Творцу, в. Пс. 18; 2 и Римљ. 1; 20), свет (тј. они који мисле о световном) није познао Бога (очигледно зато, што га је у томе спречавала мудрост, какву је видео у красноречивости), Бог је благоволео да верујуће спасе простотом проповеди (која је само изгледала као лудост иако, у ствари, није била таква). Дакле, Јелини су за свог учитеља имали премудрост Божију, тј. ону што је видљива у творевини, али нису познали Бога, јер их је руководила мудрост која се састоји у красноречивости и која, у ствари, и није мудрост.
22. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. 23. А ми проповедамо Христа распетога…
Павле хоће да покаже како Бог супротним средствима ствара супротна дејства, и каже: “Када Јудејцу кажем веруј, он одмах, као потврду проповеди, тражи знак. Ми, међутим, проповедамо Христа распетога, а то не само да не показује знакове него, напротив, изгледа као слабост. А опет, то исто, које се чини као слабо и сасвим супротно ономе, што траже Јудејци, доводи га до вере, и то показује велику силу Божију. Јелини пак од нас траже мудрост а ми им проповедамо крст, што значи да проповедамо распетог Бога. Чини се да је то лудост, али се они и тим уверавају. Дакле, зар ово није доказ највеће силе, кад их убеђује управо то, што је противно, ономе што они траже?”
Јудејцима саблазан, а Јелинима безумље.
Јудејцима, каже. Распети служи као саблазан јер су се они спотакли о Њега, говорећи: “Како може да буде Бог Онај, Који је јео и пио и с цариницима и с грешницима, и Који је распет с разбојницима?” Јелини се пак изругују над том тајном као над лудошћу, када чују да се само вером, а не силогизмима за које су толико везани, може појмити да је Бог био распет и да проповед о крсту није украшена красноречивошћу.
24. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.
Неверујућим Јудејцима, каже, Христос служи као саблазан, а неверујућим Јелинима изгледа као лудост, јер ни једни ни други не налазе у Њему оне знаке и мудрост које траже. Позваним Јудејцима и Јелинима, тј. од Бога позваним као достојним, Христос у Себи открива и једно и друго, што траже.
Зашто ти, Јудејине, заправо тражиш знакове? Ево Христа, Божије силе која твори знакове.
А ти, Јелину, шта говориш? Ти тражиш мудрост? Ево ти Христа, који је премудрост Очева.
25. Јер је лудост Божија мудрија од људи и слабост је Божија јача од људи.
Крст назива лудошћу, јер су о њему тако мислили. Међутим, он је мудрији од људи: философи су се бавили испразним и бескорисним предметима, а крст је спасао свет. Даље, он им се чини слаб, као што се чини слабим и распети Христос. Он је, међутим, силнији од људи, не само зато што и поред напора небројеног мноштва људи да погазе ово име он (крст) све више и више цвета, него и зато што је тим, како се чини слабим оружјем, свезан моћни ђаво. Можеш то, уосталом, разумети и овако: премудро (надмудро) у Богу назива се немудрим, тј, безумним или лудошћу, и све што је моћно немоћним (слабим), слично као што се и Његова надсветлост назива мраком и тамом (примраком).[2]
26. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенитог рода.
Погледајте, каже, и испитајте призване у веру. Открићете да вас нема много мудрих по телу, тј. на први поглед и прилагођено овом животу. Није рекао: “нема мудрих”, него: нема много. Запази, дакле, силу проповеди, јер је неуке људе научила тако мудрим догмама, а спољашњу мудрост показала као бескорисну.
27. Него оно што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке.
За Јелине је, у ствари, највећа срамота била да виде како их улични занатлија превазилази у мудрољубљу (философији), и како слаби и презрени унижава моћне и богате.
28. И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно да уништи оно што јесте.
Ништавним назива оне, на које су гледали као да не постоје, а оним што јесте оне, за које су сматрали да нешто значе. Да би овима показао колико су сујетни и бескорисни, Бог је изабрао оне, које су сматрали ништавним. Када чујеш: изабрао, немој да помислиш да је Он неминовно хтео да изабере презрене, а да знамените одбаци. Не.
Међутим, како су се знаменити надимали својом мудрошћу и стога нису прихватали проповед, Бог је нашао да су способнији да је прихвате они, који се ничим нису гордили.
29. Да се не похвали ниједно тело пред Богом.
Бог је, каже, тако поступио, да би срушио гордост и разметљивост оних, који су мислили о световном, и да би их убедио да све, што су од Њега добили, Њему и припишу и да се не размећу пред Њим. Како то да се, ви, Коринћани, гордите тим? Запази, између осталог, да нисмо безразложно рекли да одбачени нису удостојени проповеди због своје гордости.
30. Из Њега сте и ви у Христу Исусу.
Речи: из Њега немој схватити као уопштено привођење (из небића) у биће, него као привођење у добробиће. Смисао ових речи је следећи: ви сте постали чеда Божија и из Њега сте, поставши Његови синови, у Христу, тј. кроз Христа.
Речима: ништавне (неблагородне, неплеменитог рода) изабра показује да су они племенитији (благороднији) од свих, јер за Оца имају Бога.
Који нам постаде премудрост од Бога и праведност, и освећење, и искупљење.
Односно, Он нас је учинио мудрим, праведним, светим и слободним, јер то значи реч искупљење, тј. избављење из ропства. Осим тога, изабравши неплемените, Он их је учинио благородним (племенитим), јер су постали синови Божији. Тако је и неуке учинио мудрима, поставши Сам за нас премудрост. Зашто није рекао: “умудрио нас је”, него: постаде нам премудрост! Зато, да би изобразио обиље дара. Тиме као да је рекао: предао нам је Самога Себе.
Узвишено се изразивши о Сину, додао је: од Бога, да Га (Сина) ти не би сматрао нерођеним, и обратио се Његовом узроку, Оцу. Најзад, запази редослед: као прво, учинио их је мудрим, ослободивши их заблуда и научивши их богопознању. Затим их је учинио праведним, подаривши им отпуштање грехова. Најзад их је освештао Духом Светим и тако даровао савршену слободу и искупљење од сваког зла. На тај начин, ми припадамо само Њему једном и налазимо се само у Његовој власти.
31. Да буде као што је написано: Ко се хвали, нека се Господом хвали.
Све је то, каже, учињено због тога, да нико не би себе сматрао значајним и хвалио се самим собом или неким другим, него да се хвали само Богом, Који нам је подарио тако велика добра. Како то да се ви гордите самима собом и учитељима – људима?
 

1. Аполос је био учени александријски Јеврејин, који се одликовао беседничким даром. Он је исправно учио и говорио о Господу, иако је знао само за “Јованово крштење”. О њему видети опширније у Делима апостолским, 18; 24-25. ” Крисп је био старешина коринтске синагоге (в. Дела ап. 18; 8), а Гај коринтски хришћанин који је указао гостопримство апостолу Павлу (в. Римљ. 16; 23).
2. Термини који се превасходно везују за тзв. апофатичко (“негативно”) богословље, које, сажето речено, одриче могућност да се Бог одреди било којим људским помом, пошто ниједна људска реч или мисао не може да изрази шта Бог јесте. Овај вид богословља посебно је заступљен код Кападокијских отаца (IV век) и, нарочито, код св. Дионисија Ареопагита (в. његов спис О мистичком богословљу).