NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
2,1-11
 
Flp. 2,1-11: 1 „Ako ima dakle koja uteha u Hristu, ako ima koja pouka ljubavi, ako ima koja zajednica Duha – εἴ τις κοινωνία Πνεύματος, ako ima koja milostivost i žalostivost, 2 ispunite moju radost, da jedno mislite – ἵνα τὸ αὐτὸ φρονῆτε (= da isto mislite), jednu ljubav imate, jednodušni i jednomisleni. 3 Ništa ne činite uz prkos ili za praznu slavu, nego smirenoumljem smatrajte jedan drugog većim od sebe. 4 Ne gledajte svaki na svoje, nego svaki i na ono što je drugih. 5 Jer ovo da se misli među vama što je u Hristu Isusu (= ovo mislite u sebi što je u Hristu Isusu), 6 koji, budući u obličju Božjem, nije se otimao da se izjednači s Bogom, 7 nego je ponizio sebe – ἑαυτὸν ἐκένωσε (= ispraznio sebe), uzevši oblinje sluge, postavši kao i drugi ljudi. 8 I našavši se naoči kao čovek, on ponizi sebe – ἐταπείνωσεν ἑαυτὸν – postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. 9 Zato i Bog njega silno uzvisi, i darova mu ime koje je veće od svakoga imena, 10 da se u ime Isusovo pokloni svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i pod zemljom, 11 i da svaki jezik prizna da Isus Hristos jeste Gospod na slavu Boga Oca.
 
2,1-2
 
Najteže je vladati svojim mislima i osećanjima. U tebi su, a ne znaš im ni poreklo ni kraj. Otkuda dolaze, kuda odlaze? Izlaze sve iz nekih bezdana odozdo, utonu sve u neke bezdane naviše, naokolo. Pa ipak ostaju u tebi, i tebe čine tobom, i pomoću njih ti osećaš i saznaješ da si ti – ti, a ne neko drugi. Ustvari, oni su tvoj pravi život. Ono što mi nazivamo životom, život je utoliko ukoliko to osećamo i saznajemo. Ako nam je osećanje zdravo i beskrajno, i misao, onda nam je i život beskrajan. Ako su nam misli kratke, sakate, zgrčene, sušičave, mrtvičave, a uz njih i osećanja, onda nam je takav i život. Kako osećamo i saznajemo život, takav nam i izgleda: krajan i beskrajan, smrtan i besmrtan. Ako su nam misli i osećanja beskrajni i besmrtni, onda i život osećamo i saznajemo kao nešto beskrajno i besmrtno. Smatramo li pak da je naš život nešto što se završava smrću, znak je da su nam misli i osećanja porobljeni nečim smrtnim. Mi u svet oko sebe izzračujemo ono što sačinjava nam unutrašnji svet. Dijapazon, raspon ljudskih misli i osećanja je ogroman: naniže proteže se do đavola, naviše do Boga, a čovek – između toga dvoga. Ako je čovek bogočežnjiv, i svoje srce drži u Bogu (sr. Flp. 4,7), onda sve njegove misli i osećanja uplove u sve božanske beskrajnosti, u sve besmrtnosti, u sve večnosti; i on se oseća sav beskrajan, sav besmrtan, sav večan. Prožete i sa svih strana opkoljene božanskim i večnim, mada vrlo raznovrsne i veoma mnogobrojne, njegove se misli uvek slivaju u jedno: u božanstveno, u besmrtno, u večno. Tako i njegova osećanja, sva su opkoljena Bogom i Njegovim beskrajnostima. A biti u Božjim čudesnim beskrajnostima, postojati i kretati se i živeti u njima, to i jeste pravi život misli i osećanja, njihovo božansko naznačenje. To je ono što čini da misli raznih ljudi misle jedno, i njihova osećanja osećaju jedno: Boga, Njegova beskrajna savršenstva i neiskazana blaženstva. Otuda samo u Bogu ljudi mogu jedno misliti i jedno osećati: „jedno mislite, jednu ljubav imajte“.
Da to postigne, potrebno je čoveku da svega sebe pronikne Hristom i Njegovim Duhom Svetim. Tada se svaka njegova misao preobražava u bogomisao, i svako njegovo osećanje – u bogoosećanje. To je istinska uteha i za misao ljudsku, i za osećanje; to njihov istinski život, istinska besmrtnost, istinska večnost: – „ako ima koja uteha u Hristu“. A u Njemu jedino i ima. Vodeći i rukovodeći ljudske misli i osećanja, Bogočovek ih svojom božanskom silom preobražava u božanski uzvišene, besmrtne i blagoslovene. A ta božanska sila jeste, na prvom mestu, ljubav. Prožete božanskom ljubavlju, misli ljudske se preobražavaju iz sile u silu. Tako i osećanja. Ljubav je glavna misleća i osećajuća sila. Ljubavlju misliti, ljubavlju osećati, – eto šta daje božanski smisao i božansku vrednost i ljudskim mislima i ljudskim osećanjima; eto šta ih uči besmrtnosti i večnosti: – „ako ima koja pouka ljubavi“.
Ljudski duh je bogoliki, duholiki odblesak Boga Duha Svetoga, zato mu je za normalan život potrebna zajednica, opštenje sa Duhom Svetim: κοινωνία τοῦ Πνεύματος. Dok je god zatvoren u sebe, ili svetom oko sebe, on se nalazi u bezizlaznim teškoćama i neiskazanim mukama. Tada živi kao u mnogim grobovima. A čim verom stupi u zajednicu sa Svetim Duhom, on vaskrsava iz svih grobova svojih, pronalazi pravoga sebe i svoje pravo naznačenje. Pravo, istinsko, božansko naznačenje ljudskoga duha jeste: živeti u Duhu Svetom. Jer samo život u Duhu Svetom daje besmrtnost i radost i njegovim mislima i njegovim osećanjima. Van Duha Svetoga, i misao i osećanje nisu drugo do – „muka duhu“, i pakao duhu. „Ako ima koja zajednica Duha“. Da, ima; eno je sva u Crkvi, jer je sav Duh Sveti u njoj. A život u Crkvi nije drugo do neprekidna zajednica duha ljudskog sa Duhom Svetim. To nam je podario Bog čovekoljublja – Gospod Hristos. Njega radi je Utešitelj Blagi i sišao u naš svet; Njega radi i ostao u Njegovom Bogočovečanskom telu kao duša Crkve. Svojom blagodaću Duh Sveti ujedinjuje sve članove Crkve u jednu dušu, u jedno srce; u sabornu dušu Crkve i u saborno srce Crkve. I misao im je lično-saborna i osećanja lično-saborno, jer svaki pripada svima i svi svakome. Ali pri tome svaki ostaje potpuno u svojoj neokrnjenoj ličnosti sa svima svojim individualnim odlikama. Kada misli misao, misli je svojom dušom koja je blagodatno-organski vezana sa sabornom dušom Crkve; tako i svako osećanje dolazi iz srca koje je blagodatno-organski povezano sa sabornim srcem Crkve. „Jedno mislite“; – da li to sputava i upropašćava misao? Ne, jer su hrišćaninovoj misli otvorene sve božanske beskrajnosti i bezgraničnosti, i u njima sva božanska savršenstva. I kada hrišćanin misli, on Hristom misli u Duhu Svetom; i kada oseća, on Hristom oseća u Duhu Svetom. To je ono što stalno osigurava božansku slobodu i božansku bezgraničnost i mislima hrišćaninovim i osećanjima. To isto čini te su hrišćani i „jednodušni“ – σύμψυχοι (= sadušni) i jednomisleni – τὸ ἓν φρονοῦντες“. Da tako hrišćani misle, i da tako osećaju, eto u čemu je radost svetog i mnogobrižnog apostola: „ispunite moju radost“ …
U našem čovečanskom svetu hristolika ljubav se uvek projavljuje kao evanđelska milostivost i žalostivost: „ako ima koja milostivost i žalostivost“ … Ima ih u izobilju u svakom pravom hrišćaninu, jer ih Duh Sveti obilio izliva i razliva po svakoj hristoljubivoj duši (sr. Rim. 5,5). Milostivost i žalostivost, – ta u tome je celokupno Evanđelje Spasovo; u tome sav odnos Jedinog Čovekoljupca prema grešnom rodu ljudskom. Ko je tako beskrajno žalostiv i bezgranično milostiv kao On – Svemilostivi Saosetljivac? A po ugledu na Njega, i po daru od Njega, krotki i žalostivi svetitelji Njegovi. Jer im je sva duša satkana od svemilosne evanđelske žalostivosti i svenežne evanđelske milostivosti.
 
2,3
 
Takav život ispunjuje hrišćanina neizmernom smernošću. U njemu stalno gori osećanje i svetli saznanje da je sve to dar Božji, a ne njegova zasluga. Sam um njegov, koji neprestano svoje misli preobražava u bogomisli, ispunjuje se beskrajnim smirenjem i pred Bogom i pred ljudima. Tako se sav um pretvara u smirenoumlje: smireno umuje o svemu, uvek pogledajući na Boga i Gospoda, i svaku misao završavajući Njime. Smirenoumlje i jeste: o svemu misliti, umovati Bogom; svaku misao Njime voditi, Njime rukovoditi, Njime hraniti, Njime ograđivati, Njime kontrolisati. Takav čovek iskreno smatra druge većima od sebe, i boljima od sebe. Nema svetitelja koji sebe nije smatrao grešnijim od svih ljudi. Sveti život se uvek projavljuje kao osećanje svegrešnosti. Gledajući sebe iz Boga, iz savršenstava Božjih, šta može i najsvetiji čovek videti u sebi, ako ne greh i slabost i nemoć? i kako sebe smatrati, ako ne manjim od drugih, gorim od drugih? Zato sveti apostol jasno i odlučno naređuje: „Smirenoumljem smatrajte jedan drugoga većim od sebe“. – Gordoumlje pak deluje suprotno: ono navodi čoveka, te on drugoga smatra manjim od sebe, i gorim od sebe.
Navodeći apostolove reči: „Ništa ne činite uz prkos ili za praznu slavu“, sveti Zlatoust blagovesti: Ja stalno govorim da je to uzrok svih zala. Otuda su sukobi i svađe, otuda klevete i prepirke, otuda ohlađenje ljubavi, kada volimo slavu ljudsku, kada postanemo robovi počasti ljudskih. Rob slave ne može biti istinskim robom Božjim. A kako možemo izbegnuti slavoljuble? Evo, sveti apostol kazuje: „smirenoumljem smatrajte jedan drugog većim od sebe“. – Eto pravila punog svake filosofije, svake bogomudrosti! eto divnog rukovodstva za naše spasenje! Ako ti zamišljaš, veli apostol, da je drugi bolji od tebe i uveriš sebe u to; i još više, ako ne samo govoriš to nego si i ubeđen u to, i ukazuješ mu poštovanje, onda se nećeš srditi gledajući gde mu drugi odaje poštovanje. Tako dakle, smatraj drugog ne samo boljim od sebe nego i većim, pa ti neće biti ni čudno ni bolno gledati gde se njemu odaje poštovanje; čak ako te on i uvredi, ti ćeš podneti to velikodušno, jer si ga priznao boljim od sebe; stane li te grditi, podnećeš; učini li ti kakvo zlo, otrpećeš ćutke. Jer kada si se jednom u duši svojoj potpuno ubedio da je on bolji od tebe, onda se nećeš gneviti ma kakvo ti zlo on učinio, a nećeš mu ni zavideti. Jer onima koji stoje visoko, niko ne zavidi, pošto svaki drži da njima pripada sve. Tako će biti, ako si ti smerno raspoložen prema drugome. A kada i drugi, koji je doživeo od tebe takvo poštovanje, bude imao isto raspoloženje prema tebi, zamisli onda kakvu dvostruku tvrđavu dobrodušnosti prestavljate vas dvoje. Dokle god ti budeš smatrao drugoga dostojnim poštovanja, i on tebe, neće se desiti ništa neprijatno. Jer kada je takvo ponašanje sa strane jednoga u stanju uništiti svaku ljutnju, onda pri obostranom takvom raspoloženju ko će razrušiti takvu tvrđavu? Ni sam đavo, jer je to tvrđava trostruka, i četvorostruka, i mnogostruka. Nema sumnje, smirenoumlje je uzrok svega dobroga.[1]
 
2,4
 
Odlika je svakog hrišćanina osećanje sabornosti, osećanje lične sveodgovornosti. On zna: kada pada, on sa sobom i druge obara; kada se diže, on sa sobom i druge podiže. Njegov život nije samo njegov, već utkan u život ostale braće po veri, jer svi sačinjavamo jedno telo, Crkvu. A u Crkvi nam je sve zajedničko: i Bog, i svetinje, i duša, i savest, i srce. Kako onda sebično i samoživo gledati samo „na svoje“? Evanđelski je: brinuti i za druge kao za sebe; gledati na svoje kao na njihovo, i na njihovo kao na svoje. Ko zna koliko duguješ svetiteljima Božjim, i njihovim molitvama, i samu dušu svoju, i samu veru svoju, i samo spasenje svoje! A o imanju i da ne govorimo. Ono je sasvim Božje: tebi je kao pozajmica dato od Boga; pozajmljeno tebi, da bi i ti, ne od svoga, već od pozajmljenoga pozajmljivao drugima. Ustvari, svi mi živimo isključivo na imanju Božjem. Šta imaš, a da nisi primio? Bog ti je dao i dušu, i srce, i telo, i misao, i osećanje. Sve je to Božje imanje. Dato ti je da ga obrađuješ. Tako i postupaj sa njim. Tako gledaj i na braću svoju oko sebe. I njima je Bog poverio svoje imanje; nekome više, nekome manje. Vodi računa o Božjem imanju, pa bilo povereno tebi ili tvojim bližnjima. Vodi računa o njihovoj duši, kao o svojoj, i o njihovom spasenju, kao o svom: „Ne gledajte svaki na svoje, nego svaki i na ono što jv drugih“. Vidiš, bogonosni apostol naređuje: „svaki“, – nema izuzetka. Ne postupaš li tako, odgovaraćeš Bogu za rasipanje, ili za nipodaštavanje, ili za uništavanje imovine Božje. „Kada svaki, ostavljajući svoje, stara se o dobru drugoga, i u njih biva: ja o tvome, a ti o mome; onda to već nije život ljudski nego anđelski.[2] „Kada ja gledam ono što je dobro za tebe, a ti ono što je dobro za mene, onda tu nema mesta ni slavoljublju, ni svađi, niti ikakvom zlu uopšte; to je prosto život anđelski i božanski.“[3]
 
2,5
 
Eto glavnog cilja, eto svecilja: misliti „ono što je u Hristu Isusu“. Krajnja meta i najviši domet ljudske misli jeste misao Hristova, a ljudskog osećanja – osećanje Hristovo. Tek sa Hristom mi smo ljudi doznali šta je to savršena misao ljudska, i šta – savršeno osećanje ljudsko. To je: Hristova misao i Hristovo osećanje. Tek u Hristu ljudska misao je došla do svoje božanske besmrtnosti i večnosti; tako i ljudsko osećanje. Hristova misao, to je božanski besmrtna i božanski večna misao ljudska; Hristovo osećanje, to je božanski besmrtno i božanski večno osećanje ljudsko. Svaka ljudska misao, ako se ne preobrazi u Hristovu misao, sasuši se, istruli; a od trulih misli ucrvlja se duša u čoveku. Tako i od trulih osećanja. A sva su naša osećanja trula i crvljiva, ako ih nismo preobrazili u Hristova osećanja.
Misliti „ono što je u Hristu Isusu“. A šta je to? Sve što On ima i sadrži u sebi kao Bog Logos: sva božanska svojstva i savršenstva; i sve što On ima i sadrži u sebi kao čovek: sve njegove čovečanske osobine, misli, osećanje, podvizi, doživljaji, dela; sav njegov život od rođenja pa do vaznesenja, i od vaznesenja pa sve do Strašnoga Suda, i od Strašnoga suda pa kroz svu božansku večnost, beskonačnu, bezgraničnu, nemerljivu. Misliti o tome, o svemu tome, to je naša prva hrišćanska dužnost, danonoćna dužnost. Recite, može li onda biti i kraja i broja našim mislima, našim osećanjima? O, onda smo beskrajni i besmrtni kroz svaku misao, kroz svako osećanje; hristovski, bogočovečanski beskrajni i besmrtni. Onda – nema smrti više ni za našu misao, ni za naše osećanje. Jer svaka naša misao, i svako naše osećanje, silom Hristovom savlađuje sve smrti i sve smrtno. Ustvari, život nas hrišćana u ovom svetu nije drugo do neprekidno podražavanje Gospoda Hrista kroz doživljavanje svega Njegovog, a na prvom mestu Njegove svepobedne vaskrsne sile, čijom blagodaću pobeđujemo sve smrti i sve smrtno u nama i u svetu oko nas.
Ne misliš li o ljudima „ono što je u Hristu Isusu“ o njima, tojest ono što On misli o njima, zar si hrišćanin, zar brat, zar čovek? Ne želiš li im, ne osećaš li za njih ono što i Gospod Hristos, još nisi hrišćanin, još si podčovek. Što je u Hristu Isusu za svakog čoveka, to treba da bude i u nama. Onda smo hrišćani, i braća, i ljudi. – Misliti o svetu? Ne misliš li hristovsku misao o svetu, zalutao si u bezizlazne lavirinte; i nikad nećeš pronaći pravi smisao svetu. Misliš li o čoveku, o pčeli, o ptici, o cvetu, – isto tako. Jer i najmanji cvet je toliko tajanstven, da se u lavirintu njegove tajanstvenosti može bespovratno izgubiti svaka ljudska misao, ako je ne vodi Bog Logos. Misliš o životu, o smrti, o dobru, o zlu, o istini, o zabludi, o pravdi, o nepravdi, – ako se misao tvoja o svemu tome ne izvije u hristomisao, mora se pretvoriti u besmisleno i tragično mučeništvo. A o društvu, o porodici, o naciji, o čovečanstvu, ne misliš li Hristom, nikad im nećeš pronaći pravi smisao, niti pravilno rešiti ijedan njihov problem.
Misliti o svemu Hristom, – eto glavne zapovesti za svakog hrišćanina, eto našeg hrišćanskog kategoričkog imperativa. No Hristom se može misliti, ako se ima „um Hristov“. Sveti apostol tvrdi za hrišćane: „Mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16), Kako smo ga stekli? Živeći u bogočovečanskom telu Njegovom – Crkvi, kome je On glava. Življenje u Crkvi sjedinjuje celo naše biće sa bićem Crkve, sjedinjuje i naš um sa bogočovečanskim, sabornim umom Crkve, i osposobljava nas da umujemo po Hristu, da lšslimo „ono što je u Hristu Isusu“. Misleći pak Hristovim umom, sabornim umom Crkve, hrišćani i mogu „jedno misliti“, jedno osećati, „jednu ljubav imati“, i biti jedne duše i jednog srca, „jednodušni i jednomisleni“.
 
2,6
 
Bog i Gospod Hristos spustio se do čoveka, pa čak i sam postao čovek, da bi ljudi mogli misliti „ono što je u Hristu Isusu“, i živeti „dostojno Boga“. Bog je postao čovek, da bi čoveka učinio Bogom, kako to najradije govore sveti Oci. Ili: Bog se očovečio, da bi čoveka obožio. Postavši čovek, Gospod Hristos je i nadalje ostao Bogom, jer to kazuju reči duhonosnog apostola: „budući u obličju Boga“. Biti „u obličju Boga“ i znači: biti Bog. Takvo je bogomudro tumačenje svetih Otaca. Iako Bog, no postavši čovek, Hristos se „nije otimao da se izjednači s Bogom“, nego je živeo smerno kao niko. „Bog Logos je po prirodi Bog. Budući u obličju Boga, On se nije otimao da se izjednači s Bogom, jer je po prirodi imao tu jednakost.[4] Živeći na zemlji u neiskazanoj smernosti, očovečeni Bog Logos je time pokazao da je smernost put novog života, života kojim živi ovaploćeni Bog i svi Njegovi pravi sledbenici. Smernost je „ono što je u Hristu Isusu“ najočiglednije.
 
2,7
 
Postavši čovek, Bog Logos je nema sumnje beskrajno „ponizio sebe“ (ἑαυτὸν ἐκένωσε = ispraznio sebe), te je prosto neverovatno kako je i nadalje mogao stalno i neizmenljivo ostati Bogom živeći u majušnom i ništavnom biću ljudskom. Jer, po samoj prirodi svojoj, čovek je neuporedljivo manje i niže biće od Boga. Osim toga, čovek je prirodu svoju grehom i smrću toliko srozao, toliko opoganio, da je samo beskrajno čovekoljublje moglo pobuditi Boga da postane čovek. To je smirenje i poniženje kome nema slična, akamoli ravna. „Da Bog postane čovek, – to je veliko, neiskazano i neizrazivo smirenje, poniženje.[5] Veće poniženje Bog nije mogao izabrati za sebe. Ali bez toga ni svoje besprimerno čovekoljublje pokazati. Zato sveti apostol, da bi izrazio ovo čudo besprimernog smirenja i čovekoljublja, upotrebljava izuzetan i neobično snažan izraz: ἐκένωσε ἑαυτὸν = isprazni sebe. Kao da je Bog Logos, postavši čovek, ispraznio sebe od svega božanskog. I zaista, kada bi Bog mogao pasti, tojest prestati biti Bog, onda bi za Njega bio najveći pad – postati čovek. Ali, Bog Logos postaje čovek ne prestajući biti Bogom, i živi kao čovek ostajući uvek neizmenljivim Bogom. On „koji je obličje Boga nevidljivoga“ (Kol. 1,15) uzima na sebe obličje čoveka vidljivoga, da bi sobom podigao čoveka do Boga. A to znači: da bi ga spasao od greha, smrti i đavola. On, večni Bog, ulazi kao stvarni čovek u naš svet greha, smrti i đavola, i živi u njemu kao istinski čovek, i najočiglednije pokazuje kako se u svetu greha može živeti bez greha, i u svetu smrti – pobediti smrt i satrti đavo. Tako On postaje i Spasitelj i spasenje, On – istiniti Bog i istiniti čovek, On – Bogočovek. Očigledna je i opitna istina: spasenje je u Spasitelju; čovek se spasava od greha, smrti i đavola, živeći Bogom i Spasiteljem našim Isusom Hristom. Spasenje se nikome ne nameće nasilno. Spasitelj ga predlaže i daje. On je postao „kao i drugi ljudi“, i u svemu bio istinski čovek, samo da bi im na pristupačan, čovečanski način dao sva sredstva i sile spasenja, dao kao brat braći po telu i krvi (sr. Jevr. 2,14-18). I zaista, On je toliko bio stvarni čovek, običan čovek, toliko „kao i drugi ljudi“, da su se Njegovi savremenici, gledajući Njegova božanska dela i sile, u čudu pitali: „Otkuda ovome to? I kakva mu je premudrost dana? I čudesa takva čine se njegovim rukama? Nije li ovo drvodelja, sin Marijin, a brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov?“ (Mk. 6,2-3; sr. Mt. 13,55). „Postavši kao i drugi ljudi“, Bog Logos je činio božanska dela i projavljivao božansku svemudrost zato što nije prestao biti Bog. „Postavši kao i drugi ljudi“ u svemu osim greha, On je sve poslove ljudske obavljao bez učešća greha, sve misli ljudske mislio bez učešća greha, sva osećanja ljudska osećao bez učešća greha; rečju: sav život ljudski proživeo bez učešća greha.
 
2,8
 
I sebe tako uzvišenog, tako savršenog, tako bezgrešnog, ponizio „postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu“. Zato, da bi kao stvarni čovek u ime svih ljudi, i za sve ljude, i mesto svih ljudi pobedio smrt, i spasao ih od smrti. Spustio se u smrt, u ambisni ponor smrti, da bi otuda kao svemoćni bezgrešni čovek, Bogočovek, izbavio rod ljudski. Zaista je neizmerno poniženje za bezgrešnog Bogočoveka spustiti se u smrdljivi ponor smrti, gde se raspalo i truli toliko ljudskih bića, gde je smrad od grehova neizdržljiv, gde je svirepa vlast zlosmradnih duhova nečistih nepodnošljiva. „Poslušan do same smrti“, – poslušan kome, čemu? Božanskoj ljubavi, i nameri, o spasenju sveta krsnom smrću Sina Božjeg. „Poslušan“ svojoj bezgraničnoj ljubavi za čoveka, svojoj žalostivosti, svojoj svemilostivosti. Smrt je poniženje za bogalikog čoveka, akamoli za bezgrešnog Bogočoveka. Čovek je iz greholjublja ponizio sebe do smrti, i potčinio sebe smrti; bezgrešni Bogočovek je iz čovekoljublja dobrovoljno ponizio sebe do smrti, i potčinio sebe smrti. Greholjubiv do kraja, čovek nije mogao izbaviti sebe od smrti, jer je svojim vlastitim gresima, kao neraskidljivim okovima, sam sebe držao u ropstvu smrti. A gresi su sila smrti. Bezgrešni Bogočovek je stvarno umro kao čovek, ali Ga smrt nije mogla zadržati u svome ropstvu, pošto u Njemu nije bilo greha, – te jedine sile pomoću koje smrt drži u svome ropstvu ljudska bića. Tako je bezgrenši Bogočovek svojom smrću uništio smrt. Ušavši u nju dobrovoljno, On ju je iznutra razorio svojom bogočovečanskom bezgrešnošću i svepravednošću, i tako spasao rod ljudski od nje. Svepravedan i svesvet, bezgrešni Bogočovek je osvetio i samo najsramnije oruđe smrti – krst, i preneo na njega čudotvornu spasilačku silu svoje Bogočovečanske ličnosti. Otuda je krst ne samo znak spasenja nego i sama sila spasenja, sama – „sila Božija“ (1. Kor. 1,18).
Sebe svepravednog i svesvetog, sebe bezgrešnog Bogočoveka dobrovoljno poniziti do smrti, i to sramne smrti na krstu, zaista je smernost kojoj nema ravne ni u jednome od postojećih svetova. Zato je smernost i postala neophodna evanđelska vrlina i sveta sila spasenja, koju samo Bog daje ljudima za njihovo bezgranično smiravanje sebe pred bezgrešnim i svesmernim Gospodom Isusom. Spasonosnom smirenoumlju i svemoćnoj smernosti hrišćani se uče od samoga Gospoda Isusa (sr. Mt. 11,29; Lk. 22,27; Jn. 13,5.13-15).
 
2,9
 
Zbog tako jedinstvenog i bezgranično spasonosnog podviga, Bog je silno uzvisio Hrista, uzvisio Ga kao čoveka, jer je Hristos kao Bog Logos u svemu ravan Bogu Ocu, pa i u božanskoj uzvišenosti. Uzvišujući Ga kao čoveka, Bog je pokazao za kakvu je božansku uzvišenost i slavu sazdana ljudska priroda. Tako je otkriven sav put ljudske prirode: od ponora smrti do uvrh nebesa, od đavola do Boga. Jer dok je u gresima i u ropstvu smrti, ljudska priroda sedi s desne strane đavola; a sa Hristom i u Hristu ona se uzvisila iznad Heruvima i Serafima, i sedi s desne strane Boga. Taj put od ponora smrti do uvrh nebesa prošao je prvi sam Gospod Hristos Bogočovek, i proputio ga za sve ljude. I ostavio nam i ugled i sile da za Njim idemo. Da, i ugled i sile. Jer samo On daje blagodatne sile za tako strašan i veličanstven podvig. Oslanjajući se na beskrajno čovekoljublje Spasovo, sveti apostol nam i naređuje da mislimo „ono što je u Hristu Isusu“, i da tražimo „ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga“ (Kol. 3,1).
„I darova mu ime koje je veće od svakoga imena“, toliko veće da – „nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mi mogli spasti“ (D. A. 4,12). Bogočovek Hristos je toliko jedinstveno i izuzetno biće u svima svetovima da – „nema ni u jednome drugome spasenja“ (D. A. 4,11). U samoj stvari, Bogočovek je jedina prava veličina među svima bićima u svima svetovima, jedino biće koje zaslužuje da Mu se „pokloni svako koleno onih koji
 
2,10
 
su na nebu i na zemlji i pod zemljom“. A ljudima je dato da Ga prate u toj Njegovaj slavi, ako Ga prate u Njegovom podvigu, tojest ako Njime spasavaju sebe od greha, smrti i đavola. Da im olaška sam podvig spasenja, On im daje sve božanske sile koje su im potrebne da bi postali „učesnici u Božjoj prirodi“, a time i učesnici u neizrečenoj slavi Božjoj (sr. 2. Petr. 1.3-9). „Onih koji su na nebu“, – to su Anđeli i duše pravednika; „onih na zemlji“, – to su ljudska bića u zemaljokom svetu; „onih pod zemljom“, – to su duše grešnika u donjim svetovima. Svima se daje mogućnost da se poklone Gospodu Isusu kao Spasitelju svekolikog roda ljudskog.
 
2,11
 
Posle svega što je učinio za rod ljudski, mora svaki normalan čovek priznati, da je Isus Hristos zaista Bog i Gospod. Jer šta je to što On kao Gospod i Spasitelj nije učinio, a trebalo je da učini? koje nam je dobro mogao dati, a nije nam dao? koju istinu mogao objaviti, a nije nam objavio? Sve što je radi spasenja našeg trebao da bude, bio je; sve što je trebao da doživi, doživeo je; svs što je trebao da učini, učinio je; sve što je trebao da nam daruje, darovao nam je; – i tako svim i svačim najočiglednije pokazao i najubedljivije dokazao: da je zaista jedini Bog i Gospod sveta, i jedini Spasitelj i spasenje sveta.
 
2,12-18
 
Flp. 2,12-18: 12 Zato, ljubljeni moji, kao što svagda bejaste poslušni, ne samo kad sam kod vas, nego sad mnogo većma kad nisam kod vas: gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom. 13 Jer je Bog koji čini u vama i da hoćete i da činite ono što mu je ugodno – ὁ Θεὸς γάρ ἐστιν ὁ ἐνεργῶν ἐν ὑμῖν καὶ τὸ θέλειν καὶ τὸ ἐνεργεῖν ὑπὲρ τῆς εὐδοκίας. 14 Sve činite bez gunđanja i dvoumljenja, 15 da budete bez mane i čisti, deca Božja besprekorna usred roda izopačenoga i pokvarenoga, u kome svetlite kao svetila u svetu, 16 držeći reč života, na moju hvalu u dan Hristov, da mi ne bude uzalud trčanje i trud. 17 No ako i žrtvovan budem na žrtvu i službu vere vaše, radujem se, i radujem se s vama svima. 18 A isto tako radujte se i vi, i radujte se sa mnom.
 
2,12
 
Radi spasenja sveta Gospod Hristos je postao „poslušan do same smrti, i to smrti krsne“, zato i hrišćani treba da budu poslušni u svemu što se odnosi na njihovo spasenje. To je njihova svagdašnja dužnost, a primer im je sam Spasitelj. Ta njihova svagdašnja dužnost, ta njihova danonoćna poslušnost je u ovome: „Gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom“. „Gradite“, jer ste vi sami graditelji svoga spasenja. Istina, sve što je potrebno za spasenje nalazi se u Spasitelju: sva sveta sredstva i sve svete sile. Vaše je da ih verom dobijete. I da od te građe gradite svoje spasenje pomoću ostalih evanđelskih vrlina; da je ugrađujete u dušu svoju, u srce svoje, u savest svoju, u sve biće svoje, u sav život svoj. I tako sagradite sebi „kuću večnu na nebesima“ (2. Kor. 5,1). Ona se gradi ovde na zemlji, a po građi – sva je nebeska, i po trajanju – sva večna. Pri građenju, strah i trepet su vam glavni saradnici. Strah i trepet od tako uzvišenih, božanskih svetinja spasenja; a pre njih – strah i trepet od samog svebožanskog Spasitelja, ovaploćenog Boga Logosa. Taj svešteni strah i trepet su vaše oči, vaš vid spasenja; bez njih se vaše spasenje ne može ni graditi, ni sagraditi. Koliko je vidovitosti, koliko straha i trepeta potrebno čoveku, da bi svaku svetinju spasenja, svaku svetu tajnu spasenja upotrebio besprekorno i sveto! Isto tako, koliko je te vidovitosti potrebno da bi u građenju svoje duše, svoje „večne kuće“, mogao dostojno i bogodolično ugraditi sve svete vrline evanđelske!
„Gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom“, jer vas sa svih strana vrebaju zli dusi, i danonoćno navaljuju na vas kroz razne grehe, sablazni, iskušenja, eda bi na neki način iz vaše građevine spasenja ili izvukli neki kamen, ili je oštetili, ili potkopali, ili srušili. Strah i trepet spasenja umnožavaju se upražnjavanjem evanđelskih vrlina, držanjem zapovesti Gospodnjih. Evanđelska je istina: što vrline sagrade, to gresi razgrade, ako se stalno ne bdi i ne straži. Svaka misao, i pogled, i postupak ili doprinosi našem spasenju ili škodi. Sa kakvim onda strahom i trepetom treba motriti na svaki pokret svoje duše, na svaku misao, na svako osećanje, na svaku želju! Život nam se daje za zidanje zgrade spasenja našeg, i to – večne zgrade na nebesima. Sa koliko nam onda straha i trepeta valja ispuniti svaki naš dan na zemlji i svaku noć! ne, nego svaki trenutak dana i noći, jer smrt može iznenada naići, a zgrada spasenja našeg, avaj! ili nedovršena, ili napukla, ili tek započeta! Vreme života koje nam se daje na zemlji „iskupljuje se“ božanski celishodno samo ako „mudro živimo“ (Kol. 4,5), tojest ako ga upotrebljavamo na svoje spasenje.
Neophodno je, veli sveti Zlatoust, sa strahom i trepetom graditi svoje spasenje, jer živeći bez sraha ništa se plemenito i čudesno ne može uraditi. I apostol nije samo rekao: „sa strahom“, nego je dodao: „i s trepetom“, – trepet je vrhunac straha -, želeći da Filipljane učini što pažljivijima. Takav strah imao je sam apostol Pavle. Zato i veli za sebe: bojim se da kako drugima propovedajući sam izbačen ne budem (1. Kor. 9,27). U samoj stvari, ni žitejski se poslovi – τὰ βιωτικά – ne mogu svršavati bez straha, utoliko pre duhovni – τὰ πνευματικά. Reci mi, ko se naučio knjizi bez straha? ko je postao vičan zanatu bez straha? A kad nam je tamo gde ne vreba đavo već samo smeta lenjost, potreban takav strah da bismo otstranili jedino prirodni nehat, – kako onda možemo bez straha izgraditi svoje spasenje pri takvom ratovanju, pri tolikim preprekama? A na koji se način može roditi u nama taj strah? Ako budemo imali na umu: da Bog svuda prisustvuje, sve čuje, sve vidi, ne samo dela i reči, nego i sve što se zbiva u srcu i u dubini duše. Ako tako pastrojimo sebe, onda ništa rđavo nećemo ni učiniti, ni reći, ni pomisliti. Eto, reci mi, kada bi ti stalno stajao kraj svog starešine, zar ne bi stajao sa strahom? A kako ti, stojeći pred Bogom, smeješ se, zevaš, ne bojiš se i ne treptiš? Ne zanemaruj Njegovo strpljenje; On dugo trpi, da bi te priveo pokajanju; zato, ma šta radio, radi svestan svudaprisutnosti Božje. Jer Bog stvarno prisustvuje svuda. Stoga, jeo ti, ili se spremao za spaianje, ili se gnjevio, ili otimao, ili se veselio, ili što drugo radio, – pomisli na prisustvo Božje, pa se nikad nećeš predati smehu, nikad zapaliti gnjevom. Ako stalno budeš mislio na prisustvo Božje, onda ćeš stalno biti u strahu i trepetu, kao da stojiš pored samog Cara. Zidar, makar bio iskusan i vrlo stručan, ipak stoji sa strahom i trepetom, bojeći se da ne padne sa građevine. I ti si poverovao, učinio mnoga dobra, uzišao na visinu: drži se čvrsto, stoj sa strahom, i motri budno da se ne omakneš odatle. Jer je mnogo duhova zla koji žele da te obore.[6]
 
2,13
 
Od početka do kraja spasenja čovekovo je bogočovečanski podvig i delo: u njemu učestvuje i Bog i čovek. Ako čovek gradi svoje spasenje, Bog mu neprestano sarađuje, te on sve što čini – Bogom čini, i sve što hoće – Bogom hoće. Zato bogomudri apostol blagovesti: „Bog je koji čini u vama i da hoćete i da činite ono što mu je ugodno“, što Mu je po volji. A šta je to što je Bogu ugodno, što Mu je po volji? To je: naše spasenje. Jer je čovek, bogoliki stvor Božji, sav mio Bogu, sav – osim greha što je u njemu. A spasenje i jeste podvig koji čoveka spasava od greha, i tako ga čini ugodnim Bogu, po volji Bogu, milim Bogu. Prvi čovek koji je potpuno bez ikakvog greha, i toliko jači od svakoga greha da nije mogao pasti ni u kakav greh, i stoga postao Spasitelj od greha, jeste Bogočovek Hristos. Zato je on prvi čovek koji je potpuno po volji Bogu Ocu. To Bog Otac objavljuje svetu na izuzetno očigledan i ubedljiv iačin i pri Spasiteljevom krštenju i pri Preobraženju, govoreći: „Ovo je Sin moj mili koji je po mojoj volji – ἐν ᾧ εὐδόκησα (Mt. Z,17; Mk. 1,11; sr. Lk. 3,22; Mt. 17,5). Sva Božja εὐδοκία je u Gospodu Hristu. Sa Njegovom pojavom u našem čovečanskom svetu, javila se i ona (Lk. 2,14; Ef. 1,9). Od Njega mi smo doznali kakav je čovek „po volji“ Bogu Ocu. Kakav dakle? Hristov čovek, čovek koji se u Hrista krstio i u Hrista obukao, i tako postao hristoliki čovek (sr. Gal. 3,27; 4,19; Rim. 8,29). Samo ono što je u nama od Spasitelja Hrista, ugodno je Bogu, po volji je Bogu. A to je na prvom mestu: naše spasenje od greha, smrti i đavola. Stoga je Bogu mio svaki čovek koji gradi spasenje svoje sa strahom i trepetom. Sve što se u nama, i iz nas, bori protiv greha, od Boga nam je: bogolika duša, svete tajne i svete vrline. Kada naša bogolika duša čezne za spasenjem, to ona čini što je njena bogolika priroda vuče ka Bogu i svetinjama Božjim. A tu bogočežnjivost našu pojačava sam Bog kroz svete tajne i svete vrline. I čovek, neprestano pomagan Bogom, i čini „ono što je ugodno Njemu“. Samo neprekidna saradnja Boga i čoveka u podvigu čovekova spasenja osigurava čoveku spasenje od greha, smrti i đavola. Tu je božansko i čovečansko tako sjedinjeno, tako izmešano i saproniknuto i saprožeto, kao duša sa telom. Da, to je i prirodno u Crkvi koja je telo Božje: u njoj sve svoje čovek doživljuje i obavlja Bogom; sve čovekovo je skroz-naskroz prožeto Bogom: i volja, i srce, i duša, i delatnost; sve uvek biva u kategoriji bogočovečjeg, zato sve i nosi na sebi pečat bogočovečnosti. Da, bogočovečnost je znak po kome se raspoznaju hrišćani i u ovom i u onom svetu.
Hoteći i čineći „ono što je u Hristu Isusu“ (Flp. 2,5), mi činimo ono što je ugodno Bogu: spasavamo se Spasiteljem. Jer je On i spasenje naše i „uzrok večnoga spasenja“ svima koji su Mu poslušni (sr. Jevr. 5,9). A što je pri tome Bog taj koji čini u nama da hoćemo i činimo ono što je Njemu ugodno, Njemu po volji, da li to sputava ili uništava našu slobodnu volju? Ne, to nitl sputava, niti uništava našu slobodnu volju. To samo označava bogočovečansku saradnju Božje i naše ljudske volje: naša se volja dobrovoljno potčinjava Božjoj volji da je vodi putem spasenja; i ova je ljubavlju vodi i rukovodi, podržava i snaži, usavršava i obožuje. Pri tom bogočovečanskom podvigu spasenja svoga, čovek uvek ostaje čovekom, i Bog – Bogom; čovek se postepeno obožuje dejstvom blagodatnih sila Božjih, uvek ostajući u granicama svoje čovečanske prirode. Savršen primer bogočovečanske saradnje Boga i čoveka, Božjeg i čovečjeg, imamo u samom Bogočoveku, Gospodu našem Isusu Hristu. U Njemu je čovečanska volja potpuno obožena Božanskom, ali su i jedna i druga zanavek ostale u svojim prirodama i u svojim granicama.
 
2,14
 
„Sve činite bez gunćanja i dvoumljenja“, jer je tako sudbonosno i važno po naše spasenje: svaka naša reč, svaka misao, svako osećanje, svaki postupak. Da bismo to postigli, potrebno je da svu volju svoju dobrovoljno potčinimo svesavršenoj volji čovekoljubivog Spasitelja. Onda ćemo s radošću, bez dvoumljenja i bez odlaganja svagda činiti sve što Spasitelj hoće od nas. Jer nema ničeg što Spasitelj zahteva od nas radi spasenja našeg da nije božanski savršeno, božanski spasonosno, i čovečanski pristupačno, čovečanski ostvarljivo. Ostvariti ono što dolazi od Spasitelja, u tome je spasenje čovekovo, u tome i besmrtna veličina njegova. Jer ga spasenje sjedinjuje sa Spasiteljem, sa Bogom. A šta je veće od toga? Nije li to jedina prava veličina ljudskog bića; to, i ništa drugo pod nebom i nad nebom? Zato hristočežnjiv čovek i gradi svoje spasenje „sa strahom i trepetom“, svesrdno i radosno čineći sve što čudesni Spasitelj zahteva od njega.
 
2,15
 
Samo gradeći svoje spasenje „sa strahom i trepetom“, i čineći „bez gunđanja i dvoumljenja“ sve što je evanđelsko, hrišćani postaju „bez mane i čisti“, i to – „usred roda izopačenog i pokvarenog“ koji se davi u gresima i raspada u strastima. Greh je opaka sila koja izopači čoveka, okrene i prevrne sve u njemu; i on, bogoliko stvorenje, greholjubljem strmoglavljuje sebe u mračno carstvo zla gde se robuje nezajažljivim strastima. A hrišćani, spasavajući se od greha, isceljuju svoju dušu od bolesti, povraćuju joj celost, postaju ἀκέραιοι = celi, celostni, čitavi, i ne dopuštaju da im strasti kvare, razjedaju, mrve, rasparčavaju dušu. Tako postaju „besprekorna deca Božja“: njihovo je bogoliko biće vascelo ustremljeno ka Ocu njihovom, Bogu, kome hitaju kroz svete tajne i svete vrline spasenja. Pomoću ovih svetih sila spasenja oni odbijaju od sebe grehe i strasti, ne dopuštaju im da se uvuku u dušu, u savest, u um, i tamo izazovu kvarenje, truljenje, raspadanje. Tako oni čuvaju i održavaju celostnost, integritet i duše, i savesti, i uma. A takva duša, takva savest, takav um: i hoće, i misli, i čini samo ono što je božansko, besmrtno, večno; ono što je Bogu ugodno. Da, hrišćanin biti nije drugo nego neprestano volju Hristovu tvoriti, i tako u svemu Bogu ugađati.
Čisti, bez mane, besprekorni „usred roda izopačenog i pokvarenog“ hrišćani svetle u njemu „kao svetila“ nebeska, kao zvezde. Što su svetila nebeska u svetu, to su hrišćani u rodu ljudskom: osvetljavaju puteve koji vode ljude spasenju od greha, smrti i đavola, i odvode ih Bogu, večnom životu i božanskom savršenstvu. Bog i Gospod Hristos je jedina „istinita Svetlost“ (Jn. 1,9); ispunjeni Njime, hrišćani svetle u tami ovoga sveta kao neugasiva božanska svetila. Sve što je Hristovo u njima, samo od sebe zrači božanskom svetlošću koju nikakva tama ne može obuzeti, ni ugasiti. Otuda najsavršeniji hrišćani, Svetitelji, čudesno i čudotvorno zrače i svetle, i osvetljavaju nam svima puteve spasenja.
 
2,16
 
Hrišćani su besprekorni, čisti, bez mane, i svetle u svetu samo „držeći reč života“. Šta je „reč života“? – Evanđelje Gospoda Hrista, a najpre On sam koji se naziva Reč života (sr. 1. Jn. 1,1). Jer je život po poreklu i po suštini sav od Njega, toliko sav od Njega, da je život – Njime život (sr. Jn. 1,1-4), To Mu daje pravo da izjavi o sebi ono što nikada niko od ljudi nije mogao niti smeo da izjavi o sebi: „Ja sam život“ (Jn. 14,6; 11,25). Kao takav, On i ima sile koja savlađuje svaku smrt i oživljuje čoveka iz svih smrti. Sve Njegove reči životvorne su, „duh su i život su“ (Jn. 6,63), jer dolaze od Njega, Boga Reči, Reči života. Držeći Njegove božanske reči, hrišćani žive božanskim životom „usred roda izopačenog i pokvarenog“, i svetle u njemu „kao svetila“. Takav život hrišćana je ono što će sačinjavati apostolovu hvalu na Strašnome sudu „u dan Hristov“. Jer ih je on tome životu priveo, i u njemu ih poukama svojim održavao. Na taj način, njegovo trčanje i trud neće biti uzalud.
 
2,17-18
 
Vera Hristova: spasava ljude od greha, smrti i đavola, preobražava ih u večna bogoslična bića, ispunjuje ih samim Bogom i Gospodom Hristom, te svetle u svetu kao nebeska svetila. Ta vera i jeste svevrednost radi koje se sveti apostol neprestano žrtvuje, neprestano prinosi sebe na žrtvu svesoženja. I to čini sa radošću. Pa i to nije sve, nego i od hrišćana, radi kojih strada, on zahteva da se raduju njegovim stradanjima. Takva je sila vere Hristove. Ona čini da se sveti apostol raduje svojim stradanjima za nju, pa i druge poziva na tu radost, kao na neku božansku gozbu. „Radost spasenja“ (Ps. 50,12) je izuzetna radost u ovom svetu; za nju znaju jedino hrišćani. Zato svaka žrtva radi spasenja izaziva radost u duši hrišćana. Hrišćani se raduju svome, i svačijem spasenju, i svemu što doprinosi tome. I filipiski hrišćani se raduju svome spasenju, i raduju se što sveti apostol ima u srcu toliko hristolike ljubavi da se neprestano žrtvuje za njih. Da ne bi tuga zbog njegovih stradanja pomračila njihovu „radost spasenja“, slavni apostol odlučno zahteva od njih: „radujte se sa mnom“: ja se radujem svome stradanju zbog vašeg spasenja; i vi se zajedno sa mnom radujte mome stradanju. Jer nema ništa vrednosnije, i stoga ništa radosnije, nego spasti bogoliko biće ljudsko od robovanja smrdljivom grehu, smrti i đavolu.
 
2,19-24
 
Flp. 2,19-24: 19 A nadam se u Gospoda Isusa da ću skoro poslati k vama Timoteja, da se i ja razveselim kad doznam kako ste vi. 20 Jer nijednoga nemam jednake misli sa mnom – ἰσόψυχον – koji bi se istinski brinuo za vas. 21 Jer svi traže što je njihovo, a ne što je Hrista Isusa. 22 A njegovo poštenje (= oprobanost, prekaljenost, iskustvo) znate, jer kao dete sa ocem on je sa mnom poslužio evanđelju. 23 Njega dakle nadam se da ću poslati čim vidim šta će biti sa mnom. 24 A uzdam se u Gospoda da ću i sam skoro doći.
 
2,19
 
Radost svetog apostola, u čemu je? Da čuje o hrnšćanima kako napreduju u podvigu spasenja, u životu u Hristu. A tuga, i muka, spopada svebrižno srce njegovo, ako nisu revnosni na putu spasenja. Znak istinske evanđelske ljubavi prema ljudima jeste: veseliti se njihovom spasenju, a tugovati kada se spotiču, padaju i propadaju. Ta ljubav je uvek dirljivo saosetljiva, žalostiva i milostiva.
 
2,20
 
Spasenje drugih, glavna je briga ljudima evanđelske ljubavi, evanđelske osetljivosti i saosetljivosti. Tom brigom su stalno obuzeti sveti alostoli. Ali je malo takvih ljudi, ljudi koji su iste duše s njima – ἰσόψυχοι, iste misli, iste osetljivosti, iste svebrižnosti o spasenju drugih. Otkuda to?
 
2,21
 
Otuda što „svi traže što je njihovo, a ne što je Hrista Isusa“: svi se ukopali u sebičnu brigu o sebi, samoživo zatvorili sebe od drugih, te nikoga sem sebe niti vide niti osećaju. Ali, sebično tražeći „što je njihovo“ i brinući samo svoju brigu, oni gube i sebe i ono što je njihovo. Po sveistinitoj reči Sveistinitoga: „Ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je“ (Mt. 16,25). A ko u evanđelskoj brizi hristovskom ljubavlju žrtvuje dušu svoju za spasenje bližnjih, sačuvaće je za život večni (sr. Mt. 16,25; Jn. 12,25). Jer šta je to „što je Hrista Isusa“, što je Hristovo? To je, najkraće rečeno: iz ljubavi žrtvovati sebe za ljude, i tako ih spasti od greha, smrti i đavola, i dati im život večni (sr. Jn. 3,14-17). To je ono što samo Gospod Hristos daje svetu, i niko drugi, i stoga je to isključivo Hristovo: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Imajući to kao dar od Gospoda Hrista, hrišćani su dužni da to predaju i drugima, tojest da se brinu za spasenje bližnjih. Ta briga je istinski evanđelska briga o ljudima. Svaka druga briga o ljudima daleko je niže vrste. Ili bolje: briga o ljudima koja posredno ili neposredno ne doprinosi ništa njihovom spasenju, nema nikakve prave vrednosti.
 
2,22-24
 
Eto čoveka, Timoteja, koji je ἰσόψυχος, jedne duše sa svetim apostolom, i zato jedne brige sa njim oko spasenja bližnjih. To je pokazao služeći apostolu u svetom Evanđelju kao dete ocu. U tome je evanđelski zalog da će se „istinski brinuti“ za Filipljane. Radeći revnosno i istrajno na Evanđelju, on je stekao ogromno evanđelsko iskustvo. To evanđelsko iskustvo: δοκιμὴ, sačinjava suštinu njegove ličnosti, njegovog karaktera, njegovog poštenja. To iskustvo je zajedničko svima evanđelskim trudbenicima. Ono ih sjedinjuje u jednu dušu, te su oni, iako različitih evanđelskih darova, uvek jedne duše među sobom: ἰσόψυχοι. Sve što rade, rade uzdajući se u Gospoda, svesni da svebrižni Gospod uvek s ljubavlju promišlja o svemu što je njihovo, kako o najkrupnijem tako i o najsitnijem.
 
2,25-30
 
Flp. 2,25-30: 25 Nađoh pak za potrebno da pošljem k vama Epafrodita, svoga brata i saradnika i ratnog druga – συνεργὸν καὶ συστρατιώτην, a vašega poslanika i slugu moje potrebe; 26 jer on čeznijaše za svima vama, i žaljaše što ste čuli da je bio bolestan. 27 I zaista on beše bolestan do smrti; no Bog ga pomilova, ne samo njega, nego i mene, da mi ne dođe žalost na žalost. 28 Zato ga poslah skorije, da se obradujete kad ga opet vidite, i meni da olakša malo. 29 Primite ga dakle u Gospodu sa svakom radošću, i takve poštujte, 30 jer za delo Hristovo dođe do same smrti, ne marivši za svoj život, da naknadi u službi mojoj što vas nemam.
 
2,25
 
Evo evanđelske pohvale o čoveku: „brat, saradnik i ratni drug“. I to kome? Nenadmašnom alostolu Hristovom i trudbeniku evanđelskom. Brat njegov, jer tvori volju Hristovu (sr. Mt, 12,49); saradnik, jer radi na Evanđelju Hristovom; ratni drug, jer ratuje za dušu svoju i za duše svojih bližnjih. Šta su apostoli u svetu? Saradnici Božji: Bog radi veliko delo spasenja sveta od greha, smrti i đavola, a oni Mu sarađuju (sr. 1. Kor. 3,9). To sarađivanje Bogu znači neprestano ratovanje sa smrću, sa gresima, sa demonima; otimanje ljudi od smrti, od greha, od đavola. U tome strašnom vojevanju apostolima je osigurana pobeda: svudaprisutnim svepobediteljem Gospodom Hristom oni uvek pobeđuju svaku smrt, svaki greh, svakog đavola (sr. Rim. 8,37; 1. Kor. 15,57). U tome ratovanju učestvuje Epafrodit kao ratni drug najhrabrijeg Hristovog ratnika u evanđelskom ratu na zemlji: svetog apostola Pavla. On je i „sluga potrebe“ Pavlove. Kakve potrebe? Jedne jedine Pavlove potrebe: propovedati Evanđelje, služiti Evanđelju. Jer on drugih potreba nema; ovo je za njega „jedino potrebno“ (sr. Lk. 10,42). I toj jedinoj potrebi njegove duše služi Epafrodit kao saradnik i saratnik.
 
2,26
 
Šta evanđelska ljubav u srcu radi, i šta od čoveka gradi? Čovekoljubivog sveosetljivca i žalostivog saosetljivca. Takav je sveti Epafrodit.
 
2,27
 
Tuguje tugom tužnih; brine brigu brižnih; muči se spasenjem drugih kao svojim. Ne štedi sebe nimalo u evanđelskim podvizima. Kroz njih ga vodi evanđelska istina: i kosa na glavi nam je sva izbrojena; i dlaka s glave naše ne propada bez promisla
 
2,28-29(30)
 
Božjeg (sr. Lk. 12,7; 21,18). Sve je u našem biću i u našem životu pod promislom Božjim. Svaka naša misao, svaki naš doživljaj, i onaj najobičniji, ima značaja po naše spasenje. Zato kod hrišćana sve treba da biva u Gospodu. Ako je susret, neka je „u Gospodu“; ako je prijem, neka je „u Gospodu“; ako je razgovor, neka je „u Gospodu“; ako je razmišljanje, neka je „u Gospodu“; ako je red, neka je „u Gospodu“. To je način da se ne ogrešimo ni o svoju dušu ni o svoju braću. Tako se radi „delo Hristovo“ u svetu. Samo tako. A „delo Hristovo“, šta je? Spasenje sveta. Ono se neprestano radi u telu Hristovom, Crkvi. Ono zahteva celoga čoveka: svu dušu njegovu, sav um, svu volju, svu snagu, sve srce. Evanđelsko je geslo: sve za Hrista! sve za Evanđelje! A to znači: sve za spasenje bližnjih! Zato nam je zemaljski život i dat; u tome je njegov božanski smisao. Radi toga otići u smrt – radost je i ushićenje za svaku hristočežnjivu dušu.
 


 
NAPOMENE:

  1. tamo, Nomil. V, 1-2; sol. 214-215.
  2. Ikumenije – Somment. in Epist. ad Philip. cap. 2, v. 4; P. gr. t. 118, col. 1277 D – 1280 A.
  3. Blaž. Teofilakt, tamo, sar. 2, v. 4; sol. 1160 S.
  4. Blaž. Teodorit, Interpr. Er. ad Rhilir., sar. 2, v. 11; R. gr. t. 82, col. 572 S.
  5. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. VII, 2; sol. 231.
  6. tamo. Nomil. VIII, 1; sol. 239.
  7. ovoga τοῦ nema u staro-grčkom tekstu poslanice koji smo koristili pri redakciji (Zor. A. St.).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *