NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
ČETRNAESTA GLAVA
 
1. Držite se ljubavi.
 
Pokazavši da je ljubav veliki dar, u nastavku ih podstiče da streme ka njoj. Nije rekao „tražite ljubav“, nego držite se ljubavi, zahtevajući pojačano staranje. Ona se udaljuje od nas, i moraćemo mnogo da trčimo, ukoliko želimo da je dostignemo.
 
Starajte se za duhovne darove, a osobito da prorokujete.
 
Da ne bi pomislili da je uzdigao ljubav s ciljem da omalovaži ostale darove, dodaje starajte se za duhovne darove, a prevashodno za proroštvo. Rekao je to, protiveći se gordosti Korinćana zbog dara jezika.
 
2. Jer koji govori jezik, ne govori ljudima nego Bogu, jer niko ne razume, pošto on duhom govori tajne. 3. A koji prorokuje govori ljudima za nazidanje, bodrenje i utešenje.
 
Upoređuje jezike s prorokovanjem i pokazuje da su oni potpuno beskorisni sami po sebi, jer ne govore ljudima nego Bogu. Drugim rečima, ne govore ono što je lako razumljivo i shvatljivo za ljude, nego Duhom Svetim govore ono što je tajanstveno. Kao oni, koji govore od Duha, oni tvore veliko delo; međutim, kako su ljudima beskorisni, oni su niže od proroštva. I ono je od Duha, ali je veoma korisno: izgrađuje kolebljive, savetuje i podstiče nemarne, teši malodušne. Pavle je uvek isticao kao više ono što je korisnije.
 
4. Koji govori jezik sebe izgrađuje, a koji prorokuje Crkvu izgrađuje.
 
Mnogi koji su govorili jezicima nisu mogli da objasne ono što su sami govorili. Zbog toga su oni bili od koristi jedino samima sebi. Onaj pak koji prorokuje, koristan je za sve slušaoce. Prema tome, koliko je rastojanje između koristi za jednog i koristi za Crkvu, toliko je rastojanje između jezika i prorokovanja.
 
5. A hteo bih da svi govorite jezike, a osobito da prorokujete.
 
Pošto su među Korinćanima mnogi govorili jezike, a da ne bi pomislili, kako on jezike unižava zbog zavisti, kaže: Hteo bih da svi govorite jezike, a ne jedan ili dvojica. Međutim, još više bih hteo da prorokujete, jer je to mnogo korisnije.
Jer je veći onaj koji prorokuje nego onaj koji govori jezike, sem ako i tumači da se Crkva izgrađuje.
 
Prorok je, kaže, veći, ali je veći od onoga koji samo govori jezike, a ne ume i da protumači. Ako pak ume i da protumači, onda je jednak proroku. Objašnjavajući ono što jezikom nejasno govori, on izgrađuje Crkvu. Tumačenje je takođe bilo dar i davalo se nekima koji su govorili jezike, a nekima ne.
 
6. A sad, braćo, ako dođem k vama govoreći jezike, šta ću vam koristiti ako vam ne budem govorio ili u otkrivenju, ili u poznanju, ili u proroštvu, ili u pouci?
 
Hoćete li da znate da su jezici bez tumačenja beskorisni? Neka ja, Pavle, vaš učitelj, govorim jezike. Ni u tom slučaju neće biti nikakve koristi za slušaoce, ukoliko nešto ne objasnim otkrivenjem, tj. kao što obično govore oni koji su dobili otkrivenje od Boga. I to je takođe vid proroštva, kad se u prisustvu mnogih otkrivaju pomisli svakoga.
Ili u poznanju, tj. onako, kao što mogu da govore oni koji imaju znanje i slušaocima tumače tajne Božije.
Ili u proroštvu, tj. onda kad neko govori o prošlosti, sadašnjosti ili o budućnosti. Proroštvo je, dakle, opširnije nego otkrivenje.
Ili u pouci, tj. u vidu učiteljske besede, kada se govori o vrlinama ili o dogmama. I učenje biva od koristi slušaocima. Neki su reč otkrivenje razumevali kao govorenje nečega lako razumljivog, jasnog i očiglednog, a poznanje – ono što je rečeno na takav način, da se može poznati.
 
7. I bezdušne stvari koje daju glas, bilo svirala ili gusle, ako ne daju razgovetne glasove, kako će se razumeti šta se svira ili gudi?
 
I zašto, kaže, ja govorim da je nejasno beskorisno, a jasno korisno? Ako na bezdušnim stvarima ne bude bilo razgovetnih Glasova, ne može se raspoznati ni šta sviraju, ni da li se odatle može dobiti naslada i radost.
 
8. Jer ako truba da nejasan glas, ko će se pripremiti za boj?
 
Od onoga što nije neophodno prelazi na nužno i kaže da i truba ispušta skladne zvukove, tako da jedne privlači u boj a druge odvlači od njega. Ako bude trubila nejasnim i neodređenim zvukom, vojnici se neće pripremiti, i kakva je onda korist od zvuka?
 
9. Tako i vi, ako rečete jezikom nerazumljivu reč, kako će se znati šta govorite? Jer ćete govoriti u vetar.
 
Da ne bi upitali: „Kakve to veze ima sa sviralom i trubom“, kaže: „Ukoliko i vi darom jezika ne budete izgovarali razgovetne tj. jasne reči, onda ćete govoriti uzaludno i u vetar, jer vas niko neće razumeti“. Sva sila je u tome da dar bude od koristi, jer zašto bi se inače davao? Zar samo zbog toga, da bi od njega imao koristi onaj koji ga je dobio? Ako želi da bude od koristi i drugima, trebalo bi da se moli Bogu i da kroz čist život dobije i dar tumačenja, ili pak da se obrati onome koji može da protumači. Pavle i to govori zato što želi da ih sjedini jedne s drugima, da ne smatraju da su samima sebi dovoljni, nego da kod sebe prime i one što mogu da protumače, jer će tada dar biti korisniji.
 
10. Ma koliko da je na svetu vrsta glasova, ali nijedan od njih nije bez značenja.
 
Koliko se jezika pojavilo u svetu: skitski, indijski, trački i jezici drugih naroda, i sva plemena nešto govore, jer niko od njih nije bez jezika.
 
11. Ako, dakle, ne znam značenje glasa, biću tuđin onome koji govori, i onaj koji govori biće meni tuđin.
 
Ako ne budem razumeo značenje reči, onda će onaj, koji govori, meni biti tuđin (dosl. varvarin)[1] tj. onaj koji nerazgovetno govori. Takvim ću se i ja pokazati njemu, ali ne zbog slabosti besede, nego zbog našeg nerazumevanja.
 
12. Tako i vi, budući da ste revnitelji duhovnih darova, trudite se da izobilujete u onima, koji su za izgrađivanje Crkve.
 
Neki su posle reči tako i vi stavljali tačku, i tumačili ovako: tako i vi, koji nerazgovetno govorite jezicima, slušaocima izgledate kao tuđini, a zatim ponovo počinju i čitaju: revnitelji duhovnih darova…
Međutim, sv. Jovan Zlatousti čita bez razdvajanja. Kako, kaže, revnujete na duhovnim darovima, i ja to želim i prihvatam, kao što sam i pre rekao. Vi se pak starajte da se njima obogatite radi izgrađivanja, tj. radi koristi Crkve. Ja ne samo da vas ne sprečavam da govorite jezicima, nego i želim da se obogatite tim darom, ali samo ako ćete ga upotrebljavati na zajedničku korist.
 
13. Zato, koji govori jezik, neka se moli Bogu da i tumači.
 
Ukazuje na način na koji će taj dar postati koristan za mnoge. Kaže: neka se onaj koji govori jezike moli Bogu da dobije i dar tumačenja. Prema tome, oni su sami krivi za to što ne dobijaju dar tumačenja, budući da ga ne traže od Boga.
 
14. Jer kad se tim jezikom molim Bogu, moj duh se moli a moj um je bez ploda.
 
U starini su neki, zajedno s darom jezika, dobijali i dar molitve, i izgovarali persijske ili rimske reči, ali njihov um nije razumevao ono, što su govorili. Pavle zato i kaže da se duh moj tj. dar koji pokreće jezik moli, ali da um moj ostaje bez ploda, jer ne razume ništa od onoga što se izgovara. Pogledaj kako je postepeno dokazao da je onaj koji samo govori jezikom beskoristan i za samoga sebe. Tako ovo mesto tumači sv. Jovan. Neki pak razumevaju ovako: ako ja govorim jezikom ali ne tumačim, duh moj, tj. moja duša sama po sebi ima koristi, a moj um ostaje bez ploda, jer ne donosi korist drugima. Oni koji su ovako shvatili tu izreku prema mom mšpljenju su se uplašili Montanove zablude. On je uveo takvu jeres, da proroci uopšte nisu razumevali svoje reči. Međutim, budući obuzeti duhom, oni su nešto govorili, iako nisu razumevali šta govore. Ovde bi to pak bilo neumesno, jer apostol nije rekao da proroci ne razumeju svoje reči, nego oni sa darom jezika, i to ne svi, nego samo neki od njih.
 
15. Šta treba dakle? Moliću se Bogu duhom, a moliću se i umom; hvaliću Boga duhom a hvaliću i umom.
 
Šta je, kaže, korisnije? I šta treba tražiti od Boga? To da se molimo duhom, tj. darom, a takođe i umom, tj. mišlju, razabirajući reči molitve. Na sličan način govori i o hvali.
 
16. Jer ako blagosiljaš duhom, kako će onaj koji zauzima mesto običnog vernika reći amin na tvoje blagodarenje, kad ne zna šta govoriš?
 
Kada, kaže, uznosiš hvalu, ako budeš blagosiljao duhom, tj. duhovnim darom posredstvom jezika, kako će onaj koji je na mestu običnog vernika, tj. mirjanin, na tvoju molitvu reći amin! Ti si reči u vekove vekova izgovorio nejasno i na njemu nepoznatom jeziku, koji on nije razumeo, i zato od toga nije imao koristi.
 
17. Jer ti dobro blagodariš, ali se drugi ne izgrađuje.
 
Da ne bi pomislili kako odlučno unižava dar jezika, kaže: „Ti sa svoje strane dobro blagodariš, ali kako bližnji pri tom nema koristi, i tvoje blagodarenje je beskorisno.“
 
18. Blagodarim Bogu mojemu što govorim jezike više od sviju vas.
 
Da ne bi pomislili da on taj dar unižava zato što ga on sam nema, kaže: Govorim jezike više od sviju vas.
 
19. Ali u Crkvi volim reći pet reči umom svojim, da i druge poučim, negoli hiljade reči jezikom.
 
Umom svojim, tj. razumevajući i shvatajući svoje reči, i budući u stanju da ih objasnim, kako bi i drugi imali koristi. Negoli hiljade reči jezikom tj. kad ne mogu da ih protumačim, jer se i u tom slučaju korist ograničava na mene samog. Pet reči izgovara svaki učitelj, koji prilaže doličan lek za svako od naših pet čula.
 
20. Braćo, ne budite deca umom, nego zloćom detinjite, a umom budite savršeni.
 
Pokazavši kakvo mesto zauzima dar jezika, na kraju upotrebljava oštru reč i prekoreva ih zbog toga što mudruju kao deca. Uistinu, deci je svojstveno da se dive malim stvarima jer one mogu da zaprepaste, kao što to mogu i jezici, a da pri tom zapostave one velike, jer one ne pokazuju ništa novo, kao i proroštva. Ovde ih, dakle, ubeđuje da se ne preuznose, pa čak i da ne znaju šta je zloba, kao što to ni deca ne znaju, ali da zato umom budu savršeni, tj. da rasuđuju koji su darovi uzvišeniji i korisniji.
Zloćom detinjast je onaj koji nikome ne čini zlo nego svima donosi korist, i ne samo da izbegava zlo, nego dostiže i vrlinu, i samoga sebe uspeva da sačuva od privremenih stvari. Ta pouka je slična sledećoj: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Mt. 10; 16).
 
21. U zakonu je napisano: tuđim jezicima i tuđim usnama govoriću narodu ovome, i ni tako me neće poslušati, govori Gospod.
 
Opet poredi proroštvo s jezicima i pokazuje njegovo prevashodstvo, a u čemu se ono sastoji vidi se iz onoga što sledi. Zakonom obično naziva ceo Stari Zavet. Zato i ovde, o rečima koje su napisane na kraju Isaijine knjige, kaže da su napisane u Zakonu. Rečima ni tako me neće poslušati pokazuje da je čudo moglo da ih zaprepasti ali da, ako se nisu ubedili, onda je to njihova krivica. Bog svagda dela Svoje i projavljuje Svoju promisao, iako zna da se ljudi neće pokoriti.
 
22. Tako su jezici ne znak verujućim nego neverujućim.
 
Znakovi zadivljuju, ali ne poučavaju i ne donose korist, a često mogu i da naškode, kao jezik bez tumačenja, zbog čega dalje (st. 23) i kaže: neće li reći da ludujete? Znakovi su pri tom i dati za neverujuće: verujućima oni nisu potrebni, jer oni već veruju.
 
A proroštvo ne neverujućim, nego verujućim.
 
Proroštvo je, kaže, korisno za verujuće, jer ih ono poučava. Međutim, zar proroštvo ne služi i za verne? Kako onda kaže „ako svi prorokuju i uđe neko od neverujućih“ (st. 24)? Sledi da je proroštvo i za neverujuće. Na to se može odgovoriti: apostol nije rekao da je proroštvo beskorisno za neverujuće, nego da ono ne služi kao beskorisno znamenje, kakvi su jezici. Ukratko rečeno, jezici služe kao znakovi za neverujuće, tj. služe samo da bi ih zaprepastili, dok je proroštvo korisno i verujućim i neverujućim, razobličuje ih, iako se za njih ne naziva znakom.
 
23. Ako se, dakle, skupi sva crkva na jedno mesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili neverujući, neće li reći da ludujete!
 
Prikriveno objašnjava da dar jezika bez dara tumačenja može da bude i povod za štetu. Govori to s ciljem da smiri njihovu gordost. Oni su mislili da ih dar jezika čini predmetom divljenja. Pavle im, naprotiv, dokazuje da ih on sramoti, jer daje povod da ih smatraju bezumnima. Da ti ne bi pomislio da od samog dara zavisi da li će se oni koji ga imaju prekriti sramotom, kaže: nerazumni govore da ludujete. Neupućeni, kaže, ili neverujući, kakvi su bili oni koji su o apostolima govorili da su se napili slatkog vina (v. Dela ap. 2; 13). Razboriti pak imaju koristi i od dara jezika, kao, na primer, oni što su bili uz apostole i divili se što ovi govore o velikim delima Božijim (Dela ap. 2; 19).
 
24. A ako svi prorokuju, i uđe kakav neverujući ili neupućeni, biva prekoren od sviju i suđen od sviju. 25. I tako tajne srca njegova bivaju otkrivene, i tada će pasti ničice i pokloniti se Bogu, objavljujući da je zaista Bog sa nama.
 
Vidiš li kako je proroštvo korisno? Ono otkriva tajne srca i primorava neverujućeg da prizna Boga, da padne ničice i da kaže: zaista je s nama Bog. Bog je nešto slično satvorio i sa Navuhodonosorom. Kad mu je Danilo otkrio značenje sna, on je rekao: Uistinu vaš Bog jeste Bog, Koji otkriva tajne (Dan. 2. 47). Poznaj odatle i značenje onoga što je prethodno rečeno otkrivenjem (st. 6). I otkrivenje je jedan vid proroštva. Zapazi i to da Duh jeste Bog, jer kaže: Uistinu je s vama Bog. U prorocima, nesumnjivo, dejstvuje Duh, jer je prethodno rekao (12; 10-11) da se proroštva daju Duhom.
 
26. Šta dakle, braćo? Kad se sabirate, svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima jezik, ima otkrivenje, ima tumačenje; sve neka bude za izgrađivanje.
 
U starini su i psalmi sastavljani prema daru, a kao dar je davano i učiteljstvo. Otkrivenjem se naziva proroštvo, koje rodu daje ime vrste. Pominje i dar jezika, da ne bi taj dar smatrali sasvim prezrenim i mislili da čak i ne spada u red darova. Neka, kaže, sve to bude za izgrađivanje, jer je osobito svojstvo hrišćanina da izgrađuje i da donosi korist. Kako može da izgrađuje i da donosi korist onaj koji ima samo dar jezika? Ovako: ako se udruži s onim, koji ima dar tumačenja, i ako u savezu budu projavljivali svoje darove.
 
27. Ako neko govori jezike, onda neka ih po dvojica, ili najviše trojica, i to redom, a jedan neka tumači.
 
Ne zabranjujem da se govori na jezicima, ali da to ne bude bez tumačenja. I neka njih nekoliko govori na jezicima, da ne bi došlo do pometnje i nereda.
I to redom, tj. uzastopno. U svakom slučaju, mora da postoji tumač.
 
28. Ako li ne bude tumača, neka ćuti u Crkvi, a neka govori samome sebi i Bogu.
 
Ako ne bude tumača, neka ćuti u crkvi, da ne bi izgledalo da je stranac koji izgovara ono što je mnogima nepojmljivo i nerazumljivo. Ako je toliko slavoljubiv, pa neće da ćuti, neka govori sebi i Bogu, tj. bez glasa i tajno, u sebi, tako da njegove reči može da čuje samo Bog, a ne ljudi. Pogledaj kako se činilo da dopušta, iako zapravo zabranjuje.
 
29. I proroci dva tri neka govore a ostali neka rasuđuju.
 
Među prorocima su se prikrivali i čarobnjaci. Zbog toga i kaže ostali neka rasuđuju, da se potajno ne bi prikrio i neki čarobnjak. Kao što je već rečeno, postojao je i dar razlikovanja duhova (12; 10), za raspoznavanje pravih i lažnih proroka. Zapoveda da prorokuje dvoje ili troje, da bi se očuvala doličnost i da se u mnoštvu ne bi sakrio i čarobnjak (lažni prorok).
 
30. Ako li se otkrije drugome koji sedi, prvi neka ućuti. 31. Jer možete prorokovati svi, jedan po jedan, da svi uče i svi da se teše.
 
Ovde ih poučava doličnosti i smirenoumlju. Kada, kaže, Duh pobudi drugog, ti, prvi, ućuti. Međutim, ako bi Duhu bilo ugodno da i ti govoriš, možete prorokovati svi, jedan po jedan. Ne žalosti se, jer možeš da prorokuješ i ti, i drugi, pojedinačno i uzastopno. Taj dar nije ograničen na jednoga, nego se daje svima, da bi se vascela Crkva poučavala i dobijala podsticaj za vrlinu.
 
32. I duhovi proročki pokoravaju se prorocima.
 
To je za utehu onome kojem je zapoveđeno da ćuti. Te reči imaju sledeće značenje: ne prigovaraj, ne protivi se. Sam duh, tj. dar koji se nalazi u tebi, i dejstvovanje duha koji se nalazi u tebi, povinuje se daru drugog, podstaknutog da prorokuje. I ako se duh povinuje, onda utoliko pre ti, koji si dobio duha, ne treba da prigovaraš. Neki su razumevali ovako: neznabožački predskazivači, kad bi ih jednom obuzeo demon, nisu mogli da ućute čak i kad bi to hteli. Kod naših svetih proroka nije tako: od njihove volje zavisi hoće li ćutati ili govoriti. To i znače reči: duhovi proročki, tj. darovi, poslušni prorocima. Da onaj koji ima taj dar ne bi rekao: „Kako ja mogu da ćutim po tvojoj zapovesti, kada govorim po podsticaju duha“, kaže da se ovaj duh koji te podstiče tebi i povinuje, i u tvojoj je vlasti hoćeš li da ćutiš. Prema tome, ne pozivaj se uzaludno na duha.
 
33. Jer Bog nije Bog nereda nego mira. 34. Kao po svima crkvama svetih.
 
Pokazuje da je Bogu tako ugodno, da prvi ućuti, jer Bog nije Bog pometnje i nereda (a nered će nastati ukoliko niko ne ćuti nego svi prorokuju), nego Bog mira. Ovaj mir se održava u svim crkvama svetih, tj. verujućih. Postoje crkve jelinske i grčke. Postidite se i vi, ukoliko se ponašate drugačije, nego kao što se ponašaju u crkvama.
 
Žene vaše u crkvama da ćute; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i zakon govori.
 
Ukazavši na dobar poredak u svemu što se ticalo dara prorokovanja i jezika, odnosno da samo neki prorokuju, kako odatle ne bi proistekla pometnja i nered, sada zabranjuje nered koji potiče od žena i kaže da su one dužne da ćute u crkvi. Zatim govori o nečemu većem, odnosno da njima priliči da budu potčinjene. Potčinjenost, zapravo, označava ćutanje usled straha kao što je to slučaj kod robinja. Zakonom naziva Knjigu Postanja, u kojoj je napisano: Volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar (3; 16). Ako je ženi određeno da bude potčinjena mužu, onda utoliko pre mora biti potčinjena duhovnim učiteljima u crkvi.
 
35. Ako li hoće što da nauče, neka kod kuće pitaju svoje muževe.
 
Da neko ne bi rekao: „Ako budu ćutale, kako će se naučiti onome što ne znaju?“, odgovara da su one dužne da uče kod kuće, kod svojih muževa. To ih čini skromnima, a muževe pažljivijima, jer su dužni da ono što slušaju u crkvi, tačno prenesu svojim ženama, po njihovim pitanjima. Zapazi da ženama nije dozvoljeno da u crkvi govore čak ni o neophodnim i dušekorisnim stvarima.
 
Jer je neprilično ženi da govori u crkvi.
 
Možda su se odlikovale duhovnim besedama u crkvi, a on, naprotiv, kaže da je to za njih sramotno i neslavno.
 
36. Eda li od vas reč Božija iziđe? Ili samo do vas dođe?
 
Reč je upućena nekome ko bi mu mogao prigovoriti. Vi se dakle protivite i ne smatrate da je dobro ako žena ćuti u crkvi? Da li je to zato što ste vi učitelji i što je propoved od vas prešla i na druge? Vi ste verujući, ali niste prvi i niste jedini. Zato ste dužni da rado prihvatite ono što je ugodno vaseljeni.
 
37. Ako ko smatra da je prorok ili duhovan, neka razume šta vam pišem jer su ovo Gospodnje zapovesti.
 
Na kraju je izneo ono što je najsnažnije, odnosno da tako kroz mene zapoveda Bog. To će, nesumnjivo priznati onaj koji se među vama smatra prorokom ili koji ima neki drugi duhovni dar, na primer dar znanja.
 
38. Ako li ko neće da zna, neka ne zna.
 
Ja sam rekao, a ko hoće taj će i poverovati. Takav ton pokazuje čoveka koji se ne trudi da ispuni svoju želju, nego ima u vidu opštu korist. Pavle obično postupa tako onda kada nije nužno da se protivureči. Kakva je potreba Pavlu da se suprotstavlja i da ubeđuje da su njegove reči zapovesti Božije, kada govori svojim učenicima i kad je već rekao da će onaj koji je duhovan priznati njihovu božanstvenost? Očigledno da će svi požuriti da ih nazovu božanstvenima da bi se pokazali duhovnima.
 
39. Tako, braćo moja, revnujte da prorokujete, i jezike govoriti ne zabranjujte.
 
Govorio je o darovima, pa je uneo i slovo o ženama, i sada opet govori o darovima. Daru prorokovanja daje prvo mesto, rekavši revnujte, dok daru jezika daje drugo mesto. Nije rekao „dozvolite“, nego ne zabranjujte. Tako obično govorimo o predmetima koji nisu neophodni: niti ih dopuštamo, niti ih zabranjujemo.
 
40. A sve neka biva blagoobrazno i uredno.
 
Kao da u jednom trenutku sve ispravlja, i ono što se ticalo govorenja jezika, i ono što se ticalo žena koje su govorile u crkvi, i uopšte sve što je kod njih bilo u neredu. Blagoobrazno i uredno će biti onda kada oni što govore jezike budu govorili s tumačima, a ne kao da luduju, kad proroci budu ustupali prvenstvo jedan drugome i kad žene budu ćutale.
 


 
NAPOMENA:

  1. Kod starih Grka, izraz „varvarin“ se prevashodno odnosio na jezik, tako da su oni kao varvare ili „varvarofone“ imenovali sve one koji nisu govorili grčkim jezikom (prim.prev.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *