NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE FILIPLJANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA
[1]
 
U v o d [2]
 
Živeti u ovom svetu bez Bogočoveka Hrista, nije ništa drugo nego sigurno i postepeno umirati, i najzad – sav umreti. Ma šta ili ma koga proglasio čovek za svoj život, sve se to jednoga dana pretvori u smrt. Ima li onda smisla živeti? Svakako – nema. Ali, sa Hristom sve se menja u našem čovečanskom svetu: u Njemu Bogočoveku, jedino u Njemu, život se čovekov ne završava smrću, već se naprotiv produžuje u život večni. Ustvari, samo je Hristos život čoveku, sve je ostalo smrt. Zašto? Zato što je Hristos kao Bogočovek pobedio smrt, svaku smrt i sve smrti; pobedio, i stalno ih pobeđuje. Sve smrti svode se uglavnome na dve smrti: na smrt duše i smrt tela. A i ove dve smrti u suštini sačinjavaju jednu smrt: smrt duše. Smrt duše je kao neka svesmrt. Šta je smrt duše? Odvajanje duše od Boga grehom, koji je po prirodi sav od đavola. Bogolikoj duši čovekovoj Bog je prirodni izvor života; a greh, odvajajući dušu od Boga svojom bogobornom i bogoprotivnom silom, potapa je u smrt: duša koja greši – umire (Jezek. 18,4.20). Otuda, samo pobeda nad grehom, nad đavolom, i jeste pobeda nad smrću: vraćanje duše Bogu kroz svetost. Svojim Bogočovečanskim podvigom spasenja roda ljudskog Gospod Hristos je pobedio smrt duše vrativše je Bogu, i smrt tela osiguravši mu vaskrsenjem Svojim vaskrsenje iz mrtvih na dan Suda.
Zbog toga je Bogočovek Gospod Hristos život, jedini pravi i istinski život svakom čoveku, a najpre takom svečoveku kakav je sveti apostol Pavle (Flp. 1,21). Jer se u Gospodu Hristu svakome čoveku daje blagodat i sila da pobedi: svaku smrt, i sve smrti; svako zlo, i sva zla; svakog đavola, i sve đavole. Jedino je Gospodom Hristom i u Gospodu Hristu život čovekov osiguran od smrti, te mu nikakva smrt nauditi ne može, jer je Hristov čovek jači od svih smrti. Obrevši se u Hristu kroz svete tajne i svete vrline, čovek svim bićem prelazi iz smrti u život (sr. Jn. 5,24), i smrt više neće ovladati njime – hristonosnim i hristonošenim (sr. Rim. 6,9-23).
Za Hristovog čoveka – i smrt je dobitak (Flp. 1,21), smrt telesna je dobitak, jer hristočežnjivu dušu njegovu odvodi Hristu, u Carstvo Hristovo. A biti sa Hristom, znači: biti u večnom božanskom životu i večito živeti večnom Božanskom Istinom i Pravdom i Ljubavlju i Radošću. Samo sa Hristom, Pobediteljem smrti i Vaskrsiteljem mrtvih, smrt je dobitak. Van Njega i bez Njega: smrt je uvek gubitak, gubitak i duše i tela i savesti i čovečjosti. Ne samo to, nego je bez Hrista i van Hrista i sam život – gubitak: jer se sa svake strane završava smrću i paklom, večnom smrću i večnim paklom.
Zbog svega toga, jediki razuman smisao čovekova življenja u telu jeste: veličati Hrista bilo životom ili smrću (Flp. 1,20). Jer telo tvoje kada umire za Hrista, prelazi kroz smrt u život večni; a život tvoj kada biva u Hristu i radi Hrista – celog te prevodi u život večni kroz Istinu večnu (sr. Jn. 14,6). Življenje u telu puno je radosti vere, jer hrišćanina stalno nosi ka nebu hristočežnjiva ljubav koja žudi da svu sebe prenese u čudesno carstvo Ljubavi Nebesne. Zato ona i sva stradanja koja je snalaze na tome putu podnosi sa radosnim trpljenjem. 3na ona, sva zna i sva oseća – da stradanja ovoga sveta nisu ništa prema nebeskoj slavi kraj božanskih nogu sladčajšeg Gospoda Isusa (sr. Rim. 8,18). Zna ona, sva zna i sva oseća: naša laka sadašnja briga donosi nam večnu slavu (2. Kor. 4,17).
Smrt postaje dobitak čoveku samo kada čovek živi po Evanđelju Hristovom – „dostojno Evanđelja Hristova“ (Flp. 1,27). Jer živeći po Evanđelju Hristovom, čovek postepeno savlađuje sve što je smrtno u njemu. A smrtno je sve što je od greha, sve što je grehovno, grešno. Savlaćujući u sebi grešne želje, grešne misli, grešna raspopoženja, čovek savlađuje sve duhovne smrti, koje mu umrtvljuju dušu odvajajući je od Boga. Živeći evanđelskom verom i ljubavlju i nadom i molitvom i postom i blagošću i smernošću i pokajnošću i trpljenjem, čovek pomoću njih iskorenjuje u sebi: gnjev – i sa njim jednu duhovnu smrt svoju; gordost – i sa njom drugu duhovnu smrt svoju; mržnju – i sa njom treću duhovnu smrt svoju; pakost – i sa njom četvrtu duhovnu smrt svoju; zavist – i sa njom petu duhovnu smrt svoju; pohotu – i sa njom šestu duhovnu smrt svoju; srebroljublje, slavoljublje, sujetu, samoživost, zloću, lakomost, lukavstvo, licemerstvo, zloćudnost, hvalisavost, neosetljivost, nemilostivost – i sa njima sve ostale duhovne smrti svoje, do one poslednje i najkrajnje. Za taj život po Evanđelju nama daje, i neprekidno dodaje blagodatne božanske sile sam ovaploćeni Gospod kroz svete tajne, naročito kroz sveto pričešće, na koje nam daje pravo sveto krštenje. Kroz ove svete tajne Gospod se sav useljuje u nas, sav – sa svima Svojim božanskim bogotvornim silama. Zato živeti „dostojno Evanđelja Hristova“ znači – živeti dostojno samog Gospoda Hrista (Kol. 1,10), Gospoda ovaploćenog, Gospoda učovečenog, koji je i postao čovek, da bi nam kao čovek iz neposredne blizine dao sile i moći da živimo Njime i radi Njega, „dostojno“ Njega, ovaploćenog, očovečenog Boga. Bog je zato i postao čovek, da nas oboži, ohristovi, ujedinivši nas sa Sobom kroz svete tajne i svete vrline u Crkvi Svojoj.
Rastojanje između smrti i života je ogromno; ono je ravno rastojanju između đavola i Boga, između pakla i raja. Dobrovoljno ostajući u grehu, čovek ostaje u smrti, i daleko je od Boga koliko i đavo. No kada se dobrovoljno preda novom životu, životu po Evanđelju očovečenog Boga, čovek se toliko približi Bogu, toliko sjedini duhovno sa ovaploćenim, očovečenim Gospodom, da mu On postaje bliži od njega samog. I on: ni dušu svoju ne smatra ni u šta dok je svu ne sjedini s Gospodom, ni savest svoju, ni um svoj, ni srce svoje, ni vascelo biće svoje. Sve to on smatra za tuđe sebi dok ga ne preda Gosiodu; i potom ponovo primi od Gospoda, samo obnovljene i ohristovljene: i dušu svoju, i savest, i srce, i um, i vascelo biće svoje; i doživljuje onu čudesnu i tajanstvenu blagovest Spasovu: „Ko dušu svoju izgubi, naći će je“ (Mt. 16,20). I stvarno, čovek tek u Hristu Gospodu, i jedino u Hristu Gospodu nađe sebe – večnog, nađe i dušu svoju i savest i srce i um – sve večno, čudesnim i čudotvornim Gospodom prerađeno i preobraženo u večno i bogočovečno.
Misao je u čoveku najveća tajna, najzagonetnija zagonetka, najtajanstveniji neznanko. U telu je, a sva je bestelesna; kad joj tražiš kraj, ona ti pokazuje svoju beskrajnost; a kad joj tražiš početak, ona ti pokazuje svoju bespočetnost. Ustvari, početak joj bespočetan, i kraj joj je beskrajan. Gde god je dodirneš, ona izroji iz sebe – roj raznobojnih beskrajnosti. Čovek sve meri i ceni mišlju; a misao ničim ni da izmeri ni da oceni. Nadtelesna u telu; nadsvetska u svetu; nadprirodna u prirodi; nadčovečanska u čoveku. I sve tako, dok čovek misao svoju ne poveže sa Hristom – verom u Njega, ljubavlju prema Njemu, molitvom k Njemu, smirenošću pred Njim. Čim je tako poveže sa Njim, ona odmah nađe sebe, svoj početak, svoj bespočetni početak – u Hristu Tvorcu i Bogu svom; nađe u Njemu i svoj kraj, svoj beskrajni kraj. A nađe i pronađe u Njemu: i svoje poreklo, i svoj život, i svoj smisao, i svoju besmrtnost, i svoju blaženu i blagoslovenu večnost i bogočovečnost. Tek u Hristu misao nađe svoj smisao. Tek kad sebe preobrazi u bogomisao, ona nađe svoj božanski i jedini razumni i logični smisao. Bez toga, misao je najveća muka sebi samoj, a i čoveku koji je ima i nosi u sebi kao nametnutu i neuklonljivu mučiteljku. Zato hristonosni i hristomudri apostol Pavle preporučuje i savetuje da misao ljudska – „misli ono što je u Hristu Isusu“ (Flp. 2,5). A šta je u Hristu Isusu? – Istiniti Bog, Život Večni, Istina Večna, Logos Večni, Ljubav Večna, Pravda Večna, sva božanska savršenstva; i još: sva čovečanska savršenstva, savršeni čovek i savršeni Bog = Bogočovek: i sav Njegov domostroj spasenja ljudi od greha, smrti i đavola, spasenja Njegovim Rođenjem, Krštenjem, Preobraženjem, Smrću, Vaskrsenjem, Vaznesenjem – Crkvom. Misleći „ono što je u Hristu Isusu“, misao čovekova se isceljuje od svake svoje boljke: od svega smrtnog, od svega grehovnog, od svega demonskog; i postaje besmrtna, božanska i večito mlada. Rečju: ona postaje bogomisao, hristomisao, i kao takva dostiže svoj najviši domet, svoje najveće savršenstvo: kraj – u beskraju Božanskom, život – u večnom životu Božanskom, istinu – u večnoj istini Božanskoj. Mora se znati: hrišćani su time hrišćani što misle i u sebi i među sobom – „ono što je u Hristu Isusu“. Jer to je večna hrana za dušu ljudsku – sva je božanska i nebeska; to je večni život za dušu ljudsku – sav je božanski i beskrajan; to je večna svetlost za dušu ljudsku – sva je božanska i neobuhvatna; to je večna radost, večna blagovest za dušu ljudsku – sva je od Boga i vodi Bogu.
Svaka duša ljudska je i nedovršena i nesavršsna – sve dok se Hristom Bogom ne dovrši i ne usavrši. Isto tako, misao ljudska ostaje i nedovršena i nesavršena – sve dok se blagodaću Hristovom ne preobrazi u hristomisao, u bogomisao. Zbog toga i čezne za tim razbuđena duša hrišćaninova i danonoćno jeca kroz molitve i suze: Gospode sladčajši, svaku misao moju preobrazi u bogomisao! – I metanišući vapije: Gospode sveblagi, svako osećanje moje preobrazi u bogoosećanje!
O, i misao i osećanje i život muka su duhu ljudskom – sve dok se Hristom Bogom ne preobraze u bogomisao, u bogoosećanje, u bogoživot. No kada misao ljudska gordo i uporno neće Hrista, onda ona poludi u čoveku, i osećanje poludi, i život poludi; i čovek sumanito hita iz zla u zlo, halapljivo tone iz greha u greh – dok sav ne potone u večno carstvo greha i zla: pakao. Samo je svečudesni Gospod Hristos kao Bogočovek blaženstvo za misao ljudsku – večno blaženstvo, i večna blagovest, i večni raj, i večna radost … On, samo On u svima vidljivim i nevidljivim svetovima: On – Svesladčajši, On – Svemilostivi, On – Svežalostivi …
Imajući sve to u vidu, sveti Apostol sa heruvimskom zbiljom blagovesti hrišćanima: „gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom“ (Flp. 2,12). Jer? Pred vama je i pakao i raj, i smrt i život, i đavo i Bog. Vaše spasenje zavisi od vas: od odlučnosti i revnosti vaše u veri vašoj, u ljubavi vašoj, u molitvi vašoj, u postu vašem, u krotosti vašoj, u trpljenju vašem, u svakoj vrlini vašoj. Jer to i jesu sile, svete sile, pomoću kojih vi izgrađujete svoje spasenje. Spasenje – od čega, od koga? Od greha, od smrti, od đavola. Eto kakve neprijatelje i protivnike imate. Ko da ih se ne plaši? Ta oni ruše i duše naše, i savesti naše, i srca naša, i tela naša, i život naš, i istinu našu, i pravdu našu, i veru našu, i Boga našeg. Ruše, nesumnjivo ruše ako nismo revnosti u svetim vrlinama evanđelskim. Greh, smrt i đavo – strašne i razorne sile; samo ih Hristom Bogom možete savladati i sprečiti da vam ne razore duše. Zato nama hrišćanima nikada nije dovoljno ni vere, ni ljubavi, ni molitve, ni posta, ni trpljenja, ni revnosti, ni straženja, niti ikoje evanđelske vrline pri izgrađivanju spasenja našeg. Uvek stražite sa strahom i trepetom, jer je đavo vrlo vešt i lukav i vičan u miniranju, u kvarenju, u rušenju zgrade spasenja vašeg. Zato se danonoćno branite od njega, uvek naoružani – „sveoružjem Božjim“; svetim tajnama i svetim vrlinama (sr. Ef. 6,10-18). I sigurno ćete ga pobediti, i on će pobeći od vas, i vi ćete sazidati zgradu spasenja svoga. Jer je Sveistiniti objavio u Svome Božanskom Evanđelju ovu istinu: Pokorite se Bogu, i protivite se đavolu, i pobeći će od vas. Približite se k Bogu, i On će se približiti k vama (Jak. 4,7-8). – Gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom, da vas gresi vaši, poroci vaši, strasti vaše ne odbace daleko od Boga. Odbace li vas, đavo će lako srušiti zgradu spasenja vašeg, srušiti je vašim rukama: vašim greholjubljem, vašim slastoljubljem, vašim samoljubljem.
U ovome svetu, i u svima svetovima, za hrišćanina postoji samo jedna vrhovna vrednost, vrhovna svevrednost – Gospod Hristos. Ne samo za hrišćanina nego i za svakog čoveka koji se duhovno probudio i sagledao svu jezivu ozbiljnost čovekova bića i njegovog života u svom svetu. Sve zemaljske vrednosti, ozbiljno i nepristraspo procenjene, imaju u sebi onoliko stvarne i neprolazne vrednosti koliko Gospoda Hrista imaju u sebi. Bez Njega, one ustvari i nisu vrednosti. Štaviše, stavi li se na jednu stranu sav svet a na drugu Hristos, onda je svet, sav svet – trice i splačine i đubre prema vrednosti koju sobom pretstavlja Gospod Hristos (Flp. 3,8). Zašto? Zašto? Zašto? Zato, zato, zato – što Gospod Hristos daruje čoveku ono što mu niko od ljudi i niko od bogova darivati ne može: pobedu nad smrću, vaskrsenje, život večni, istinu večnu, pravdu večnu, ljubav večnu, radost večnu, carstvo nebesko. Sve to Gospod Hristos daruje čoveku kao Bogočovek, dajući mu sebe – jedinog istinitog Boga u svima svetovima, i sa sobom i u sebi dajući mu sva božanska savršenstva, kakva oko ljudsko ne vide, niti uho ču, niti srce ljudsko nasluti (sr. 1. Kor. 2,9). Osim toga Gospod Hristos daruje čoveku i sve božanske sile, pomoću kojih čovek sve to pretvara u svoj život, u svoju savest, u svoju besmrtnost, u svoju večnost, ulažući sa svoje strane trud i revnost kroz svete vrline. Radeći tako, hrišćanin doživljava i preživljava Gospoda Hrista: njegov život – kao svoj život, Njegovu smrt – kao svoju smrt, Njegovo vaskrsenje – kao svoje vaskrsenje, Njegovo vaznesenje – kao svoje vaznesenje. Jer hrišćanin biti i znači: Gospoda Hrista neprekidno doživljavati kroz svete tajne i svete vrlipe (sr. Flp. 3,9-15).
Vodeći takav život, hrišćanin ustvari živi na nebu iako je telom na zemlji: sva radost njegova je na nebu, sva ljubav, sva nada, sva istina, sav raj, sva večnost, svo blaženstvo; sve i sva mu je – u čudesnom Gospodu Hristu, koji sedi s desne strane Boga Oca, vozglavljujući Crkvu, telo Svoje, oživljujući je, strojeći je, izgrađujući je, uzrastajući je, uvećavajući je, vodeći je, rukovodeći je. Zato je – „naše življenje na nebesima“ (Flp. 3,20). Po zemlji hodimo, na nebu živimo. A živeći na nebu, mi smo nedosežni za smrt, za đavole, za poraz, za pogibao. Samo pod jednim uslovom: da spasenje svoje gradimo sa strahom i trepetom, stalno stražeći i molitvom sebe uznoseći u gornje svetove, nebeske, božanske, Hristove.
Mi smo hrišćani: kada srca svoja i misli svoje držimo i čuvamo u Gospodu Isusu, kada su stalno u Njemu (Flp. 4,7); i tako su iznad svake smrti, jer ih Gospod blagi ispunjuje Svojom svespasonosnom, sveobožujućom, sveobesmrćujućom blagodaću. Srca naša u Gospodu Isusu! To znači: sva su ispunjena NJsgovom ljubavlju, Njegovom istinom, Njegovom pravdom, Njegovom večnošću. Sva su gore, na nebu! Uvek neboletna, naročito na svetoj liturgiji, kada ih blagodatna evharistična sila okrili kroz sveštenoslužiteljev molitveni usklik: „Gore imajmo srca!“ gore – u Hristu, pa će nam uvek biti puna raja, puna ljubavi, puna istine, puna radosti, puna večnosti, puna božanskog mira koji prevazilazi svaki um (Flp. 4,7). – Misli naše u Gospodu Isusu! To znači: svaka se Njime hrani, Njime živi, Njime besmrtuje, Njime večnuje, Njime blaženstvuje, Njime umuje, Njime bogoumuje, Njime misli, Njime bogomisli. Zato su takve misli nedosežne i za najkrilatije moljce očajanja i sumnje, i za najprepredenije lupeže u rodu ljudskom, kao što su: smrt – svaka smrt, i đavo – svaki đavo.
Sav svim srcem u Gospodu Isusu, sav svim mislima u Gospodu Isusu, sveti Apostol radosno objavljuje svima vidljivim i nevidljivim svetovima svoju gromovitu blagovest: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“ (Flp. 4,13). – Šta je to sveti Apostol dao Gospodu Isusu, te je od Njega dobio tu božansku moć, tu bogočovečansku svemoć? Dao je veru, ljubav, nadu, molitvu, post, trplenje, bdenje, blagost, smirenje, trud, trud, trud; a kroza sve to i u svemu tome dao je čudesnom i čudotvornom Gospodu – svu dušu svoju, sve srce svoje, svu savest svoju, svu volju svoju, sve biće svoje, sve, sve, sve! Svega sebe dao Gospodu, zato svega Gospoda i dobio. To što važi za svetog Apostola, važi i za sve nas hrišćane. Ta blagovest je sveblagovest i ove svete Poslanice koju sveti Apostol iz okova svojih u Rimu upućuje hrišćanima u Filipi, a preko njih i svima hrišćanima svih vremena i naraštaja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pri korekciji ovog avinog „Tumačenja poslanice Filipljanima Sv. apostola Pavla“ koristili smo izdanje manastira Ćelije kod Valjeva, Beograd 1986; a za korekciju staro-grčkog teksta poslanice koristili smo: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, i internet izdanje Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, na linku: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Zor. A. St.).

  2. Videti Pogovor na kraju knjige „Tumačenje Poslanica Prve i Druge Korinćanima Sv. Apostola Pavla“ (izd. Man. Ćelije, Beograd 1983, str. 481-492), koji u svemu važi i za ovo izdanje. – Prim. urednika.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *