ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
1,1-2
Флп. 1,1-2: 1 Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Христу Исусу, који су у Филипи, с епископима и ђаконима: 2 Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
1,1
Стално хришћаниново осећање према Господу Христу јесте: Он је све и сва, а ја сам нико и ништа. То осећање води и руководи сав живот хришћанинов у овом свету. Најсавршенији пример тога је свети апостол, првоврховни апостол Павле. То је Еванђеље, то благовест нарочито све његове посланице Филипљанима (Флп. 1,21; 3,8-21; 4,13). Свети апостол осећа себе и зна себе као слугу Христовог, само као слугу: Господ Христос је Господар у свему, а он – слуга Његов у свему. Слугино је да стално извршује вољу Господара свог, утолико пре и утолико радосније што је Господар у исто време Господ и Бог. А зар према Господу Богу, човек док је човек = док је хришћанин, може имати друкчији став него – смерно и радосно служење и слуговање?
Свети апостол назива себе слугом а не апостолом, јер бити слуга Христов – заиста је велико звање и врховно добро. Ко је слуга Христов, тај је несумњиво слободан од греха; и будући истински слуга, он неће пристати да буде слуга никоме другоме.[1]
Хришћани су хришћани тиме што су Христови: њих као да нема у њима, свом душом су у Христу, свим срцем, свим бићем. А Он, сав свет и бескрајно човекољубив, кроз свете тајне и свете врлине разлива стално по њиховим душама своје свете божанске силе. И тако их постепено освећује, ослобађајући их од свега несветог, нечистог, греховног. Зато се свети апостол и обраћа свима хришћанима у Филипи као “свима светима у Христу Исусу”. А хришћани су “у Христу Исусу” од самог почетка: од светог крштења. Светим крштењем су добили свети квасац освећења. А живот им је дат да тим светим квасцем ускисну васцело биће своје, сва “три копања брашна” свог: ум, срце и вољу. Да их освете, и тако проводе свети живот у Господу Христу.
Од самог почетка хришћанства епископи су руководиоци хришћана у њиховом еванђелском животу. Они, и њихови помоћници: свештеници и ђакони. А прва дужност руководиоца у светом живљењу, шта је? – Да најпре сами буду “свети у Христу Исусу”.
1,2
Све што је свето долази од благодати Божје. Отуда и светост хришћана сва је од благодати и у благодати. Под благодаћу се разумеју сва света божанска средства и све свете божанске силе, дате људима од Трисветог Божанства преко Господа Христа ради њиховог спасења од греха, смрти и ђавола, и светог живљења од Оца кроз Сина у Духу Светом. Отуда је сва благодат од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Утешитеља благог. Све што треба души, даје благодат. А кроза све то она даје и божански мир. Благодат се даје људима као синовима Божјим. Бог је наш Отац, а ми – деца његова, синови Његови. То сазнање и то осећање је срж нашег хришћанског самосазнања и нашег хришћанског самоосећања. А како постајемо синови Божји? Постајући браћа Христова. А како постајемо браћа Христова? Извршујући вољу Оца Његовог небеског: “Јер ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој” (Мт. 12,49). Господ и брат! каква част и каква одговорност! колико је светости потребно у животу хришћанина, да би постао и занавек остао син Божји и брат Христов. Али силе за такво свето живљење даје нам благодат кроз нашу веру и ради наше вере.
1,3-6
Флп. 1,3-6: 3 Захваљујем Богу своме кад год вас се сетим, 4 свагда у свакој молитви својој молећи се за све вас с радошћу, 5 што постадосте заједничари у Еванђељу од првога дана до данас, 6 убеђен потпуно у то да ће онај који је почео добро дело у вама довршити га тја до дана Исуса Христа.
Сваку помисао своју на њих, свети апостол претвара у молитву за њих. То је заиста права еванђелска брига о људима. Помисао наша на неког човека, да се извије у молитву нашу за тог човека, – то је хришћанска дужност наша. Апостол се “свагда” моли за Филиписке хришћане “с радошћу”. Зашто? Зато што су постали “заједничари у Еванђељу”. А то значи: заједничари у свему Божјем: у истини Божјој, у љубави Божјој, у доброти Божјој, у правди Божјој, у животу Божјем, у вечности Божјој. А има ли веће радости од те за бедне житеље наше планете? Како су морале бити дуге молитве светог апостола када се он “свагда у свакој молитви својој” моли за све хришћане Филиписке, као што се сигурно молио и за све остале хришћане по свима другим местима. То није ни чудо, јер хришћани, “заједничари у Еванђељу”, треба да остваре у животу, да оваплоте у себи све еванђелске истине Божје. Јер то није подвиг који почиње данас а завршава се сутра, него је то подвиг који почиње од дана нашег крштења а завршава се даном Страшнога суда. Заједничарење у Еванђељу, то “добро дело” које је кроз свето крштење почео у нама сам Дух Свети, траје, врши се, усавршава се у нама “тја до дана Исуса Христа”, тојест до Страшнога суда. Овим нам свети апостол открива велику тајну загробног живота. Умирући телом, ми душом одлазимо са земље у загробни свет, у коме остајемо све “до дана Исуса Христа”. Па зар се и тамо наставља “добро дело” које смо почели на земљи? Да. наставља се све док се не доврши. Јер ми остајемо у Цркви као живи чланови њени. А у њој је увек Дух Свети и сам Господ Христос.[2] У Цркви нема мртвих, него су сви увек живи; и сав живот у њој свих чланова њених одживљује се стално благодаћу од Оца кроз Сина у Духу Светом. Живот сваког члана Цркве, и после смрти његовог тела, наставља се живљењем душе у Цркви. Благодат која је у души у овом свету, одлази са душом у онај свет, и “добро дело”, које је почело у души на земљи, наставља се и у оном свету, расте, усавршава се све “до дана Исуса Христа”. Јер и одлазећи у онај свет, душа остаје у Цркви, која је једна и на земљи и на небу: један је исти у њој Господ Исус, један исти Дух Свети, једна иста Истина, један исти Живот, једна иста благодат. Вечна глава Цркве, чудесни Господ Богочовек Христос, непрекидно оживљује својим животворним силама тело Своје, Цркву, која јединством својим обухвата и небески и земаљски свет.
1,7-11
Флп. 1,7-11: 7 И право је да ово мислим за све вас, јер вас имам у срцу, вас који сте и у оковима мојим и у одбрани и у утврђивању Еванђеља заједничари са мном у благодати, 8 Јер Бог ми је сведок колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа. 9 И то молим Бога, да љубав ваша све више и више изобилује у знању и сваком осећању – ἐν ἐπιγνώσει καὶ πάσῃ αἰσθήσει, 10 да кушате шта је боље, да бисте били чисти и беспрекорни у дан Христов, 11 напуњени плодова правде – δικαιοσύνης (= праведности) кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божју.
1,7
“Право је да ово мпслим за све вас”. А шта је то? То је ово: да ће сви они “добро дело” своје разрађивати и усавршавати све “до дана Исуса Христа”. “Заједничари у Еванђељу”, хришћани су то увек заједно са апостолима и свима светима. И сви они заједнички саборним животом усавршавају благадаћу сваки “добро дело” своје по мери сила својих и моћи својих. Заједничар са свима у благодати, свети апостол их човекољубиво све има у срцу свом. И тиме даје пример и указује на дужност: да сваки хришћанин носи у срцу свом сву браћу по вери као заједничаре у благодати, у благовести, у животу, у вечности. И то да их апостолски увек има у срцу свом, па био у оковима, у слободи, у одбрани Еванђеља, у посведочавању и утврђивању еванђелских истина, свуда и свагда. Јер нам и еванђелски подвизи постају лаки и радосни, када нам браћа по вери испуњују срце и загревају га присуством своје саборне христочежњиве љубави. А љубав, – ето силе која све што је Христово чини милим, радосним, лакоостварљивим у животу. Од ње је радост, од ње одушевљење, од ње ревност, од ње целокупно еванђелско живљење. “Духовна љубав је тако силна, да она никад не уступа ничему, већ увек влада душом љубећег, и не допушта да је победе никакве невоље, никакве муке. Јер као што у пећи Вавилонској, при онако страховитом пламену, за оне блажене Младиће бејаше роса, тако и љубав, обузевши душу онога који љуби Бога и угађа Му, угашује сваки пламен и производи чудесну росу”.[3]
1,8
Ево еванђедске, ево христолике, ево нове љубави од нове благовести и нове заповести (ср. Јн. 13,34). Што тражи од своје браће по вери, то им сам апостол најпре даје: љубав Христову, љубав божанску, љубав свету. Све што им чини и пише, на то га христолика љубав потстиче. Понесен, и стално ношен том љубављу према свима, апостол неуморно ради на њиховом спасењу, на њиховом освећењу, на њиховом усавршавању. То га чини херувимски будним, серафимски ревносним, анђелски окриљеним. Христолика љубав га је толико преобразила, да он заиста више личи на анђела него на човска, више припада небу него земљи. Шта кажем? Та он сав припада Христу Богу, и небесима над небесима, а међу нама је само да би и нас испунио христочежњивом љубављу и повео нас тамо, ка чудесном Господу, изнад свих небеса.
1,9
Да се том свесладосном христоликом љубављу испуне сви хришћани, ето шта је предмет сваке његове молитве за њих. Сад нам свети апостол казује шта је то што он моли од Бога, “свагда у свакој молитви својој” за све њих (Флп. 1,4). То је љубав Христова. Њу Бог даје, највише за молитву. Она је више дар Божији, неголи подвиг човечији. Као и сваки еванђелски подвиг. “Љубав је од молитве”, благовести свети Исак Сирин. Али и молитва је од љубави. Све су еванђелске врлине међу собом органски повезане, и сачињавају једно тело: свака живи кроза све, и све кроз сваку; свака зависи од свих, и све од сваке. А “свеза савршенства” која их све сљубљује, спаја, сједињује у један савршени организам, јесте љубав (Кол. 3,12-14). Ко њу савршену има, има све остале. Стога је она та која даје непролазну божанску вредност: и вери, и знању, и пожртвовању, и правди, и трпљељу, и истини, и сваком еванђелском подвигу (ср. 1. Кор. 13,1-13). “Љубав да изобилује у знању”, јер само знање које је од љубави има вечну вредност и бесмртно трајање. По самој природи својој љубав је божанска сила познања: њоме познајемо и Бога, и човека, и сваку љубљену твар, јер се њој свемилосној откривају и тајна Бога, и тајна човека, и тајна сваке твари. Љубав неминовно процвета знањем. Уколико она расте, расте са њом и знање. Савршена љубав даје савршено знање. Знање пак без љубави, то је око без зенице, уво без слуха, тело без духа. Такво знање надима, води у гордост; а гордост убија душу као нико. То је порок који је врховног анђела претворио у ђавола, акамоли човека; у шта све њега не претвара! (ср. 1. Кор. 8,1).
Не само у знању, него “љубав ваша да све више и више изобилује и у сваком осећању”: нека свако ваше осећање проклија, процвета љубављу, јер само тако свако осећање постиже своје божанско назначење, и постаје за човека и радост и рај. Осећање људско, неиспуњено божанском љубављу, за човека је огромна мука и читав пакао. А знање људско, неиспуњено том љубављу, није друго до најстрашнији пандемонијум. Божанска љубав је једина сила у нашем земаљском свету која и људско сазнање и људско осећање оздрављује и нормализује, обесмрћује и етернизује. Тако се само у Христу, у Његовој љубави, исцељују од свог лудила и људско сазнање и људско осећање. Исцељују од сатанско-хуманистичке аутаркије, само-довољиости; од сатанско-хуманистичке усебезаљубљености, усебезатворености. Јер је основно начело живота и Сатане и хуманистичког човека: бити сам себи довољан; живети собом, од себе, у себи, за себе; не признавати ван себе ни Бога, ни Истину, ни Правду, нити икакву већу вредност; бити себи све и сва. А то је основно начело и њиховог сазнања и њиховог осећања. Таква пак усебезаљубљеност и усебезатвореност јесте бесветлосна тамница у којој постепено луди, док најзад потпуно не полуди и Сатана и човек, и њихово сазнање и њихово осећање.
Ко љуби Христовом љубављу, добија од Господа горуће, пламено срце. Та љубав је ненасито благо: јер и вољени и волитељ све више и више жуде да буду вољени. Мера те љубави је – никада не стати: τὸ μηδαμοῦ ἵστασθαι: “нека љубав ваша све више и више изобилује у знању и сваком осећању”. Апостол цени не просто сваку љубав, него љубав која произлази из знања, тојест не подједнаку љубав према свима, јер таква љубав не би била љубав већ равнодушност. Шта значи: “у знању”? Значи: са расуђивањем, са размишљањем, са разборитошћу. Јер има и таквих који воле неразумно – ἀλόγος, на дохват, због чега њихово пријатељство и није постојано.[4]
1,10
Љубављу Христовом излечено и испуњено људско сазнање и осећање, способно је да увек са сигурношћу пропађе и изабере “оно што је најбоље” за човека, и тако води човека путем чистог и светог живота и у овом и у оном свету све “до дана Исуса Христа”. Само дугим вежбањем у љубави, и осталим светим врлинама, осећања се наша оспособљавају за сигурно и непогрешиво разликовање и добра и зла, и Бога и ђавола (ср. Јевр, 5,14). Без љубави Христове у своме уму и сазнању и у своме срцу и осећању, човек уствари не зна и не осећа ни шта је истинско добро ни шта истинско зло. Но
1,11
испуњен љубављу Христовом, он увек изабира оно што је еванђелско, бесмртно, божанско, вечно; то и сеје по души својој, по мислима својим, по осећањима својим; и све то постепено ниче, расте, сазрева, и плодовима божанске правде, и личне праведности испуњује васцело биће човеково. А све то и ниче, и расте, и сазрева, и доноси плодове правде – “Исусом Христом”. Плодови правде су бесмртна храна, којом се бесмртна душа човекова стално храни и у овом и у оном свету, тако кроз сву вечност. Шта су “плодови правде”? Правда је скуп свих светих еванђелских врлина; живљење у њима јесте праведност. Праведан је онај који живи у светим врлинама. Свака врлина рађа своје бесмртне плодове правде, и храни човека.
Бесплодна остане душа човекова ако се не оплоди љубављу Христовом; бесплодан ум и сазнање, бесплодно срце и осећање. Њих пустоши и мучи неутољива глад, као што је пустошила и мучила удаљену и отуђену од Бога душу, сазнање и осећање блудног сина еванђелског. И ничим да се нахране и засите. А љубав Христова у души, води човека из подвига у подвиг, из ревности у ревност, и он стално рађа плодове правде, којима храни и себе и браћу око себе.
1,12-14
Флп. 1,12-14: 12 Хоћу пак да знате, браћо, да ово што се са мном збива испаде на напредак еванђеља, 13 тако да се разгласи у свој судници и код свију осталих да су моји окови за Христа. 14 И многа браћа у Господу, охрабрени оковима мојим, већма смеју говорити реч Божију без страха.
1,12
Ма какво зло чинили људи Христовом апостолу, Господ га промислом својим окреће на корист и спасење. Свети Павле је у оковима због проповеди Еванђеља; њему се суди; око њега су страже, сигурно не са мало безобзирности, али “ово што се збива са мном,
1,13
вели свети алостол, испаде на напредак еванђеља”. Јер бити у оковима за Христа, силна је проповед о Христу. Јер кроз њих дознају о Христу и Његовој благовести и судије, и тамничари, и стражари, и грађани. Нарочито када су “окови за Христа” на тако неустрашивом еванђелисту какав је апосгол Павле. “Окови за Христа”, – та то су Павлова херувимска крила, која га носе по свима световима, те он са усхићењем објављује свима да су ти окови за њега – радост над радостима, блаженство над блаженствима, украс над украсима. Божанска сила Христова се баш у томе и показује што Он окове који су Њега ради претвара у радост над радостима.
1,14
И христочежњиви Павле их носи као највеће одликовање. Гледајући Павла са каквом радошћу и неустрашивошћу носи окове за Христа, многи се хришћани и сами испуњују храброшћу и смелије проповедају Христово Еванђеље.
1,15-26
Флп. 1,15-26: 15 Истина, једни из зависти и свађе, а други од добре воље проповедају Христа; 16 једни дакле уз пркос објављују Христа нечисто, мислећи да ће нанети жалост мојим оковима, 17 а други из љубави, знајући да за одбрану Еванђеља лежим у оковима. 18 Шта дакле? Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда; и томе се радујем, а и радоваћу се; 19 јер знам да ће ми се ово збити на спасење вашом молитвом и помоћу Духа Исуса Христа – διὰ ἐπιχορηγίας τοῦ Πνεύματος …, 20 као шго чекам и надам се да се ни у чему нећу постидети, него да ће се и сад, као свагда, са сваком слободом – ἐν πάσῃ παρρησίᾳ (= са сваком смелошћу) Христос величати у телу моме, било животом или смрћу. 21 Јер је мени живот Христос, а смрт добитак. 22 А кад ми живљење у телу плод доноси, то не знам шта ћу изабрати. 23 Јер на две ватре горим: имам жељу отићи и са Христом бити, што је много боље; 24 али остати у телу потребније је вас ради. 25 И ово знам поуздано да ћу остати и бити код свију вас за ваш напредак и радост вере, 26 да хвала ваша мноме изобилује у Христу Исусу кад вам опет дођем.
1,15
Својом беспримерном неустрашивошћу и ревношћу у праповедању Христа, свети апостол Павле морао је изазивати и одушевљење, и распре, и свађе, и завист. Нико као он, изузев Господа Христа, није толико савести људске збуњивао, толико земљотреса у душама изазивао, толико срца људских преобразио. После чудесне личности Христове, највише је људи падало и дизало се око личности апостола Павла. Заиста је и он био “камен спотицања”, “камен саблазни” за многе; и око њега су пламтела узбуђена питања: “докле ћеш мучити душе наше?” А он је силином своје еванђелске проповеди заиста мучио душе оних који су или били против Христа или без довољно одлучности да поверују у Христа. Нико није више људи привукао Христу од њега; али исто тако нико ни више противника није имао од њега. Зато је и највише мука поднео за Христа. Свему Христовом он се неизмерно радује; свакој речи о Христу, па макар долазила “из зависти и свађе”; јер ће и таква реч изазвата праве ревнитеље Еванђеља да Христа бране и проповедају “из љубави”, “од добре воље”. Главно је да се име Христово разглашује, да пада у душе људске. А оно ће већ тамо само од себе чудотворно дејствовати: духовно превирање изазвати; и човек ће се за Њега или против Њега одлучити. Јер Господ Христос, Богочовек и Спаситељ, најнеобичније и најсавршеније биће у свету, зато је ту: “да буде знак против кога ће се говорити”, и “да многе подигне и обори” (Лк. 2,31). И заиста, Он непрестано и подиже и обара: подиже покајнике, обара безбожнике; подиже доброљупце, обара грехољупце. Све што је добро хрли ка Њему, све што је зло устаје на Њега.
1,16
Када људи објављују, проповедају Христа “из свађе”, не могу Га проповедати “чисто”, објавити Га онаквог какав Он уствари јесте у својој божанској свекрасоти и свеистини. У њиховом издању Он је увек мање истинит, мање праведан, мање божанствен, мање добар, мање човекољубив, мање милостив, мање спасоносан, мање потребан, мање неопходан. Увек је то унакажени Христос. Христољупци то осећају, то знају. Зато их то не може саблазнити, већ само на још већу ревност побудити. Неки су због апостола Павла проповедали Христа “из пркоса”, “из сваће”, мислећи да ће тиме “нанети жалост” оковима његовим. Али окови Христа ради, за светог апостола су увек радост, бескрајна радост, коју му нико не може претворити у жалост. У њему је христољубље тако силно и свемоћно, да оно сва страдања његова за Христа претвара у блаженства његова у Христу. Свим својим бићем он је у Христу, и Христос у њему. Све истине Христове живе у њему са свима својим беемртностима и вечностима. Куд год погледаш у њему, ти само Христа видиш, само Христа сусрећеш. Заиста, ето човека који се потпуно обукао у Христа, потајно оваплотио у себи Христа, те он више и не живи у себи него Господ Христос (ср. Гал. 2,20).
1,17
У душама богочежњивих људи Павлово христољубље изазива читаве пожаре ревности. И они онда “из љубави” проповедају Христа. И та сама љубав која ври у њиховом сазнању и осећању, учи их те објављују и проповедају Господа “чисто”, ἁγνῶς = свето, беспрекорно: сав Господ блиста у својој богочовечанској стварности и спасоносности. И они то чине утолико радије што знају да њихов учитељ лежи у оковима “за одбрану еванђеља”, “због одбране еванђеља”. Он, велики и свемоћни чудотворац, могао је једним молитвеним уздахом ка Господу Сладчајшем да раскине окове своје као паучину; али он с радошћу остаје у њима, јер се Еванђеље Господа Христа најуспешније проповеда радосним страдањем за Господа Христа. Још нешто: “реч Божја се не веже” (2. Тим. 2,9); љубав Божја се не гаси тамом тамнице, већ још јаче побуђује друте, те “из љубави” проповедају Бога љубави – Господа Христа.
1,18
“Христос се проповеда”, – то је главна радост светог Апостола. Онда су и окови – радост, и тамница – радост, и све муке – радост. Онда, тамница постаје – царска палата, а окови – царске огрлице, а све муке – непропадљиве дијадеме. “Дволичењем или истином” Еванђеље се проповеда: сеје се семе божанске истине по душама људским; нешто ће од тог семена пропасти у злим душама, али ће један део његов у чистим душама људским донети род или по сто, или по шездесет, или по тридесет (ср. Мт. 13,18-23).
1,19
Христовом човеку, све што му се догађа, служи на спасење, нарочито страдање за Еванђеље. Али спасење се никада не даје човеку без помоћи ближњих. Зато и сам првоврховни апостол верује и зна да ће му се ово његово страдање збити на спасење молитвом браће по вери. Али то није све, и није довољно; то је одавде, са земље, помоћ људска. Потребна је још помоћ одозго, с неба, помоћ Духа Светога, помоћ Тројичног Божанства. Јер душа људска је тако огромна и толико важна, да у њеном спасењу учествује и небо и земља, и људи и Анђели и сва Пресвета Тројица.
Велику и богољубиву душу не могу повредити никакве невоље овога света: ни непријатељство, ни куђења, ни клевете, ни опасности, ни сплетке, јер је она узишла на високу гору, куда не досежу стреле пуштене одоздо, са земље. Таква је била душа светог апостола Павла: настањена изнад свих врхова, на висоравни духовне философије, истинске философије – τῆς ὄντως φιλοσοφίας. Гоњен царем, блажени апостол је имао и друге непријатеље, који су му причињавали разне јаде и клеветали га жестоко. А он, шта он вели? Ево шта: не само не тугујем због тога и не куњам, него се радујем, и радоваћу се не само сада него увек. И може ли ме снаћи неко непријатељство и завист, а да не допринесу мојој проповеди Еванђеља? “Знам да ће ми се ово збити на спасење вашом молитвом, вели он Филипљанима, и помоћу Духа Исуса Христа”. – Какво смиреноумље у блаженог апостола! Водећи тешке борбе на разлим бојиштима он је извршио безброј добрих дела, и већ се налазио на домаку венца, – та то је Павле! шта би се веће могло рећи од тота? – И он, који је безбројним подвизима већ био стекао себи спасење, пише Филипљанима да ће га они спасти својом молитвом, јер ће му се на њихове молитве дати блатодат Духа Светога.[5]
1,20
Када си са светим апостолом Павлом, осећаш свим бићем да човек не треба да постоји без Христа; а постоји ли, треба да је сав Христов. Друкчије се човек не може ни осмислити, ни оправдати његово постојање. Без Христа, човек је сав плен смрти, сав роб греха, сав гозба црвима: сав смрад, сав срам, сав ужас. Са Христом, човек се ослобађа свега тога, васкрсава из свих гробова својих, оживљава из свих смрти својих, улази у све бесмртности божанске, и постаје – божанско величанство. Да, човек постаје божанско величанство. И сав живот овој, па и саму смрт своју телесну, претвара у неустрашиво и сверадосно величање Христа, у непрекидну химну Христу. Пример? – Сам свети апостол Павле. Зар његов живот у телу није непрекидна химна Христу, славословље Христу? Служити Христу, мало је; потребно је: увек величати Христа “са сваком слободом”, “са сваком смелошћу”, и то у телу. Јер је то божански смисао тела човечијег, божанско назначење његово. И оно нам је ради тога дато; не само душа. Душа је половина човека, а тело – друга половина; и тако се добила чудесна боголика целина. И живот и смрт у телу, само су богодано средство да се Христос велича и слави, да се живи у Њему и ради Њега. Зато свети апостол и телесну смрт своју претвара у химну Христу, у величање Христа.
Ево код светог апостола Павла праве еванђелске вере у себе као човека: вере у себе од вере у Христа; Христос је моја сила, моја моћ; по себи, ја сам сав слабост, сав немоћ. А она хуманистичка, а она световна вера у себе као човека, самољубива и горда, води из слома у слом, из пропасти у пропаст. Свети апостол зна човека, зна да је по себи слаб и немоћан, а једино са Христом моћан и свемоћан, зато и верује само у охристовљеног, у христоносног човека. Из огромног искуства свог свети апостол зна да му је Христос све и сва. Отуда и толике одлучности његове да “са сваком смелошћу” велича Господа Христа. А томе претходи: одлучно наметнути себи еванђелске подвиге, и ревносно их упражњавати “са сваком смелошћу” и у души и у телу; када је у питању Господ Христос не штедети себе нити ишта своје.
Каква у светог апостола чистота и светост живота: ни у чему се не постидети пред Господом Христом. Смелије изјаве свет чуо није. Али она је еванђелски потпуно оправдана, јер долази од човека који је по чистоти и светости живота заиста – арханђео у телу. Но овакву изјаву није пресвети апостол дао да би себе похвалио, већ да би и остале хришћане на такав живот потстакао. О, уме он и да понизи себе као нико од светих апостола, и као нико од људи; таквих самопонижења су пуне његове Посланице, његово еванђеље.
Павлова је нада: “Надам се да се ни у чему нећу постидети”. Видиш ли, упозорава свети Златоуст, колико вреди нада у Бога? Ма шта се догодило, изјављује свети апостол, нећу се постидети, непријатељ ме неће савладати. Напротив, и сада ће се, као свагда, са сваком слобадом Христос величати у телу мом. – Непријатељи су се надали да својим замкама улове Павла, да униште његово учење. Стога апостол и каже да то неће бити, и да сада он неће умрети, него ће се као свагда, и сада узвеличати Христос у телу Наеговам; јер га је Господ много пута избављао из многих смртних опасности (ср. 2. Кор. 1,9). Свети апостол је уверен да ће се Господ Христос насигурно узвеличати у телу његовом било животом или смрћу. Како, свети апостоле? Животом, јер ме је Христос спасао: смрћу, јер ми је Хрнстос даровао толико ревности, и учинио ме јачим од смрти.[6]
1,21
Станите, сви светови колико вас има, и сва бића! доле сва срца, сви умови, сви животи, све бесмртности, све вечности! Јер све то без Христа – пакао је до пакла, пакао над паклом, и нема им броја, нема им краја ни у висину, ни у дубину, ни у ширину. Живот без Христа, смрт без Христа, истина без Христа, сунце без Христа, васионе без Христа, – та то су неописиве бесмислице, костоломне муке, духоломна мучилишта. Нећу ни живот ни смрт без Тебе, Господе свечудесни! Нећу ни истину, ни правду, ни рај, ни вечност! Не, не! Ти, само Ти у свему, кроза све и нада све! Не буде ли тако, боље ме потпуно уништи, сурвај ме из бића у небиће, као што си ме некада из небића извео у биће. Али знамо, Једини Човекољупче, Ти си постао човек и ушао у наше биће, у наш живот, у нашу смрт, у наш свет, у нашу муку, у нашу истину, и показао да си Ти – њихов смисао, и њихов рај. И открио си, о Свечудесни, да је живот само Тобом и у Теби благовест и рај; тако и смрт, и бесмртност, и вечност, и свет, и сунце, и истина, и правда, и једна васиона, и друга, и све васионе, и сва небеса, и небеса над небесима, и сва бића у световима – благовест до благовести и рај до раја. Да, само Тобом и у Теби – благовест до благовести и рај до раја, и свему томе нигде, нигде краја …
Човек само у Богочовеку доживљује себе као благовест и као рај. Онда је благовест – живети, благовест – умирати; рај – живети, рај – умирати. Онда и смрт постаје човеку добитак, јер и она одводи к Њему, незаменљивом и јединственом Богу и Господу. А где је Он, ту је сав рај, све вечности, сва блаженства. Зар онда смрт није добитак? О, Он је толико безграничан, да људско биће које живи у Њему вером и љубављу, Он са свих страна опкољава, чинећи га учесником свих Својих савршенстава. И такав човек Христом осећа себе као себе, и сазнаје себе као себе. И све Христово, помоћу светих тајни и светих врлина постаје његово, а он – божански сунаследник Христов (ср. Гал. 4,7; Рим. 8,17). Тајна је ово велика: реч је о човеку као члану Цркве Христове, као члану чудесног тела Његовог, у коме се свештено и тајанствено врши човеково уцрковљење и оцрковљење, ухристовљење и охристовљење, убогочовечење и обогочовечење.
Истина, ако није Христос, не треба ми, пакао је. Тако и правда, и љубав, и добро, и срећа; тако и сам Бог, ако није Христос, пакао је. О, не треба ми, не треба, не треба ни истина без Христа, ни правда без Христа, ни љубав без Христа, ни Бог без Христа. Нећу их ни по коју цену! Ево, пристајем на све смрти; у сваку ме по стопут вргните, у сваку без остатка сатерајте и немилосрдно уништите, само ништа без Христа нећу: ни себе, ни самога Бога, и све што је између тога – нећу, нећу, нећу!
“Мени је живот Христос, а смрт добитак”: и умревши, изјављује свети апостол, ја умрети нећу, јер имам живот у себи. Непријатељи моји би ме онда умртвили, када би могли страхом ишчупати веру из душе моје; док је Христос са мном ја живим, макар и смрт наишла. Чак и у овом животу не сачињава мој живот то што живим већ Христос. И када се у овом животу не састоји живот у томе, него што сада живим у телу, живим вером; утолико пре и за будући живот изјављујем: ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал. 2,20). Такав треба да је хршпћашш. Не живим ја, – рашчлањује апостолову мисао свети Златоуст -, обичним животом. Како онда живиш, блажени Павле? Зар ти не гледаш сунце? зар не дишеш заједнички ваздух? зар не употребљаваш храну коју и сви? зар не ходиш по земљи као ми? зар ти није потребан сан, одећа, обућа? Што кажеш: “не живим”? Како не живнш? Што се хвалиш? – Но, ово није хвалисање. Да није дела која сведоче, ово би се с правом могло назвати хвалисањем. А пошто дела сведоче, какво је онда хвалисање? Апостол изјављује да он не живи; на другом месту вели: разапе се мени свет, и ја свету (Гал. 6,14); а на трећем: мени је живот Христос. Шта све то значи? – Ево шта: назив живот има много значења, као и назив смрт. Постоји живот телесни, постоји и живот греховни, као што апостол каже на другом месту: који умресмо греху, како ћемо још живети у њему? (Рим. 6,2). Према томе, може се живети греховним животом. Но постоји живот вечни и бесмртни, а са њим и небесни, јер апостол вели: наше је живљење на нсбесима (Флп. 3,20). Исто тако постоји и живот телесни, о коме је речено: у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Д. А. 17,28). Дакле, свети апостол не каже да он не живи природним животом, већ да не живи животом греховним, којим живе сви људи. И с правом тако говори. Јер ко не жуди за садашњим животом, како живи њиме? Како живи њиме онај који жури ка другом животу? Како живи њиме онај који презире смрт? Како живи њиме онај који не жели ништа земаљско? Како живи њиме онај који не хаје ни за храну, ни за одело, ни за ишта овдашње? Реци ми: зар тим животом живи онај који презире и новац, и уживања, и глад, и жеђ, и опасности, и здравље, и срећу? Сигурно не. Свети апостол живи не тим животом, већ животом којим хоће Христос. Изјављујући: “мени је живот Христос”, свети апостол као да вели: испитај живот мој, и видећеш да је мени Христос живот. “А смрт добитак”. Зашто? Зато што ћу после смрти јасније познати Њега, јер умрети значи отпочети прави живот. Ништа ми страшно неће учинити они који ме убију, јер ће ме одаслати к моме животу, ослободивши ме овога који ми није својствен.[7]
1,22
“Живљење у телу – плод доноси”, бесмртни плод, само када бива Христом и ради Христа. То је онај плод што човек доноси када живи Христом као лоза чокотом. Христос – чокот, а он – лоза. И лоза “рађа многи род” ако се храни животворним соковима чокота: људска природа рађа бесмртан божански род ако се храни светим божанским силама Христовим. Без тога, она се суши, вене, и не доноси рода, јер “не може рода родити сама од себе”. Само ако се вером накалеми на божански чокот: Христа, и помоћу светих тајни и светих врлина држи на Њему, онда “рађа многи род”. Ван животне везе са животворним Господом Христом људска се природа потпуно обесплоди, сасуши, те је “скупљају, и у огањ бацају, и спаљују” (Јн. 15,1-6). Зато је човекољубиви Спаситељ објавио благовест свеистиниту и свенеопходну: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5).
Господ је и постао човек, да би људе оспособио за бесмртна божанска дела. Очовечењем Својим и богочовечанским домостројем спасења Он је земљу претворио у расадник бесмртности и обиталиште бесмртника. Чега се год косне, све се из смрти буди као иза сна, све васкрсава. Живи ли тело људско Њиме, оно постаје радионица бесмртних божанских мисли, осећања, дела. А Он ради тога и “постаде тело” (Јн. 1,14), да тело људско претвори у радионицу бесмртности и свега бесмртнога. Од Њега, и са Њим, пријатно је, божански пријатно – бити у телу, бити човек. Не само то, него је и божански узвишено. Јер нико није, као Он, доделио телу људском бесмртан божански циљ, и дао му сва средства да тај циљ постигне. “Живљење у телу – плод доноси”, тојест доноси бесмртни и вечни живот у Господу Христу, живот који почиње овде на земљи, а продужава се кроза сву вечност у ономе свету. Јер Господ је и постао тело, да би показао да је “и тело за Госпада, и Господ за тело” (1. Кор. 6,13). Тиме је оваплоћени Господ открио колико је тело по природи својој и по назначењу свом – Божје, обиталиште Божје, орган Божји, храм Божји, тело Божје. Да, јер тело људско у Богочовеку постало је телом Божјим. Телом Својим Господ Христос је сваком телу пропутио пут у васкрсење и живот вечни.
О, какава философија. Узвикује свети Златоуст; апостол Павле је и одбацио љубав према овдашњем, земаљском животу, и није га оклеветао! јер речима: “смрт је добитак” он је одбацио љубав према њему, а речима: “живљење у телу плод доноси” показао је да је и овдашњи живот неопходан. На који начин? Ако се користимо њиме како треба, ако доносимо плод. А ако је бесплодан, онда више није живот. Дрвеће које не доноси плода, ми бацамо у огањ. Живети, то је нешто средње и безразлично; но живети поштено или неваљало, зависи од нас. Стога немојмо мрзети живот, јер се може живети и честито – καλῶς; а када употребљавамо живот на зло – κακῶς, ни онда не треба кривити живот. Зашто? Зато што томе није узрок живот, него слободна воља наша. Бог ти је дао живот, да живиш за Њега; а ти по неваљалости живећи грехом, сам себе подвргаваш свакој кривици.[8]
1,23-24
Две ватре: христољубље и братољубље. Две ватре, а један пожар. И то неугасив. “Са Христом бити”, – о, ко ту радост може изразити! и: за Христа међ људима радити, – о, ко ту корист може описати! Из овог света отићи, за светог христољупца значи: Христу отићи и са Њим вечито бити. То је усхићење за смрт, и радост од смрти, за које не зна не само дохришћански земаљски свет, већ ниједан свет од оних високо над земљом горе, и од оних дубоко под земљом доле. Нема смрти више! Јер је ту с нама, сав у телу Свом – Цркви: Он, једини Победитељ смрти. А где је Он – Свебесмртни, ту нема смрти; ту све васкрсава у бесмртност и живот вечни. Смрт – пут ка Христу; смрт – капија ка Христу; смрт – васкрсење у Христу, састанак са Христом, једини састанак коме не прети никакав растанак.
Да, али овде на земљи смрт пустоши оне који су без Христа, а највише оне који неће Христа. Зато човекољубиво срце неустрашивог христољупца сматра да је потребније остати још “у телу”, на земљи, па ту радити, Бесмртним спасавајући људе од смрти. Да, то радити: људе спасавати од смрти Христом, Његовим Еванђељем. Човекољубиви христољубац се одлучује за ово друго: за труд и подвиг; за служење Христу “у телу” међу људима, да би спасавао људе од греха, смрти и ђавола, сједињујући их са Христом.
Христољубље и човекољубље – две ватре, на којима хришћанин радосно гори, а не сагорева. Гори као несагорива купина, али као и она – не сагорева. Не сагорева, јер гори меким и благим божанским огњем, који неугасиво светли, загрева, просвећује и освећује. Свеједно, и једна и друга љубав су Христове; и једна и друга су ради Њега, зато је блаженство горети на њима, на двема светим ватрама.
Ништа блаженије од Павлове душе, јер ништа племенитије, – благовести богоречиви еванђелист Антиохијски, свети Златоуст. Смрт, које се сви ми бојимо, њу Павле жели, њој хита. Отићи, и са Христом бити, много је боље, вели христочежњиви апостол, али ипак не знам шта ћу изабрати. – Шта говориш, свети апостоле? Ти ћеш отићи одавде на небо и бићеш са Христом, а не знаш шта да изабереш? Не, то није својствено Павловој души. Јер ко не би изабрао да буде са Христом, када би му неко осигурао и чврсто га уверио у то? Разуме се, сваки би то изабрао. Али, као што не зависи од нас – отићи и са Христом бити, тако не зависи од нас ни – остати овде. За светог Павла пак било је могуће и једно и друго. Шта кажеш? Знаш и уверен си да ћеш бити са Христом, а овамо се колебаш говорећи: не знам шта ћу изабрати; па чак се решаваш да останеш овде, у телу? Та шта је то? Није ли ти живот на земљи горак, прегорак: у глади, у жеђи, у голотињи, у бригама, у невољама, у трпљењу многом, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у опасностима? Ниси ли примио пет пута четрдесет мање један ударац, трипута шибан био, камнован био, три бродолома претрпео, дан и ноћ у дубини морској провео, био у опасностима на води, у опасностима од разбојника, у опасностима по градовима, у опасностима по пустињама, у опасностима међу лажном браћом? (ср. 2. Кор. 6,4.5; 11,24-26). Како дакле ти, водећи тако горак живот, желиш још да останеш овде? Ниси ли ти рекао: Бојим се да другима проповедајући сам избачен не будем? (1. Кор. 9,27). Ако ни због чега другог, онда због тога би требало да желиш отићи из овог живота. Чак када би овај живот био пун безбројних блага, и у том случају требало би желети ослободити се свега тога ради многовољеног Христа. О, Павлове душе! ништа њој равно није било, нити ће бити. – Свети апостоле, ти си окружен безбројним страхотама и бојиш се будућности, а одбијаш да будеш код Христа? Да, одбијам, одговара свети апостол, али одбијам ради Христа: да би оне које сам учинио слугама Његовим, још више утврдио у добром расположењу, у љубави, како бих урадио да њива коју сам засејао донесе што више рода. Зар ти не чујеш да ја тражим не своју корист него корист ближњих? зар ти не чујеш да ја желим бити одлучен од Христа, само да бих многе привео к Њему? Када сам се на то решио, како да се са још већим задовољством не решим продужити свој боравак на земљи, само да би то колико год послужило њиховом спасењу.[9]
Ко ће исказати силу Твоју, Господе (Пс. 105,2), узвикује свети Златоуст, што Ти ниси сакрио Павла, него си таког мужа јавио васељени? Када си створио звезде и сунце, сви Ти Анђели једнодушно узнесоше славу и хвалу, али не толико као када си јавио Павла нама и целој васељени. Од тога земља постаде сјајнија него небо: он, светлији од сунчане светлости, пушташе из себе најблиставије муње и разливаше светле зраке. И како велики плод произведе он за нас: не растиње гајећи нити воћке хранећи, него плод побожности и рађајући и негујући до зрелости, и непрестано подижући оне што падају. Уствари, сунце не може исцелити воћку која је почела да трули; а Павле је одвратио од греха људе, покривене безбројним ранама. Поред тога, сунце уступа ноћи, а Павле је и ђавола победио. Њега ништа није сломило, ништа надвладало. Сунце, налазећи се високо горе, пушта своје зраке доле; а Павле, одоздо излазећи, напуни светлошћу не простор између неба и земље, него чим отвори уста он Анђеле испуни великом радошћу. Јер када радост бива на небу за једног грешника који се каје (Лк. 15,10), како се онда неће испунити радошћу Небеске Силе када Павле првом проповеђу својом улови многе? Та шта ја говорим? Доста је било да Павле само проговори, па да од тога заиграју небеса и ударе у весеље. Јер када при изласку Израиља из Мисира горе заиграше као овнови и брдашца као јагањци (Пс, 113,1.4), онда каква ли је радост настала када су људи били превођени са земље на небо? Ето због чега је Павлу било потребније остати у телу.[10]
1,25
Одлука је пала; победило је христољубиво човекољубље: свети апостол остаје у телу међу хришћанима “за напредак и радост вере” њихове. Напредовањем у вери расте у души радост од вере. Што већа вера, већа и радост: радост у свима подвизима вере. Савршена вера, савршена и радост. То је она божанска и бесмртна радост, о чијој слаткој тајни Спаситељ говори ученицима Својим на Тајној Вечери: И радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће узети од вас (Јн. 16,22). Како вера напредује? Напредује кроз љубав, кроз молитву, кроз пост, кроз праведност, кроз милостивост, и остале еванђелске подвиге и врлине. А кроз њих расте и множи се радост вере. Зато је царство Божије: “правда и мир и радост у Духу Светом” (Рим. 14,17). Правда увек означава све еванђелске врлине, спроведене у живот. Праведност и није друго до: еванђелске врлине остварене у животу. А праведник: човек у коме живе све еванђелске врлине.
1,26
Свети апостол узима на себе еванђелске подвиге и труди се на напредовању вере код хришћана, да би они што више заволели Христа, и хвала њихова њиме изобиловала у Христу. Јер све што им чини, он им чини ради Христа, како би им Га што више омилео. Свети апостол једно жели: да га схвате само као слугу Христовог, коме је воља Христова све и сва. Ако га хвале, и та хвала да буде “у Христу Исусу”. Хвала, не ради Христа и не у Христу, за апостола је што и покуда, срамота. Еванђелско је правило: “Који се хвали, Господом нека се хвали” (2. Кор. 10,17). Све што је узвишено, божанско, бесмртно, вечно, од Господа је: “стога нека се нико не хвали човеком” (1. Кор. 3,21). Човек? – Дим, и цвет, и црвињак. Али, човек у Христу, – о, то је већ бесмртник! то је већ – миомир света. “Ми смо Христов миомир Богу”, изјављује свети апостол (2. Кор. 2,15).
1,27-30
Флп. 1,27-30: 27 Само живите достојно еванђеља Христова, да бих, било да дођем и видим вас, било да сам далеко, чуо за вас да стојите у једноме духу, да се једнодушно борите заједно за веру еванђеља 28 и да се ни у чему не плашите од противникa, што је њима знак погибли а вама спасења, и то од Бога. 29 Јер се вама дарова Христа ради, не само да верујете у њега него и да страдате за њега, 30 имајући ону исту борбу какву видесте у мени и сада чујете за мене.
1,27
“Само живите достојно еванђеља Христова”. Шта то значи? То значи: сав живот свој живети по Еванђељу, водити и руководити Еванђељем; све мерити, све ценити, све проверавати Еванђељем: и мисли, и помисли, и осећања, и расположења, и намере и дела, и истину и правду, и дане и ноћи, и целокупно своје јавно и тајно живљење; и све тако до Страшнога суда. То још значи: непрестано држати свете заповести Еванђеља. Еванђелска је заповест: љуби Господа Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, – чиниш ли то, ти живиш “достојно Еванђеља Христова”. Еванђелска је заповест: љуби ближњег свог као себе самог, – поступаш ли тако, ти живиш “достојно Еванђеља Христова”. Еванђелска је заповест: благосиљајте оне који вас куну; чините добро онима који вас мрзе: молите се Богу за оне који вас гоне, – испуњујеш ли то, ти живиш “достојпо Еванђеља Христова”. И тако редом, држећи све заповести еванђелске, од прве до последње, ми живимо “достојно Еванђеља Христова”. Чинити оно што Еванђеље Христово наређује да се чини, а не чинити оно што оно забрањује, – ето то је живети “достојно Еванђеља Христпва”. Грех, сваки грех и јесте оно што је недостојно Еванђеља.
Заповест: “живите достојно еванђеља Христова”, исто је што и друга заповест: “живите достојно Бога” (Кол. 1,10): тојест достојно Христа Бога: јер је Он живео у телу, као човек, и показао нам како Бог живи у нашем земаљском, човечанском свету. Живети као што је Он живео, то и значи: живети достојно Бога, живети достојно Еванђеља. А за такав живот Господ Христос нам даје све потребне божанске силе (ср. 1. Петр. 1,3-8). Тих божанских сила ено у светом богочовечанском телу Његовом, Цркви; то су свете тајне и свсте врлине. Живећи у њима, човек живи “достојно Бога”, “достојно Еванђеља Христова”. Разуме се, тај живот у Цркви је увек саборан, увек у заједници “са свима светима”; сви “једнодушно заједно” живе вером Еванђеља и боре се за веру Еванђеља.
Рекавши им да живе достојно Еванђеља Христова, свети апостол им показује и начин таквог живљења. А то је – искреност у вери: јер друкчије се не може бити у једном духу. Затим им заповеда да имају и једну душу. А то је доказ превелике љубави.[11] Достојно Еванђеља живи онај који се одрекао себе, и узео крст, и следује Христу.[12]
1,28
Ко је ваш противник? Најпре ђаво, па затим и све слуге његове: греси, страсти, саблазни; и сви који живе у гресима и страстима, и хоће да и вас увуку у такав живот. Ко још? Сваки противник Христов је у исто време и ваш противник: христоборци, а невидљиво са њима, и испред њих и иза њих, сви духови зла испод неба. Очигледно, страшнијих противиика нико нема. Шта онда? – “да се ни у чему не плашите од противникa”, “јер је већи који је у вама” неголи који је у њнма (1. Јн. 4,4), несравњено већи, несравњено јачи. Само је потребно да живите у Њему, И Он у вама; да живите “достојно Бога”, “достојно Еванђеља Христова”, и нико вам од ваших противника не може ништа наудити ни у овом ни у оном свету. Живите ли тако, ви сте већ наоружани свеоружјем Божјим (Еф. 6,10-18), и нећете се ни у чему плашити од својих противника. Нећете се плашити јер се са вама “једнодушно заједно” боре против ваших непријатеља сви светитељи Божји, од првог до последњег. А испред свију вас – Он: свемоћни и свепобедни Господ и Бог наш Исус Христос.
То живљетле “достојно Бога”, та једнодушна борба заједно са свима светима за веру Еванђеља, и јесте знак спасења, и знак победе. Јер у спасењу је и победа, у спасењу – од греха, смрти и ђавола. То су три главна противника. Победа над њима, победа је у исто време и над свима осталима. Но то што је хришћанима знак спасења, њиховим је протипмицима знак погибли. Еванђеље Христово казује хришћанима шта је спасење, и даје им божанске силе да га постигну; у исто време оно казује од чега противници Христови падају, и због чега пропадају. Знак спасења и знак погибли, “и то од Бога”. Од Бога знамо и чиме се спасавамо и чиме пропадамо. Спасавамо се Еванђељем, а убијамо себе грехом.
1,29
Вера у Христа живи у овом свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је сатанско, зло и грехољубиво у свету. А устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она: смрт – сваком злу, зато свако зло устаје на њу; она – смрт сваком ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу; она – смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу.
Страдање за Христа – дар је од Христа: “вама се дарова Христа ради, не само да верујете у њега него и да страдате за њега”. Вера у Христа – дар је од Христа (ср. 1. Кор. 12,9); али уз тај дар увек иде и други дар: страдање за Христа. То страдање бива двојако: унутрашње – невидљиво, и спољашње – видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе: човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. А осим те унутрашње, увек и спољашње борбе, борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге и упорне борбе; и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот “достојан Бога”, а све што је у свету против тога, устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништи, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али, Христом Богом смо и непобедиви и свепобедни. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: “У свету ћете имати невоље; али не бојте се, јер ја победих свет” (Јн. 16,33). А гром Вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: “Вера је наша победа која победи свет; сваки који је рођен од Бога побеђује свет” (1. Јн. 5,4). Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса (ср. Д. А. 5,40-41). За све хришћане свих времена важи она еванђелска реч апостолска: “Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени” (2. Тим. 3,12). А гоњенима Христа ради припада царство небеско, са свима божанским савршенствима и блаженствима (ср. Мт. 5,10-12).
1,30
Пример такве вере у Христа, и таквог страдања за Христа јесте – сам апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа, и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није одстрадао, и за коју није пострадао? која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? која је то мука, коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио, и свим му се бићем предао? (ср. 2. Кор. 11,22-32). У овом свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа. И они то с радошћу чине. “У свету имамо невоље, изјављује свети апостол Павле, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не гинемо; и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов покаже на смртноме телу нашем. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов покаже на смртном телу нашем (2. Кор. 4,8-11). Иза страдања за Господа Исуса хришћане очекује вечни живот у Господу Исусу. То је оно због чега они с радошћу подносе сва страдаља за Христа, и због чега су им све садашње бриге лаке. “Наша лака садашња брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види, јер је ово што се види – привремено, а оно што се не види – вечно” (2. Кор, 4,17-18).
Еванђелска је истина: страдање за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин – исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа; и страдањем исповеда Христа.
НАПОМЕНЕ:
- Свети Златоуст, In Philipp. Ноmil. I, 1; Мigne, P. gr. t. 62,181-182.
- Ср. Јн. 14, 17; 15, 26; 16. 7. 13; Д. А. 1, 1-28, 31; 1. Кор. 12, 3-13, и сав Нови Завет, од почетка до краја.
- Свети Златоуст, тамо, Ноmil. I, 3; соl. 184.
- Свети Златоуст, тамо, Ноmil. II, 1; соl. 189, 190.
- Свети Златоуст, тамо, Ноmil. III, 1; cоl. 197, 198.
- тамо, Ноmil. III, 1; соl. 199.
- Свети Златоуст, тамо, Ноmil. III, 2.3; соl. 200, 201, 202.
- тамо, Ноmil. III, 3; соl. 202.
- тамо. Ноmil. IV, 1; соl. 205. 206.
- тамо, Ноmil. IV, 1. 2; соl. 206. 207.
- Свети Јован Дамаскин, In Ер. ad Рhilip. cap. 1, vers. 27; Р. gr. t. 95, соl. 864 В.
- Блаж. Теофилакт, Ехроs. in Ерist. аd Рhiliр. сар. 1, vers. 27; Р. gr. t. 124, соl. 1156.
Tags: Авва ЈУСТИН Ћелијски
