NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
DVANAESTA GLAVA
 
1. A o duhovnim darovima, braćo, neću da ne znate.
 
Odnosno, o darovima Duha. Evo o čemu je reč. Svi oni koji su na početku poverovali i krstili se, dobili su Duha. Budući da je On nevidljiv, davao se spoljašnji dokaz Njegovog prisustva: oni koji su ga zadobili ili su govorili na raznim jezicima, ili su prorokovali, ili su tvorili čuda. Kod Korinćana se zbog toga pojavila pometnja: oni koji su dobili više preuznosili su se, a oni koji su dobili manje zavideli su im. Pored toga, pojavili su se i neki predskazivači (gatari) i lažni proroci, i teško ih je bilo razlikovati od bogonadahnutih proroka. Dakle, sve se to ispravlja, a prevashodno delo predskazivača.
 
2. Znate da kad bejaste neznabošci idoste bezglasnim idolima, kako vas odvođahu.
 
Daje obeležje predskazivača da bi ga razlikovali od proroka, i kaže: ko predskazuje u idolima, po nagovoru nečistog duha, taj kao da je od nekoga vođen, povlači se, jer ga je duh vezao i ništa ne zna od onoga što govori jer je u stanju zanosa i bezumlja (đavoimanosti). Prorok pak nije takav, jer sve oglašava trezvenog uma. To je prva razlika između đavoimanog predskazivača i bogonadahnutog proroka.
 
3. Zato vam dajem na znanje, da niko ko Duhom Božjim govori ne kaže: Anatema na Isusa! I niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim.
 
I to govori kao oznaku predskazivača: on „anatemiše“, tj. huli i kleveta Isusa. Naprotiv, oznaka je proroka da ime Gospodnje iznosi s velikom pohvalom. Šta je sa oglašenima? Kako to da oni, koji još nemaju Duha, imenuju Isusa? Nije sada o njima reč, nego o verujućim i neverujućim.
Šta sa demonima? Zar nisu i oni nazvali Isusa Gospodom (v. Mk. 5; 7)? Oni ga tako nazivaju pod udarcima i protivno svojoj volji, a dobrovoljno i bez prisile – nikada.
 
4. Različni su darovi, ali je Duh jedan isti.
 
Pokazavši razliku između proroka i lažnog proroka, govori i o darovima, jer hoće da ispravi one, među kojima je zbog njih došlo do pometnje. Najpre isceljuje onoga, koji je dobio manji dar i zbog toga jadikuje. Zašto jadikuješ zbog toga što nisi dobio onoliko, koliko i drugi? To nije nikakva obaveza (Božija), nego milost i dar. Zato budi blagodaran što ti je Bog, Koji ti ništa nije dužan, ipak nešto dao. Pored toga, i tebi i njemu dao je isti Bog. Nije tebi dao anđeo a njemu Bog, nego je i jednom i drugom dao jedan isti Duh.
 
5. I različite su službe, ali je Gospod isti.
 
Pomenuo je i Sina, kao Darovatelja dobara. Govorio je i o služenju, da bi utešio ožalošćenoga. Naime, kada čuje reč dar, i ako je dobio manje, on je mogao da jadikuje zbog toga što je uskraćen u darovanju. Nije, međutim, tako, kada čuje reč služenje, jer ona ukazuje na trud i znoj. Zašto onda jadikuješ, kad je On drugima zapovedio da više služe, dok je tebe poštedeo?
 
6. I različita su dejstva, ali je isti Bog Koji dejstvuje sve u svima.
 
Ovde je pomenuo i Oca, Koji uzrokuje dejstva u svim verujućim. Na taj način ti je pokazao savršenu Trojicu. Darovanje, dejstvo i služenje su jedno isto, iako se razlikuju po nazivima, jer ih podjednako daju i Duh, i Sin, i Otac. Zapazi i to da je najpre pomenuo Duha a Oca na kraju. Učinio je to zbog onih koji su isuviše sitničavi u redosledu.
 
7. No svakome se daje projava Duha na korist.
 
Da neko ne bi rekao: „Šta to znači? Zar jedan isti Gospod, i jedan isti Duh, i jedan isti Bog, a ja sam ipak dobio manje“, on to predupređuje i kaže: „Za tebe je tako bilo korisno.“
Projavom Duha naziva čuda, jer je iz njih bilo jasno da Duh obitava u onima koji su se krstili. Zašto onda jadikuješ? Bilo da ti je darovano više ili manje, vidi se da ti imaš Duha. Zašto se onda brineš?
 
8. Jer jednome se daje kroz Duha reč premudrosti.
 
Kakvu je imao sv. Jovan, Sin groma (Bogoslov), a takođe i sam Pavle. Zapazi da je u vezi s Duhom ovde upotrebljen predlog „kroz“.
 
A drugome reč znanja po istom Duhu.
 
Kakvu su imali mnogi verujući. Oni sami su imali znanje, ali druge nisu mogli da nauče. Naime, mudrost uči, budući da je ona neka jasnoća, jer projavljuje i skriveno. Svagda pominje jednog istog Duha, da bi, kao što je više puta rečeno, utešio onoga koji je manje primio.
 
9. A drugome vera istim Duhom.
 
Vera, ali ne u dogme, nego vera koja čudotvori, koja i gore pomera (Mt. 7; 20).
 
A drugome darovi isceljivanja istim Duhom.
 
Dar da se isceli svaka bolest i svaka slabost.
 
10. A drugome činjenje čudesa.
 
Takav je mogao i da kazni nepokorne, kao što je Pavle kaznio Elimu slepilom (v. Dela ap. 13; 11), dok je Petar Ananiju usmrtio (Dela ap. 5; 3-5). Onaj koji je dobio darove iscelenja, nije mogao to da učini.
 
A drugome proroštvo, a drugome dar razlikovanja duhova.[1]
 
Odnosno, sposobnost da zna ko je duhovan a ko neduhovan, ko je prorok a ko varalica.
 
A drugome različni jezici, a drugome tumačenje jezika.
 
Korinćani su u izobilju posedovali dar jezika. Upravo zbog njega su se toliko i preuznosili, jer je to bio prvi dar koji su dobili apostoli. Zato su ga smatrali važnijim od ostalih. To, međutim, nije tako. Dar učiteljstva je važniji, i tumačenje jezika je važnije nego jednostavno govorenje jezika.
 
11. A sve to čini jedan i isti Duh, deleći svakome ponaosob kako hoće.
 
Opet nudi istu utehu, odnosno kaže da sve tvori jedan i isti Duh. Posebno zatvara usta onome koji je nezadovoljan svojim darom, jer kaže: „Kako je Njemu ugodno, tako i tvori.“ Ko si ti, da ne budeš zadovoljan? Zapazi tu izreku i protiv onih, što su ustali na Duha. On, naime dejstvuje ne onako kako Mu je zapoveđeno, nego onako kako je Njemu ugodno. Zato je On Gospodar i Bog, i dejstvuje kao Otac, sve u svima (v. st. 6).
 
12. Jer kao što je telo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako i Hristos.
 
I primerom tela teši onoga, koji jadikuje zbog manjih darova, dokazujući mu da nije uskraćen. Kako je telo i jedno i mnogo, budući da ima udove, tako su i udovi i mnogi i jedno, jer svi zajedno sačinjavaju jedno telo. Gde je razlika? Gde je veće? Gde je manje, kad je sve jedno? Tako, kaže, i Hristos, tj. Crkva Hristova, kao što je Hristos glava Crkve, i kao što su telo i glava jedno, tako znaj da su i Hristos i Crkva kao glava i telo jedno. Ovde je umesto Crkve stavio ime Hrista. Kaže, dakle, da u Crkvi, iako je ona složena iz mnogih delova, svi mi predstavljamo nešto jedinstveno (jedno).
 
13. Jer se i jednim Duhom svi mi krstismo u jedno telo, bili Judejci ili Jelini, bili robovi ili slobodni.
 
Sada pokazuje da je Crkva slična primeru jedinstvenog tela i kaže: svi mi, i ja, Pavle, jednim i istim Duhom krstili smo se u jedno telo, tj. da bismo bili jedno telo. Ja se nisam krstio jednim, a ti drugim Duhom, nego smo se krstili jednim i istim. Zato ja nemam ništa više u odnosu na tebe. Mi smo se krstili u jedno telo, tj. da bismo bili jedno telo – i Judejci i Jelini, i robovi i slobodni. Ako je Duh sjedinio one koji su bili toliko daleki, onda utoliko pre, nakon što smo postali jedno, ne treba da jadikujemo, čak i ako postoji neka razlika među nama.
 
I svi smo jednim Duhom napojeni.
 
Čini se da on govori o duhovnoj trpezi, o hlebu i vinu, jer je rečima: Duhom napojeni ukazao i na jedno i na drugo: i na Krv i na telo. Uostalom, bliže je istini da on nama ovde govori o dolasku Duha, Koji se savršava u vreme sv. krštenja, pre pričešćivanja Sv. Tajnama. Rekao je napojeni, pozajmivši primer od drveća, koje se orošava sa jednog i istog izvora. Dakle, jedan Duh nas je napojio i orosio, i učinio delovima jednog tela.
 
14. Jer i telo nije jedan ud, nego mnogi.
 
Ne čudi se, kaže, što smo mi i pored takvog mnoštva jedno telo. I ljudsko telo, i pored mnogo udova, opet čini samo jedno telo.
 
15. Ako reče noga: pošto nisam ruka, nisam od tela, zar ipak nije od tela! 16. I ako reče uho: pošto nisam oko, nisam od tela, zar ipak nije od tela?
 
Predstavlja delove tela kako govore i negoduju zbog toga, što su umanjeni (uniženi) u odnosu na ostale delove. Učinio je to stoga da bi, dokazavši nerazumnost negodovanja telesnih udova, razobličio one koji i u Crkvi negoduju na to što su neki veći od njih. Pominje dva krajnja uda, nogu i uho; nogu predstavlja ne kako govori s okom, nego s rukom, koja ima neznatno preimućstvo u odnosu na nju. Uho predstavlja kako govori s okom, jer mi obično ne zavidimo onima koji nas u velikoj meri prevazilaze, nego onima koji su neznatno veći od nas.
Ako, dakle, noga kaže: „Ja nisam deo tela, jer ne zauzimam središnje mesto kao ruka, nego se nalazim niže od svih“, zar ona zbog toga što nije ruka ne pripada telu? To da li će ona biti deo tela ili neće ne zavisi od mesta, nego od toga da li je ona sjedinjena s telom ili nije.
Na isti način, ako i uho kaže; „Pošto nisam oko, u potpunosti se odričem da budem deo tela“, ono će ipak ostati na mestu koje mu je od početka određeno i ispunjavaće svoje naznačenje. Tako i ti koji si, prema svom mišljenju, dobio manje darove, nemoj da negoduješ. Ti si deo Crkve Hristove, čak i ako si dobio niže mesto. Međutim, kad se sam odvojiš od Crkve i kad raskineš savez s Njom, tada više nećeš biti njen deo. Ako, dakle, želiš da budeš deo Crkve, očuvaj jedinstvo s njom.
 
Ako bi sve telo bilo oko, gde je onda sluh?
 
Kako je pomenuo oko i nogu, uho i ruku, i predstavio ih kako rasuđuju o poniženosti i uzvišenosti, i kako je za Korinćane prirodnije bilo da se kroz to opet ražaloste a ne da se uteše, sada pokazuje da je korisno i nužno da darovi budu različiti. Ako bi telo bilo samo jedan ud, gde bi bili ostali udovi? Zar nije sramno da odbacuješ toliko udova i da uzvisuješ samo sebe?
 
18. A sada, Bog postavi udove u telu, svaki pojedini od njih kako htede.
 
S velikom silom zatvara njihova usta govoreći da je Bog tako hteo i da je svakom pojedinom udu odredio njemu svojstveno mesto (jer to znači postavi). Ni noga, koja zauzima najniže mesto, ne bi trebalo da jadikuje, jer je Bogu tako bilo ugodno, i za nju je korisno upravo to, da bude nisko.
Ni glava, koja se nalazi na vrhu, ne bi trebalo da se preuznosi, jer je i to od Boga, i nije njeno delo. Tako je i u Crkvi Bog jednoga postavio nisko, jer je to za njega korisno, dok je drugog postavio visoko. Prvi treba da bude zadovoljan, a drugi ne sme da se preuznosi.
 
19. A ako bi svi bili jedan ud, gde je telo? 20. Sada pak, mnogi su udovi a jedno telo.
 
Zapazi njegovu mudrost: zatvara im usta onim istim što je, kako se činilo, rađalo malodušnost, tj. time što su darovi različiti i nemaju jednaku čast. Ako pak ne bi bilo različitih udova, ne bi bilo ni jedinstvenog tela. Ako ne bi bilo jedinstvenog tela, ne bi bilo ni podjednake časti. Sada svi imaju jednaku čast, upravo zbog toga što se svi sjedinjuju u jedno telo. Usled toga što postoje različiti udovi, sastavlja se jedinstveno telo, i usled toga što je telo jedinstveno (jedno), svima njima pripada jednaka čast, samim tim što služe punoći jedinstvenog (jednog) tela, jer se kaže: Mnogi su udovi, ali je jedno telo.
 
21. A oko ne može reći ruci: ne trebaš mi; ili opet glava nogama: ne trebate mi.
 
Ukrotivši one koji imaju manje darova, sada svoje slovo upućuje onima koji imaju veće darove i preuznose se nad onima, koji ih nemaju. Kao što, kaže, oko ne može reći ostalim udovima: „Vi mi niste potrebni“ (jer je pri nedostatku jednog dela čitavo telo nesavršeno), tako ni oni koji su dobili veće darove ne mogu da se preuznose nad onima koji su dobili manje (darove). Prvima su potrebni drugi, jer oni sami od sebe ne mogu da ustroje Crkvu. Dobro je rekao ne može, jer se nešto može poželeti, a da na delu ne bude tako.
 
22. Nego, štaviše, koji se udovi tela čine da su slabiji, neophodni su.
 
23. I koji nam se čine manje časni na telu, njima pridajemo najveću čast. 24. I neugledni naši udovi imaju veći ugled…
 
Sada dokazuje da su i oni udovi koji se smatraju manjim i korisni i neophodni. Oni samo izgledaju kao manji, iako, u stvari, nije tako. Koji su to udovi, za koje se čini da su najslabiji i najnečasniji, dok su, međutim, neophodni? Jedni kažu da su to detorodni udovi, koji se smatraju sramnim i neuglednim, ali su toliko neophodni da bez njih ne bi bilo života. I mi im ukazujemo veliku čast: neko može da bude sasvim nag, ali ove udove ne ostavlja nepokrivenim. Drugi kao slabe ali neophodne udove imenuju oči. Iako male i mnogo slabije od ostalih udova, one su sasvim neophodne. Najmanje časnim i najneuglednijim udovima nazivaju se noge. O očima se mnogo brinemo, jer su one slabe. Pazimo na noge i brinemo o njima, iako one zauzimaju nisko mesto i čini se da su manje časne. Neko u ovim rečima može razumeti tri poretka: prvi udovi su slabi i neophodni, na primer oči; drugi su manje časni, na primer noge, a treći neugledni, na primer detorodni organi.
 
Dok onim uglednima to ne treba.
 
Da neko ne bi rekao: „Iz kog razloga bismo brinuli o neuglednim i manje časnim udovima, dok bismo ugledne zanemarili“ kaže: „Mi ih ne preziremo, ali kako su po svojoj prirodi ugledni, nije im ništa potrebno od nas.“
 
Ali Bog tako složi telo…
 
Tako ga složi, da ga je učinio jednim. Ono pak što je složeno, biva jedno, a gde je u jednom veće ili manje?
 
Davši slabom udu veću čast, 25. Da ne bude razdora u telu.
 
Nije rekao: neuglednom ili nečasnom, nego: slabom, jer nijedan ud nije po prirodi neugledan i nečastan. Slabijem je, kaže, dao veću čast. Ne jadikuj, dakle, jer si počastvovan više od drugih.
Evo i razloga: da ne bude razdora u telu. Ako bi neki udovi uživali našu pažnju a drugi bili ostavljeni bez naše brige, oni bi se međusobno razdelili, jer ne bi bili u stanju da održe savez (vezu, povezanost). Nakon njihovog deljenja, i ostali udovi bi bili rastrojeni, usled podele u telu. Tako i vi koji ste se udostojili većih darova, nemojte da se preuznosite nad onima koji su dobili manje, da ne biste i vi, kad se odvoje od vas, pretrpeli veliku štetu.
 
Nego da se svi udovi podjednako brinu jedan za drugoga.
 
Nije dovoljno, kaže, da se udovi ne razdeljuju, nego je potrebno da među njima postoji i velika ljubav i saglasnost. Svaki je dužan da se brine i stara o malom, i to ne samo da se brine, nego da se brine podjednako, kako bi i mali uživali istu pažnju kao i oni važni. Kad se trn zabode u petu noge, celo telo oseća i brine se: glava se priklanja, leđa se povijaju, utroba i bedra se stežu, oči posmatraju s velikom brigom, ruke prihvataju nogu. Slično se dešava i sa ostalim udovima.
 
26. I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi.
 
Tesno jedinstvo čini i nesreću i radost zajedničkim. Kao što smo rekli, kada boli peta, strada čitavo telo. Naprotiv, kad se glava ovenčava, tada je to slava i radost i za ostale udove: oči postaju svetlije i čitavo telo biva prekrasno.
 
27. A vi ste telo Hristovo i udovi ponaosob.
 
Da ne bi rekli: „Kako da na nas primenimo primer tela i udova“, kaže: I vi ste telo Hristovo i udovi. Ako u čovečijem telu ne bi trebalo da bude sporova, zar to ne znači da utoliko pre ne bi trebalo da ih bude u telu Hristovom? Budući da punoću tela Hristovog ne čine samo oni nego verujući koji žive po čitavoj vaseljeni, dodao je i udovi ponaosob. Iako oni nisu činili celo telo, ipak su bili udovi, i to ponaosob. U odnosu na vašu crkvu, vi ste telo Hristovo, kao cela Crkva. U odnosu na vaseljensku Sabornu Crkvu, koja postoji po celom svetu, čije telo čine pomesne crkve i čija je glava Hristos, vi ste udovi, budući da ste njen deo.
 
28. I ove postavi Bog u crkvi: najpre apostole, drugo proroke…
 
Bog je postavio, ko si ti da se protiviš? Na prvo mesto je postavio apostole, jer oni dele sva dobra. Na drugo – proroke, ali ne starozavetne, jer su oni prorokovali o dolasku Hristovom do Jovana (v. Mt. 11; 13), nego one koji su nakon dolaska Hristovog prorokovali u Novom Zavetu, kakve su bile Filipove kćeri, Agav i mnogi drugi. Naime, ova blagodat Duha izobilovala je u svakoj crkvi. Nabraja ih po redu – prvo, drugo, da bi, postavljajući na kraj dar jezika, smirio one koji su se njime preuznosili.
 
Treće učitelje.
 
Prorok sve obznanjuje od Duha, a učitelj i od samoga sebe, i zato je on treći.
 
Zatim čudotvorce, onda darove isceljivanja.
 
Čudotvorci su i bolesnike isceljivali, i neprijatelje kažnjavali, dok su iscelitelji samo lečili. Zbog toga je prve postavio iznad drugih. Međutim, pre i jednih i drugih pravedno je postavljen učitelj, koji poučava i rečju i delom.
 
(Darove) pomaganja, upravljanja…
 
Tj. pomaganja slabima i upravljanja i raspoređivanja bratske imovine. Iako to zavisi i od našeg staranja, on to naziva darom Božijim, ubeđujući nas da budemo blagodarni, da gledamo na Njega i da se ne preuznosimo.
 
(Dar) različitih jezika.
 
Taj dar je postavio na poslednje mesto, da bi se smirili oni koji su se njim razmetali.
 
29. Jesu li svi apostoli? Jesu li svi proroci? Jesu li svi učitelji? Jesu li svi čudotvorci? 30. Imaju li svi darove isceljivanja? Govore li svi jezike? Da li svi tumače?
 
Kad su po redu nabrojani veći i manji darovi, bilo je prirodno da se ražaloste. Zbog toga opet teši one koji imaju manje darove. Zašto bi, kaže, tugovao, ako možda nemaš dar proroštva? Zamisli da ti imaš ono, što prorok nema, i što ovaj ima, onaj nema. Vama bi dolikovala i bila daleko korisnija takva raspodela darova, pri kojoj bi svakome od vas bio potreban bližnji.
 
31. Revnujte za veće (dosl. bolje) darove.
 
Potajno im je nagovestio da su oni sami krivi što su dobili manje darove. Rečju revnujte ukazuje da je potrebno i staranje s njihove strane, i veća težnja ka duhovnom. Nije rekao: „veće“, nego bolje, tj. korisnije.
 
I pokazaću vam još uzvišeniji put.
 
Ako budete odlučno revnovali za darovima, zajedno s tim putevima (na to ukazuje reč još), pokazaću vam i uzvišeniji put, koji privodi svim darovima. Pod tim putem podrazumeva ljubav.
 


 
NAPOMENA:

  1. U podvižničkoj literaturi, ovaj dar se najčešće naziva darom rasuđivanja (prim.prev.)
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Znači svi ćemo odgovarati za to što su među nama oni koji su preljubnici sa inovernima?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *