NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
3,1-16
 
Flp. 3,1-16: 1 Nadalje, braćo moja, raduj te se u Gospodu. Da vam pišem iste stvari, meni nije dosadno, a vama je potrebno. 2 Čuvajte se od pasa, čuvajte se od zlih poslenika, čuvajte se od sečenja. 3 Jer mi smo obrezanje koji Duhom Božjim služimo Bogu i hvalimo se Isusom Hristom, i ne uzdamo se u telo, 4 premda bih se i ja mogao uzdati u telo. Ako ko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još većma: 5 obrezan sam osmoga dana, od roda sam Izrailjeva, od plemena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, 6 po revnosti gonih Crkvu, po pravdi zakonskoj bih bez mane. 7 No što mi beše dobitak, to Hrista radi primih za štetu. 8 Štaviše, sve držim za štetu – ἡγοῦμαι πάντα ζημίαν εἶναι – prema prevažnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga, radi koga sve ostavih, i smatram sve za trice – σκύβαλα (= pomije, đubre, balega, izmet), samo da Hrista dobijem, 9 i da se nađem u njemu, ne imajući svoju pravdu koja je od zakona, nego koja je kroz veru Hristovu, pravdu koja je od Boga verom; 10 da poznam njega i silu vaskrsenja njegova i zajednicu njegovih muka, da budem nalik na smrt njegovu, 11 ne bih li kako dostigao u vaskrsenje mrtvih. 12 Ne kao da već dostigoh, ili se već usavrših, nego trčim ne bih li dostigao kao što me dostiže Hristos Isus. 13 Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao; ali jedno činim: zaboravljajući ono što je ostrag, a sežući se za onim što je napred, 14 ja trčim k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu. 15 Koji smo god dakle savršeni, tako da mislimo – Ὅσοι οὖν τέλειοι, τοῦτο φρονῶμεν (= … ovako, to, ovo da mislimo); i ako u nečemu drukčije mislite, Bog će vam i to otkriti. 16 Ali što dostigosmo, po istome pravilu da živimo, isto da mislimo.
Sad znamo šta je u našem svetu jedina vrednost, upravo svevrednost: Gospod Hristos. A sve ostalo prema Njemu nije drugo do – trice, đubre, izmet. Čovek, razapet izmeću toga dvoga: bezvrednosti i svevrednosti, nebića i Svebića. Gospod Hristos je prvi i jedini proputio čoveku put u Svebiće: proputio mu svojim bogočovečanskim životom od rođenja do vaznesenja. Taj put vodi kroz pobedu nad grehom i smrću u vaskrsenje i život večni. Tim putem čovek može ići i do cilja stići jedino doživljavajući ceo Hristov život kao svoj vlastiti život. U tome se i sastoji podvig uhristovljenja i ohristovljenja. Čovek svu dušu svoju, sav um svoj, svu volju svoju, sve biće svoje pomoću svetih tajni i svetih vrlina uzidava u Hrista, saovaploćava Hristu, uhristovljuje; i u Njemu sve to pomoću svetih bogočovečansknh sila preporođava, preobražava, ohristovljuje.
Van Bogočoveka Hrista čovek stalno luta i tumara po tami nebića, zapada i upada u razna đubrišta, otiskuje se i survava u sve ponore nebića. Ne obrete li se verom u Gospodu Hrnstu, duša se čovekova kroz svaku misao svoju survava u nebiće; tako i srce – kroz svako osećanje svoje; tako i volja – kroz svako htenje svoje. Sav se duhovni život čovekov odvija i razvija po nekim gadnim bunjištima i odvratnim đubrištima. I opčinjeni činima nebića, ljudi često puta nebiće proglašavaju za biće, i zlo za dobro, i ludost za mudrost.
Sveslavni apostol nam je Duhom Svetim otkrio šta sačinjava za čoveka jedinu pravu dobit, večnu dobit, a šta opet – jedinu pravu štetu, večnu štetu. Večnu dobit sačinjava Hristos, a večnu štetu – sve što nije On. Sve kulture, sve civilizacije, svi zakoni, svi ljudi, sva nebesa, svi svetovi, šta su bez Hrista ako ne – uzlazne i nizlazne stepenice, od kojih svaka i naviše i naniže vodi u nebiće. A tamo – muka do muke, sve beskrajnija jedna od druge. Kada su i sami sveti anđeli bez Hrista postali đavoli, kako da se onda svi svetovi, sve vasione bez Njega ne pretvore u pakao? Akamoli ljudske kulture, ljudske civilizacije, ljudske čerge? Boraveći u ma čemu vanhristovom i nehristovom, ljudsko biće se postepeno onebićuje, postepeno truli u nebiću.
Sad znamo i večni cilj ljudskog života, i večno pravilo toga života. Večni cilj je večni život u Gospodu Hristu, a večno pravilo je ohristovljenje. Ohristovljenje je podvig u kome čovek živi samo onim što je Hristovo. Živeći tako, on ologosuje, obićuje, osvebićuje svoje biće. Živeći pak onim što nije Hristovo, čovek obeslogosuje, obezbožuje, onebićuje svoje biće. Na taj način ljudi nazaduju u niža bića: u životinje, u podljude, u poluljude, u neljude. Upražnjavajući odlučno i istrajno podvig ohristovljenja, ljudi se postupno usavršavaju, i najzad postaju savršeni: τέλειοι. To su oni što u bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi, svim bićem doživljuju kroz svete tajne i svete vrline Hristov život u vasceloj njegovoj bogočovečanskoj punoći.
 
3,1
 
Ceo put hrišćaninov, put spasenja, iako vodi kroz stradanja, zaliven je radošću, i to radošću „u Gospodu“. Jedino toj radosti ljudskoj nema kraja ni u vremenu ni u večnosti. Koje je to stradanje za Hrista, a da ga Gospod na tajanstven način ne pretvori u radost i blaženstvo? „Radujte se u Gospodu“, jer znate da naš put vodi kroz smrt u vaskrsenje, a vaskrsenje – u život večni sa Gospodom Sladčajšim. Život večni sa Njim! zar to nije jedina prava radost, sveradost, večna i besprimerna? Van Gospoda Hrista nema prave radosti za bogoliko biće ljudsko. Jer je van Njega – sve sama smrt, sve sam pakao. I u njima sve tuge, sve muke, sve strahote. „Svetovna radost i nije radost; ali u Gospodu i muke imaju svoju radost“.[1]
Hristovo Evanđelje je „večno evanđelje“ (Otkr. 14,6), evanđelje i neba i zemlje. U njemu su sve Božje istine; svaka – božanski istinita i božanski bezgranična. Zato nikad nije dosta pisati o njemu. I nikad dosadno. A uvek korisno po ljude: osigurava im spasenje. Za ljude pak ima li što važnije od toga, i radosnije, i vrednosnije?
 
3,2
 
U ovome svetu zla prete mnoge opasnosti spasenju hrišćana. Prvu pretstavljaju duhovni psi. „Čuvajte se od pasa“; tojest od ljudi koji žive psećim životom. A to su? Neznabošci i bezbošci. Oni žive služeći lažnim bogovima i njihovim neistinama. Oni ne znaju istinitog Boga, te iako imaju mnoge bogove, ipak su bez Boga; bezbošci. Da, neznabošci su uvek i bezbošci. Oni napadaju sve što je Hristovo, jer je sve Njegovo – istinski božansko. Napadaju Evanđelje, Crkvu, a više svega – samoga Gospoda Hrista. U neznabošce i bezbošce spadaju ne samo primitivni animisti i fetišisti, i njima slični mnogobošci, već i svi moderni neznabošci i bezbošci. To su oni što su za svoja božanstva, za svoje „ideale“, proglasili: ili ideje, ili strasti, ili ljudske tvorevine, poput kulture, civilizacije, nauke, politike, filosofije, umetnosti, tehnike, mode. Ustvari, svi su neznabošci u suštini jedno isto: ne priznaju jedinog istinitog Boga, a služe najraznovrsnijim lažnim bogovima koje su sami izmislili. Takav život ih srozava na duhovni nivo pasa. A osobina je pasa: ne razlikovati svetanju od đubrišta (sr. Mt. 7,6), ni istinu od laži, ni dobro od zla, nego se na svetinju okomiti kao da je crkotina, i na istinu kao da je laž, i na dobro kao da je zlo. Pritom, uvek se okomljuju na istinitog Boga, a na đavola retko kad, ili nikad. Zbog takvog shvatanja sveta, i zbog takvog života, sam je čovekoljubivi Gospod nazvao neznabošce psima (sr. Mt. 15,26).
U duhovne pse spadaju i tvrdovrati, hristoborni Jevreji. Sveti Zlatoust blagovesti: Koga sveti apostol naziva ovde psima? Jevreje mrske, odvratne, lakome i vlastoljubive, koji, želeći da odvrate mnoge od verujućih, propovedahu i hrišćanstvo i jevrejstvo, unakažujući Evanđelje. I pošto je bilo teško raspoznati ih, sveti apostol i veli: čuvajte se od pasa. Jevreji već nisu bili deca Božja. Nekada su neznabošci bili nazivani psima, a sada Jevreji. Zašto? Zato što su sada oni otuđeni od Boga i Hrista kao što nekada bejahu neznabošci. Nazivajući Jevreje psima, sveti apostol pokazuje njihovu bestidnost i bezočnost i veliku udaljenost od Boga. A da su neznabošci zaista nazivani psima, čuj šta kaže Hananejka: Da, Gospode! ali i psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovih gospodara (Mt. 15,27).[2] Sveti apostol naročito naziva psima starešine jevrejske, za koje prorok Božji Isaija veli: Svi su psi nemi, ne mogu lajati, psi proždrljivi, koji ne znaju za sitost (Is. 56,10.11).[3]
„Čuvajte se od zlih poslenika“. Zli poslenici su druga opasnost koja preti hrišćanima. A ko su to zli poslenici? To su najamnici zla, argati greha, lažni učitelji. Ima ih mnogo vrsta, ali svi rade na jednom zlu, i za jedno zlo. Jer u svetu je i dobro jedno, i zlo – jedno. Dobro je Bog, jer – „niko nije dobar osim jednoga Boga“ (Mt. 19,16-17). Zlo je đavo, jer je on prvi izmislio i stvorio zlo; a ljudska zla sva, posredno ili neposredno, vode poreklo od njega. Ma u kom obliku bilo, zlo se uvek bori protiv jedinog dobra u svetu – Hrista Boga. Svi zli poslenici u svetu rade jedan isti posao: odvraćaju od Hrista, i rade protiv Hrista. Nagrada im je? – Smrt (sr. Rim. 8,23). Ali oni to obično ne znaju i ne vide, jer se zlo uvek našminka kao živonosac, a ustvari je smrtonosac, đavonosac.
„Čuvajte se od sečenja“. Zar je i to opasnost? Nesumnjivo, jer sečenje označava opasnost koja hrišćanima preti od prazne formalistike jevrejske. Hrišćani imaju svoga Spasitelja, koji je Bog i Gospod, i spasava svojim božanskim Evanđeljem. Vraćati se jevrejstvu, opasno je po dušu i nanosi joj smrt. Jer jevrejski je zakon bio dat kao praslika i senka spasenja koje se imalo javiti u Mesiji – Hristu, i koje se zaista i javilo u Njemu kao stvarnost, kao „telo“. Zato je i prestao značaj praslike i senke; i samim tim prestalo i ono što je najvažnije u jevrejstvu: sečenje = obrezanje. „Izlišna je sveća kada je granulo sunce; izlišan je putevoditelj onima koji su dobili savršenu mudrost; nekorisno je dojiljino mleko onima koji se hrane tvrdom hranom.[4] Propovednici obrezanja pokušavaju da telo Crkve poseku.[5]
 
3,3
 
Ispunjujući zakon Hristov, hrišćani samim tim ispunjuju starozavetni zakon, ali i nesravnjeno više od toga. Pa i sam zakon obrezanja hrišćani izvršuju na daleko savršeniji način od Jevreja. Oni su duhovno obrezali srce: otsekli su greh od njega, i odbacili daleko. To su učinili silom Duha Svetoga. Jer se pravo obrezanje sastoji u obrezanju srca Duhom Svetim (sr. Rim. 2,28-29). To je duhovno, nerukotvorno obrezanje: spasilačkom silom Hrista Spasitelja izbaciti greh i iz duše i iz tela (sr. Kol. 2,11).
Sveti apostol naglašava: „Mi smo obrezanje koji Duhom Božjim služimo Bogu“. A Duhom Božjim služi se Bogu kada se sveto i besprekorno živi u svetim zapovsstima Božjim, i tako očisti i duša i srce od svakoga greha i zla. Primer toga: sveti Apostoli, i svi pravi hrišćani od njih pa do današnjega dana. Sav život njihov biva u Duhu Svetom, od početka do kraja. Jer bez Svetoga Duha čovek ne može poznati i priznati Hrista za Boga i Spasitelja, akamoli živeti u Njemu kao Bogu i Spasitelju (sr. 1. Kor. 12,3-11; Rim. 8,9; Jn. 16,13).
„I hvalimo se Hristom Isusom“, jer nam je od Njega i zbog Njega – sve: i Duh Sveti i spasenje, i svi darovi koje je svebogati Bog dobrote i čovekoljublja mogao da daruje rodu ljudskom (Rim. 8,32). Hvalimo se Njime, jer nas je ne samo spasao od greha, smrti i đavola, nego nam je i život večni podario, i sva večna božanska blaga. Hvalimo se Njime, jer nam je božanski savršeno i čovečanski pristupačno rešio sva pitanja života i sveta, koja odiskoni muče duh ljudski. Hvalimo se Njime – „i ne uzdamo se u telo“. Ta kako se uzdati u trošno telo, kad je Bog tu, pored nas, u našem čovečanskom svetu? Uzdati se u telo koje se kao suvi pesak nezadržljivo osipa u more smrti! Ta mi se ne uzdamo ni u duh ljudski, ni u sunce, ni u vasionu, niti u išta stvoreno i sazdano, pošto je s nama On – sam Bog i Tvorac, Spasitelj i Iskupitelj: čudesni Gospod naš Isus Hristos.
 
3,4-6
 
I najsavršenija vera staroga sveta nije mogla dati spasenje svetu od greha, smrti i đavola. Ona je samo vodila ka Spasitelju i spasenju (sr. Gal. 3,24), dovela ga do krštenja pokajanja i predala ga Spasitelju koji spasava krštenjem spasenja u Duhu Svetom (sr. Mt. 3,11). Sva pravednost koja se mogla njome steći, eno je u Savlu: „po pravdi zakonskoj“ on je „bez mane“. To je najveći „dobitak“ za starozavetnog čoveka. Ali kad se Savle sreo sa Hristom, i poznao Hrista, dobitak se odmah izvrnuo u štetu. Najrevnosniji gonitelj Crkve Hristove pretvorio se u najrevnosnijeg apostola njenog čim je dušom progledao i svu istinu svetova ugledao: Bogočoveka Hrista, Spasitelja i Iskupitelja. I tada je prestao „uzdati se u telo“, u čoveka i čovečje, i sav se predao Bogu i bogočovečjem. Bogočovek je postao jedina hvala njegova: „hvalimo se Hristom Isusom“, jer samo On daje spasenje. A čovek, a ljudi, a sve što je ljudsko, nije li plen smrti i greha i đavola? Kakva je to pamet „uzdati se u telo“, u ono što te gura i survava u smrt, u carstvo zla i muka? Ništa što je „po telu“ ne spasava, zato ništa ljudsko i ne zaslužuje da u životu ljudskom zauzme mesto Boga istinoga. Telo bez duha, mrtvo je. To je očigledan zakon ljudskog života. Ali isto tako, i duh ljudski bez Duha Božjeg – mrtav je. To je takođe očigledan zakon ljudskog bića. Jer nijedan čovek ne može duhom svojim spasti sebe od smrti, greha i đavola. Ne sjedini li se sa Duhom Božjim u Hristu, duh ljudski ostaje zanavek bespomoćni rob smrti, greha i đavola. Otuda samo Bog može spasti čoveka. I to Bog koji se tako prisno i sveukupno sjedinio sa čovekom, da je postao čovek. A to je Bogočovek. Zato je On jedini Spasitelj ljudskog bića u svima svetovima. Najiskreniji svedok: apostol Pavle, čovek „po pravdi zakonskojbez mane“. Pa kako pri svem tom beznadežno bespomoćan! Ne pomažu tu ni duh ljudski ni telo ljudsko. Bez Spasitelja Hrista, ta i duh ljudski i telo ljudsko nisu drugo do dva mrtva krila na lešu ljudskog bića. To je svim bićem osetio Savle čim je poznao Hrista Gospoda i silu Njegovu, i neustrašivo objavio: Hristos je sve i sva, a sve drugo – suva šteta.
 
3,7
 
„Što mi beše dobitak, to Hrista radi primih za štetu“. Šteta je čak i ono što sačinjava izuzetno preimućstvo u veri izabranog naroda: sva pravda i pravednost zakonska. A kada je najveća vrednost dohrišćanskog sveta, upoređena sa Hristom, šteta, šta li su druge vrednosti: religijske, filosofske, kulturne? Sve one, od prve do poslednje, ma kolike dobitke pretstavljale za ljude, postaju šteta, čim se uporede sa jedinom svevrednošću svih svetova: Gospodom Hristom. Toliko je Bogočovek Hristos iznad svih ljudskih vrednosti, da zaista pretstavlja jedinu božansku i čovečansku svevrednost u svima našim svetovima. Šta su svi takozvani bogovi, koliko ih god ima u panteonu ljudske istorije, prema čudesnom Bogočoveku? Vaistinu samo – šteta. A heroji sveta, i geniji sveta? Opet – šteta. Tako i svi filosofi, i svi naučnici, i svi reformatori, i svi ljudi veliki i mali, posebno i skupa, svi do jednoga, bez Hrista nisu drugo do šteta, šteta, šteta i za sebe i za svet oko sebe. Jer ne mogu da dadu čoveku ono što je najvažnije za njega u svetu: da ga spasu smrti, greha, đavola, pakla. A svojom izvikanom veličinom mnogi ljudi, ili sami hoće ili ih drugi podmeću, da zauzmu mesto jedinog istinitog Boga u svima svetovima: Gospoda Hrista. Zar to nije najubitačnija šteta za ljude koji im sleduju, i zbog njih i radi njih – ili neće Hrista, ili Ga ne priznaju, ili Ga ne traže, ili Ga gone? Da je tako, može se svaki uveriti lako: neka proba da bez Hrista istinski reši problem svoga ljudskog bića, da mu pronađe pravi, neprolazni smisao; drugim rečima: neka proba da bez Hrista oslobodi sebe od smrti, od greha, od zla, od đavola, i to oslobodi istinski i potpuno. Nema sumnje, uspeti neće. Zato je i objašnjivo i opravdano ovako dinamitski eksplozivno i besprimerno smelo tvrđenje svetog apostola Pavla, po ko me je Hristos sve i sva, a sve ostalo prema Njemu – suva šteta.
Potrebna je sveopšta provera, da bi se utvrdila istinitost evanđelskog učenja o vrednostima. Šta je za tebe najveća vrednost u svetu, šta – „dobitak“? Pronađi, i uporedi sa onim što Hristos sobom pretstavlja, donosi i predlaže svakom ljudskom biću, pa i tebi. Učiniš li to čak i nepoštedno kritički, ali samo nepristrasno, ti moraš doći do pavlovskog zaključka i ubeđenja: tvoja najveća vrednost, tvoj dobitak, u poređenju sa Hristom, zaista je bezvrednost, zaista šteta. Do takvog su zaključka i ubeđenja došli svi pravi mučenici ljudske misli, svi pravi istraživači neprolaznog smisla ljudskom biću, životu i svetu: Svetitelji Božji. A to su jedini pravi ljudi, jer su savladali u sebi sve grehe, sve smrti, sve đavole, ispunivši sebe Bogom i Gospodom Hristom, Njegovim božanskim svetinjama i svetim silama. Oni su najrečitija potvrda i najubedljivije svedočanstvo o istinitosti pavlovske vere, pavlovske filosofije vrednosti, pavlovske aksiologije.
 
3,8
 
„Štaviše, sve držim za štetu prema prevažnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga“: „sve = πάντα“ ne samo „ono što mi beše dobitak“; „sve“ – ne samo na zemlji, nego i na nebu: sva bića, od prvog do poslednjeg, i sve svetove, od prvog do poslednjeg. Nema ništa ni u jednome od postojećih svetova što bi se moglo izdvojiti, i reći: evo, ovo bi moglo da se uporedi sa Hristom, da zameni Hrista, da zauzme Hristovo mesto u svetu, u čoveku, među ljudima. Prema Njemu – sve je šteta, vaistinu šteta. Eto, vaše dobro, ono što smatrate za dobro, uporedite sa Hristovim dobrom, pa ako nije kao Njegovo, nema sumnje štetno je i po vas, i po svet oko vas. Ili, vaša istina, radi koje živite i umirete; uporedite je sa Hristovom istinom; nije li poreklom od nje, ne liči li na nju, – od štete je i za vas, i za svet oko vas. Ili, vaša ljubav, ako nije od iste božanske građe od koje i Hristova, ubiće i vas i one koje ljubite. Ili, vaš život i – Njegov: nije li vaš život ustvari postepeno umiranje, koje vas najzad predaje smrti koju vi niste u stanju da pobedite? i zar onda život vaš nije šteta po vas, i beskrajna besmislica, i muka, i pakao?
Poznati Hrista, istinski saznati šta je On, i ko, i šta donosi čoveku i rodu ljudskom, – to je znanje koje čovek s radošću pretvara u sveznanje. I u njemu vidi sve. Naročito kada ga uporedi sa svakim drugim ljudskim znanjem o ma kome i o ma čemu. Iskustvo svetih ljudi svedoči: pravo hristopoznanje ustvari pretstavlja sveznanje. Jer kada čovek pozna Hrista kako treba, on sazna sve što mu treba i za ovaj svet, i za život u ovome svetu, ali i za onaj svet, i za večni život u onome svetu. A takvo poznanje ko još može dati ljudima: ko od bogova, ko od ljudi, ko od heroja, ko od genija? Niko, niko, niko. Samo poznanje Hrista daje čoveku jedino istinsko poznanje o Bogu, o svetu, o čoveku, o životu, o smrti, o zlu, o đavolu, o grehu, o istini, o pravdi, o ljubavi, o velikom i malom, o glavnom i sporednom, o večnom i privremenom. Zato sveti prvovrhovni apostol sa toliko ushićene ljubavi i plamene revnosti naziva Hrista Gospodom svojim. I zaista, niko nije dostojan da bude Gospod čoveku sem Bogočoveka. To oseća svaki ko se istinski mučio problemom čoveka. Ne Boga, nego čoveka. Jer ga problem čoveka mora odvesti Bogu, jedinom istinitom Bogu i Gospodu: Bogočoveku Hristu Isusu.
Kao jedini istiniti Bog i Gospod, Bogočovek Hristos pretstavlja jedini istiniti smisao ljudskog bića i postojanja. Zato sveti apostol ostavlja sve radi Njega. Bukvalno sve: i svoju dotadanju dušu, i svoju dotadanju savest, i svoje dotadanje srce, i svoju dotadanju istinu, i svoju dotadanju pravdu; i porodicu, i otadžbinu, i narod, i veru, i filosofiju, i nauku. I još ovo: ostavlja i zemlju, i nebo, i nebesa nad nebesima, i sve što je u njima i na njima. Jer je sve to beskrajno malo, da bi moglo biti smisao i cilj čovekova bića i života. Sve to apostol s radošću ostavlja radi Gospoda Hrista, jer je u Njemu našao nešto nesravnjeno veće i dragocenije od svega toga. Šta? Sva savršenstva i blaga istinitog Boga. A ona mogu postati, i postaju ljudska, zato što je sam istiniti Bog postao čovek.
Ali, da bi do kraja izrazio Hristovu neuporedljivu veličinu i svevrednost, Hristovu besprimernu jedinstvenost i nezamenljivost, sveti apostol izjavljuje da zbog Hrista smatra „sve za trice – σκύβαλα“: za ćubre, za splačine, za izmet. Šta je ovo? Nihilizam, nečuven u istoriji sveta? Da, nesumnjivo nihilizam kakav svet video nije. Ali – sveti nihilizam. Jer sve što nije Hristos, i sve što nije od Hrista, on smatra za trice, za đubre, za pomije, za izmet. Nema više nedoumice, nema dvoumljenja; sada znamo svu istinu o svetu, i o svemu što ulazi u okvir ljudskog saznanja, bića, osećanja. Kazao nam je najsmeliji, najiskreniji i najnamučeniji žitelj ove planete. Jer se niko od njega nije iskrsnije, i strasnije, i neustrašivije borio protiv Hrista i svega Hristovog. Ali ga je svetlost Hristova na putu za Damask prevrnula, preobrazila od vrha do dna. Od strašne sile njene on je najpre oslepio, pa nakon tri dana progledao. I svu istinu svih svetova u Hristu ugledao. U svetlosti te sveistine, šta su sve ljudske religije, nauke, filosofije, kulture, civilzacije, šta ako ne – trice, đubre, splačine? Na đubrištu, i od đubrišta, žive crvi, gliste, mušice, tojest ljudi takvoga duha. A orlovi ljudske misli, ljudske savesti, eno ih – svi uz Hrista, sa Hristom, i za Hristom. Geniji? heroji? vojskovođe? naučnici? filosofi? pronalazači? zar se smrću ne pretvara u đubre svaki od njih? Gle, neki ih upoređuju sa čudesnim Bogom i Gospodom Hristom, a neki ih izjednačuju sa Njim, neki čak hoće da Ga zamene pomoću njih, – nisu li takvi uronili savešću u đubre? i ne žive li dušom na bunjištu? i nisu li srcem u crvinjaku? Čoveka i sve što je od čoveka, smrt pretvara u đubre, u crvinjak. No čovek, svaki čovek, čim uzaživi Hristom, pretvara se u biće besmrtno i večno, u biće božanski uzvišeno i veličanstveno, koje živi u besmrtnim svetovima neiskazanih savršenstava Božijih: u raju. Da, rastojanje je utvrđeno: đubrište i raj, čovek i Bogočovek. Bez Bogočoveka, čovek je đubre i đubrište; sa Bogočovekom, on je raj i svetište.
Zbog svega toga za čoveka je najvažnije – dobiti Hrista. To je ono što se od čoveka nikad uzeti neće; stoga mu je to i – „jedino potrebno“ (sr. Lk. 10,42). Sve izgubiti, samo Hrista dobiti. Po tu cenu, i – po svaku cenu. Jer Gospod Hristos je ono „skupoceno zrno bisera“ na bunjištu zemaljskog sveta, koje kad nađe čovek s radošću prodaje sve što ima, i kupuje ga (sr. Mt. 13,45-46). Dobije li Hrista, čovek je dobio sve što je ljudskom biću potrebno za savršeni božanski život i u vremenu i u večnosti, i na zemlji i na nebu.
 
3,9
 
“ … i da se naćem u njemu“. Naći se u Hristu! Kakva radost, i blaženstvo, i ushićenje, – sve satkano od božanskih iznenađenja. Čovek se nalazi usred čudesnih božanskih savršenstava, kojima nema kraja. Na jednoj strani blista božanska Istina, sva savršena i beskrajna; na drugoj – božanska Ljubav, takođe sva savršena i beskrajna; na trećoj – božanska Dobrota, opet sva savršena i beskrajna; i tako svuda, sa svih strana blistaju i plamte bezbrojna božanska savršenstva, puna neiskazanih krasota i milina, i sve se to u slatkim talasima neprestano razliva i preliva po duši čovekovoj, po srcu, po umu, po savesti, po vascelom biću. I tada čovek svim bićem ushićeno oseća i radosno uviđa: da je sve van Hrista zaista trice, zaista đubre.
Nađe li se u Hristu, čovek pronađe i istinitog Boga i istinitog sebe. Dotle, kao da je bio van sebe, lutao po bespućima, lomio se po urvinama, gladovao po pustinjama, hranio se senkama, drugovao s prividima. I svuda ga zaluđivali i stalno obmanjivali lažni bogovi, lažni učitelji, lažni mudraci, samozvani vođi. Od toga se savest raspadala i duša propadala, um crnio i sav pocrnio. I gle, tvoja se savest obrela u Hristu. Kakva li treba da bude? Sva svetla, sva sveta, sva čista, sva bogočežnjiva. A duša? Ona tek u Njemu nađe sve svoje mile besmrtnosti, ispunjene božanskim savršenstvima i blaženstvima. I zna put, i zna smisao i sebi i svemu svome. Onda se postepeno sve misli njene i sva osećanja osvećuju, ohristovljuju, obožuju, obesmrćuju, ovečnuju. Svaka misao – hristomisao; svako osećanje – hristoosećanje. Onda Hristova misao postaje njena misao, Hristovo osećanje – njeno osećanje, Hristova savest – njena savest. Sve Hristovo postaje njeno: i Istina, i Pravda, i Ljubav, i Život, i Večnost. I ona, hristočežnjiva, postaje hristolika. Sve se njeno u Hristu postepeno preobražava, i Hristu Gospodu saobražava i usličava, dok se Hristos ne uobliči u njoj – ἄχρις οὗ μορφωθῇ Χριστὸς ἐν ὑμῖν (Gal. 4,19). Onda je, samo onda radost i blaženstvo i blagoslov i blagovest – biti čovek, i to radost neprolazna, blaženstvo neprolazno, blagoslov neprolazni, blagovest neprolazna.
Nađe li se čovek u Hristu, nalazi se u jednom sasvim novom svetu, u kome se živi jednim sasvim novim životom: životom svetih tajni i svetih vrlina, tojest svetih bogočovečanskih sila. Od njih je prva – vera. A sa njom, i za njom, sve ostale svete tajne i svete vrline: krštenje, miropomazanje, pričešće, ljubav, nada, molitva, post, krotost, milostivost, žalostivost, smirenost, dobrota, pravda, pokajanje, ispovest, i druge. U svima njima čovek istovremeno živi; sve ih upražnjava; po svima njihovim putevima hodi, pri čemu vera uvek prethodi i svojom božanskom svetlošću vodi. To življenje u svetim tajnama i svetim vrlinama sačinjava novu pravdu, novu pravednost, bogočovečansku i evanđelsku, za koju svet van Hrista ne zna, niti može znati, jer ne raspolaže svetim silama koje tu pravdu, tu pravednost izgrađuju. Evanđelska pravda je pravda „kroz veru Hristovu, pravda koja je od Boga verom“. Vera ovde označava sve svete tajne i svete vrline, jer ona uvodi u sve evanđelske, bogočovečanske svetinje i sile. Rastavi li se pravednost Hristovih pravedvika na osnovne sastojke koji je sačinjavaju, uvek se pronađe da su ti sastojci: molitva, ljubav, nada, krotost, smernost, post, trpljenje, milostivost, i ostale svete evanđelske sile. Nedostaje li jedna od njih, – nema evanđelske pravednosti. Svakoj vrlini je koren u Hristu Bogu, zato je i prava pravednost sva „od Boga“. A čovek, šta daje od sebe? Veru. Veru, koja je time vera što živi svim ostalim bogočovečanskim svetim tajnama i svetim vrlinama.
 
3,10
 
Poznati Hrista, to je na prvom mestu poznati silu vaskrsenja Njegova i smrti Njegove. Kako? Doživljavajući ih kao svoje. Jer čovek postaje hrišćanin doživljavajući Hrista. Drugog puta nema. Sve što je Hristovo doživljavanjem pretvoriti u svoje, – tako se hrišćanin postaje, tako i Hristos upoznaje. Jedino se doživljavanjem Hrista može istinski poznati Hristos. Hristopoznanje je uvek od hristodoživljavanja. Hristovu ljubav poznaćeš, ako je doživljuješ; Hristovu istinu poznaćeš, ako je doživljuješ; tako i Hristovu pravdu, i Hristovu smernost, i Hristovo stradanje, i Hristovu smrt, i Hristovo vaskrsenje poznaćeš, samo ako ih doživljuješ. To važi za sve što je Hristovo, od najmanjeg do najvećeg. „Silu vaskrsenja njegova“ poznaćeš, ako vaskrsneš sebe iz groba greholjublja, i budeš hodio u novom životu, kao onaj koji je još u ovom svetu vaskrsao sa Gospodom Hristom, i živi Njime vaskrslim (sr. Kol. 3,1). On, Vaskrsli i Večnoživi i Svemoćni, daje sile ljudima, te na zemlji žive u novom životu, životu svetom i bogolikom, jer su ljudi samo „u Hristu Isusu Gospodu našem – mrtvi grehu a živi Bogu“ (Rim. 6,11).
Spasonosnu silu stradanja Hristovih poznaćeš, ako ih doživljuješ, ako uzmeš učešće u njima, ako imaš „zajednicu – τὴν κοινωνίαν“ s njima. A to je neophodno, jer su ona beskrajno važna u bogočovečanskom domostroju spasenja. Stradanja Hristova, šta sačinjava? Sav život Njegov, od rođenja do vaskrsenja. Za Njega, bezgrešno i krotko Jagnje Božje, stradanje je bilo, ne samo: biti pljuvan, biti šiban, biti bijen, biti ismevan, biti raspet, biti huljen, nego i živeti trideset i tri godine među podivljalim i opoganjenim od greha ljudima. Zato, hoćeš li da poznaš „zajednicu njegovih muka“, i spasonosnu silu njihovu, doživljuj sav život Njegov, naročito krsnu svim bićem toliko uživeti, toliko joj se saobraziti, toliko je u sebi odraziti, da čovek postane – „nalik na smrt njegovu = συμμορφούμενος τῷ θανάτῳ αὐτοῦ“, i tako je oseti kao nešto neophodno za sebe, za svoju ljudsku prirodu, za svoje spasenje. A to će čovek postići kada zajedno sa svetim apostolom bude mogao reći: „S Hristom se razapeh“ (Gal. 2,19): razapeh sebe svetu, i svet sebi; mrtav sam za svet i njegove grehovne slasti, i svet je mrtav za mene sa svima svojim smrtonosnim strastima i sablaznima; živim samo onim što pripada raspetom Bogočoveku, a ničim što pripada grehoimanom svetu; radi Hrista „razape se meni svet, i ja svetu“ (Gal. 6,14). Tada čovek silom svepobedne smrti Hristove pobeđuje svaku smrt u sebi i u svetu oko sebe. A time i svaki greh, jer su gresi jedina sila koja proizvodi i stvara smrt (sr. Jak. 1,15). Tu strašnu silu čovek i pobeđuje jedino svespasonosnom silom smrti Hristove, bogočovečanske i stoga čudotvorno svemoćne. A svespasonosne smrti Hristove i svepobedne blagodatne sile njezine mi postajemo zajedničari kroz prvu, početnu svetu tajnu – tajnu krštenja: jer svi koji se krštavamo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krštavamo; i kad smo jednaki s njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem (sr. Rim. 6,3.5).
 
3,11
 
“ … ne bih li kako dostigao u vaskrsenje mrtvih“. – Eto cilja kome se ide kroz sve evanđelske podvige i hristolike doživljaje. Time se završava bogočovečanski put spasenja. Kroz sve evanđelske doživljaje, kroz sva stradanja za Hrista, kroz sva umiranja za Hrista, hrišćanin vođen verom ide s molitvenim trpljenjem, jer zna da se jedino tako stiže u vaskrsenje mrtvih. Posti li, hrišćanin s molitvenim trpljenjem prohodi podvig posta, ne bi li tim dobrovoljnim samomučenjem i umiranjem za Hrista dostigao u vaskrsenje mrtvih. Čini li milostinju; moli li se; smirava li sebe; strada li za evanđelsku istinu; služi li bližnjima; ljubi li neprijatelje; blagosilja li one koji ga gone; čini li dobro onima koji ga mrze, – sve te evanđelske podvige hrišćanin prohodi s molitvenim trpljenjem, ne bi li tim blaženim samomučenjima i radosnim umiranjima za Hrista dostigao u vaskrsenje mrtvih. Podvizi su put, vaskrsenje je završetak puta. Ali se do kraja puta ne može doći ako se ne pređe sav put. Vaskrsenje je vrh piramide spasenja; podvizi su piramida na kojoj stoji vrh. Stoga su podvizi neophodni da bi se postigao cilj spasenja. Kao što je sve što je pod vrhom piramide potrebno vrhu da bi bio vrh, tako su i za vaskrsenje neophodni svi evanđelski podvizi koji mu prethode. Izvuče li se ono na čemu vrh piramide stoji, onda i sam vrh pada i prestaje biti vrhom.
Pravda od Boga postaje naša – verom, pravednost naša pred Bogom postiže se – verom, zajedničarenje naše u spasonosnim stradanjima Hristovim obavlja se – verom, poznanje i osećanje vaskrsenja Hristova i sile njegove stičemo – verom. Ravnoapostolni Zlatoust blagovesti: Dobro je apostol rekao: „ne imajući svoju pravdu“, tojest ne onu koju sam ja stekao znojem i trudom, nego onu koju sam dobio od blagodati, onu „koja je kroz veru Hristovu, pravdu koja je od Boga verom“. – Verovatno da su Filipljani govorili, da je pravda koja se stiče trudom važnija; stoga sveti apostol i pokazuje da je ta pravda prema pravdi Božjoj – σκύβαλον = trice, đubre. Pravda Božja biva od vere Božje, tojest nju daje Bog: ta pravda Božja je potpuno dar Božji. A dar Božji daleko prevazilazi malovažnost dobrih dela koja obavljamo našim staranjem. A šta je vera? U veri je poznanje Hrista Boga; verom se stiče poznanje o Bogu – διὰ πίστεως ἡ γνῶσις, i bez vere nemoguće je poznati Ga. A na koji način? Verom treba poznati silu vaskrsenja Njegova. Jer kakvo nas umovanje može ubediti u vaskrsenje? Nikakvo, već jedino vera. A ako se vaskrsenje Hristovo po telu poznaje verom, onda kakvim se umovanjima može shvatiti rođenje Boga Logosa? Jer vaskrsenje je manje od rođenja. Zašto? Zato što je primera vaskrsenja bilo mnogo, međutim se od Djeve niko nikada rodio nije. Prema tome, ako i ono što je manje važno od rođenja po telu treba verom primiti, kako se onda umovanjem može shvatiti ono što je daleko važnije, beskrajno, neuporedljivo važnije? To sačinjava pravdu. Jer treba verovati da je to moglo biti; a na koji način je moglo biti – ne može se objasniti. Od vere zavisi i zajedničarenje u stradanjima. Kako? Tako, ako ne bismo verovali mi ne bismo ni stradali; ako ne bismo verovali da ćemo, sapostradavši s Hristom, i sacarovati s Njim, mi ne bismo ni trpeli stradanja. Dakle, i Hristovo rođenje i Hristovo vaskrsenje usvaja se verom – πίστει καταλαμβάνεται. Vidiš li da je potrebna ne samo vera, nego vera sjedinjena sa delima? Svakako onaj veruje da je Hristos vaskrsao koji smelo predaje sebe opasnostima, koji zajedničari u Njegovim stradanjima, jer zajedničari sa Vaskrslim, sa Živim … Apostol veli: „Da budem nalik na smrt njegovu“, tojest da učestvujem u njoj, jer kao što On postrada od ljudi, tako i ja. – Drugom prilikom apostol izjavljuje: Dopunjujem nedostatak nevolja Hristovih u telu mom (Kol. 1,24), tojest gonjenja i stradanja moja sačinjavaju obličje Hristove smrti; jer apostol nije tražio koristi za sebe nego koristi za mnoge. Zato i gonjenja, i nevolje, i teskobe, ne samo ne treba da vas zbunjuju nego naprotiv da vas raduju, pošto se pomoću njih saobražavamo smrti Gospoda Isusa, i na izvestan način izobražavamo Njega u sebi, po rečima svetog apostola. Smrt Gospoda Isusa u telu nosimo (2. Kor. 4,10). No i to biva od velike vere, pošto mi verujemo ne samo da je Hristos vaskrsao nego i da po vaskrsenju ima veliku silu: zato mi i idemo istim putem kojim je On išao, tojest usled toga postajemo braća Njemu, postajemo Hristosi – Χριστοὶ γινόμεθα. O, kako je ogromna vrednost stradanja! …[6]
 
3,12
 
„Ne kao da već dostigoh, ili sam već savršen“. – Ko to govori? Apostol Pavle. Čovek koji je podvizima evanđelskim sve prestigao, pa ipak smatra da cilju još nije stigao, još nije savršen. Zato što se to ne dostiže dok se živi na zemlji. Jer svaki novi dan, to je novi megdan: nove borbe sa smrću, sa iskušenjima, sa duhovima zla ispod neba, koji svim silama ometaju spasenje. Svaki novi dan, i svaka nova noć – produženje je životnog puta, i na njemu svih evanđelskih podviga, jer hrišćanin stalno živi u svima podvizima, u svima vrlinama. Napusti li jedan podvig, jednu vrlinu, u opasnosti je da padne, a možda i propadne. Zato hrišćanin nikad ne staje, nikad ne zastaje na putu vrlina, i uvek smatra sebe nedovršenim, nesavršenim. Sveti apostol Pavle je izvrstan primer toga, a sa njim i svi Svetitelji bez izuzetka. Iako najsavršeniji hrišćani, nijedan od njih nije smatrao sebe za savršene. Sveti Zlatoust, sveti Vasilije Veliki, sveti Jovan Damaskin, sveti Simeon Novi Bogoslov, – nesumnjivo veliki Svetitelji, nesumnjivo savršeni hrišćani, a bičuju sebe kao najgrešnije, i osućuju sebe kao najgore među ljudima. Da to vidite, pročitajte ne njihova dela već samo ono njihovih molitava što sačinjavaju našu pripremu za sveto Pričešće. Evanđelsko je, pravoslavno je pravilo: što svetiji čovek, to smatra sebe grešnijim; što savršeniji čovek – smatra sebe nesavršsnijim.
“ … nego trčim ne bih li dostigao kao što me dostiže Hristos Isus“. On me dostiže na putu za Damask, i otvori preda mnom put, na čijem dalekom, dalekom kraju stoji vaskrsenje iz mrtvih, potpuna pobeda nad smrću. I od tada ja sam stalno na tome putu. I ne samo ne idem polako, ne stajem i ne zastajem, nego trčim njime, pa ipak nisam dostigao. A treba dostići Njega – čudesnog i jedinstvenog Boga i Gospoda Isusa Hrista. On pak, On je dostigao svakoga od nas postavši čovek. A mi Ga možemo dostići ako postanemo – „kao On“ (1. Jn. 3,2), ako hodimo „kao što je On hodio“ (1. Jn. 2,6), ako postanemo – „bogovi po blagodati“. A ko to može, i sme, tvrditi za sebe dok je još u ovom životu, još u ovom svetu? Nikada nijedan pravi hrišćanin. Evo, hristonosni apostol to ispoveda u ime svih i mesto svih pravih hrišćana:
 
3,13-14
 
„Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao; ali jedno činim: zaboravljajući ono što je ostrag, a sežući se za onim što je napred, ja trčim k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“.
Hrišćaninovo je da stalno „trči“ k nebeskoj meti kroz evanđelske podvige, da se stalno seže, pruža za onim što je napred, što je gore, što je iznad svih nebesa u Hristu Isusu. I zaista, hrišćanin se čežnjivo pruža ka Gospodu Hristu kroz molitvu, kroz ljubav, kroz post, kroz nadu, kroz milostinju, kroz trpljenje, – rečju: kroz sve evanđelske vrline. I za to vreme glad njegove duše za čudesnim Gospodom biva sve veća i veća. I u njemu se obrazuju tako snažna i poletna hristočežnjiva osećanja, da on stvarno zaboravlja sve evanđelsko što je učinio i predaje se sve većim i većim evanđelskim podvizima. Pa i kad izvrši sve što je zapoveđeno, on iskreno smatra kao da ništa nije učinio. Po jasnoj i odlučnoj reči Spasiteljevoj: Kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: mi smo zaludne sluge, jer učinismo što smo bili dužni učiniti (Lk. 17,10). To je jedini način da se hrišćanin ne razlenji, ne pogordi, ne rekne sebi: e, dosta sam se trudio, dosta uradio, dosta učinio, vreme je da predahnem. Da, ali za vreme predaha – izdahneš? Nećeš li posramljen izaći pred sladčajšeg Gospoda? Stoga treba stalno imati na umu i u srcu evanđelsku istinu: hrišćanin nikada nije dovoljno savršen. I kad se moli, nikad se ne može dovoljno namoliti; i kad čini milostinju, nikad je ne može dovoljno učiniti; i kad voli, nikad se ne može dovoljno navoleti; i kad veruje, nikad se ne može dovoljno naverovati. Uvek preostaje više što treba učiniti nego što je učinio. Propast je, duhovna smrt je za hrišćanina reći sebi: „savršen sam“. Jer je cilj hrišćaninovog usavršavanja božansko savršenstvo: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ – Bog (Mt. 5,48). Jer je put hrišćaninov najduži put od svih puteva koji stoje pred ma kojim bićem u ma kome svetu: put od zemlje do uvrh nebesa, i iznad svih nebesa – „k nagradi všinjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“ koji sedi s desne strane Boga Oca, iznad svih anđelskih Poglavarstava i Vlasti i Sila i Gospodstva (sr. Ef. 1,20-21). Kad je tamo naša meta, naš cilj, – kakvima li nam onda treba biti svetima u svemu življenju našem na zemlji! (sr. 2. Petr. 3,11). Da se stigne tamo, treba povezati sve evanđelske lestvice koje jedine sa zemlje dosežu do tamo. A te su lestvice – svete tajne i svete evanđelske vrline. Treba stalno živeti u njima, da bismo mogli stići „k meti“, „k nagradi všinjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“. Samo je Gospod mogao i smeo postaviti ljudskom biću takvu metu, zato što On jedini daje sile da se do nje stigne. „Jer Hristova pomoć izvršuje sve – τὸ πᾶν ποιεῖ i bez Njegove saradnje put se ne može preći.[7]
Svom dušom molitveno pogružen u ovu blagovest hristonosnog apostola, sveti Zlatoust blagovesti: Ništa tako ne obescenjuje naše vrline i ne nadima nas kao sećanje na dobra koja smo učinili. To porađa dvojako zlo: čini nas nehatnima i gordima. Stoga sveti Pavle, znajući da je priroda naša sklona nehatu, a pošto je prethodno mnogo pohvalio Filipljane, on ih sada koči govoreći: „Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao“. A ako jedan Pavle nije dostigao i nije potpuno siguran u svoje vaskrsenje, onda je to utoliko teže za one koji nisu izvršili ni najmanji delić njegovih vrlina. Apostol ovim kaže: ja još ne smatram da sam dostigao potpuno savršenstvo – τὴν ἀρετὴν ἅπασαν; ja još nisam sve izvršio. Istina, sveti apostol na drugom mestu veli: Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah (2. Tim. 4,7), a ovde: „još ne mislim da sam dostigao“; ali ko pročita ova dva mesta razumeće zašto on tako govori: ove reči su izrečene daleko ranije, a one pred smrt. „Još ne mislim, veli, da sam dostigao“, već samo o jednom mislim: pružati se za onim što je napred. Jer to znače njegove reči: „zaboravljajući ono što je ostrag, a sežući se za onim što je napred, ja trčim k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“. Pogledaj kako je on ovim rečima jasno pokazao šta ga potstiče da se seže za onim što je napred. Nema sumnje, ko smatra sebe da je već savršen i da mu ništa ne nedostaje za punoću vrline, taj i prestaje trčati, kao onaj koji je dostigao sve; ko pak smatra da je još daleko od mete, taj nikada ne prestaje trčati k njoj. Ovo smo dužni pomišljati i mi, makar da smo i učinili bezbrojna dobra. Jer kada Pavle posle bezbrojnih smrti, posle tolikih opasnosti, tako misli o sebi, utoliko više mi treba tako da mislimo o sebi. Ja nisam klonuo duhom, veli apostol, i nisam zapao u očajanje što posle tolikog trčanja nisam stigao meti, nego još trčim, još se borim. Samo jedno imam pred očima: kako da stvarno postignem cilj. Tako i mi treba da postupamo: da zaboravljamo svoja dobra dela i da ih ostavljamo iza sebe. Trkač misli ne o tome koliko je prešao, nego koliko mu još preostaje da pređe. I mi razmišljajmo ne o tome koliko smo dobrih dela učinili, već o tome koliko nam još ostaje da učinimo. Jer kakva nam je korist od onoga što smo učinili, ako ne učinimo i ono što nam preostaje učiniti? I sveti apostol nije rekao: ne mislim, ne sećam se, već: „zaboravljajući“, da bi nas učinio pažljivijima. Jer mi onda postajemo revnosni, kada se svim srcem laćamo onoga što je preostalo da se uradi, kada predamo zaboravu ono što je urađeno. – Još apostol kaže: „sežući se“; to znači: mi se staramo da uzmemo pre no što stignemo. Jer onaj se seže, onaj se pruža koji se stara da prestigne noge svoje koje još trče, pružajući se napred ostalim delovima tela i pružajući ruke svoje. A to dolazi od velike revnosti i od velikog oduševljenja. Tako dakle treba da trči onaj koji trči, sa tolikim staranjem, sa tolikim oduševljenjem, a ne da omlitavi. Koliko se pak onaj koji trči razlikuje od onoga koji poleđuške leži, toliko se i mi razlikujemo od svetog Pavla. On je svakodnevno umirao, svakodnevno slavu zasluživao; nije bilo vremena, nije bilo časa, kada on nije pojačavao svoje trčanje; on je hteo ne da primi već da dohvati nagradu, jer se ona na takav način i prima. Na nebu boravi Onaj koji daje nagradu, na nebu se nalazi nagrada. Pogledaj koliko je prostranstvo koje valja preći: pogledaj kolika je visina, kuda valja uzleteti na krilima duha; jer se drukčije ne može dospeti na tu visinu. Tuda treba preći s telom; i to je moguće: „jer je naše življenje na nebesima“ (Flp. 3,20). Tamo je naša nagrada … Stegni noge svoje; nauči ih da koračaju čvrsto, jer ima mnogo klizavih mesta; i ako padneš, mnogo ćeš izgubiti. No ako i padneš, ustani! jer i u takom slučaju može se pobediti. Nikada ne staj nogom na klizave predmete, i nećeš pasti; trči po tvrdim i sigurnim mestima, sa glavom k nebu, sa očima k nebu. Gledaj gore, k nebu, gde se nagrada nalazi: sam pogled na nagradu pojačava odlučnost, strah od poraza ne dopušta da se oseća zamor i čini da i dugačak put izgleda kratak. A kakva je to nagrada? Nije palmova grančica, nego šta? Carstvo nebesko, večni pokoj, slava sa Hristom, bezbrojna blaga koja se rečima iskazati ne mogu. Krasota te nagrade ne može se opisati: to postiže samo onaj koji ju je dobio, i onaj koji je ima dobiti. Ona nije od zlata, nije od dragog kamenja, već je daleko dragocenija: prema njoj zlato je – blato, drago kamenje – ćerpiči. Ako ti, udostojivši se nje, uziđeš na nebo, velike ćeš počasti uživati tamo; i Anđeli će te poštovati zbog nje; sa velikom slobodom ti ćeš opštiti sa svima.[8]
 
3,15
 
„Koji smo god dakle savršeni – τέλειοι, tako da mislimo“. To znači: mi smo hrišćani po svome pozivu, po svome višnjem zvanju – savršeni. Jer je naš poziv: da postanemo savršeni. Od samog početka, od svetog krštenja, mi se nalazimo na tom putu savršenstva, putu koji se završava hristolikim savršenstvom: „bićemo kao i On“ (1. Jn. 3,2). „Tako da mislimo“, tojest da mislimo kao što je sveti apostol izložio: Hristos je sve i sva, i život u Njemu; a sve ostalo je – trice, đubre, šteta. Ne mislimo li tako, nismo svesni šta je hrišćanstvo, šta nam daje, i šta traži od nas. Svako smanjivanje, skraćivanje, uprošćivanje, antropomorfiziranje hrišćanskog cilja, upropašćuje hrišćanstvo, obesoljuje ga, ozemljuje ga, pretvara u običnu ljudsku, humanističku religiju, humanističku filosofiju, humanističku etiku, humanističku nauku, humanističko udruženje. Samo misleći kao sveti apostol Pavle, mi pravilno mislimo o Hristu i hrišćanstvu. „I ako o nečemu drukčije mislite, Bog će vam i to otkriti“. Tojest, ako se u nečemu i razlikujete po shvatanjima, ali iskreno i nelicemerno, Bog će vas uputiti, i otkriti vam istinu. Uvek je potrebno: svoje misli proveravati Božjim mislima. A njih eno u Gospodu Hristu; a Gospoda Hrista eno u Njegovom Bogočovečanskom telu, Crkvi, u kojoj obitava Duh Sveti, „Duh Istine“ koji svakog revnitelja vere upućuje u svaku istinu koja se odnosi na Gospoda Hrista i naše spasenje (sr. Jn. 16,13-16; 14,16).
Tumačeći 15. stih sveti Zlatoust veli: Savršenome je svojstveno – ne smatrati sebe savršenim. A ako ko drukčije misli, tojest ako misli da je izvršio sve vrline, takvoga će Bog urazumiti, Bog će mu otkriti. Sveti apostol je rekao: „Bog će otkriti“, da bi pokazao da takvo shvatanje proističe prvenstveno iz neznanja. Ovo je rečeno ne o dogmatima, nego o savršenstvu života i o tome da ne treba smatrati sebe savršenim; jer ko misli za sebe da je već postigao sve, taj ništa nema.[9]
 
3,16
 
Sve do sada od apostola rečeno, sačinjava „pravilo – κανών“, obavezno pravilo za sve hrišćane svih vremena. Ono je uvek isto, i za sve isto. Duhonosni apostol ga propisuje svima hrišćanima kao pravilo života i kao pravilo mišljenja; „po istome pravilu da živimo, isto da mislimo“. Samo misleći po ovome pravilu, i živeći po njemu, možemo dostići „u vaskrsenje mrtvih“, „k meti“, „k nagradi všinjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“. Glavno je: stalno trčati k meti. Kako? Kroz svete tajne i svete vrline. To je pravilo našeg života na zemlji. „Što dostigosmo“ dosada, dostigosmo misleći i živeći po ovome pravilu. Da bismo i ostalo dostigli, treba i nadalje „po istome pravilu da živimo, isto da mislimo“. Pravilno misliti, pravilno živeti – moguće je, kada je sve biće naše ustremljeno „k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“. Živimo na zemlji, stalno gledajući u metu iznad svih nebesa, i hitamo k njoj kroz sve svoje misli i osećanja i želje i dela. Tako, na zemlji živimo nebom.
 
3,17-21
 
Flp. 3,17-21: 17 Ugledajte se na mene, braćo, i gledajte na one koji tako žive kao što nas imate za ugled. 18 Jer mnogi hode, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim; neprijatelji krsta Hristova; 19 kojima je kraj pogibao, kojima je Bog trbuh, i slava u sramu njihovu, koji zemaljski misle – οἱ τὰ ἐπίγεια φρονοῦντες; (= koji zemaljsko misle; koji na zemaljske stvari misle). 20 Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda Isusa Hrista, 21 koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako – σύμμορφον – telu slave njegove, po sili kojom sve može da pokori sebi.
 
3,17
 
Da se ne bi pomislilo: nemoguće je živeti na zemlji nebeskim životom, – sveti alostol odmah navodi primere takvog života: „Ugledajte se na mene, braćo, i gledajte na one koji tako žive kao što nas imate za ugled“. A mi? Ta i mi smo ljudi, od iste građe od koje i vi; predlažemo vam ono što vidite da mi sami činimo. Mi, vaši savremenici koji živimo sa vama na istoj zemlji, pod istim nebom, u istim prilikama. Po svemu smo rođaci, braća. Reknete li: Gospod Hristos je božanski uzvišen, nepodražljivo uzvišen; kako možemo, mi slabi i sićušni, živeti Njime i u Njemu? Da, ali ja ne tražim od vas da se na Njega ugledate; On je Bog i Gospod; ugledajte se na svoju braću, i na mene, mi smo ljudi kao i vi. A mi jedno želimo, jedno molimo: „da sebe damo vama za ugled, da budete kao i mi“ (2. Sol. 3,9). Ugledati se na Hrista nije teško: od nas se traži samo revnosna vera, a On sam darežljivo daje sve blagodatne sile, potrebne za nebeski život u Njemu. A za takvu veru potrebna je jedino naša odlučnost. Recite, zar se mnogo traži od nas? Ta to je tako malo, da svako ljudsko biće može dati od sebe. A šta tek dobija za tako mali napor, kakvo bogatstvo, kakvu moć! Eto ja: „sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“ (Flp. 4,13): „ugledajte se na mene kao i ja na Hrista“ (1. Kor. 4,16). Samo revnosti, što više revnosti! A revnosnima čovekoljubivi svemoćni Gospod neprestano dodaje blagodatne sile, po meri njihove revnosti, da mogu s radošću izdržavati evanđelske podvige na svome putu ka nebeskoj meti, „ka nagradi višnjega zvanja u Hristu Isusu“. Pokažete li bezmernu revnost, i Duha Svetog dobićete bez mere: „jer Bog Duha ne daje na meru“ (Jn. 3,34). I onda ćete svim bićem osetiti i uvideti da je hrišćanstvo – ugledanje na Hrista, ugledanje na ovaploćenog Boga, Boga u telu. I stoga: „Ugledajte se na Boga“ (Ef. 5,1): živite onako kako je živeo Bog u telu, Bog koji je postao čovek. A On je zato i postao čovek, da bi nas naučio takvome životu, i dao nam sile za to. Da nije to cilj Njegovog očovečenja, On bi nas na neki drugi način spasao od greha, smrti i đavola, a ne postajući čovek.
To ugledanje na Hrista nije spoljašnje, stigmatističko, kempiskovsko, rimokatoličko, već unutrašnje svestrano življenje u Hristu, svestrano doživljavanje Hrista, svestrano saobražavanje Hristu, Jednom rečju: svestrano uhristovljenje i ohristovljenje, i kroz to – svestrano ohristoličenje. Čovek se svim bićem uživljuje u Hrista, saovaploćuje Hristu, učlanjuje u telo Njegovo Bogočovečansko, i sav živi Njime, u Njemu, od Njega. To nije spoljašnje podražavanje već unutrašnje doživljavanje. To nije spoljašnje maskiranje sebe Hristom, već unutrašnje izgrađivanje sebe Hristom.
 
3,18
 
Nasuprot životu u Hristu stoji život bez Hrista, i protiv Hrista. Njime žive protivnici Hrista, „neprijatelji krsta Hristova“. Zar ih ima; zar ih može biti? Ta krst Hristov je spasenje svetu od smrti, od greha, od đavola, od pakla. Krst – „sila Božja“ i slava Božja, stoga i sila ljudska i slava ljudska. Krst Hristov je stožer novoga života, večnoga života na zemlji: stožer Apostolstva, stožer Mučeništva, stožer Ispovedništva, stožer Podvižništva, stožer Svetiteljstva; rečju: stožer svega evanđelskog; i vere, i nade, i ljubavi, i molitve, i posta, i krotosti, i trpljenja, i smirenosti, i bestrašća, i oboženja. Da, „sila Božja“ kojom ljudi savlađuju sve smrti, sve grehe, sve zla. I biti protiv krsta? To je zaista dostojno plača. Zato sveti apostol plačući govori o neprijateljima krsta Hristova. A neprijatelji krsta Hristova su najpre neprijatelji sebi, pa drugima, jer ubijaju sebe ne jednom smrću već stotinama, i survavaju sebe ne u jedan pakao već u hiljade. Očigledno, oni su neprijatelji svoje besmrtnosti, svoga raja, svoga spasenja, svoga božanskog naznačenja. A time – neprijatelji i spasenja bližnjih, i besmrtnosti bližnjih, jer ih mogu sablazniti, i sa puta spasenja skrenuti, i u ponor smrti duhovne gurnuti.
Svesno ili nesvesno, neprijatelji krsta Hristova su uvek učenici đavola. Jer je on glavni neprijatelj krsta Hristova; on i navodi ljude na to neprijateljstvo. I kroz to ih porobljuje sebi. I tako ih drži u ropstvu smrti i greha i zla. On, „čovekoubica odiskoni“ (Jn. 8,44), kroz neprijatelje krsta Hristova vrši svoj iskonski posao: gresima ubija čoveka za čovekom. Samo ne može hrišćane koji se krstom Hristovim brane od njega, pobeđuju ga u svima borbama, i tako spasavaju sebe od svakoga greha, od svakoga zla, od svakoga iskušenja.
Antiohijski zlatousti evanđelist blagovesti: Ništa nije tako neprilično i tuđe hrišćaninu kao tražiti sebi odmor i počinak; ništa nije tako tuđe njegovom pozivu i vojevanju kao biti silno privezan za ovaj život. Tvoj Gospod bi raspet, a ti tražiš odmora? Tvoj Gospod bi prikovan, a ti se predaješ zadovoljstvima? Je li to delo plemenitog vojnika? Stoga sveti Pavle i veli: „Mnogi hode, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim: neprijatelji krsta Hristova“. – Sveti apostol govori ovo, jer je bilo ljudi koji su se licemerno držali hrišćanstva, a živeli su u dokolici i zadovoljstvima, što je protivno krstu. Jer krst sačinjava prinadležnost duše koja je stupila u borbu, gotova je na smrt, i nikakav odmor ne traži sebi; a oni žive upravo suprotno tome. Stoga, premda ssbe nazivaju hrišćanima, ipak su neprijatelji krsta: jer kada bi voleli krst, oni bi se trudili da žive životom Raspetoga. Ne bi li raspet Gospod tvoj? Ako se na isti način ne možeš raspeti, ti Ga podražavaj na druga način: raspinji sebe, ne da bi uništio sebe (ne dao Bog! jer to je bezbožno), nego po reči Pavle: razape se meni svet, i ja svetu (Gal. 6,14). Ako voliš Gospoda svog, onda umri Njegovom smrću: poznaj kako je ogromna sila krsta, kolika je dobra on učinio, kolika čini, i kakvo je on osiguranje života. Krstom se izvršuje sve i sva – διὰ τούτου πάντα τελεῖται: krštenje – krstom, rukopoloženje – krstom; i uopšte ma gde bili: na putu, ili kod kuće, ili na kom drugom mestu, krst je veliko blago, spasonosno oružje, nesavladljiv štit protiv đavola. Tako dakle, kada ratuješ protiv đavola, ti već nosiš krst, ne prosto čineći krsni znak, nego pretrpljujući krsna stradanja – τὰ τοῦ σταυροῦ πάσχων. Hristos obično stradanja naziva krstom, kao kad kaže: Koji ne uzme krst svoj i za mnom ne ide (Mt. 10,24), tojest koji nije gotov na smrt. A ljudi niski, koji vole život i telo, neprijatelji su krsta; ta i svaki koji voli uživanja i zemaljsko spokojstvo – neprijatelj je krsta.[10]
 
3,19
 
Eto ko su i šta su neprijatelji krsta Hristova. Njima je „krajpogibao“. Jer odbacujući krst Hristov, oni odbacuju jedino oružje kojim mogu pobediti greh, smrt i đavola, i tako spasti dušu svoju od pogibije u grehu i večnoj smrti. Đavo ubija ljude grehom. Jer je greh smrt duše. Sve smrti, koliko ih ima, ulaze u ljude kroz greh. Neprijatelji krsta Hristova ustvari su prijatelji svoje pogibije, jer svim silama rade za svoju propast. Bezumlje? Da, jer je to najbezumnije samoubistvo. Svako je samoubistvo bezumno; ovo je najbezumnije. Neprijateljstvo krstu, to je već samoubistvo, kome po bezumlju nema ravna.
Čovek je onakav kakav mu je Bog. I neprijatelji krsta Hristova imaju svog Boga. Bog im jetrbuh! Ni odvratnijeg božanstva, ni bezumnijeg idolopoklonstva. „TrbuhBog“. To znači: slasti i strasti i pogan – proglašeni za božanstvo. Nije li to poslednje i završno izopačenje ljudskog bića? poslednje dno na koje može čovek pasti? najsvirepije ludilo koje može prirodu ljudsku spopasti? Jer ništa poganije od toga ljudi nisu mogli izabrati za boga. Ta manje je ludilo obožavati kamen, drvo, pticu, mačku, i ma koju životinju, negoli svoj trbuh. Sve na trbuh svoditi: i dušu, i savest, i misao, i osećanje; trbuhom misliti, trbuhom umovati, trbuhom čovekovati, radi trbuha živeti, u trbuhu gledati sve, trbuh proglasiti za Boga, – e ima li išta luđe od toga? TrbuhBog! Zaista za plakanje …
Neprijateljima krsta Hristova je „slava u sramu njihovu“. U trbuhu videti Boga, – zar to nije najveća sramota za bogoliku prirodu ljudsku? Slava je čovekova spasti se Hristom od greha, od njegovog smrada, od njegovih prljavština, i steći besmrtnost i život večni. A neprijatelji krsta Hristova neprijatelji su te prave slave čovekove, a prijatelji njegovog srama: greha i svih zala. Jer u njima uživaju, njih slave. Slava im je u sramu tom zlosmradnom. Greh je sram za ljudsku prirodu; i smrt je sram; i đavo je sram. Odbacujući krst, ljudi odbacuju jedino sredstvo kojim se taj sram skida sa prirode ljudske, i čovek obasipa božanskom slavom, i živi u toj slavi. Sram smatraju za slavu, – toliko je izopačena i posuvraćena logika, i duša, i um, i srce u neprijatelja krsta Hristova. Sve što je neprirodno i nenormalno, za njih je postalo i prirodno i normalno. No sve njihove izopačenosti i nenormalnosti izviru iz njihove osnovne nenormalnosti: iz toga što trbuh smatraju za Boga. Živeći u slastoljublju i greholjublju njihovo biće u toku vremena provri sramotama, i mi imamo pred sobom ljude „koji se pene svojim sramotama“ (Jud. 3). I hvale se njima: vide u sramu – slavu, u grehu – sjaj, u paklu – raj.
Neprijatelji krsta Hristova „zemaljski misle“, jer su bogoliki um svoj ozemljili, pretvorili u ilovaču, u roba ilovače. Duša im je zemljosala,[11] te sva zaudara na zemlju. Misli im se vuku po zemlji kao gliste, beskrilne i nemoćne da se dignu nad zemljom. Otuda zemaljski svet oni i smatraju za sve i sva. Razgrnite ma koju misao njihovu, ili osećanje, zaudaraju na zemlju. A misao, poreklom s neba, i data je čoveku da ga vezuje sa nebom, sa onim svetom, sa Bogom, sa večnim. No gle, oni je smanjili, opatuljili, ogmizavili, te puzi po zemlji i hrani se zemaljskim. Zato ih i ne interesuje ništa nebesko, ništa besmrtno, ništa božansko. Niti oni to priznaju. Po svemu suprotnost hrišćanima. Jer je u hrišćana osnovno pravilo: misliti o onome što je gore, na nebu, gde Hristos sedi s desne strane Boga; i živeti nebeskim životom u Hristu (sr. Kol. 3,1-4). Kakva misao, takav život. Misli li zemaljsko, čovek i živi zemaljski; misli li nebesko, čovek i živi nebeskim. Koji zemaljsko misle, mrze krst Hristov, jer on vuče čoveka u gornje svetove, božanske i večne i svetle.
Ništa ne može jače pobuditi na stid, veli sveti Zlatoust, i biti prekornije od reči: „kojima je Bog trbuh, i slava u sramu njihovu“. Koji su takvi? Oni koji „zemaljske misle“, koji govore: sagradićemo kuće. Gde? Na zemlji. Kupićemo njive, – opet na zemlji. Zadobićemo vlast, – opet na zemlji. Steći ćemo slavu, – opet na zemlji. Obogatićemo se, – svakako na zemlji. – Eto, to su oni kojima je Bog trbuh! Oni koji ništa duhovno ne misle, nego su zauzeti samo brigama i mislima o zemaljskom, zaista oni imaju trbuh za Boga, i govore: „da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti“ (1. Kor. 15,32). – I posle toga ti se jediš što ti je telo od zemlje, mada ti to ništa ne smeta u pogledu vrline. Međutim, reci mi, ti se smeješ i zabavljaš, zadovoljstvima ukopavajući dušu svoju u zemlju, i uopšte ne misleći o tome? I kakav ćeš oproštaj dobiti, survavši sebe u taku neosetljivost, kada i samo telo treba učiniti duhovnim? Jer i to je moguće, ako uzaželiš. Tebi je dat trbuh da ga hraniš, a ne da ga proširavaš; da upravljaš njime, a ne da on gospodari tobom; da ti služi za hranjenje ostalih delova tela, a ne da ti služiš njemu, ne da ti prekoračuješ granice. Ni more kada se izlije preko svojih obala ne čini tolika zla, koliko trbuh škodi telu i duši našoj: more potapa svu zemlju, a trbuh svo telo. Odredi mu meru – koliko mu je po prirodi dosta, kao što je Bog ogradio more peskom. I ako se on bude uzrujavao, ako bude besnio, – zapreti mu silom što je u tebi. Pogledaj, Bog te je obdario razumom, da bi ti Njega podražavao; a ti nećeš, nego, videći kako tvoj prepuni trbuh upropašćuje i obaruštinjuje svu tvoju prirodu, ne smeš da mu naložiš uzdržljivost i da ga sateraš u granice umerenosti.[12]
 
3,20
 
Samom prirodom bića svog čovek je pozvan da istovremeno živi u dva sveta: na zemlji, jer mu je telo od zemlje, i na nebu, jer mu je duša s neba. Pogotovu hrišćanin, koji i jeste jedini dovršen i savršen čovek u rodu ljudskom. Stoga bogomudri apostol i objavljuje blagovest: „Naše je življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda Isusa Hrista“. – Eto tajne hrišćanskog života: na zemlji hrišćani žive nebom; hodeći po zemlji, oni provode nebeski život. Kako? Jer žive Gospodom Hristom. A On sav s neba, i sav od neba, i sav na nebu. Ovaplotivši se, On je ljudima doneo pravila i sile nebeskog života. Iako na zemlji, življenje hrišćana je po nebeskoj Istini, po nebeskoj Pravdi, po nebeskoj Ljubavi; rečju: po Bogu i Gospodu našem Isusu Hristu. Tako hrišćani zemlju pretvaraju u nebo: na zemlji nebeski misle i nebeski žive. Oni: zemaljski anđeli i nebeski ljudi. Kao što se i nazivaju najsavršeniji hrišćani – Svetitelji. Po svome pozivu, svi su hrišćani – zemaljski anđeli i nebeski ljudi. Jer je jedno Evanđelje, jedna Istina, jedna Ljubav, jedan Život, jedan Bog, jedna Crkva i za Anđele na nebu i za ljude na zemlji. Drži li evanđelske zapovesti, čovek već živi nebeskim životom na zemlji, već je unekoliko zemaljski anđeo i nebeski čovek. A kada potpuno uzaživi po Hristovom Evanđelju, on sav postane zemaljski anđeo i nebeski čovek. Naš nebeski život počinje ovde na zemlji, da bi se bez kraja i konca produžio na nebesima, „otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda Isusa Hrista“. I mi znamo gde je On: telom na nebu, iznad svih nebesa, a Božanstvom u Crkvi. U njoj celoj, jer je sva Njegova, sva Božija, sva sveta, sva Svetoga Duha.
 
3,21
 
I „naše poniženo telo“ treba da prođe put koji je prošlo telo Hristovo: od zemlje do uvrh neba, iznad svih nebesa „gde Hristos sedi s desne strane Boga“ (Kol. 3,1). Blizanac duše, naše telo zajedno sa dušom trči kroz evanđelske podvige ka nebeskoj meti, „k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“. Jer Gospod je i sišao u naš zemaljski svet da spase i proslavi celog čoveka, ne samo dušu nego i telo. Zato je On i postao „telo“ (Jn. 1,14). Pobedivši smrt vaskrsenjem tela, i uznevši telo iznad svih nebesa da večno sedi s desne strane Boga, Gospod Hristos je i telo proslavio večnom božanskom slavom. Sa ciljem: da tako proslavi svako telo ljudsko, koje bude htelo verovati u Evanđelje i živeti po Evanđelju. I kada po drugi put bude došao u naš svet, doći će sa telom slave svoje, da proslavi sledbenike svoje. Tada će u beskrajnom čovekoljublju svom „preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave njegove“. A naše telo je bilo poniženo grehom i smrću; i to je najveće poniženje koje nas je moglo snaći. Ali, pobedivši greh i smrt silom Hristovom, ono se udostojava slave tela Hristova: večnog i blaženog života u večnom carstvu Trosunčanog Božanstva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Blaženi Teofilakt, tamo, sar. 3, vers. 1; sol. 1177 V.
  2. tamo, Nomil. X. 1; sol. 255-256.
  3. Sv. Damaskin, tamo, sar. 3, vers. 2; sol. 872 SD.
  4. Blaž. Teodorit, tamo, sar. 3, vers. 7; sol. 580 S.
  5. Ikumenije, tamo, sar. 3, vers. 3; sol. 1297 A.
  6. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XI, 2; so1. 265-266.
  7. Blaž. Teofilakt, tamo, sar. 3, vers. 14; sol. 1188 A.
  8. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XII, 1. 2; sol. 269. 270. 271. 272.
  9. tamo, Nomil. HII, 2; ool. 272-273.
  10. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XIII, 1; sol. 275-277.
  11. Možda štamparska greška, pa bi trebalo: zemljosana, ili: duša im se zemljosala … (Zor. A. St.).
  12. tamo, Nomil. XIII, 2; sol. 278.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *