NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
PETNAESTA GLAVA
 
1. Ali vam napominjem, braćo, evanđelje, koje vam propovedah.
 
Prelazi na učenje o vaskrsenju, koje čini temelj naše vere. Ako nema vaskrsenja, onda ni Hristos nije vaskrsao. Ako nije vaskrsao, nije se ni ovaplotio i na taj način će sva naša vera iščeznuti. Pošto su takva kolebanja postojala kod Korinćana (jer su spoljašnji mudraci bili spremni da prihvate sve, osim vaskrsenja), Pavle se borio za učenje o vaskrsenju. On veoma mudro napominje o tome, da su oni to već prihvatili verom. Ne govorim vam, kaže, ništa čudno, nego vam dajem na znanje i napominjem da vam je to već bilo preneto, ali se zaboravilo. Nazvavši ih braćom, delimično ih je smirio, a delimično podsetio na ono zbog čega smo postali braća, odnosno zbog Hristovog javljanja u telu, u koje su mogli da prestanu da veruju, i zbog krštenja, koje služi kao obraz pogrebenja i vaskrsenja Gospodnjeg.
 
Koje i primiste.
 
Nije rekao „koje ste slušali“ nego koje ste primili, jer ga nisu primili samo po slovu, nego i po delima i čudima. Rekao je to da bi ih ubedio da ga održe kao davno primljeno.
 
U kome i stojite, 2. Kroz koje se i spasavate…
 
Iako su se kolebali, kaže da stoje u njemu. On se namerno predstavlja kao neupućen, i predupređuje ih da ne bi mogli da poreknu, čak i ako bi to silno poželeli. Kakva je korist od toga što stojite u njemu? Ta što se spasavate.
 
Ako držiše onako, kako pripovedah…
 
Kao da im kaže: „Ništa vam ne predajem o tome šta je vaskrsenje, jer u tu istinu niste ni posumnjali. Međutim, možda bi trebalo da znate na koji će se način desiti vaskrsenje, o kojem sam vam blagovestio? O tome kako će biti vaskrsenje ja vam sada i govorim“.
 
Osim ako uzalud ne poverovaste.
 
Da ih rečima u kome stojite ne bi učinio nemarnima, kaže „ako držite“, osim ako niste uzaludno poverovali, tj. ako se hrišćanima ne nazivate uzaludno, jer se suština hrišćanstva sadrži u učenju o vaskrsenju.
 
3. Jer vam najpre predah što i primih…
 
Kako je učenje o vaskrsenju veoma važno, predao sam ga onakvo kakvo sam i primio. Ono je temelj celokupne vere, a ja sam ga primio od Hrista. Prema tome, kako ga se ja pridržavam, i vi ste dužni da ga se pridržavate. I ako ste ga primili na početku, niste u pravu što ste sada posumnjali, makar i privremeno.
 
Da Hristos umre za naše grehe, po Pismu.
 
Te reči, očigledno, pripadaju Samom Hristu, Koji je govorio kroz Pavla. Pošto će manihejci kasnije govoriti da Pavle smrću naziva grehe a vaskrsenjem oslobađanje od njih, Njemu je bilo ugodno da ih ovim rečima unapred razobliči. Hristos je, dakle, umro. Kakvom smrću? Nesumnjivo, telesnom, a ne grehovnom, jer On nije počinio greh. Ako se oni ne stide da kažu da je i On umro grehovnom smrću, kako je onda rečeno da je umro za naše grehe? Ako je i On bio grešnik, kako je umro za naše grehe? Sasvim jasno ih pobija i ovom primedbom – po Pismu, jer Pismo svagda pripisuje Hristu telesnu smrt. Tako se kaže: Probodoše ruke Moje i noge Moje (Ps. 21; 17) i: Pogledaše na Onoga, koga su proboli (Zah. 12; 10) i: On bi ranjen za Grehe naše, za prestupe naroda moga On ide na smrt (Isa. 53; 5,8).
 
4. I da bi pogreben.
 
Dakle, On je imao telo, jer telo se sahranjuje. Reči po Pismu nije dodao ili zato što je grob svima bio poznat, ili zato što se reči po Pismu odnose na sve uopšte.
 
I da je ustao u treći dan po Pismu.
 
Gde se u Pismu kaže da je On vaskrsao u treći dan? U praobrazu Jone, ali i u mnogim drugim praobrazima. Takođe i u Isaijinim rečima: Gospod hoće da Ga očisti od rana, da Mu pokaže svetlost, kao i u Davidovim rečima: Nećeš ostaviti dušu moju u adu (15; 10).
 
5. I da se javio Kifi.
 
Kao prvog navodi svedoka, koji je najverodostojniji od svih. Iako Evanđelje kaže da se Gospod najpre javio Mariji (Mk. 16; 9), od muškaraca se prvom javio Petru kao najboljem od učenika. Trebalo je da onaj koji Ga je prvog ispovedio kao Hrista, prvi vidi i vaskrsenje. Javio mu se prvom i zbog njegovog odricanja, da bi mu pokazao da nije odbačen.
 
Zatim Dvanaestorici.
 
Nakon Vaznesenja Gospodnjeg, Matej je pribrojan umesto Jude. Kako onda da Pavle kaže dvanaestorici? Odgovaramo: verovatno da se On Mateju javio posle Vaznesenja, kao što se javio i Pavlu, prizvanom posle Vaznesenja. Neki kažu da je ovde greška pisca. Ili je pak Gospod unapred znao i provideo da će Matej biti pribrojan Jedanaestorici, pa se javio i njemu, da on ni u tom pogledu ne bi bio niži od ostalih apostola. Nešto slično izražava i Jovan, kada kaže Toma, jedan od Dvanaestorice (Jn. 20; 24). Skoro će svako reći da je On prema predznanju pribrojao Mateja ostalim apostolima, umesto Jude i nakon njegove izdaje i samoubistva.
 
6. Potom se javio odjednom više od pet stotina braće.
 
Posle dokaza iz Pisma, navodi kao svedoke apostole i ostale verujuće ljude. Reč više (preko, iznad) neki objašnjavaju kao „odozgo“, sa nebesa, tj. da se On sa visine i iznad glava ljudi javio zato da bi ih uverio u istinu Vaznesenja. Neki su pak prevodili kao „više od“ pet stotina braće, itd.
 
Od kojih su većina i sada živi a neki se upokojiše.
 
Ja, kaže, imam živih svedoka. Izrekom upokojiše se priprema početak vaskrsenja, jer ko spava, on i ustaje.
 
7. Potom se javio Jakovu.
 
Bratu Gospodnjem, kojega je On postavio za prvog episkopa u Jerusalimu.
 
Zatim svima apostolima.
 
Jer je bilo i drugih apostola, kao što su Sedamdesetorica učenika.
 
8. A posle sviju, kao kakvom nedonoščetu, javio se i meni.
 
To je slovo smirenoumlja. Razborito je upotrebio smirenoumlje, da mu, kada se uzvišeno izrazi o sebi ja se potrudih više od ostalih, ne bi otkazali poverenje kao hvalisavcu. Nedonošče je dete koje žena pobacuje. Kako sebe naziva nedostojnim apostolskog znanja i odbačenim čovekom (st. 9), nazvao se i nedonoščetom, kao nezrelim u odnosu na apostolsko dostojanstvo. Neki su pod tim nazivom podrazumevali pozno rođenje, jer je Pavle poslednji od apostola. Pavla, međutim, ne unižava to što je poslednji video Gospoda. Ni Jakov nije niži od ostalih pet stotina, zbog toga što je Gospoda video posle njih.
 
9. Jer sam najmanji od apostola, koji nisam dostojan nazvati se apostolom, zašo što gonih Crkvu Božiju.
 
Sam o sebi iznosi sud: ja sam, kaže, manji ne samo od Dvanaestorice, nego i od svih ostalih. Pogledaj, ovde napominje one grehove, od kojih se izbavio kroz krštenje, da bi pokazao kakvu je blagodat dobio od Boga. Zbog čega on, kao svedok Hristovog vaskrsenja, jer se On javio i njemu, nabraja svoje nedostatke? Zato da bi zaslužio veće poverenje. Onaj koji iz sušte pravednosti iznese sopstvene nedostatke neće uzaludno govoriti u korist drugoga.
 
10. No blagodaću Božijom jesam što jesam.
 
Nedostatke pripisuje samome sebi, a savršenstva blagodati Božijoj.
 
I blagodat Njegova koja je u meni ne osta prazna, nego se potrudih više od sviju njih.
 
I to je rekao sa smirenjem, jer nije rekao: „Postao sam dostojan blagodati“, nego: Blagodat Božija, koja je u meni, ne osta prazna. Kako? Zato što sam se potrudio više od ostalih apostola. Nije rekao: „Izlagao sam se opasnostima“, nego je svoju pohvalu ograničio na skromno ime truda. Govori to za samog sebe zato da bi se pokazao dostojan vere, jer je učitelj dužan da bude dostojan vere.
 
Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je samnom.
 
I to što sam se potrudio nije moje savršenstvo, nego delo blagodati Božije.
 
11. Bilo dakle ja, bilo oni, tako propovedamo i tako poverovaste.
 
Da li sam se više potrudio ja ili oni, ali u propovedi smo, kaže, svi saglasni. I nije rekao:“ Ako meni ne verujete, verujte njima“, jer bi unizio samoga sebe i pokazao se kao svedok istine koji ne stoji u veri. Naprotiv, kaže da je i on sam po sebi dovoljan svedok, i da su i oni, sami po sebi, dovoljni. Rečju propovedamo takođe potvrđuje istinitost svojih reči.
 
12. A ako se Hristos propoveda da je ustao iz mrtvih, kako neki među vama govore da nema vaskrsenja mrtvih?
 
Prekrasno rasuđuje. Na početku je dokazao da je Hristos vaskrsao i da tako propovedaju i on i ostali apostoli. Nakon toga, Njegovim vaskrsenjem potvrđuje opšte vaskrsenje, jer za glavom slede i ostali delovi tela. Svojom optužbom ne obuhvata sve, da ih ne bi učinio bestidnima, nego kaže: Neki među vama govore.
 
13. A ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao.
 
Da ne bi rekli kako, mada je Hristos ustao, nema opšteg vaskrsenja, potvrđuje ovo drugo i kaže: „Ako nema vaskrsenja, onda ni Hristos nije vaskrsao, jer jedno potvrđuje drugo. Zašto je On inače vaskrsao, ako ne zato, da bude naša prvina (prvenac)?“
 
14. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša pa prazna i vera vaša.
 
Ako On, umrevši, nije mogao da vaskrsne, onda ni greh nije iskorenjen, niti je smrt ukinuta. Najzad, mi smo vam propovedali isprazno, i vi ste ispraznom poverovali.
 
15. A pokazujemo se i lažni svedoci Božiji što svedočismo protiv Boga da vaskrse Hrista, Kojega ne vaskrse, ako, dakle, mrtvi ne ustaju.
 
Pokazujemo se, kaže, kao nepravedni, jer smo lažno svedočili protiv Boga, govoreći da je vaskrsao Onoga, Kojega nije vaskrsao. To je ono što sledi ukoliko mrtvi ne vaskrsavaju. Ako je takva posledica besmislena (dosl. neumesna), besmisleno je (neumesno) i ne verovati da mrtvi vaskrsavaju.
 
16. Jer ako mrtvi ne ustaju, to ni Hristos nije ustao. 17. A ako Hristos nije ustao, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.
 
Opet brani istu tvrdnju. On je vaskrsao radi toga, da bi satvorio (savršio, ustrojio) sveopšte vaskrsenje. Ako nema vaskrsenja, onda ni On nije vaskrsao. Ako se to dopusti, onda je vaša vera uzaludna, što je besmisleno. Još ste u gresima svojim. Ako On nije vaskrsao, onda nije ni umro, ako nije umro, ni greh nije iskorenio, jer je Njegova smrt – za istrebljenje greha, pošto je rečeno: Gle, Jagnje Božije, koje na Sebe uze Grehe sveta (Jn. 1; 29). Nesumnjivo da Ga je Jagnjetom nazvao zbog zaklanja. Ako greh nije uništen, i vi, naravno, ostajete u njemu. Kako ste onda poverovali da ste izbavljeni od njega?
 
18. Onda i oni koji usnuše u Hristu propadoše.
 
Onda su i oni koji su za Hrista umrli i koji su za Njega svedočili propali, jer nema vaskrsenja. Uopšteno, ako ne bude vaskrsenja, svi koji su umrli u veri Hristovoj, u teskobnom i žalosnom životu, propali su, jer su se lišili svetovnih naslada a nakon toga neće dobiti nikakvo blago.
 
19. I ako se samo u ovome životu nadamo u Hrista, jadniji smo od sviju ljudi.
 
Ako je, kaže, sve naše ograničeno na ovaj život, i ako mi koji se uzdamo, koji se nadamo u Hrista, postojimo samo u njemu i ako tamo nema drugog života, onda smo nesrećniji od svih, jer niti smo se naslađivali ovdašnjim dobrima, niti ćemo, kao što je rečeno, dobiti ona buduća, pošto, kako neki kažu, nećemo vaskrsnuti. Neko će možda reći: naslađivaće se samo duša. Zašto? Nije se trudila samo ona, nego i telo. Gde je onda pravda ako telo, koje je podnelo najveće teškoće, ne dobije nikakvo blago i ako bude ovenčana samo duša?
 
20. No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade prvenac, onih koji su umrli.
 
Pokazavši koliko se besmislica rađa zbog neverovanja u vaskrsenje, ponavlja svoje reči i kao da kaže: evo šta sledi ukoliko nema sveopšteg vaskrsenja i ako Hristos nije vaskrsao. Međutim, Hristos je vaskrsao. Zbog toga će i biti sveopšteg vaskrsenja, i te besmislice se neće dogoditi. Neprestano ponavlja iz mrtvih, da bi zatvorio usta manihejcima. Ako je On prvenac iz mrtvih, onda, nesumnjivo, i oni moraju da vaskrsnu. Prvenac, naime, ima i one koji za njim slede, na primer, kad neko nešto učini i u tome bude prvi, a ostali to nastave.
 
21. Jer pošto je kroz čoveka smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih. 22. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti.
 
Dodaje razlog, kojim se potvrđuje ono što je rečeno. Bilo je, kaže, neophodno da sama pobeđena priroda pobedi i da sam srušeni pobedi. Ko što u Adamu, tj. u Adamovom padu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. Budući da je Hristos bio bezgrešan i da nije bio kriv smrti, On je, mada je svojevoljno umro, vaskrsao, jer propadljivost nije mogla da zadrži Njega, Životonačalnika (v. Dela ap. 2; 24). Sve je to upućeno protiv manihejaca.
 
23. No svaki u svome redu…
 
Da ne bi, kada čuješ da će svi vaskrsnuti, pomislio da će se i grešnici spasti, dodaje: „Što se tiče vaskrsenja, svi će oživeti, ali će svaki biti u svom redu, tj. u onome, čega je bio dostojan“.
 
Prvenac Hristos, potom, o Njegovu dolasku, oni koji su Hristovi. 24. Onda kraj.
 
Hristos je postao Prvenac i putem vaskrsenja. Posle njega će, pre ostalih, vaskrsnuti oni koji Mu pripadaju, tj. verujući i Njemu ugodni, kad On bude sišao s nebesa (jer to znače reči: o Njegovu dolasku). Pravedno je da pravednici imaju neku prednost i prilikom samog vaskrsenja. Pošto će oni biti uzneseni na oblacima u sretenje Gospodu (1. Sol. 4; 17), oni će pre vaskrsnuti. Grešnici će, međutim, kao osuđeni, dole čekati Sudiju. Zatim je kraj svega i samog vaskrsenja, jer će vaskrsnuti svi uopšte. Sada je vaskrsao samo Hristos, dok su dela ljudska ostala kao i ranije. Tada, međutim, neće biti tako, nego će svemu biti kraj.
 
Kad preda Carstvo Bogu i Ocu…
 
Pismo zna za dva carstva: jedno, prema usvojenju, a drugo prema stvaranju. Prema stvaranju, On caruje nad svima, nad Jelinima, Judejcima pa čak i nad samim demonima i nad onima koji to ne žele. Prema usvojenju, On caruje nad verujućima i svetima, koji se dobrovoljno potčinjavaju. O tom Carstvu je rečeno: Traži od Mene i daću Ti narode u nasledstvo Tvoje (Ps. 2; 7) Dade Mi se svaka vlast (Mt. 28; 18). Njega će i predati Ocu, tj. ustrojiti i okončati. Zamislimo da je neki car poverio sinu da ratuje s narodima koji su se odvojili od njega. Kad sin završi rat i pokori te narode, može se reći da je on rat predao ocu, tj. pokazao mu da je delo, koje mu je poverio, okončano. Pavle, dakle, kaže da će svemu biti kraj kada Sin sve pokori. Hristos će se tada potpuno zacariti nad nama, kad više ne budemo podeljeni između Boga i kneza ovoga sveta. On će preoteti carstvo koje je prigrabio tiranin i tako oslobođeno predati ga Ocu.
 
Kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu.
 
Tj. kad pobedi i ukroti lukave sile. One sada dejstvuju veoma snažno, a tada će prestati da dejstvuju.
 
25. Jer On treba da caruje dok ne položi sve neprijatelje pod noge svoje. 26. Poslednji neprijatelj ukinuće se – smrt.
 
Pošto je rekao da će ukinuti protivničke sile, neko bi mogao da posumnja i kaže: „Možda će On oslabiti i neće moći sve to da učini“, dodaje da On neće oslabiti, nego da će carevati, tj. biti kao Car i Silni dok ne pokori sve neprijatelje, kao i poslednjeg od njih – smrt. Onaj koji je pokorio đavola očigledno je pokorio i njegovo delo, tj. smrt. Odakle će se videti da je ona pokorena, ako ne bude predala tela koja je prigrabila? Ona će, naime, biti pobeđena upravo onda, kad joj plen bude oduzet.
Kada, dakle čuješ da će On ukinuti svako poglavarstvo i svaku vlast, ne strahuj da će On oslabiti i da neće moći to da učini. On će učiniti sve, carujući i upravljajući ratom, dok sve ne pokori. Vidiš li da reč dok nije postavljena zbog uništavanja onoga što je posle toga, nego iz razloga iz kojeg je rečeno? Carstvo Njegovo traje i ne slabi, dok On sve ne ustroji, a utoliko pre će postojati kad On sve ustroji, jer Njegovom carstvu neće biti kraja (v. Lk. 1;33). Sveti Grigorije Bogoslov kaže da se ovde carstvom naziva to što nas On potčinjava i stavlja pod Svoju vlast. Zbog toga će se onda kad se mi pokorimo Njemu, takvo Njegovo carstvo, tj. briga i delanje na tome da Mu budemo potčinjeni, okončati. I kao što se graditelj brine o zdanju samo dotle dok ne postavi krov, a zatim prekida delo izgradnje, tako i Sin caruje, tj. u nama ustrojava Svoje carstvo dotle, dok mi ne postanemo Njegovi podanici.
 
27. Jer sve pokori pod noge Njegove. A kada kaže da Mu je sve pokoreno, očigledno, osim Onoga Koji mu pokori sve.
 
Pošto je za Sina rekao da će srušiti neprijatelje, uplašio se da bi Sina mogli da smatraju za neko drugo, nerođeno načelo. Zbog toga sve pripisuje Ocu, govoreći da je On Sinu pokorio neprijatelje. S obzirom na to da je pisao Jelinima, kod kojih se pričalo da se Zevs pobunio protiv oca Hronosa, kaže da je Sinu sve pokoreno osim Oca, jer je upravo On pokorio Sinu sve ostalo.
 
28. A kad Mu se sve pokori, onda će se i Sam Sin pokoriti Onome Koji Mu sve pokori.
 
Da neko ne bi rekao da, iako se Otac nije pokorio Sinu, Sina ništa nije sprečavalo da bude silniji od Njega, potpuno ruši takvu pretpostavku i kaže da će se i Sin pokoriti Ocu, pokazujući potpuno jedinomislije sa Ocem. Stoga znaj da je Otac uzrok i izvor ove sile za Sina i da Sin nije nikakva druga sila, protivna Ocu. Neka te ne čudi što je upotrebio izraz koji više ukazuje na smirenje: kada želi da nešto u potpunosti iskoreni, Pavle koristi snažne izraze. Na primer, kada želi da dokaže da verujuća žena, živeći s neverujućim mužem, ne trpi nikakvu štetu, on kaže da se muž osvećuje (1. Kor. 7; 14). On ne kaže da muž koji ostaje neverujući postaje svet, nego pojačanim izrazom pokazuje da verujuća žena ne trpi nikakvu štetu. Tako i ovde, pomenuvši pokoravanje, u korenu uništava lukavu pomisao koja bi se kod nekoga mogla pojaviti, tj. pomisao o tome da je Sin, možda, jači od Oca, ako može da savrši toliko dela.
Sveti Grigorije Bogoslov kaže da Sin, prisvojivši za Sebe sve naše, i našu potčinjenost (pokornost) smatra Svojom. Mi se sada protivimo Bogu: neverujući tako što Ga ne priznaju, a verujući tako što mnogi služe strastima, zbog čega Mu nismo pokoreni. Međutim, kad ovi prvi jednom priznaju Onoga Kojeg sad odbacuju a drugi, tj. mi, odustanemo od strasti u ovom životu, tada se, nesumnjivo, može reći da se i Sin pokorio. Prihvativši čovečiju prirodu, On je sve naše učinio i Svojim (osim greha).
 
Da bude Bog sve u svemu.
 
Odnosno, da sve zavisi od Oca i da niko ne misli da postoje dva bespočetna i razdvojena načela. Kad neprijatelji budu pod nogama Sina, a Sin se ne protivi Ocu nego se, kao što i priliči Sinu, Ocu pokorava, tada će, naravno, Bog Otac biti sve u svemu. Neki kažu da se time, tj. pokornošću svega, označava prekidanje zla. Naime, kad ne bude greha, očigledno je da će Bog biti sve u svemu. Tada oni, koji u sebi nemaju ništa božanstveno, ili ga imaju vrlo malo, neće moći da se prepuste niskim pobudama i strastima, nego ćemo svi biti bogopodobni i svi ćemo u sebi imati Boga i samo Njega. Bog će za nas biti sve: i hrana, i piće, i odeća, i misao, i kretanje.
 
29. Inače, šta će činiti oni koji se krštavaju za mrtve, ako mrtvi uopšte ne vaskrsavaju? Zašto se i krštavaju za mrtve?
 
Kad se jereticima markionitima dogodi da neko umre bez krštenja, oni onda nekoga od živih sakriju ispod mrtvačkog odra, prilaze odru i pitaju umrloga želi li da se krsti. Onaj što se sakrio ispod odra odgovara odande da želi i na taj način njega krštavaju umesto umrloga. Kada ih pak optuže zbog toga, onda oni u svoju odbranu kažu da je apostol tako rekao i navode, bezumnici, ovu izreku. To, međutim, nije tako. Nego kako?
Onaj, koji želi da se krsti, izgovara Simvol vere, a u njemu su i sledeće reči: Verujem u vaskrsenje mrtvih. On, dakle, kaže: šta da rade oni koji su poverovali budućem vaskrsenju mrtvih tela i koji su se u toj nadi krstili, kad su se obmanuli? Zašto se, najzad, ljudi i krste zbog vaskrsenja, tj. u očekivanju vaskrsenja, ako mrtvi ne vaskrsavaju?
 
30. Zašto se i mi izlažemo opasnosti svaki čas?
 
Ako kao dokaz ne prihvatate ono ispovedanje rečima, koje izgovaraju kršteni, imate svedočanstvo delima. Svi mi, apostoli, stalno smo izloženi opasnostima. Kad ne bi bilo vaskrsenja, zašto bismo trpeli nevolje? Ako se nekad neko odluči na nevolje zbog slavoljublja, on to učini samo jednom. Međutim, svakodnevno trpljenje nevolja, kakvo trpimo mi, služi kao najveći dokaz naše uverenosti u vaskrsenje.
 
31. Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše pohvale, koju imam u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 
U rečima izlažemo se opasnosti ukazao je na nevolje, a ovde navodi i nešto više, tj. svakodnevno umiranje. Kako on to umire svaki dan? Svojom odlučnošću i spremnošću na to i podnošenjem nevolja koje su za sobom povlačile smrt. Tako mi, braćo, vaše pohvale (dosl. svedočim o tome vašom pohvalom…), tj. svedočim vašim uspehom, kojim se hvalim, jer je uspeh učenika pohvala za učitelja. Zatim to pripisuje Hristu i kaže: Koju imam u Hristu Isusu, Gospodu našem, jer je to Njegovo a ne moje delo. Ovo im je veoma mudro napomenuo: kao što se hvalim vašim uspehom, tako ću se i postideti ako do kraja budete sumnjali i ako ne poverujete u vaskrsenje.
 
32. Jer ako se po čoveku borih sa zverovima u Efesu, kakva mi je korist?
 
Koliko je to moguće, kaže, borio sam se sa zverima. Međutim, kakva je korist od toga što me je Bog izbavio od iskušenja, ako nema vaskrsenja? Borbom sa zverima naziva borbu s Judejcima i sa zlatarem Dimitrijem (v. Dela ap. 19). Po čemu su se oni razlikovali od zveri?
 
Ako mrtvi ne ustaju – da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umreti!
 
Ako mrtvi ne vaskrsavaju i ako tamo ne bude blaženstva, onda ćemo se naslađivati ovozemaljskim dobrima i sadašnjim životom, ješćemo i pićemo, jer samo od toga ima koristi. Naveo je ovde reči proroka Isaije (22; 13), podsmevajući se nerazumnosti onih koji ne priznaju vaskrsenje.
 
33. Ne varajte se: zli razgovori kvare dobre običaje.
 
Počinje da ih savetuje, ali ih prikriveno optužuje zbog bezumlja i lakomislenosti, što izražavaju reči ne varajte se. Dobrim običajima naziva običaje, koji se lako mogu iskriviti obmanama. Istovremeno pokazuje da ih drugi privlače takvim rasuđivanjima.
 
34. Otreznite se kao što treba, i ne grešite. Jer neki ne poznaju Boga, na sramotu vam kažem.
 
Kaže im kao da su pijani: Otreznite se kao što treba, tj. radi svoje koristi, jer i trezni mogu da budu nepravedni, na primer u tvorenju zla. Ne grešite, kaže. Vi zbog toga i ne verujete u vaskrsenje. Oni koji su svesni da su rđavi ne priznaju vaskrsenje zbog straha od kazne. Oni koji ne veruju u vaskrsenje ne poznaju Boga, jer ne poznaju svemogućstvo Božije. Nije rekao „vi ne poznajete“, nego ne poznaju, da bi olakšao optužbu. Na sramotu vam kažem. Pošto ih je dovoljno dugo razobličavao, sada ih teši: „Nisam to rekao zbog neprijateljstva ili zbog prekora, nego da bih vas postideo i da bih vas, kad se postidite i počnete da rasuđujete kako dolikuje, doveo do popravljanja“.
 
35. Ali reći će neko: Kako će ustati mrtvi? I u kakvom će telu doći?
 
Sumnjalo se u dve stvari: prva je bio način vaskrsenja, tj. kako će vaskrsnuti tela koja su se raspala, a druga u kakvom će telu vaskrsnuti, u ovom ili u nekom drugom. Primerom zrna razrešava obe nedoumice.
 
36. Bezumniče, ono što ti seješ.
 
Rešenje preuzima od onoga što je očigledno i što se svakodnevno savršava. Zbog toga ih i naziva nerazumnima, jer ne poznaju tako očigledno delo. Ono što ti seješ ti, propadljivi – kako to da sumnjaš u Boga? – neće oživeti, kaže, ako ne umre. Upotrebio je reči koje se ne primenjuju na semena, nego na tela. Nije rekao: „Neće ponići ako ne istruli“, nego: Neće oživeti ako ne umre. Pogledaj kako je svom slovu dao sasvim protivan tok: njima je bilo neshvatljivo da ćemo posle smrti vaskrsnuti, a on kaže da ćemo vaskrsnuti upravo zato što ćemo umreti. Drugačije ne bismo ni mogli da budemo oživotvoreni, ako ne bi bilo smrti.
 
37. I što seješ, ne seješ telo koje će nestati, nego golo zrno, bilo pšenično ili neko drugo.
 
Kao što je rečeno, postojale su dve nedoumice: jedna – kako ćemo vaskrsnuti, a druga – u kakvom telu. Prvu, tj. kako ćemo vaskrsnuti, razrešio je: kroz smrt, kao zrno. Sada objašnjava u kakvom ćemo telu vaskrsnuti i razrešava i drugu nedoumicu. Kaže da će vaskrsnuti ono isto telo, tj. telo iste suštine, ali u blistavijem i slavnijem vidu. Jeretici kažu da neće vaskrsnuti ovo isto telo, jer to, kažu oni, govori apostol kad kaže: Telo koje će nestati.
Apostol, međutim, ne kaže to. A šta kaže? To da ti ne seješ zrno onakvo kakvo će biti, ne seješ ga svetlo i slavno, nego golo, ali da klas izrasta kao prekrasan. I on nije ono isto što je zasejano, jer nije posejan klas, tj. nije posejan kao stabljika nego kao golo zrno. On, međutim, nije ni u potpunosti nešto drugo, jer to nije klas iz drugog zrna, nego iz onog istog, golog.
 
38. A Bog mu daje telo kako hoće…
 
Ako pak Bog daje telo, zašto se raspituješ u kakvom ćemo telu vaskrsnuti, i ne veruješ vaskrsenju, kada slušaš o sili i volji Božijoj? Bog će vaskrsnuti raspadnuto telo, samo će ga vaskrsnuti kao slavnije i oduhotvorenije. To se može videti i na semenima, jer poniklo seme je bolje (lepše) od onoga koje je bačeno u zemlju.
 
I svakome semenu svoje telo.
 
Ove reči bespogovorno zatvaraju usta jeretika koji govore da u vaskrsenju neće oživeti ovo, nego neko drugo telo. Odavde vidiš da se svakome daje njegovo sopstveno telo.
 
39. Nije svako telo isto telo, nego je drugo telo čovečije, i drugo telo životinjsko, a drugo riblje, a drugo ptičije.
 
Da ne bi, slušajući o pšenici, čije je sve klasje isto, pomislio da će i sva vaskrsla tela biti ista, ovim pokazuje da će među vaskrslima biti razlike (što je i ranije napomenuo govoreći svaki u svome redu) i kaže da nije svako telo isto, tj. da neće svi vaskrsnuti u jednom istom dostojanstvu, nego da će se najpre pravednici razlikovati od grešnika, kao što se razlikuju nebeska od zemaljskih tela, a zatim će se u velikoj meri razlikovati i tela pravednika, kao i samih grešnika, o čemu govori kasnije. Kao što postoji razlika između ljudskog tela i tela zveri, kao i tela drugih životinja, tako će postojati i razlika u kažnjavanju grešnika. Ono što je rečeno o razlici među telima rečeno je o razlici među grešnicima.
 
40. I postoje telesa nebeska i telesa zemaljska, ali je druga slava nebeskih a druga zemaljskih.
 
I ovde, kao što je prethodno rečeno, ukazuje na razliku između pravednih i grešnih. Tela prvih naziva nebeskim, a tela drugih zemaljskim, i kaže da je druga slava pravednika a druga grešnika, samo što to nije slava (jer se to ne može podrazumevati), nego život.
 
41. Druga je slava sunca, a druga slava meseca, a druga slava zvezda, jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi.
 
Kao što je prethodno ponešto rekao o telima grešnika, počevši od ljudi i pomenuvši zatim ptice, životinje i ribe – jer su i grešnici, koji su u početku bili ljudi, pali do upodobljenja beslovesnima – tako i sada ukazuje na razlike među pravednicima. Svi su, kaže, u slavi, ali se svetlost sunca razlikuje od svetlosti meseca ili svetlosti nekog drugog tela; i zvezda se od zvezde razlikuje u slavi, tj. u svetlosti, jer slavu zvezda čini svetlost. Neki su pod nebeskim telima podrazumevali anđele, ali ja mislim da to nije tačno. Iz toga što je pomenuo sunce, mesec i zvezde, očigledno je da je reč o njima.
 
42. Tako i vaskrsenje mrtvih:
 
Kako? Sa mnogo razlika, kao što se vidi iz navedenih primera.
 
Seje se u raspadljivosti, ustaje u neraspadljivosti.
 
Kad je govorio o semenima, upotrebljavao je reči kakve dolikuju telima. Na primer, kaže: Neće oživeti ako ne umre. Sada pak, kada govori o telima, upotrebljava reči koje bi više priličile semenima, jer kaže: Seje se u raspadljivosti. Pod sejanjem ovde ne podrazumeva naše začeće u utrobi, nego pogrebenje mrtvih tela u zemlju i kao da kaže: mrtvo telo se u zemlju sahranjuje u raspadljivosti, tj. zato, da bi istrulelo. Dobro je rekao ustaje, a ne „niče“, da ti ovo ne bi smatrao za delo zemlje.
 
43. Seje se u beščašću, ustaje u slavi.
 
Šta je beščasnije (tj. poniženije) od mrtvoga? Međutim, vaskrsnuće u slavi nepropadljivosti, iako neće svi dobiti istu čast.
 
Seje se u nemoći, ustaje u sili.
 
Ne prođe ni pet dana i telo više ne može da se suprotstavi raspadanju. Međutim, vaskrsnuće u sili neraspadljivosti, i više neće biti podložno nikakvoj truležnosti, iako će neraspadljivost za grešnike poslužiti kao veća kazna.
 
44. Seje se telo duševno, ustaje telo duhovno.
 
Duševno je ono telo koje upravlja silama duše i nad kojim duša gospodari i vlada. Duhovno je ono koje ima izobilno dejstvovanje Duha Svetoga koji njime upravlja u svemu. Iako Duh i sada dejstvuje u nama, to nije tako i nije uvek, jer se od onih koji greše Duh udaljuje. Iako je Duh i sada prisutan, telom upravlja duša. Tada će pak Duh neprekidno obitavati u telima pravednika. Ili možda duhovnim naziva nepropadljivo telo, samo ne vazdušno i etarsko, tj. ono čija je suština vazduh i etar, kao što govori Origen. Ako ne veruješ neraspadljivosti, pogledaj nebeska tela koja sve do sada nisu ni ostarila, ni oslabila. Onaj Koji ih je stvorio takvima učiniće i naše raspadljivo telo neraspadljivim.
 
Postoji telo duševno.
 
Ono koje imamo u ovom životu.
 
Postoji telo duhovno.
 
Ono koje ćemo imati u budućem životu, po suštini isto ali duhovno, neraspadljivo.
 
45. Tako je i napisano: prvi čovek, Adam, postade duša živa, a poslednji Adam duh koji oživljuje.
 
Tačno da je prvo napisano (1. Mojs. 2; 7), dok drugo nije napisano. Međutim, kako se ono dogodilo prema redosledu događaja, kaže da je napisano. I prorok je slično govorio o Jerusalimu (Zah. 8; 3) i rekao da će se on nazvati gradom pravde, iako nije doslovno tako nazvan. Evanđelje je Gospoda nazvalo Emanuilom. On se nije tako zvao, ali Mu dela daju takvo ime. Prvi Adam je, dakle, bio duševni čovek, tj. imao je telo kojim su upravljale duševne sile. Poslednji Adam, Gospod, jeste duh koji oživljuje. Nije rekao da „živi u Duhu“, nego da je duh koji oživljuje. Gospod je imao Duha Svetoga Koji je po suštini svojstven samo Njemu; Njime je on oživeo Svoje telo, Njime i daruje nepropadljivost. Dakle, u prvom Adamu smo dobili zalog sadašnjeg propadljivog života, a u Hristu – zalog budućeg.
 
46. Ali nije prvo duhovno, nego duševno, potom duhovno.
 
Da neko ne bi upitao zašto sada imamo duševno i lošije telo, dok ćemo duhovno tek dobiti, kaže: zato što su u tom poretku postavljeni počeci jednom i drugom. Adam je bio pre, a Hristos posle, a na nama je da svagda idemo ka boljem, i budi uveren da će se ono što je u tebi sada raspadljivo i rđavo preobraziti u neraspadljivo i bolje.
 
47. Prvi čovek je od zemlje, zemljan; drugi čovek je Gospod s neba.
 
Da ne bi postali nemarni prema blagočestivom životu, hoće da ih ubedi da žive bogougodno i kaže da je Adam bio od zemlje, zbog čega je tako i nazvan, jer ime Adam označava onog koji je od zemlje i praha. Prvome daje ime po lošijem, a drugome po boljem, ne zato što je čovek, tj. primljena čovečija suština, navodno došla s neba – kao što je praznoslovio Apolinarije – nego zato što je jedno lice u jednom Hristu. Zbog tog jedinstva (dve prirode) kaže se da je On čovek s neba. Iz istog razloga, kaže se da je Bog raspet (1. Kor. 2; 8).
 
48. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani.
 
Tj. tako će propasti i umreti. Ili: oni koji su se privezivali za zemaljsko umreće grehovnom smrću.
 
I kakav je nebeski, takvi su i nebeski.
 
Tj. biće isto tako besmrtni i slavni iako je umirao i drugi Adam, On je umirao zato da bi uništio smrt. Ili: oni koji su vodili bogougodan život biće proslavljeni kao oni što su pomišljali na nebesko.
 
49. I kao što nosimo sliku zemljanoga, tako ćemo nositi i sliku nebeskoga.
 
Ovde se jasnije ispoljava savetodavni ton njegovog slova. Slikom zemljanog naziva poročna, a slikom nebeskog – dobra dela. I kao što smo pre živeli u zlu, kao sinovi zemljanog koji mudruju na zemaljski način, tako i sada treba da živimo u vrlini, da bismo sačuvali obraz i podobije nebeskog. Slika zemljanog sastoji se u sledećem: Prah si, i u prah ćeš se vratiti (1. Mojs. 3; 19), a slika nebeskog – u vaskrsenju mrtvih i u neraspadljivosti. Prema tome, ako ono što se govori o vaskrsenju ne treba da razumemo u vezi s načinom života, onda i reči tako ćemo nositi i sliku nebeskoga treba da shvatimo u vezi s budućim događajem, tj. da ćemo je nositi.
 
50. A ovo kažem, braćo, da telo (plot, meso) i krv ne mogu naslediti Carstva Božijega.
 
Pošto je rekao sliku zemljanoga, kao objašnjenje kaže da su slika zemljanog telo (meso, plot) i krv, tj. telesna dela i ono što je svojstveno masivnosti (pretilosti) tela, koja ne mogu da naslede Carstvo Božije.
 
Niti raspadljivost nasleđuje neraspadljivost.
 
Tj. zlo, koje uništava plemenitost duše, ne može naslediti onu slavu i nepropadljiva dobra. Možeš razumeti da sve to nije rečeno o načinu života, nego o vaskrsenju. Na primer, reči telo (meso, plot) i krv znače da se u budućem veku neće naslađivati sadašnje telo, koje se sastoji od mesa i krvi, jer tamo nema hrane i pića kojima se hrani sadašnje telo. Raspadljivost, tj. raspadljivo telo ne nasleđuje neraspadljivost. Zato je nužno da naše telo postane duhovno i neraspadljivo. Uostalom, znaj da je sv. Zlatoust ove reči apostola shvatio kao savet za poboljšavanje života.
 
51. Evo vam kazujem tajnu.
 
Opet se vraća na učenje o vaskrsenju i kaže da namerava da im kaže nešto strašno i skriveno. Time ih podstiče na veće uvažavanje onoga što će reći, jer saopštava tajnu.
 
Svi nećemo pomreti, a svi ćemo se promeniti.
 
Iako kaže, neće svi umreti, svi će se izmeniti, tj. i oni koji ne budu umrli obući će se u neraspadljivost. Dakle, kada budeš umirao, ne plaši se da nećeš vaskrsnuti. Kažem ti da neki neće umreti, ali da im to nije dovoljno za vaskrsenje, ako se ne izmene i na taj način ne pređu iz smrtnih tela kakva su imali u besmrtna. I kao što za njih nije korisno da ne umru, tako ni za nas nije štetno da umremo. I za njih će promena poslužiti kao smrt, jer će u njima umirati raspadljivost, izmenivši se u neraspadljivost.
 
52. Ujedanput, u tren oka, pri poslednjoj trubi.
 
Za najkraće i najbrže vreme, u tren oka, savršiće se tolika i takva dela. To je veoma čudno. Moramo se diviti ne samo tome što će vaskrsnuti istrulela tela ili tome što će svaki dobiti svoje sopstveno telo, nego i tome što će se sve savršiti tako brzo da se to ne može ni opisati.
Reči pri poslednjoj trubi neki su razumeli u smislu one, o kojoj se piše u Otkrovenju (gl. 7,8 i 9) evanđeliste Jovana. On kaže da postoji sedam truba, od kojih će prve pogubiti ljude, ali neće svi zajedno umreti, nego je to, kaže, prema ustrojstvu Božijem, da bi oni koji ostanu videli da su prvi izginuli i da bi se pokajali. Poslednja truba će oglasiti vaskrsenje i izmenu onih koji su već vaskrsli, i to će se dogoditi u trenu oka.
 
Jer će zatrubiti, i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi.
 
Da neko ne bi posumnjao da će se ta dela savršiti u trenu oka, verodostojnost svojih reči potvrđuje silom Boga, Koji to delo savršava. Zatrubiće i desiće se, slično kao: On reče, i postadoše (Ps. 32; 9). Truba ne označava ništa drugo do zapovest i znak Božiji, koji svemu prethodi.
 
I mi ćemo se promeniti.
 
Ne govori to o samome sebi, nego o onima koji će tada biti živi.
 
53. Jer treba ovo raspadljivo da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.
 
Da neko ne bi, kada čuje da telo (plot, meso) i krv neće naslediti Carstvo Božije i da će mrtvi vaskrsnuti kao neraspadljivi, pomislio da tela neće vaskrsnuti – jer se ona sada sastoje od mesa (ploti) i krvi – dodaje da će tela vaskrsnuti, ali ne ona koja su meso (plot) i krv, nego preobražena i neraspadljiva Ove su reči izgovorene protiv onih što kažu da će vaskrsnuti tela, ali ne ova ista nego neka druga. Apostol kaže ovo raspadljivo i ovo smrtno; ne dakle neko drugo, nego ovo. Telo će biti ovo isto (jer se u njega oblačimo). Međutim, uništiće se smrt i raspadljivost, jer će se ono obući u neraspadljivost i besmrtnost. Između smrti i raspadljivosti postoji razlika, jer se reč „smrt“ koristi samo za bića koja imaju dušu, dok se raspadljivost koristi za ona bića koja su bez duše. Mi imamo nešto slično neživom (tj. onom bez duše), kao što nokti ili kosa, ali će se i to obući u neraspadljivost.
 
54. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost, onda će se ispuniti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt.
 
Kad se to dogodi, ispuniće se ono što je napisao prorok Osija. Pošto je rekao nešto zaprepašćujuće, u istinu svojih reči uverava svedočenjem Pisma. Pobeda, tj. konačno, jer će se pobeđena uništiti, i neće joj ostati nikakva nada da će bilo kad vratiti snagu.
 
55. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?
 
Kao da je video da se to i na delu izvršilo, nadahnjuje se, uzvikuje i trijumfuje, kao da je stao na poraženu smrt i zgazio je. Između ada i smrti možeš da otkriješ neku razliku, odnosno ad zadržava duše, a smrt tela, jer su duše besmrtne.
 
56. A žalac je smrti greh.
 
Jer je ona kroz njega (greh) dobila snagu, koristeći ga kao neko oružje ili žalac. Kao što je i sam škorpion sitna životinja, ali ima silu u žaoki, tako je i smrt dobila silu kroz greh, jer bi inače bila nedelotvorna. To se vidi i iz primera Samog Gospoda, jer smrt u Njemu nije našla greh, tako da nije mogla ni da deluje na Njega.
 
A sila je greha zakon.
 
Zašto? Kad ne bi bilo zakona, mi bismo grešili u neznanju i ne bismo potpadali pod tako strogu osudu. Kada je zakon pokazao greh, on nas je izložio većoj kazni, jer mi znamo i grešimo. On ga je učinio silnim, ne prema njegovoj prirodi, nego usled našeg nemara jer zakon nismo koristili kako je dolikovalo, odnosno kao lek, o čemu je više govorio u Poslanici Rimljanima. Ne sumnjaj, dakle, čoveče, u vaskrsenje. Ti vidiš da je uništen greh, koji je bio oruđe smrti, i da je ukinut zakon, koji je slučajno postao sila greha. Kad je smrt razoružana, ona, očigledno, nema snage.
 
57. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista.
 
Podvizavao se (borio se) Gospod Isus, a nama je darovana pobeda, ne po zaslugama niti po dugu, nego po blagodati i čovekoljublju Boga Oca, Koji nas je kroz podvig Svoga Sina učinio pobednicima.
 
58. Zato, braćo moja mila, budite čvrsti, nepokolebivi, napredujte neprestano u delu Gospodnjem.
 
Pošto znate da će biti vaskrsenja i nagrade i dobrima i zlima, budite čvrsti. Kaže to jer su se kolebali u pogledu učenja o vaskrsenju. Kako se nisu trudili na vrlinskom životu, misleći da nema vaskrsenja, kaže napredujte neprestano u delu Gospodnjem. Delo Gospodnje, koje Gospod ljubi i zahteva od nas, jeste vrlina.
 
Znajući da trud vaš nije uzalud u Gospodu.
 
Tj. nadajte se da će biti vaskrsenja i da nećete izgubiti ništa od svog truda. Ranije niste verovali vaskrsenju i niste hteli da se uzaludno trudite; sada pak znate da nikakav vaš trud neće biti uzaludan.
U Gospodu znači ili vaš trud koji je u Gospodu, tj. za koji ste imali pomoć sa visine, ili da u Gospodu vaš trud neće biti uzaludan, nego da ćete od njega dobiti nagradu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *