NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
4,1-3
 
Flp. 4,1-Z : 1 Zato, braćo moja mila i poželjena, radosti i venče moj, tako stojte čvrsto u Gospodu, mili! 2 Evodiju molim, i Sintihiju molim, da jedno misle u Gospodu. 3 Da, molim i tebe, druže pravi (= parnjače pravi, verni), pomaži njima koje se trudiše u evanđelju sa mnom, i Klimentom, i s ostalim pomagačima mojim, čija su imena u knjizi života.
 
4,1
 
Koliko evanđelske saosetljivosti i dirljive brige! Drugima želi spasenje i život u Gospodu, kao što žedan želi sebi vode. To mu je u srcu, to u svakoj želji. U tome je njegova radost, i venac i kruna. Ta i carsku dijademu sveti apostol smatra za trice, kada ovakav venac ovenčava njegovu glavu: venac spasenih hristolikih duša. Venac koji nikada ne vene, niti ga ikakva smrt sparušiti može. Sve želje radosnice stapaju se u dirljivu molbu: „stojte čvrsto u Gospodu, mili!“ Kako? – Verom čvrstom i nepokolebljivom, ljubavlju nelicemernom, molitvom neprestanom, uopšte držanjem zapovesti Gospodnjih, jer: „koji drži zapovesti Gospodnje, u Njemu stoji, i On u njemu“ (1. Jn. 3,24). U Gospodu stoji onaj koji hodi „kao što je On hodio“ (1. Jn. 2,6). U Gospodu stoji onaj koji stoji u slobodi kojom nas je Gospod Hristos oslobodio: u slobodi od greha (sr. Gal. 5,1). Otuda: „koji god u Njemu stoji, ne greši“ (1. Jn. 3,6). Koji živi Evanđeljem, taj stoji u Gospodu (sr. 1. Jn. 2,24). Znak po kome se poznaju oni što stoje u Gospodu jeste blagodat, blagodatni darovi Svetoga Duha: „Po tome doznajemo da u Njemu stojimo, i On u nama, što nam je dao od Duha svoga“ (1. Jn. 4,13; sr. 3,24). „Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji“ (1. Jn. 4,16).
 
4,2
 
Ljudi mogu misliti jedno, ako im se misli sretnu „u Gospodu“, i ako borave „u Gospodu“. Takve misli su svete misli. Misleći svete misli, čovek postaje jedne misli s Bogom. A ista misao s Bogom ujedinjuje ga sa svima svetima koji su u Gospodu. Ako misli svoje preobražavate u bogomisli, bićete u stanju da „jedno mislite u Gospodu“ sa svima koji su u Njemu. Svaka misao koja je „u Gospodu“, tojest misao koju čovek misli Gospodom i radi Gospoda, uvek je saborna, uvek misao svih svetih, misao Crkve, njenog sabornog i svetog uma. Jer hrišćanin uvek smirava svoj um pred svetim sabornim umom Crkve, živi smirenoumljem, i ne da svojim mislima da blude, lutaju i lude van Gospoda i Njegovih svetinja. Smirenoumljem se postiže jednomislije sa svima svetima. Jer je smirenoumlje tvorac i održitelj bogomislija, hristomislija. Samo se tako uklanjaju pagubna raznomislija među hrišćanima.
 
4,3
 
U evanđelskoj propovedi svi pomažu svakome, i svaki svima. Eto, svete žene su u tome pomagale velikom bogovođenom Apostolu naroda. Mnogo puta on u svojim Poslanicama smireno moli hrišćane da se mole Bogu za njegov uspeh u propovedi Evanđelja. Da, svi su potrebni svakome; i najvećem potrebni su oni najmanji, jer su darovi različni, i svi sačinjavamo jedno bogočovečansko telo, duhovno i blagodatno. A u tom telu kao i u svakom telu: svaki je delić potreban celini, i celina svakom deliću: ruka nozi, noga oku, oko uvu (sr. 1. Kor. 12,4-24). Bog je tako složio telo, „da ne bi bilo raspre u telu, nego da se udi podjednako brinu jedan za drugoga“ (1. Kor. 12,25). Učlanjeni u jednom telu, hrišćani se i brinu svi za svakoga i svaki za sve. Zato veliki Apostol, uvek veliki najpre u smernosti, naziva svojim saradnicima, pomagačima – συνεργοί – i žene koje su se trudile s njim u Evanđelju. Taj trud ima večiti značaj, jer je trud na spasenju ljudi, koje i daje ljudima večni život u Gospodu Isusu. Zato su imena svih trudbenika na tom večitom delu zapisana „u knjizi života“. Nikakva ih smrt ne može izbrisati iz te knjige, jer je svako ime zapisano neizbrisivim slovima večnih evanđelskih vrlina: ljubavi, vere, molitve, istine, pravde, i svih ostalih. Ta knjiga života je u rukama krotkog i svemoćnog Jagnjeta Božjeg (sr. Otkr. 13,8; 21,27). Nikakva sila zla ne može je oteti od Njega. A knjiga smrti je u rukama đavola: u nju se upisujemo gresima, a iz nje se ispisujemo pokajanjem i ostalim svetim vrlinama, i tako upisujemo u knjigu života.
 
4,4-9
 
Flp. 4,4-9: 4 Radujte se svagda u Gospodu; i opet velim: radujte se! 5 Blagost vaša da bude poznata svima ljudima. 6 Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem neka se javljaju Bogu iskanja vaša. 7 I mir Božji, koji prevazilazi svaki um, čuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu. 8 A dalje, braćo moja, što je god istinito, što je god pošteno, što je god pravedno, što je god čisto, što je god prijatno, što je god slavno, ako ima koja vrlina, i ako ima koja pohvala, to mislite – ταῦτα λογίζεσθε; 9 što – ? – i naučiste, i primiste, i čuste, i videste od mene, to činite, i Bog mira biće s vama.
 
4,4
 
„Radujte se svagda u Gospodu“. – Zar i u stradanjima, i u patnjama, i u smrtnim mukama? Da, u svemu i svagda: „jer stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti“ (Rim. 8,18), nisu ništa prema „nagradi višnjega zvanja u Hristu Isusu“. Setiti se samo svetih Mučenika: i u najvećim mukama za Hrista oni su se radovali. Na bezbroj načina Gospod im je muke blažio i olakšavao, i u samu radost pretvarao. I tešio ih kako samo On, svemilostivi i svemoćni Čovekoljubac, može i ume: „jer kako se stradanja Hristova umnožavaju na nama, tako se i uteha naša umnožava kroz Hrista“ (2. Kor. 1,5). A ako udare na nas sva stradanja neba i zemlje, šta onda? – „I opet velim: radujte se!“ Glavno je: biti „svagda u Gospodu“. Onda i On učestvuje u našim osećanjima, često ih uzima na sebe, a mnogo puta i oseća u nama za nas i mesto nas. Tada i samo naše samoosećanje prožeto je blagodatnim hristoosećanjem. I svagda, bezuslovno svagda, sva stradanja naša za Njega. On božanskom silom svoga čudotvornog čovekoljublja pretvara u blaženstvo naše od Njega (sr. Mt. 5,4.6.10.11). Sve što doživljujemo za Njega i radi Njega, On na tajanstveni način pretvara u našu radost od Njega. Apostolova zapovest: „radujte se svagda u Gospodu!“ odnosi se na sav život naš u Gospodu Hristu. I zaista, hrišćani se uvek raduju svemu evanđelskom i u sebi i u bližnjima oko sebe: svakoj evanđelskoj misli, svakom evanđelskom delu, svakoj evanđelskoj reči, svakom evanđelskom podvigu. A ta je radost njihova nepresušna i beskonačna, jer je tako mnogo Svetitelja Božjih u Crkvi, da se oni nikada ne mogu dovoljno naradovati ni njima ni njihovim evanđelskim podvizima i delima. Praznujući svakog dana jednog, ili nekoliko, ili mnogo Svetitelja, hrišćani s radošću hitaju u svaki novi dan, jer znaju da ih tamo čekaju novi Svetitelji Božji, sa svojim dirljivim molitvama za nas, sa svojom nežnom ljubavlju za nas, i sa svojim evanđelskim darovima za nas.
 
4,5
 
„Blagost vaša da bude poznata svima ljudima“. Blagost, – eto sile koja sve što je za Hrista: i naša stradanja, i naše suze, i naše podvige pretvara u našu radost u Hristu. Na sva gonjenja, na sva klevetanja, na sva mučenja odgovarati blagošću, – eto načina da se odnese pobeda nad svima neprijateljima Hrista i Njegovog Evanđelja. Tako su odgovarali sveti mučenici, i pobedili svi do jednoga, i ušli u radrst Gospoda svog, u večnu radost i blaženstvo večno. Tako su odgovarali i Ispovednici, i Isposnici, i Besrebrnici, i Svetitelji Božji, i pobedili, i sva večna blaga u carstvu Hristovom nasledili. Toj blagosti oni su se učili i naučiln od Jedino Blagog: Gospoda Hrista. Jer On – „kad ga ružahu, nije odgovarao ruženjem; kad stradaše, nije pretio“, nego „postrada za nas, i nama ostavi ugled da idemo njegovim tragom“ (1. Petr. 2,23.21).
Ta blagost Hristova je izuzetno spasonosna i svepobedno moćna. Zato hristonosni Apostol moli hrišćane „blagošću Hristovom“: da žive po Evanđelju (2. Kor. 10,1-5). Da krotki Gospod nije bio tako blag i nezlobiv, zar bi mogao i jedan dan proživeti među ozverenim i ođavoljenim ljudima na zemlji? izdržati u ovoj smrdljivoj jami smrti? u ovom paklu poroka, strasti i gadosti? Samo zato što Ga je beskrajna blagost vodila kroz naš svirepi pakao zemaljskog, kroz naše čudovišno mučilište zemaljsko, On se nije odrekao ni nas ni spasenja našeg. A zemlja, sa tolikim gresima, i tolikim smrtima, i tolikim nečistim dusima – kakav pakao, kakvo mučilište i za greholjubive ljude, akamoli za Jedino Bezgrešnog! Sve to On je trideset i tri i po godine podnosio sa beskrajno čovekoljubivom blagošću, samo da bi ljude spasao, i oni progledali i uvideli u kakvom paklu i mučilištu žive.
 
4,6
 
„Gospod je blizu“, Gospod sveblagi, zato ne reci: neću moći s blagošću podneti ovu uvredu, onu pakost, ova stradanja. Jer radi čega je On blizu? Radi toga da bi ti odmah pritekao u pomoć. Da, Gospod je blizu, i bliže tebi nego svi tvoji bližnji. Šta govorim? Ta bliži ti je nego i samo telo tvoje, i sama duša tvoja. O, ta bliži ti je i od onog što ti je najbliže: a to je tvoje samosaznanje i tvoje samoosećanje, jer je On taj koji tvoje saznanje čini tvojim, i tvoje samoosećanje čini tvojim, te ti i saznaješ sebe kao sebe i osećaš sebe kao sebe. Ovo ćeš sigurno osetiti ako si „u Gospodu“, i Gospod u tebi. Jesi li Ga oterao iz sebe gresima i strastima, On je tužan, i možda uplakan zbog tebe, ali je po bezmernom čovekoljublju svom ipak blizu tebe, da bi na prvi tvoj molitveni klik: Gospode, pomiluj! na prvi tvoj jauk za Njim – prišao tebi, ušao u tvoj svet, i iscelio te od svih bolesti i nemoći. A najpre, od izvora svih bolesti i nemoći: greholjublja. Kako? – Zamenivši ga bogoljubljem pomoću evanđelskih vrlima, na čelu sa pokajanjem.
Nema sumnje – „Gospod je blizu“, svima i svakome blizu, jer je sav u Crkvi. Zato: „ne brinite ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem neka se javljaju Bogu iskanja vaša“. Svet nije vaša tvorevina, zato nije vaša imovina. Ni svet, ni što je u svetu, nije vaše, niti je u vašoj vlasti. Sve je Božje; i sve je u Božjoj vlasti: od najvećeg do najmanjeg, od najsloženijeg do najprostijeg, od Anđela do crva, od sunca do atoma. Bog vodi svaku kap vode od žilice u zemlji do u vrh svakog drveta nad zemljom; On vodi krvotok u nama; On vodi ribe po vodi i sunca po nebu; On vodi kroz život sve što živi, i kroz postojanje sve što postoji. U tom pogledu, ljudi su potpuno nemoćni i sasvim bespomoćni: „Ko od vas brinući se može dodati rastu svome lakat jedan? A kad ne možete ni ono što je najmanje, zašto se brinete za ostalo?“ (Lk. 12,25-26). Vaša jedina briga neka bude: obraćati se Tvorcu i Svedržitelju svetova „molitvom i moljenjem“ za sve i sva. Koji su god tako živeli, nisu se posramili, nego su se božanski proslavili. To su Svetitelji i Pravednici; slavni i večnoživi svedoci ostvarene evanđelske blagovesti i zapovesti: „Sve svoje brige bacite na Boga, jer se On brine za vas“ (1. Petr. 5,7). Brinete o porodici, o bližnjima, o narodu, o rodu ljudskom, – neka se „u svemu“ tome sva iskanja vaša javljaju Bogu „molitvom i moljenjem“, i On će na najcelishodniji način odbrinuti vaše brige. Brinste li o duši svojoj, o njenom očišćenju, osvećenju, spasenju, – postupite isto tako: sve svoje brige stopite u neprekidan molitveni podvig, i Gospod će vam ukazati podvige i dati sile da želju svoju ostvarite. Sveti Apostol je odlučan i jasan: „Ne brinite se ni za što“. Ovo je proba naše vere i nade. Mi se nećemo brinuti ni za šta, ako smo jake vere i silne nade u Boga. Onda ćemo se i obraćati Njemu „molitvom i moljenjem“ za sve i sva. I to „sa zahvaljivanjem“. Jer ma šta nam Gospod dao, uvek je to najcelishodnije i najbolje za nas, za našu dušu, pa makar našem čovečanskom umu izgledalo drukčije. „Predaj Gospodu put svoj, i uzdaj se u njega, i On će učiniti“ (Ps. 37,5).
Svi mogu govoriti da je Bog daleko, samo hrišćani ne. Jer ovaplotivši se, postavši čovek, Gospod Bog postade blizu svima nama. To više ni po čemu nije neki nadnebesni, daleki, nedosežni, transcendentni Bog, već je tu, sa nama, među nama i u nama, Bog naše neposredne stvarnosti i očigledne doživljenosti. To je Emanuil = s nama Bog (Mt. 1,23). On je nešto što mi ljudi ušima svojim čusmo, što očima svojim videsmo i rasmotrismo, i što ruke naše opipaše: On, ovaploćeni Bog Logos, Bogočovek, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos (sr. 1. Jn. 1,1; Jn. 1,14.18). Uvek od tada On u našem čovečanskom svetu, uvek među nama, uvek u telu svom Bogočovečanskom, Crkvi. Zato hrišćani i govore: „Gospod je blizu“. I ne samo blizu, nego je i sa nama (sr. Jn. 14,17.15), i u nama kao u svome hramu (sr. 1. Kor. 6,19; 3,16.17; 2. Kor. 6,16), kao u svome domu (Jevr. 3,6), i mi „u Njemu živimo, i mičemo se, i jesmo“ (D. A. 17.28).
 
4,7
 
Kada sve evanđelsko čovek doživljuje s radošću u Gospodu; kada sve svoje brige prenosi na Njega „molitvom i moljenjem“, onda u dušu njegovu silazi „mir Božji, koji prevazilazi svaki um“. Mir, kakav um ljudski ni zamisliti ne može, akamoli čovek ostvariti i doživeti. To je mir od sveharmonije, od sveskladnosti; mir od osećanja večne Istine u celom svom biću, od osećanja Boga živog i istinitog i beskrajno čovekoljubivog. „Mir Božji“ razliva po duši ljubav Božja, istina Božja, pravda Božja, blagost Božja, svaka doživljena blagovest Božja, svaka izvršena zapovest Božja. To je mir od osećanja i saznanja da su božanski savršeno i čovečanski stvarno rešena sva najglavnija pitanja ljudskoga duha: pitanje života i smrti, besmrtnosti i večnosti, dobra i zla, ovoga sveta i onoga, Boga i đavola. Zato „mir Božji“ uvek prati njegova besmrtna sestra: radost božanska. Njih dvoje zajedno silaze u dušu Duhom Svetim za revnostan evanđelski život, za evanđelsku pravednost, jer carstvo Božje i jeste: „pravednost i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rim. 14,17).
„Mir Božji ... čuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu“. – Srce u Hristu imati, u Hristu čuvati? Takvo srce je sa svih strana opkoljeno Gospodom Hristom, svecelo živi Njime i u Njemu: sva njegova osećanja i niču i rastu i usavršavaju se unutra u Gospodu; ne udaljuju se iz Njega i ne lutaju van Njega. I postepeno sva se osećanja razvijaju u hristoosećanja. I otuda u njima mir Hristov, mir Božji. Strasti ih ne uznemiravaju, gresi ne porobljavaju, jer ih božanska sila sa svih strana opkoljava i čuva. A kroz nju se ne mogu probiti nikakve sablazni, nikakvi zli dusi. Srce koje boravi u Gospodu Hristu očišćava se od svake grehovne prljavštine i ispunjuje svetim božanskim silama. Najzad, potpuno očišćeno, ono Boga vidi (sr. Mt. 5,8): gde god pogleda u sebi i oko sebe, ono samo Gospoda Hrista vidi.
Kada je srce naše u Hristu? Živimo li ljubavlju Hristovom, – ono je u Hristu; živimo li istinom Hristovom, – ono je u Hristu; živimo li pravdom Hristovom, dobrotom Hristovom, blagošću Hristovom, krotošću Hristovom, smernošću Hrpstovom, molitvom Hristovom, ma čim Hristovim, – ono je u Hristu. Takvo ohristovljeno srce Hristom oseća sve: i svet, i ljude, i Boga, i ptice, i cveće, i sva bića i sve tvari, – i svemu evanđelski saoseća. A kada je srce naše van Hrista, onda je otvoreno za sva zla i iskušenja. Pa i za same đavole. Jer su nelažna usta Sveistinitoga izrekla: “ … dolazi đavo i uzima reč iz srca“; „dolazi nečastivi i krade posejano u srcu“ (Lk. 8,12; Mt. 13,19), krade seme božanskog dobra a poseje seme svoga zla. I vremenom srce proraste svakim zlom, i postane tvornica svakoga zla. Onda: „iznutra iz srca ljudskoga izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lakomstva, lažna svedočanstva, hule na Boga, pakosti, zloće, sramote, zlo oko, ponos, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra“ (Mk. 7,21-23; Mt. 15,19). Živeći srcem daleko od Boga, čovek se postepeno navikne na sva zla; i ona mu postanu tako obična, da najzad u njega nesmetano ulazi kao u svoj dom sam vrhovni duh zla – Satana. Primer: Juda. Rečeno je u Svetoj Kizi: „Satana uđe u Judu“ (Lk. 22,3; Jn. 13,27).
„Čuvaće … i misli – τὰ νοήματα – vaše u Hristu Isusu“. Grčka reč τὸ νόημα znači: razum, intelekt, misao. „Misli u Hristu“? To su svete misli. One dolaze od razuma osvećenog Hristom. Kako se osvećuje razum? Čovekovim življenjem u svetim evanđelskim tajnama i svetim evanđelskim vrlinama. Takvo življenje isceljuje razum od glavne njegove bolesti: gordoumlja, a ispunjuje ga večitim zdravljem: smirenoumljem. Od osvećenog razuma – svete misli; od razuma u Hristu – misli u Hristu. Mi čuvamo svoje misli u Hristu, kada mislimo „ono što je u Hristu“ (Flp. 2,5), kada imamo Hristove misli. Gospod Hristos je postao čovek, da bi ljudima pokazao šta je pravi čovek, šta – pravi život, šta – prava misao, šta – pravi razum. Pravi čovek je bogočovečanski čovek, pravi život – bogočovečanski život, prava misao – bogočovečanska misao. Samo život u Hristu čuva naše misli u Hristu, preobražavajući svaku misao u hristomisao, u bogomisao. A misli ljudske, a razumi ljudski van Hrista, šta biva s njima? Oslepe, te ne vide ništa kao što treba videti, niti znaju išta kao što treba znati. Od neprimanja Hrista, od neverovanja u Hrista oslepe misli, oslepe razumi nevernika – τὰ νοήματα τῶν ἀπίστων (2 Kor. 4,4; 3,14). I u toj tami kvare se i trule, rasipajući se i raspadajući se u nemoralnom životu (sr. Rim. 1,28-32; Tit. 1,15; 2. Tim. 3,8).
 
4,8
 
Hrišćani mogu lako proveriti jesu li im „srca i misli u Hristu Isusu“. Misle li samo ono što je evanđelsko, i samo na evanđelski način, onda su im i srca i misli u Gospodu. Stoga sveti Apostol i naređuje u vezi sa tim ovo: „A dalje, braćo moja, što je god istinito, što je god pošteno, što je god pravedno, što je god čisto, što je god prijatno, što je god slavno, ako ima koja vrlina, i ako ima koja pohvala, to mislite“. Drugim rečima: mislite samo ono što je evanđelsko, Božje, Hristovo, i srca vaša i misli vaše biće u Hristu Gospodu. Ne recite: teško je to! jer ne tražim od vas ništa što je ljudima nemoguće ostvariti,
 
4,9
 
nego ono: „što i naučiste, i primiste, i čuste, i videste od mene“. Sve što je božansko, Hristovo, postaje naše, ljudsko, silom vere naše, ljubavi naše, molitve naše, revnosti naše, i ostalih evanđelskih podviga naših. Jer pomoću svakog evanđelskog podviga ostvaruje se po jedna evanđelska božanska istina, ovaploćuje se u nama, postaje svojina našeg čovečanskog sveta. To je tako stoga što se desilo ono najglavnije: Bog je postao čovek. A kad je Bog postao čovek, onda i sve što je Božje lako postaje čovečje. Da, lako, jer nam za to daje sile On sam, Jedini Čovekoljubac, koji je i postao čovek da bi nam dao sve što kao Bog ima, i može dati. Mislite li to, ostvarujete li to, sam „Bog mira biće s vama“, od koga i dolazi „mir Božji koji prevazilazi svaki um“ i čuva „srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu“ Gospodu našem.
 
4,10-20
 
Flp. 4,10-20: 10 Obradovah se pak veoma u Gospodu što najposle opet pokazaste svoje staranje za mene; kao što se i staraste, ali ne imađaste prilike. 11 Ne govorim ovo zbog oskudice, jer se ja navikoh biti zadovoljan onim u čemu sam. 12 Znam se i poniziti, znam i izobilovati; u svemu i svačemu navikoh, i sit biti i gladovati, i izobilovati i oskudevati. 13 Sve mogu u Hristu koji mi moć daje – πάντα ἰσχύω ἐν τῷ ἐνδυναμοῦντί με Χριστῷ. 14 Ipak dobro učiniste što uzeste učešća u nevolji mojoj. 15 A znate i vi, Filipljani, da u početku propovedanja evanđelja, kad otidoh iz Makedonije, ni jedna mi crkva ne prista u stvar davanja i primanja osim vas jedinih. 16 Jer mi i u Solun poslaste jednom i drugom što mi je bilo potrebno. 17 Ne kao da tražim dara, nego tražim ploda koji se množi na vašu korist. 18 Sve sam primio i imam izobila. Bogat sam primivši od Epafrodita što ste mi poslali, slatki miomir, žrtvu prijatnu, ugodnu Bogu. 19 A Bog moj ispuniće svaku potrebu vašu po bogatstvu svome u slavi, u Hristu Isusu. 20 A Bogu i Ocu našem slava kroza sve vekove. Amin.
 
4,10
 
Sve što doživljuje, sveti Apostol doživljuje „u Gospodu“. Ako je radost, doživljuje je u Gospodu; ako je stradanje, doživljuje ga u Gospodu; ako je ljubav, ako je pravda, ako je istina, ako je dobrota, ako je svet, ako je život, ako je čovek, ako je Bog, ako je mrav, ako je sunce, ako je cvet, ako je vasiona, – sve to on doživljuje u Gospodu. Evo, on i milostinju koju mu čine doživljuje u Gospodu. Zar milostinju prima – on, on – svemoćni čudotvorac, koji vaskrsava mrtve, isceljuje bolesne, izgoni nečiste duhove? Zar on ne može hraniti sebe pretvarajući kamenje u hlebove? Može, ali neće. Jer hoće da se oseća evanđelski zavisan od braće, od bližnjih; da se smiri pred njima, ponizi pred svima; da bude siromah „u Gospodu“, prosjak „u Gospodu“. I tako im pruži mogućnost za evanđelski podvig milostinje. Staraju se o njemu, čine milostinju, znači – Evanđelje radi u srcu njihovom, njihovo je srce „u Gospodu“, i misli u Gospodu, jer eto, oni misle i čine „ono što je u Hristu Isusu“ (Flp. 2,5).
 
4,11
 
Oskudica ne postoji za onoga koji Hrista ima. Jer – sve ima. Svemilostivi i Svemoćni daje mu sile i moći, te je zadovoljan svim što ga snađe: „zadovoljan sam onim u čemu sam“. – U tamnici sam, ja sam zadovoljan i u tome, jer je Gospod sa mnom. Među vama sam, među braćom, – zadovoljan sam, jer sam među braćom u Hristu. Među neprijateljima sam, – zadovoljan sam i u tome, jer mi se daje prilika da im Hrista propovedam. „Zadovoljan sam onim u čemu sam“, uvek zadovoljan, jer sve primam Hristom i radi Hrista. On je posrednik, svudaprisutni posrednik između sveta i mene. Ja ništa ne primam mimo Njega, već sve kroz Njega. On je moje oko, moje uvo, moje srce, moja duša. U mene ništa ne uđe a da kroz Njega ne prođe; ništa se u meni ne pojavi: ni misao, ni osećanje, ni želja, a da On ne učestvuje stvaralački i promisliteljski, u svemu mome On je ispred mene, i više od mene. Sve moje je najpre Njegovo, pa onda moje; i uvek moje samo utoliko ukoliko je Njegovo. Tako sam se i navikao biti zadovoljan onim u čemu sam. Da, navikao sam se. Jer je sve to ličan evanđelski podvig. Čovek najpre primorava sebe na svako evanđslsko dobro radi Hrista: revnuje u oskudici, revnuje u postu, u molitvi, u ljubavi, u trpljenju, u stradanju, revnuje u svemu evanđelskom, a čovekoljubivi Gospod mu prema revnosti dodaje sve više i više blagodatne sile, dok mu evanđelski podvizi ne postanu navika. Takav čovek s pravom izjavljuje:
 
4,12
 
„Znam se i popiziti, znam i izobilovati; u svemu i svačemu navikoh, i sit biti i gladovati, i izobilovati i oskudevati“. Nema doživljaja a da ga sveti Apostol silom Hristovom ne pretvori u evanđelski dobitak; nema poniženja a da ga ne preobrazi u evanđelsko uzvišenje duše; nema gladi a da je ne pretvori u evanđelski post, nema obilja, imanja, bogatstva, a da ih evanđelski ne primi i evanđelski ne upotrebi. Sve za Hrista, sve sa Hristom, sve radi Hrista, – to je životno pravilo evanđelsko. Zato hristočežnjivi Apostol sve prima sa zahvalnošću, sa radošću. „U svemu i svačemu navikoh“: jer sve Hristom primam, Hristom doživljujem. Gladujem li, – o, kakve munje nebeskih radosti kreše tada po mojoj duši čudesni Gospod, i ja slepim od bleska njihovog kao ono nekada na putu za Damask. Jesam li sit – ja hvalim Njega koji hrani sve, od Anđela do crva. Nemam li, – ali On sve ima: i ja koji ništa nemam, u Njemu i Njime – sve imam. Ta mi smo hrišćani u ovom svetu „kao oni koji ništa nemaju a sve imaju“ (2. Kor. 6,10). Izobilujem li, – ja slavim Gospoda što je dao ljudima bogatstva. Hrišćanin biti? To znači: Hristov biti, i sve Hristom doživljavati. Sva moja osećanja On samilosno deli sa mnom, uzima na sebe. Ako je osećanje stradanja, On ga deli sa mnom, ili potpuno uzima na sebe; ako je osećanje gladi, osećanje ljubavi, osećanje blagosti, – isto tako. U svemu i svačemu On istupa ili zajedno sa mnom, ili ispred mene, ili mesto mene. Šta je onda hrišćaninu teško? Lako mu je i celu zemlju na leđima nositi, kao što je sveti Apostol i nosi. Stoga mu je lako i svima biti sve: i grešnike voleti; i na sebe uzimati i s radošću nositi: patnje patnika, stradanja stradalnika, tuge tužnih, nevolje nevoljnih, smrti smrtnih. Sve to, da kako god spase koga Hristom (sr. 1. Kor. 9,18-23).
 
4,13
 
„Sve mogu u Hristu koji mi moć daje“. Eto izvora moje moći, moje svemoći. Po sebi, ja sam – sav slabost, sav nemoć, ali sa Gospodom Hristom ja odjednom postajem svemoć. Ako je do hvale, „ja ću se najslađe[1] hvaliti svojim slabostima, da se u mene useli sila Hristova“ (2. Kor. 12,9). Hrišćanin je uvek svestan svoje nemoći i Hristove svemoći. Svima Spasitelj objavljuje ovu blagovest: „Moja sila se u slabosti pokazuje potpuno“ (2. Kor. 12,9). To je sveti Apostol svim bićem doživeo, i stalno doživljuje: svoju nemoć i Spasovu svemoć. I s radošću izjavljuje: „Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u trpljenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab onda sam silan“ (2. Kor. 12.10). „Sve mogu“ – i u smrti, u stotinama smrti, u koje me ljudi i demoni mogu uvaliti, jer je sa mnom Jedini Besmrtni. „Sve mogu“ u svima tugama, i nevoljama, i stradanjima, jer On Svemilostivi svaku moju tugu, i patnju, i žalost pretvara u radost. Mogu na stotinu ognjeva goreti, i mnoge žeđi žeđovati, i bezbroj gladi gladovati, samo – „u Hristu“. A van Njega, a bez Njega – ja sam slabiji od crva, nemoćniji od senke. Nema evanđelskog podviga koji čovek ne može podneti i izdržati „u Hristu“. Pogledajte tolike Svetitelje: kakvi evanđelski podvizi! kakvi trudovi! kakva pregnuća! kakva neverovatna postignuća! Sve to otuda što su „u Hristu“, i Hristos u njima. Otuda i njihova čudotvorna moć, jer u njima stalno dejstvuje i radi Hristova svemoć. Svaki od njih može reći: ja sam ništa, Hristos je sve. Ali sa Hristom, ja koji sam ništa – postajem sve; ja koji sam smrtan – postajem besmrtan; ja koji sam od nebića – pridružujem se Svebiću; ja koji sam nemoćan – postajem svemoćan. „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,5), objavljuje Spasitelj svojim učenicima i sledbenicima. Ali sa Njim – mogu činiti sve, što On kao Bogočovek čini. Jer je On zato postao čovek, da ljudima da ono što ima kao Bog: i Ljubav, i Istinu, i Pravdu, i Život, i Večnost, i Svemoć.
 
4,14
 
Iako sve može u Hristu, sveti hristonosac smireno i radosno prima u svojoj nevolji pomoć od braće iz Filipe. To on čnni, da bi ojačalo njihovo osećanje sabornosti života u Crkvi: osećanje da je sve što se dešava jednome zajedničko svima. Da, jer u Crkvi je kao i u telu, sve se raspoređuje na sve članove: i nevolje, i muke, i radosti, i žalosti. I to po ugledu na Gospoda Crkve: On uzima na sebe naše brige i terete, da bismo i mi uzimali jedan drugoga brige i terete. Tako svima postaju laki i radosni svi tereti i sve brige.
 
4,15
 
Sve pomesne crkve sačinjavaju organske delove jednog Bogočovečanskog tela svete Pravoslavne Crkve. Zato su one međusobno povezane i srcem, i dušom, i savešću, i životom, i brigama, i nevoljama, i radostima. U jednih to osećanje sabornosti može biti veoma razvijeno, u drugih manje. Zavisi od „Anđela crkve“, kao ono u Apokalipsisu. Duh Sveti je jedan isti u vasceloj Crkvi; i darovi su isti, i svetinje iste. Ali se svi ne koriste podjednako darovima i svetinjama. Svaki po svojoj revnosti uzima udela u njima. Nikome se nikakav dar i svetinja ne nameće silom. Sve je ostavljeno dobrovoljnoj ljubavi. Svaki uzima na sebe podvig koji hoće. Ali nad svima stoji saborna savest Crkve: pred njom smo odgovorni svi i svaki. Odgovorni za sve što učinimo, i odgovorni za sve što propustimo da učinimo. A ona stalno govori svima i svakome: „Ko ima uvo neka čuje šta govori Duh crkvama“ (Otkr. 2,7.11.17.19; 3,6.13.22). A Duh Sveti stalno govori kroz svete duhonosce: Svetitelje Božje. To su sveti Oci i Učitelji Crkve. Da, savest Crkve …
 
4,16-18
 
Eto zašto onaj koji sve može i sve ima, prima milostinju od braće: jer je to na korist njihovu, na spasenje duše njihove. Milostinja je neophodan evanđelski podvig u delu spasenja. Niko se ne može spasti bez nje. Milostinja je plod na drvetu evanđelske milostivosti: srce žalostivo i milostivo ne može ne činiti milostinju. Zato sveti Apostol i traži od hrišćana taj „plod“, i prima ga s radošću i za sebe i za ostalu braću koja su u nevolji. Koliko je to važno, vidi se iz apostolovog oduševljenja zbog toga: „ja sam primio sve, i izobilujem“. Vi mi obogatiste dušu svojim evanđelskim delima. Time sebe spasavate, a mene u evanđelskim osećanjima podržavate i ojačavate. Evanđelsku milostinju činiti, nije drugo do prinositi „slatki miomir, žrtvu prijatnu, ugodnu Bogu“. Činiš braći na zemlji, i ono sve ide pravo k Bogu na nebu. Nije čudo što je Anđeo Božji rekao Korniliju: „Milostinje tvoje iziđoše na pamet Bogu“ (D. A. 10,4). Takva js milostinja: činiš je na zemlji, a ona je za tren oka na nebu, pred samim licem Božjim i Anđela Božjih.
 
4,19-20
 
Za milostinju Bog vraća „po bogatstvu svome“: za malo – daje mnogo; za mnogo – daje sve. Zar nam po milosti svojoj nije darovao – vasionu i što je u njoj; a po svemilosti: Gospoda Hrista, i sa Njim – sva bogatstva neba i nebeskog carstva? (sr. Rim. 8,32). Darovao nam je tako, da je sve to zaista postalo naše: nebo je postalo naše, nebeska Istina je postala naša, nebeska Ljubav, nebeska Pravda, nebeski Život, nebesko Evanđelje – sve je to sa Hristom u Crkvi postalo naše. I zar onda nije prirodno da i mi, ako smo Hristovi, budemo milostivi, pa i svemilostivi? Samo pomisliti: kakve smo se milosti, kakve svemilosti Božje udostojili u Hristu Isusu Gospodu našem! Ako je išta od toga u srcu našem, ono se mora izliti i na braću preneti: jer „dobar čovek iz dobre riznice srca svoga iznosi dobro“ (Lk. 6,45; sr. Mt. 15,35). Radeći tako, mi dokazujemo da nam je Bog zaista Otac, jer se trudimo makar malo nalik na Njega. A nama je izrično zapoveđeno, da budemo ne samo milostivi, nego božanski milostivi, božanski svemilostivi: „Budite milostivi kao što je milostiv Otac vaš“ – Bog (Lk. 6,36).
 
4,21-23
 
Flp. 4,21-23: 21 Pozdravite svakog svetog u Hristu Isusu. Pozdravljaju vas braća što su sa mnom. 22 Pozdravljaju vas svi sveti, a osobito oni iz doma Ćesareva. 23 Blagodat Gospoda Isusa Hrista sa svima vama. Amin.
 
4,21
 
„Pozdravite svakog svetog u Hristu Isusu“. Svaki hrišćanin je svet ako je svim bićem svojim u Gospodu Hristu. Svetost naša je volja Božja (1. Sol. 4,3): tojest to je ono što Bog želi i hoće od nas. A tu svetost postižemo živeći u Hristu Isusu Gospodu našem. Tvoreći zapovesti Njegove. Tvoriš li, makar onu najmanju božansku zapovest Njegovu, ti unosiš u sebe nešto svete sile Njegove, koja se odmah razliva po duši. To su zrnca svetosti, zrnca svetlosti, – sve evanđelske zapovesti. Izvršuješ li zapovest za zapovešću, ti u dušu svoju unosiš svetlosna božanska zrnca, koja se postepeno sliju u sunce, koje greje i tebe i braću oko tebe, koje osvetljava sve puteve naše iz ovog u onaj svet, blaženi i večni. Od svetog krštenja, svaki je hrišćanin svet „u Hristu Isusu“. Poziv mu je da tu svetost unese i pronese kroz sav život svoj. Zato sveti Apostol i pozdravlja hrišćane kao svete u Hristu Isusu. A da ne bi
 
4,22-23
 
malaksali u tom svetom životu, u tom podvigu osvećivanja sebe Evanđeljem, Apostol im piše da ih „pozdravljaju svi sveti“, tojest svi hrišćani, „a osobito oni iz doma Ćesareva“, jer se i oni mnogo trude na osvećivanju sebe podvizima evanđelskim.
Za taj sveti život, hrišćanima je uvek, pored njihove revnosti, potrebna blagodat Božja. Stoga sveti Apostol i završava Poslanicu željom i blagoslovom: „Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama. Amin“: sve božanske sile Hristove, koje preporođavaju, preobražavaju, osvećuju, obožuju, ohristovljuju, otrojičuju – sa svima vama. Amin! Amin! Amin!
 
Na sv. Arhistratiga Gavrila
13/26 juli 1945. g.
Dučalović Sveta obitelj Ćelije
Vel. Gospojina
1957
 


 
NAPOMENE:

  1. U Avinom Tumačenju Druge poslanice Korinćanima (str. 432), kao i u Sinodalnom prevodu, ovo mesto je prevedeno: najradije. Nismo sigurni da li je u pitanju štamparska greška, ili avina namera (Zor. A. St.).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *