NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
1,1-2
 
Flp. 1,1-2: 1 Pavle i Timotej, sluge Isusa Hrista, svima svetima u Hristu Isusu, koji su u Filipi, s episkopima i đakonima: 2 Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.
 
1,1
 
Stalno hrišćaninovo osećanje prema Gospodu Hristu jeste: On je sve i sva, a ja sam niko i ništa. To osećanje vodi i rukovodi sav život hrišćaninov u ovom svetu. Najsavršeniji primer toga je sveti apostol, prvovrhovni apostol Pavle. To je Evanđelje, to blagovest naročito sve njegove poslanice Filipljanima (Flp. 1,21; 3,8-21; 4,13). Sveti apostol oseća sebe i zna sebe kao slugu Hristovog, samo kao slugu: Gospod Hristos je Gospodar u svemu, a on – sluga Njegov u svemu. Slugino je da stalno izvršuje volju Gospodara svog, utoliko pre i utoliko radosnije što je Gospodar u isto vreme Gospod i Bog. A zar prema Gospodu Bogu, čovek dok je čovek = dok je hrišćanin, može imati drukčiji stav nego – smerno i radosno služenje i slugovanje?
Sveti apostol naziva sebe slugom a ne apostolom, jer biti sluga Hristov – zaista je veliko zvanje i vrhovno dobro. Ko je sluga Hristov, taj je nesumnjivo slobodan od greha; i budući istinski sluga, on neće pristati da bude sluga nikome drugome.[1]
Hrišćani su hrišćani time što su Hristovi: njih kao da nema u njima, svom dušom su u Hristu, svim srcem, svim bićem. A On, sav svet i beskrajno čovekoljubiv, kroz svete tajne i svete vrline razliva stalno po njihovim dušama svoje svete božanske sile. I tako ih postepeno osvećuje, oslobađajući ih od svega nesvetog, nečistog, grehovnog. Zato se sveti apostol i obraća svima hrišćanima u Filipi kao „svima svetima u Hristu Isusu“. A hrišćani su „u Hristu Isusu“ od samog početka: od svetog krštenja. Svetim krštenjem su dobili sveti kvasac osvećenja. A život im je dat da tim svetim kvascem uskisnu vascelo biće svoje, sva „tri kopanja brašna“ svog: um, srce i volju. Da ih osvete, i tako provode sveti život u Gospodu Hristu.
Od samog početka hrišćanstva episkopi su rukovodioci hrišćana u njihovom evanđelskom životu. Oni, i njihovi pomoćnici: sveštenici i đakoni. A prva dužnost rukovodioca u svetom življenju, šta je? – Da najpre sami budu „sveti u Hristu Isusu“.
 
1,2
 
Sve što je sveto dolazi od blagodati Božje. Otuda i svetost hrišćana sva je od blagodati i u blagodati. Pod blagodaću se razumeju sva sveta božanska sredstva i sve svete božanske sile, date ljudima od Trisvetog Božanstva preko Gospoda Hrista radi njihovog spasenja od greha, smrti i đavola, i svetog življenja od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Otuda je sva blagodat od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Utešitelja blagog. Sve što treba duši, daje blagodat. A kroza sve to ona daje i božanski mir. Blagodat se daje ljudima kao sinovima Božjim. Bog je naš Otac, a mi – deca njegova, sinovi Njegovi. To saznanje i to osećanje je srž našeg hrišćanskog samosaznanja i našeg hrišćanskog samoosećanja. A kako postajemo sinovi Božji? Postajući braća Hristova. A kako postajemo braća Hristova? Izvršujući volju Oca Njegovog nebeskog: „Jer ko izvršuje volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj“ (Mt. 12,49). Gospod i brat! kakva čast i kakva odgovornost! koliko je svetosti potrebno u životu hrišćanina, da bi postao i zanavek ostao sin Božji i brat Hristov. Ali sile za takvo sveto življenje daje nam blagodat kroz našu veru i radi naše vere.
 
1,3-6
 
Flp. 1,3-6: 3 Zahvaljujem Bogu svome kad god vas se setim, 4 svagda u svakoj molitvi svojoj moleći se za sve vas s radošću, 5 što postadoste zajedničari u Evanđelju od prvoga dana do danas, 6 ubeđen potpuno u to da će onaj koji je počeo dobro delo u vama dovršiti ga tja do dana Isusa Hrista.
Svaku pomisao svoju na njih, sveti apostol pretvara u molitvu za njih. To je zaista prava evanđelska briga o ljudima. Pomisao naša na nekog čoveka, da se izvije u molitvu našu za tog čoveka, – to je hrišćanska dužnost naša. Apostol se „svagda“ moli za Filipiske hrišćane „s radošću“. Zašto? Zato što su postali „zajedničari u Evanđelju“. A to znači: zajedničari u svemu Božjem: u istini Božjoj, u ljubavi Božjoj, u dobroti Božjoj, u pravdi Božjoj, u životu Božjem, u večnosti Božjoj. A ima li veće radosti od te za bedne žitelje naše planete? Kako su morale biti duge molitve svetog apostola kada se on „svagda u svakoj molitvi svojoj“ moli za sve hrišćane Filipiske, kao što se sigurno molio i za sve ostale hrišćane po svima drugim mestima. To nije ni čudo, jer hrišćani, „zajedničari u Evanđelju“, treba da ostvare u životu, da ovaplote u sebi sve evanđelske istine Božje. Jer to nije podvig koji počinje danas a završava se sutra, nego je to podvig koji počinje od dana našeg krštenja a završava se danom Strašnoga suda. Zajedničarenje u Evanđelju, to „dobro delo“ koje je kroz sveto krštenje počeo u nama sam Duh Sveti, traje, vrši se, usavršava se u nama „tja do dana Isusa Hrista“, tojest do Strašnoga suda. Ovim nam sveti apostol otkriva veliku tajnu zagrobnog života. Umirući telom, mi dušom odlazimo sa zemlje u zagrobni svet, u kome ostajemo sve „do dana Isusa Hrista“. Pa zar se i tamo nastavlja „dobro delo“ koje smo počeli na zemlji? Da. nastavlja se sve dok se ne dovrši. Jer mi ostajemo u Crkvi kao živi članovi njeni. A u njoj je uvek Duh Sveti i sam Gospod Hristos.[2] U Crkvi nema mrtvih, nego su svi uvek živi; i sav život u njoj svih članova njenih odživljuje se stalno blagodaću od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Život svakog člana Crkve, i posle smrti njegovog tela, nastavlja se življenjem duše u Crkvi. Blagodat koja je u duši u ovom svetu, odlazi sa dušom u onaj svet, i „dobro delo“, koje je počelo u duši na zemlji, nastavlja se i u onom svetu, raste, usavršava se sve „do dana Isusa Hrista“. Jer i odlazeći u onaj svet, duša ostaje u Crkvi, koja je jedna i na zemlji i na nebu: jedan je isti u njoj Gospod Isus, jedan isti Duh Sveti, jedna ista Istina, jedan isti Život, jedna ista blagodat. Večna glava Crkve, čudesni Gospod Bogočovek Hristos, neprekidno oživljuje svojim životvornim silama telo Svoje, Crkvu, koja jedinstvom svojim obuhvata i nebeski i zemaljski svet.
 
1,7-11
 
Flp. 1,7-11: 7 I pravo je da ovo mislim za sve vas, jer vas imam u srcu, vas koji ste i u okovima mojim i u odbrani i u utvrđivanju Evanđelja zajedničari sa mnom u blagodati, 8 Jer Bog mi je svedok koliko čeznem za svima vama u ljubavi Isusa Hrista. 9 I to molim Boga, da ljubav vaša sve više i više izobiluje u znanju i svakom osećanju – ἐν ἐπιγνώσει καὶ πάσῃ αἰσθήσει, 10 da kušate šta je bolje, da biste bili čisti i besprekorni u dan Hristov, 11 napunjeni plodova pravde – δικαιοσύνης (= pravednosti) kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božju.
 
1,7
 
„Pravo je da ovo mpslim za sve vas“. A šta je to? To je ovo: da će svi oni „dobro delo“ svoje razrađivati i usavršavati sve „do dana Isusa Hrista“. „Zajedničari u Evanđelju“, hrišćani su to uvek zajedno sa apostolima i svima svetima. I svi oni zajednički sabornim životom usavršavaju blagadaću svaki „dobro delo“ svoje po meri sila svojih i moći svojih. Zajedničar sa svima u blagodati, sveti apostol ih čovekoljubivo sve ima u srcu svom. I time daje primer i ukazuje na dužnost: da svaki hrišćanin nosi u srcu svom svu braću po veri kao zajedničare u blagodati, u blagovesti, u životu, u večnosti. I to da ih apostolski uvek ima u srcu svom, pa bio u okovima, u slobodi, u odbrani Evanđelja, u posvedočavanju i utvrđivanju evanđelskih istina, svuda i svagda. Jer nam i evanđelski podvizi postaju laki i radosni, kada nam braća po veri ispunjuju srce i zagrevaju ga prisustvom svoje saborne hristočežnjive ljubavi. A ljubav, – eto sile koja sve što je Hristovo čini milim, radosnim, lakoostvarljivim u životu. Od nje je radost, od nje oduševljenje, od nje revnost, od nje celokupno evanđelsko življenje. „Duhovna ljubav je tako silna, da ona nikad ne ustupa ničemu, već uvek vlada dušom ljubećeg, i ne dopušta da je pobede nikakve nevolje, nikakve muke. Jer kao što u peći Vavilonskoj, pri onako strahovitom plamenu, za one blažene Mladiće bejaše rosa, tako i ljubav, obuzevši dušu onoga koji ljubi Boga i ugađa Mu, ugašuje svaki plamen i proizvodi čudesnu rosu“.[3]
 
1,8
 
Evo evanđedske, evo hristolike, evo nove ljubavi od nove blagovesti i nove zapovesti (sr. Jn. 13,34). Što traži od svoje braće po veri, to im sam apostol najpre daje: ljubav Hristovu, ljubav božansku, ljubav svetu. Sve što im čini i piše, na to ga hristolika ljubav potstiče. Ponesen, i stalno nošen tom ljubavlju prema svima, apostol neumorno radi na njihovom spasenju, na njihovom osvećenju, na njihovom usavršavanju. To ga čini heruvimski budnim, serafimski revnosnim, anđelski okriljenim. Hristolika ljubav ga je toliko preobrazila, da on zaista više liči na anđela nego na čovska, više pripada nebu nego zemlji. Šta kažem? Ta on sav pripada Hristu Bogu, i nebesima nad nebesima, a među nama je samo da bi i nas ispunio hristočežnjivom ljubavlju i poveo nas tamo, ka čudesnom Gospodu, iznad svih nebesa.
 
1,9
 
Da se tom svesladosnom hristolikom ljubavlju ispune svi hrišćani, eto šta je predmet svake njegove molitve za njih. Sad nam sveti apostol kazuje šta je to što on moli od Boga, „svagda u svakoj molitvi svojoj“ za sve njih (Flp. 1,4). To je ljubav Hristova. Nju Bog daje, najviše za molitvu. Ona je više dar Božiji, negoli podvig čovečiji. Kao i svaki evanđelski podvig. „Ljubav je od molitve“, blagovesti sveti Isak Sirin. Ali i molitva je od ljubavi. Sve su evanđelske vrline među sobom organski povezane, i sačinjavaju jedno telo: svaka živi kroza sve, i sve kroz svaku; svaka zavisi od svih, i sve od svake. A „sveza savršenstva“ koja ih sve sljubljuje, spaja, sjedinjuje u jedan savršeni organizam, jeste ljubav (Kol. 3,12-14). Ko nju savršenu ima, ima sve ostale. Stoga je ona ta koja daje neprolaznu božansku vrednost: i veri, i znanju, i požrtvovanju, i pravdi, i trpljelju, i istini, i svakom evanđelskom podvigu (sr. 1. Kor. 13,1-13). „Ljubav da izobiluje u znanju“, jer samo znanje koje je od ljubavi ima večnu vrednost i besmrtno trajanje. Po samoj prirodi svojoj ljubav je božanska sila poznanja: njome poznajemo i Boga, i čoveka, i svaku ljubljenu tvar, jer se njoj svemilosnoj otkrivaju i tajna Boga, i tajna čoveka, i tajna svake tvari. Ljubav neminovno procveta znanjem. Ukoliko ona raste, raste sa njom i znanje. Savršena ljubav daje savršeno znanje. Znanje pak bez ljubavi, to je oko bez zenice, uvo bez sluha, telo bez duha. Takvo znanje nadima, vodi u gordost; a gordost ubija dušu kao niko. To je porok koji je vrhovnog anđela pretvorio u đavola, akamoli čoveka; u šta sve njega ne pretvara! (sr. 1. Kor. 8,1).
Ne samo u znanju, nego „ljubav vaša da sve više i više izobiluje i u svakom osećanju“: neka svako vaše osećanje proklija, procveta ljubavlju, jer samo tako svako osećanje postiže svoje božansko naznačenje, i postaje za čoveka i radost i raj. Osećanje ljudsko, neispunjeno božanskom ljubavlju, za čoveka je ogromna muka i čitav pakao. A znanje ljudsko, neispunjeno tom ljubavlju, nije drugo do najstrašniji pandemonijum. Božanska ljubav je jedina sila u našem zemaljskom svetu koja i ljudsko saznanje i ljudsko osećanje ozdravljuje i normalizuje, obesmrćuje i eternizuje. Tako se samo u Hristu, u Njegovoj ljubavi, isceljuju od svog ludila i ljudsko saznanje i ljudsko osećanje. Isceljuju od satansko-humanističke autarkije, samo-dovoljiosti; od satansko-humanističke usebezaljubljenosti, usebezatvorenosti. Jer je osnovno načelo života i Satane i humanističkog čoveka: biti sam sebi dovoljan; živeti sobom, od sebe, u sebi, za sebe; ne priznavati van sebe ni Boga, ni Istinu, ni Pravdu, niti ikakvu veću vrednost; biti sebi sve i sva. A to je osnovno načelo i njihovog saznanja i njihovog osećanja. Takva pak usebezaljubljenost i usebezatvorenost jeste besvetlosna tamnica u kojoj postepeno ludi, dok najzad potpuno ne poludi i Satana i čovek, i njihovo saznanje i njihovo osećanje.
Ko ljubi Hristovom ljubavlju, dobija od Gospoda goruće, plameno srce. Ta ljubav je nenasito blago: jer i voljeni i volitelj sve više i više žude da budu voljeni. Mera te ljubavi je – nikada ne stati: τὸ μηδαμοῦ ἵστασθαι: „neka ljubav vaša sve više i više izobiluje u znanju i svakom osećanju“. Apostol ceni ne prosto svaku ljubav, nego ljubav koja proizlazi iz znanja, tojest ne podjednaku ljubav prema svima, jer takva ljubav ne bi bila ljubav već ravnodušnost. Šta znači: „u znanju“? Znači: sa rasuđivanjem, sa razmišljanjem, sa razboritošću. Jer ima i takvih koji vole nerazumno – ἀλόγος, na dohvat, zbog čega njihovo prijateljstvo i nije postojano.[4]
 
1,10
 
Ljubavlju Hristovom izlečeno i ispunjeno ljudsko saznanje i osećanje, sposobno je da uvek sa sigurnošću propađe i izabere „ono što je najbolje“ za čoveka, i tako vodi čoveka putem čistog i svetog života i u ovom i u onom svetu sve „do dana Isusa Hrista“. Samo dugim vežbanjem u ljubavi, i ostalim svetim vrlinama, osećanja se naša osposobljavaju za sigurno i nepogrešivo razlikovanje i dobra i zla, i Boga i đavola (sr. Jevr, 5,14). Bez ljubavi Hristove u svome umu i saznanju i u svome srcu i osećanju, čovek ustvari ne zna i ne oseća ni šta je istinsko dobro ni šta istinsko zlo. No
 
1,11
 
ispunjen ljubavlju Hristovom, on uvek izabira ono što je evanđelsko, besmrtno, božansko, večno; to i seje po duši svojoj, po mislima svojim, po osećanjima svojim; i sve to postepeno niče, raste, sazreva, i plodovima božanske pravde, i lične pravednosti ispunjuje vascelo biće čovekovo. A sve to i niče, i raste, i sazreva, i donosi plodove pravde – „Isusom Hristom“. Plodovi pravde su besmrtna hrana, kojom se besmrtna duša čovekova stalno hrani i u ovom i u onom svetu, tako kroz svu večnost. Šta su „plodovi pravde“? Pravda je skup svih svetih evanđelskih vrlina; življenje u njima jeste pravednost. Pravedan je onaj koji živi u svetim vrlinama. Svaka vrlina rađa svoje besmrtne plodove pravde, i hrani čoveka.
Besplodna ostane duša čovekova ako se ne oplodi ljubavlju Hristovom; besplodan um i saznanje, besplodno srce i osećanje. Njih pustoši i muči neutoljiva glad, kao što je pustošila i mučila udaljenu i otuđenu od Boga dušu, saznanje i osećanje bludnog sina evanđelskog. I ničim da se nahrane i zasite. A ljubav Hristova u duši, vodi čoveka iz podviga u podvig, iz revnosti u revnost, i on stalno rađa plodove pravde, kojima hrani i sebe i braću oko sebe.
 
1,12-14
 
Flp. 1,12-14: 12 Hoću pak da znate, braćo, da ovo što se sa mnom zbiva ispade na napredak evanđelja, 13 tako da se razglasi u svoj sudnici i kod sviju ostalih da su moji okovi za Hrista. 14 I mnoga braća u Gospodu, ohrabreni okovima mojim, većma smeju govoriti reč Božiju bez straha.
 
1,12
 
Ma kakvo zlo činili ljudi Hristovom apostolu, Gospod ga promislom svojim okreće na korist i spasenje. Sveti Pavle je u okovima zbog propovedi Evanđelja; njemu se sudi; oko njega su straže, sigurno ne sa malo bezobzirnosti, ali „ovo što se zbiva sa mnom,
 
1,13
 
veli sveti alostol, ispade na napredak evanđelja“. Jer biti u okovima za Hrista, silna je propoved o Hristu. Jer kroz njih doznaju o Hristu i Njegovoj blagovesti i sudije, i tamničari, i stražari, i građani. Naročito kada su „okovi za Hrista“ na tako neustrašivom evanđelistu kakav je aposgol Pavle. „Okovi za Hrista“, – ta to su Pavlova heruvimska krila, koja ga nose po svima svetovima, te on sa ushićenjem objavljuje svima da su ti okovi za njega – radost nad radostima, blaženstvo nad blaženstvima, ukras nad ukrasima. Božanska sila Hristova se baš u tome i pokazuje što On okove koji su Njega radi pretvara u radost nad radostima.
 
1,14
 
I hristočežnjivi Pavle ih nosi kao najveće odlikovanje. Gledajući Pavla sa kakvom radošću i neustrašivošću nosi okove za Hrista, mnogi se hrišćani i sami ispunjuju hrabrošću i smelije propovedaju Hristovo Evanđelje.
 
1,15-26
 
Flp. 1,15-26: 15 Istina, jedni iz zavisti i svađe, a drugi od dobre volje propovedaju Hrista; 16 jedni dakle uz prkos objavljuju Hrista nečisto, misleći da će naneti žalost mojim okovima, 17 a drugi iz ljubavi, znajući da za odbranu Evanđelja ležim u okovima. 18 Šta dakle? Bilo kako mu drago, dvoličenjem ili istinom, Hristos se propoveda; i tome se radujem, a i radovaću se; 19 jer znam da će mi se ovo zbiti na spasenje vašom molitvom i pomoću Duha Isusa Hrista – διὰ ἐπιχορηγίας τοῦ Πνεύματος …, 20 kao šgo čekam i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se i sad, kao svagda, sa svakom slobodom – ἐν πάσῃ παρρησίᾳ (= sa svakom smelošću) Hristos veličati u telu mome, bilo životom ili smrću. 21 Jer je meni život Hristos, a smrt dobitak. 22 A kad mi življenje u telu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati. 23 Jer na dve vatre gorim: imam želju otići i sa Hristom biti, što je mnogo bolje; 24 ali ostati u telu potrebnije je vas radi. 25 I ovo znam pouzdano da ću ostati i biti kod sviju vas za vaš napredak i radost vere, 26 da hvala vaša mnome izobiluje u Hristu Isusu kad vam opet dođem.
 
1,15
 
Svojom besprimernom neustrašivošću i revnošću u prapovedanju Hrista, sveti apostol Pavle morao je izazivati i oduševljenje, i raspre, i svađe, i zavist. Niko kao on, izuzev Gospoda Hrista, nije toliko savesti ljudske zbunjivao, toliko zemljotresa u dušama izazivao, toliko srca ljudskih preobrazio. Posle čudesne ličnosti Hristove, najviše je ljudi padalo i dizalo se oko ličnosti apostola Pavla. Zaista je i on bio „kamen spoticanja“, „kamen sablazni“ za mnoge; i oko njega su plamtela uzbuđena pitanja: „dokle ćeš mučiti duše naše?“ A on je silinom svoje evanđelske propovedi zaista mučio duše onih koji su ili bili protiv Hrista ili bez dovoljno odlučnosti da poveruju u Hrista. Niko nije više ljudi privukao Hristu od njega; ali isto tako niko ni više protivnika nije imao od njega. Zato je i najviše muka podneo za Hrista. Svemu Hristovom on se neizmerno raduje; svakoj reči o Hristu, pa makar dolazila „iz zavisti i svađe“; jer će i takva reč izazvata prave revnitelje Evanđelja da Hrista brane i propovedaju „iz ljubavi“, „od dobre volje“. Glavno je da se ime Hristovo razglašuje, da pada u duše ljudske. A ono će već tamo samo od sebe čudotvorno dejstvovati: duhovno previranje izazvati; i čovek će se za Njega ili protiv Njega odlučiti. Jer Gospod Hristos, Bogočovek i Spasitelj, najneobičnije i najsavršenije biće u svetu, zato je tu: „da bude znak protiv koga će se govoriti“, i „da mnoge podigne i obori“ (Lk. 2,31). I zaista, On neprestano i podiže i obara: podiže pokajnike, obara bezbožnike; podiže dobroljupce, obara greholjupce. Sve što je dobro hrli ka Njemu, sve što je zlo ustaje na Njega.
 
1,16
 
Kada ljudi objavljuju, propovedaju Hrista „iz svađe“, ne mogu Ga propovedati „čisto“, objaviti Ga onakvog kakav On ustvari jeste u svojoj božanskoj svekrasoti i sveistini. U njihovom izdanju On je uvek manje istinit, manje pravedan, manje božanstven, manje dobar, manje čovekoljubiv, manje milostiv, manje spasonosan, manje potreban, manje neophodan. Uvek je to unakaženi Hristos. Hristoljupci to osećaju, to znaju. Zato ih to ne može sablazniti, već samo na još veću revnost pobuditi. Neki su zbog apostola Pavla propovedali Hrista „iz prkosa“, „iz svaće“, misleći da će time „naneti žalost“ okovima njegovim. Ali okovi Hrista radi, za svetog apostola su uvek radost, beskrajna radost, koju mu niko ne može pretvoriti u žalost. U njemu je hristoljublje tako silno i svemoćno, da ono sva stradanja njegova za Hrista pretvara u blaženstva njegova u Hristu. Svim svojim bićem on je u Hristu, i Hristos u njemu. Sve istine Hristove žive u njemu sa svima svojim beemrtnostima i večnostima. Kud god pogledaš u njemu, ti samo Hrista vidiš, samo Hrista susrećeš. Zaista, eto čoveka koji se potpuno obukao u Hrista, potajno ovaplotio u sebi Hrista, te on više i ne živi u sebi nego Gospod Hristos (sr. Gal. 2,20).
 
1,17
 
U dušama bogočežnjivih ljudi Pavlovo hristoljublje izaziva čitave požare revnosti. I oni onda „iz ljubavi“ propovedaju Hrista. I ta sama ljubav koja vri u njihovom saznanju i osećanju, uči ih te objavljuju i propovedaju Gospoda „čisto“, ἁγνῶς = sveto, besprekorno: sav Gospod blista u svojoj bogočovečanskoj stvarnosti i spasonosnosti. I oni to čine utoliko radije što znaju da njihov učitelj leži u okovima „za odbranu evanđelja“, „zbog odbrane evanđelja“. On, veliki i svemoćni čudotvorac, mogao je jednim molitvenim uzdahom ka Gospodu Sladčajšem da raskine okove svoje kao paučinu; ali on s radošću ostaje u njima, jer se Evanđelje Gospoda Hrista najuspešnije propoveda radosnim stradanjem za Gospoda Hrista. Još nešto: „reč Božja se ne veže“ (2. Tim. 2,9); ljubav Božja se ne gasi tamom tamnice, već još jače pobuđuje drute, te „iz ljubavi“ propovedaju Boga ljubavi – Gospoda Hrista.
 
1,18
 
„Hristos se propoveda“, – to je glavna radost svetog Apostola. Onda su i okovi – radost, i tamnica – radost, i sve muke – radost. Onda, tamnica postaje – carska palata, a okovi – carske ogrlice, a sve muke – nepropadljive dijademe. „Dvoličenjem ili istinom“ Evanđelje se propoveda: seje se seme božanske istine po dušama ljudskim; nešto će od tog semena propasti u zlim dušama, ali će jedan deo njegov u čistim dušama ljudskim doneti rod ili po sto, ili po šezdeset, ili po trideset (sr. Mt. 13,18-23).
 
1,19
 
Hristovom čoveku, sve što mu se događa, služi na spasenje, naročito stradanje za Evanđelje. Ali spasenje se nikada ne daje čoveku bez pomoći bližnjih. Zato i sam prvovrhovni apostol veruje i zna da će mu se ovo njegovo stradanje zbiti na spasenje molitvom braće po veri. Ali to nije sve, i nije dovoljno; to je odavde, sa zemlje, pomoć ljudska. Potrebna je još pomoć odozgo, s neba, pomoć Duha Svetoga, pomoć Trojičnog Božanstva. Jer duša ljudska je tako ogromna i toliko važna, da u njenom spasenju učestvuje i nebo i zemlja, i ljudi i Anđeli i sva Presveta Trojica.
 
Veliku i bogoljubivu dušu ne mogu povrediti nikakve nevolje ovoga sveta: ni neprijateljstvo, ni kuđenja, ni klevete, ni opasnosti, ni spletke, jer je ona uzišla na visoku goru, kuda ne dosežu strele puštene odozdo, sa zemlje. Takva je bila duša svetog apostola Pavla: nastanjena iznad svih vrhova, na visoravni duhovne filosofije, istinske filosofije – τῆς ὄντως φιλοσοφίας. Gonjen carem, blaženi apostol je imao i druge neprijatelje, koji su mu pričinjavali razne jade i klevetali ga žestoko. A on, šta on veli? Evo šta: ne samo ne tugujem zbog toga i ne kunjam, nego se radujem, i radovaću se ne samo sada nego uvek. I može li me snaći neko neprijateljstvo i zavist, a da ne doprinesu mojoj propovedi Evanđelja? „Znam da će mi se ovo zbiti na spasenje vašom molitvom, veli on Filipljanima, i pomoću Duha Isusa Hrista“. – Kakvo smirenoumlje u blaženog apostola! Vodeći teške borbe na razlim bojištima on je izvršio bezbroj dobrih dela, i već se nalazio na domaku venca, – ta to je Pavle! šta bi se veće moglo reći od tota? – I on, koji je bezbrojnim podvizima već bio stekao sebi spasenje, piše Filipljanima da će ga oni spasti svojom molitvom, jer će mu se na njihove molitve dati blatodat Duha Svetoga.[5]
 
1,20
 
Kada si sa svetim apostolom Pavlom, osećaš svim bićem da čovek ne treba da postoji bez Hrista; a postoji li, treba da je sav Hristov. Drukčije se čovek ne može ni osmisliti, ni opravdati njegovo postojanje. Bez Hrista, čovek je sav plen smrti, sav rob greha, sav gozba crvima: sav smrad, sav sram, sav užas. Sa Hristom, čovek se oslobađa svega toga, vaskrsava iz svih grobova svojih, oživljava iz svih smrti svojih, ulazi u sve besmrtnosti božanske, i postaje – božansko veličanstvo. Da, čovek postaje božansko veličanstvo. I sav život ovoj, pa i samu smrt svoju telesnu, pretvara u neustrašivo i sveradosno veličanje Hrista, u neprekidnu himnu Hristu. Primer? – Sam sveti apostol Pavle. Zar njegov život u telu nije neprekidna himna Hristu, slavoslovlje Hristu? Služiti Hristu, malo je; potrebno je: uvek veličati Hrista „sa svakom slobodom“, „sa svakom smelošću“, i to u telu. Jer je to božanski smisao tela čovečijeg, božansko naznačenje njegovo. I ono nam je radi toga dato; ne samo duša. Duša je polovina čoveka, a telo – druga polovina; i tako se dobila čudesna bogolika celina. I život i smrt u telu, samo su bogodano sredstvo da se Hristos veliča i slavi, da se živi u Njemu i radi Njega. Zato sveti apostol i telesnu smrt svoju pretvara u himnu Hristu, u veličanje Hrista.
Evo kod svetog apostola Pavla prave evanđelske vere u sebe kao čoveka: vere u sebe od vere u Hrista; Hristos je moja sila, moja moć; po sebi, ja sam sav slabost, sav nemoć. A ona humanistička, a ona svetovna vera u sebe kao čoveka, samoljubiva i gorda, vodi iz sloma u slom, iz propasti u propast. Sveti apostol zna čoveka, zna da je po sebi slab i nemoćan, a jedino sa Hristom moćan i svemoćan, zato i veruje samo u ohristovljenog, u hristonosnog čoveka. Iz ogromnog iskustva svog sveti apostol zna da mu je Hristos sve i sva. Otuda i tolike odlučnosti njegove da „sa svakom smelošću“ veliča Gospoda Hrista. A tome prethodi: odlučno nametnuti sebi evanđelske podvige, i revnosno ih upražnjavati „sa svakom smelošću“ i u duši i u telu; kada je u pitanju Gospod Hristos ne štedeti sebe niti išta svoje.
Kakva u svetog apostola čistota i svetost života: ni u čemu se ne postideti pred Gospodom Hristom. Smelije izjave svet čuo nije. Ali ona je evanđelski potpuno opravdana, jer dolazi od čoveka koji je po čistoti i svetosti života zaista – arhanđeo u telu. No ovakvu izjavu nije presveti apostol dao da bi sebe pohvalio, već da bi i ostale hrišćane na takav život potstakao. O, ume on i da ponizi sebe kao niko od svetih apostola, i kao niko od ljudi; takvih samoponiženja su pune njegove Poslanice, njegovo evanđelje.
Pavlova je nada: „Nadam se da se ni u čemu neću postideti“. Vidiš li, upozorava sveti Zlatoust, koliko vredi nada u Boga? Ma šta se dogodilo, izjavljuje sveti apostol, neću se postideti, neprijatelj me neće savladati. Naprotiv, i sada će se, kao svagda, sa svakom slobadom Hristos veličati u telu mom. – Neprijatelji su se nadali da svojim zamkama ulove Pavla, da unište njegovo učenje. Stoga apostol i kaže da to neće biti, i da sada on neće umreti, nego će se kao svagda, i sada uzveličati Hristos u telu Naegovam; jer ga je Gospod mnogo puta izbavljao iz mnogih smrtnih opasnosti (sr. 2. Kor. 1,9). Sveti apostol je uveren da će se Gospod Hristos nasigurno uzveličati u telu njegovom bilo životom ili smrću. Kako, sveti apostole? Životom, jer me je Hristos spasao: smrću, jer mi je Hrnstos darovao toliko revnosti, i učinio me jačim od smrti.[6]
 
1,21
 
Stanite, svi svetovi koliko vas ima, i sva bića! dole sva srca, svi umovi, svi životi, sve besmrtnosti, sve večnosti! Jer sve to bez Hrista – pakao je do pakla, pakao nad paklom, i nema im broja, nema im kraja ni u visinu, ni u dubinu, ni u širinu. Život bez Hrista, smrt bez Hrista, istina bez Hrista, sunce bez Hrista, vasione bez Hrista, – ta to su neopisive besmislice, kostolomne muke, duholomna mučilišta. Neću ni život ni smrt bez Tebe, Gospode svečudesni! Neću ni istinu, ni pravdu, ni raj, ni večnost! Ne, ne! Ti, samo Ti u svemu, kroza sve i nada sve! Ne bude li tako, bolje me potpuno uništi, survaj me iz bića u nebiće, kao što si me nekada iz nebića izveo u biće. Ali znamo, Jedini Čovekoljupče, Ti si postao čovek i ušao u naše biće, u naš život, u našu smrt, u naš svet, u našu muku, u našu istinu, i pokazao da si Ti – njihov smisao, i njihov raj. I otkrio si, o Svečudesni, da je život samo Tobom i u Tebi blagovest i raj; tako i smrt, i besmrtnost, i večnost, i svet, i sunce, i istina, i pravda, i jedna vasiona, i druga, i sve vasione, i sva nebesa, i nebesa nad nebesima, i sva bića u svetovima – blagovest do blagovesti i raj do raja. Da, samo Tobom i u Tebi – blagovest do blagovesti i raj do raja, i svemu tome nigde, nigde kraja …
Čovek samo u Bogočoveku doživljuje sebe kao blagovest i kao raj. Onda je blagovest – živeti, blagovest – umirati; raj – živeti, raj – umirati. Onda i smrt postaje čoveku dobitak, jer i ona odvodi k Njemu, nezamenljivom i jedinstvenom Bogu i Gospodu. A gde je On, tu je sav raj, sve večnosti, sva blaženstva. Zar onda smrt nije dobitak? O, On je toliko bezgraničan, da ljudsko biće koje živi u Njemu verom i ljubavlju, On sa svih strana opkoljava, čineći ga učesnikom svih Svojih savršenstava. I takav čovek Hristom oseća sebe kao sebe, i saznaje sebe kao sebe. I sve Hristovo, pomoću svetih tajni i svetih vrlina postaje njegovo, a on – božanski sunaslednik Hristov (sr. Gal. 4,7; Rim. 8,17). Tajna je ovo velika: reč je o čoveku kao članu Crkve Hristove, kao članu čudesnog tela Njegovog, u kome se svešteno i tajanstveno vrši čovekovo ucrkovljenje i ocrkovljenje, uhristovljenje i ohristovljenje, ubogočovečenje i obogočovečenje.
Istina, ako nije Hristos, ne treba mi, pakao je. Tako i pravda, i ljubav, i dobro, i sreća; tako i sam Bog, ako nije Hristos, pakao je. O, ne treba mi, ne treba, ne treba ni istina bez Hrista, ni pravda bez Hrista, ni ljubav bez Hrista, ni Bog bez Hrista. Neću ih ni po koju cenu! Evo, pristajem na sve smrti; u svaku me po stoput vrgnite, u svaku bez ostatka saterajte i nemilosrdno uništite, samo ništa bez Hrista neću: ni sebe, ni samoga Boga, i sve što je između toga – neću, neću, neću!
„Meni je život Hristos, a smrt dobitak“: i umrevši, izjavljuje sveti apostol, ja umreti neću, jer imam život u sebi. Neprijatelji moji bi me onda umrtvili, kada bi mogli strahom iščupati veru iz duše moje; dok je Hristos sa mnom ja živim, makar i smrt naišla. Čak i u ovom životu ne sačinjava moj život to što živim već Hristos. I kada se u ovom životu ne sastoji život u tome, nego što sada živim u telu, živim verom; utoliko pre i za budući život izjavljujem: ja više ne živim, nego živi u meni Hristos (Gal. 2,20). Takav treba da je hršpćašš. Ne živim ja, – raščlanjuje apostolovu misao sveti Zlatoust -, običnim životom. Kako onda živiš, blaženi Pavle? Zar ti ne gledaš sunce? zar ne dišeš zajednički vazduh? zar ne upotrebljavaš hranu koju i svi? zar ne hodiš po zemlji kao mi? zar ti nije potreban san, odeća, obuća? Što kažeš: „ne živim“? Kako ne živnš? Što se hvališ? – No, ovo nije hvalisanje. Da nije dela koja svedoče, ovo bi se s pravom moglo nazvati hvalisanjem. A pošto dela svedoče, kakvo je onda hvalisanje? Apostol izjavljuje da on ne živi; na drugom mestu veli: razape se meni svet, i ja svetu (Gal. 6,14); a na trećem: meni je život Hristos. Šta sve to znači? – Evo šta: naziv život ima mnogo značenja, kao i naziv smrt. Postoji život telesni, postoji i život grehovni, kao što apostol kaže na drugom mestu: koji umresmo grehu, kako ćemo još živeti u njemu? (Rim. 6,2). Prema tome, može se živeti grehovnim životom. No postoji život večni i besmrtni, a sa njim i nebesni, jer apostol veli: naše je življenje na nsbesima (Flp. 3,20). Isto tako postoji i život telesni, o kome je rečeno: u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo (D. A. 17,28). Dakle, sveti apostol ne kaže da on ne živi prirodnim životom, već da ne živi životom grehovnim, kojim žive svi ljudi. I s pravom tako govori. Jer ko ne žudi za sadašnjim životom, kako živi njime? Kako živi njime onaj koji žuri ka drugom životu? Kako živi njime onaj koji prezire smrt? Kako živi njime onaj koji ne želi ništa zemaljsko? Kako živi njime onaj koji ne haje ni za hranu, ni za odelo, ni za išta ovdašnje? Reci mi: zar tim životom živi onaj koji prezire i novac, i uživanja, i glad, i žeđ, i opasnosti, i zdravlje, i sreću? Sigurno ne. Sveti apostol živi ne tim životom, već životom kojim hoće Hristos. Izjavljujući: „meni je život Hristos“, sveti apostol kao da veli: ispitaj život moj, i videćeš da je meni Hristos život. „A smrt dobitak“. Zašto? Zato što ću posle smrti jasnije poznati Njega, jer umreti znači otpočeti pravi život. Ništa mi strašno neće učiniti oni koji me ubiju, jer će me odaslati k mome životu, oslobodivši me ovoga koji mi nije svojstven.[7]
 
1,22
 
„Življenje u teluplod donosi“, besmrtni plod, samo kada biva Hristom i radi Hrista. To je onaj plod što čovek donosi kada živi Hristom kao loza čokotom. Hristos – čokot, a on – loza. I loza „rađa mnogi rod“ ako se hrani životvornim sokovima čokota: ljudska priroda rađa besmrtan božanski rod ako se hrani svetim božanskim silama Hristovim. Bez toga, ona se suši, vene, i ne donosi roda, jer „ne može roda roditi sama od sebe“. Samo ako se verom nakalemi na božanski čokot: Hrista, i pomoću svetih tajni i svetih vrlina drži na Njemu, onda „rađa mnogi rod“. Van životne veze sa životvornim Gospodom Hristom ljudska se priroda potpuno obesplodi, sasuši, te je „skupljaju, i u oganj bacaju, i spaljuju“ (Jn. 15,1-6). Zato je čovekoljubivi Spasitelj objavio blagovest sveistinitu i sveneophodnu: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15,5).
Gospod je i postao čovek, da bi ljude osposobio za besmrtna božanska dela. Očovečenjem Svojim i bogočovečanskim domostrojem spasenja On je zemlju pretvorio u rasadnik besmrtnosti i obitalište besmrtnika. Čega se god kosne, sve se iz smrti budi kao iza sna, sve vaskrsava. Živi li telo ljudsko Njime, ono postaje radionica besmrtnih božanskih misli, osećanja, dela. A On radi toga i „postade telo“ (Jn. 1,14), da telo ljudsko pretvori u radionicu besmrtnosti i svega besmrtnoga. Od Njega, i sa Njim, prijatno je, božanski prijatno – biti u telu, biti čovek. Ne samo to, nego je i božanski uzvišeno. Jer niko nije, kao On, dodelio telu ljudskom besmrtan božanski cilj, i dao mu sva sredstva da taj cilj postigne. „Življenje u teluplod donosi“, tojest donosi besmrtni i večni život u Gospodu Hristu, život koji počinje ovde na zemlji, a produžava se kroza svu večnost u onome svetu. Jer Gospod je i postao telo, da bi pokazao da je „i telo za Gospada, i Gospod za telo“ (1. Kor. 6,13). Time je ovaploćeni Gospod otkrio koliko je telo po prirodi svojoj i po naznačenju svom – Božje, obitalište Božje, organ Božji, hram Božji, telo Božje. Da, jer telo ljudsko u Bogočoveku postalo je telom Božjim. Telom Svojim Gospod Hristos je svakom telu proputio put u vaskrsenje i život večni.
O, kakava filosofija. Uzvikuje sveti Zlatoust; apostol Pavle je i odbacio ljubav prema ovdašnjem, zemaljskom životu, i nije ga oklevetao! jer rečima: „smrt je dobitak“ on je odbacio ljubav prema njemu, a rečima: „življenje u telu plod donosi“ pokazao je da je i ovdašnji život neophodan. Na koji način? Ako se koristimo njime kako treba, ako donosimo plod. A ako je besplodan, onda više nije život. Drveće koje ne donosi ploda, mi bacamo u oganj. Živeti, to je nešto srednje i bezrazlično; no živeti pošteno ili nevaljalo, zavisi od nas. Stoga nemojmo mrzeti život, jer se može živeti i čestito – καλῶς; a kada upotrebljavamo život na zlo – κακῶς, ni onda ne treba kriviti život. Zašto? Zato što tome nije uzrok život, nego slobodna volja naša. Bog ti je dao život, da živiš za Njega; a ti po nevaljalosti živeći grehom, sam sebe podvrgavaš svakoj krivici.[8]
 
1,23-24
 
Dve vatre: hristoljublje i bratoljublje. Dve vatre, a jedan požar. I to neugasiv. „Sa Hristom biti“, – o, ko tu radost može izraziti! i: za Hrista međ ljudima raditi, – o, ko tu korist može opisati! Iz ovog sveta otići, za svetog hristoljupca znači: Hristu otići i sa Njim večito biti. To je ushićenje za smrt, i radost od smrti, za koje ne zna ne samo dohrišćanski zemaljski svet, već nijedan svet od onih visoko nad zemljom gore, i od onih duboko pod zemljom dole. Nema smrti više! Jer je tu s nama, sav u telu Svom – Crkvi: On, jedini Pobeditelj smrti. A gde je On – Svebesmrtni, tu nema smrti; tu sve vaskrsava u besmrtnost i život večni. Smrt – put ka Hristu; smrt – kapija ka Hristu; smrt – vaskrsenje u Hristu, sastanak sa Hristom, jedini sastanak kome ne preti nikakav rastanak.
Da, ali ovde na zemlji smrt pustoši one koji su bez Hrista, a najviše one koji neće Hrista. Zato čovekoljubivo srce neustrašivog hristoljupca smatra da je potrebnije ostati još „u telu“, na zemlji, pa tu raditi, Besmrtnim spasavajući ljude od smrti. Da, to raditi: ljude spasavati od smrti Hristom, Njegovim Evanđeljem. Čovekoljubivi hristoljubac se odlučuje za ovo drugo: za trud i podvig; za služenje Hristu „u telu“ među ljudima, da bi spasavao ljude od greha, smrti i đavola, sjedinjujući ih sa Hristom.
Hristoljublje i čovekoljublje – dve vatre, na kojima hrišćanin radosno gori, a ne sagoreva. Gori kao nesagoriva kupina, ali kao i ona – ne sagoreva. Ne sagoreva, jer gori mekim i blagim božanskim ognjem, koji neugasivo svetli, zagreva, prosvećuje i osvećuje. Svejedno, i jedna i druga ljubav su Hristove; i jedna i druga su radi Njega, zato je blaženstvo goreti na njima, na dvema svetim vatrama.
Ništa blaženije od Pavlove duše, jer ništa plemenitije, – blagovesti bogorečivi evanđelist Antiohijski, sveti Zlatoust. Smrt, koje se svi mi bojimo, nju Pavle želi, njoj hita. Otići, i sa Hristom biti, mnogo je bolje, veli hristočežnjivi apostol, ali ipak ne znam šta ću izabrati. – Šta govoriš, sveti apostole? Ti ćeš otići odavde na nebo i bićeš sa Hristom, a ne znaš šta da izabereš? Ne, to nije svojstveno Pavlovoj duši. Jer ko ne bi izabrao da bude sa Hristom, kada bi mu neko osigurao i čvrsto ga uverio u to? Razume se, svaki bi to izabrao. Ali, kao što ne zavisi od nas – otići i sa Hristom biti, tako ne zavisi od nas ni – ostati ovde. Za svetog Pavla pak bilo je moguće i jedno i drugo. Šta kažeš? Znaš i uveren si da ćeš biti sa Hristom, a ovamo se kolebaš govoreći: ne znam šta ću izabrati; pa čak se rešavaš da ostaneš ovde, u telu? Ta šta je to? Nije li ti život na zemlji gorak, pregorak: u gladi, u žeđi, u golotinji, u brigama, u nevoljama, u trpljenju mnogom, u bedama, u teskobama, u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu, u opasnostima? Nisi li primio pet puta četrdeset manje jedan udarac, triputa šiban bio, kamnovan bio, tri brodoloma pretrpeo, dan i noć u dubini morskoj proveo, bio u opasnostima na vodi, u opasnostima od razbojnika, u opasnostima po gradovima, u opasnostima po pustinjama, u opasnostima među lažnom braćom? (sr. 2. Kor. 6,4.5; 11,24-26). Kako dakle ti, vodeći tako gorak život, želiš još da ostaneš ovde? Nisi li ti rekao: Bojim se da drugima propovedajući sam izbačen ne budem? (1. Kor. 9,27). Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga bi trebalo da želiš otići iz ovog života. Čak kada bi ovaj život bio pun bezbrojnih blaga, i u tom slučaju trebalo bi želeti osloboditi se svega toga radi mnogovoljenog Hrista. O, Pavlove duše! ništa njoj ravno nije bilo, niti će biti. – Sveti apostole, ti si okružen bezbrojnim strahotama i bojiš se budućnosti, a odbijaš da budeš kod Hrista? Da, odbijam, odgovara sveti apostol, ali odbijam radi Hrista: da bi one koje sam učinio slugama Njegovim, još više utvrdio u dobrom raspoloženju, u ljubavi, kako bih uradio da njiva koju sam zasejao donese što više roda. Zar ti ne čuješ da ja tražim ne svoju korist nego korist bližnjih? zar ti ne čuješ da ja želim biti odlučen od Hrista, samo da bih mnoge priveo k Njemu? Kada sam se na to rešio, kako da se sa još većim zadovoljstvom ne rešim produžiti svoj boravak na zemlji, samo da bi to koliko god poslužilo njihovom spasenju.[9]
Ko će iskazati silu Tvoju, Gospode (Ps. 105,2), uzvikuje sveti Zlatoust, što Ti nisi sakrio Pavla, nego si takog muža javio vaseljeni? Kada si stvorio zvezde i sunce, svi Ti Anđeli jednodušno uznesoše slavu i hvalu, ali ne toliko kao kada si javio Pavla nama i celoj vaseljeni. Od toga zemlja postade sjajnija nego nebo: on, svetliji od sunčane svetlosti, puštaše iz sebe najblistavije munje i razlivaše svetle zrake. I kako veliki plod proizvede on za nas: ne rastinje gajeći niti voćke hraneći, nego plod pobožnosti i rađajući i negujući do zrelosti, i neprestano podižući one što padaju. Ustvari, sunce ne može isceliti voćku koja je počela da truli; a Pavle je odvratio od greha ljude, pokrivene bezbrojnim ranama. Pored toga, sunce ustupa noći, a Pavle je i đavola pobedio. Njega ništa nije slomilo, ništa nadvladalo. Sunce, nalazeći se visoko gore, pušta svoje zrake dole; a Pavle, odozdo izlazeći, napuni svetlošću ne prostor između neba i zemlje, nego čim otvori usta on Anđele ispuni velikom radošću. Jer kada radost biva na nebu za jednog grešnika koji se kaje (Lk. 15,10), kako se onda neće ispuniti radošću Nebeske Sile kada Pavle prvom propoveđu svojom ulovi mnoge? Ta šta ja govorim? Dosta je bilo da Pavle samo progovori, pa da od toga zaigraju nebesa i udare u veselje. Jer kada pri izlasku Izrailja iz Misira gore zaigraše kao ovnovi i brdašca kao jaganjci (Ps, 113,1.4), onda kakva li je radost nastala kada su ljudi bili prevođeni sa zemlje na nebo? Eto zbog čega je Pavlu bilo potrebnije ostati u telu.[10]
 
1,25
 
Odluka je pala; pobedilo je hristoljubivo čovekoljublje: sveti apostol ostaje u telu među hrišćanima „za napredak i radost vere“ njihove. Napredovanjem u veri raste u duši radost od vere. Što veća vera, veća i radost: radost u svima podvizima vere. Savršena vera, savršena i radost. To je ona božanska i besmrtna radost, o čijoj slatkoj tajni Spasitelj govori učenicima Svojim na Tajnoj Večeri: I radovaće se srce vaše, i vaše radosti niko neće uzeti od vas (Jn. 16,22). Kako vera napreduje? Napreduje kroz ljubav, kroz molitvu, kroz post, kroz pravednost, kroz milostivost, i ostale evanđelske podvige i vrline. A kroz njih raste i množi se radost vere. Zato je carstvo Božije: „pravda i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rim. 14,17). Pravda uvek označava sve evanđelske vrline, sprovedene u život. Pravednost i nije drugo do: evanđelske vrline ostvarene u životu. A pravednik: čovek u kome žive sve evanđelske vrline.
 
1,26
 
Sveti apostol uzima na sebe evanđelske podvige i trudi se na napredovanju vere kod hrišćana, da bi oni što više zavoleli Hrista, i hvala njihova njime izobilovala u Hristu. Jer sve što im čini, on im čini radi Hrista, kako bi im Ga što više omileo. Sveti apostol jedno želi: da ga shvate samo kao slugu Hristovog, kome je volja Hristova sve i sva. Ako ga hvale, i ta hvala da bude „u Hristu Isusu“. Hvala, ne radi Hrista i ne u Hristu, za apostola je što i pokuda, sramota. Evanđelsko je pravilo: „Koji se hvali, Gospodom neka se hvali“ (2. Kor. 10,17). Sve što je uzvišeno, božansko, besmrtno, večno, od Gospoda je: „stoga neka se niko ne hvali čovekom“ (1. Kor. 3,21). Čovek? – Dim, i cvet, i crvinjak. Ali, čovek u Hristu, – o, to je već besmrtnik! to je već – miomir sveta. „Mi smo Hristov miomir Bogu“, izjavljuje sveti apostol (2. Kor. 2,15).
 
1,27-30
 
Flp. 1,27-30: 27 Samo živite dostojno evanđelja Hristova, da bih, bilo da dođem i vidim vas, bilo da sam daleko, čuo za vas da stojite u jednome duhu, da se jednodušno borite zajedno za veru evanđelja 28 i da se ni u čemu ne plašite od protivnika, što je njima znak pogibli a vama spasenja, i to od Boga. 29 Jer se vama darova Hrista radi, ne samo da verujete u njega nego i da stradate za njega, 30 imajući onu istu borbu kakvu videste u meni i sada čujete za mene.
 
1,27
 
„Samo živite dostojno evanđelja Hristova“. Šta to znači? To znači: sav život svoj živeti po Evanđelju, voditi i rukovoditi Evanđeljem; sve meriti, sve ceniti, sve proveravati Evanđeljem: i misli, i pomisli, i osećanja, i raspoloženja, i namere i dela, i istinu i pravdu, i dane i noći, i celokupno svoje javno i tajno življenje; i sve tako do Strašnoga suda. To još znači: neprestano držati svete zapovesti Evanđelja. Evanđelska je zapovest: ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom snagom svojom, – činiš li to, ti živiš „dostojno Evanđelja Hristova“. Evanđelska je zapovest: ljubi bližnjeg svog kao sebe samog, – postupaš li tako, ti živiš „dostojno Evanđelja Hristova“. Evanđelska je zapovest: blagosiljajte one koji vas kunu; činite dobro onima koji vas mrze: molite se Bogu za one koji vas gone, – ispunjuješ li to, ti živiš „dostojpo Evanđelja Hristova“. I tako redom, držeći sve zapovesti evanđelske, od prve do poslednje, mi živimo „dostojno Evanđelja Hristova“. Činiti ono što Evanđelje Hristovo naređuje da se čini, a ne činiti ono što ono zabranjuje, – eto to je živeti „dostojno Evanđelja Hristpva“. Greh, svaki greh i jeste ono što je nedostojno Evanđelja.
Zapovest: „živite dostojno evanđelja Hristova“, isto je što i druga zapovest: „živite dostojno Boga“ (Kol. 1,10): tojest dostojno Hrista Boga: jer je On živeo u telu, kao čovek, i pokazao nam kako Bog živi u našem zemaljskom, čovečanskom svetu. Živeti kao što je On živeo, to i znači: živeti dostojno Boga, živeti dostojno Evanđelja. A za takav život Gospod Hristos nam daje sve potrebne božanske sile (sr. 1. Petr. 1,3-8). Tih božanskih sila eno u svetom bogočovečanskom telu Njegovom, Crkvi; to su svete tajne i svste vrline. Živeći u njima, čovek živi „dostojno Boga“, „dostojno Evanđelja Hristova“. Razume se, taj život u Crkvi je uvek saboran, uvek u zajednici „sa svima svetima“; svi „jednodušno zajedno“ žive verom Evanđelja i bore se za veru Evanđelja.
Rekavši im da žive dostojno Evanđelja Hristova, sveti apostol im pokazuje i način takvog življenja. A to je – iskrenost u veri: jer drukčije se ne može biti u jednom duhu. Zatim im zapoveda da imaju i jednu dušu. A to je dokaz prevelike ljubavi.[11] Dostojno Evanđelja živi onaj koji se odrekao sebe, i uzeo krst, i sleduje Hristu.[12]
 
1,28
 
Ko je vaš protivnik? Najpre đavo, pa zatim i sve sluge njegove: gresi, strasti, sablazni; i svi koji žive u gresima i strastima, i hoće da i vas uvuku u takav život. Ko još? Svaki protivnik Hristov je u isto vreme i vaš protivnik: hristoborci, a nevidljivo sa njima, i ispred njih i iza njih, svi duhovi zla ispod neba. Očigledno, strašnijih protiviika niko nema. Šta onda? – „da se ni u čemu ne plašite od protivnika“, „jer je veći koji je u vama“ negoli koji je u njnma (1. Jn. 4,4), nesravnjeno veći, nesravnjeno jači. Samo je potrebno da živite u Njemu, I On u vama; da živite „dostojno Boga“, „dostojno Evanđelja Hristova“, i niko vam od vaših protivnika ne može ništa nauditi ni u ovom ni u onom svetu. Živite li tako, vi ste već naoružani sveoružjem Božjim (Ef. 6,10-18), i nećete se ni u čemu plašiti od svojih protivnika. Nećete se plašiti jer se sa vama „jednodušno zajedno“ bore protiv vaših neprijatelja svi svetitelji Božji, od prvog do poslednjeg. A ispred sviju vas – On: svemoćni i svepobedni Gospod i Bog naš Isus Hristos.
To življetle „dostojno Boga“, ta jednodušna borba zajedno sa svima svetima za veru Evanđelja, i jeste znak spasenja, i znak pobede. Jer u spasenju je i pobeda, u spasenju – od greha, smrti i đavola. To su tri glavna protivnika. Pobeda nad njima, pobeda je u isto vreme i nad svima ostalima. No to što je hrišćanima znak spasenja, njihovim je protipmicima znak pogibli. Evanđelje Hristovo kazuje hrišćanima šta je spasenje, i daje im božanske sile da ga postignu; u isto vreme ono kazuje od čega protivnici Hristovi padaju, i zbog čega propadaju. Znak spasenja i znak pogibli, „i to od Boga“. Od Boga znamo i čime se spasavamo i čime propadamo. Spasavamo se Evanđeljem, a ubijamo sebe grehom.
 
1,29
 
Vera u Hrista živi u ovom svetu stradajući za Hrista. Zašto? Zato što na nju ustaje sve što je satansko, zlo i greholjubivo u svetu. A ustaje sve to na nju, jer ona nanosi smrt svakome grehu, svakome zlu, svakome đavolu. Nanosi kroz to i smrt samoj smrti. Ona: smrt – svakom zlu, zato svako zlo ustaje na nju; ona – smrt svakom đavolu, zato svaki đavo ustaje na nju; ona – smrt svemu hristobornom i bogobornom, zato svi hristoborci i bogoborci ustaju na nju.
Stradanje za Hrista – dar je od Hrista: „vama se darova Hrista radi, ne samo da verujete u njega nego i da stradate za njega“. Vera u Hrista – dar je od Hrista (sr. 1. Kor. 12,9); ali uz taj dar uvek ide i drugi dar: stradanje za Hrista. To stradanje biva dvojako: unutrašnje – nevidljivo, i spoljašnje – vidljivo. Unutrašnje stradanje dolazi od unutrašnje duhovne borbe: čovek vere stalno se bori u sebi sa nečistim mislima, sablažnjivim pomislima, ružnim osećanjima, rđavim naklonostima, tajnim strastima, greholjubivim navikama, silovitim iskušenjima. Jer sve to smeta veri, sprečava je, ranjava je, raslabljuje je, suzbija je, ubija je. O, to su velike i teške borbe, velika i teška stradanja. A osim te unutrašnje, uvek i spoljašnje borbe, borbe sa protivnicima vere u spoljnjem svetu. I to su duge i uporne borbe; i u njima se mnogo strada za Hrista. Vera hoće Hrista Boga u svetu, hoće život „dostojan Boga“, a sve što je u svetu protiv toga, ustaje na nju, ratuje protiv nje, muči je, ismeva je, bije i želi da je ubije, da je uništi, da ne bude ni nje u svetu, ni njenog Hrista Boga. Ali, Hristom Bogom smo i nepobedivi i svepobedni. Njegov bojni poklič stalno bruji u dušama hrišćana: „U svetu ćete imati nevolje; ali ne bojte se, jer ja pobedih svet“ (Jn. 16,33). A grom Večne Istine pobednički grmi iz blagovesti svetog Voanergesa: „Vera je naša pobeda koja pobedi svet; svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet“ (1. Jn. 5,4). Stradanje za Hrista uvek vodi pobedi vere. Zato se hrišćani raduju kada se udostoje stradanja za Gospoda Isusa (sr. D. A. 5,40-41). Za sve hrišćane svih vremena važi ona evanđelska reč apostolska: „Koji god hoće pobožno da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni“ (2. Tim. 3,12). A gonjenima Hrista radi pripada carstvo nebesko, sa svima božanskim savršenstvima i blaženstvima (sr. Mt. 5,10-12).
 
1,30
 
Primer takve vere u Hrista, i takvog stradanja za Hrista jeste – sam apostol Pavle. Zaista, u njemu izobiluje i dar vere u Hrista, i dar stradanja za Hrista. Koju to istinu vere on nije odstradao, i za koju nije postradao? koja se to opasnost ustremila na veru Hristovu, a nije udarila na njega? koja je to muka, koju on nije radosno uzeo na sebe za napredak vere Hristove? Ima li podviga koji je mogao koristiti propovedi Evanđelja, a da ga on nije pronašao, prigrlio, i svim mu se bićem predao? (sr. 2. Kor. 11,22-32). U ovom svetu zla i greha hrišćani mogu živeti verom u Hrista samo stradajući za Hrista. I oni to s radošću čine. „U svetu imamo nevolje, izjavljuje sveti apostol Pavle, ali nam se ne dosađuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nade; progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo; i jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov pokaže na smrtnome telu našem. Jer mi živi jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov pokaže na smrtnom telu našem (2. Kor. 4,8-11). Iza stradanja za Gospoda Isusa hrišćane očekuje večni život u Gospodu Isusu. To je ono zbog čega oni s radošću podnose sva stradalja za Hrista, i zbog čega su im sve sadašnje brige lake. „Naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi, jer je ovo što se vidi – privremeno, a ono što se ne vidi – večno“ (2. Kor, 4,17-18).
Evanđelska je istina: stradanje za veru dar je od Boga. Bez ove se istine ne može biti hrišćanin. Zato je svaki hrišćanin – ispovednik i mučenik. U većoj ili manjoj meri on se uvek muči za Hrista, strada za Hrista; i stradanjem ispoveda Hrista.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Zlatoust, In Philipp. Nomil. I, 1; Migne, P. gr. t. 62,181-182.
  2. Sr. Jn. 14, 17; 15, 26; 16. 7. 13; D. A. 1, 1-28, 31; 1. Kor. 12, 3-13, i sav Novi Zavet, od početka do kraja.
  3. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. I, 3; sol. 184.
  4. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. II, 1; sol. 189, 190.
  5. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. III, 1; col. 197, 198.
  6. tamo, Nomil. III, 1; sol. 199.
  7. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. III, 2.3; sol. 200, 201, 202.
  8. tamo, Nomil. III, 3; sol. 202.
  9. tamo. Nomil. IV, 1; sol. 205. 206.
  10. tamo, Nomil. IV, 1. 2; sol. 206. 207.
  11. Sveti Jovan Damaskin, In Er. ad Rhilip. cap. 1, vers. 27; R. gr. t. 95, sol. 864 V.
  12. Blaž. Teofilakt, Ehros. in Erist. ad Rhilir. sar. 1, vers. 27; R. gr. t. 124, sol. 1156.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *