ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА [1]
У в о д [2]
Живети у овом свету без Богочовека Христа, није ништа друго него сигурно и постепено умирати, и најзад – сав умрети. Ма шта или ма кога прогласио човек за свој живот, све се то једнога дана претвори у смрт. Има ли онда смисла живети? Свакако – нема. Али, са Христом све се мења у нашем човечанском свету: у Њему Богочовеку, једино у Њему, живот се човеков не завршава смрћу, већ се напротив продужује у живот вечни. Уствари, само је Христос живот човеку, све је остало смрт. Зашто? Зато што је Христос као Богочовек победио смрт, сваку смрт и све смрти; победио, и стално их побеђује. Све смрти своде се углавноме на две смрти: на смрт душе и смрт тела. А и ове две смрти у суштини сачињавају једну смрт: смрт душе. Смрт душе је као нека свесмрт. Шта је смрт душе? Одвајање душе од Бога грехом, који је по природи сав од ђавола. Боголикој души човековој Бог је природни извор живота; а грех, одвајајући душу од Бога својом богоборном и богопротивном силом, потапа је у смрт: душа која греши – умире (Језек. 18,4.20). Отуда, само победа над грехом, над ђаволом, и јесте победа над смрћу: враћање душе Богу кроз светост. Својим Богочовечанским подвигом спасења рода људског Господ Христос је победио смрт душе вративше је Богу, и смрт тела осигуравши му васкрсењем Својим васкрсење из мртвих на дан Суда.
Због тога је Богочовек Господ Христос живот, једини прави и истински живот сваком човеку, а најпре таком свечовеку какав је свети апостол Павле (Флп. 1,21). Јер се у Господу Христу свакоме човеку даје благодат и сила да победи: сваку смрт, и све смрти; свако зло, и сва зла; сваког ђавола, и све ђаволе. Једино је Господом Христом и у Господу Христу живот човеков осигуран од смрти, те му никаква смрт наудити не може, јер је Христов човек јачи од свих смрти. Обревши се у Христу кроз свете тајне и свете врлине, човек свим бићем прелази из смрти у живот (ср. Јн. 5,24), и смрт више неће овладати њиме – христоносним и христоношеним (ср. Рим. 6,9-23).
За Христовог човека – и смрт је добитак (Флп. 1,21), смрт телесна је добитак, јер христочежњиву душу његову одводи Христу, у Царство Христово. А бити са Христом, значи: бити у вечном божанском животу и вечито живети вечном Божанском Истином и Правдом и Љубављу и Радошћу. Само са Христом, Победитељем смрти и Васкрситељем мртвих, смрт је добитак. Ван Њега и без Њега: смрт је увек губитак, губитак и душе и тела и савести и човечјости. Не само то, него је без Христа и ван Христа и сам живот – губитак: јер се са сваке стране завршава смрћу и паклом, вечном смрћу и вечним паклом.
Због свега тога, једики разуман смисао човекова живљења у телу јесте: величати Христа било животом или смрћу (Флп. 1,20). Јер тело твоје када умире за Христа, прелази кроз смрт у живот вечни; а живот твој када бива у Христу и ради Христа – целог те преводи у живот вечни кроз Истину вечну (ср. Јн. 14,6). Живљење у телу пуно је радости вере, јер хришћанина стално носи ка небу христочежњива љубав која жуди да сву себе пренесе у чудесно царство Љубави Небесне. Зато она и сва страдања која је сналазе на томе путу подноси са радосним трпљењем. 3на она, сва зна и сва осећа – да страдања овога света нису ништа према небеској слави крај божанских ногу сладчајшег Господа Исуса (ср. Рим. 8,18). Зна она, сва зна и сва осећа: наша лака садашња брига доноси нам вечну славу (2. Кор. 4,17).
Смрт постаје добитак човеку само када човек живи по Еванђељу Христовом – “достојно Еванђеља Христова” (Флп. 1,27). Јер живећи по Еванђељу Христовом, човек постепено савлађује све што је смртно у њему. А смртно је све што је од греха, све што је греховно, грешно. Савлаћујући у себи грешне жеље, грешне мисли, грешна распопожења, човек савлађује све духовне смрти, које му умртвљују душу одвајајући је од Бога. Живећи еванђелском вером и љубављу и надом и молитвом и постом и благошћу и смерношћу и покајношћу и трпљењем, човек помоћу њих искорењује у себи: гњев – и са њим једну духовну смрт своју; гордост – и са њом другу духовну смрт своју; мржњу – и са њом трећу духовну смрт своју; пакост – и са њом четврту духовну смрт своју; завист – и са њом пету духовну смрт своју; похоту – и са њом шесту духовну смрт своју; среброљубље, славољубље, сујету, саможивост, злоћу, лакомост, лукавство, лицемерство, злоћудност, хвалисавост, неосетљивост, немилостивост – и са њима све остале духовне смрти своје, до оне последње и најкрајње. За тај живот по Еванђељу нама даје, и непрекидно додаје благодатне божанске силе сам оваплоћени Господ кроз свете тајне, нарочито кроз свето причешће, на које нам даје право свето крштење. Кроз ове свете тајне Господ се сав усељује у нас, сав – са свима Својим божанским боготворним силама. Зато живети “достојно Еванђеља Христова” значи – живети достојно самог Господа Христа (Кол. 1,10), Господа оваплоћеног, Господа учовеченог, који је и постао човек, да би нам као човек из непосредне близине дао силе и моћи да живимо Њиме и ради Њега, “достојно” Њега, оваплоћеног, очовеченог Бога. Бог је зато и постао човек, да нас обожи, охристови, ујединивши нас са Собом кроз свете тајне и свете врлине у Цркви Својој.
Растојање између смрти и живота је огромно; оно је равно растојању између ђавола и Бога, између пакла и раја. Добровољно остајући у греху, човек остаје у смрти, и далеко је од Бога колико и ђаво. Но када се добровољно преда новом животу, животу по Еванђељу очовеченог Бога, човек се толико приближи Богу, толико сједини духовно са оваплоћеним, очовеченим Господом, да му Он постаје ближи од њега самог. И он: ни душу своју не сматра ни у шта док је сву не сједини с Господом, ни савест своју, ни ум свој, ни срце своје, ни васцело биће своје. Све то он сматра за туђе себи док га не преда Госиоду; и потом поново прими од Господа, само обновљене и охристовљене: и душу своју, и савест, и срце, и ум, и васцело биће своје; и доживљује ону чудесну и тајанствену благовест Спасову: “Ко душу своју изгуби, наћи ће је” (Мт. 16,20). И стварно, човек тек у Христу Господу, и једино у Христу Господу нађе себе – вечног, нађе и душу своју и савест и срце и ум – све вечно, чудесним и чудотворним Господом прерађено и преображено у вечно и богочовечно.
Мисао је у човеку највећа тајна, најзагонетнија загонетка, најтајанственији незнанко. У телу је, а сва је бестелесна; кад јој тражиш крај, она ти показује своју бескрајност; а кад јој тражиш почетак, она ти показује своју беспочетност. Уствари, почетак јој беспочетан, и крај јој је бескрајан. Где год је додирнеш, она изроји из себе – рој разнобојних бескрајности. Човек све мери и цени мишљу; а мисао ничим ни да измери ни да оцени. Надтелесна у телу; надсветска у свету; надприродна у природи; надчовечанска у човеку. И све тако, док човек мисао своју не повеже са Христом – вером у Њега, љубављу према Њему, молитвом к Њему, смиреношћу пред Њим. Чим је тако повеже са Њим, она одмах нађе себе, свој почетак, свој беспочетни почетак – у Христу Творцу и Богу свом; нађе у Њему и свој крај, свој бескрајни крај. А нађе и пронађе у Њему: и своје порекло, и свој живот, и свој смисао, и своју бесмртност, и своју блажену и благословену вечност и богочовечност. Тек у Христу мисао нађе свој смисао. Тек кад себе преобрази у богомисао, она нађе свој божански и једини разумни и логични смисао. Без тога, мисао је највећа мука себи самој, а и човеку који је има и носи у себи као наметнуту и неуклонљиву мучитељку. Зато христоносни и христомудри апостол Павле препоручује и саветује да мисао људска – “мисли оно што је у Христу Исусу” (Флп. 2,5). А шта је у Христу Исусу? – Истинити Бог, Живот Вечни, Истина Вечна, Логос Вечни, Љубав Вечна, Правда Вечна, сва божанска савршенства; и још: сва човечанска савршенства, савршени човек и савршени Бог = Богочовек: и сав Његов домострој спасења људи од греха, смрти и ђавола, спасења Његовим Рођењем, Крштењем, Преображењем, Смрћу, Васкрсењем, Вазнесењем – Црквом. Мислећи “оно што је у Христу Исусу”, мисао човекова се исцељује од сваке своје бољке: од свега смртног, од свега греховног, од свега демонског; и постаје бесмртна, божанска и вечито млада. Речју: она постаје богомисао, христомисао, и као таква достиже свој највиши домет, своје највеће савршенство: крај – у бескрају Божанском, живот – у вечном животу Божанском, истину – у вечној истини Божанској. Мора се знати: хришћани су тиме хришћани што мисле и у себи и међу собом – “оно што је у Христу Исусу”. Јер то је вечна храна за душу људску – сва је божанска и небеска; то је вечни живот за душу људску – сав је божански и бескрајан; то је вечна светлост за душу људску – сва је божанска и необухватна; то је вечна радост, вечна благовест за душу људску – сва је од Бога и води Богу.
Свака душа људска је и недовршена и несавршсна – све док се Христом Богом не доврши и не усаврши. Исто тако, мисао људска остаје и недовршена и несавршена – све док се благодаћу Христовом не преобрази у христомисао, у богомисао. Због тога и чезне за тим разбуђена душа хришћанинова и даноноћно јеца кроз молитве и сузе: Господе сладчајши, сваку мисао моју преобрази у богомисао! – И метанишући вапије: Господе свеблаги, свако осећање моје преобрази у богоосећање!
О, и мисао и осећање и живот мука су духу људском – све док се Христом Богом не преобразе у богомисао, у богоосећање, у богоживот. Но када мисао људска гордо и упорно неће Христа, онда она полуди у човеку, и осећање полуди, и живот полуди; и човек суманито хита из зла у зло, халапљиво тоне из греха у грех – док сав не потоне у вечно царство греха и зла: пакао. Само је свечудесни Господ Христос као Богочовек блаженство за мисао људску – вечно блаженство, и вечна благовест, и вечни рај, и вечна радост … Он, само Он у свима видљивим и невидљивим световима: Он – Свесладчајши, Он – Свемилостиви, Он – Свежалостиви …
Имајући све то у виду, свети Апостол са херувимском збиљом благовести хришћанима: “градите спасење своје са страхом и трепетом” (Флп. 2,12). Јер? Пред вама је и пакао и рај, и смрт и живот, и ђаво и Бог. Ваше спасење зависи од вас: од одлучности и ревности ваше у вери вашој, у љубави вашој, у молитви вашој, у посту вашем, у кротости вашој, у трпљењу вашем, у свакој врлини вашој. Јер то и јесу силе, свете силе, помоћу којих ви изграђујете своје спасење. Спасење – од чега, од кога? Од греха, од смрти, од ђавола. Ето какве непријатеље и противнике имате. Ко да их се не плаши? Та они руше и душе наше, и савести наше, и срца наша, и тела наша, и живот наш, и истину нашу, и правду нашу, и веру нашу, и Бога нашег. Руше, несумњиво руше ако нисмо ревности у светим врлинама еванђелским. Грех, смрт и ђаво – страшне и разорне силе; само их Христом Богом можете савладати и спречити да вам не разоре душе. Зато нама хришћанима никада није довољно ни вере, ни љубави, ни молитве, ни поста, ни трпљења, ни ревности, ни стражења, нити икоје еванђелске врлине при изграђивању спасења нашег. Увек стражите са страхом и трепетом, јер је ђаво врло вешт и лукав и вичан у минирању, у кварењу, у рушењу зграде спасења вашег. Зато се даноноћно браните од њега, увек наоружани – “свеоружјем Божјим”; светим тајнама и светим врлинама (ср. Еф. 6,10-18). И сигурно ћете га победити, и он ће побећи од вас, и ви ћете сазидати зграду спасења свога. Јер је Свеистинити објавио у Своме Божанском Еванђељу ову истину: Покорите се Богу, и противите се ђаволу, и побећи ће од вас. Приближите се к Богу, и Он ће се приближити к вама (Јак. 4,7-8). – Градите спасење своје са страхом и трепетом, да вас греси ваши, пороци ваши, страсти ваше не одбаце далеко од Бога. Одбаце ли вас, ђаво ће лако срушити зграду спасења вашег, срушити је вашим рукама: вашим грехољубљем, вашим сластољубљем, вашим самољубљем.
У овоме свету, и у свима световима, за хришћанина постоји само једна врховна вредност, врховна свевредност – Господ Христос. Не само за хришћанина него и за сваког човека који се духовно пробудио и сагледао сву језиву озбиљност човекова бића и његовог живота у свом свету. Све земаљске вредности, озбиљно и непристраспо процењене, имају у себи онолико стварне и непролазне вредности колико Господа Христа имају у себи. Без Њега, оне уствари и нису вредности. Штавише, стави ли се на једну страну сав свет а на другу Христос, онда је свет, сав свет – трице и сплачине и ђубре према вредности коју собом претставља Господ Христос (Флп. 3,8). Зашто? Зашто? Зашто? Зато, зато, зато – што Господ Христос дарује човеку оно што му нико од људи и нико од богова даривати не може: победу над смрћу, васкрсење, живот вечни, истину вечну, правду вечну, љубав вечну, радост вечну, царство небеско. Све то Господ Христос дарује човеку као Богочовек, дајући му себе – јединог истинитог Бога у свима световима, и са собом и у себи дајући му сва божанска савршенства, каква око људско не виде, нити ухо чу, нити срце људско наслути (ср. 1. Кор. 2,9). Осим тога Господ Христос дарује човеку и све божанске силе, помоћу којих човек све то претвара у свој живот, у своју савест, у своју бесмртност, у своју вечност, улажући са своје стране труд и ревност кроз свете врлине. Радећи тако, хришћанин доживљава и преживљава Господа Христа: његов живот – као свој живот, Његову смрт – као своју смрт, Његово васкрсење – као своје васкрсење, Његово вазнесење – као своје вазнесење. Јер хришћанин бити и значи: Господа Христа непрекидно доживљавати кроз свете тајне и свете врлипе (ср. Флп. 3,9-15).
Водећи такав живот, хришћанин уствари живи на небу иако је телом на земљи: сва радост његова је на небу, сва љубав, сва нада, сва истина, сав рај, сва вечност, сво блаженство; све и сва му је – у чудесном Господу Христу, који седи с десне стране Бога Оца, возглављујући Цркву, тело Своје, оживљујући је, стројећи је, изграђујући је, узрастајући је, увећавајући је, водећи је, руководећи је. Зато је – “наше живљење на небесима” (Флп. 3,20). По земљи ходимо, на небу живимо. А живећи на небу, ми смо недосежни за смрт, за ђаволе, за пораз, за погибао. Само под једним условом: да спасење своје градимо са страхом и трепетом, стално стражећи и молитвом себе узносећи у горње светове, небеске, божанске, Христове.
Ми смо хришћани: када срца своја и мисли своје држимо и чувамо у Господу Исусу, када су стално у Њему (Флп. 4,7); и тако су изнад сваке смрти, јер их Господ благи испуњује Својом свеспасоносном, свеобожујућом, свеобесмрћујућом благодаћу. Срца наша у Господу Исусу! То значи: сва су испуњена Њсговом љубављу, Његовом истином, Његовом правдом, Његовом вечношћу. Сва су горе, на небу! Увек неболетна, нарочито на светој литургији, када их благодатна евхаристична сила окрили кроз свештенослужитељев молитвени усклик: “Горе имајмо срца!” горе – у Христу, па ће нам увек бити пуна раја, пуна љубави, пуна истине, пуна радости, пуна вечности, пуна божанског мира који превазилази сваки ум (Флп. 4,7). – Мисли наше у Господу Исусу! То значи: свака се Њиме храни, Њиме живи, Њиме бесмртује, Њиме вечнује, Њиме блаженствује, Њиме умује, Њиме богоумује, Њиме мисли, Њиме богомисли. Зато су такве мисли недосежне и за најкрилатије мољце очајања и сумње, и за најпрепреденије лупеже у роду људском, као што су: смрт – свака смрт, и ђаво – сваки ђаво.
Сав свим срцем у Господу Исусу, сав свим мислима у Господу Исусу, свети Апостол радосно објављује свима видљивим и невидљивим световима своју громовиту благовест: “Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје” (Флп. 4,13). – Шта је то свети Апостол дао Господу Исусу, те је од Њега добио ту божанску моћ, ту богочовечанску свемоћ? Дао је веру, љубав, наду, молитву, пост, трплење, бдење, благост, смирење, труд, труд, труд; а кроза све то и у свему томе дао је чудесном и чудотворном Господу – сву душу своју, све срце своје, сву савест своју, сву вољу своју, све биће своје, све, све, све! Свега себе дао Господу, зато свега Господа и добио. То што важи за светог Апостола, важи и за све нас хришћане. Та благовест је свеблаговест и ове свете Посланице коју свети Апостол из окова својих у Риму упућује хришћанима у Филипи, а преко њих и свима хришћанима свих времена и нараштаја.
НАПОМЕНЕ:
-
При корекцији овог авиног “Тумачења посланице Филипљанима Св. апостола Павла” користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старо-грчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).
-
Видети Поговор на крају књиге “Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима Св. Апостола Павла” (изд. Ман. Ћелије, Београд 1983, стр. 481-492), који у свему важи и за ово издање. – Прим. уредника.
Tags: Авва ЈУСТИН Ћелијски
