ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
2,1-11
Флп. 2,1-11: 1 “Ако има дакле која утеха у Христу, ако има која поука љубави, ако има која заједница Духа – εἴ τις κοινωνία Πνεύματος, ако има која милостивост и жалостивост, 2 испуните моју радост, да једно мислите – ἵνα τὸ αὐτὸ φρονῆτε (= да исто мислите), једну љубав имате, једнодушни и једномислени. 3 Ништа не чините уз пркос или за празну славу, него смиреноумљем сматрајте један другог већим од себе. 4 Не гледајте сваки на своје, него сваки и на оно што је других. 5 Јер ово да се мисли међу вама што је у Христу Исусу (= ово мислите у себи што је у Христу Исусу), 6 који, будући у обличју Божјем, није се отимао да се изједначи с Богом, 7 него је понизио себе – ἑαυτὸν ἐκένωσε (= испразнио себе), узевши облинје слуге, поставши као и други људи. 8 И нашавши се наочи као човек, он понизи себе – ἐταπείνωσεν ἑαυτὸν – поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту. 9 Зато и Бог њега силно узвиси, и дарова му име које је веће од свакога имена, 10 да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, 11 и да сваки језик призна да Исус Христос јесте Господ на славу Бога Оца.
2,1-2
Најтеже је владати својим мислима и осећањима. У теби су, а не знаш им ни порекло ни крај. Откуда долазе, куда одлазе? Излазе све из неких бездана одоздо, утону све у неке бездане навише, наоколо. Па ипак остају у теби, и тебе чине тобом, и помоћу њих ти осећаш и сазнајеш да си ти – ти, а не неко други. Уствари, они су твој прави живот. Оно што ми називамо животом, живот је утолико уколико то осећамо и сазнајемо. Ако нам је осећање здраво и бескрајно, и мисао, онда нам је и живот бескрајан. Ако су нам мисли кратке, сакате, згрчене, сушичаве, мртвичаве, а уз њих и осећања, онда нам је такав и живот. Како осећамо и сазнајемо живот, такав нам и изгледа: крајан и бескрајан, смртан и бесмртан. Ако су нам мисли и осећања бескрајни и бесмртни, онда и живот осећамо и сазнајемо као нешто бескрајно и бесмртно. Сматрамо ли пак да је наш живот нешто што се завршава смрћу, знак је да су нам мисли и осећања поробљени нечим смртним. Ми у свет око себе иззрачујемо оно што сачињава нам унутрашњи свет. Дијапазон, распон људских мисли и осећања је огроман: наниже протеже се до ђавола, навише до Бога, а човек – између тога двога. Ако је човек богочежњив, и своје срце држи у Богу (ср. Флп. 4,7), онда све његове мисли и осећања уплове у све божанске бескрајности, у све бесмртности, у све вечности; и он се осећа сав бескрајан, сав бесмртан, сав вечан. Прожете и са свих страна опкољене божанским и вечним, мада врло разноврсне и веома многобројне, његове се мисли увек сливају у једно: у божанствено, у бесмртно, у вечно. Тако и његова осећања, сва су опкољена Богом и Његовим бескрајностима. А бити у Божјим чудесним бескрајностима, постојати и кретати се и живети у њима, то и јесте прави живот мисли и осећања, њихово божанско назначење. То је оно што чини да мисли разних људи мисле једно, и њихова осећања осећају једно: Бога, Његова бескрајна савршенства и неисказана блаженства. Отуда само у Богу људи могу једно мислити и једно осећати: “једно мислите, једну љубав имајте”.
Да то постигне, потребно је човеку да свега себе проникне Христом и Његовим Духом Светим. Тада се свака његова мисао преображава у богомисао, и свако његово осећање – у богоосећање. То је истинска утеха и за мисао људску, и за осећање; то њихов истински живот, истинска бесмртност, истинска вечност: – “ако има која утеха у Христу”. А у Њему једино и има. Водећи и руководећи људске мисли и осећања, Богочовек их својом божанском силом преображава у божански узвишене, бесмртне и благословене. А та божанска сила јесте, на првом месту, љубав. Прожете божанском љубављу, мисли људске се преображавају из силе у силу. Тако и осећања. Љубав је главна мислећа и осећајућа сила. Љубављу мислити, љубављу осећати, – ето шта даје божански смисао и божанску вредност и људским мислима и људским осећањима; ето шта их учи бесмртности и вечности: – “ако има која поука љубави”.
Људски дух је боголики, духолики одблесак Бога Духа Светога, зато му је за нормалан живот потребна заједница, општење са Духом Светим: κοινωνία τοῦ Πνεύματος. Док је год затворен у себе, или светом око себе, он се налази у безизлазним тешкоћама и неисказаним мукама. Тада живи као у многим гробовима. А чим вером ступи у заједницу са Светим Духом, он васкрсава из свих гробова својих, проналази правога себе и своје право назначење. Право, истинско, божанско назначење људскога духа јесте: живети у Духу Светом. Јер само живот у Духу Светом даје бесмртност и радост и његовим мислима и његовим осећањима. Ван Духа Светога, и мисао и осећање нису друго до – “мука духу”, и пакао духу. “Ако има која заједница Духа”. Да, има; ено је сва у Цркви, јер је сав Дух Свети у њој. А живот у Цркви није друго до непрекидна заједница духа људског са Духом Светим. То нам је подарио Бог човекољубља – Господ Христос. Њега ради је Утешитељ Благи и сишао у наш свет; Њега ради и остао у Његовом Богочовечанском телу као душа Цркве. Својом благодаћу Дух Свети уједињује све чланове Цркве у једну душу, у једно срце; у саборну душу Цркве и у саборно срце Цркве. И мисао им је лично-саборна и осећања лично-саборно, јер сваки припада свима и сви свакоме. Али при томе сваки остаје потпуно у својој неокрњеној личности са свима својим индивидуалним одликама. Када мисли мисао, мисли је својом душом која је благодатно-органски везана са саборном душом Цркве; тако и свако осећање долази из срца које је благодатно-органски повезано са саборним срцем Цркве. “Једно мислите”; – да ли то спутава и упропашћава мисао? Не, јер су хришћаниновој мисли отворене све божанске бескрајности и безграничности, и у њима сва божанска савршенства. И када хришћанин мисли, он Христом мисли у Духу Светом; и када осећа, он Христом осећа у Духу Светом. То је оно што стално осигурава божанску слободу и божанску безграничност и мислима хришћаниновим и осећањима. То исто чини те су хришћани и “једнодушни” – σύμψυχοι (= садушни) и једномислени – τὸ ἓν φρονοῦντες”. Да тако хришћани мисле, и да тако осећају, ето у чему је радост светог и многобрижног апостола: “испуните моју радост” …
У нашем човечанском свету христолика љубав се увек пројављује као еванђелска милостивост и жалостивост: “ако има која милостивост и жалостивост” … Има их у изобиљу у сваком правом хришћанину, јер их Дух Свети обилио излива и разлива по свакој христољубивој души (ср. Рим. 5,5). Милостивост и жалостивост, – та у томе је целокупно Еванђеље Спасово; у томе сав однос Јединог Човекољупца према грешном роду људском. Ко је тако бескрајно жалостив и безгранично милостив као Он – Свемилостиви Саосетљивац? А по угледу на Њега, и по дару од Њега, кротки и жалостиви светитељи Његови. Јер им је сва душа саткана од свемилосне еванђелске жалостивости и свенежне еванђелске милостивости.
2,3
Такав живот испуњује хришћанина неизмерном смерношћу. У њему стално гори осећање и светли сазнање да је све то дар Божји, а не његова заслуга. Сам ум његов, који непрестано своје мисли преображава у богомисли, испуњује се бескрајним смирењем и пред Богом и пред људима. Тако се сав ум претвара у смиреноумље: смирено умује о свему, увек погледајући на Бога и Господа, и сваку мисао завршавајући Њиме. Смиреноумље и јесте: о свему мислити, умовати Богом; сваку мисао Њиме водити, Њиме руководити, Њиме хранити, Њиме ограђивати, Њиме контролисати. Такав човек искрено сматра друге већима од себе, и бољима од себе. Нема светитеља који себе није сматрао грешнијим од свих људи. Свети живот се увек пројављује као осећање свегрешности. Гледајући себе из Бога, из савршенстава Божјих, шта може и најсветији човек видети у себи, ако не грех и слабост и немоћ? и како себе сматрати, ако не мањим од других, горим од других? Зато свети апостол јасно и одлучно наређује: “Смиреноумљем сматрајте један другога већим од себе”. – Гордоумље пак делује супротно: оно наводи човека, те он другога сматра мањим од себе, и горим од себе.
Наводећи апостолове речи: “Ништа не чините уз пркос или за празну славу”, свети Златоуст благовести: Ја стално говорим да је то узрок свих зала. Отуда су сукоби и свађе, отуда клевете и препирке, отуда охлађење љубави, када волимо славу људску, када постанемо робови почасти људских. Роб славе не може бити истинским робом Божјим. А како можемо избегнути славољубле? Ево, свети апостол казује: “смиреноумљем сматрајте један другог већим од себе”. – Ето правила пуног сваке философије, сваке богомудрости! ето дивног руководства за наше спасење! Ако ти замишљаш, вели апостол, да је други бољи од тебе и увериш себе у то; и још више, ако не само говориш то него си и убеђен у то, и указујеш му поштовање, онда се нећеш срдити гледајући где му други одаје поштовање. Тако дакле, сматрај другог не само бољим од себе него и већим, па ти неће бити ни чудно ни болно гледати где се њему одаје поштовање; чак ако те он и увреди, ти ћеш поднети то великодушно, јер си га признао бољим од себе; стане ли те грдити, поднећеш; учини ли ти какво зло, отрпећеш ћутке. Јер када си се једном у души својој потпуно убедио да је он бољи од тебе, онда се нећеш гневити ма какво ти зло он учинио, а нећеш му ни завидети. Јер онима који стоје високо, нико не завиди, пошто сваки држи да њима припада све. Тако ће бити, ако си ти смерно расположен према другоме. А када и други, који је доживео од тебе такво поштовање, буде имао исто расположење према теби, замисли онда какву двоструку тврђаву добродушности престављате вас двоје. Докле год ти будеш сматрао другога достојним поштовања, и он тебе, неће се десити ништа непријатно. Јер када је такво понашање са стране једнога у стању уништити сваку љутњу, онда при обостраном таквом расположењу ко ће разрушити такву тврђаву? Ни сам ђаво, јер је то тврђава трострука, и четворострука, и многострука. Нема сумње, смиреноумље је узрок свега доброга.[1]
2,4
Одлика је сваког хришћанина осећање саборности, осећање личне свеодговорности. Он зна: када пада, он са собом и друге обара; када се диже, он са собом и друге подиже. Његов живот није само његов, већ уткан у живот остале браће по вери, јер сви сачињавамо једно тело, Цркву. А у Цркви нам је све заједничко: и Бог, и светиње, и душа, и савест, и срце. Како онда себично и саможиво гледати само “на своје”? Еванђелски је: бринути и за друге као за себе; гледати на своје као на њихово, и на њихово као на своје. Ко зна колико дугујеш светитељима Божјим, и њиховим молитвама, и саму душу своју, и саму веру своју, и само спасење своје! А о имању и да не говоримо. Оно је сасвим Божје: теби је као позајмица дато од Бога; позајмљено теби, да би и ти, не од свога, већ од позајмљенога позајмљивао другима. Уствари, сви ми живимо искључиво на имању Божјем. Шта имаш, а да ниси примио? Бог ти је дао и душу, и срце, и тело, и мисао, и осећање. Све је то Божје имање. Дато ти је да га обрађујеш. Тако и поступај са њим. Тако гледај и на браћу своју око себе. И њима је Бог поверио своје имање; некоме више, некоме мање. Води рачуна о Божјем имању, па било поверено теби или твојим ближњима. Води рачуна о њиховој души, као о својој, и о њиховом спасењу, као о свом: “Не гледајте сваки на своје, него сваки и на оно што јв других”. Видиш, богоносни апостол наређује: “сваки”, – нема изузетка. Не поступаш ли тако, одговараћеш Богу за расипање, или за ниподаштавање, или за уништавање имовине Божје. “Када сваки, остављајући своје, стара се о добру другога, и у њих бива: ја о твоме, а ти о моме; онда то већ није живот људски него анђелски.[2] “Када ја гледам оно што је добро за тебе, а ти оно што је добро за мене, онда ту нема места ни славољубљу, ни свађи, нити икаквом злу уопште; то је просто живот анђелски и божански.”[3]
2,5
Ето главног циља, ето свециља: мислити “оно што је у Христу Исусу”. Крајња мета и највиши домет људске мисли јесте мисао Христова, а људског осећања – осећање Христово. Тек са Христом ми смо људи дознали шта је то савршена мисао људска, и шта – савршено осећање људско. То је: Христова мисао и Христово осећање. Тек у Христу људска мисао је дошла до своје божанске бесмртности и вечности; тако и људско осећање. Христова мисао, то је божански бесмртна и божански вечна мисао људска; Христово осећање, то је божански бесмртно и божански вечно осећање људско. Свака људска мисао, ако се не преобрази у Христову мисао, сасуши се, иструли; а од трулих мисли уцрвља се душа у човеку. Тако и од трулих осећања. А сва су наша осећања трула и црвљива, ако их нисмо преобразили у Христова осећања.
Мислити “оно што је у Христу Исусу”. А шта је то? Све што Он има и садржи у себи као Бог Логос: сва божанска својства и савршенства; и све што Он има и садржи у себи као човек: све његове човечанске особине, мисли, осећање, подвизи, доживљаји, дела; сав његов живот од рођења па до вазнесења, и од вазнесења па све до Страшнога Суда, и од Страшнога суда па кроз сву божанску вечност, бесконачну, безграничну, немерљиву. Мислити о томе, о свему томе, то је наша прва хришћанска дужност, даноноћна дужност. Реците, може ли онда бити и краја и броја нашим мислима, нашим осећањима? О, онда смо бескрајни и бесмртни кроз сваку мисао, кроз свако осећање; христовски, богочовечански бескрајни и бесмртни. Онда – нема смрти више ни за нашу мисао, ни за наше осећање. Јер свака наша мисао, и свако наше осећање, силом Христовом савлађује све смрти и све смртно. Уствари, живот нас хришћана у овом свету није друго до непрекидно подражавање Господа Христа кроз доживљавање свега Његовог, а на првом месту Његове свепобедне васкрсне силе, чијом благодаћу побеђујемо све смрти и све смртно у нама и у свету око нас.
Не мислиш ли о људима “оно што је у Христу Исусу” о њима, тојест оно што Он мисли о њима, зар си хришћанин, зар брат, зар човек? Не желиш ли им, не осећаш ли за њих оно што и Господ Христос, још ниси хришћанин, још си подчовек. Што је у Христу Исусу за сваког човека, то треба да буде и у нама. Онда смо хришћани, и браћа, и људи. – Мислити о свету? Не мислиш ли христовску мисао о свету, залутао си у безизлазне лавиринте; и никад нећеш пронаћи прави смисао свету. Мислиш ли о човеку, о пчели, о птици, о цвету, – исто тако. Јер и најмањи цвет је толико тајанствен, да се у лавиринту његове тајанствености може бесповратно изгубити свака људска мисао, ако је не води Бог Логос. Мислиш о животу, о смрти, о добру, о злу, о истини, о заблуди, о правди, о неправди, – ако се мисао твоја о свему томе не извије у христомисао, мора се претворити у бесмислено и трагично мучеништво. А о друштву, о породици, о нацији, о човечанству, не мислиш ли Христом, никад им нећеш пронаћи прави смисао, нити правилно решити иједан њихов проблем.
Мислити о свему Христом, – ето главне заповести за сваког хришћанина, ето нашег хришћанског категоричког императива. Но Христом се може мислити, ако се има “ум Христов”. Свети апостол тврди за хришћане: “Ми ум Христов имамо” (1. Кор. 2,16), Како смо га стекли? Живећи у богочовечанском телу Његовом – Цркви, коме је Он глава. Живљење у Цркви сједињује цело наше биће са бићем Цркве, сједињује и наш ум са богочовечанским, саборним умом Цркве, и оспособљава нас да умујемо по Христу, да лшслимо “оно што је у Христу Исусу”. Мислећи пак Христовим умом, саборним умом Цркве, хришћани и могу “једно мислити”, једно осећати, “једну љубав имати”, и бити једне душе и једног срца, “једнодушни и једномислени”.
2,6
Бог и Господ Христос спустио се до човека, па чак и сам постао човек, да би људи могли мислити “оно што је у Христу Исусу”, и живети “достојно Бога”. Бог је постао човек, да би човека учинио Богом, како то најрадије говоре свети Оци. Или: Бог се очовечио, да би човека обожио. Поставши човек, Господ Христос је и надаље остао Богом, јер то казују речи духоносног апостола: “будући у обличју Бога”. Бити “у обличју Бога” и значи: бити Бог. Такво је богомудро тумачење светих Отаца. Иако Бог, но поставши човек, Христос се “није отимао да се изједначи с Богом”, него је живео смерно као нико. “Бог Логос је по природи Бог. Будући у обличју Бога, Он се није отимао да се изједначи с Богом, јер је по природи имао ту једнакост.[4] Живећи на земљи у неисказаној смерности, очовечени Бог Логос је тиме показао да је смерност пут новог живота, живота којим живи оваплоћени Бог и сви Његови прави следбеници. Смерност је “оно што је у Христу Исусу” најочигледније.
2,7
Поставши човек, Бог Логос је нема сумње бескрајно “понизио себе” (ἑαυτὸν ἐκένωσε = испразнио себе), те је просто невероватно како је и надаље могао стално и неизменљиво остати Богом живећи у мајушном и ништавном бићу људском. Јер, по самој природи својој, човек је неупоредљиво мање и ниже биће од Бога. Осим тога, човек је природу своју грехом и смрћу толико срозао, толико опоганио, да је само бескрајно човекољубље могло побудити Бога да постане човек. То је смирење и понижење коме нема слична, акамоли равна. “Да Бог постане човек, – то је велико, неисказано и неизразиво смирење, понижење.[5] Веће понижење Бог није могао изабрати за себе. Али без тога ни своје беспримерно човекољубље показати. Зато свети апостол, да би изразио ово чудо беспримерног смирења и човекољубља, употребљава изузетан и необично снажан израз: ἐκένωσε ἑαυτὸν = испразни себе. Као да је Бог Логос, поставши човек, испразнио себе од свега божанског. И заиста, када би Бог могао пасти, тојест престати бити Бог, онда би за Њега био највећи пад – постати човек. Али, Бог Логос постаје човек не престајући бити Богом, и живи као човек остајући увек неизменљивим Богом. Он “који је обличје Бога невидљивога” (Кол. 1,15) узима на себе обличје човека видљивога, да би собом подигао човека до Бога. А то значи: да би га спасао од греха, смрти и ђавола. Он, вечни Бог, улази као стварни човек у наш свет греха, смрти и ђавола, и живи у њему као истински човек, и најочигледније показује како се у свету греха може живети без греха, и у свету смрти – победити смрт и сатрти ђаво. Тако Он постаје и Спаситељ и спасење, Он – истинити Бог и истинити човек, Он – Богочовек. Очигледна је и опитна истина: спасење је у Спаситељу; човек се спасава од греха, смрти и ђавола, живећи Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Он је постао “као и други људи”, и у свему био истински човек, само да би им на приступачан, човечански начин дао сва средства и силе спасења, дао као брат браћи по телу и крви (ср. Јевр. 2,14-18). И заиста, Он је толико био стварни човек, обичан човек, толико “као и други људи”, да су се Његови савременици, гледајући Његова божанска дела и силе, у чуду питали: “Откуда овоме то? И каква му је премудрост дана? И чудеса таква чине се његовим рукама? Није ли ово дрводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов?” (Мк. 6,2-3; ср. Мт. 13,55). “Поставши као и други људи”, Бог Логос је чинио божанска дела и пројављивао божанску свемудрост зато што није престао бити Бог. “Поставши као и други људи” у свему осим греха, Он је све послове људске обављао без учешћа греха, све мисли људске мислио без учешћа греха, сва осећања људска осећао без учешћа греха; речју: сав живот људски проживео без учешћа греха.
2,8
И себе тако узвишеног, тако савршеног, тако безгрешног, понизио “поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту”. Зато, да би као стварни човек у име свих људи, и за све људе, и место свих људи победио смрт, и спасао их од смрти. Спустио се у смрт, у амбисни понор смрти, да би отуда као свемоћни безгрешни човек, Богочовек, избавио род људски. Заиста је неизмерно понижење за безгрешног Богочовека спустити се у смрдљиви понор смрти, где се распало и трули толико људских бића, где је смрад од грехова неиздржљив, где је свирепа власт злосмрадних духова нечистих неподношљива. “Послушан до саме смрти”, – послушан коме, чему? Божанској љубави, и намери, о спасењу света крсном смрћу Сина Божјег. “Послушан” својој безграничној љубави за човека, својој жалостивости, својој свемилостивости. Смрт је понижење за богаликог човека, акамоли за безгрешног Богочовека. Човек је из грехољубља понизио себе до смрти, и потчинио себе смрти; безгрешни Богочовек је из човекољубља добровољно понизио себе до смрти, и потчинио себе смрти. Грехољубив до краја, човек није могао избавити себе од смрти, јер је својим властитим гресима, као нераскидљивим оковима, сам себе држао у ропству смрти. А греси су сила смрти. Безгрешни Богочовек је стварно умро као човек, али Га смрт није могла задржати у своме ропству, пошто у Њему није било греха, – те једине силе помоћу које смрт држи у своме ропству људска бића. Тако је безгренши Богочовек својом смрћу уништио смрт. Ушавши у њу добровољно, Он ју је изнутра разорио својом богочовечанском безгрешношћу и свеправедношћу, и тако спасао род људски од ње. Свеправедан и свесвет, безгрешни Богочовек је осветио и само најсрамније оруђе смрти – крст, и пренео на њега чудотворну спасилачку силу своје Богочовечанске личности. Отуда је крст не само знак спасења него и сама сила спасења, сама – “сила Божија” (1. Кор. 1,18).
Себе свеправедног и свесветог, себе безгрешног Богочовека добровољно понизити до смрти, и то срамне смрти на крсту, заиста је смерност којој нема равне ни у једноме од постојећих светова. Зато је смерност и постала неопходна еванђелска врлина и света сила спасења, коју само Бог даје људима за њихово безгранично смиравање себе пред безгрешним и свесмерним Господом Исусом. Спасоносном смиреноумљу и свемоћној смерности хришћани се уче од самога Господа Исуса (ср. Мт. 11,29; Лк. 22,27; Јн. 13,5.13-15).
2,9
Због тако јединственог и безгранично спасоносног подвига, Бог је силно узвисио Христа, узвисио Га као човека, јер је Христос као Бог Логос у свему раван Богу Оцу, па и у божанској узвишености. Узвишујући Га као човека, Бог је показао за какву је божанску узвишеност и славу саздана људска природа. Тако је откривен сав пут људске природе: од понора смрти до уврх небеса, од ђавола до Бога. Јер док је у гресима и у ропству смрти, људска природа седи с десне стране ђавола; а са Христом и у Христу она се узвисила изнад Херувима и Серафима, и седи с десне стране Бога. Тај пут од понора смрти до уврх небеса прошао је први сам Господ Христос Богочовек, и пропутио га за све људе. И оставио нам и углед и силе да за Њим идемо. Да, и углед и силе. Јер само Он даје благодатне силе за тако страшан и величанствен подвиг. Ослањајући се на бескрајно човекољубље Спасово, свети апостол нам и наређује да мислимо “оно што је у Христу Исусу”, и да тражимо “оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога” (Кол. 3,1).
“И дарова му име које је веће од свакога имена”, толико веће да – “нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти” (Д. А. 4,12). Богочовек Христос је толико јединствено и изузетно биће у свима световима да – “нема ни у једноме другоме спасења” (Д. А. 4,11). У самој ствари, Богочовек је једина права величина међу свима бићима у свима световима, једино биће које заслужује да Му се “поклони свако колено оних који
2,10
су на небу и на земљи и под земљом”. А људима је дато да Га прате у тој Његовај слави, ако Га прате у Његовом подвигу, тојест ако Њиме спасавају себе од греха, смрти и ђавола. Да им олашка сам подвиг спасења, Он им даје све божанске силе које су им потребне да би постали “учесници у Божјој природи”, а тиме и учесници у неизреченој слави Божјој (ср. 2. Петр. 1.3-9). “Оних који су на небу”, – то су Анђели и душе праведника; “оних на земљи”, – то су људска бића у земаљоком свету; “оних под земљом”, – то су душе грешника у доњим световима. Свима се даје могућност да се поклоне Господу Исусу као Спаситељу свеколиког рода људског.
2,11
После свега што је учинио за род људски, мора сваки нормалан човек признати, да је Исус Христос заиста Бог и Господ. Јер шта је то што Он као Господ и Спаситељ није учинио, а требало је да учини? које нам је добро могао дати, а није нам дао? коју истину могао објавити, а није нам објавио? Све што је ради спасења нашег требао да буде, био је; све што је требао да доживи, доживео је; свс што је требао да учини, учинио је; све што је требао да нам дарује, даровао нам је; – и тако свим и свачим најочигледније показао и најубедљивије доказао: да је заиста једини Бог и Господ света, и једини Спаситељ и спасење света.
2,12-18
Флп. 2,12-18: 12 Зато, љубљени моји, као што свагда бејасте послушни, не само кад сам код вас, него сад много већма кад нисам код вас: градите спасење своје са страхом и трепетом. 13 Јер је Бог који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно – ὁ Θεὸς γάρ ἐστιν ὁ ἐνεργῶν ἐν ὑμῖν καὶ τὸ θέλειν καὶ τὸ ἐνεργεῖν ὑπὲρ τῆς εὐδοκίας. 14 Све чините без гунђања и двоумљења, 15 да будете без мане и чисти, деца Божја беспрекорна усред рода изопаченога и покваренога, у коме светлите као светила у свету, 16 држећи реч живота, на моју хвалу у дан Христов, да ми не буде узалуд трчање и труд. 17 Но ако и жртвован будем на жртву и службу вере ваше, радујем се, и радујем се с вама свима. 18 А исто тако радујте се и ви, и радујте се са мном.
2,12
Ради спасења света Господ Христос је постао “послушан до саме смрти, и то смрти крсне”, зато и хришћани треба да буду послушни у свему што се односи на њихово спасење. То је њихова свагдашња дужност, а пример им је сам Спаситељ. Та њихова свагдашња дужност, та њихова даноноћна послушност је у овоме: “Градите спасење своје са страхом и трепетом”. “Градите”, јер сте ви сами градитељи свога спасења. Истина, све што је потребно за спасење налази се у Спаситељу: сва света средства и све свете силе. Ваше је да их вером добијете. И да од те грађе градите своје спасење помоћу осталих еванђелских врлина; да је уграђујете у душу своју, у срце своје, у савест своју, у све биће своје, у сав живот свој. И тако саградите себи “кућу вечну на небесима” (2. Кор. 5,1). Она се гради овде на земљи, а по грађи – сва је небеска, и по трајању – сва вечна. При грађењу, страх и трепет су вам главни сарадници. Страх и трепет од тако узвишених, божанских светиња спасења; а пре њих – страх и трепет од самог свебожанског Спаситеља, оваплоћеног Бога Логоса. Тај свештени страх и трепет су ваше очи, ваш вид спасења; без њих се ваше спасење не може ни градити, ни саградити. Колико је видовитости, колико страха и трепета потребно човеку, да би сваку светињу спасења, сваку свету тајну спасења употребио беспрекорно и свето! Исто тако, колико је те видовитости потребно да би у грађењу своје душе, своје “вечне куће”, могао достојно и богодолично уградити све свете врлине еванђелске!
“Градите спасење своје са страхом и трепетом”, јер вас са свих страна вребају зли дуси, и даноноћно наваљују на вас кроз разне грехе, саблазни, искушења, еда би на неки начин из ваше грађевине спасења или извукли неки камен, или је оштетили, или поткопали, или срушили. Страх и трепет спасења умножавају се упражњавањем еванђелских врлина, држањем заповести Господњих. Еванђелска је истина: што врлине саграде, то греси разграде, ако се стално не бди и не стражи. Свака мисао, и поглед, и поступак или доприноси нашем спасењу или шкоди. Са каквим онда страхом и трепетом треба мотрити на сваки покрет своје душе, на сваку мисао, на свако осећање, на сваку жељу! Живот нам се даје за зидање зграде спасења нашег, и то – вечне зграде на небесима. Са колико нам онда страха и трепета ваља испунити сваки наш дан на земљи и сваку ноћ! не, него сваки тренутак дана и ноћи, јер смрт може изненада наићи, а зграда спасења нашег, авај! или недовршена, или напукла, или тек започета! Време живота које нам се даје на земљи “искупљује се” божански целисходно само ако “мудро живимо” (Кол. 4,5), тојест ако га употребљавамо на своје спасење.
Неопходно је, вели свети Златоуст, са страхом и трепетом градити своје спасење, јер живећи без сраха ништа се племенито и чудесно не може урадити. И апостол није само рекао: “са страхом”, него је додао: “и с трепетом”, – трепет је врхунац страха -, желећи да Филипљане учини што пажљивијима. Такав страх имао је сам апостол Павле. Зато и вели за себе: бојим се да како другима проповедајући сам избачен не будем (1. Кор. 9,27). У самој ствари, ни житејски се послови – τὰ βιωτικά – не могу свршавати без страха, утолико пре духовни – τὰ πνευματικά. Реци ми, ко се научио књизи без страха? ко је постао вичан занату без страха? А кад нам је тамо где не вреба ђаво већ само смета лењост, потребан такав страх да бисмо отстранили једино природни нехат, – како онда можемо без страха изградити своје спасење при таквом ратовању, при толиким препрекама? А на који се начин може родити у нама тај страх? Ако будемо имали на уму: да Бог свуда присуствује, све чује, све види, не само дела и речи, него и све што се збива у срцу и у дубини душе. Ако тако пастројимо себе, онда ништа рђаво нећемо ни учинити, ни рећи, ни помислити. Ето, реци ми, када би ти стално стајао крај свог старешине, зар не би стајао са страхом? А како ти, стојећи пред Богом, смејеш се, зеваш, не бојиш се и не трептиш? Не занемаруј Његово стрпљење; Он дуго трпи, да би те привео покајању; зато, ма шта радио, ради свестан свудаприсутности Божје. Јер Бог стварно присуствује свуда. Стога, јео ти, или се спремао за спаиање, или се гњевио, или отимао, или се веселио, или што друго радио, – помисли на присуство Божје, па се никад нећеш предати смеху, никад запалити гњевом. Ако стално будеш мислио на присуство Божје, онда ћеш стално бити у страху и трепету, као да стојиш поред самог Цара. Зидар, макар био искусан и врло стручан, ипак стоји са страхом и трепетом, бојећи се да не падне са грађевине. И ти си поверовао, учинио многа добра, узишао на висину: држи се чврсто, стој са страхом, и мотри будно да се не омакнеш одатле. Јер је много духова зла који желе да те оборе.[6]
2,13
Од почетка до краја спасења човеково је богочовечански подвиг и дело: у њему учествује и Бог и човек. Ако човек гради своје спасење, Бог му непрестано сарађује, те он све што чини – Богом чини, и све што хоће – Богом хоће. Зато богомудри апостол благовести: “Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно”, што Му је по вољи. А шта је то што је Богу угодно, што Му је по вољи? То је: наше спасење. Јер је човек, боголики створ Божји, сав мио Богу, сав – осим греха што је у њему. А спасење и јесте подвиг који човека спасава од греха, и тако га чини угодним Богу, по вољи Богу, милим Богу. Први човек који је потпуно без икаквог греха, и толико јачи од свакога греха да није могао пасти ни у какав грех, и стога постао Спаситељ од греха, јесте Богочовек Христос. Зато је он први човек који је потпуно по вољи Богу Оцу. То Бог Отац објављује свету на изузетно очигледан и убедљив иачин и при Спаситељевом крштењу и при Преображењу, говорећи: “Ово је Син мој мили који је по мојој вољи – ἐν ᾧ εὐδόκησα (Мт. З,17; Мк. 1,11; ср. Лк. 3,22; Мт. 17,5). Сва Божја εὐδοκία је у Господу Христу. Са Његовом појавом у нашем човечанском свету, јавила се и она (Лк. 2,14; Еф. 1,9). Од Њега ми смо дознали какав је човек “по вољи” Богу Оцу. Какав дакле? Христов човек, човек који се у Христа крстио и у Христа обукао, и тако постао христолики човек (ср. Гал. 3,27; 4,19; Рим. 8,29). Само оно што је у нама од Спаситеља Христа, угодно је Богу, по вољи је Богу. А то је на првом месту: наше спасење од греха, смрти и ђавола. Стога је Богу мио сваки човек који гради спасење своје са страхом и трепетом. Све што се у нама, и из нас, бори против греха, од Бога нам је: боголика душа, свете тајне и свете врлине. Када наша боголика душа чезне за спасењем, то она чини што је њена боголика природа вуче ка Богу и светињама Божјим. А ту богочежњивост нашу појачава сам Бог кроз свете тајне и свете врлине. И човек, непрестано помаган Богом, и чини “оно што је угодно Њему”. Само непрекидна сарадња Бога и човека у подвигу човекова спасења осигурава човеку спасење од греха, смрти и ђавола. Ту је божанско и човечанско тако сједињено, тако измешано и сапроникнуто и сапрожето, као душа са телом. Да, то је и природно у Цркви која је тело Божје: у њој све своје човек доживљује и обавља Богом; све човеково је скроз-наскроз прожето Богом: и воља, и срце, и душа, и делатност; све увек бива у категорији богочовечјег, зато све и носи на себи печат богочовечности. Да, богочовечност је знак по коме се распознају хришћани и у овом и у оном свету.
Хотећи и чинећи “оно што је у Христу Исусу” (Флп. 2,5), ми чинимо оно што је угодно Богу: спасавамо се Спаситељем. Јер је Он и спасење наше и “узрок вечнога спасења” свима који су Му послушни (ср. Јевр. 5,9). А што је при томе Бог тај који чини у нама да хоћемо и чинимо оно што је Њему угодно, Њему по вољи, да ли то спутава или уништава нашу слободну вољу? Не, то нитл спутава, нити уништава нашу слободну вољу. То само означава богочовечанску сарадњу Божје и наше људске воље: наша се воља добровољно потчињава Божјој вољи да је води путем спасења; и ова је љубављу води и руководи, подржава и снажи, усавршава и обожује. При том богочовечанском подвигу спасења свога, човек увек остаје човеком, и Бог – Богом; човек се постепено обожује дејством благодатних сила Божјих, увек остајући у границама своје човечанске природе. Савршен пример богочовечанске сарадње Бога и човека, Божјег и човечјег, имамо у самом Богочовеку, Господу нашем Исусу Христу. У Њему је човечанска воља потпуно обожена Божанском, али су и једна и друга занавек остале у својим природама и у својим границама.
2,14
“Све чините без гунћања и двоумљења”, јер је тако судбоносно и важно по наше спасење: свака наша реч, свака мисао, свако осећање, сваки поступак. Да бисмо то постигли, потребно је да сву вољу своју добровољно потчинимо свесавршеној вољи човекољубивог Спаситеља. Онда ћемо с радошћу, без двоумљења и без одлагања свагда чинити све што Спаситељ хоће од нас. Јер нема ничег што Спаситељ захтева од нас ради спасења нашег да није божански савршено, божански спасоносно, и човечански приступачно, човечански остварљиво. Остварити оно што долази од Спаситеља, у томе је спасење човеково, у томе и бесмртна величина његова. Јер га спасење сједињује са Спаситељем, са Богом. А шта је веће од тога? Није ли то једина права величина људског бића; то, и ништа друго под небом и над небом? Зато христочежњив човек и гради своје спасење “са страхом и трепетом”, свесрдно и радосно чинећи све што чудесни Спаситељ захтева од њега.
2,15
Само градећи своје спасење “са страхом и трепетом”, и чинећи “без гунђања и двоумљења” све што је еванђелско, хришћани постају “без мане и чисти”, и то – “усред рода изопаченог и поквареног” који се дави у гресима и распада у страстима. Грех је опака сила која изопачи човека, окрене и преврне све у њему; и он, боголико створење, грехољубљем стрмоглављује себе у мрачно царство зла где се робује незајажљивим страстима. А хришћани, спасавајући се од греха, исцељују своју душу од болести, повраћују јој целост, постају ἀκέραιοι = цели, целостни, читави, и не допуштају да им страсти кваре, разједају, мрве, распарчавају душу. Тако постају “беспрекорна деца Божја”: њихово је боголико биће васцело устремљено ка Оцу њиховом, Богу, коме хитају кроз свете тајне и свете врлине спасења. Помоћу ових светих сила спасења они одбијају од себе грехе и страсти, не допуштају им да се увуку у душу, у савест, у ум, и тамо изазову кварење, труљење, распадање. Тако они чувају и одржавају целостност, интегритет и душе, и савести, и ума. А таква душа, таква савест, такав ум: и хоће, и мисли, и чини само оно што је божанско, бесмртно, вечно; оно што је Богу угодно. Да, хришћанин бити није друго него непрестано вољу Христову творити, и тако у свему Богу угађати.
Чисти, без мане, беспрекорни “усред рода изопаченог и поквареног” хришћани светле у њему “као светила” небеска, као звезде. Што су светила небеска у свету, то су хришћани у роду људском: осветљавају путеве који воде људе спасењу од греха, смрти и ђавола, и одводе их Богу, вечном животу и божанском савршенству. Бог и Господ Христос је једина “истинита Светлост” (Јн. 1,9); испуњени Њиме, хришћани светле у тами овога света као неугасива божанска светила. Све што је Христово у њима, само од себе зрачи божанском светлошћу коју никаква тама не може обузети, ни угасити. Отуда најсавршенији хришћани, Светитељи, чудесно и чудотворно зраче и светле, и осветљавају нам свима путеве спасења.
2,16
Хришћани су беспрекорни, чисти, без мане, и светле у свету само “држећи реч живота”. Шта је “реч живота”? – Еванђеље Господа Христа, а најпре Он сам који се назива Реч живота (ср. 1. Јн. 1,1). Јер је живот по пореклу и по суштини сав од Њега, толико сав од Њега, да је живот – Њиме живот (ср. Јн. 1,1-4), То Му даје право да изјави о себи оно што никада нико од људи није могао нити смео да изјави о себи: “Ја сам живот” (Јн. 14,6; 11,25). Као такав, Он и има силе која савлађује сваку смрт и оживљује човека из свих смрти. Све Његове речи животворне су, “дух су и живот су” (Јн. 6,63), јер долазе од Њега, Бога Речи, Речи живота. Држећи Његове божанске речи, хришћани живе божанским животом “усред рода изопаченог и поквареног”, и светле у њему “као светила”. Такав живот хришћана је оно што ће сачињавати апостолову хвалу на Страшноме суду “у дан Христов”. Јер их је он томе животу привео, и у њему их поукама својим одржавао. На тај начин, његово трчање и труд неће бити узалуд.
2,17-18
Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. “Радост спасења” (Пс. 50,12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову “радост спасења”, славни апостол одлучно захтева од њих: “радујте се са мном”: ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.
2,19-24
Флп. 2,19-24: 19 А надам се у Господа Исуса да ћу скоро послати к вама Тимотеја, да се и ја развеселим кад дознам како сте ви. 20 Јер ниједнога немам једнаке мисли са мном – ἰσόψυχον – који би се истински бринуо за вас. 21 Јер сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса. 22 А његово поштење (= опробаност, прекаљеност, искуство) знате, јер као дете са оцем он је са мном послужио еванђељу. 23 Њега дакле надам се да ћу послати чим видим шта ће бити са мном. 24 А уздам се у Господа да ћу и сам скоро доћи.
2,19
Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива.
2,20
Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима – ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?
2,21
Отуда што “сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса”: сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи “што је њихово” и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: “Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је” (Мт. 16,25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25). Јер шта је то “што је Христа Исуса”, што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Јн. 3,14-17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.
2,22-24
Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се “истински бринути” за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.
2,25-30
Флп. 2,25-30: 25 Нађох пак за потребно да пошљем к вама Епафродита, свога брата и сарадника и ратног друга – συνεργὸν καὶ συστρατιώτην, а вашега посланика и слугу моје потребе; 26 јер он чезнијаше за свима вама, и жаљаше што сте чули да је био болестан. 27 И заиста он беше болестан до смрти; но Бог га помилова, не само њега, него и мене, да ми не дође жалост на жалост. 28 Зато га послах скорије, да се обрадујете кад га опет видите, и мени да олакша мало. 29 Примите га дакле у Господу са сваком радошћу, и такве поштујте, 30 јер за дело Христово дође до саме смрти, не маривши за свој живот, да накнади у служби мојој што вас немам.
2,25
Ево еванђелске похвале о човеку: “брат, сарадник и ратни друг”. И то коме? Ненадмашном алостолу Христовом и трудбенику еванђелском. Брат његов, јер твори вољу Христову (ср. Мт, 12,49); сарадник, јер ради на Еванђељу Христовом; ратни друг, јер ратује за душу своју и за душе својих ближњих. Шта су апостоли у свету? Сарадници Божји: Бог ради велико дело спасења света од греха, смрти и ђавола, а они Му сарађују (ср. 1. Кор. 3,9). То сарађивање Богу значи непрестано ратовање са смрћу, са гресима, са демонима; отимање људи од смрти, од греха, од ђавола. У томе страшном војевању апостолима је осигурана победа: свудаприсутним свепобедитељем Господом Христом они увек побеђују сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола (ср. Рим. 8,37; 1. Кор. 15,57). У томе ратовању учествује Епафродит као ратни друг најхрабријег Христовог ратника у еванђелском рату на земљи: светог апостола Павла. Он је и “слуга потребе” Павлове. Какве потребе? Једне једине Павлове потребе: проповедати Еванђеље, служити Еванђељу. Јер он других потреба нема; ово је за њега “једино потребно” (ср. Лк. 10,42). И тој јединој потреби његове душе служи Епафродит као сарадник и саратник.
2,26
Шта еванђелска љубав у срцу ради, и шта од човека гради? Човекољубивог свеосетљивца и жалостивог саосетљивца. Такав је свети Епафродит.
2,27
Тугује тугом тужних; брине бригу брижних; мучи се спасењем других као својим. Не штеди себе нимало у еванђелским подвизима. Кроз њих га води еванђелска истина: и коса на глави нам је сва избројена; и длака с главе наше не пропада без промисла
2,28-29(30)
Божјег (ср. Лк. 12,7; 21,18). Све је у нашем бићу и у нашем животу под промислом Божјим. Свака наша мисао, сваки наш доживљај, и онај најобичнији, има значаја по наше спасење. Зато код хришћана све треба да бива у Господу. Ако је сусрет, нека је “у Господу”; ако је пријем, нека је “у Господу”; ако је разговор, нека је “у Господу”; ако је размишљање, нека је “у Господу”; ако је ред, нека је “у Господу”. То је начин да се не огрешимо ни о своју душу ни о своју браћу. Тако се ради “дело Христово” у свету. Само тако. А “дело Христово”, шта је? Спасење света. Оно се непрестано ради у телу Христовом, Цркви. Оно захтева целога човека: сву душу његову, сав ум, сву вољу, сву снагу, све срце. Еванђелско је гесло: све за Христа! све за Еванђеље! А то значи: све за спасење ближњих! Зато нам је земаљски живот и дат; у томе је његов божански смисао. Ради тога отићи у смрт – радост је и усхићење за сваку христочежњиву душу.
НАПОМЕНЕ:
- тамо, Ноmil. V, 1-2; соl. 214-215.
- Икуменије – Соmment. in Epist. аd Philip. cap. 2, v. 4; P. gr. t. 118, col. 1277 D – 1280 A.
- Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 2, v. 4; соl. 1160 С.
- Блаж. Теодорит, Interpr. Ер. аd Рhiliр., сар. 2, v. 11; Р. gr. t. 82, col. 572 С.
- Свети Златоуст, тамо, Ноmil. VII, 2; соl. 231.
- тамо. Ноmil. VIII, 1; соl. 239.
- овога τοῦ нема у старо-грчком тексту посланице који смо користили при редакцији (Зор. А. Ст.).
Tags: Авва ЈУСТИН Ћелијски
