NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
6,1-24
 
EFES. 6,1-24: 1 „Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je to pravo. 2 Poštuj oca svoga i mater; to je prva zapovest s obećanjem. 3 da ti dobro bude i da dugo živiš na zemlji. 4 I vi ocevi, ne razdražujte decu svoju, nego ih gajite u nauci i savetima Gospodnjim – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= u vaspitanju i nastavi Gospodnjoj). 5 Sluge, slušajte gospodare svoje po telu sa strahom i trepetom, u prostoti srca svoga, kao Hrista; 6 ne samo pred očima radeći kao da ugađate ljudima, nego kao sluge Hristove, koji od srca vrše volju Božju, 7 koji dragovoljno služe, kao Gospodu a ne kao ljudima, 8 znajući da će svaki, bio on rob ili slobodnjak, primiti od Gospoda prema dobru što je učinio. 9 I vi gospodari, tako isto činite njima ostavljajući se pretnje, znajući da je i njihov i vaš gospodar na nebesima, i da on ne gleda ko je ko.
10 A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove. 11 Obucite se u sve oružje Božje – ἐνδύσασθε τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavola – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου: 12 jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarstvima, s vlastima, s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima zla ispod neba. 13 Toga radi uzmite sve oružje Božje – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, da biste se mogli braniti (ἀντιστῆναι = suprotstaviti, protivstati, protiviti se) u zli dan i, svršivši sve, održati se. 14 Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom, i obukavši se u oklop pravde, 15 i obuvši noge u pripravnost evanđelja mira; 16 svrh svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga; 17 i kacigu spasenja uzmite, i mač Duha koji je reč Božja; 18 svakom molitvom i moljenjem Bogu se u svako doba moleći u Duhu, i radi toga stražeći sa svakom istrajnošću i molitvom za sve svete, 19 i za mene, da mi se da reč kad otvorim usta svoja, da neustrašivo obznanim tajnu evanđelja, 20 za koje sam poslanik u okovima, da u njemu govorim neustraišvo, kao što sam dužan govoriti.
21 A da i vi znate kako sam ja, šta radim, sve će vam kazati Tihik, ljubljeni brat i verni služitelj u Gospodu, 22 koga baš zato i šaljem k vama, da doznate kako smo, i da uteši srca vaša.
23 Mir braći i ljubav sa verom od Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista. 24 Blagodat sa svima koji nepokolebljivo – ἐν ἀφθαρσίᾳ – ljube Gospoda našeg Isusa Hrista. Amin“.
 
6,1
 
Odnos dece prema roditeljima pravilan je, jedino pravilan, kada deca gledaju na svoje roditelje kao na „roditelje u Gospodu“. Ali i roditelji da gledaju na svoju decu kao na decu u Gospodu. I roditelji i deca samo su „u Gospodu“ ono što treba da budu. To znači: Gospod im određuje smisao i cilj života, i uređuje sve njihove međusobne odnose; život roditelja sav je u Gospodu, u zapovestima Gospodljim; deca ih slušaju kao one koji su „u Gospodu“, i vaspitavaju ih „u Gospodu“, i u svemu i kroza sve ih vode Gospodu. Na taj način roditelji su pravi roditelji, a deca – blagoslov Božji, dar Božji. Jedni prema drugima, i jedni za druge, uvek „u Gospodu“. „To je pravo“, veli sveti apostol. A kada nije pravo – slušati roditelje? – Kada roditelji odvraćaju decu od Gospoda. Tako, sveta Varvara nije poslušala svoga roditelja kada ju je odvraćao od Gospoda Hrista; tako Rastko nije poslušao svoje roditelje kada su hteli da ga vrate iz Svete Gore i odvrate od monašenja; tako i mnogi drugi svetitelji i uzorni hrišćani. Jer čim je u pitanju: Gospod ili roditelji, – onda uvek izabrati Gospoda. „Bogu se treba većma pokoravvti nego ljudima“ (D. A. 5,29), nego i roditeljima, jer su i oni ljudi. Spasitelj je rekao, i stalno govori svima i svakome: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan“ (Mt. 10,27).
 
6,2-3
 
Poštovati „svoje roditelje u Gospodu“, to je prva dužnost naša u životu. Zato je to i „prva zapovest“ Božja „s obećanjem“, tojest sa nagradom: izvršena zapovest i – već dobijena nagrada. Kada Bog svemudri gleda u naš zemaljski svet, On to prvo zahteva od ljudi, i to zahteva radi njihovog dobra. Takav je Bogom ustanovljeni poredak u našem čovečanskom svetu. Poštovanje roditelja je toliko božanski važno, da od toga zavisi i naš život i naše blagostanje na zemlji. Sve što je oko nas, sva bića i sve tvari, gledaju i motre na naš odnos prema našim roditeljima, pa se tako i ponašaju prema nama. Toliko su roditelji dragocena i važna bića pred Bogom, i u ovom svetu. Za poštovanje roditelja Bog daje dvostruk blagoslov: blagoslov – „da ti dobro bude“, i blagoslov – „da dugo živiš na zemlji“. Znači: i tvoj život i tvoje dobro u životu zavise isključivo od tebe, od tvoga odnosa prema roditeljima. Ko to navlači smrt na tebe, tutka je na tebe, unosi je u tebe? Ti sam. Kako? Nepoštovanjem roditelja. A nevolje i svako zlo, ko to zgrće oko tebe i gomila u tebi? Opet ti sam, i opet – nepoštovanjem roditelja. Nema ni dobra ni života bez roditeljskog blagoslova. Samoubica si, ako ne poštuješ roditelje; i najveći svoj unesrećitelj i zlotvor.
 
6,4
 
No i roditelji postaju samoubice čim prestanu biti svojoj deci „roditelji u Gospodu“. A prestanu li to biti, oni postaju ubice svoje dece. Da, istovremeno: i samoubice i ubice; jer ubijajući duhovno svoju decu, oni time ubijaju sebe. Roditeljstvo je veliki i sveti dar od Gospoda, velika i sveta tajna „u Gospodu“. Zato je i dužnost roditelja prema deci sva sveta, sva božanstvena. A kakva je to dužnost roditelja „u Gospodu“ prema deci „u Gospodu“? Odgajati ih „u nauci i savetima Gospodnjim“ – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= u vaspitanju i nauci Gospodnjoj)“. Ne rade li tako, roditelji „razdražuju“ decu svoju: podstiču njihove rđave osobine, daju maha njihovim ćudima, rasplamćuju njihovu samovolju, poživotinjuju njihova shvatanja, nihilizuju njihova ubeđenja.Takva su, na kraju krajeva, sva takozvana „humanistička“, lajička vaspitanja dece, vaspitanja bez Boga, i protiv Boga. Zato se i dobijaju nedovršeni ljudi, ozemljeni ljudi, otelešnjeni ljudi, olešinjeni ljudi, poživotinjeni ljudi, podljudi, neljudi.
Samo se „vaspitanjem Gospodnjim“ deca izgrađuju u prave ljude, u potpune ljude, koji znaju božanski cilj ljudskog života, i ostvaruju ga božanskim sredstvima. „Vaspitanje Gospodnje“ je gde i Gospod. A On je sav u telu Svom bogočovečanskom, Crkvi: sva Njegova nauka, sve Njegove preporođujuće, preobražujuće, usavršujuće, osvećujuće, prosvećujuće sile, koje pomoću svetih apostola i ostalih svetitelja vode sve i svakoga „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13). Crkva je radi toga u svetu da odgaja ljude „u vaspitanju Gospodnjem“, „u nauci Gospodnjoj“. Tim vaspitanjem se stvara „novi čovek“, hristoliki čovek, čovek „po Bogu u pravdi i svetinji istine“ (Ef. 4,24). Drugim rečima: stvara se Božji čovek, sveti čovek. Jer samo sveti čovek je pravi čovek, potpun čovek, istinski čovek, dovršen čovek. A gde su primeri toga? Eno ih bezbroj u Crkvi: svetitelji, i svi pravi hrišćani. Svi su oni odgajeni „u vaspitanju Gospodnjem“, „u nauci Gospodnjoj“. U njih je sve na iskustvu zasnovano, sve je opitno, sve eksperimentalno. Tu je i psihologija i metodika vaspitanja razrađena do savršenstva. A trebnici, a priručnici, a udžbenici toga vaspitanja su „Žitija Svetih“, „Prolozi“, dela Svetih Otaca, na čelu sa Delima Svetih Apostola. U njima je samo ono zapisano što je ličnim iskustvom doživljeno i isprobano, i kao živo sveto predanje Crkvi ostavljeno, da nas kroz vekove i vekove životvornom silom svojom preporođava, osvećuje, obožuje, ohristovljuje, obesmrćuje, otrojičuje.
Molitveno pogružen u Evanđelje svetog apostola Pavla, sveti Zlatoust blagovesti: Dokle ćemo biti telesni? dokle ćemo gmizati po zemlji? Sve nam mora biti sporednije od brige o deci i od vaspitanja njihovog „u nauci i savetima Gospodnjim“. Ko se izrana nauči biti bogomudar – φιλόσοφος (= filosof),[1] taj time stiče bogatstvo veće od svakog bogatstva, i najveću slavu. Nije toliko korisno odgajati sina učeći ga zanatu i spoljnoj nauci, pomoću kojih se stiče novac, koliko – naučiti ga da prezire novac. Ako želiš da ga načiniš bogatim, ti postupaj tako. Bogat je ne onaj kome treba mnogo imanja, i poseduje mnogo, nego onaj kome ništa ne treba. Tako vaspitavaj svoga sina, tome ga uči; to je najveće bogatstvo. Nemoj se paštiti da sina svog učiniš čuvenim po svetovnoj učenosti i da mu pribaviš slavu, nego se staraj da ga naučiš da prezire slavu ovoga života; to će ga učiniti slavnijim i čuvenijim. Ovo može postići i siromah i bogataš; tome se može naučiti ne od učitelja i od nauka, nego iz Svetoga Pisma. Nemoj tražiti da sin tvoj dugo živi ovde, nego da se tamo udostoji života bezgraničnog i beskonačnog. Daj mu veliko – τὰ μεγάλα, ne malo – τὰ μικρά. Udubi se u reči Pavlove: „gajite ih u nauci i savetima Gospodnjim“. Staraj se da ga načiniš ne ritorom, nego ga nauči da bogomudruje – φιλοσοφεῖν παίδευε. Ako ne postane ritor, neće biti nikakve štete; a ako mu nedostaje bogomudrosti, hiljade ritorstava neće mu ništa koristiti. Potrebno je lepo vladanje a ne oštroumnost, moral a ne govornička veština, dela a ne reči. To je ono što donosi carstvo, to daruje istinska blaga. Ne jezik izoštravaj, nego dušu očišćavaj.[2]
 
6,5-9
 
I sluge i gospodari na zemlji imaju jednu istu dužnost: da služe zajedničkom Gospodaru na nebu. Sluga, služeći gospodaru, neka preko njega služi Gospodu; gospodar, gospodareći nad slugama, neka preko njih služi Gospodu. I jedan i drugi neka rade Gospodu: sluga slugovanjem, gospodar gospodarenjem. Slugovanje da bude služenje Gospodu; i gospodarenje da bude služenje Gospodu. Jer Gospod ieprestano služi i slugama i gospodarima kroz celokupnu tvorevinu: kroz vazduh, sunce, vodu, nebo, bilje, životinje, kišu, sneg, vetrove, anđele, – da bi gospodari služili svojim slugama kroz sve što imaju i rade, a isto tako i sluge svojim gospodarima. Nad svim i svakim stoji svevideći i svepravedni Gospod i Gospodar, koji sam danonoćno služi svima, i svačije služenje ocenjuje svepravednom božanskom ocenom, nagrađujući svakoga po zasluzi i ne gledajući ko je ko.
 
6,5
 
Sluge da slušaju svoje gospodare „kao Hrista“, i to iskreno sa strahom i trepetom. To znači: svoje služenje da pretvore u bogosluženje. I da budno motre da se u tom služenju – bogosluženju ne ogreše o Gospoda Hrista. Služiti drugome je božanski posao, Božji posao. Bog stalno služi ljudima kroz sva bića i sve tvari. Bog Logos, Gospod Hristos „nije došao da mu služe, nego da služi“ ljudima, i to tako svesrdno i potpuno: da dušu Svoju da u otkup za njih (Mt. 20,28). Sve to sa jednim ciljem: da pokaže ljudima da je život ljudski – služenje drugima, i kroz to – služenje Bogu, bogosluženje. Ali, ljudi su sa manama, sa nedostacima, često vrlo rđavi i zli, kako im služiti? Baš zato što su takvi treba im božanski predano služiti, svoje služenje njima pretvoriti u bogosluženje, eda bi ih probudili na Božje dobro, i tako popravili. I još nešto: svoje služenje ljudima pretvoriš li u bogosluženje, ono će ti, iako teško, zauvek postati prijatno i radosno. I ti ćeš sa ushićenjem osetiti da je poziv hrišćanina: služiti ljudima „kao Hristu“.
 
6,6
 
Iako služe ljudima, hrišćani ne čine to da bi ugodili ljudima nego Bogu; oni nisu čovekougodnici već bogougodnici. Oni bi ugađali ljudima kao ljudima, kada bi od njih očekivali nagradu; oni pak sve očekuju od Boga i Gospoda Hrista, kome svim srcem služe. Za svakog hrišćanina važi ona apostolova reč: „Kada bih ja ljudima ugađao, onda ne bih bio sluga Hristov“ (Gl. 1,10). „Sluga Hristov“ i kad ugađa ljudima, ugađa im kao „sluga Hristov“, da bi ih pomogao na njihovom evanđslskom putu u služenju Hristu; ili ako nisu na evanđelskom putu, da bi ih izveo na njega. Za hrišćanina je glavno: služiti ljudima „tvoreći volju Božju od srca“, ne licemerno, ne čovekougodnički. Desi li se da gospodar tvoj „po telu“ hoće da te služenjem njemu odvrati od služenja Hristu, onda si u pravu, u evanđelskom pravu da ga ne poslušaš. Tako su mnoge sluge postali sveti mučenici, jer nisu hteli slušati svoje gospodare po telu kada su zahtevali od njih da se odreknu Hrista.
Biti sluga nije nedostojno i ponižavajuće za hrišćanina, jer je svako zvanje uzvišeno i dostojno čoveka, ako preko njega tvori volju Božju od srca, ako dёla kao sluga Hristov. Sveti apostol preporučuje: „svaki neka ostane u onome zvanju u kome je pozvan“, jer je u svakom zvanju glavno – „držanje zapovesti Božjih“ (1. Kor. 7,20.19). Da bude slugu i gospodara u svetu, to je volja Božja. Ali su i sluge i gospodari dotle Božji, dok tvore volju Božju, dok drže zapovesti Božje. Proglase li svoju samovolju za vrhovni zakon svoj, i sluge i gospodari postaju robovi najubitačnijeg zla: samoljublja. Hrišćani uvek smatraju sebe za sluge Hristove, i sve poslove obavljaju „kao sluge Hristove“. Pritom, uvek iskreno i od srca, a ne čoveko ugodnički, laskavački, ulizički; služe ljudima „kao sluge Hristove“, jer kroz ljude služe samome Gospodu Hristu.
 
6,7
 
Čovek je istinski sluga ljudima, kada je istinski sluga Hristov. Dragovoljno služeći ljudima „ne kao ljudima“ nego „kao Gospodu“, čovek je zaista pravi hrišćanin, pravi sluga Hristov. Ljudi drukčije i ne mogu biti hrišćani nego dragovoljno služeći ljudima kao Gospodu; dragovoljno služeći i rđavim ljudima, da bi ih na taj način upoznali sa Hristovim dobrom, sa Hristovim Evanđeljem, i pridobili ih za njih. Služeći im „od srca kao sluge Hristove“, hrišćani im pokazuju „bogatstvo Božje dobrote i krotosti i trpljenja“, svesni da „dobrota Božja vodi u pokajanje“ (Rm. 2,4). Hristovo dobro ne propada, kad tad ono koristi onima radi kojih se čini. A i ne desi li se to zbog tvrđe srca njihovog, ono svakako koristi onima koji ga čine. Hrišćani su time hrišćani što zlo savlađuju dobrom, što se trude da i u rđavim ljudima pronađu božansko dobro, da izazovu iskru u kamenu, u kamenu srca neosetljivog za Hrista i Njegove čudesne darove. Čineći dobro ma kome u svetu, treba ga činiti „kao Gospodu“, jer je svako dobro od Gospoda i vodi Gospodu. Ma u kakvom zvanju bili, hrišćani su dužni da se „u svemu“ pokažu „kao sluge Božje: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u teskobama, u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu, u čistoti, u znanju, u podnošenju, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi istinitoj, u reči istine, u sili Božjoj, s oružjem pravde i na desno i na levo, slavom i sramotom, kuđenjem i pohvalom, kao žalosni a koji se jednako vesele, kao siromašni a koji mnoge obogaćavaju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju“ (2. Kor. 6,4-8.10).
Objašnjavajući sve apostolove reči, sveti Zlatoust veli: Vidiš li kako mnogo zahteva apostol svojim rečima: „dragovoljno i od srca“? Mi vidimo gde mnogi služe svojim gospodarima „sa strahom i trepetom“, mnogo pobuđeni na to strogošću gospodara. No ti, veli apostol, pokaži da služiš kao sluga Hristov, a ne kao sluga čoveka; učini da tvoje služenje bude u tebe dobrodetelj a ne plod neophodnosti. Kao što onoga koji trpi nepravdu Hristos ubeđuje i uči da to prima kao blago i podnosi dobrovoljno, isto tako i apostol uči sluge. Pokaži da svoje slugovanje nosiš dobrovoljno, a ne kao čovekougodnik. Čovekougodnik nije sluga Hristov, i sluga Hristov nije čovekougodnik. Jer, ko, budući sluga Božji, hoće da ugađa ljudima? I obrnuto, ko, ugađajući ljudima, može biti sluga Božji? „Od srca, veli apostol, dobrovoljno služeći“. Ovo je dobro rečeno, pošto je moguće služiti u prostoti i bez zlobe, ipak ne svom snagom nego samo izvršujući dužnost. Stoga veli: iz usrđa, a ne po neophodnosti; od dobre volje, a ne po moranju. Ako tako budeš služio, tojest od dobre volje, srdačno, radi Hrista, onda ti nisi sluga. Vidiš li kako se od tvog slugovanja otstranjuje beščešće?[3]
 
6,8
 
Eto šta je svevrednosno pred Gospodom: činiti dobro. To čini čoveka slugom Hristovim, i slugom ljudima. Činiti dobro pod svima uslovima života, i znači – biti hrišćanin. Svako je naše dobro nebočežnjivo i bogočežnjivo. Učinjeno na zemlji, ono odlazi na nebo Gospodu, jer u njemu ima mnogo bogocentrične sile koja ga vuče i odvodi Gospodu. I svako naše dobro, gore na nebu, razvija se, raste, i ko zna u kakvom će nam ga čarobnom vidu Gospod vratiti. Samo je dobro besmrtno božanskom besmrtnošću; samo ono traje do Strašnoga suda, a iza njega kroza svu večnost. Kroz dobro čovek se obesmrćuje, onebesuje, obožuje. Učini li makakvo dobro i najgorem čoveku, ono će i preko njega uzići na nebo Gospodu. Niko ničim ne može uništiti nijedno dobro, jer je svako – besmrtno, božansko. U svakom dobru ima po malo Boga i Gospoda; i čineći ga, čovek uvek služi Gospodu, uvek podiže sebe iz ovog u onaj svet. „Bio rob ili slobodnjak“, čini li dobro na zemlji, čovek već živi na nebu, radi Bogu, služi Gospodu.
 
6,9
 
„I vi gospodari, tako isto činite njima“: tojest služite svojim slugama „kao Gospodu“, i to „dragovoljno“, tvoreći volju Božju od srca „kao sluge Hristove“. Jer volja Božja je ista i za vas i za njih; Bog hoće i od vas i od njih jedno: da dođete u poznanje istine, da steknete večni život, da zajedno sa svima svetima uzrastete u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove, „Tako isto činite njima“dobro, znajući da ćete to dobro primiti od Gospoda udvostručeno, a možda i ustostručeno. Pazite, vi ste dužnici slugama, ne samo oni vama: služeći im „kao Gospodu“, vi ćete spasti sebe i dobiti život večni; preteći im, zlostavljajući ih, vi ćete pogubiti sebe u oganj večni. Ne zaboravite: vi se spasavate jedni pomoću drugih: oni pomoću vas, služeći vam evanđelski: i vi pomoću njih, gospodareći im evanđelski. Gospodari, vaša sudbina u večnosti na nebu zavisi od vaših sadašnjih slugu na zemlji, od vašeg ophođenja sa njima. „I vi tako činite njima“: služe vam, služite i vi njima; slušaju vas, slušajte i vi njih; čine vam dobro, činite i vi njima; smiravaju se pred vama, smiravajte se i vi pred njima; oni su sluge vama, budite i vi sluge njima. Jedan vam je Gospod, jedna i služba Gospodu. Jedno vam je Evanđelje, jedna Crkva, i u njoj sve isto i za sluge i za gospodare: ista Istina, ista Pravda, ista Ljubav, ista Dobrota, isto bogosluženje, isto spasenje, iste svete tajne, iste svete vrline, isto sve i sva od početka do kraja. Tu nema gledanja ko je ko, da li si gospodar ili sluga, već jesi li činio dobro, jesi li služio Dobru, je li tvoj život bio bogosluženje, jesi li dragovoljno služio ljudima „kao Gospodu“, služio im kao besmrtnim bićima a ne kao prolaznim životinjama ili kao prolaznim potomcima prolaznih životinja.
 
6,10
 
A dalje, braćo? Šta dalje pretstoji vama posle svih ovih blagovesti koje vam objavih, blagovesti: o planu Božjem o svetu, o Crkvi Njegovoj, o članovima Crkve, o gresima, o strastima, o vama, o neznabošcima, o spasenju, o veri, o krstu, o ljubavi, o punoći Božanstva u Hristu i vašoj kroz Hrista, o starom i novom čoveku, o ugledanju na Boga, o vaskrsenju duhovnom, o velikoj tajni Hrista i Crkve i braka u njoj, o deci, o roditeljima, o slugama, o gospodarima, – šta dalje pretstoji vama u ovom našem zemaljskom svetu? šta? – Da navale svi neprijatelji, vidljivi i nevidljivi, na vas, na te spasonosne i bogotvorne blagovesti moje u vama. Zašto? Da vam ih otmu, i na taj način – da vam dušu otmu, besmrtnost otmu, večnu Istinu otmu, a sa njom i u njoj i vašu večnost i vaš raj; a time – vaš jedini razumni smisao postojanja i života. Bezbroj je tih neprijatel.a, vidljivih, a još veći broj nevidljivih. Čelnik im je svima – Satana; antibog, đavo. Kako ćete se održati pred njim, i svima onima što su sa njim, i za njim? Jedino Bogom: jedino ako budete imali Boga u sebi i oko sebe. Ne veruješ? Probaj da ga pobediš sam. Šta kažem? Probaj da sam pobediš jednu svoju strast: eto – srebroljublje! ili – samoljublje! ili – pohotu! ili – gnjev! ili – gordost! ili? Ta ime im je legion, a ti si sam: čovek – na pučini strasti i grehova i smrti i satanizma. Nigde ostrva da se iskrcaš, da dušu iskrcaš! da se odmoriš. Uvek si davljenik i utopljenik koji hoće da spase sebe vukući sam sebe za kosu uvis. O, da opet potone još dublje, još beznadežnije. Čoveče, da bi spasao sebe iz tog pagubnog mora strasti i greha i smrti i đavola, tebi je neophodan niko manji do – Bog. Jer samo On može savladati greh i smrt i strasti, zato što su oni neposredno od đavola, a đavo je uvek jači od čoveka, svakoga čoveka, i od vascelog roda ljudskog.
Uzmimo samo jednu silu njegovu: smrt. Zar ta jedna sila njegova nije jača od vascelog roda ljudskog? A od tebe? ta ona se igra s tobom kao mačka s mišem! A strast samoljublja, pa strast gnjeva, pa strast pohote, pa strast gordosti, – zar nisu sve to sile njegove, pomoću kojih te on mrvi i smrvljuje u stotine mrtvaca i leševa i paklova? – Zato je svemoćni Bog i postao čovek, da bi iz čoveka i čovekom pobedio đavola; da bi čovek postao jak Bogočovekom, i ojačao Njime do svepobede nad đavolom. Zato je vaš neprekidni posao na zemlji: jačati u Gospodu. Sve drugo podredite tome jačajte u Gospodu – ἐνδυναμοῦσθε ἐν Κυρίῳ … Što se plašite greha? što se plašite smrti? što se plašite đavola? Ta Gospod je tu, pored vas, s vama, da bi, ako samo hoćete, bio sav i u vama! „Bog Gospod i javi se nama, blagosloven koji ide u ime Gospodnje“. A ti idi smelo tim putem, jačaj u Gospodu, jačaj u Bogu, jačaj, jačaj, jačaj!
A kako se jača u Gospodu? Ispunjavajući se silom Gospodnjom. A sila Gospodnja gde se nalazi? U svetim tajnama i svetim vrlinama. Svete vrline nisu drugo do svete tajne produžene kroz ceo život; primljene, i pronesene kroz svu dušu i svu savest i sve srce i svu volju, te duša živi u svetim mislima, savest u svetim savetima, srce u svetim osećanjima, volja u svetim htenjima. A sve je to najsavršenije ovaploćeno i oličeno u samom Gospodu Hristu. Zato je On – „sila Božja“ (1. Kor. 1,24). Otuda, jača se u Gospodu samo kada se živi u Gospodu. A živi se u Njemu kada se postane organski deo Njegovog večnoživog Bogočovečanskog tela, Crkve. Kao sutelesiik tela Hristovog čovek i živi na taj način što se životvorna sila Hristova razliva po celom biću njegovom. I što duže živi, sve više jača „u sili jačine njegove“. To jačanje u Gospodu Hristu i sačinjava podvig ohristovljenja. Čovek se postepeno svom dušom, svim srcem, svom snagom duhovno sjedinjuje sa Gospodom Hristom pomoću blagodatnih podviga; sve kapilare i žile duha svog ukopčava u saborno srce Bogočovečanskog tela Hristovog, iz koga kroz njih struji sila Hristova u vascelo biće njegovo. I on neprestano jača „u sili jačine njegove“.
Sve što je Hristovo, puno je sile Hristove. Naročito krst; u njemu kao da je sabrana sva sila Hristova, oličen sav bogočovečanski podvig spasenja sveta od greha, smrti i đavola, zbog čega hristonosni apostol Pavle i veli da je krst – „sila Božja“ (1. Kor. 1,18). Ali i sve ostalo što je Hristovo, puno je sile Hristove. Istina Hristova – puna je sile Hristove; Pravda Hristova – puna je sile Hristove; tako i Ljubav Hristova, i Evanđelje Hristovo, i Krštenje Hrietovo, i Preobraženje Hristovo, i Vaskrsenje Hristovo, i svako čudo Hristovo, i svaka reč Hristova, i svako delo Hristovo, i svaki pogled Hristov, i svaka suza Hristova, i svaki uzdah Hristov, – sve je to puno i prepuno sile Hristove (sr. Ef. 1,19; 3,7.20; Kol. 1,11; Lk. 6,19; 8,46).
Živi li čovek u onome što je Hristovo, on jača „u Gospodu“. A postaje božanski jak i nepobedivi svepobednik, kada se potpuno obuče u Hrista, živeći neprestano Njime, u Njemu, i radi Njega. Setite se svemoći apostola Pavla; otkuda mu ona? Od Gospoda Hrista. Evo, on izjavljuje: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje – ἐν τῷ ἐνδυναμοῦντί με Χριστῷ (Flb. 4,13). Što važi za svetog apostola Pavla, važi za sve svete Apostole, svete Mučenike, svete Podvižnike, svete Čudotvorce, za sve svetitelje i pravednike od prvog do poslednjeg, i za sve prave hrišćane svih vremena. Svi oni jedno tvrde, jedno svedoče: Hristom smo jaki – „Bogom smo jaki“ (Ps. 60,12). Jedno je jasno: čovek jača u Hristu, „u sili jačine njegove“, po meri svojih evanđelskih trudova. Što se više trudi u vršenju zapovesti Gospodnjih, sve je jači u Gospodu, jer neprestano raste iz sile u silu. A sila Gospodnja opet daje mu sve više moći za sve revnosnije i usrdnije ispunjavanje zapovesti Gospodnjih. Tako se sila Gospodnja stiče podvizima evanđelskim, ali i podvizi evanđelski jačaju i usavršavaju se silom Gospodnjom. Oni međusobno sarađuju na besprekorno savršen način (sr. Kol. 1,11; 1. Kor. 15,10; 2. Tm. 2,1). Počinje se od nemoći, a dostiže se do svemoći. Silom Hristovom pobeđuju se najpre gresi, zatim smrt, i najzad đavo (sr. Jn. 2,14).
 
6,11
 
Hrišćani, vama je Hristom dano „što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe“ (1. Kor. 2,9): i to dano kroz svete tajne Crkve. Da biste to besprimerno bogatstvo mogli braniti, i odbraniti, od svih hristoboraca i antihrista, vi se obucite u sve oružje Božje – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, „u sve“, neka ništa ne izostane. To je oružje Božansko, zato sveto, zato i svepobedno. Dok je ono u vas, i vi svešteno rukujete njime, vi ćete uvek pobeđivati na svima bojištima i ratištima. A obučeni u to oružje, znate li u koga ste obučeni? – U samog Gospoda Hrista. Jer, setite se: vi se u Hrista krstiste; a naša je svebožanska blagovest: koji se god u Hrista krste, u Hrista se oblače. Da, „koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“ (Gal. 3,28). Krštenje, eto svete tajne koja vas oblači „u sveoružje Božje“; i više: u samog Gospoda Hrista, jedinog istinitog Boga i Gospoda, a time i jedinog Spasitelja – od greha, smrti, đavola i svih njihovih tvoritelja, i svih njihovih pristalica, i svih njihovih slugu, i svih njihovih robova u svima svetovima. Ma u koji svet krenuli, svaki od vas kreće kao svepobedni vojnik: jer obučen u samog Gospoda Isusa. Pogledaj sebe: sav si obučen u Hrista, i duša ti obučena, i svetost, i um, i volja, i telo. Koja to vražja sila može tebe razoružati, obezhristiti, ako ti nećeš, ako ti ne dopustiš? Svetim krštenjem ti si tek ušao u Crkvu Hristovu, i gle, već si naoružan heruvimskim i serafimskim sveoružjem, od koga bezobzirce beže sve smrti, svi gresi, svi đavoli; uvek beže, ako ti revnosno živiš svetom blagodaću krštenja, svetom božanskom silom krštenja. A počneš li napuštati tu svepobednu blagodat, na tebe će postepeno navaljivati gresi i strasti, dok ne načine prodor u tvoju dušu, ili u savest, ili u srce, ili u um. I ukoliko nehatniji budeš bivao prema svetoj blagodati krštenja što je u tebi, prodor će bivati sve veći, i najzad toliko veliki, da će legioni grehova i strasti, a kroz njih i demona, moći uletati u tvoju dušu i savest i srce i um, pljačkati ih, pustošiti ih, staniti se u njima.
Ne samo sveta tajna krštenja, nego i ostale svete tajne sve vas više i više naoružavaju sveoružjem Božjim, i uče vas kako da njime pobednički rukujete; kako da se sa gresima, sa strastima, sa iskušenjima, sa đavolima uspešno borite, i uvek ih savladate. Jer svete tajne, kada se svete sile njihove razliju po vašoj duši, proklijaju u vama raznim svetim vrlinama božanskim: od Božijeg – božje, od Božanskog – božansko. A te su vrline: vera, ljubav, nada, molitva, post, smernost, krotost, trpljenje, i sve sveto što je u svima božanskim svetovima, a doneto nam je, i podareno nam je Gospodom Hristom u Crkvi. Jer je On, nadnebesni i nadheruvimski Bog i Gospod, zato i sišao u naš zemaljski svet, da nam sve to donese; zato i postao čovek, da sve to učini našim, ljudskim, čovečijim. Naša vera – ni po čemu se ne razlikuje od vere Heruvima i Serafima: ista je i za njih i za nas, jer istog Gospoda verujemo i ispovedamo. Tako i ljubav, tako i molitva, tako i smernost, tako i krotost, – sve nam je isto. Tako, sve tako, u svima božanskim svetovima. A najpre na zemlji.
Zato ste verom vezani sa svima Božjim, sa svima heruvimskim svetovima; kako verom, tako i svima ostalim svetim vrlinama. To je oružje vaše, ali to i svetih Anđela Božjih. Oni su zauvek nepobedivi i svepobedni; i vi ćete postati takvi, ako se ugledate na njih u tim svetim vrlinama: ugledate na veru njihovu, na ljubav njihovu, na molitvu njihovu, na revnost njihovu. Stoga, obucite se kao izbrani Božji, sveti i ljubljeni: u srdačnu milost, dobrotu, smernost, krotost, trpljenje, ljubav (sr. Kol. 3,12-14). Jer oblačeći se u njih, vi se oblačite u novog čoveka, u čoveka Hristovog, u čoveka naoružanog sveoružjem Božjim, u čoveka hristolikog (sr. Kol. 3,10); jer ste prethodno, i istovremeno, svukli sa sebe starog čoveka, koji se sav sastoji i sav postoji: od grehova, i strasti, u koje spadaju: gnjev, ljutina, pakost, huljenje, sramotne reči, i ostalo (sr. Kol. 3,8-9; Ef. 4,24).
Živeći u svetim tajnama i svetim vrlinama, vi ustvari živite nebom na zemlji, živite božanskim silama u zemaljskom svetu, i neprestano dodajete silu na silu, i to sve tako, i neprestano tako, „dok se ne obučete u silu s visine“ (Lk. 24,49). Obučeni u tu silu, vi ćete svim bićem osećati da je vera vaša „u sili Božjoj“, ne u nekoj sili ljudskoj (sr. 1. Kor. 2,5): i da joj nikakva sila ovoga ili ma koga sveta ne može nauditi: jer u svemu vi pobeđujete Gospodom Hristom koji nas neizmerno voli (sr. Rm. 8,37). Obučeni u silu svetih tajni i svetih vrlina, u tu svetu silu s visine, mi smo obučeni u oružje svetlosti, koje nanosi smrt svakoj tami, samo ako odlučno odbacimo sva dela tame, a to su gresi, i strasti (sr. Rm. 13,12). Naša je hrišćanska dužnost nad dužnostima, da smo uvek obuneni u Gospoda Hrista, zato neka naše biće svom dušom svojom i svom snagom svojom i svim srcem svojim i svim umom svojim danonoćno ostvaruje svetu evanđelsku zapovest i blagovest: „obucite se u Gospoda našeg Isusa Hrista“ (Rm. 13,14). Glavno je za nas, i najglavnije u svima našim svetovima i životima: „da se obučeni, ne goli nađemo“ (2. Kor. 5,3). Jer, nismo li obučeni u Gospoda Hrista, mi smo svim bićem goli pred gresima, pred strastima, pred smrtima, pred đavolima, i oni nam mogu pokrasti i umrtviti sve što je naše: i dušu, i savest, i um, i telo: jer svaka tačka našeg golog i nezaštićepog bića – meta je za njihovo pakleno oružje.
Opet i opet: obucite se u sveoružje Božje! Zašto? „Da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolova“. Jer protiv svega Hristovog u vama i oko vas, đavo ratuje najviše, i jedino, lukavstvom. To je njegovo sveoružje i sva njegova strategija. Jer kako bi ratovao sa Istinom Hristovom, i dizao ljude protiv nje, ako ne lukavstvom, obmanom, prevarom? A on ima bezbroj narkotičnih sredstava, pomoću kojih uspavljuje savest u čoveku, i um, i volju, i dušu, i ljudi izvršuju njegovu volju, pa čak pri tome često smatraju da su velikani, i samostalni u svome hristoborstvu. Đavo je time đavo što neće Boga ni po koju cenu. U našem zemaljskom svetu njemu je jedini cilj: da što više ljudi otuđi od Boga, digne protiv Boga, ogorči protiv Boga, izbezumi protiv Boga. Radi toga on upotrebljava sva lukavstva koja njegova đavolska pamet može da izmisli i njegova obezbožena uobrazilja da skuje.
Samo ta lukavstva su uvek vrlo vešto i zavodnički maskirana: on ih oblači i presvlači u razne filosofije i religije i umetnosti i nauke i ideje i slasti i strasti i grehe i tobož vrline i tobož istine i tobož pravde i tobož besmrtnosti i tobož večnosti i tobož čovečnosti. Jedno je od njegovih omiljenih lukavstava: svesti sve na hleb, na pitanje hleba; drugo – svesti sve na vlast, na carstvo ovoga sveta, proglašujući sebe gospodarem ovoga sveta; treće – pomoću lažnih čudesa zavoditi ljude (sr. Mt. 4,1-11). A to, šta je to? Ništa drugo do ratovanje protiv Boga i Božjeg plana i smisla i logike i prirode ovoga sveta i čoveka u svetu: sve Božje izvrnuti, izvitoperiti, obezlogositi, obezvrediti = ođavoliti. Lukavstvo je đavolje: načiniti od ljudi slepe krtice koje riju zemlju, da ne bi gledale ka nebu. Lukavstvo je đavolje: čovek je prolazno biće, smrtno i ništavno, našto mu nebo, besmrtnost, Bog? Lukavstvo je đavolje: u ovom svetu je toliko zla i smrti i strahota, da iznad ovakog sveta ne može postojati Bog. Lukavstvo je đavolje: čovek je veliki, ako je nezavisan od neba, od Boga, od svake nadzemaljske sile ili bića. Lukavstvo je đavolje: čovek može ovaj svet urediti sam, bez mešanja nekih viših, nebeskih sila, i to urediti savršeno, zato je osnovna potreba: osloboditi čoveka i rod ljudski od svake vere u Boga, i od svakog naslona na neki viši, nebeski svet. Lukavstvo je đavolje: sva pitanja u čovečanskom svetu treba rešavati čovekom, po čoveku, na čisto čovečanski način, da bi se osigurala pravilnost i pravičnost svakoga rešenja. Lukavstvo je đavolje: čovek je vrhovni zakonodavac; čovek je mera svih bića i stvari; čovek je jedino samosvesno biće, vrhunac evolucije, najsavršeniji domet razvoja. Lukavstvo je đavolje: čovek je bog, i ne treba mu drugih bogova osim njega; čovek je sebi sve i sva. Lukavstvo je đavolje: uživanje je jedini prirodan smisao čovekova života na zemlji; zato biti čovek znači – što više uživati. Lukavstvo je đavolje: čovek je izvor i istine i pravde i dobra i ljubavi i lepote i svesti i savesti i znanja i mudrosti i stvaralaštva. Lukavstvo je đavolje: nema đavola, nema Boga. A kad njih nema, onda đavo nesmetano radi nevidljivo u dušama ljudskim i u svetovima ljudskim, i ljudi se ne brane; jer zašto bi se branili od onoga koji ne postoji? Lukavstvo je đavolje: l’art pour l’art = umetnost radi umetnosti, filosofija radi filosofije, nauka radi nauke, čovek radi čoveka, a ne radi Onoga, i ne u slavu Onoga kroz koga se sve sazdade i radi koga se sve sazdade. Lukavstvo je đavolje: tvar stavljati na mesto Tvorca, i pretpostavljati je Tvorcu; više poštovati tvar nego Tvorca.
To ustvari i jeste idolopoklonstvo. A svako idolopoklonstvo u srži svojoj nije drugo do đavolopoklonstvo. Lukavstvo je đavolje: izmišljati lažne bogove, lažne hristose, lažne mesije, lažne proroke, lažne učitelje, lažne spasioce, lažna evanđelja, lažne ideje, lažne nauke, lažne sile, lažne moći, lažne umetnosti, lažne lepote, lažne teorije, lažne vere, lažne heroje, lažne svetove, lažne rajeve, lažne svetlosti, lažne prosvete, – i sve to vešto, a katkad i genijalno maskirati istinitošću; ustvari, unutar svega toga on – glavna stvaralačka sila, on koji je sav – tama, sav – laž, sav – pakao, sav – antibog. Lukavstvo je đavolje: sam se Satana pretvara u anđela svetla (2. Kor. 11,24); uvek sa jednim ciljem: da što više duša sablazni, pridobije, zavede, pogubi. U samoj stvari svaki greh je lukavstvo: obećava raj a daje pakao, obećava život a daje smrt, obećava Boga a daje đavola. U tome je prvi greh prvih ljudi, u tome svaki greh svih ljudi svih vremena. Poput prvog greha u raju, svaki greh je u suštini svojoj obmana, laž, prevara, samo maskirana maskom istinitosti. Kako svaki greh, tako i svaka strast je lukavstvo, i laž, i obmana: nudi slast, a ustvari daje otrov. No neosporiva je istina: u svima tim lukavstvima, i kroza sve njih, i u svima njima je uvek on, samo on = svelukavi đavo. Zato je svesveti apostol i rekao: „da biste se mogli održati protiv lukavstava đavola“ – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου; a ne: protiv lukavstva đavola.
Da bismo se mogli održati protiv tih bezbrojnih lukavstava đavoljih, nama se i daje sveoružje Božje: protiv sveoružja đavoljeg – sveoružje Božje, protiv đavola – Bog. Naoružamo li se sveoružjem Božjim, koja se to laž može održati pred Večnom Istinom Božjom što je kroz Hrista u nama? koja se to nepravda može održati pred Večnom Pravdom Božjom što je kroz Hrista u nama? koje se to zlo može održati pred Večnim Dobrom Božjim što je kroz Hrista u nama? koji se to đavo može održati pred Večnim Bogom što je kroz Hrista u nama? koja se to smrt može održati pred Večnim Životom Božjim što je kroz Hrista u nama? Mi u Crkvi imamo vlast nad nečistim duhovima, koji delaju kroz sva bezbrojna lukavstva svoja u rodu ljudskom: kroz sve grehe, kroz sve smrti, kroz sve sablazni (sr. Mt. 10,1; Mk. 6,7; D. A. 5,16; 8,7; 19,12), Stoga moramo uvek biti na straži, i budni i hrabri u ratovanju sa njima. „Da nas ne prevari Satana, jer znamo šta on misli“ (2. Kor. 2,11). A on misli, šta? Misli kako da čoveka odvoji od Boga, i time pogubi večnom duhovnom smrću. To je sva njegova misao, njegova svemisao. Radi ostvarenja te svoje svemisli on i upotrebljava bezbrojna lukavstva, koja mu izmišlja njegov satanski um i divlja fantazija, raspaljena neugasivim ognjevima svih strasti i svih grehova. „Dubnne Satanine“ = τὰ βαθέα τοῦ σατανᾶ (Otkr. 2,24) su takve, da se u njima može udaviti svaki čovek, ako se ne držm Boga u Bogočoveku, ako nije obučen u sveoružje Božje. Jer samo pred živim Bogom i Gospodom Isusom Hristom, Satana i svi anđeli njegovi su nemoćni i bespomoćni (sr. Mt. 8,29-32; Mk. 5,12-13; 1,27; Lk. 4,36). Naš je danonoćni podvig i straženje: ne davati mesta đavolu (sr. Ef. 4,27). A mi dajemo mesta đavolu kada dajemo mesta grehu, jer kroz greh đavo se i uvlači u našu dušu. Ako pak iz nehata i nerađelja nad sobom ili iz greholjublja dajemo mesta mnogim gresima i strastima, oni će postepeno na presto srca našeg zacariti samog Satanu (sr. Otkr. 2,13). Jedino od Boga koji živi u nama kroz svete tajne i svete vrline beži đavo. Zato se stalno moramo boriti protiv sve vojske đavolove, tojest protiv svih grehova i strasti, i on će pobeći od nas, od našeg sveoružja Božjeg. Uvek je, i danju i noću, svakome od nas neophodno držati i izvršivati ovu evanđelsku zapovest: „Pokorite se Bogu, a protivite se đavolu, i pobeći će od vas“ (Jak. 4,7). A uz nju, još i ove božanske zapovesti: „Budite trezni i stražite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Branite se od njega čvrstom verom“ (1. Ptr. 5,8-9): verom koja predvodi sve svete tajne i svete vrline, koja vascelog Gospoda useljuje u dušu vašu i oblači vas u sveoružje Božje (sr. Ef. 3,17).
Samo naoružan sveoružjem Božjim, čovek postaje dovoljno jak te se može „održati protiv lukavstva đavola“. Ako se hoće pobede nad đavolom, mora se sveoružjem Božjim ispuniti protiv sveoružja đavoljeg. Sveoružje đavola, to su – svi gresi, sve strasti, sve sablazni, sva iskušenja, sva zla, sve smrti. A sveoružje Božje? To su – sva dobra Hristova, sva savršenstva Njegova, sve svetinje, sve božanske sile, sve svete tajne, sve svete vrline, sva blagodat. Rečju: Crkva Hristova. Jer samo njoj sile ada ne mogu odoleti, samo nju ne mogu nadvladati (Mt. 16,18). Ma koliko zla đavo izveo protiv Hristovog čoveka, on mu uvek može protivstaviti nesravnjeno više Hristovog dobra. A Hristovo je dobro veće i jače od đavoljeg zla, koliko je Bog veći i jači od đavola.
Sveti Zlatoust blagovesti: Apostol nije rekao: protiv bojeva, protiv ratova, nego „protiv lukavstava“. Jer neprijatelj naš ratuje protiv nas ne prosto i ne otvoreno, nego lukavstvom. Šta je lukavstvo? Biti lukav, lukavstvovati – μεθοδεῦσαι – znači obmanuti i savladati prepredenošću, prevarom: to biva i u umetnostima, i u rečima, i u delima, i u utakmicama, kada nam se dogodi da imamo posla s varalicama. Vrag nikada ne predlaže javne grehe, nego, po svome lukavstvu, izvodi to na drugi način, tojest: koristi izgovore, ističe opravdani razlog. Time je apostol ohrabrio vojnike i naterao ih da straže što ih je naučio i ubedio da je u nas ratovanje sa neprijateljem iskusnim u ratovanju, i da se taj rat protiv nas vodi ne prosto i ne otvoreno nego sa velikim lukavstvom. Ukazujući najpre na osobine i miogobrojnost neprijatelja, on pobuđuje svoje učenike na opreznost. On želi ne da raslabi vojnike koji vojuju sa vragom, nego da ih osokoli i pokrene protiv njega. Obelodanivši prepredenost neprijatelja, on ih time uči budnosti. Ako bi im samo ukazao na silu neprijatelja i na tome stao, on bi kod njih izazvao potištenost. Naprotiv, on i pre i posle toga pokazuje da je moguće pobediti neprijatelja, i time ih naročito ohrabruje.[4]
 
6,12
 
„Naš rat“ je sa svima silama zla, na čijem čelu stoji sam Satana. Protiv nas su mobilisani svi duhovi zla, od najvećeg do najmanjeg. „Naš rat nije s krvlju i s telom“, tojest s ljudima, jer mi znamo da ljudi nisu ni prvouzročnici ni prvotvorci greha i zla, već nečisti duhovi – đavoli. Oni su izmislili i greh i zlo, i pomoću njih suzbijaju Božje dobro. Suzbijaju ga i u nama. Zato je naš rat čisto duhovni rat: mi ratujemo sa samim tvorcima greha i zla, ne sa ljudima koji su, ustvari, samo lakomisleni i dobrovoljni prenosioci greha i zla. Sva tama u ovom našem zemaljskom svetu došla je, i neprestano nadolazi od njih – duhova zla. Oni su i poglavari, i vladari, i upravitelji „tame ovoga sveta“.
A ljudi su njihovo dobrovaljno, glupavo poslušno roblje. Sila duhova zla je ogromna; rat za svoje zlo, a protiv Božjeg dobra, oni su počeli još na nebu i vodili ga sa svima nebeskim Anđelima (Otkr. 12,7). I pobeđeni na nebu, oni su svoj rat preneli na zemlju, i tu svim silama ratuju protiv dobra Božjeg, naročito protiv svedobra Božjeg, oličenog u Gospodu Hristu, i prisutnog u Hristovim sledbenicima, hrišćanima (Otkr. 12,8.9.12). Eto ko je naš protivnik i neprijatelj: svi duhovi zla sa neba. Kako bismo se održali u toj borbi da nismo naoružani sveoružjem Božjim, i da nismo jaki i nepobedivi Hristom Bogom, koji je u nama, i među nama, tu, u Crkvi, sa svima Svojim božanskim silama? „Jer, iako živimo u telu, ne borimo se po telu. Jer oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno Bogom na rušenje tvrđava: da rušimo pomisli, i svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje, i robimo svaki razum na poslušnost Hristu“ (2. Kor. 10,3-5).
No u svemu tome pobeđujemo Gospodom Hristom: jer znam nasigurno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rm. 8,37-39). – Vera u Hrista? Pa to je već, na prvom mestu objava rata đavolu i svima silama njegovim, i u tom ratu – smrt đavolu (sr. Jevr. 2,14-15): smrt – smrti, smrt – paklu, smrt – Satani. Zato, čim veruješ u Hrista, eto na tebe sva smrt, sav pakao, sav Satana, i sve vojske njegovih crnih anđela, krvoločnih saratnika. Ali naša vera, sama vera – jača je od sviju njih, jer su usta sveistinitog Boga i Gospoda izrekla ovu besmrtnu istinu: „sve je moguće onome koji veruje“ (Mk. 9,23): moguće mu je pobediti svako zlo, i samu smrt, i samog Satanu, i sav pakao. „Jer je u Boga moguće sve što reče“ (Lk. 1,37). A On je i to rekao: „sve je moguće onome koji veruje“. Pogledaj kako je to stvarno moguće – svima ugodnicima Božjim: oni verom odnesoše, i neprestano odnose pobedu nad Satanom i nad svom vojskom njegovom, i tvore sva bogougodna dela i podvige (sr. Jevr. 11,1-12,2). Verovati i znači: neprekidno ratovati za svoj večni život, koji nam đavo krade kroz svoja zla i grehe i sablazni; neprestano se mučiti u borbi za život večni: jer je u tome naš poziv hrišćanski; u tome poziv nas ljudskih bića, kao bogolikih stvorenja (sr. 1. Tm. 6,12; 1,16.18-19; 2. Tm. 2,3; 4,5.7).
Naš rat nije sa ljudima, nego sa zlom u njima, sa gresima u njima, sa lažima u njima, sa nepravdama u njima, sa upraviteljima zla u njima i tame u njima, sa duhovima zla. Ne sa telom i krvlju ljudskom: jer, ukoliko su od Boga, ljudi su sveti i blagosloveni i čisti, a ukoliko postaju oruđe i obitalište greha i zla i poglavara tame i upravitelja, oni su utoliko ogrehovljeni, oskrvnjeni, ođavoljeni; pa su u toj meri i za osudu. Ali se pokajanjem i verom mogu očistiti, osvetiti, preobraziti, spasti. Glavni neprijatelj naš jeste đavo, i u ljudima oko nas, i u duši našoj, i u telu našem, i u krvi našoj. Naše je ratovanje „sa duhovima zla ispod neba“, pa bili oni u telu i krvi naših bližnjih, naših zemnorodnih saljudi, ili u našem sopstvenom telu i krvi. Mi ratujemo protiv glavnog tvorca zla – Satane, koji je u isto vreme bog greha, smrti i svakoga zla, i svakoga đavola. Ljudi iz nehata, ili iz slastoljublja, ili iz samoljublja daju sebe za oruđe nepravde i zla: daju sebe za oružje nepravde, i nepravda upotrebljava njih kao oružje protiv Boga i Gospoda Hrista, koji je i došao u naš svet da nas spase greha, smrti i đavola (sr. Rm. 6,13.19). Duhovi zla ispod neba vode rat protiv našeg večnog života, koji mi dobijamo verom u Gospoda Hrista, ovlapoćenog Boga i Gospoda, i nameću nam smrt kroz greholjublje, slastoljublje i samoljublje; a Gospod Hristos verom Svojom nudi nam život večni: naše je da sebe damo za sluge pravdi kroz veru u Gospoda Hrista, i onda smo osigurali sebi život večni: jer je plata za greh – smrt, a dar Božiji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem (sr. Rm. 6,21-23).
Ko su „poglavari tame ovoga sveta“? ko – „vlasti tame ovoga sveta“? ko – „upravitelji tame ovoga sveta“? – Niko drugi do „duhovi zla ispod neba“. Svaka tama u našem zemaljskom, čovečanskom svetu poreklom je od njih; i sva uopšte tama je od njih. Samo se ona kroz nas ljude prelama na bezbroj načina. A preko nje se i širi vlast Satane u rodu ljudskom. Zato se vera u Hrista i sastoji u obraćenju od tame k svetlosti, i od vlasti Satanine k Bogu (sr. D. A. 26,18). Po samoj suštini i prirodi svojoj greh je tama: Gospod izbavivši nas od greha – „izbavi nas od vlasti tame = ἐκ τῆς ἐξουσίας τοῦ σκότους“ (Kol. 1,1Z). Svojim bogočovečanskmm domostrojem spasenja Gospod Hristos nas „dozva iz tame k čudnoj svetlosti Svojoj“ (1. Ptr. 2,9). Kroz grehe duhovi zla luče svoju tamu u duše ljudske, i čovek tvoreći grehe – „u tami je, i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči“ (sr. 1. Jn. 2,11). Pomoću grehova i strasti duhovi zla vladaju nad ljudima u ovome svetu, i upravljaju njima. Oni su upravitelji tame u ovome svetu, koji je tvorevina Božja, ali nisu upravitelji samoga sveta, koji je sav od Boga sem greha i zla što je u njemu.
Upornim greholjubljem čovek postepeno i sam postaje tama. Tada? Izlaz iz otrovne tame je samo jedan: poverovati u Hrista Gospoda, koji je jedina i „istinita svetlost“ u našem čovečanskom svetu, i jedina „svetlost sveta“, i jedina „svetlost života“. Jer tada vera u Hrista znači zemljotres, i buru, i oluju, i prelom, i prolom iz tame u svetlost. I ne samo to, nego kroz svete tajne i svete vrline sva se Hristova svetlost useljuje u nas, razliva po vascelom biću našem, i životvornom silom svojom postaje ne samo naša, nego nas i same pretvara u svetlost, te i mi postajemo svetlost. Po reči sveistinitog Evanđelja Božjeg, upućenoj nekadašnjim neznabošcima, a sada hrišćanima: „Bejaste negda tama, a sada ste svetlost u Gospodu“ (Ef. 5,8).
Evanđelje svetog Zlatousta blagovesti: Koga sveti apostol naziva „poglavarstvima, vlastima i upraviteljima – κοσμοκράτορες (= svetodržiteljima) tame ovoga sveta“? Kakve tame? Ne noćne li? Ne, nego tame greha. Jer, veli on, mi negda bejasmo tama, – tako nazivajući greh u sadašnjem životu, zato što on neće imati mesta na nebu, ni u budućem veku. A svetodržiteljima naziva đavole, ne što oni drže svet, nego što su oni vinovnici zlih dela. Jer Sveto Pismo obično naziva svetom zla dela (sr. Jn. 17,14.)[5]
Blaženi Teodorit veli: Zli demoni bejahu nekada u broju Svetih Činova, ali zbog svoga zla ispadoše iz tog reda; no i sada nose one nazive na izobličenje njihove zloće. Sveti apostol ih je nazvao svetodržiteljima (κοσμοκράτορες = upravitelji, vladari sveta), ne što su od Boga dobili upravu, nego što su dobrovoljno zavoleli ropstvo onih koji žive nehatno. I božanstveni apostol podražava sjajnog vojskovođu koji, želeći da odagna mlitavost od svoje vojske, opisuje hrabrost neprijatelja. No on ukazuje i na korist od pobede, da bi vojnike učinio što revnosnijima; jer, kaže on, borba se vodi sa duhovima zla ispod neba, tojest sa nebeskim činovima, a nagrada za tu borbu jeste carstvo nebesko.[6]
Sveti apostol naziva demone poglavarstvima, koje smo mi načinili svojim poglavarima, dobrovoljno im se potčinjavajući. Naziva ih i vlastima, jer oni jedino pomoću strasti imaju nad nama vlasti. Naziva ih i svetodržiteljima – κοσμοκράτορες, jer drže one koji svetovno umuju – τά κοσμικά φρονοῦντων, i vladaju nad onima koji čine zla dela. Da se ti ne bi uplašio čujući gde apostol demone naziva svetodržiteljima, apostol pokazuje čime oni upravljaju: „tamom ovoga sveta“, tojest zlom ovoga sveta. Tama ovoga sveta i jesu zla dela.[7]
 
6,13
 
Zato što imamo takve protivnike i što vodimo tako strašan rat, treba uzeti „sve oružje Božje“, da bismo se mogli „braniti u zli dan i, svršivši sve, održati se“. A zli dan je za nas svaki dan, jer „sav svet u zlu leži“ (1. Jn. 5,19), i svaki dan napadaju na nas duhovi zla. Kao i materija, vreme je tvorevina Božja, zato je ono po sebi dobro i bogočežnjivo, i uvodi u večnost. Ali vreme postaje zlo kada se u njega unese greh. Tako su naši praroditelji u raju, sagrešivši grehom svojim uneli zlo u vreme; to i mi činimo grešeći. Od grehova naših dani naši pastaju zli. Sve što se unese u vreme, a nije od Boga, i jeste zlo; i tako vreme postaje zlo. Ušavši u vreme kroz ovaploćenje, Bog Logos je osvetio vreme, i Svojim životom na zemlji pokazao kako dani i noći postaju sveti i dobri. Kako postaju? Kada se ispune Bogom i Božjim. A to i jeste bio sav život Spasov na zemlji. To bio i to zanavek ostao kroz Crkvu koja je telo Hristovo. Crkva i jeste Božja radionica, u kojoj se dani naši iz zlih pretvaraju u dobre, iz nesvetih u svete. Osvećujući sebe u Crkvi pomoću svetih tajni i svetih vrlina, mi izgonimo greh i zlo iz dana svojih, a ispunjujemo ih Hristovim dobrom i istinom i pravdom i večnošću. Na taj način mi iskupljujemo vreme, koje su nam zarobila razna naša zla, i preobražavamo ga u večnost: u večni život svoj. Vršeći evanđelske zapovesti, mi dane svoje ispunjujemo božanskim silama, koje progone iz nas sve što je grehovno, zlo, demonsko, i pretvaramo ih u brojanice večnosti. Otuda nam i zapovest Evanđelja Spasova: „Iskupljujte vreme, jer su dani zli“ (Ef. 5,16). Zlo koje činimo i čini da su dani naši zli; no kada činimo dobro, onda mi dane svoje pretvaramo u dobre; i oni postaju kao neki laki, krilati čunovi koji nas bujicom vremena hitro nose u Hristovu večnost. Mnogo je zla u svetu, jer je mnogo duhova zla u svetu i oko sveta; ali je nesravnjeno više Hristovog božanskog dobra u svetu, i u Crkvi Hristovoj; samo se treba osloboditi zla, odrobiti sebe; a to možemo učiniti jedino i samo, ako usvojimo Hristovo dobro, ako njime ispunimo sve biće svoje, neprestano se boreći protiv zla u sebi i u svetu oko sebe.
Uzeti treba „sve oružje Božje“, a ne nešto od njega, ovo ili ono. Jer ko uzme veru, a ne uzme sa njom i ljubav i nadu i molitvu i post i ostale svete vrline i sile, neće se moći održati u borbi sa duhovima zla, i izgubiće rat. Sve vrline treba uzeti, u sve se obući, sve ih upražnjavati, jer to i znači: obući se u sveoružje Božje. I još je rečeno: „svrišviš sve“. Šta to znači? Znači: svršivši sve naoružanje i obuku. Samo se tako možemo održati u strašnoj borbi za dušu, za besmrtnost, za život večni. Inače, siloviti i moćni duhovi zla lako će nas i potući, i zarobiti, i uništiti. Ne treba zaboravljati ni ovo: duhovi zla su stari, iskusni ratnici, vešti i lukavi; ratovali su sa svetim Anđelima još na nebu, i sa tolikim ljudima na zemlji, ljudima raznovrsnim: i svetim i grešnim i rđavim i dobrim, i učenim i neučenim, i bogatim i siromašnim, i moćnim i nemoćnim. Znaju oni kako se treba boriti sa čovekom, da bi ga pobedili. Zato je „sveoružje Božje“ – sam Gospod Hristos svemoćni i svepobedni, i naša odbrana od njih i naša pobeda nad njima. Jer se jedini On u našem čovečanskom svetu pokazao jači od Satane i svih ostalih duhova zla.
Svojim oboženim umom sav pogružen u bezdane tajne bogočovečanskog domostroja spasenja sveta, sveti Zlatoust blagovesti: Sveti apostol naziva zlim danom sadašnji život i ovaj zli vek, zbog zala koja bivaju u njemu. To i zahteva da stalno budemo naoružani. „I svršivši sve“, tojest pobedivši i strasti i nepristojne želje i sve što škodi. Apostol ne veli prosto ἐργάζεσθαι (= vršiti, raditi, činiti, tvoriti), nego κατεργάζεσθαι (= izvršiti, svršiti, izraditi; savladati); tako da bi ne samo odstojali, nego odstojavši i dalje stajali; jer mnogi, odnevši pobedu, opet su padali. Sveti apostol veli: „svršivši sve“ – παντά, a ne jedno izvršiti a drugo ne; jer i posle pobede potrebna je budnost; inače i ono što si uspeo savladati može se ponovo podići. Ako mi ne stojimo, ustaće ono što smo oborili. A kad mi stojimo, ono se neće podići od pada. Dok mi stražimo, pobeđeni vrag neće ustati. Stoj čilo po svršetku borbe, i ti si pobeditelj. I posle pobede treba bdeti. Ustvari, ako se u nas vodi rat; ako su protiv nas takve vojske; ako se one sastoje iz bestelesnih poglavarstava i svetodržitelja i duhova zla, – onda, reci mi, kako je moguće predavati se uživanjima? Neka svaki razmišlja o tome svaki dan, kada ga spopada gnjev, kada ga zahvata pohota, kada ga obuzima želja za ovim mekušnim i taštim životom. Neka svaki ima na umu reči blaženoga Pavla: „naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarstvima, s vlastima. Ovaj rat je teži od rata sa vidljivim neprijateljima; ova borba je mnogo žestokija. Pomisli, koliko vremena đavo ratuje, radi čega se on bori, pa se stoga ti drži čvrsto. Budi oprezan, osiguravaj sebe sa svih strana: u nas je rat ne samo sa đavolom, nego i sa njegovim silama. Kako ćemo dakle ratovati s tamom? Ako postanemo svetlost. Kako ćemo ratovati s duhovima zla?
Ako postanemo dobri. Dobro je suprotnost zlu, i svetlost izgoni tamu; ali ako mi sami budemo tama, onda ćemo biti potpuno pobećeni. Na koji ćemo ih način, dakle, pobediti? Ako po dobroj volji postanemo ono što su oni po prirodi, tojest iznad tela i krvi; na taj način ćemo ih zarobiti i pobediti. I zbog čega mi vodimo borbu protiv duhova zla? Zbog toga što imamo nepobedivog saveznika – blagodat Svetoga Duha; zbog toga što smo naučeni takvoj veštini, da možemo ratovati ne protiv ljudi nego protiv demona. Ko se bori, taj još nailazi na prepreke; zato je veoma srećan ako ne padne. Pobeda biva sjajna onda kada dolazi posle borbe. Na primer: ako te spopadne neka zla želja, ti ćeš učiniti slavno delo ako joj se ne podaš nego je ugasiš. No makar to bilo i nemoguće ostvariti u potpunosti, mi se ipak moramo boriti i svagda ukroćavati sebe. Ako za vreme te borbe ne padnemo, onda ćemo biti pobeditelji. Ovde nije kao kod atleta: jer tamo ne postaješ pobeditelj dok ne oboriš protivnika na zemlju; a ovde samo ne budi ti oboren i – pobeditelj si; ti si već pobedio, ako te nisu oborili. I sasvim pravilno! Tamo se obojica bore za pobedu, i ako jedan padne drugi dobija venac. Ovde pak nije tako: ovde se đavo trudi da nam nanese poraz. Ako ga dakle lišimo toga oko čega se on trudi, mi smo onda odneli pobedu. On se napreže me samo da obori, nego da zajedno sa sobom obori – συγκαταβαλεῖν; znači, on je već pobeđen, pošto je on već svrgnut i nalazi se u pogibli; on se pašti oko pobede, ne da bi dobio venac nego da bi pogubio mene. Tako dakle, ja sam pobeditelj ako me đavo ne obori, pa makar ja njega i ne oborio. Šta je sjajna pobeda! S krajnjim prezrenjem gaziti vraga, kao što je učinio Pavle ni u šta ne smatrajući blaga ovoga života. Onaj koji se bori ne zna kakav će biti kraj, i može misliti još da će sam biti pobeđen i ranjen. A koji gazi neprijatelja svog, taj je očigledno već odneo pobedu. Stoga, da gazimo silu đavola, da gazimo grehe: gnjev, pohotu, oholost, i sve strasti, da bismo, otišavši tamo, našlo se da mi nismo izdali silu koju smo dobili od Boga, tojest silu da stajemo na svaku silu vražiju. Radi toga ćemo biti udostojeni da nasledimo i buduća blaga. A ako se u tome pokažemo rđavi, ko će nam poveriti veće? Jer ako onoga koji je uvredio Boga i koji je sam pobeđen i koji je prezren i koji je bačen pod noge, mi nismo u stanju zgaziti, onda kako će nam Otac dati očevinu – τά πατρῶα. Ako ne pobedimo onoga koji je toliko srozan, kako ćemo se usuditi ući u dom Očev? …
Ima li ko neprijatelja, trpi li ko nepravdu, gaji li ko zlobu u srcu svom, neka sav taj gnjev, svu tu ljutinu sabere i sruči na glavu đavolu. U tom slučaju gnjev će biti dobro delo, negodovanje – korisno, zlopamćenje – pohvalno. Neko te udario? Budi zlopamtljiv prema đavolu i nikada ne prekidaj neprijateljstvo sa njim. Ako te i nije udario, ti i u takom slučaju budi zao prema đavolu zato što je ustao na Gospoda tvog, uvredio Ga, a i zato što čini zlo braći tvojoj i ratuje protiv njih. Uvek budi neprijatelj đavolu, uvek se gnjevi na njega, uvek budi nepomirljiv prema njemu. Od toga će on postati ponizan, neopasan, takav da će biti moguće pobediti ga. Ako se mi silno razljutimo na njega, on nam neće biti strašan. On je neprijatelj i protivnik i života i spasenja našeg i svog. Ako on ne ljubi sebe, kako onda može ljubiti nas? Stoga, jurišajmo na njega i oborićemo ga, imajući za saveznika Gospoda Isusa Hrista, koji može i nas učiniti neulovljivima za njegove mreže i udostojiti nas večnih blaga.[8]
 
6,14
 
U našem ratu sa duhovima zla sve zavisi od nas: od našeg naoružanja, od naše izvežbanosti u vrlinama, od naše hrabrosti i odlučiosti. Od čega početi pri naoružanju? Od istine. Njome se treba najpre naoružati: „Stojte, opasavši bedra svoja istinom“. Jer ako bedra vašega duha nisu zaštićena, neprijatelj će vama lako zadati smrtonsni udarac u slabine. A istina, šta je istina? Sam Gospod Hristos, koji je i izrekao nečuvenu i nepoznatu do Njega blagovest: „Ja sam Istina“ (Jn. 14,6). On je taj kojim treba opasati najosetljivije organe naše duše, našeg srca, našeg duha. Opasani Njime mi ćemo sve legije duhova zla odbiti silom Njegovom, razbiti ih Istinom Njegovom, i odbraniti dušu od svake obmane, sablazni i laži.
Drugo naše oružje jeste Pravda: „Stojite … obukavši se u oklop pravde“. A obući ćete se u oklop pravde, ako svu dušu ispunite pravdom, i živite njome i radi nje. Pravda, a šta je pravda? Opet Gospod Hristos. Jer je u Bogom danoj Knjizi rečeno za Njega: On je „pravda Božja“ (Rm. 1,17; 1. Kor. 1,30). Obučeš li se u Njega, obukao si se u oklop pravde. A mi se svi u Njega oblačimo krštenjem (Gl. 3,27). Ovde nas apostol poziva da svakodnevno živimo Hristom, Njegovom pravdom; da pravdu koja nam je data krštenjem, svojim trudom pretvorimo u neku ličnu pravednost. Pretvorimo li Hristovu pravdu u svoju pravednost; živimo li njome neprestano, mi postajemo nepobedivi, i lako odbijamo sve svirepe napade duhova nepravde. A šta je nepravda? Sve što je od duhova zla, i sve što nije od Hrista Boga. Jer „nepravde u Njemu nema“ (Jn. 7,18). A „svaka je nepravda greh“ (1. Jn. 5,17).
Sveti Zlatoust blagovesti: Apostol veli: „Stojte dakle, opasavši bedra svoja istinom“. Nije ovde reč o telesnom opasivanju; ove reči imaju prenosni smisao. Obratiti pažnju kako apostol postupa: on pajpre opisuje vojnika. A šta to znači? Čoveka rasejanog i podložnog željama i sa gmizavim mislima on obuzdava opasivanjem, ne dopuštajući da mu haljine smetaju i omogućavajući mu nogama slobodu u trčanju. Kada apostol opasuje bedra, on tim samim ukrepljute našu dušu, jer on podrazumeva ne telesna bedra nego bedra u duhovnom smislu. I kao što su telesna bedra temelj i donjih i gornjih delova tela, tako su i duhovna bedra. Da bismo lakše trčali, mi se opasujemo: to osigurava našu snagu. Neka se, veli apostol, na to pazi i u pogledu duše, i tada ćemo u svima delima svojim biti jači. Telesna bedra mi opasujemo pojasom; a ovde čime? Glavom naših pomisli, tojest istinom. Stoga ostavimo svaku laž, postupajmo u svemu po istini, nemojmo obmanjivati jedan drugoga; ako je do slave, tražimo istinitu slavu; ako je do života, tražimo istiniti život. Ogradimo li sebe time, opašemo li sebe istinom, niko nas pobediti neće. Ko je opasan istinom, na prvom mestu – nikada neće osetiti malaksalost, na drugom: makar i malaksao, on će dobiti potkrepljenje od te same istine. Eto, reci mi, da li će ga siromaštvo naterati da strada? Nipošto. Pomisao na istinsko bogatstvo uspokojiće ga, a siromaštvo će ga potsetiti na istinsko siromaštvo – duhovno. Hoće li mu ropstvo biti teško? Ni najmanje, jer on zna istinsko ropstvo. A bolest? I ona – ne. Biti opasan, znači imati dušu koja straži. Da bi se junački stajalo, za to je potrebno opasati se. Stoga se opašimo i mi, da bismo pobedili neprijatelje … „Obukavši se u oklop pravde“. Kao što oklop čuva ol zadobijanja rana, tako i pravda. A apostol naziva ovde pravdom vrlinski život uopšte – τόν καθόλου καί ἐνάρετοω βίον. Razume se, takvom životu mnogi nanose rane; no srušiti ga i oboriti ga ne može niko i nikada, pa ni sam đavo. Ko je srce svoje ogradio pravdom, taj je jak kao i oklop.[9]
 
6,15
 
Treće oružje naše jeste Evanđelje mira: „obuvši noge u pripravnost evanđelja mira“. Našem ratu sa duhovima zla neophodno je evanđelje mira. Zato što nas je Svojim svetim Evanđeljem pomirio s Bogom oprostivši nam grehe, Gospod Hristos nas je naučio pravom miru. Pravi mir je život u pravdi i svetosti istine. To je pravi mir naš i sa Bogom i sa ljudima. A svet i pravedan život prohodi u stalnom ratovanju sa gresima. Zato je naš rat – rat sa duhovima zla ispod neba. Nije dosta opasati bedra istinom i obući se u oklop pravde; potrebno je i obuti noge u pripravnost Evanđelja mira. A to znači: biti spreman na sve evanđelske podvige, i neumorno ići svima evanđelskim putevima; svom dušom svojom, svim srcem svojim stajati u Evanđelju Hristovom; čvrsto stajati u njemu, da te nikakva sila zla ne može pokolebati, akamoli oboriti. Savest, dušu, volju, telo, um, sve to spremiti za svaki evanđelski podvig u ratu sa duhovima zla. A to se postiže očišćenjem i osvećenjem savesti i duše i volje i tela i uma: očišćenjem od svakoga greha i zla i osvećenjem kroz svete tajne i svete vrline. Samo ćemo tako opremljeni odneti pobedu u našem ratu sa upraviteljima tame i duhovima zla. Po bogomudrom savetu božanskog Evanđelja: „da odbacimo svaki greh koji je za nas prionuo, i s trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena, gledajući na osnivača i Svršitelja vere, Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božjeg“ (Jevr. 12,1-2). Evanđelje je „sila Božja na spasenje svakome koji veruje“ (Rm. 1,16). Obuče li se u Evanđelje, čovek se obukao u silu Božju, kojoj sve mračne sile svih duhova zla ne mogu učiniti ništa.
Sveti Zlatoust veli: „Pripravnost evanđelja“ označava ne što drugo do najbolji, najuzvišeniji način života – βίος ἄριστος. Rečeno je „evanđelje mira“. I sasvim pravilno. Pošto prethodno govori o ratu i borbama, apostol sada pokazuje da tu borbu treba voditi upravo s demonima: jer Evanđelje i jeste Evanđelje mira. Rat sa đavolom ukida drugi rat – rat sa Bogom: kada ratujemo sa đavolom, mi se nalazimo u miru sa Bogom. Stoga se ne boj tog rata: postoji Evanđelje – pobeda je već osigurana.[10]
„I obuvši noge u pripraviost evanđelja mira“. Neka se noge vaše ne pokreću na nepristojna dela, nego idite putem Evanđelja, da biste i vi zaslužili prorokovu pohvalu: Kako su krasne noge onih koji blagoveste mir, koji blagoveste dobro (Is. 52,7). Apostol je upotrebio reč „mir“, pošto je spomenuo i rat, da biste imali mir među sobom i sa zajedničkim našim Gospodom, a voditi rat sa đavolom i njegovom vojskom.[11] Evanđelje je nazvano „evanđeljem mira“, jer ono stvara mir sa Bogom a rat sa demonima.[12]
 
6,16
 
„Svrh svega uzmite štit vere, s kojim ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga“. – Eto najneophodnijeg oružja, nad oružjima. Ako je Istina Hristova oružje, onda je to vera koja nam kazuje tu Istinu i daje silu njenu; ako je Pravda Hristova oružje, i Evanđelje – oružje, i molitva – oružje, i post – oružje, i sve što je Hristovo – oružje, onda nam sve to daje i svim tim naoružava vera. Vera je štit kojim hrišćanin sa sigurnošću brani i uvek odbrani i Istinu Hristovu u sebi, i Pravdu Hristovu, i Evanđelje Hristovo; i tako uvek odbrani od svih zala i dušu svoju. O štit vere se pogase i polome „sve strele nečastivoga“, ma kako bile raspaljene ognjem iskušenja, greha, zla, demonizma. Eto oružja kojim se čovek može odbraniti od svakoga iskušenja, od svakoga greha, od svakoga zla. Eto oružja kojim hrišćanin postaje svemoćan u ratu sa duhovima zla pspod neba. Pred njim nemoćan je, slab je, nejak je i sam vrhovni duh zla i uništenja, Satana. Vera? Kakva moć! kakva sila! kakvo junaštvo! kakva jačina! Njome čovek zaista potpuno ojača u Gospodu, „u sili jačine njegove“, te sva sila i samog Satane za njega ne prestavlja ništa. Otuda kliktanje svetog orla bogoslovlja: „Vera je – naša pobeda“ (1. Jn. 5,4); njome pobeđujemo svet, i sve sablazni sveta, pa i samog Satanu (1. Jn. 2,16-17; 5,4; Mt. 10,1.8). Njome ste „jaki, i nadvladaste nečastivoga“ (1. Jn. 2,14.13). Njome, jer je u njoj ne samo hrišćaninova moć, već i njegova božanska svemoć. Po rečima samog Svemoćnog: „Sve je moguće onome koji veruje“ (Mk. 9,23). Vera je svemoć, ne učenost, ne bogatstvo, ne slava, ne ni sve sile ovoga sveta. Kako je lako sa Hristom, a kako teško bez Njega!
Heruvimski vitez svete vere blagovesti: „Svrh svega uzmite štit vere“. Apostol govori ovde o veri, ne o znanju. I s pravom on naziva veru štitom. Kao što štit zaklanja celo telo, tako i vera: jer sve njoj ustupa. „O koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga“. Jer ništa nije u stanju da raseče taj štit. Čuj šta Hristos govori učenicima Svojim: Ako imate veru koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će (Mt. 17,20). A kako mi možemo steći takvu veru? Ako budemo to izvršavali: gasili raspaljene strele nečastivoga. A strelama nečastivoga apostol naziva iskušenja i nepristojne želje. Apostol je pritom vrlo umesno dodao: „raspaljene“, jer je takva priroda strasti. No ako vera zapoveda demonima, utoliko lakše zapoveda strastima duše … Vera je štit, a štiti prvi prima udarce od neprijatelja, i čuva oružje neoštećenim. Ako dakle vera bude prava i život vrlinski, onda će i oružje ostati netaknuto. Vera je štit koji zaklanja one koji veruju neispitujući – τοὺς ἀπεριέργως πιστεύοντας. A kad se neko stane upuštati u mudrovanja i počne o svemu umovati i suditi na svoj način, za takvoga vera ne sačinjava štit; naprotiv, onda nam ona smeta. Vera neka bude takva: da pokriva i zaklanja sve. Stoga neka ne bude kratka, da noga ili neki drugi deo tela ne bi ostali goli. Da, štit vere mora biti srazmera veličini. „Raspaljene“: jer mnoge misli, mnoge sumnje, mnoga nerešiva pitanja zapaljuju dušu ali istinska vera sve uspokoji.
Mnogo šta našaptava đavo, zapaljujući našu dušu i bacajući je u razne sumnje, kao kad neki govore: Postoji li vaskrsenje? Postoji li Sud? Postoji li nagrada? – No ako imaš štit vere, ugasićeš njime strele đavolove. Pojavila se u tebi neka nepristojna želja, zapalio se unutar tebe oganj rđavih pomisli? Protivstavi mu veru u buduća blaga, i on se više neće pojaviti, štaviše – biće uništen. „Sve strele“, a ne – ove će ugasiti, a one neće … Ako ratuju na nas pomisli, izvedimo protiv veru; ako nam dosađuju nepristojne želje, prizovimo u pomoć veru; ako se nalazimo u mukama i teškoćama, iskajmo ugehu u veri. Vera je ono čime se čuvaju sva oružja – πάντων τῶν ὅπλων αὕτη ἐστὶ φυλακτήριον; nemamo li nju, i oružja brzo propadaju. „Svrh svega uzmite štit vere“. Šta znači – „svrh svega“? Znači: i svrh istine, i svrh pravde, i svrh evanđelja mira. Drugim rečima: svemu je tome nužna vera.[13]
 
6,17
 
Šta je „kaciga spasenja“, šlem spasenja? Sam Gospod Hristos. Jer je On i Spasitelj i spasenje: On daje spasenje; no isto tako On ga čuva i brani. Uzevši u ruke Bogomladenca, Spasitelja, pravedni Simeon zahvaljujući Gospodu veli: „Videše oči moje spasenje tvoje“ (Lk. 2,30). U Spasitelju je spasenje, i sve sile i sva sredstva spasenja. Spasenje je spasenje od greha, smrti i đavola. Ono se stiče Hristom, samo Hristom; ali isto tako i brani Hristom, samo Hristom. Imaš li Hrista, ti imaš i spasenje i šlem spasenja, jer će te On uvek čuvati od svakoga greha, od svakoga zla, od svakoga đavola. Sveti apostol veli: „uzmite kacigu spasenja“, uzmite je sami, jer se spasenje nikom silom ne nameće. Ono se predlaže: „uzmite“.
Svojim rečima: „i kacigu spasenja uzmite“ sveti apostol veli ovo: Sam Gospod Hristos pokriće glavu vašu, i spasenjem će kao nekim šlemom ograditi glavu vašu, da ne bi pali na vas udarci koje vam nanose neprijatelji.[14] Kao što šlem štiti glavu od svake opasnosti, jer je sa svih strana potpuno pokriva; tako i vera, sem toga što služi mesto štita, zamenjuje sobom i šlem spasenja.[15]
„Uzmite … i mač Duha, koji je reč Božja“. Reč Božja, eto mača kojim Duh Sveti vojuje, a sa Njim i za Njim i svi duhonosci, svi hrišćani. U našem duhovnom ratu i mač nam je duhovan. Šta će nam mač duhovni? Da njime posečemo svaku neistinu, svaku laž, svako iskušenje, svaki greh, svako zlo, svakog duha zla. „Reč je tvoja istina“, veli Spas Svome nebeskom Ocu. Zato je svaka reč Božjamač duhovni, koji silom božanske istine satire svaku laž. Takva je svaka reč Spasiteljeva. Jer On za Svoje reči veli: „Reči koje vam rekoh duh su i život su“. Njih nikakva smrt ne može umrtviti, niti ikakva sila zla uništiti. „Reč Božja je živa, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja duše i Duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srca“ (Jevr. 4,12). To znači: reč Božja svojom silom odvaja, razlučuje od duše, od duha, od srca, od misli, od pomisli svako zlo, pa i ono najtananije i najneprimetnije, i uništava ga do kraja, potpuno, nepovratno. A Hristoljubljeni tajnovidac, sveti Voanerges, vidi Gospoda Hrista na nebeskom božanskom prestolu i – „iz usta njegovih izlažaše mač oštar s obe strane“ (Otkr. 1,16; sr. 2,12). Tim mačem Gospod će poseći i samog Antihrista, jer sveti apostol blagovesti da će Antihrista „Gospod ubiti dahom usta svojih“ (2. Sol. 2,8).
Jednoga duha sa svetim apostolom Pavlom, sveti Zlatoust blagovesti: Nama je potrebno uzeti ne samo štit i šlem nego i mač Duha, da bismo se ne samo osigurali od strela, puštenih na nas đavolom, nego da i samog đavola pogubimo. Jer duša, posedujući ovaj mač, i pritom još zakloljena od raspaljenih strela, može sa velikom smelošću stati protiv neprijatelja, ovim mačem raseći njegov oklop, ubiti zmaja i otseći mu glavu. I sam apostol Pavle tim mačem razori i zapleni đavolove namere. – „Koji je reč Božja“. Rečju Božjom on ovde naziva zapovest ili učenje, koje Isus Hristos zavešta apostolima i koje oni propovedahu svuda, čineći u ime Njegovo čudesa. Tako i mi da u svemu držimo zapovesti Božje; jer vršenjem zapovesti mi ćemo srušiti i umrtviti đavola – tu lukavu zmiju.[16]
Mačem Duha apostol naziva delatnost Duha – τὴν τοῦ Πνεύματος ἐνέργειαν, a delatnošću Duha naziva reč Božju. I to znači da Svesveti Duh izvršuje naše spasenje kao rečju. Jer duhovni čovek grdi đavola, i ovaj beži.[17]
 
6,18
 
Sveoružje Božje hrišćanin će bogomudro upotrebiti, i odneti pobedu nad svima duhovima zla, samo ako se bude neprestano molio Bogu i stražio: „svakom moltvom i moljenjem Bogu se u svako doba moleći u Duhu, i radi toga stražeći sa svakom istrajnošću i molitvom za sve svete“. U duhovnom ratu borbeni i pobednički duh se održava – neprestanom molitvom, neprestanim prizivanjem Božje pomoći. Jer se taj rat od početka do kraja vodi Bogom. Molitva drži u budnom stanju sve vrline duše; neda im da malakšu, da klonu, da zadremaju. Ona je i stražar, i buditelj, i čuvar svake vrline. Ona ih i vodi i rukovodi u ratu sa svima gresima, porocima, iskušenjima. Sveti Oci uče da je molitva – horovođa u horu vrlina. Ona ih razvrstava, raspoređuje; usklađuje ona i upravlja. Ima li neprekidnu molitvu u srcu, hrišćanin nikada neće u borbi sa gresima i iskušenjima pasti, nikad propasti. A za to je potrebno: biti odlučan i primoravati sebe na molitvu. Jer onome koji primorava sebe na molitvu, Bog i daje molitvu. Daje sve dotle dok se molitva ne pretvori u neprekidnu molitvu. A neprekidna molitva naša, to je jedino božansko evanđelsko jemstvo da ćemo neprekidno pobeđivati u našem ratovanju sa duhovima zla i greha. Molitva hrišćaninova uvek se grana i u molitve „za sve svete“, tojest za sve hrišćane, jer su i oni u neprekidnom ratu sa duhovima zla ispod neba. A kao takvi, oni su naši saborci i saveznici. Jesi li hrišćanin, znaj: svaki je đavo stalno u ratu sa tobom. Svaki izvodi svu svoju silu protiv tebe: demon gnjeva – gnjev, demon bluda – blud, demon gordosti – gordost, demon pakosti – pakost, demon zavisiti – zavist, demon očajanja – očajanje, i tako redom, ime im je legion, a njihovim sablaznima i strastima – ni broja se ne zna.
No ma koliko ih bilo, uvek je naše „sveoružje Božje“ jače od njih, sposobno da ih razjuri i pobedi na svima bojištima u svima bitkama. Naročito kada nas u tom ratovanju vode i predvode čelnici svetih blagodatnih vrlina: molitva i post. Pred njima se ne može održati ni jedan zli duh; od njihovog ognja oni se daju u bezobzirno bekstvo. Ma koliko se duhovi zla okomili na tebe iz spoljnjeg sveta, ili čak prodrli u tebe, i ukopali se, i ušančili se u tvojoj duši, i nastanili se, i pretvorili srce tvoje u dom svoj, ipak se ne boj! samo izvedi protiv njih molitvu i post, a u rezervi drži ljubav, milosrđe, krotost, smernost, veru, istinu, pravdu, trpljenje, – i stupi u borbu, ratuj istrajno i neustrašivo, i sa bezmernom nadom, pa ćeš nesumnjivo pobediti sve duhove zla i one u tebi i one oko tebe; i još ćeš ih potpuno isterati iz sebe i daleko prognati od sebe. U to nepokolebljivo i čvrsto veruj, jer su usta Sveistinitoga i Svepobednoga izrekla ovu blagovest: „Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom“ (Mt. 17,21): tojest rod svih nečistih duhova, i onih najgorih i najopakijih (Mt. 17,15-17). Eto božanskog sveleka od svakoga zla, od svakoga đavola. Moleći se i posteći se, ti postaješ nepobedivi pobednik: nepobediv ne samo od ljudi, nego i od same smrti, i od grehova, i od đavola. Jer i gresi i smrti i đavoli sačinjavaju jedan „rod“. A svemilostivi Gospod je zato i došao u naš svet, da nam da pobedu nad njima, i lek od njih. Da, lek od greha, lek od smrti, lek od đavola.
Ta molitva je uvek „u Duhu“: Od joj daje sile da traje, da neprestano traje i gori i plamti u našem srcu. U pitanju je sve naše: sva večnost naša, jer đavoli to i rade što nam gresima i strastima kradu večnost, i raj, i nebo, i carstvo nebesko, pa i samog nam Boga i Gospoda kradu. Staga se „treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži“ (Lk. 18,1). Razume se, molitva izvire iz naše vere u Gospoda sveblagog, koji je zbog toga sa blagovešću o molitvi i postu izrekao i blagovest o veri, objavivši: „Sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete“ (Mt. 21,22).
Evanđelje Spasovo uvek gleda čoveka iz njegove večnosti, iz njegove nebeske postojbine, gleda ga u svima njegovim mukama i podvizima i borbama za spasenje duše i za osiguranje večnoga života i neba i raja, zato apostolska truba neprestano trubi ovu bojnu lozinku, ovaj ratni poklič: „U molitvi budite jednako“! (Rm. 12,12). A kada se u tim strašnim okršajima i užasnim bitkama, gde se tolika krv duše proliva, malakše ili posrne ili padne ili rana zadobije, makar i smrtonosna, ti i onda nadom ratuj osluškujući životvornu blagovest „večnoga Evanđelja“: „Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem neka se javljaju Bogu iskanja vaša“ (Flb. 4,6).
Kao u svakom ratu, tako i u ovom duhovnom, veoma je važno, i uvek važno – stražiti. Stražiti: da neprijatelj ne napadne iznenada, ili navali velikim snagama na slabije strane naše duše, ili izvede bezbroj lukavstava u boj protiv nas. Onda: stražiti! postaje naše bojno pravilo, ali stalno pravilo. U ovom našem podnebesnom svetu mi smo uvek sa svih strana opkoljeni legijama nečistih duhova, zato i stalno hodi kroz nas i između nas Spasova zapovest: „Pazite, stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast“ (Mt. 26,41). Duhovođeni ratnici, duhonosci i hristonosci – eto naših vojskovođa, eto naših svepobednih pobednika u svima ratovima za dušu ljudsku. A oni gromoglase ovu blagovest: „Stražite! stojte u veri! muški se držite, utvrđujte se!“ A prvovrhovni arhistratig hrišćanski, sveti apostol Petar svezapovedni blagovesti: „Budite trezni, jer suparnik vaš đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“ (1. Ptr. 5,8). Na zemlji ste, na vojni ste, gde se neprekidno vodi na život i smrt borba za dušu, zato – „u molitvi budite jednako, i stražnte u njoj“ (Kol. 4,2).
Objašnjavajući osamnaesti stih, blaženi Teodorit veli: Oni koji su neprestano opkoljeni neprijateljima, ne mogu spavati. Zato božanstveni apostol narećuje da bde, i da se peprekidno mole, i da ne prestaju sa telesnim trudom, nego da budu veoma istrajni u njemu. Zapoveda pak da se mole ne samo za sebe, nego i za sve jednoverne.[18]
 
6,19
 
Veliki apostol naroda, toliki čudotvorac i besprimerni svemoćnik, prosi od hrišćana molitve za sebe. On to čini pobuđen čuvstvom sabornosti, jer se nijedan hrišćanin ne spasava sam, odvojeno od drugih, već uvek sa drugima i pomoću drugih, uvek u zajednici „sa svima svetima“, pošto svi sačinjavaju jedno duhovno – blagodatno telo, Crkvu. Ta svest i čini te se hrišćanin neprestano smirava beskrajno pred braćom. I tim baš smirenjem stiče od Boga „visokaja“. Sveti apostol Pavle je imao toliku blagodat od Boga za propovedanje Evanđelja, pa ipak on svesredno i smireno
 
6,20
 
moli hrišćane da se mole za njega Bogu, da bi što neustrašivije mogao javljati „tajnu Evanđelja“. Za neustrašivo propovedanje Evanđelja on je u okovima; i iz okova piše ovu čudesnu Poslanicu, ovo svebožansko Evanđelje, ali bi želeo da još neustrašivije to čini. A u tome ga mogu pomoći molitve braće hrišćana. Zato je on i neumoran u tome (sr. Kol. 4,3; 2. Sol. 3,1).
 
6,21-22
 
Hristovo Evanđelje je svo s neba, ali zato što je svo na zemlji u ovaploćenom Bogu Logosu, u Njegovoj ličnosti Bogočovečanskoj, u Njegovom životu Bogočovečanskom, u Njegovom krštenju Bogočovečanskom, u Njegovom preobraženju i stradanju i vaskrsenju, u Njegovim delima Bogočovečanskim, u Njegovoj nauci Bogočovečanskoj, ono se i propoveda ljudima preko ljudi. Bog je i sišao u čoveka, i živeo u telu, da bi pokazao ljudima kako se živi Bogom u telu i kako je telo i dato ljudima radi toga da u njemu žive Bogom, na božanski, na bogočovečanski način. Takav život, sav život imaju na prvom mestu sveti apostoli. Oni su ne drugo nego „poslanici“, poslani Gospodom Hristom među ljude, da im sobom i na sebi pokažu taj novi život u Bogu, taj večni život u telu ljudskom, to nebo na zemlji.
Divan primer takvog života, i božanske propovedi Evanđelja Spasova takvim životom jeste i „verni služitelj u Gospodu! Tihik, „ljubljeni brat“ svesvetog apostola Pavla. Sve je u svetih apostola i njihovih služitelja, kao i svih pravih hrišćana – „u Gospodu“: i duša, i srce, i um, i savest, i život, i dela, i misli, i reči; jednom rečju: sve, sve, sve. A to znači: u njih nema mesta za đavola, za njegovo zlo, za njegove grehe, i za njegovo carovanje nad njima preko slasti i strasti. Sve božansko, sve bogočovečansko živi i vlada u njima, zato oni i jesu živa nebeska uteha za srca ljudska, izmučena zemaljskim patnjama i borbama sa duhovima zla ispod neba.
Sveti Zlatoust blagovesti: Apostol je samo spomenuo da je u okovima; a ostalo o njemu ostavlja Tihiku da im on ispriča. Sve što se odnosi na dogmate i učenje on im je izložio u svojoj Poslanici, a što se tiče samih vesti, to on prepušta donosiocu Poslanice. Stoga je i dodao: „da i vi znate“, tojest da se i vi upoznate „kako sam ja“. Ovim je i pokazao svoju ljubav prema njima, i dao im prilike da i oni ispolje svoju ljubav prema njemu.[19]
Tihik, pošto je „ljubljeni brat“, on zna sve o svetom apostolu; a kao „veran“, on neće lagati. On je i „služitelj u Gospodu“, tojest služi radi Boga i u božanskim stvarima – ἐ τοῖς θείοις, a ne radi nečeg svetovnog i u nečem zemaljskom – ἐν τινι τῶν γηῒνων; pritom je brat u Gospodu, tojest duhovni brat.[20]
 
6,23
 
Sa verom i radi vere daje se ljudima mir i ljubav od Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista. Nema mira Božjeg bez vere i ljubavi. A nema ni ljubavi bez vere, niti vere bez ljubavi: „Nema nikakve koristi od ljubavi bez vere; no isto tako bez vere i ljubav uopšte ni postojati ne može“.[21] Iako u ovom svetu, hrišćani su kroz veru i ljubav stalno vezani sa onim svetom, i Trosunčanim Božanstvom, Gospodarem i Svedržiteljem svetova. A i sa ljudima u ovom svetu hrišćani su vezani tom istom ljubavlju i verom. Tako je sav njihov odnos prema svima svetovima određen njihovom evanđelskom verom i ljubavlju.
 
6,24
 
Blagodat koju sveti apostol želi hrišćanima obuhvata sve darove Hristove. Ona ih čuva, ona i razdaje. Ona daje svaki dar, ali se i daje kroz svaki dar. Ona daje ljubav i veru, ali se i daje kroz ljubav i veru; ona daje molitvu i istinu, ali se i daje kroz molitvu i istinu; ona daje pravdu i krotost, smernost i trpljenje, osvećenje i spasenje, oboženje, i ohristovljenje, i sve što je Hristovo, ali se kroz sve to i daje hristoljupcima, daje bezmerno i neprekidno. Kratko i sveistinito: ona daje svete tajne i svete vrline, ali se i daje kroz svete tajne i svete vrline. Zaista daje božanski neizmerno i bezgranično i besmrtno i večno, i to daje u svečudesnom i svetajanstvenom Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi, toj Tajni nad Tajnama, toj Svetinji na Svetinjama, toj Blagodati nad Blagodatima, toj Mudrosti nad Mudrostima, toj Istini nad Istinama, toj Radosti nad Radostima, toj Krasoti nad Krasotama, tom Blagoslovu nad Blagoslovima. Tom Blaženstvu nad Blaženstvima, toj Svetlosti nad svetlostima. Amin! Amin! Amin!
Juni 1945.
Vidovdan, 1955.
Sveta obitelj Ćelije
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Oci često nazivaju filosofom svakog pravog hrišćanina, čoveka koji živi po Evanđelju Hristovom.
  2. tamo, Nomil. XXI, 2; sol. 151-152.
  3. tamo, Nomil. XXII, 1; sol. 156.
  4. tamo, Nomil. XXII, 3; sol. 158-159.
  5. tamo, sol. 159.
  6. tamo, ad los.; sol. 553 A.
  7. Ikumenije, tamo, ad los.; sol. 1249 S
  8. tamo, 3. 4. 5; sol. 159. 160. 162. 163. 164.
  9. tamo, Nomil. HHIII, 1. 3; sol. 163-167.
  10. tamo, Nomil. XXIV, 1; sol. 168. 169.
  11. Blaženi Teodorit, tamo, ad los.; sol. 553 S
  12. Ikumennje, tamo, ad los.; sol. 1253 A.
  13. Sveti Zlatoust, tamo, 1. 2; sol. 169. 170. 171.
  14. Blaženi Teodorit, tamo, sol. 556 A.
  15. Sveti Zlatoust, tamo, 2; sol. 171.
  16. tamo, 3; sol. 171-172.
  17. Blaženi Teodorit, tamo, sol. 556 AV.
  18. tamo, ad loc.; col. 556 V.
  19. tamo, 2; sol. 170.
  20. Blaž. Teofilakt, tamo, ad los.; sol. 1136.
  21. Sveti Zlatoust, tamo 4; sol. 174.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Nije džabe rekao besmrtni Ava: „Teško je biti hrišćanin, još teže je biti pravoslavni hrišćanin, a najteže je biti srpski pravoslavni hrišćanin.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *