НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ДЕСЕТА ГЛАВА
 
1. А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху, и сви кроз море прођоше.
 
Набраја коликих је дарова Бог удостојио Јудејце и објављује да чак ни после таквих дарова многи нису угодили Богу. Говори то с циљем да докаже да задобијање обилних дарова Јудејцима није било на корист. И као што ни они сами нису испунили своју дужност, тако ни вама неће користити што сте поверовали и удостојили се духовних тајни, ако се не покажете као достојни благодати Божије. Сви, каже, бејаху под облаком, јер је Бог раширио облак да буде покров над њима, и они су прошли кроз море (в. 2. Мојс. 13; 21 и 14; 22).
 
2. И сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору.
 
Заједно с Мојсејем били су под сенком облака и заједно су прошли кроз море. Кад су видели да он први прелази, тада су и сами смело прошли између вода. Слично се догађа и код нас. Први је умро и васкрсао Христос, а затим смо се и ми крстили, подражавајући Његову смрт кроз погружавање у воду, као и васкрсење кроз излазак из ње (воде). И сви се у Мојсеја крстише. То значи да им је он претходио у праобразу крштења, јер су ходање под облаком и пролазак кроз море представљали праобраз крштења.
 
З. И сви исто јело духовно једоше. 4. И сви исто пиће духовно пише…
 
Као што ми, након што се крстимо, окушамо тело Господње, тако су и Израиљци, након преласка кроз море, окусили манну (2. Мојс. 16; 4). И као што ми пијемо Крв Господњу, тако су и они пили воду из тврде стене (2. Мојс. 17; 6). Манну и воду назива духовнима због тога што се оне, иако су биле чулне (опипљиве, видљиве), нису појавиле по природном закону него по благости Духа. Осим тога, оне су заједно с телом храниле и душе, и приводиле их вери.
 
Јер пијаху од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос.
 
Што се тиче хране, ту им није била потребна никаква потврда, јер је њена необичност била очигледна. Међутим, што се тиче пића, била је потребна потврда, јер је неуобичајен био само начин његовог добијања. Зато и каже: није природа стене дала воду (јер би она и раније одатле истицала), него је све савршила друга Стена, односно Христос. Речима: која их је следила изразио је мисао да је Христос свагда био присутан и да је сва чуда Он савршавао.
 
5. Али већина од њих не беше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи.
 
Иако им је Бог у љубави објавио много знакова и удостојио их многих добара, већина од њих није Му била угодна, не беше по Божијој вољи. Наиме, нису били одбачени сви, него многи. Речи већина од њих изражава исту мисао, односно, да им њихово мноштво ни најмање није послужило на корист, кад они са своје стране нису показали дела љубави свом Доброчинитељу. Речима бише побијени указује на њихову изненадну пропаст и на казне, које су им биле послате од Бога.
 
6. А ово бише примери нама да не желимо зла као што они желеше.
 
Као и доброчинства, тако су и казне Јудејаца биле примери (праобрази). Показује да грешни међу хришћанима неће бити тако кажњени, него далеко више него Јудејци. Доброчинства Јудејцима била су праобрази, док су добра хришћана истина; и као што је у даровима преимућство на страни хришћана, тако је и у казнама. У речима да не желимо зло говори о сваком злу уопште, јер свако зло долази од жеље (упор. Јак. 1; 14-15). Затим износи и неке видове зла. Зашто су они били тако пожудни? Тражили су бели лук, месо, посебне богове, као што и сам апостол у наставку указује на њихово идолопоклонство.
 
7. Нити бивајте идолопоклоници као неки од њих, као што је написано: Седе народ да једе и пије, и устаде да игра.
 
На почетку се обраћа онима, који су јели у идолским храмовима. Показује им да су Израиљци због стомакоугађања пали у идолопоклонство (јер су направили коло око телета и играли пред њим). Тако и вама, који сте због стомакоугађања окусили месо идолских жртава, прети опасност да постанете идолопоклоници. Где је ваше привидно (умишљено) савршенство, кад сте блиски идолопоклонству?
 
8. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет три хиљаде.
 
Опет је поменуо блуд, како би кроз стално разобличење учинио своје слово делотворнијим. Тај грех се такође рађа од стомакоугађања. Кад је погинуло двадесет три хиљаде? Када су се по Валаамовом савету мадијамске жене појављивале у израиљском табору, привлачиле младиће и кроз блуд их придобијале да принесу жртве Велфегору. Тада је изгинуо народ, који се налазио у табору (в. 4. Мојс. 25; 1-9).
 
9. Нити да кушамо Христа као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше.
 
Указује на то да Коринћани, тражећи знакове, искушавају Христа.
 
10. Нити ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од
истребитеља.
 
Односно, од неке силе која их је погубила. Тиме им указује да су били нетрпељиви у искушењима, да су роптали и говорили: „Кад ћемо бити срећни? Кад ће проћи недаће?“
 
11. А све ово њима се догађаше за пример, и написа се за поуку нама, на које дође свршетак векова.
 
Застрашује их у два случаја: и онда, када каже да је то написано нама за поуку, и да и ми треба да очекујемо казне, и то утолико страшније, уколико смо се већих дарова удостојили; застрашује их и онда, када им помиње свршетак векова, и објављује да ће нас након смрти обузети муке, које неће бити привремене, него бесконачне. Тај суд је већ пред вратима, јер се окончавају векови овога света.
 
12. Зато који мисли да стоји нека пази да не падне.
 
Опет указује на оне, који су се гордили својим знањем. Иако ти мислиш да стојиш, ипак пази да не паднеш. И сама твоја увереност да стојиш показује да ти, заправо, не стојиш. Ти само тако мислиш, а у ствари не стојиш. Међутим, чак и ако стојиш, уз гордост се лако може догодити да паднеш.
 
13. Друго вас искушење није снашло, осим човечијега; веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети.
 
Застрашио их је речима: Који мисли да стоји нека пази да не падне. Међутим, било је и оних, који су већ поднели многа искушења. Да такви не би рекли: „Зашто нас плашиш“, каже: „Снашло вас је мало и умерено искушење“, јер се мало свагда назива човечијим.
Затим их опет теши, убеђујући их да гледају на Бога, који је веран, тј. истинит, и неће слагати. Он је обећао: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11; 28). Он, дакле, неће допустити да будете искушавани преко ваше снаге, него ће устројити да вас сустигне искушење сразмерно вашој снази.
Уосталом, свако искушење ће превазићи вашу снагу, уколико Он не буде помогао и ако не пружи олакшање у искушењима, тј. олакшање брзо и истовремено с доласком искушења. Тако ће вам оно, поред тог брзог олакшања, постати подношљиво. Рекао је и: учиниће с искушењем крај, да можете поднети, тј. искушење ће вам се учинити лако и сразмерно вашим снагама.
 
14. Зато, љубљени моји, бежите од идолопоклонства.
 
Како их је довољно прекорео, сада ублажује прекор и назива их љубљенима. Уосталом, он им не забрањује да једу од меса идолских жртава само због тога, што је то штетно за браћу, него куди то дело само по себи, називајући га идолопоклонством, захтевајући да се од њега брзо удаље и рекавши: бежите.
 
15. Као мудрима говорим; судите ви шта кажем.
 
Назвавши њихов поступак идолопоклонством, приписује им велики преступ. Сада ублажује строгост својих речи и саме кривце поставља за судије (а то је својствено једино ономе, који је несумњиво уверен у истинитост својих речи), и каже: „Нису ми потребне друге судије. Будући да сте мудри, судите сами.“
 
16. Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове?
 
Благослова, односно благодарења. Држећи чашу у рукама, ми благосиљамо и благодаримо Ономе, који је нас ради излио Своју Крв и удостојио нас неизрецивих добара. Није рекао: „учешће“ него заједница, да би изразио нешто више, односно, најприсније сједињење. Његове речи имају следеће значење: оно, што се налази у чаши, јесте оно исто, што је истекло из ребара Христових. Када то примимо, ступамо у заједницу, тј. сједињујемо се са Христом. Зар вас није срамота, Коринћани, да од оне чаше, која вас је избавила од идола, притичете чаши идолској?
 
Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова!
 
Оно, што Господ није претрпео на Крсту (јер се кост Његова није сломила, в. Јн. 19; 33-36), Он трпи сада, будући да се за нас ломи, јер каже: који ломимо. Речи: заједница Тела Христова значе: као што је то тело сједињено с Христом, тако се и ми кроз тај хлеб сједињујемо с Њим.
 
17. Јер један је хлеб, једно смо тело многи.
 
Пре тога је рекао: заједница Тела. Међутим, онај који је с неким у заједници, није једно исто што и он, него је нешто друго. Сада објављује нешто више и каже да смо ми само то тело.
Шта је тај хлеб? Тело Христово. Шта постају они, који се њиме причешћују? Тело Христово, и то не многа тела, него једно Тело. Као што хлеб од мноштва зрна постаје један, тако и ми, без обзира на нашу мноштвеност, постајемо једно Тело Христово.
 
Пошто се сви од једног хлеба причешћујемо.
 
Због тога и јесмо једно. Како онда да не чувамо љубав и да не будемо у јединству? Бог нам зато и даје Своје Тело, да би нас сјединио и са Самим Собом и једне с другима. Будући да је првобитна природа тела повређена грехом и да је изгубила живот, Он нам је дао Своје безгрешно и живототворно Тело, али слично нашем, да бисмо се, причешћујући се њиме, сјединили с Њим и живели, колико је могуће, без греха.
 
18. Гледајте Израиља по телу: који једу жртве, нису ли заједничари жртвеника!
 
Из најједноставнијег примера научите се да је оно, што ви чините, заједничарење с идолима. Рекао је: Израиља по телу, јер су хришћани (Израиљ) по духу. Запази и ово: није рекао да су Јудејци заједничари Бога, него заједничари жртвеника, јер се оно, што је било посвећено Богу, полагало на жртвеник и спаљивало.
О Телу Христовом се другачије изразио, као о заједници Тела Христовог, јер ми не постајемо заједничари жртвеника, него (заједничари) Самог Христа. Страховао је, међутим да би слушаоци, када чују да Бог који од Јудејаца прима жртву може и да им нашкоди, могли да помисле да и идоли, који примају жртве од незнабожаца, такође могу да нашкоде онима, који жртве не приносе. Због тога је додао следеће:
 
19. Шта, дакле, кажем? Да је идол нешто, или да је идолска жртва нешто?
Ја вас од идола не одвраћам због тога, што они тобоже имају моћ да вам нашкоде или да вам користе – не, јер су они ништа – него због тога што жртва, коју им приносите, не иде вашем Господару. Затим наставља:
 
20. Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују а не Богу.
 
Према томе, не притичите непријатељима свог Господара. Ако би ти напустио царску трпезу и прешао за трпезу осуђеника, несумњиво је да би погрешио, али не зато што би ти она нашкодила или што би ти користила, него зато што би твој поступак представљао увреду за царску трпезу.
 
А ја нећу да сте заједничари с демонима,
 
Ако они, који се причешћују за тајанственом трпезом, постају заједничари Христови, онда и они, који учествују у демонској трпези, очигледно бивају заједничари демона.
 
21. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску, не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској.
 
У виду савета, рекао је: ја нећу да сте заједничари демона. Да тај савет не би занемарили, сада ту исту мисао изражава у одричном облику: не можете пити чашу Господњу и чашу демонску. И самим називима доказује да се морају уздржавати од идолских жртава.
 
22. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од Њега?
 
Говори им то као прекор. Зар ћемо испитивати и љутити Бога, да бисмо видели може ли да нас казни кад пређемо на страну Његових непријатеља? Да би показао сву недоличност таквог понашања, каже: Јесмо ли јачи од Њега?
Тиме подсећа на веома оштру изреку: Они ме раздражише на ревност оним што није Бог, разгневише својим таштинама (5. Мојс. 32; 21).
 
23. Све ми је слободно, али све не користи,
 
Да неко не би приговорио: „Мени је савест чиста, и имам право да тако поступам“, каже: „Не, теби је све допуштено јер те Бог створио као слободног, али ти није корисно да једеш од идолских жртава. Ако стално учествујеш за идолским трпезама, ти ћеш, корак по корак, постати наклоњен и самим идолима.“
 
Све ми је дозвољено, али све не изграђује.
 
Као што сам и раније говорио, твоје понашање није корисно ни за тебе, ни за твог брата. Оно га не изграђује, и пре би се могло рећи да га руши (разграђује) и да изопачује његову веру. Ако ту нема користи ни за тебе ни за твог брата, зашто онда то чиниш?
 
24. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога.
 
Немој имати у виду само то, да ли једеш чисте савести, него и то, да ли твој поступак изграђује. На многим местима своје посланице, он то дело истиче као најнеопходније. Не забрањује да се тражи само своја корист, али забрањује онда, кад је то штетно за брата. У таквом случају, дужни смо да његову корист ставимо изнад своје и да њу изаберемо.
 
25. Све што се продаје на тржишту једите, ништа не испитујући савести ради.
 
Многим домишљањима потврдио је да су дужни да се уздржавају од окушања меса идолских жртава. Да се опет не би бавили ситницама више него што је потребно и да се не би одрицали од онога, што се продаје на тржишту, страхујући да можда потиче од идолских жртава, каже: „Све што се продаје једите без распитивања о продавцима, и без истраживања да ли се продаје нешто од идолских жртава, као да вас тобоже гризе савест и да желите да је очистите.“
Или другачије: „Да те не би мучила савест, ништа не испитуј, јер би приликом истраживања могао да дознаш да оно, што ти се нуди на продају, потиче од идолских жртава, па ће твоја савест бити немирна.“
 
26. Јер је Господња земља, и све што је на њој.
 
Господња а не демонска. Ако је земља Господња, Господњи су и плодови, и дрвеће, и животиње. Ако је пак све Господње, онда у природи нема ничега нечистог, и све зависи од мисли (разумевања) свакога појединачно.
 
27. Ако ли вас неко од неверника зове, и хоћете ићи, једите све што вам се принесе, ништа не испитујући савести ради.
 
Добро је рекао: ако хоћете, јер он сам није хтео нити да их саветује, нити да их одговара. Ништа не испитујте, да у претераној брижности не бисте показали бојазан пред идолима, и да бисте своју савест сачували чистом и непомућеном.
 
28. Ако ли вам неко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради онога који вас извести и ради савести; јер је Господња земља и све што је на њој.
 
Не заповедам ти да се уздржаваш зато, што је идолска жртва тобоже штетна, него ради онога који те обавестио да је то идолска жртва, да он не би био оштећен и да не би помислио, да хришћани нису дужни да се одвраћају од идолских ствари. Не поучавам те да се уздржаваш од идолских жртава због тога, што су оне тобоже нечисте и потпуно туђе нашем Господу. То се види отуда, што је Господња земља и све што је на њој, тј. све што постоји на њој. Или овако: уздржавај се од те хране, јер је сва земља Господња, и можеш да се наситиш нечим другим, пошто ти је све отворено.
 
29. Али не говорим за савест твоју, него другога.
 
Односно незнабошца. Као што сам рекао, он ће се можда саблазнити и сматрати да угађаш стомаку или ће, можда, помислити да и ти, слично њему, прихваташ идоле. Да неко не би рекао: „Зашто би се ти бринуо за онога, који те известио“, јер си пре тога рекао: Што да судим онима, који су напољу (1. кор. 5; 12), каже: „Не бринем се за њега, него за вас, да ви не будете осуђени.“ Због тога је и додао следеће:
 
Јер зашто да моју слободу суди савест другога?
 
Слободом назива необраћање пажње и неограничавање забраном. Ја ћу, каже, јести слободно и без разликовања, али ће ме незнабожац осудити и рећи: „Хришћанска вера је испразна: кажу да се гнушају идола, а оно, што им се приноси на жртву, једу!“
 
30. Ако ја с благодарношћу једем, зашто да ме руже за оно, зашто ја благодарим!
 
Ја, каже, са своје стране, слободно користим творевину Божију, по благодати Божијој која ме утврдила и укрепила, тако да не морам да пазим. Међутим, незнабожац ће ме клеветати као да сам се лицемерно удаљио од идола а да због стомакоугађања једем оно, што им се приноси на жртву. Речи за оно, за што ја благодарим, значе: ја са своје стране благодарим Богу што ме тако високо уздигао, чак и изнад јудејског смирења, тако да ни у чему не налазим штету.“ Међутим, као што сам рекао, саблажњава се и клевета незнабожац.
 
31. Ако ли, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.
 
Све, каже, чините на славу Божију, јер се вашим садашњим делом Бог не прославља, и пре могло рећи да се хули. Ако неко једе и пије у славу Божију и кад тиме никога не саблажњава, онда то не чини због стомакоугађања или због сластољубља, него да би своје тело припремио за творење врлина. Уопштено, дело се твори на славу Божију онда, када никоме не шкоди кроз саблазан, али кад не шкоди ни самом човеку, као што шкоди оно, које се твори због човекоугађања или због неке страсне помисли.
 
32. Не будите на спотицање (саблазан) ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој.
 
Никоме немојте дати повод за клевету. То ће се догодити онда, кад не будемо саблажњавали нити Јудејца, нити незнабошца, а утолико пре своју браћу, јер су они Црква Божија. Запази: најважније је рекао на крају. Хришћани су дужни да и друге привлаче вери а не да прогоне чак и своју браћу. Под њима (браћом) подразумева све, који су се саблазнили због њиховог окушања идолских жртава.
 
33. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да се спасу.
 
Прогласио их је кривцима за наношење штете и незнабошцима и Јудејцима, а затим им заповедио велико дело. Да би им показао лакоћу тога дела, као пример је навео самога себе. Да он није тражио своју корист, види се из много чега, што је претходно речено, на пример: Свима сам био све (1. Кор. 9; 22). Посебно се то види одатле, што је желео да он сам буде одлучен због своје браће (в. Рим. 9; 3).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *