NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
6,1-18
 
Gal. 6,1-18: 1 Braćo! ako i upadne čovek u kakav greh, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan. 2 Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov. 3 Jer ako ko misli da je što, a nije ništa, umom vara sebe. 4 Neka svaki ispita svoje delo, i tada će sam u sebi imati pohvalu, a ne u drugome. 5 Jer će svaki svoje breme nositi. 6 Koji se uči reči, neka daje deo od svakoga dobra onome koji ga uči.
7 Ne varajte se: Bog se ne da ismejati: jer što čovek poseje ono će i požnjeti. 8 Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti trulež; a koji seje u Duha, od Duha će požnjeti život večni. 9 A dobro činiti da nam se ne dosadi: jer ćemo u svoje vreme požnjeti, ako ne sustanemo. 10 Zato dakle dok imamo vremena, činimo dobro svima, a osobito onima koji su s nama u veri.
11 Vidite koliko vam napisah rukom svojom. 12 Koji god hoće da se hvale po telu, oni vas nagone da se obrezujete, samo da ne budu gonjeni za krst Hristov. 13 Jer ni oni sami koji se obrezuju, ne drže zakona, nego hoće da se vi obrezujete, da se vašim telom hvale. 14 A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kojim se meni razape svet i ja svetu. 15 Jer u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego nova tvar. 16 I koliko ih god po ovome pravilu žive, neka je na njima mir i milost, i na Izrailju Božjemu! 17 Všie da mi niko ne dosađuje, jer ja rane Gospoda Isusa na telu svome nosim. 18 Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa duhom vašim, braćo! Amin.
 
6,1
 
Zemlja je bojište na kome čovek stalno bije bitku ili za carstvo Božije ili za carstvo đavolje. Bitka se bije na život i smrt: ili se gine kroz grehe i upada u carstvo zla – pakao, ili se odnosi pobeda kroz svete vrline i uzleće u carstvo Božije – raj. Na tom bojištu je mnogo ranjenika, jer se o dušu čovekovu bore i anđeli i đavoli. Naš zemaljski svet nije izdvojen od nebeskog i podzemnog sveta; u njemu su sa ljudima izmešani i anđeli i đavoli. Đavoli se bore sa ljudima pomoću grehova, a anđeli brane ljude pomoću svojih nebeskih vrlina. Ljudi se po svojoj slobodnoj volji opredeljuju ili za grehe ili za svete vrline. Gresi se oblače i presvlače u bezbroj zavodljivih odora, samo da bi ljude namamili na svoje slasti, koje su u početku uvek samo neki svileni konci, da bi se zatim strahovitom brzinom pretvorili u svilene konopce koji neminovno odvlače čoveka u svoje carstvo zla, ako ih čovek blagovremeno ne pokida pokajanjem, verom, ljubavlju, molitvom, postom. Na zemaljskom bojištu hrišćani stoje obučeni u sveoružje Božje, u anđelsko oružje – svete vrline: veru, ljubav, nadu, molitvu, post, i ostale. Ali se dešava da poneki zadobije rane u toj borbi kada mu malakše koja od svetih vrlina, ili je on odbaci. U takvom slučaju gresi navale na tu stranu njegove duše koja nije ograđena vrlinom i ranjavaju je. Čim se to dogodi sa ma kojim od hrišćana, vi duhovni, koji ste čvrsti u vrlinama i svetom životu i puni darova Svetoga Duha i oprobani junaci na bojnom polju protivu grehova, odmah priteknite u pomoć takvom ranjenom bratu. Uvek mu priteknite kao nemoćnom i bespomoćnom ranjeniku, i dajte mu evanđelske lekove koji su bezbrojni. Ako je ranjen gnevom – lečite ga evanđelskom blagošću; ako je ranjen gordošću – lečite ga evanđelskom smirenošću; ako je ranjen mržnjom – lečite ga evanđelskom ljubavlju; slastoljublje lečite postom, pohotu – celomudrijem, laž – istinom. Protiv svakog našeg greha u Evanđelju Spasovom ima po bezbroj lekova. Samo te lekove vi duhovni upotrebljavajte kao mudri, kao bogomudri duhovni lekari. „Duhom krotosti“ ispravljajte brata koji „upadne u kakav greh“, upadne vučen sablaznima i iskušenjima koje roje oko nas i tutkaju na nas i vidljivi i nevidljivi neprijatelji naši. Sa takvim bratom uvek postupajte kao sa bolesnikom, jer greh i jeste bolest ljudske duše, najstrašnija bolest, od koje umire duša. A ima li što dragocenije od duše, i stoga – strašnije od smrti duše? U naš zemaljski svet kao u ogromnu bolnicu došao je Gospod Hristos, Božanski Lekar, sa svima božanskim lekovima, da nas leči od glavne bolesti naše, hronične i neizlečive ljudskim, zemaljskim lekovima. „Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni“ (Mt. 9,12). A ko je zdrav od greha sem Gospoda Hrista? Zato je On i došao, zato i ostao među nama u Crkvi Svojoj sa svima božanskim lekovima Svojim. I On nam daje lekove protiv svih grehova uopšte; nema neizlečivog greha; za svaki greh ima lek; za svaku smrt – vaskrsenje. Lek od smrti? Sveto pričešće, i ostale svete tajne i svete vrline: svaka sveta tajna i svaka sveta vrlina – po jedno vaskrsenje duše; a sve one skupa – bezbroj vaskrsenja duše. Lek od greha, od svakoga greha? Eno ih u Crkvi. Samo treba umeti lečiti tim lekovima, biti iskusan duhovni lekar. U pitanju je najsloženije i najtajanstvenije biće pod nebom: duša čovečija. Lečiti nju koja je nebeskog porekla i od iste materije od koje i anđeli, vrlo je teška i odgovorna dužnost. A kako se postaje iskusan duhovni lekar? Duhom Svetim: ispunivši se Njime, Njegovim darovima, Njegovom mudrošću i bogomudrošću (sr. 1. Kor. 2,10-15), i tako steći „um Hristov“ koji jedini zna šta je duša čovekova, i kako se leči od svih bolesti i smrti (sr. 1. Kor. 2,16).
Posredi je duhovna medicina: nauka najsloženija, najtajanstvenija, najsvetija. Da, najsvetija i najodgovornija, jer je u njenim rukama večna sudba čovekove duše, a time – večna sudba čovekova bića. Ona leči od svih zabluda, od svih laži, od svih grešnih misli, od svih zlih želja, od svih rđavih navika, od svih loših naravi; rečju: leči od svih duhovnih bolesti, iza kojih stoje sve duhovne smrti, pa i sama duhovna svesmrt. A šta je to? Odvojenost duše od Boga, koji je jedini i neiscrpni izvor duše, njene božanske besmrtnosti i večnosti. A gresi i jesu mračne sile koje odvajaju dušu čovekovu od Boga. Otuda duhovna medicina mora lečiti od svakog greha, i dati lek za isceljenje od svakog greha. Zato je neophodno da duhovni lekari bogomudro raspolažu i rukuju lekovima koje im Gospod Hristos pruža u Crkvi Svojoj. Ispravljati grešnika, to je uvek – lečiti bolesnika. Jer grešnik i jeste najnežniji i najosetljiviji i najopasniji bolesnik, koga uvek treba lečiti „duhom krotosti“. I kad mu najbolniju operaciju vršite, vršite je „duhom krotosti“, iz koje zrači svebrižna ljubav evanđelska, bratoljublje evanđelsko. Valja „s krotošću poučavati one koji se protive: eda bi im Bog dao pokajanje za poznanje istine, i da se iščupaju iz zamke đavola, koji ih je ulovio za svoju volju“ (2. Tim. 2,25-26). Jer svakim grehom đavo ustvari ulovi čoveka „za svoju volju“, i čovek grešeći, ustvari tvori volju đavolovu, pošto greh i jeste volja i htenje đavolovo. Otuda pri lečenju grešnika, uvek se mora spasavati volja njegova od robovanja đavolu; u tome volja njegova mora sama sudelovati: lekar daje lekove, a grešnik ih upotrebljuje. On je taj kome pri lečenju pripada glavna uloga, kao i pri operacijama duše: „Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe“ (Mt. 5,29), i to ti sam, jer niko mesto tebe ne može iščupati iz tebe tvoj najmiliji greh, koji ti je postao kao oko duše. Iščupaj ga pokajanjem, verom u Gospoda Hrista, nadom u Njegovu svemilost. A kako ćeš i na koji način to učiniti, pokazaće ti duhovni lekari.
Velika je „tajna bezakonja“, tajna zla, uvek po tajanstvenom delovanju đavola (sr. 2. Sol. 2,7-9); i raspolaže tako prefinjenim sablaznima, da je i najduhovnijem čoveku potrebno biti uvek budan za njih i oprezan protiv njih. Lečeći čoveka od greha, pazi da se i sam ne zaraziš njegovim grehom. Lečiš li čoveka od srebroljublja, čuvaj se da se i sam ne zaraziš njime; lečiš li ga od gneva, pazi da i sam ne upadneš u istu bolest. Uopšte, pri ispravljanju ma kog čoveka od ma kakvog greha, treba se čuvati „da i ti sam ne budeš iskušan“ tim istim grehom, ili povodom tog istog greha. Evo, opasnost je tu, prva opasnost: ti si duhovni lekar, lečiš teške bolesnike, no da se zbog toga i kroz to ne uvuče u tebe nevidljivi crv oholosti, samohvalisavosti, visokoumlja? Desi li se to, ti si već „upao“ u greh, već si iskušan. Na najprepredenije i najneprimetnije načine greh se uvlači u čoveka, i u najduhovnijeg čoveka. Zato se uvek mora stražiti, evanđelski stražiti, jer oko nas stalno kruže pomrčine greha i magle iskušenja. I tu uvek važi ona istina: „Ko misli da stoji neka se čuva da ne padne“ (1. Kor. 10,12). Stojiš u veri? A koliko je neprijatelja Hristove vere u ovom svetu; čuvaj se da te ne obore! Stojiš u ljubavi evanđelskoj? Pazi da ne ispadneš iz nje, sablažnjen nekom svetovnom ljubavlju i nesvetim pristrašćem.
 
6,2
 
Svi smo mi pod slabostima, ali nas zato vera Hristova i ljubav Hristova vežu u jedno „telo“, u jednu Crkvu Hristovu, da bismo lakše nosili sebe, svoje slabosti, ukopčani jedni u druge, svaki u sve i svi u svakoga, sjedinjeni u jedno duhovno telo, učlanjeni u Bogočovečansko telo Hristovo. I kao što u našem telesnom telu oko pomaže nozi da lakše nosi svoj teret, jer je vodi vidom; i kao što opet noga pomaže ruši da lakše nosi svoj teret noseći je; i kao što svaki ud pomaže drugome udu u njegovom radu i vršenju dužnosti; tako i u duhovnom životu našem, u duhovnom telu Crkve Hristove: jedni su noge, drugi ruke, treći oči, itd., ali svaki neophodan svakome udu, svi svakome i svaki svima, jer svi oni pomažu jedan drugome u vršenju posebnih dužnosti; a od tih posebnih dužnosti sastoji se sveukupni život duhovnog tela Crkve, koje oni svaki posebno sačinjavaju kao organski, sastavni delovi, uvek neophodni jedan drugome. Živeći u duhovnom telu Hristovom – Crkvi, mi nosimo bremena jedan drugoga. A ne nosimo li, zar smo Hristovi? zar smo u Crkvi? Sav Gospod Hristos Bogočovek, sa svima Svojim božanskim darovima i silama prisutan je u Crkvi Svojoj, i u Njemu sav zakon Njegov. I ko živi u Crkvi i Crkvom, taj uvek nosi bremena drugoga i drugih, i tako ispunjuje zakon Hristov. Ali u isto vreme on svim bićem oseća da i drugi nose bremena njegova.
Gle, zar svetitelji Hristovi, vidljivo ili nevidljivo, ne nose naša bremena? bremena naših slabosti, grehova, iskušenja? To neprekidno posvedočavaju njihove svete mošti, njihova čudesa, njihove molitve, njihova javljanja. Jak si verom, jak ljubavlju, jak molitvom, jak trpljenjem, jak postom, onda – nosi bremena slabije u veri braće, slabije u ljubavi, slabije u molitvi, slabije u postu, slabije u drugim podvizima, jer „mi jaki dužni smo slabosti slabih nositi, i ne sebi ugađati“ (Rim. 15,1). Nama je blagodaću Božjom data jakost u veri, jakost u ljubavi, jakost u molitvi, da bismo ih kao talante upotrebljavali na korist bližnjih svojih, jer su nam radi toga dati. A ne upotrebljavamo li ih, oni će se uzeti od nas, kao talant od lenjog i zlog zluge. Tako će vera naša, i ljubav naša, i molitva naša, biti na pogibao našu, ako ih ne upotrebljavamo na dobro bližnjih naših. Jer naše vrline postaju spasonosne za nas samo preko naših bližnjih, kada pomoću njih služimo sebi preko bližnjih. Samo preko drugih one postaju naše! Opet i opet, naše vrline samo preko celog duhovnog tela Crkve postaju naše: kao što vazduh preko organa za disanje postaje ne samo njihova svojina, svojina pluća, nego i celoga tela: nogu, ruku, očiju, kostiju, krvi, i svakog najsitnijeg delića u telu, – tako i u duhovnom telu Crkve. Svaka vrlina, koja je hrana naše duše, postaje sastavnim delom našeg bića tek preko svih ostalih organa u duhovnom telu Crkve, postajući u isto vreme koliko njihova svojina toliko i naša. I naša samo kao njihova! U samoj stvari u Crkvi Hristovoj sve je prvo „naše“, pa tek onda moje: moje samo preko našeg. Takva je čudesna i sveta i čudotvorna tajna Bogočovečanskog tela Hristovog – Crkve Hristove u svetu. Ali pri tome i time ona nije nešto neprirodno u našem čovečanskom svetu, jer je tu naše fizičko telo, u kome vladaju isti zakoni života i samoodržanja. Samo to u Crkvi dobija svoju savršenu punoću, svoje bogočovečansko savršenstvo; a kroz to i svaki od nas kao ličnost doživljuje tek u Crkvi savršenu punoću svoje ličnosti i svoga bogočovečanskog savršenstva.
 
6,3
 
Znaš li, ko si ti? Ne možeš znati, tačno i istinski znati, dok sebe ne pogledaš bogočovečanskim okom Crkve, dok sebe ne izmeriš bogočovečanskom merom Crkve. Tek kao organski deo tela Crkve, tek kao „sutelesnik“ tela Hristova (Ef. 3,6) možeš saznati ko si, šta si, otkuda dolaziš, kuda ideš, koliko vrediš. Bez toga, tebe će uvek varati um tvoj, i lažno pretstavljati tebe sama tebi samom. Zašto? Zato što ni naš um ne pretstavlja nepogrešivo merilo i nepogrešivog sudiju. I on je pod mnogim slabostima i nesavršenstvima i manama i pomrčinama. Njemu je neophodno, znaš li šta? Da sebe dobrovoljno prinese na žrtvu Gospodu Hristu – Božanskom Logosu, Božanskom Umu, prinese kroz samoodrečni podvig vere, ljubavi, molitve. I onda? Onda će ga čudesni Gospod u Bogočovečanskom telu Crkve Svoje preobraziti, obnoviti, osvetiti, prisajediniti sabornom bogočovečanskom umu Crkve. I tek tu, u tom bogočovečanskom umu Crkve tvoj će um naći sebe, svoju punoću, svoje savršenstvo, svoju svetost, svoju nepogrešivost. I ti ćeš radosno moći sa svima koji su svim bićem, svim srcem, svim umom u Crkvi Hristovoj Reći: „Mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16). „Mi“ um Hristov imamo: mi svi zajedno, sa svima svetima, a ne ja sam; moj izdvojeni, osamljeni, neocrkvenjeni um je uvek nemoćan, slab, bedan, pogrešiv, zabludan, varljiv, prevarljiv; vara i sebe i druge oko sebe, vara voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno. Jedino „sa svima svetima“ (Ef. 3,18), u Crkvi Hristovoj, moj um osabornjen, ocrkvenjen, obogočovečen, dobija silu i moć i jasno vidi, opet „sa svima svetima“, kroz njih i pomoću njih – svoj večni put, svoj večni smisao, svoju večnu vrednost, svoj večni život, svoju večnu radost.
Ustvari, moj um je šturo, iako beskonačno „ništa“; i sav ja, sa vascelom svojom dušom i telom i savešću, neprekidno sam beskrajno metafizičko, a i fizičko „ništa“, dok god sam odvojen od Onoga koji je sve i sva za svako biće: od Gospoda Hrista, Boga Logosa, vascelog ovaploćenog u Crkvi Njegovoj. Jer van Bogočoveka Hrista, ja sam sav smrtan, sav sam „ništa“, i fizički sav sam „ništa“, pošto sam baš fizičkom stranom svoga bića i najpodložniji vidljivoj smrtnosti i smrti. Dok moja ljudska misao ne ologosi sebe, ona uvek ostaje fantastično priviđenje, najpre, za sebe samu. Pri tome, besmislenost misli je uvredljivo očigledna. Da, misao je ljudska besmislena sve dok se ne osmisli, ne ologosi Bogom Logosom – Gospodom Hristom u Crkvi Njegovoj: dok se ne ocrkveni, osaborni, osveti, oblagodati, obogočoveči. Tek onda misao ljudska pozna sebe, svoju prirodu, svoju božansku namenu, svoj božanski smisao i cilj i vrednost i besmrtnost i večnost milu i blaženu. A dotle, nema veće muke nego što je misao sama sebi! i nema većeg pakla: misao sama u sebi i sama sa sobom, potpuno otkinuta od Tvorca i Boga misli – Gospoda Hrista, Boga Logosa. Misao ljudska bez Gospoda Hrista ne može poznati ni sebe ni svet oko sebe, niti znati sebe ili svet oko sebe. A kad u uobraženju svom misli da što zna – „ne zna još ništa kao što treba znati“ (1. Kor. 8,2). Ustvari, sva sposobnost misli nije u njoj samoj već u Bogu Logosu i od Boga Logosa (sr. 2. Kor. 3,5). U tome je razumnost misli, i smisao misli, i logičnost misli, i logosnost misli. Bez toga – ona je uvek alogosno priviđenje, alogosno čudovište, koje samo sebe neprestano vija po pustinjama besmislenog postojanja i bića, koje je na kraju svih krajeva nebiće.
 
6,4
 
Da je tako, svaki može proveriti na sebi samom: ako marljivo i svestrano i iskreno ispita prirodu svoje misli; i ne samo misli nego i vascelog bića svog što se čovek zove: sve što on jeste i sve što on radi. I to ispita skraja nakraj. Na svima stranama svoga bića čovek će pronaći i uvideti: da je on sam po sebi, bez Boga i Logosa Gospoda Hrista, ništa, i to strašilno ništa, uvek strašno i najstrašnije za sebe sama; i da tek sa Gospodom Hristom on ustvari ulazi u istinsko biće, u istinsko postojanje, u istinski život, u istinski smisao svoga postojanja, u istinsku besmrtnost i večnost. Jedino u Bogočoveku Hristu čovek nalazi svoju blaženu i radosnu besmrtnost, nalazi sebe bogolikog i bogočežnjivog i bogonosnog. A u tome je i jedina pohvala i hvala i slava ljudskog bića. I samo Hristom i u Hristu čovek stvara besmrtna dela: ono što se neće uzeti od njega ni u ovom ni u onom svetu, ono što mu nikakva smrt ne može ni oteti ni ukrasti ni oduzeti, jer je od Hristove večnosti i bogočovečnosti. I nad tim, jedino nad tim u čoveku nikakva smrt nema vlasti ni u ovom ni u onom svetu. Samo ona dela čovekova koja su u Hristu učinjena imaju večnu slavu i hvalu. A takva dela čini svaki Hristov čovek živeći u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi, koja mu neprekidno i daje božanske sile da čini takva dela: daje mu kao živom organskom delu svom, kroz koji sasvim prirodno projavljuje svoju bogočovečansku silu i moć. Ali mu uvek daje kao ličnosti koja svesno i dragovoljno živi u njoj tvoreći Hristove zapovesti, koje su božanski zakoni Crkve i svih članova njenih.
 
6,5
 
Samohvala, to je veliki greh, i zato veliko breme. Uopšte, svaki greh je breme. I svaki od nas mora nositi breme svojih grehova, dokle? Dok se u beskrajnoj pokajničkoj samoosudi ne smiri pred Onim koji uzima na sebe grehe sveta, pa i tvoj, pa i moj (sr. Jn. 1,29). Jer jedino Njemu, Jedino Bezgrešnom, breme grehova naših nije tako teško da Ga obori u smrt, u nemoć, u poraz, u ropstvo. Kao svejak i svemoćni Bog – „On nemoći naše uze i bolesti ponese“ (Mt. 8,17). Ali Ga nikakva nemoć naša ne može onemoćati da pada u greh, niti ikakva bolest naša obolestiti da pada u očajanje. Teško breme grehova mojih postaće meni lako, samo kada ga zbog pokajničke svesmirenosti moje svemoćni Gospod svemilostivo uzme na sebe. Zato svežalostivi Spas i poziva k sebi sve koji su umorni od greha i smrti i natovareni njihovim bremenima, da priđu k Njemu da ih On odmori, uzevši na sebe bremena njihova (sr. Mt. 11,28-30). Pošto se greh razlio po celom biću ljudskom, i ogrehovio i dušu našu i savest i volju i misao i srce i telo, nije li zato sve to čoveku postalo teret i breme: i sama duša, i sama savest, i sama misao, i samo postojanje? Jedino u Gospodu Hristu Bogočoveku, i sa Njim sva ta bremena postaju laka. Breme savesti, breme duše, breme slobode, breme postojanja, sve je to nepodnošnjivo bez Hrista; a sa Njim – lako i blago. Breme pak nepokajanih grehova tvojih ostaje na tebi, znaš li dokle? Sve do Strašnoga Suda. Jer niko u svetu nema prava i vlasti i moći otpuštati grehe, niko sem Gospoda Hrista. Mi ljudi možemo opraštati grehe, ali otpuštati ih, uništavati ih može samo bezgrešni Gospod Hristos (sr. Mt. 9,2-7), i oni kojima On daje tu vlast i tu silu (sr. Jn. 20,22-23). Tako, breme grehova tvojih može i pre Strašnoga suda, može i sada, odmah skinuti sa tebe Gospod Hristos, samo pod jednim uslovom: pod uslovom tvoga dobrovoljnog i sve smirenog pokajanja koje živi jakom verom, ogromnom nadom, plamenom molitvom. Naučiti se takvom pokajanju, i svima ostalim svetim vrlinama koje ono za sobom nosi i vodi, to je prva dužnost nas ljudi, svih ljudi, jer smo svi pod gresima, pod njihovim teškim bremenima.
 
6,6
 
Zato učitelji koji nas tome uče, naši su spasioci. Jer nam kroz pokajanje daju spasenje, a u spasenju sva blaga neprolazna i večna, nebeska i božanska. Njihov se trud ničim ne može isplatiti, niti dovoljno nagraditi. Njihova je prava nagrada jedino na nebesima (sr. Mt. 5,12.19). Brinući se o najvećoj vrednosti bića ljudskog – bogolikoj duši, i dajući čoveku najveće i jedino večno blago – spasenje duše, učitelji vaši sve vreme života zemaljskog troše na to što je večno, a vi za to uzvraćajte dodeljujući im od svojih zemaljskih dobara. Gle, učitelji vaši – spasioci vaši su u ulozi prosjaka! A to je na opomenu njima i na pouku vama: jer spasenje koje vam daju nije od njih već od Spasitelja. Stalno zauzeti prenošenjem večnih božanskih blaga od Spasitelja vama spasavanima, oni se ne brinu o hrani i odeći, zato je vaša evanđelska dužnost da vi tu brigu brinete o njima. Koji Evanđelje propovedaju, neka od Evanđelja žive (1. Kor. 8,14). To je na smirenje i ljubav, i njima i vama: i učiteljima i učenicima. Vi zavisite od njih u onome što je večno za vas i po vas, a oni zavise od vas u onome što je zemaljsko i potrebno za održavanje telesnog života. To je tako, da biste se međusobno smiravali i jedni druge ljubili kao dobrotvore. Svi ste vi u isto vreme i prosjaci i darodavci: vi ste prosjaci kojima oni udeljuju večnu duhovnu hranu, a oni su prosjaci kojima vi udeljujete telesnu hranu. A bogatstvo i njihovo i vaše nije od vas nego od Boga: zemlja i sve što je na njoj, od Boga je; spasenje i Carstvo nebesko, takođe je od Boga. A vaš i njihov je samo trud, samo revnost. Zato će se svakome dati plata po trudu njegovom (1. Kor. 3,8).
 
6,7
 
Smešna je, lakomislena je, ubitačna je čovekova samoobmana: hteti izigrati svemogućeg i svepravednog Boga; izigrati ma kad i ma u čemu. Jer Bog ceni i sudi čoveka po vascelom biću njegovom, vidljivom i nevidljivom, i po vasceloj delatnosti njegovoj, vidljivoj i nevidljivoj. Biće čovekovo je više nevidljivo nego vidljivo. Ali Bog uvek jasno i svepronicljivo vidi i ono što je nevidljivo u čoveku. A u čoveku je nesravnjeno više nevidljivog nego vidljivog: vidljivo je telo, i vidljiva su dela učinjena telom, posredstvom tela; a nevidljiva je duša, nevidljiva savest, nevidljiva volja, nevidljivo srce; nevidljive su misli, nevidljiva osećanja, nevidljive želje, namere, htenja, i mnoga duševna raspoloženja i stanja. I u tome nevidljivom je pravi čovek, odgovorni čovek. To baš nevidljivo i uslovljuje i određuje čovekov vidljivi život po telu u svetu. A svevideći Gospod prati sva zbivanja u čoveku od njihovih najnevidljivijih zametaka, pa do potpune zrelosti, do savršene uobličenosti njihove. Jedino On Svevideći vidi kako se u čoveku začinje nevidljiva misao, kako klija, raste, sazreva, kako se pokatkad oblači u vidljive forme, ruha, ili kako sva nevidljiva vlada svim vidljivim, telesnim životom čovekovim. Što čovek poseje u sebi i u svetu oko sebe, to će i požnjeti, ako ne ranije, ono sigurno na dan Strašnoga suda. Dotle, on i može zaboraviti sebe, a možda i mnoge oko sebe, ali na Strašnom sudu, sam će svojim srpom na očigled svima požnjeti njivu života svoga. Tada će sve njegove obmane i samoobmane, kojima je varao sebe i ljude, i mislio da vara sveznajućeg i svepravednog Boga, pasti na njega samog, vratiti se njemu kao njegova večna svojina, da mu one budu i njegova večnost i njegov neprolazni svet. Tek tada će on svim očima bića svog sagledati i uvideti da je izigrao ne Boga već sebe.
 
6,8
 
Čovek u ovome svetu može sejati iz sebe ili ono što je smrtno ili ono što je besmrtno: smrtno je sve što je od greha, što vodi grehu, i što drži u grehu; a besmrtno je božansko, bogoliko, bogočežnjivo, bogoljubivo, bogocentrično, tojest sve što je od Boga, što vodi Bogu, i što drži u Bogu. Smatra li čovek da je on samo telo, i živi li samo radi tela i telom, i radi li sve samo za telo i radi tela, i seje li po njemu samo telesne želje i slasti, od toga će požnjeti trulež. Jer telo čovekovo, odvojeno od bogolike duše i od Duha Božjeg, ne može drukčije završiti nego kao trulež. Svaka telesna želja, kada sazri, zar ne sazri truležju? Svaki greh, posejan u telo, zar ne sazri kao smrt? Svaka slast, posejana u telo, zar ne završava truležju čim se smrt kosne tela? Svaki čovek koji živi radi tela, kao završnog cilja svoga postojanja, ne može ne požnjeti od tela trulež, samo trulež. „Koji oru muku i seju nevolju, to i žanju. Od dihanja Božjeg ginu, i od daha nozdrva njegovih nestaje ih“ (Jov. 4,8-9; sr. Priče 22,8).
A kako čovek seje sebe u Duha Svetoga? Pomoću svetih vrlina: vere, ljubavi, nade, molitve, posta, i drugih. Zar molitvom svojom čovek ne seje svoje misli, svoja osećanja, svoja raspoloženja, svoje čežnje u – Duha Svetoga? zar kroz njih ne predaje dušu svoju, srce svoje, savest svoju, život svoj – Duhu Svetom? Tako i kroz ljubav, i kroz veru, i kroz sve svete vrline čovek seje sebe po večnosti Duha Svetoga: Njegove Istine, Njegove Pravde, Njegove Ljubavi. Hrišćanin čovek najpre je kroz svetu tajnu krštenja posejao svebiće svoje po Duhu Svetom; i sav kasniji život njegov nije ništa drugo do sejanje sebe kroz svete tajne i svete vrline po Duhu Svetom. I Duh Sveti živi u njemu kroz svete tajne i svete vrline (sr. Rim. 8,9-10), i uzrasta u njemu sve što je božansko, evanđelsko, besmrtno, večno, bogočovečno, zato će od Duha Svetoga i požnjeti život večni.
Hrišćanin zna da je čovek bogolikom dušom svojom biće nebesko, besmrtno, večno, bogočovečno; zna da mu je život na zemlji dat, da izvrši svoj večni zadatak, večni posao: da stekne život večni. I sav život svoj na zemlji on provodi u sejanju po biću svom onoga što je besmotno i večno. A to je? Sve što je evanđelsko, Hristovo, bogočovečansko. Sejući to, on neprestano uzrasta sebe blagodaću ka svemu što je večno, bogočovečno, nebesko, dok ne uzraste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13), i tako stvarno i svesavršeno postigne u Hristu Bogočoveku život večni, svoj život večni, jer je Gospod Hristos radi toga i došao u naš svet, radi toga upravo i postao čovek, da čoveku, svakom čoveku, da život večni (sr. Jn. 17,2-3). A daje to svakome koji veruje u Njega kao Bogočoveka (Jn. 3,15-16.36; 6,47).
 
6,9
 
Dajući život večni, vera u Hrista je uvek delotvorna, delatna, uvek živa i orna da čini i tvori ono što sačinjava suštinu večnoga života, ono što je večno. A to je? Na prvom mestu: dobro. Zato da nam se ne dosadi činiti dobro, jer čineći dobro mi sejemo ono što je večno i što donosi večne plodove koji ne trule, niti ih ikakva smrt uništiti može. Kada na njivi duše naše uzrastu plodovi posejanog dobra, i sazru, njih će u dan sveopšte žetve Anđeli Božji požnjeti i odneti u „žitnicu Božju“ (sr. Mt. 13,10). A sa njima i u njima i dušu našu, koja je sva proklijala, uzrasla i sazrela u onome što je večno i bogočovečno, a to znači: što je istinski i stvarno dobro. Jer šta je to što je istinski dobro u našem čovečanskom svetu? Samo ono što je od Boga, i što vodi Bogu, i što drži u Bogu, koji je jedini dobar, jer „niko nije dobar osim jednoga Boga“ (Mt. 19,17), tojest niko osim Boga nije savršeno, večito, neizmenljivo dobar. Naše ljudsko dobro je samo utoliko dobro, ukoliko je od Boga i radi Boga i ka Bogu; ukoliko je slika Božjeg dobra, koju odražava naša bogolika duša čineći dobro. Znači: dobro je samo onda istinski dobro, ako je božansko. A u našem čovečanskom svetu mi znamo kao jedinog istinitog Boga samo Bogočoveka Gospoda Hrista, zato što je u našem zemaljskom svetu jedini On pokazao u Svojoj ličnosti savršeno božansko dobro, ostvarivši ga savršeno u svome bogočovečanskom životu na zemlji. On je i oličenje i ovaploćenje i ostvarenje savršenog božanskog dobra, te time jedini izvor i jedino merilo tog dobra. I mi ljudi na zemlji ne možemo ni imati ni činiti istinsko dobro bez Njega i mimo Njega i protiv Njega, već jedino i samo sa Njim, pomoću Njega i radi Njega. Zato je On i objavio sveistinitu blagovest: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,5): ništa istinski dobro, istinski božansko, istinski besmrtno, istinski večno, istinski čovečno. Samo kada se čovek blagodatnim podvizima vere, ljubavi, nade, a najpre svetim krštenjem i pričešćem, duhovno organski sjedini sa Gospodom Hristom, kao loza sa čokotom, može roda roditi: istinsko dobro, božansko i večno; a bez toga, čovek ostaje besplodan i nerodan za svako istinsko dobro. I opet po sveistinitoj reči Sveistinitoga: „Ja sam čokot a vi loze. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete. Koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod: jer bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,4.5).
Samo živeći u Hristu pomoću svetih tajni i svetih vrlina, mi možemo uvek, bez kraja i konca, s radošću činiti dobro„da nam se ne dosadi“. Jer On Svojim sledbenicima uvek daje neiscrpne sile da čine dobro i da žive dobrom i radi dobra, svesni da ih to dobro i drži u zajednici i jedinstvu sa „Jedino Dobrim“, u kome su sva večna blaga i sve večne radosti. Razume se, naše se dobro u ovome svetu često mora rađati u mukama i opasnostima od zla, koje sa svih strana napada na naše božansko dobro. Ali radost je naša u tome što mi znamo da je naše hristovsko dobro uvek jače od svakog đavolskog zla u našem čovečanskom svetu, i to jače koliko je svemoćni Bog jači od kukavnog đavola. Hraneći dušu svoju tom verom i tom nadom, mi nećemo sustati u činjenju dobra, koje će na kraju svih krajeva sazreti i biti požnjeveno u dan sveopšte žetve, i zajedno sa nama biti odneseno u carstvo nebesko.
 
6,10
 
Zato dakle dok imamo vremena, činimo dobro svima, a osobito onima koji su s nama u veri. Jer vremenim stičemo večno, kratkotrajnim – neprolazno, zemaljskim – nebesko. U ovom svetu mi moramo naše božansko dobro, taj naš nebeski usev, štititi i braniti od svake nepogode zla, koje su tako česte, i skoro neprekidne, na njivama našeg zemaljskog života. Kako braniti? Braniti, danonoćno se trudeći oko svog evanđelskog dobra sa velikom revnošću u veri, u ljubavi, u molitvi, u postu, u bdenju, u trpljenju, u čistoti, u krotosti, u smirenosti, i u ostalim svetim vrlinama, i ne dati da nam to dotuži. Jer znamo da će svebrižni i svemoćni Gospod učiniti da uzrastu žita pravde naše. Naše je da se neumorno trudimo: da kopamo, da oremo, da sejemo, da zalivamo, a Bog daje sile semenu te raste, zri i sazreva u plodove (sr. 1. Kor. 3,6-7). No i taj naš danonoćni trud postaje nam lak i radostan kada ga činimo u zajednici sa braćom po veri: jer su i oni u istom podvigu i trudu. I pomažu nas svojom verom, svojom ljubavlju, svojom molitvom, svojom revnošću. Stoga smo dužni da s radošću činimo dobro, osobito onima koji su s nama u veri. I to „dok imamo vremena“: jer što sejemo u vremenu, požnjećemo u večnosti, što sejemo na zemlji – požnjećemo na nebu, što sejemo u ovom svetu – požnjećemo u onom. U svakom trenutku života svog mi smo zemaljskonebeska bića: sve što činimo, mislimo, osećamo, odmah se nevidljivo prenosi sa zemlje na nebo, odjekuje tamo, odražava se tamo, produžuje se tamo. Zato je od večne važnosti sve što čovek čini, što čovek misli, što čovek hoće. U svakom trenutku postojanja svog čovek je vremevečno biće: i sve što je njegovo ima večni značaj i večni smisao. Zato, pazi kako živiš! pazi kako misliš! pazi kako osećaš! pazi kako radiš! pazi kako gledaš! pazi kako slušaš! Jer svim tim ti određuješ i predodređuješ večnu sudbu svoju u onom svetu.
 
6,11
 
Vidite koliko vam napisah rukom svojom! Zašto? Zato što je u pitanju vaše spasenje; a time – vaša duša, vaš večni život. A vaše spasenje i vaš večni život i vaša duša zavise od prave vere u Jedinog Spasitelja roda ljudskog pod nebom: Gospoda i Boga Isusa Hrista. Sve što odvaja, odvodi, odvlači od te prave vere – odvaja vas od spasenja i gura u propast, u pogibao. I još više: gura vas u sami pakao, u samo naručje dušeubice đavola i njegovih crnih anđela. Zato je za vas najvažnije: znati i držati pravu veru u Gospoda Hrista. A znaćete je i držaćete je jedino ako ugađate samo Njemu kroz sveti život u svetim tajnama i svetim vrlinama, a ne ako ugađate ljudima.
 
6,12
 
Vaša vera je u opasnosti od ljudi koji hoće da se hvale po telu. Takvi čovekougodnici nagone vas da se obrezujete: da spasenje svedete na jedan čisto spoljašnji akt i postupak. A spasenje nije nešto što sam ja izmislio, ili vi, ili ma ko od ljudi, već ono što je Spasitelj odredio: spasenje je sveobuhvatni blagodatni podvig doživljavanja Spasitelja u vasceloj punoći Njegove Bogočovečanske Ličnosti i života i smrti i vaskrsenja i vaznesenja. Podvig ogroman, sveobuhvatan, bogočovečanski, u kome učestvuje Gospod Hristos sa svima Svojim božanskim silama i čovek sa svima svojim čovečanskim silama: sav Bog i sav čovek. Zato je i Spasitelj roda ljudskog Bogočovek. A lažni učitelji svode spasenje na obrezanje! Kakva lakomislenost! kakvo plitkoumlje! kakvo bezumlje! najuvredljivije bezumlje! Spasenje je neiskazano tajanstven i čudesan podvig: veličanstven i strašan. To je neprekidno saraspinjanje sebe Spasitelju, i savaskrsavanje s Njim. A oni hoće da obiđu i izbegnu krst Spasiteljev. Međutim, u bezmernom čovekoljublju Svom Spasitelj je dobrovoljno raspeo sebe na krstu, da bi nas spasao, i spasenje u krst stavio, i krstom uslovio. A čovekougodnicima i obrezanjepoklonicima se neće da budu gonjeni za krst Hristov. No spasenja nema bez krsta, i hrišćanstva nema. Hristos i krst, to je sve i sva u svima čovečanskim svetovima. Bez krsta nema spasenja, kao ni hrišćanstva bez Hrista Bogočoveka.
 
6,13
 
Lažni su učitelji oni koji se obrezuju a ne drže ostale propise starozavetnog Zakona: o prvinama, o suboti, i ostalim stvarima. Oni niti su hrišćani niti Jevreji, pa hoće i vas da navedu na to, da bi se, ako ničim drugim, hvalili vašim obrezanjem kao svojim uspehom: oni učitelji – a vi učenici! O, oslepljeni samoljubljem bezumnih učitelja, koji hoće spasenje bez Spasitelja, i Spasitelja bez krsta!
 
6,14
 
A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, jer se krstom umrtvi smrt, uništi greh, usmrti đavo, i nama darova život večni i istina večna i pravda večna; rečju: krstom se izvrši naše spasenje. Zato je krst, samo krst – istinska hvala naša, istinska hvala svakog pravog čoveka. Jer, zar se može nazvati istinskom hvalom ma koja hvala ljudska koja ne spasava od greha, od smrti, od đavola, i ne daje čoveku istinu večnu i život večni? Ne, nema hvale za čoveka sem one koja mu daje spasenje i osigurava život večni. A to daje samo krst Spasov. Zato je on – hvala naša u svima svetovima. Bez te hvale – čovek je bez istinske slave, bez istinskog života, bez istinske besmrtnosti; čovek je postoput sram, sram, sram, i smrad, smrad, smrad; i čovek i čovečanstvo i svako ljudsko biće – beda i očaj i sram i smrad! Krst Hristov – pre svega i iznad svega! Zato „sve držim za štetu prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda, koga radi sve ostavih, i držim sve da su trice“ (Flb. 3,8). Za čoveka u zemaljskom svetu, šta je važno, šta jedino važno? Da Hrista Spasa dobije, da se nađe u Njemu, da živi Njime, da se razapne Njemu, da vaskrsne Njime, da se vaznese Njime, i tako postigne spasenje kroz potpuno ohristovljenje (sr. Flb. 3,8-11). Radi toga – „s Hristom se razapeh. I ja više ne živim, nego u meni živi Hristos“ (Gal. 2,19-20). Mislite, živ sam? Da, u Hristu i sa Hristom, i za Hrista, i za sve one u Hristu. A za svet ja sam mrtav, i svet je za mene mrtav: krstom Hristovim razape se meni svet i ja svetu: mrtav sam grehu i za greh, mrtav sam svima slastima ovoga sveta, mrtav sam smrti i za svaku smrt; no i prema meni leži sav svet mrtav, mrtve su sve njegove slasti i sablasti, i ne mogu me privući ni zavesti. Jer znam ko je život, i ko daje život: On, čudesni Svepobedni Pobeditelj smrti; sve su smrti mrtve pred Njim i pred nama hrišćanima, svi su gresi mrtvi, svi su đavoli mrtvi; a mi smo živi večnim životom, večito živi, i nikakva nam smrt ne može nauditi ni u ovom ni u onom svetu. Živeći vaskrslim Gospodom, mi od Njega svakog trenutka dobijamo svepobedne vaskrsne sile kojom pobeđujemo svaku smrt i savlađujemo sve smrtno, pobeđujemo svaki greh i savlađujemo sve grehovno, pobeđujemo svakog đavola i savlađujemo sve đavolsko. Nema sile ni u jednom od postojećih svetova koja je jača od nas, jer sve možemo u Hristu Isusu koji nam moći daje (sr. Flb. 4,13), moći božanske, svesilne, svepobedne. Po tome mi smo novi ljudi, bogoljudi po blagodati, i nama ne može nauditi nikakva smrt, nikakav greh, nikakav đavo.
 
6,15
 
Zato u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego nova tvar. Nova tvar – u Njemu i Njime, koji je jedina novina pod suncem. Jedina novina kao Pobeditelj smrti, greha i đavola; kao Spasitelj od greha, smrti i đavola; kao Davalac novog života – večnog života. Otuda On jedini i daje novi život, i stvara novog čoveka, spasavajući ga od greha, smrti i đavola, koji sastaruju, istruljuju čoveka, i ispunjujući ga Božanskim Životom, Božanskom Istinom, Božanskom Pravdom, Božanskom Ljubavlju, i ostalim Božanskim silama koje su uvek nove i neostarive, jer su večne. One i prerađuju i preobražavaju i obnavljaju čoveka: od starog čine ga novim, od smrtnog čine ga besmrtnim, od đavoljeg čine ga Božjim. Stoga: „Ko je u Hristu – nova je tvar = καινὴ κτίσις: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2. Kor. 5,17): nov um, novo srce, nova duša, nova savest, nova volja, nov sav čovek u svima svojim sastojcima sem – greha. To je uistini novi čovek: blagodatni bogočovek. Da, hrišćanin je blagodatni bogočovek, hrišćani su blagodatni bogoljudi. Zato u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego nova tvar.
 
6,16
 
I koliko ih god po ovome pravilu žive, na njima je mir i milost, kao na pravom Izrailju Božjem. Izrailju Božjem po veri, avramovskoj veri u istinitog i jedinog Mesiju roda ljudskog – Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka. Koji su od te vere – dobijaju blagoslov sa vernim patrijarhom Avraamom (sr. Gal. 3,9); i to su pravi potomci Avraamovi (Gal. 3,7); a kad su potomci Avraamovi onda su i Hristovi, i po obećanju naslednici carstva blagodati – carstva Božjeg (Gal. 3,29). Onda su: Izrailj Božji, novi Izrailj.
 
6,17
 
Sada znate Spasovu blagovest spasenja, stoga više da mi niko ne dosađuje. Sada znate da je spasenje jedino u Spasitelju, u Njegovom svespasonom krstu, a ni u kakvom obrezanju ili ma čemu drugom. Nemojte više tražiti od mene nikakve dokaze o tome, niti verovati lažnim učiteljima i njihovim pričama bilo o meni, bilo o spasenju. Spasenje se mora odstradati krstom; i ukoliko se stradanja Hristova umnožavaju na nama, utoliko se i uteha naša umnožava kroz Hrista (sr. 2. Kor. 1,5). Mi jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov na telu našem pokaže. Jer mi živi jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnom telu našem (2. Kor. 4,10-11). Sa tih razloga i ja rane Gospoda Isusa na telu svome nosim: od stradanja za Njega, a time od stradanja radi moga spasenja. Spasenje se mora izvojevati u ratu sa svima vidljivim i nevidljivim neprijateljima našega spasenja; i u tome ratu zadobijaju se mnoge rane. Evo i na meni tih rana; one su svedoci moje krsne vere u Spasitelja krstonosca i vaskrsitelja; one su dokaz istinitosti Evanđelja spasenja koje propovedam. Još pri prvom susretu mom sa vaskrslim Gospodom na mom hristogonilačkom putu za Damask, On mi je objavio da moram mnogo postradati za Njega. I eto, ja sam stradao; i još stradam, evo rana. Sve što je Spasovo ispunjuje se na meni: a On je sav u Evanđelju spasenja, koje vam propovedam i rečima i čudesima i ranama. Što više rana hrišćanin zadobije u ratu za svoje spasenje, to je bolji vojnik Hristov, i utoliko mu je sigurnije spasenje. Ne treba se varati: nama se darova Hrista radi ne samo da Ga verujemo nego i da stradamo za NJ, jednako se boreći za svoje spasenje (sr. Flb. 1,29-30). Spasenje se postiže neprekidnim stajanjem u Evanđelju Spasovom, neprekidnim življenjem u Evanđelju i po Evanđelju, neprekidnim idenjem za Spasiteljem sa krstom u srcu, u mislima, u duši, u umu, u telu. Jer bez krsta – nema spasenja biću što se čovek zove. Znajte, znajte, znajte: gde je krst, tu je spasenje. Jer je čudesni Gospod Hristos sve sile Svog bogočovečanskog domostroja spasenja roda ljudskog stopio, slio u krst. Zato je krst i postao „znak Sina Čovečijega“ (Mt. 24,30), večiti znak, nerazorivi znak, i na nebu i na zemlji jedini znak. Tim znakom se pobeđuju svi vidljivi i nevidljivi neprijatelji našeg spasenja, i zanavek osigurava spasenje naše i u ovom i u onom svetu.
 
6,18
 
Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa duhom vašim, braćo! Amin. Kada je blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa duhom vašim, ona će vam dati spasenje i objasniti vam svu tajnu njegovu. Duh vaš bez te blagodati ne može ni znati šta je spasenje niti ga ostvariti. Blagodat Gospoda Hrista i jeste skup svih bogočovečanskih sila Spasovih, kojima se i obavlja spasenje, kada se one sjedine sa duhom našim pomoću vere naše, ljubavi naše, molitve naše, posta našeg, krotosti naše, smirenosti naše, pokajanja našeg, i ostalih naših svetih podviga evanđelskih. Jer, kako se biće naše oblagodaćuje Hristovom blagodaću? Oblagodaćuje se pomoću svetih vrlina, a pre njih, i uporedo s njima, pomoću svetih tajni: krštenja, pričešća, ispovesti … Tek kada se um naš oblagodati Hristovom blagodaću, on postaje sposoban za zdravu misao, za bogočovečansko rasuđivanje, za razumevanje božanskih tajni u našem čovečanskom svetu i u gornjim svetovima. I tek kada se srce naše oblagodati božanskom blagodaću Hristovom, ono se osposobi da iz sebe toči sveta osećanja, svete želje, sveta raspoloženja, sveta htenja. Tek kada se sav čovek oblagodati u vascelom biću svom, on postaje sav – nova tvar, novo biće, novi čovek: blagodatni bogočovek, Hristov čovek. A to je radost iznad svih radosti za ljudsko biće: jer je čovek na to i za to stvoren. A spasenje se i sastoji u potpunom ostvarenju toga cilja: postati bogonosac, hristonosac u vascelom biću svom; živeti Hristom i radi Hrista u svima svetovima i u svima večnostima. Amin! Amin! Amin!
 
Na prep. i bogonosnog
Atanasija Atonskog
5/18 juli 1953
Man. Ćelije

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *