TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
1,1-24
 
Gal. 1,1-24: 1 Pavle, apostol ne od ljudi, niti kroz čoveka (οὐδὲ δι’ ἀνθρώπου = niti čovekom), nego kroz Isusa Hrista (ἀλλὰ διὰ Ἰησοῦ Χριστοῦ = nego Isusom Hristom) i Boga Oca, koji ga vaskrse iz mrtvih, 2 i sva braća koja su sa mnom, crkvama galatiskim. 3 blagodat vam i mir od Boga Oca, i Gospoda našeg Isusa Hrista, 4 koji dade sebe za grehe naše da nas izbavi od sadašnjega sveta zloga, po volji Boga i Oca našega, 5 kome slava u sve vekove. Amin.
6 Čudim se da se tako brzo odvraćate od onoga koji vas pozva blagodaću Hristovom, na drugo Evanđelje, 7 koje nije drugo, nego ima neki koji stvaraju zabunu kod vas i hoće da izvrnu Evanđelje Hristovo. 8 Ali ako vam mi sami, ili anđeo s neba javi Evanđelje drukčije nego što vam ga mi javismo, proklet da bude! 9 Kao što pre rekosmo, i sad opet velim: ako vam ko javi Evanđelje drukčije nego što ga primiste, proklet da bude! 10 Zar ja sad ljude nagovaram ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Ta kad bih ja još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov.
11 Dajem vam na znanje, braćo, da Evanđelje koje sam ja javio nije po čoveku: 12 jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13 Jer ste čuli moje nekadašnje življenje u jevrejstvu, da sam odviše gonio Crkvu Božju i raskopavao je, 14 i napredovao u jevrejstvu većma od mnogih vršnjaka svojih u narodu svome, pošto sam odviše revnovao za predanja otaca svojih. 15 A kad bi ugodno Bogu, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom, 16 da javi Sina svoga u meni, da ga objavim među neznabošcima, ja tad ne pitah tela i krvi, 17 niti iziđoh u Jerusalim k onima koji pre mene behu apostoli, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18 Tri godine posle toga iziđoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh u njega petnaest dana. 19 Ali drugoga od apostola ne videh, osim Jakova, brata Gospodnjeg. 20 A što vam pišem evo Bog vidi da ne lažem. 21 Zatim dođoh u zemlje Sirske i Kilikijske. 22 A licem bejah nepoznat crkvama Hristovim u Judeji; 23 nego samo behu čuli da onaj koji nas je nekad gonio, sad propoveda veru koju nekad raskopavaše. 24 I slavljahu Boga zbog mene.
 
1,1
 
Apostol sam, ne od ljudi, jer koji mi to od ljudi može dati Večnu Istinu, da je blagovestim? Večnu Pravdu, da je sprovodim? Večnu Ljubav, da je rasađujem? Večni Život, da ga razdajem? istinitog Boga, da Ga rodu ljudskom propovedam? čudotvornu silu, da mrtve vaskrsavam? Svete tajne, da ljude njima osvećujem? svete vrline, da ljude njima preporađam? božanske sile, da sve smrti pobeđujem i sve đavole izgonim? nebeske lekove, da ljude od svih grehova lečim? Nebesko Carstvo, da ljude u njega uvodim? Duha Svetoga, da ljude ohristovljujem, i od svakog greha, od svake smrti, od svakog đavola spasavam? Svojim darovima i silama apostolstvo nadmaša sve ljude; i ljudi, svi ljudi bez izuzetka, ne raspolažu moćima i silama da čoveka načine apostolom, zato sam ja – apostol ne od ljudi.
Ljudska priroda ni u jednome čoveku nije jača od smrti, nije jača od zla, nije jača od greha, nije jača od đavola, zato se nikakvim čovekom ne može postati apostol. Ma koliko se naprezala ljudska priroda u jednome čoveku, ili u svima ljudima skupa, ona nije u stanju da stvori Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večni Život, zato se ni kroz kakvog čoveka ne može postati apostol Večne Istine, Večne Pravde, Večne Ljubavi, Večnog Života. Hristov apostol ima, zna i blagovesti jedinog istinitog Boga u svima svetovima, zato on ima, zna i blagovesti božanske tajne svih svetova: i nebeskog, i zemaljskog, i preispodnjeg; zato on ima, zna i blagovesti sve božanske sile, i pomoću njih pobeđuje sve smrti, sve grehe, sve đavole, i daruje ljudskim bićima Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večni Život.
Sve to nagoni me da vam odlučno i jednom zasvagda stavim do znanja, da sam ja apostolne od ljudi, niti kroz čoveka, nego?nego kroz Isusa Hrista, jer se blagodat i apostolstvo dobija od Gospoda Isusa Hrista, jedinog istinitog Boga. A On to pokaza i dokaza pobedivši smrt Svojim vaskrsenjem iz mrtvih, i Svojim večnim Bogočovečanskim životom posle vaznesenja Svog na nebo. Jer kao vaskrsli Bogočovek, Gospod Hristos neprestano dёla u nebeskom i čovečanskom svetu. Svedok toga? Ja sam Pavle, jer se meni vaskrsli Gospod Isus javi na putu za Damask, kuda sam bio krenuo da gonim hrišćane, i pozva me na apostolstvo. I ja sam „apostol Isusa Hrista“ Bogočoveka (2. Kor. 1,1), ne nikakvog čoveka. I On mi lično darova sve Svoje bogočovečanske darove i sile, te „jesam što jesam“ (1. Kor. 15,10). Jer Njime, samo Njime ja i jesam apostol: On ne samo živi u meni, nego živi u meni mesto mene (Gal. 2,20), živi svim bićem Svojim, svim božanskim savršenstvima i silama Svojim, dela iz mene i kroz mene na spasenje bezbroj ljudi, te ja sve mogu u Njemu koji mi moći daje (Flb. 4,13). Čujte, ja čovek Pavle sve mogu Bogočovekom Hristom. U tome je sva tajna moga apostolstva. Kao čovek, ja Pavle – sav sam slabost i nemoć; sa Bogočovekom Hristom Gospodom, ja sav postajem sila i svemoć (2. Kor. 12,9-11). Bogočovek je jedina istinska novina u rodu ljudskom: u Njemu je čovek postao svemoćan Bogom kroz nerazdeljivo sjedinjenje ljudske prirode sa Božanskom. I Božanska priroda prenosi na čovečansku sve svoje sile i savršenstva, iako se priroda Božanska ne pretvara u čovečansku, i čovečanska u Božansku. Otuda se blagodatnim duhovnim sjedinjenjem čoveka sa Bogočovekom Hristom čovek obogaćuje Bogom, i svim onim što Bog u sebi ima. A da je Bogočovek Hristos – večiti Bog, Bog istiniti, vidi se iz Njegovog svejedinstva sa Bogom Ocem: iako je postao čovek, Gospod Hristos je i nadalje ostao u neizmenljivom suštastvenom jedinstvu sa Bogom Ocem, i sav je „po volji“ Boga Oca. I u Njegovom delanju kao Bogočoveka, Bog Otac neprekidno dёla (Jn. 5,17). Bog Otac je najverodostojniji svedok, da je Isus Bogočovek – od Njega došao, da je istiniti Sin Božji i Bog. U Hristu Bogočoveku „prebiva“ Bog Otac i „tvori dela“ (Jn. 14,10): oni zajedno daju i apostolstvo apostolima. Eto, ja sam apostol „kroz Isusa Hrista i Boga Oca, koji ga vaskrse iz mrtvih“. Po svemu, i po sadržini i po suštini i po delatnosti, moje apostolstvo je svo od Gospoda Hrista i Boga Oca. U takvom apostolstvu je moje Evanđelje, neizmenljivo i savršeno: od Boga Oca i od Njegovog večnog Sina, Bogočoveka Hrista.
 
1,2
 
Kroz ovo Bogočovekovo Evanđelje ja sam i poznat svima hrišćanima koji su sa mnom i oko mene. Svi oni drže isto Evanđelje i svedoci su moje apostolske delatnosti i života. Ni ja ni oni nismo izmislili ovo Evanđelje, već je ono po svemu i u svemu od samoga Gospoda Hrista – Bogočoveka. Zato u njemu nije dopuštena nikakva samovolja i samočinstvo. Tu je sve sa pečatom Bogočoveštva i bogočovečanske sabornosti. Svi su hrišćani svedoci toga. I svi oni i životom i smrću stoje za to Evanđelje, i svedoče crkvama Galatiskim da je to Evanđelje – jedino istinito.
 
1,3
 
Kao što je alostolstvo od Gospoda Hrista, a preko Njega od Boga Oca, tako je isto i blagodat i mir: poreklo im je, i sva sadržina, od Hrista Bogočoveka i Boga Oca. Šta je blagodat? Blagodat je zbir svih božanskih milosti, božanskih darova i božanskih sila, koje je Jedini Čovekoljubac, Bogočovek Hristos, darovao rodu ljudskom, izvršivši pomoću njih spasenje roda ljudskog od greha, smrti i đavola, i neprestano vršeći pomoću njih spasenje svakog čoveka posebno u Crkvi Svojoj, sve tako do Strašnog suda. Sav Bogočovečanski domostroj spasenja nije drugo do „blagodat Božja koja spasava sve ljude“ (Tit. 2,11). Ta blagodat je po prirodi svojoj sva bogočovečanska, jer je sva od Bogočoveka Hrista, pošto je On jedini Spasitelj roda ljudskog, i nema drugog bića među svima bićima na zemlji, na nebu, pod zemljom, koje bi moglo biti Spasitelj rodu ljudskom. Zato što je Bogočovek jedini Spasitelj ljudi pod nebom, jedina je i blagodat koja spasava – blagodat bogočovečanska. Ako bi se sve blagovesti koje je Gospod Hristos doneo našem zemaljskom svetu mogle sabrati u jednu Sveblagovest, onda je ta Sveblagovest – blagodat Gospoda Hrista. Zato sveti tajnovidac i blagovesnik objavljuje da je ta Sveblagovest, izuzetno nova i novozavetna stvarnost u zemaljskom svetu, poreklom i bićem sva od Gospoda Hrista: „Blagodat postade od Isusa Hrista“ (Jn. 1,17). Sa tog razloga se blagodat i naziva „blagodat Isusa Hrista“ (1. Kor. 16,23; 2. Kor. 13,13; Gal. 6,18; Flb. 4,23; 1. Sol. 5,28). Ustvari, u toj blagodati je svo Evanđelje Bogočovekovo; i obratno: u Bogočovekovom Evanđelju je sva blagodat. Kao što nema blagodati van Bogočoveka, tako nema Evanđelja van blagodati. Blagodat je sva evanđelska, Evanđelje je svo blagodatno (sr. Kol. 1,5-6). Evanđelje se može imati samo blagodaću, i blagodat se može imati samo Evanđeljem. Evanđelje je – „Evanđelje blagodati Božje“ (D. A. 20,24). A i jedno i drugo, i Evanđelje i blagodat, može se imati samo jedinim istinitim Bogom i Gospodom – Bogočovekom Hristom (sr. 2. Tim. 1,9-10). Otuda i celokupno hrišćanstvo nije drugo do blagodat Gospoda Isusa Hrista (2. Tim. 1,9-10). Zato se samo kroz Gospoda Hrista prima „blagodat na blagodat“ (Jn. 1,16): njoj nema mere, sva je beskrajna i bezgranična, jer je sam Tvorac njen, Bogočovek Hristos, beskrajan i bezgraničan, pošto je istiniti Bog (sr. Ef. 2,7; 1,7). Sva sila apostolstva je u toj blagodati, i sva sila svih svetih apostola skupa i svakog posebno (sr. D. A. 4,33; 14,26; 15,40; Gal. 1,15-16; 2,9). Sva vera hrišćanska jeste življenje u blagodati i po blagodati (sr. D. A. 13,43; 18,27; 20,32; 1. Kor. 1,4; 2. Kor. 1,12; Ef. 4,7); verom se ulazi u ovu blagodat (Rim. 5,2); spasenje biva „blagodaću Gospoda Isusa Hrista“ (D. A. 15,11). Blagodat je sila, svemoćna sila apostolstva, a nju ima i daje jedino Gospod Hristos (sr. Rim. 1,5; 15,15; 1. Kor. 3,10). Bogočovečanska blagodat je po svemu božanska, i zato u svemu jača od svakoga greha posebno i od svih grehova ukupno. I ta „blagodat Božja izobilno se izli na mnoge blagodaću jednoga čoveka Isusa Hrista“ (Rim. 5,15): bogočovečanskim podvigom spasenja Gospod Hristos izli tu blagodat na rod ljudski. U toj blagodati je sila koja pobeđuje smrt i sve smrtno i obezbeđuje ljudima besmrtnost i život večni kroz Isusa Hrista Gospoda našeg (Rim. 5,21). Kada sveti apostol Pavle hoće da objasni sebe, svoje apostolstvo, i silu i svemoć svoga apostolstva, on izjavljuje: „Po blagodati Božjoj jesam što jesam“ (1. Kor. 15,10). Služba apostolstva je „služba blagodati Božje“ (Ef. 3,2; sr. 3,7-8).
Želeći galatijskim crkvama „blagodat od Boga Oca i Gospoda našeg Isusa Hrista“, sveti apostol Pavle im u isto vreme želi i „mir od Boga Oca i Gospoda našeg Isusa Hrista“. Kakav je to mir? To je mir koji nastaje kada prestane rat sa Bogom i Gospodom Hristom. A ljudi ratuju sa Bogom, čime? Gresima. Greh je čovekovo neprijateljstvo prema Bogu, i rat sa Bogom. No u isto vreme, greh je neprijateljstvo čoveka samog prema sebi samom, i rat sa samim sobom. Rat koji je čoveku doneo, i uvek donosi, smrt, jer „greh sazrevši rađa smrt“ (Jak. 1,15). Tako se neprijateljstvo čovekovo prema Bogu izvrnulo u čovekovo samoubistvo. Ali i greh i smrt imaju iza sebe tvorca svog – đavola: jer je greh poreklom i suštinom od đavola, zato što „đavo greši od početka“ (1. Jn. 3,8). Greh je izum i tvorevina đavola, a kroz greh i smrt. Otuda sveti apostol Pavle, želeći Galatima „mir od Boga Oca i Gospoda našeg Isusa Hrista“, ustvari im želi pobedu nad grehom, smrću i đavolom, oslobođenje od greha, smrti i đavola. A tu pobedu, a to oslobođenje daje samo Jedini Pobeditelj greha, smrti i đavola – Gospod Hristos. I time stvara mir čoveka prema Bogu: čovek živi u miru sa Bogom kroz pobožan i svet evanđelski život. Sav domostroj spasenja, izvršen Bogočovekom Hristom, sastoji se u toj pobedi nad grehom, smrću i đavolom, i u tom oslobođenju od tog trostrukog ropstva. Crkva Hristova u svetu, kao Bogočovečansko telo Hristovo, i ima u sebi te večne božanske sile Bogočovekove, i daje ih vernima da pobeđuju u sebi svaki greh, svaku smrt, svakog zloduha. Te večne božanske sile u Crkvi jesu: svete tajne i svete vrline. Živeći u njima i po njima, hrišćani vaspostavljaju mir najpre između sebe i Boga, pa onda između samih sebe.
Zato što je Svojim bogočovečanskim podvigom spasenja dao rodu ljudskom taj pravi i jedini istinski mir koji oslobađa čoveka greha, smrti i đavola, Gospod Hristos se i naziva „mir naš“ (Ef. 2,14). Zato se On s pravom naziva „Bog mira“ (Rim. 15,35; Flb. 4,9; 1. Sol. 5,22; Jevr. 13,20), „Gospod mira“ (2. Sol. 3,16), a Njegovo Evanđelje – „Evanđelje mira“ (Ef. 6,15). U samoj stvari, Gospod Hristos je jedini istinski mirotvorac u svima čovečanskim svetovima: jer On krstom Svojim pomiri sa Bogom sve, bilo na zemlji ili na nebu (Kol. 1,19-22). Jedino Njime, verom u Njega, životom po Njemu, mi imamo mir s Bogom, Sveti apostol zato i blagovesti: „mi imamo mir s Bogom kroz Gospoda Isusa Hrista“ (Rim. 5,1). Taj mir po svemu „prevazilazi svaki um“ ljudski (Flb. 4,7), i s pravom se naziva „mir Božji“ (Kol. 3,15). Izuzetnost i jedinstvenost toga mira naglašava sam Gospod kada na Tajnoj Večeri otkoiva i svetu tajnu bogočovečanskog mira, i govori: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji“ – ni greha, ni smrti, ni đavola. „Ovo vam kazah da u meni mir imate“ (Jn. 14,27; 16,33): jer van mene i bez bene na vas vojuje greh, koji vas svaljuje u sve smrti, a kroz njih u carstvo svih zlih duhova – pakao.
 
1,4-5
 
Zlo našeg čovečanskog sveta je nesravnjeno i veće i jače od celokupnog roda ljudskog, jer je suštinom svojom od vrhovnog zloduha – Satane, i njegovih mračnih saradnika – palih anđela, đavola. A ljudski gresi, svi uopšte, svojim najunutrašnjijim nervom, svagda nevidljivim, uvek su od đavola, i njihove strahotne zlosile. Kroz grehe Satana vlada rodom ljudskim, a glavna mu je sila smrt. Smrti ne bi bilo da nije greha; smrt je zmija, a greh je njena žaoka, kroz koju ona toči u ljudska bića otrov svoj; i smrtnošću truje prirodu ljudsku. Zbog toga su ljudi bespomoćno roblje greha i smrti. Preko ljudi, zemaljski svet je i sam postao rob svakojakog zla. Zemljanim telom svojim organski vezani sa zemljom i svim što je na njoj, ljudi prenose sve svoje, i dobro i zlo na zemlju i sva stvorenja što su na njoj. Čovekovo je zlo postalo zlo cele zemlje, cele prirode, celokupne tvari: zato „sva tvar – πᾶσα ἡ κτίσις“, potčinjena čovekovom grehu, zlu i smrti, „uzdiše i tuguje“ rastrgana ovim troglavim čudovištem, i čezne da se oslobodi muka koje joj je čovek nametnuo (sr. Rim. 8,19-22). Našavši u rodu ljudskom bezbrojne kapije otvorene, sva zla iz satanskog sveta nagrnula su u zemaljski svet i potopila ga, zato je sveti tajnovidac, sagledavši svet u celokupnosti njegovoj, sa bolom objavio strašnu vest: „sav svet leži u zlu“ (1. Jn. 5,19).
Od tako zlog sveta, u kome je zlo neizmerno jače od svakog bića ljudskog, može spasti samo Jedini Dobar, Jedini Bezgrešan – Gospod Hristos, Bogočovek. Radi toga On „dade sebe za grehe naše, da nas izbavi od sadašnjega sveta zloga“: dade sebe Bogočoveka, ušavši kao čovek u samo srce smrti i greha, i iznutra ih razorivši Božanstvom Svojim. Smrću Svojom Gospod je ušao u carstvo smrti, ad, ali je bleskom Božanstva Svog umrtvio ad, jer je Njegova čovečanska duša, sa kojom je sišao u ad, i u smrti bila nerazdeljivo sjedinjena preko Njegove Ipostasi sa Njegovim Božanstvom. Tako je u Njemu Bogočoveku čovek pobedio smrt i ad, i sva njihova zla, i prestao biti rob njihov. Sve je to Gospod Isus učinio „po volji Boga i Oca, kome slava u sve vekove“, jer iako je postao čovek, Gospod Hristos je zanavek ostao Bog, uvek jednosuštan, jednovoljan, jednoprirodan sa Bogom Ocem. Odnevši tako pobedu nad zlom sveta Svojom smrću i vaskrsenjem, Gospod je uistini pobedio zlo sveta, „zli svet“, „svet koji u zlu leži“, i izveo rod ljudski na put Svoga Božanskog Dobra, i poveo ga Crkvom Svojom u Carstvo Nebesko putem Svoje Večne Božanske Istine, Večne Božanske Pravde, Večne Božanske Ljubavi, Večnog Božanskog Života, i uvodi ljude u Nebesko Carstvo pomoću svetih tajni i svetih vrlina. No u svetu, i posle Spasove pobede nad zlom, ima mnogo dobrovoljnih ljubitelja i podvižnika zla, od kojih sledbenici Hristovi imaju muke i nevolje. Ali ih pobeđuju svepobednom silom Gospoda Hrista koji je objavio ostvarenu blagovest: „U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja pobedih svet“ (Jn. 16,33).
 
1,6-7
 
Šta je Evanđelje? Evanđelje je sve što je Gospod Hristos, sišavši s neba na zemlju, doneo s neba kao Bog, i učinio za nas kao Bogočovek, i dao nam kao Spasitelj u Svome Bogočovečanskom telu – Crkvi. Eto, to je Evanđelje. Drugim rečima: Evanđelje je sav Bog, sva Istina Božja, sva Pravda Božja, sva Ljubav Božja, sav Život Božji, sva savršenstva Božja, objavljena i darovana nam ovaploćenim Bogom i Gospodom Hristom. Nazvavši Svoju nauku Evanđeljem = Blagovešću, Gospod Hristos rečju Evanđelje obuhvata sve što je On kao Bogočovek učinio za spasenje roda ljudskog od greha, smrti i đavola. Sve što je On, i sve što je Njegovo, i jeste blagovest za rod ljudski: i rođenje Njegovo, i krštenje, i preobraženje, i stradanje, i krst, i smrt, i vaskrsenje, i vaznesenje; i svako delo Njegovo, i svaka reč Njegova, i svaka misao Njegova, i svaki pokret Njegov, i svaki pogled Njegov – jeste blagovest. Jer kroza sve to On nas ispunjuje božanskim silama Svojim, obožuje nas, i tako spasava od smrti, greha i đavola, i daruje nam život večni i blaženstvo večno. Bogočovek Hristos, sav u svoj punoći Svoje Bogočovečanske Ličnosti, i jeste jedino istinsko Evanđelje, jedina istinska Blagovest za rod ljudski. Da, jedina istinska Blagovest, jer je jedini On pobedio našu smrt; – zar iko može biti blagovest za rod ljudski, ako nije pobedio našu smrt? Da, jedina istinska Blagovest, jer je jedini On pobedio naš greh; – zar iko može biti blagovest za rod ljudski, ako nije pobedio naš greh? Da, jedina istinska Blagovest, jer je jedini On pobedio đavola; – zar iko može biti blagovest za rod ljudski, ako nije pobedio đavola? Da, jedina istinska Blagovest za rod ljudski, jer je jedini On podario rodu ljudskom: vaskrsenje, život večni, istinu večnu, pravdu večnu, blaženstvo večno; rečju: podario jedinog istinitog Boga, i sva savršenstva i blaženstva Njegova.
Zbog svega toga, niko drugi od ljudi nema prava da svoju nauku, i sebe, nazove blagovešću. Svaki drugi čovek, ma ko bio, ma gde živeo, i ma kada postojao, ne može biti blagovest za rod ljudski, jer je neminovno sam rob smrti, greha i đavola. Za jadni rod ljudski nema blagovesti sem pobede nad smrću, nad grehom, nad đavolom. A to daje jedino i samo Bogočovek Hristos. Zato je On – jedino Evanđelje, jedina Blagovest za rod ljudski. Sve što na zemlji nije On i nije od Njega, ustvari je gorkovest; i još: gorčina; i još: otrov, smrtonosni otrov. A iz Njega, Boga i Gospoda Isusa Hrista, i iz svega Njegovog neprestano se lije Božanska Istina, Božanska Pravda, Božanska Ljubav, Božanski Život, sve božanske miline, zrači Jedini istiniti Bog, i u Njemu jedina istinita Istina, Jedina istinita Pravda, jedina istinita Ljubav, jedini istiniti Život.
Po svemu, od početka do kraja, Evanđelje Hristovo je Evanđelje jedinog istinitog Boga i jedinog istinitog čoveka, jer je Evanđelje jedinog istinitog Bogočoveka. Zato na zemlji nema niti može biti drugog Evanđelja. Ali, isto tako ni na nebu ne može biti drugog Evanđelja. Evanđelje Hristovo je u isto vreme i Evanđelje za nebeske svetove, za svete anđele Božje. Zato se ono s pravom naziva: „večno Evanđelje“ (Otkr. 14,6). A kad ljudi ma koga ili ma šta drugo proglašuju za Evanđelje na zemlji, oni to čine u grehovnom bunilu i ludilu. Jer je greh mračna duhovna sila koja zaluđuje čovekov um, pomračuje savest, kvari srce, te čovek niti normalno vidi, niti normalno rasuđuje, niti normalno oseća. Živeći u čoveku, greh misli čovekom, greh oseća čovekom, greh dёla čovekom. A kada kroz greholjublje i slastoljublje i samoljublje greh zahvati celog čoveka i ovlada njime, onda se um njegov potpuno izopači i istruli (sr. 2. Tim. 3,8). Takav čovek onda izmišlja lažne spasioce roda ljudskog, lažne mesije, lažne proroke, lažna evanđelja, ili zlonamerno izvrće Evanđelje Hristovo, prilagođava ga sebi, svojim željama, svojim shvatanjima, svojim idejama, svojim strastima, svojim slastima. Takav čovek, takvi ljudi i jesu oni ljudi „koji svagda uče, i nikad ne mogu da dođu k poznanju istine“ (1. Tim. 3,7), jer im neda greh koji živi u njima i razliva laž po umu njihovom, po srcu njihovom, po mislima njihovim, po savesti njihovoj, zato što je greh u suštini uvek laž, kojoj je u prirodi da mrzi istinu i da odvraća od nje i da huli na nju.
Svako odvraćanje od Evanđelja Hristova nije drugo do odvraćanje od jedinog istinitog Boga – Gospoda Isusa Hrista i Njegove Istine, koja je jedina u svima svetovima, ista i za anđele i za ljude. Hristovo Evanđelje je jedino „Evanđelje spasenja“ (Ef. 1,13) i k njemu poziva ljude „blagodaću Hristovom“ sam Bog Otac. A od jedinog istinitog Boga, i od jedinog istinitog Evanđelja odvraća, ko? Nesumnjivo đavo, i njegovi voljni i nevoljni podvižnici. Umnožavajući nazoviistine kroz izopačene umove samoljubivih i gordih ljudi, đavo i stvara zabunu kod mnogih odnosno Evanđelja Hristova, eda bi izvrnuli Evanđelje Hristovo, i tako onemogućili spasenje zavodljivima, lišivši ih božanskih blagodatnih sila, pomoću kojih ljudi jedino i pobeđuju greh, smrt i đavola, i osiguravaju sebi život večni kroz istinu večnu. Nema jezivije strahote za ljude nego izvrtati Evanđelje Hristovo, izopačavati ga, ili odvraćati od njega, zato što je ono jedino „Evanđelje spasenja“ i u njemu jedino spasenje roda ljudskog. Ko god izvrće Evanđelje Hristovo, neprijatelj je spasenju, jedinom spasenju roda ljudskog, a najpre svom, pa onda svačijem.
 
1,8
 
I anđeo prestaje biti anđeo ako izvrće Evanđelje Hristovo, a kamoli apostol da ne prestane biti apostol ako to učini. Nema sumnje, apostoli prestaju biti apostoli ako izvrću Evanđelje Hristovo. Sve je u Evanđelju božanski savršeno, neprikosnoveno, svevrednosno, svespasonosno, jer je sve od svesavršenog i svebezgrešnog Boga i Gospoda Isusa Hrista. Pa ko smo mi apostoli, ko ste vi – anđeli s neba, da drukčije javljamo Evanđelje Hristovo nego što ga sam Gospod Hristos objavi! I preko mene neposredno objavi. Ta znate li, da u strahu i trepetu velikom, ja ne smem ni slova da dodam ni jote da izmenim od onoga što mi sam Gospod Isus otkri o Evanđelju Svom. Ko sam ja? Crv. A vi? Crv do crva. Kako bih se onda usudio da izvrćem Evanđelje Spasovo? Ta to je jedina Večna Istina, jedina Večna Pravda, jedina Večna Ljubav, jedini Večni Život, jedina Večna Svevrednost u svima čovečanskim i anđelskim svetovima. Stoga: „proklet da bude“ i apostol, i anđeo s neba, i svaki čovek, i svaki stvor, koji „drukčije javi Evanđelje nego što vam ga mi javismo“. Nema blagoslova rodu ljudskom sem u Evanđelju Hristovom. Izvan njega, i bez njega, sve samo prokletstvo do prokletstva. Jer bez Evanđelja Hristova: prokletstvo je ne samo greh, smrt, i đavo, već i ceo ovaj svet je prokletstvo, i sve u njemu: život, čovek, sva bića i sve stvari, jer se sve guši u smrti, u satanizmu, u đavolizmu: sve neprestano umire u beskonačnim i besmrtnim mukama. Jedino, jedino, jedino u Hristu i kroz Hrista Bog i Otac Nebesni „blagoslovio nas je svakim blagoslovom duhovnim“ (Ef. 1,3), i skinuo prokletstvo sa prirode ljudske (sr. Gal. 3,13).
 
1,9
 
Zato, zato, zato – kao što vam pre rekosmo kad bejasmo među vama, i sad opet velim: ako vam ko javi Evanđelje drukčije nego što ga primiste, proklet da bude! Vi primiste Evanđelje od mene, a ja od Gospoda Hrista. U njemu nema ničeg mog, ničeg ljudskog: od početka do kraja u njemu je sve Hristovo, Božje, Bogočovekovo. U to ste se uverili i vi sami, posmatrajući življenje moje i dela moja, kroz koja dela sila svemoćnog Bogočoveka. Kao što je Gospod Hristos, Bogočovek, savršeni Bog i savršeni čovek, te se Njegovom dvostrukom savršenstvu ništa ne može ni dodati ni oduzeti, tako je i Njegovo Evanđelje savršeno u svemu i po svemu. Oduzme li ko nešto Evanđelju Njegovom, oduzeo je sebi spasenje i život večni: unakazio je dušu svoju unakazivši Evanđelje Spasovo. Ne samo to, nego je unakazio jedini izvor spasenja ljudskog, oduzeo ljudima jedino sredstvo kojim se mogu spasti od smrti, greha, i đavola i steći život večni u blaženstvu večnom. Stoga, proklet da bude! Misli li ko da išta nedostaje Evanđelju Hristovom i da ga ljudi mogu dopuniti po svome nahođenju i dodati mu išta po svojim željama, ravno je bezumlju. Zar čovek da ispravlja i popravlja Bogočoveka? zar čovek da dopunjuje Evanđelje Bogočoveka? Ko se drzne da to učini – ruši palatu spasenja ljudskog. Stoga, proklet da bude! Unakaženog Hrista propoveda kroz unakaženo Evanđelje svaki koji išta doda ili oduzme svesavršenom Evanđelju Hristovom. A ja neću prestati govoriti vam, kao što sam vam govorio kada sam prvi put kod vas bio, i sada govorim, i uvek ću govoriti i na zemlji i na nebu kroza sve vekove i večnosti: Isus Hristos je isti juče i danas i vavek (Jevr. 13,8). Tako je i Njegovo Evanđelje isto juče i danas i vavek. A u njemu je uvek isti juče i danas i vavek: Istina Božja, Pravda Božja, Ljubav Božja, Duh Božji, darovi Božji, savršenstva Božja, kroz koje se dobija i izgrađuje spasenje ljudsko, spasenje svakog čoveka posebno i svih ljudi skupa. Zato proklet da bude svaki koji Večnom Evanđelju Hristovom išta oduzme ili doda, ili ga izmeni i unakazi. Ljudi – nemirni i nemoćni skakavci! Šta su ljudi, da bi ispravljali i popravljali Boga i Gospoda Isusa Hrista i Njegovo Sveto Evanđelje? Setite se, prvi Svetlonosac kad je pokušao da ispravi Boga, pretvorio se u Mrakonosca, u Satanu, u đavola! A šta li tek postaje čovek koji u gordoumlju svom popravlja Gospoda Hrista i Njegovo svesavršeno Evanđelje! Čovek – ispravlja Bogočoveka! Bezumlje nad bezumljima, kako ti je ime ako ne čovek? Bez Bogočoveka, čovek, svaki čovek u rodu ljudskom od prvog do poslednjeg, sav je slabost i nemoć i smrt i greh i pakao i đavo. Samo Bogočovekom i pomoću Bogočoveka čovek postaje svemoć i besmrtnost i anđeo i raj i bog po blagodati. I vi ljudi usuđujete se ispravljati, menjati, preinačavati Evanđelje Hristovo! Znajte, to je uvek bio, i ostao, glavni posao đavola. A vi, radeći tako, sarađujete đavolu. I time navlačite na sebe sva prokletstva svih svetova.
 
1,10
 
Govoreći ovo, zar ja sad ljude nagovaram ili Boga? Niti nagovaram ljude za nešto svoje, niti pomišljam da ma šta svoje predlažem svesavršenom Bogu i Gospodu i zadobijam Ga za neki svoj predlog. Ništa svoje nemam, i neću, samo da Hrista dobijem i da se u Njemu nađem – na svu večnost! Ili tražim da ljudima ugađam? Ta šta su ljudi? Jeziva povorka gubavih robova smrti, greha i đavola. I zar da od njih tražim besmrtnost i istinu i život i pravdu i večnost? Zar da od trulih robova smrti tražim spasenje od smrti? Zar da od sladostrasnih krpelja greha tražim spasenje od greha? Zar da od bezumnih lakeja đavolovih tražim spasenje od đavola? Ne, ne, ne! Jer kad bih ja još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov. Hristu Bogu služi se: verom, ljubavlju, nadom, molitvom, postom, smirenošću, milosrđem, trpljenjem, i ostalim svetim vrlinama evanđelskim. A đavolu se služi, čime? – neverjem, bezverjem, bezbožnošću, mržnjom, očajanjem, gordošću, neuzdržanjem, mrzovoljom, lenošću, ohološću, zavišću, pakošću, pohotom, samoljubljem, slastoljubljem, samoživošću, sebičnošću, i ostalim strastima, porocima i gresima. Ja ne bih bio sluga Hristov, kada bih ugađao ljudskim slabostima, i gresima, i slastima, i strastima, i željama, i izmišljotinama. Služeći Istini Hristovoj, ja uistinjujem i oistinjujem svoje biće Večnom Istinom, i sam postajem večan; služeći Ljubavi Hristovoj, ja oljubotvoravam dušu svoju Večnom Ljubavlju, i sam postajem blažen u življenju svom ovoga i onoga sveta; služeći Pravdi Hristovoj, ja se sav ispunjujem Večnom Pravdom i žrtvujem sebe za nju neprestano, i kroz to žrtvovanje neprestano vaskrsavam sebe u život večni; služeći vaskrslom Gospodu Hristu, ja pobeđujem sve smrti u svima svetovima, i postajem besmrtan božanskom besmrtnošću. Sluga sam Hristov, sveposlušni sluga svemu Hristovom, i time se spasavam od svih ludila ljudskih, koja slastima, strastima, gresima, smrtima, đavolima pustoše i upropašćuju nehristove i vanhristove ljude.
 
1,11-12
 
Ljudi, svi ljudi svih vremena bez izuzetka, kada bi rešili da izmisle Evanđelje spasenja, ne bi to nikada mogli učiniti. No i kada bi izmislili Evanđelje spasenja od greha, smrti i đavola, kako bi mogli naći u sebi sile koja će to Evanđelje ostvariti: pobediti smrt, greh i đavola? Te im sile uopšte nedostaje, niti je mogu pronaći u sebi. Pred smrću, pred đavolom, pred grehom ljudi su potpuno nemoćni i bespomoćni, kako svi ljudi skupa, tako i svaki čovek ponaosob. Samo je Bogočovek Hristos tu svemoćan i svepobedan: On jedini u rodu ljudskom pobeđuje smrt, greh i đavola; On i oni koji su s Njim i u Njemu. Stoga On jedini i ima i daje Sveto Evanđelje spasenja; i ono je vascelo po Bogočoveku, ni najmanje po čoveku.
Neka ovo bude vaše sveznanje: Evanđelje koje sam vam javio nije po čoveku već po Bogočoveku; jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivanjem Isusa Hrista. Sve što je čovekovo, zaudara na smrt, na greh, na laž, na trulež, zato u mom Evanđelju nema ničega od čoveka, ničega po čoveku, i u njemu sve miriše na besmrtnost, na svetost, ni istinu, na večnost, na nebo, na raj, na Boga, na Bogočoveka. U mome Evanđelju sve je božansko sve večno, sve spasonosno, sve svevrednosno, sve božanski istinito, božanski pravedno, božanski nepogrešivo, božanski sveto. Razgrnite ma koju reč u njemu, u svakoj je Bog Logos = Bog Reč, Bog Mudrost, Bog Logika. A u svima Njegovim rečima, u svima Njegovim istinama, u svima Njegovim delima – sav Bog i Gospod, jedini istiniti Bog i Gospod u svima svetovima: Bogočovek Isus Hristos. Da, moje je Evanđelje svo od Bogočoveka, i po Bogočoveku; i ja ga neposredno od Njega primih otkrivenjem. A čovek? Ta svaki čovek je tako patuljački mali i ništavan, da ne može ni naslutiti Evanđelje spasenja, a kamoli imati ga, pa ga i drugome dati. Hteti dobiti Evanđelje spasenja od čoveka, hteti ga naučiti od čoveka, to je: hteti dobiti besmrtnost i život večni od lešine. Od bezumne vere u čoveka, u njegovu moć i silu i mudrost, pate svi mnogobošci, pa i vi Galati, nekadašnji mnogobošci, idolopoklonici i čovekopoklonici. Samo, urazumite se i progledajte, pa sagledajte čoveka u vascelom biću njegovom. Gde je ta sila u njemu koja može pobediti smrt i dati život večni? Nema je, nema, nema, niti je može biti u ma kom čoveku ma kog vremena. A kad je to očigledna istina, kako se onda uzdati u čoveka, u njegovu moć i silu i mudrost, i verovati u njega? Takvo čovekopoklonstvo je ludilo; vera u čoveka je ludilo, jer odvodi u svaku smrt, u svaku nemoć, u svaki greh, u svaki pakao. Nijedno božanstvo nije tako lažno kao čovek, i tako nemoćno kao čovek, i tako bespomoćno kao čovek. I kako onda čovekom zameniti Bogočoveka, tog jedinog istinitog Boga i Gospoda? Očigledna je stvarnost današnjice, jučerašnjice, a i sutrašnjice: čim ljudi čovekom zamene Bogočoveka, čovekopoklonstvom bogopoklonstvo, njihove se sve tvorevine na kraju svih krajeva završavaju slomom, tonu i propadaju u ambise bezbrojnih smrti, užasa i očajanja.
 
1,13
 
Ako je iko bio protiv Hrista i Njegovog Evanđelja, bio sam ja; ako je iko želeo da uništi Hrista i Njegovo Evanđelje, želeo sam ja; ako je iko gonio Crkvu Hristovu i raskopavao je, gonio sam je i raskopavao ja. I to ne iz pakosti, ne iz zlobe, ne iz lakomislenosti, ne iz zavisti, ne iz čovekougodništva, ne iz sujete, ne iz slavoljublja, već iz revnosti za predanje otaca svojih:
 
1,14
 
za istine Bogom otkrivene preko Mojsija i ostalih svetih predaka mojih. Revnovao sam ne iz plitkoumlja, već što sam svestrano bio izučio predanje otaca naših, i osećao ih kao istinitu reč Božiju. Neumoran u tome, ja sam napredovao u jevrejstvu većma od mnogih vršnjaka svojih u narodu svome. U plamenoj revnosti za jevrejstvo svoje ja sam sve želje svoje stopio u jednu želju, u jednu sveželju: da iz ljubavi prema svojoj veri uništim Hrista i Njegovo Evanđelje. I ja sam ne samo živeo, nego disao pretnjom i smrću na sve što je Hristovo. I počeo sam smišljeno, planski i nemilosrdno da gonim Hristove sledbenike i njihovo Evanđelje.
 
1,15-16
 
Ali, sve je to palo, i bespovratno propalo, kada ugledah vaskrslog Gospoda Isusa u neiskazanoj svetlosti koji mi se iznenada javi na putu za Damask. Tada? Tada sam svim bićem osetio: da je sva istina u vaskrslom Gospodu Isusu, sva pravda, sva besmrtnost, sva sila, sva moć, sav Bog, sva večnost, sve vrednosti, sve ono radi čega stoji i postoji i čovek, i zemaljski svet, i svi svetovi. Tim javljanjem, i mnogim drugim javljanjima svojim meni nedostojnom, Gospod Hristos me je osvojio zauvek, za sve živote i za sve večnosti. On me je ne samo naučio Svome Evanđelju i ulio ga u mene, već je sa svima Svojim božanskim silama, božanskim svesilama, ušao u mene, uselio se u mene verom mojom u Njega (sr. Ef. 3,17), ljubavlju mojom za Njega, i ja više ne živim, nego u meni živi Hristos (Gal. 2,20). O! ta šta ću ja sebi, kada je tu čudesni Gospod Hristos? Tek sa Njime i kroz Njega ja sam osetio sveslatku radost života i postojanja, radost što sam čovek. A dotle? Ne, neću ništa svoje! ni sebe neću bez Njega! neću život bez Njega, neću istinu bez Njega, neću ljubav bez Njega, neću pravdu bez Njega, neću besmrtnost bez Njega, neću večnost bez Njega, neću svet bez Njega, neću čoveka bez Njega, neću nebo bez Njega, neću raj bez Njega, neću Boga bez Njega! O, i istina, i ljubav, i pravda, i besmrtnost, i večnost, i nebo, i raj, i svet, i čovek, i Bog – sve su to tamnice, tamnice, tamnice, ako u njima nema sladčajšeg Gospoda Isusa da večnom sladošću zasladi njihovo biće, njihovo srce: srce istine, srce ljubavi, srce večnosti … I da božanskim smislom osmisli njihovo biće i postojanje. Bez čudesnog Gospoda Hrista: i istina je muka i prokletstvo, i pravda je muka i prokletstvo, i večnost je muka i prokletstvo, i sav život je muka i prokletstvo, sav život na zemlji, sav život na nebu, svi životi koliko ih ima u vidljivim i nevidljivim svetovima. A to, sve to ja sam zanavek osetio „otkrivenjem Isusa Hrista“: On mi je otkrio i večnu prirodu istine, i večnu prirodu pravde, i večnu prirodu večnosti, i večnu prirodu čoveka i svih svetova vidljivih i nevidljivih. A u svemu tome i kroza sve to – ono najvažnije i najglavnije: večnu prirodu Jedinog istinitog Boga i Gospoda. I u mene slabog i bednog čoveka On je svemilostivo uselio svu Svoju božansku ljubav, i istinu, i pravdu, i večnost. I ja sam progledao svim očima duše i uma i srca i savesti i tela, i ugledao, zanavek ugledao i uvideo: da je Hristova istina – Jedina Istina, jedina Sveistina; Hristova pravda – Jedina Pravda, jedina Svepravda; Hristova ljubav – jedina Ljubav, jedina Sveljubav; Hristova večnost – jedina Večnost, jedina Svevečnost; Hristovo Evanđelje – jedino Evanđelje, jedino Sveevanđelje. I u njima – jedini pravi život i ljudi i anđela, i Boga. Da, i Boga. Jer njime živi i sam Bog = Gospod Isus Hristos. Sve je to isključivo Njegovo, a postalo je i naše, otkako je On, nadnebesni Bog, postao čovek, i živeo među nama na zemlji kao Bogočovek, i ostao takav u Crkvi kao Bogočovečanskom telu Svom. Očovečiviš se, On je prirodi ljudskoj dao sve Svoje božanske sile i savršenstva. I jedino Njime i u Njemu priroda ljudska je našla svoj večni božanski smisao, i cilj, i život, i besmrtnost, i večnost.
Sve sam to doživeo kroz otkrivenje Gospoda Isusa Hrista: i evo, sve je to u meni živo i delatno. Bog me priziva blagodaću Svojom, da javi Sina Svoga u meni – Gospoda našeg Isusa Hrista, Boga: da javi u meni Njega, večnoga Boga, ne samo Njegovu Istinu, jer On kao Bogočovek – i jeste sva Istina, jer On – i jeste sva Pravda, jer On – i jeste sva Ljubav, jer On – i jeste sva Večnost. Vascelo čudo Njegovog jedinstvenog čovekoljublja i sastoji se u tome što je On, beskrajni Bog i Gospod, postao čovek, i što se po smernosti Svojoj, a radi vere naše, blagodaću useljuje sav u nas ljude. Pa i u mene nedostojnog. A kad je On u čoveku, je li onda išta drugo potrebno čoveku? Sa Njime, ja imam sve i sva što mi kao ljudskom biću treba za život u ovome svetu, i za večni život u svima svetovima kroz koje On vodi. Za večni život imam svu večnu istinu = Njega Bogočoveka; za večni život imam svu večnu pravdu = Njega, svu večnu ljubav = Njega, sve večne božanske sile = Njega. Našta mi onda ljudi? Zašto bih ja pitao ljude, pitao telo i krv o istini, o pravdi, o životu, kada je sa mnom i u meni jedini istiniti Bog i Gospod = On: Put i Istina i Život (Jn. 14,6). Kao Bog istiniti i živi, Gospod Hristos mi je pri prvom javljanju dao sve to, i ja sam odmah svim bićem svojim osetio da mi ništa više ne treba sem Njega i Njegovog Evanđelja. Zato ni tada ne pitah tela i krvi, ne pitah ljude,
 
1,17
 
ne iziđoh ni u Jerusalgš da pitam apostole koji pre mene postadoše apostoli, nego otidoh u Arabiju, da u postu i molitvi usamljeničkoj vascelog Hrista pronesem kroz svo biće svoje: kroz svu dušu, i svo srce, i svu savest, i svo telo. Ništa mi nije bilo potrebno sem Njega: svesavršenog, sveblagog, svemilog, sveslatkog, sveistinitog, svepravednog, svebesmrtnog, svevečnog, svedovoljnog, svebožanstvenog. I još: da tamo u Arabiskoj pustinji i dalje primam otkrivenja od Gospoda Hrista. Zato mi nisu bili potrebni ljudi, niti ikoji čovek, da me uče Evađelju Hristovom, ili nečemu što ja nisam mogao dobiti putem neposrednog otkrivenja od jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista. Nasamo sa Bogom mojim: u kome je sve što treba ljudskom biću u svima svetovima.
 
1,18
 
Dotle nisam poznavao apostola Petra; tada iziđoh u Jerusalim da se upoznam sa njim. Iako sam Evanđelje primio neposredno s neba od samog Gospoda Hrista, ja sam znao po otkrivenju da se moje Evanđelje ni po čemu ne razlikuje od onog koje su na zemlji pre mene primili njegovi stariji apostoli koji su Ga kao učenici pratili još za Njegova života na zemlji. Ja ostadoh petnaest dana u Petra, kao brat u brata, kao apostol u apostola, i mi svestrano rasmotrismo i videsmo da je u nas jedno i isto Evanđelje, ista vera, ista istina, iste svete tajne, iste svete vrline, isti život, sve isto: jer i on i ja dobili smo sve to od jednog i istog Boga i Gospoda – Isusa Hrista. I ne samo on i ja, nego
 
1,19
 
i svi ostali apostoli, od kojih tada videh samo Jakova, brata Gospodnjeg. U tom zajedničkom svetom Evanđelju ništa nije „po čoveku“, ništa od ljudi, od nas apostola, ili drugih, koji bi izmislili Evanđelje ili što u njemu, nego je sve i sva u nas od Gospoda Hrista.
 
1,20
 
Da je tako, svedok je sam sveistiniti Bog u Svetoj Trojici. U Jerusalimu ja ništa ne dobih od Petra i Jakova što nisam već bio dobio od vaskrslog Gospoda Isusa; niti oni išta rekoše protiv Evanđelja koje ja propovedam, niti što suprotstaviše. Da se tako nešto dogodilo, oni bi imali načina da to dostave svima hrišćanima, pa i vama Galatima.
 
1,21
 
Posle boravka u Jerusalimu ja odoh u Siriju i Kilikiju (sr. D. A. 9,30), da tamo blagovestim istinu i radost o Hristu. Jer Gospod Hristos nije Spasitelj samo za mene, nego i za svako drugo ljudsko biće, i za sve ljude uopšte. Radost spasenja – to me je nosilo na svojim krilima iz mesta u mesto, iz grada u grad, iz zemlje u zemlju. Nema granica spasenju Hristovom, jer nema granica zlu koje Satana kroz grehe i strasti seje po ljudskim dušama širom cele zemlje.
 
1,22
 
U to vreme ja ne bejah lično poznat crkvama Hristovim u Judeji, koje su bile organizovane od Jevreja koji se iz jevrejstva obratiše Hristu. Ali ono što je bilo glavno o meni i u meni oni su znali:
 
1,23-24
 
da sam ja onaj koji je nekad lično gonio sledbenike Hristove, a sada propovedam veru koju sam nekad raskopavao i hteo da uništim. I slavljahu Boga zbog mene: što ja, nekadanji gonitelj Crkve Hristove, postadoh apostol njen; što ja koji nekad gonjah one koji ispovedahu vaskrslog Isusa, postadoh i sam ispovednik te najradosnije istine za sve ljude svih vremena. I zaista, niko kao ja ne slavi Boga zbog toga što me On isceli od duhovnog slepila, te progledah, i ugledah jedinu istinu zemlje i neba: čudesnog Gospoda Isusa, u kome je sva istina svih nebesa i svih svetova, sva pravda, sva dobrota, sva ljubav, sva milina, sva lepota, sav život večni, sva blaženstva večna, sve vrednosti večne, sve radosti večne. I sve to darovano nama, ljudima, od Jedinog Čovekoljupca – Spasa Hrista, tog jedinog bića pod nebom i na nebu, i na zemlji, radi kojega čoveku i vredi živeti ne samo jedan život na zemlji nego i bezbroj hiljada života u svima Božjim svetovima i Božjim večnostima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *