NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
5,1-33
 
EFES. 5,1-33: 1 „Ugledajte se, dakle, na Boga – γίνεσθε οὖν μιμηταὶ τοῦ Θεοῦ (= budite dakle podražavaoci Boga), kao ljubljena deca; 2 i živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas, i predade sebe za nas u prinos i žrtvu Bogu na prijatan miris. 3 A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominju među vama, kao što dolikuje svetima; 4 tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji, nego još zahvaljivanje. 5 Jer ovo znajte da nijedan bludnik, ili nečist, ili lakomac, što će reći idolopoklonik, nema udela u carstvu Hrista Boga, 6 Niko da vas ne vara praznim rečima; jer zbog toga ide gnjev Božji na sinove protivljenja. 7 Ne bivajte dakle zajedničari njihovi. 8 Jer negda bejaste tama, a sada ste svetlost u Gospodu: kao deca svetlosti živite; – 9 jer je rod Duha u svakoj dobroti i pravdi i istini; – 10 istražujte što je Bogu ugodno. 11 I ne pristajte na besplodna dela tame nego još karajte. 12 Jer je sramota i govoriti šta oni tajno čine. 13 A sve što se kara, svetlost objavljuje; jer sve što se objavljuje, svetlost je. 14 Zato govori: Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos. 15 Gledajte dakle da uredno živite, ne kao nemudri, nego kao mudri, 16 iskupljujući vreme – ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν, jer su dani zli. 17 Toga radi ne budite nerazumni, nego poznajte šta je volja Gospodnja. 18 I ne opijajte se vinom, u kome je blud, nego se ispunjavajte Duhom, 19 govoreći među sobom u psalmima i slavopojima i pesmama duhovnim, pevajući i pripevajući u srcima svojim Gospodu, 20 zahvaljujući svagda za sve u ime Gospoda našeg Isusa Hrista Bogu i Ocu, 21 slušajući se među sobom u strahu Božjemu.
22 Žene, budite pokorne svojim muževima kao Gospodu, 23 jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tela – σωτὴρ τοῦ σώματος. 24 I kao što je crkva pokorna Hristu, tako i žene svojim muževima da budu u svemu pokorne 25 Muževi, ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi – ἠγάπησε – crkvu i sebe predade za nju, 26 da je osveti, očistivši je kupanjem vodnim, rečju – καθαρίσας τῷ λουτρῷ τοῦ ὕδατος ἐν ῥήματι, 27 da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mrlje ni mane, ili takoga čega, nego da bude sveta i besprekorna. 28 Tako su muževi dužni ljubiti svoje žene kao svoja tela. Koji ljubi svoju ženu, sebe samoga ljubi. 29 Jer niko ne omrznu kad na svoje telo, nego ga hrani i greje, kao i Gospod crkvu: 30 jer smo udi tela njegova, od mesa njegova i od kostiju njegovih – ὅτι μέλη ἐσμὲν τοῦ σώματος αὐτοῦ, ἐκ τῆς σαρκὸς αὐτοῦ καὶ ἐκ τῶν ὀστέων αὐτοῦ. 31 Toga radi ostaviće čovek oca svoga i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. 32 Tajna je ovo velika – τὸ μυστήριον τοῦτο μέγα ἐστίν; a ja govorim za Hrista i za Crkvu. 33 Ali i vi, svaki da ljubi onako svoju ženu kao i sebe samoga; a žena da se boji svoga muža“.
 
5,1-2
 
„Ugledajte se, dakle, na Boga – γίνεσθε οὖν μιμηταὶ τοῦ Θεοῦ (= budite dakle podražavaoci Boga), kao ljubljena deca; i živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas, i predade sebe za nas u prinos i žrtvu Bogu na prijatan miris“. – Sav moralni ideal hrišćana, sav moralni život njihov, vrhovno pravilo bogočovečanske etike, kategorički imperativ evanđelske delatnosti, nesumnjivo je u ovoj čudesnoj blagovesti i sveobaveznoj zapovesti: „ugledajte se na Boga“. Na kojeg Boga? Ne na nekog dalekog, nadnebeskog Boga; ne na nekog izmišljenog i zamišljenog Boga; ne na nekog transcendentnog Boga, koji se daleko drži od našeg zemaljskog sveta, ili se gadi da ga se dodirne, već na Boga. – ovaploćenog, Boga – očovečenog, Boga koji je sišao u naš zemaljski svet, i kao čovek živeo među ljudima, i Svojim životom među nama pokazao i dokazao da je zaista jedini istiniti Bog u svima svetovima. Eto, na tog Boga se ugledajte. On je tako blizak ljudima, svima ljudima, tako čovečan, tako milostiv, tako moćan, tako blag, tako čovekoljubiv, da Mu nema ravna na zemlji. Beskrajan je u čovekoljublju: nema grešnika koga On neće zagrliti; nema palog i propalog, do koga se On neće samilosno spustiti, da bi ga podigao iz njegove propasti, iz njegovog pakla. No Njegovo čovekoljublje pokazalo se bezgraničnije od svake bezgraničnosti time što On ljudima svih vremena daje božanske sile da bi mogli živeti božanskim životom, ugledajući se na Njega – ovaploćenog Boga (sr. 2. Ptr. 1,3-8). I to im daje u Crkvi i Crkvom, koja je telo Njegovo, a On njena Glava, njen život, njena Istina, njena Pravda, njena Sila, njena Večnost, njena Svemoć, njeno sve i sva u svima svetovima. U njoj se pomoću svetih božanskih sila raste „u čoveka savršena“, raste „u meru rasta vnsine Hristove“, živi Bogom ugledajući se na Boga. Sve to daje čudesni Gospod Hristos, daje iz bezgranične ljubavi prema ljudima. A od ljudi za sve to traži samo jedno: odgovarajuću ljubav. Na ljubav odgovoriti ljubaolju; na čovekoljublje odgovoriti hristoljubljem.
A ništa lakše i prijatnije od toga. Teško bi bilo tražiti od greholjubivih ljudi da na mržnju odgovore ljubavlju. Prirodno je i logačno i lako na Hristovo besprimerno čovekoljublje odgovoriti hristoljubljem. Svoje jedinstveno čovekoljublje Gospod Isus je pokazao na bezbroj načina, no naročito Svojom besprimernom žrtvom za rod ljudski. Prinesena iz neizmerne ljubavi prema rodu ljudskom, ova žrtva je postala, i zanavek ostala, najprijatniji miomir što je zemlja poslala nebu i čovek Bogu. Da se sva zemlja u grumen izmirne pretvorila, ne bi tako zamirisala pred Bogom i ostalim svetim bićima nebeskim, kao što je zamirisala od ove čudesne i čudotvorne žrtve. A od nas hrišćana se traži jedno: da živimo u toj ljubavi Hristovoj. Ima li što prijatnije i radosnije od toga? Utoliko pre što nam i za tu ljubav daje božanske blagodatne sile sam Gospod Hristos preko Duha Svog Svetog: jer Duhom Svetim izliva ljubav Božju u srca naša (Rm. 5,5). Toj ljubavi kao novom životu uči nas čudesni Gospod Isus. On nam i sile daje da u njoj živimo (sr. 1. Kor. 3,8; 1. Sol. 4,9). Zato sveti apostol i zahteva to od nas kao nešto prirodno i neophodio: „živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas“. Ta hristolika ljubav, i naš život u njoj, i sačinjava naše ugledanje na Boga, naše podražavanje Boga. Njome mi najočeglednije pokazujemo i najubedljivije dokazujemo da smo „mila deca“ Božja, a Bog – naš mili Otac. Deca su dostojna oca, ako liče na njega. Tako i mi hrišćani, dostojni smo Boga, Oca svoga, ako ličimo na Njega. A na Njega ličimo najviše ljubavlju, životom u ljubavi.
Ugledati se na Boga? Da, na Boga, ne na nekog manjeg i nižeg od Boga, ili na nešto manje i niže od Boga. Ne ni na Anđele, ni na Arhanđele, ni na Heruvime, ni na Serafime! ne! ne! ne! nego na nesravnjeno veće i više od njih biće, na Svebiće, na – samoga Boga! jer, gle, On ti je bliži nego Heruvimi, nego Serafimi, zato što si ti, čoveče, svaki čoveče, stvoren po liku Božjem. To je ono što je u tebi – ti, što tebe čini tobom. Ne zaboravi: nisi stvoren po liku Anđela ni Arhanđela. Pa još dodaj tome i ovo čudo nad čudima. Bog je postao čovek, i eto Ga sav kao Bogočovek u Crkvi, pored tebe, oko tebe, i u – tebi! Šta kažem?
Eto Ga u tebi kroz Sveto Pričešće, eto Ga celog, vascelog, svečudesnog, svemilog, sveblagog, svemilostivog, sa svima Njegovim božanskim silama, savršenstvima, miomirima. I ti još pitaš: kako da se ugledam na Njega? Ta samo ljubi Njega kao što On ljubi tebe, i gle, ti si već kao On. Ljubav, to je Bog; ljubav, to je Bogočovek: ali zato: i čovek. Kada si u božanskoj ljubavi Hristovoj – ti si pravi čovek; i više, više od toga: ti si pravi „bog po blagodati“. Jer sve Njegovo postaje tvoje kroz sveto Pričešće i ostale svete tajne; i svrh toga: sam On postaje tvoj i ti Njegov: ti sav u Njemu i Njime i radi Njega, ali i On sav u tebi i tobom i radi tebe. Ne plaši se, i ne čudi se, ta On je radi toga i došao u naš bedni zemaljski svet (sr. Jn. 17,21-26). Kroz svete tajne i svete vrline On se, svesmireni i svečovekoljubivi i svežalostivi, useljuje u tebe, nastanjuje u tebi, ovaploćuje u tebi, (sr. Jn. 17,26; 6,56-57; Gl. 2,20; 2. Petr. 1,3-8). Iz nenasitog čovekoljublja i samilosti On se ovaplotio, postao čovek, postao kao mi, da bismo mi postali kao On: tojest živeli kao što je On živeo, hodili kao što je On hodio, ljubili kao On, molili se kao On, milosrdovali kao On, bili u svemu kao On jer je On bio sve naše i sve radi nas, osim greha (sr. 1. Jn. 3.7; 2,6; 3,2.6.9; 4,9; Jevr. 2,14-18; 12,1-3). Sav Bog sišao je na zemlju, da bi sav čovek uzišao na nebo. U Bogočovečanskom telu Hristovom, to se neprekidno zbiva: vascelim bićem svojim ljudi uzlaze na nebo: jer Crkva je nebozemno biće, koje organski sjedinjuje zemaljsko sa nebeskim, i sobom prenosi čoveka u nebeske svetove (sr. Ef. 1,10.23; 3,19.6; 2,5-6). Dajući nam sve to, On zato s pravom zahteva i traži od nas ljudi ovo: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt. 5,48); jer samo tako postajete i ostajete sinovi Oca nebeskoga, „ljubljena deca“ Njegova.
Gledan iz svega toga i kroza sve to, šta je Hristos Gospod i Bog naš? Svemilostivost, sveljubav, svesamilost: jer nas je izbavio iz trojednog pakla: iz pakla greha, iz pakla smrti, iz pakla đavola. A mi ljudi najviše i ličimo na Njega samilošću. Imamo li Njegovu samilost, gle, mi postajemo „kao On“, već smo se ugledali na Njega. Zato je On Svoju zapovest o bogopodobnom usavršavanju našem preveo u ovu svevrlinu koja je Bog: „Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv“ (Lk. 6,36). Ta samilostivost je sve i sva u našem spasenju: samilostivost Boga prema nama koji nam je u Hristu oprostio sve, i hristolika samilostivost naša kojom mi ljudima opraštamo, zato što je nama Gospod samilosno oprostio sve (Ef. 4,32). „Ti Boga podržavaš, ti se Bogu upodobljavaš, kada zajedno s Njim praštaš“ – τόν Θεόν μίμῃ τῷ Θεῷ ἐξομιοῦσαι, ὅταν συγχωρήσης ἐκείνῳ.“[1]
Greh, šta je greh? Neprijateljstvo prema Bogu, pljuvanje na Boga. A smrt? To isto, i još mnogo gore, nesravnjeno gore. A đavo? To isto, takođe, samo neizmerno gore, gore, gore i od najgoreg. A ljude, ogrezle u grehu i zaljubljene u greh, ogrezle u smrti i zaljubljene u smrt, ogrezle u đavolu i zaljubljene u đavola, – spasti od greha, spasti od smrti, spasti od đavola, šta je to, ako ne jedinstvena i besprimerna ljubav, sva božanska po biću i po projavama. To je vaistinu ljubav prema ogorčenim i okorelim neprijateljima. Spasti takve ljude, to znači istinski ih ljubiti, i to ljubiti božanskom ljubavlju, koja je sa svake strane sveljubav. Ljubiti ih takve, to je žrtva, zar ne? to je dobrovoljno predavanje sebe na muke, zar ne? Ali, to je u isto vreme i jedinstvena i besprimerna žrtva, nikada ne viđena u našem zemaljskom svetu do Hrista i pre Hrista: žrtva Bogočovekova – prineta za sve ljude svih vremena, i primljena kao takva. U tome je njena jedinstvenost nezamenljivost. Samo ona miomirom svojim može nadjačati smrad svih grehova ljudskih, i svih smrti ljudskih, i svih đavola ljudskih. Zato je ona postala „prijatan miris“ Bogu Ocu. Tako je od Hrista i Hristom ljubav i postala žrtvom, i žrtvenom. I podvig, i nauka! Eto, probaj ljubiti neprijatelje svoje, – to i jeste prava evanđelska, božanska ljubav, zato Gospod i traži nju od nas kao hrišćana. Ona je ta kojom se mi odlikujemo od ostalih ljudi, nehrišćana (sr. Lk. 6,27-36; Mt. 5,43-48). Ona uvek znači napor, žrtvu od tebe, od mene. Zamisli, koliko puta moraš predati na smrt svoje samoljublje, da bi – blagosiljao one koji te kunu? koliko tek puta predati na smrt svoje samoljublje, da bi – okrenuo i drugi obraz onome koji te udari po jednom? koliko samopožrtvovanja treba čoveku, da bi dao i košulju onome koji mu ište haljinu? koliko puta treba dušu svoju prineti na žrtvu, da bismo činili dobro onima koji nas mrze? a koliko tek puta zaklati svoje samoljublje, da bismo se usrdno molili Bogu za one koji nas gone? Ta sveta, ta božanska, ta evanđelska ljubav uvek je – samopožrtvovanje: uvek polaganje duše za bližnje svoje. Da, ona je uvek samilosna i samožrtvena, jer nas samoljublje vuče ka nežrtvi, ka sebičnom sebečuvanju, ka samoživom samoodržanju na – račun drugih. Samoživo čuvanje sebe odvodi u smrt, u sve smrti; hristoliko žrtvovanje sebe iz svete ljubavi vodi kroz smrt, kroz hiljade smrti u – život večni. Na zemlji se samo to i zbiva sa ljudima: jedni koji samoživo hoće da sačuvaju sebe, ali baš time pogubljuju sebe i survavaju sebe u sve užase psevdobića i nebića; i Hristovi ljudi koji radosno žrtvuju sebe za bližnje, i tako sačuvavaju dušu svoju za život večni (sr. Mt. 16,25; Jn. 12,25).
Svim životom Svojim na zemlji, svim bićem Svojim, naročito krsnom smrću Svojom Bogočovek je najsavršenije pokazao i dokazao da je Bog – ljubav (sr. 1. Jn. 4,16.8; Jn. 3,14-18); i to ljubav tako izuzetna punoćom i savršenstvom, svepunoćom i svesavršenstvom, da ju je sam On nazvao novom ljubavlju, i nju zahtevao, i neprestano zahteva, od svih sledbenika Svojih: „Novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan drugog, kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom“ (Jn. 13,34). U čovečanskom svetu ima mnogo vrsta ljubavi, nazoviljubavi. Ali je samo jedna – sveta, besprekorna, božanska, besmrtna, večna. To je Hristova ljubav. A ti, proveri ljubav svoju, i ljubavi svoje. Jer ništa lakše nego da se čovek prevari u ljubavi svojoj, u ljubavima svojim. Svaku ljubav svoju ispitaj i proveri Hristovom ljubavlju. Ako je od nje, ako je „kao“ i ona, onda je divna, božanska, besmrtna, večna. „Kao što ja vas ljubih“ – ljubiš li tako, onda je to prava ljubav, jedina besmrtna i večna, jer jedina božanska, ili bolje: jedina bogočovečanska u našem zemaljskom svetu. Svaka druga čovečanska ljubav: i roditeljska, i porodična, i supružanska, i prijateljska, i bratska, i drugarska, i nacionalna, i filosofska, i umetnička, i naučna, dobija svoju pravu, neprolaznu, besmrtnu vrednost samo ako se Hristovom ljubavlju preobrazi, osveti, obesmrti, ovečni. A Hristova se ljubav poznaje po žrtvenosti, po samopožrtvovanosti svojoj. Po čemu mi ljudi poznasmo ljubav Hristovu svespasonosnu? „Po tom poznasmo ljubav njegovu što On za nas dušu svoju položi“ (1. Jn. 3,16). Logično i prirodno, ta ista ljubav traži se i od nas hrišćana: „i mi smo dužni polagati duše za braću“ (1. Jn. 3,16). A ta ljubav je sva – život, naš zemaljski život; živeći njome, mi živimo nebom, samim Bogom, živimo onim čime i sveti Anđeli i Arhanđeli, Heruvimi i Serafimi. Jer Gospod Hristos, vaistinu Jedini Čovekoljubac, time i pokaza Svoju neizmernu ljubav prema rodu ljudskom što nam dade, i što nam neprekidno daje svete božanske sile – „da živimo Njime – δἰ αὐτοῦ = kroza NJ“ (1 Jn. 4,9). Zato svaki od nas hrišćanin je time što je ceo život njegov neućutni glasnogovornik koji neprekidno razglašuje ovu blagovest: „Živim verom Sina Božjeg koji me zavole – τοῦ ἀγαπήσαντός με (= koji me vozljubi), i predade sebe za mene“ (Gl. 2,20).
Ljubiti Hristovam ljubavlju znači: živeti Hristom i u Hristu, tvoreći Njegove svete božanske zapovesti; zato i primite ovu zapovest kao spasonosnu blagovest: „živite dostojno Boga na svako ugađanje i u svakom dobrom delu budite plodni“ (Kol. 1,10). I još blagovest na blagovest: „kako primiste Hrista Isusa onako živite u Njemu“ (Kol. 2,6). Hrišćanin je time hrišćanin što hodi kao što je Gospod Hristos hodio (1. Jn. 2,6). Jer iz čudesnog i čudotvornog i životvornog čovekoljublja Svog Gospod Hristos obitava u nama kroz ovakvu našu bogočovečansku ljubav; a ovu ljubav svoju i prema Njemu i prema ljudima mi pokazujemo vršeći zapovesti Njegove (sr. Jn. 15,10; 17,26; 5,3; 14,23; 1. Jn. 2.3; 3,24; 5,3; 2. Jn. 6). Pokaži tu svetu, tu evanđelsku ljubav svoju kako? – Trpljenjem Hrista radi u svima podvizima za Gospoda i za bližnje, a kroz njih i za sebe: jer – „ljubav dugo trpi“ (1. Kor. 13,4). Pokaži je – blagošću, dobrotom, milostivošću, samilošću, jer – „ljubav je puna dobrote“ (1. Kor. 13,4); pokaži je time što si potpuno iskorenio zavist iz svoje duše, jer – „ljubav ne zavidi“ (1. Kor. 13,4); pokaži je time što si ubio svaku gordost u srcu svom, jer – „ljubav se ne nadima“ (1. Kor. 13,4); pokaži je ne radeći ništa što ne valja, jer – „ljubav ne čini što ne valja“ (1. Kor. 13,5); pokaži je ne tražeći ništa svoje, već sve svoje daj bližnjima kao Božje, što ono ustvari i jeste, jer – „ljubav ne traži svoje“ (1. Kor. 13,5); pokaži je time što se nećeš srditi, jer – „ljubav se ne srdi“ (1. Kor. 13,5); pokaži je time što nećeš misliti zlo, i o zlu, jer – „ljubav ne misli zlo“ (1. Kor. 13,5); pokaži je time što se nećeš radovati nikakvoj nepravdi, a radovaćeš se istini, jer – „ljubav se ne raduje nepravdi, a raduje se istini“ (1. Kor. 13,6); pokaži je time što ćeš blagodušno snositi sve što te snađe, jer – „ljubav sve snosi“ (1. Kor. 13,7); pokaži je time što ćeš verovati sve, jer – „ljubav sve veruje“; i još – „ljubav se svemu nada“; i još – „ljubav sve trpi“; a svrh svega pokaži da je ljubav tvoja jača od svake smrti, od svakog tuđeg greha, od svakog đavola; pokaži da je trajnija od svega na svetu, i besmrtiija, i večnija, jer – „ljubav nikad ne prestaje“, ni u ovom ni u onom svetu ne prestaje, i to zato što je sva od Boga, sva vodi k Bogu, sva živi Bogom: Njegovom Večnom Istinom, Njegovom Večnom Pravdom, Njegovim Večnim Životom. Ona – sva se izliva u srca naša Duhom Svetim; ona nas ispunjuje blagodaću Gospoda Hrista; ona nas uvek drži u zajednici sa Svetim Duhom, a kroz Njega i sa svima ljudima i tvarima; ona čini te je sve u nama i među nama od Oca kroz Sina. u Duhu Svetom (sr. Rm. 5,5; 1. Kor. 13,13): sve u svetoj i blaženoj ljubavi za sve i sva, a najpre za čudesnog i nezamenljivog Gospoda Hrista, i kroz Njega i Njime za sve i sva. Onda, onda, onda – „ko će nas rastaviti od ljubavi Božje? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač? kao što stoji napisano: „Za tebe nas ubijaju vas dan, drže nas kao ovce koje su za klanje. Ali u svemu tome pobeđujemo Onim koji nas je zavoleo (διὰ τοῦ ἀγαπήσαντος ἡμᾶς = Onim koji nas je vozljubio).[2] Jer nasigurno znam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rm. 8,35-39; sr. 1. Kor. 15,54-57; 2. Kor. 2,14).
 
5,3-4
 
„A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominju među vama, kao što dolikuje svetima; tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji, nego još zahvaljivanje“. – Pošto je Bog postao čovek, to je biti čovek postalo beskrajno ozbiljna, božanski ozbiljna, stvar. Od pojave Bogočoveka Hrista u našem čovečanskom svetu, sve je u čoveku postalo božanski ozbiljno, božanski važno, sve: od najmanjeg do najvećeg, od najnevidljivijeg do najočiglednijeg. Jer je sve čovekovo, i duša i telo, određeno za besmrtni, večni život. Pripremanje i osposobljavanje za taj život vrši se na zemlji. Kako? Osvećivanjem i duše i tela pomoću evanđelskih svetih tajni i svetih vrlina. Sveti po pozivu, hrišćani su dužni biti sveti i po životu. Sve u njima da bude sveto: i duh i duša i telo (sr. 1. Sol. 5,22-23; 1. Kor. 3,16-17; 6,20). Sve njihove misli, i osećanja, i htenja, i dela treba da budu „kao što dolikuje svetima“. Blud, nečistota, lakomstvo, ne sme se ni spominjati među njima, akamoli činiti. I to nije sve, nego se ne smeju govoriti, ni izgovarati, nikakve sramotne i besmislene reči, ili praviti šale. Uvek imaj na umu ovu istinu: život je božanski ozbiljna dužnost; biti čovek je božanski važna stvar. Svetost Bogočoveka Hrista je naše merilo i naš ugled i naš uzor: „u celokupnom životu“ svom mi moramo biti „sveti, izgrađujući sebe po Svecu koji nas je pozvao“, tojest po Bogočoveku Hristu (1. Ptr. 1,14.15). Zato ne smemo činiti ništa „što se ne pristoji“, već uvek samo ono „što dolikuje svetima“. A za sve to neophodna je briga, i bdenje, i straženje nad svim onim što se dešava u nama i oko nas. Ko evanđelski ozbiljno uzima dušu svoju, razumeće ovo. I još će razumeti zašto se Gospod Hristos – „nikada smejao nije, a često su ga viđali gde plače“. I zahvaljivaće danonoćno čudesnom Gospodu Isusu što nam je objavio svu božansku istinu o čoveku: ko je, šta je, radi čega je, otkuda dolazi i kuda konačno odlazi.
Svestrano osećajući božansku zbilju čovekova bića i njegova života, Zlatousti evanđelist blagovesti: Kakva je korist napraviti šalu? Njome ćeš samo izazvati smeh. Neka ne bude nijedne prazne reči, jer od praznih reči mi se otiskujemo u nepristojne razgovore. Sada je vreme ne veselja, nego plača, tuge i ridanja. A ti se šališ! Koji borac, izišavši na arenu, ostavlja borbu sa protivnikom, i zbija šale? Blizu tebe je đavo, vije se oko tebe ričući, da bi te progutao, sve stavlja u pokret i svim silama radi ti o glavi, dovija se kako da te istera iz tvoga utočišta, škrguće zubima, ciči, raspiruje oganj protiv tvoga spasenja, – a ti sediš i zbijaš šale, vodiš prazne razgovore i govoriš nepristojne reči?! Možeš li ga savladati? Mi se, dragi moji, kao deca igramo … Sada je vreme rata i vojevanja, bdenja i straženja, naoružavanja i pripremanja za borbu; nema mesta nikakvome smehu u sadašnje vreme, jer je ovo vreme – vreme ovoga sveta. Čuj šta Hristos govori: „Svet će se radovati, a vi ćete žalosni biti“ (Jn. 16,20). Hristos je raspet na krstu zbog tvojih zala, a ti se smeješ? On bi bijen po obrazima i tolike muke pretrpe zbog tvoje propalosti i bure koja te ponela, a ti se veseliš? I zar Ga time ne vređaš sve više? No pošto nekima ova stvar izgleda bezazlena – ἀδιάφορον (= ni dobra ni rđava), razmislimo malo o tome, i videće se kako je to ogromno zlo. Ustvari, delo je to đavola: činiti da se ne obraća pažnja na bezazlene stvari – τό ποιεῖν τῶν ἀδιαφόρων καταφρονεῖ (= činiti da se ne pridaje važnost onome što izgleda naivno, ni dobro ni zlo). A da ništa nije bezazleno, naivno, adiaforno, evo dokaza. Pogledajmo kakav treba da je sveti čovek. On treba da je tih, krotak, tužan, plačan, skrušen. Prema tome, ko zbija šale nije svet; takav, makar bio i Jelin, smešan je. To je dozvoljeno samo onima što igraju na pozornici. Gde je nepristojnost, tamo su i šale. Počuj šta govori prorok: „Služite Gospodu sa strahom i radujte Mu se s trepetom“ (Ps. 2,11). Šaljenje čini dušu mlitavom, lenjom, tromom; i ono često izaziva svađe i porađa tuče. Divno je kada je duša trezvena, nemoguće ju je zavesti; a rasejanu, ko neće zaneti? Ona će biti obmanuta sama sobom, i neće joj biti potrebne zamke i napadaji od strane đavola. Stoga, da govorimo ono što nam dolikuje, i neka sveta usta ne izgovaraju reči, svojstvene ustima nečasnim i bestidnim. „Jer šta ima pravda s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom?“ (2. Kor. 6,14).[3]
 
5,5
 
Božanske vrline odvode čoveka u Carstvo Božje. Božje su, i zato odvode Bogu. Što je nebožje, odvodi nebogu. A nebožje nije drugo nego greh i porok. Svaka vrlina približava čoveka Hristu Bogu, izgrađuje ga i preobražava i osvećuje, i sve što je Hristovo čini njegovim. On još ovde na zemlji ima u velikoj meri carstvo Božje, carstvo Hristovo (sr. Mt. 5,3.10; Lk. 11,20). „Carstvo Božje je pravda i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14,17). Ko živi u njima, već je u carstvu Božjem. Zato Spas i veli: „Carstvo Božje je unutra u vama“ (Lk. 17,21). Živi li čovek u ovom svetu Istinom Hristovom, i Pravdom, i Ljubavlju; jednom rečju: živi li Evanđeljem Hristovim, već je u carstvu Božjem, već ima udela u njemu, već je ušao u nasleđe Hristovo, čiju će beskrajnu punoću, sa svima božansknm savršenstvima i blaženstvima, potpuno uživati u onom svetu kao sin Božji i sunaslednik Hristov (sr. Gl. 4.7; Rm. 8,17).
Ništa nečisto ne vodi Svečistom, već uvek Nečistom; ništa grešno ne vodi Bezgrešnom, već uvek Svegrešnom. Naročito blud. On prosto strmoglavljuje čoveka u carstgo Nečistog i Svegrešnog. I svaka druga pečistota: nečiste misli, nečiste želje, nečiste namere, nečisto srce, sve to potapa čoveka u strašne tmine i pomrčine, koje ga i u sami ad svuku, ako pokajanjem ne spase sebe iz te tame i uzaživi svetlošću evanđelskom. Od svih nečistota svojih duša se može oprati jedino svetlošću Hristovom, jer je Gospod Hristos – „Svetlost života“ (Jn. 8,12). Razlije li se po duši „Svetlost života“, duša vaskrsava iz svih svojih mračnih smrti u Nezalaznu Svetlost večnoga života. Ustvari, Gospod Hristos je u našem zemaljskom svetu jedina „Istinita Svetlost“ (Jn. 1,9; Jn. 2,8). Zašto? Zato što Ga nikakva tama greha, smrti, zla, satanizma, ne samo ne može ugasiti, nego ni obuzeti, ni umanjiti, ni pomračiti. Zato je On, jedino On u istoriji roda ljudskog objavio o Sebi ovu čudnu blagovest: „Ja sam svetlost sveta: ko ide za Mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života“ (Jn. 8,12). Ko ne ide za Njim, nesumnjivo hodi po tami, i tama ga odvodi u carstvo zla, greha, i satanizma = pakao: jer greh drugo i ne radi nego prlja čovekovu dušu, prlja vascelo biće njegovo, i tako prljavo i nečisto ono ne može imati udela u Carstvu Hrista Boga, koji je sav Svetlost, sav Čistota, sav Krasota.
Svrh svega lakomstvo najviše udaljuje i najdalje odbacuje čoveka od carstva Hrista Boga. Šta je lakomstvo – πλεωνεξία? Lakomstvo je zaljubljenost u stvari, obožavanje stvari mesto Tvorca, klanjanje pred stvarima kao pred božanstvima, kao pred idolima. Lakomstvo – robovanje idolima, bilo vidljivim ili nevidljivim. Zato bogonadahnuti, apostol i naziva lakomstvo idolopoklonstvom. Te stvari, kojima čovek služi kao božanstvima, kao idolima, mogu biti i duhovne prirode: ideje, misli, strasti. Ko služi ideji, ma kojoj ideji, kao vrhovnoj vrednosti – idolopoklonik je. Ko služi nauci, ili filosofiji, ili umetnosti, ili prirodi, ili tehnici, ili čoveku, ili društvu, ili naciji, ili čovečanstvu, kao vrhovnoj vrednosti – idolopoklonik je. Jer idolopoklonstvo je služiti kao vrhovnoj vrednosti ma kome ili ma čemu sem jedinom istinitom Bogu i Gospodu Isusu Hristu. Isto tako, idolopoklonstvo je služiti ma kojoj mrtvoj stvari, materijalnoj stvari, i živeti radi nje kao radi svoje najmilije vrednosti. Takvo je idolopoklonstvo: srebroljublje, modoljublje, uopšte – stvariljublje. U idolopoklonstvo duhovne prirode spada robovanje strastima kao vrhovnim vrednostima. Zato je neizlečivi bludnik ustvari idolopoklonik. Isto tako, idolopoklonik je i svaki neizlečivi gordeljivac, jer služi demonskoj strasti: gordosti; idolopoklonik je i svaki neizlečivi mrzitelj, pakosnik, preljubočinac, pijanac, lakomac, kavgadžija, lopov, razbojnik, vračar, mađioničar, jeretik, samoživac, jer svaki od njih služi i robuje po nekoj đavolskoj strasti. Zato ne mogu naslediti carstvo Božje, carstvo Hristovo (sr. 1. Kor. 6,9-10; Gl. 5,19.21).
 
5,6-7
 
„Niko da vas ne vara praznim rečima, jer zbog toga ide gnjev Božji na sinove protivljenja. Ne bivajte dakle zajedninari njihovi“.Prazne su reči one u kojima nema istine Božje. One su i mehurski lake i mehurski kratkotrajne. To su, na prvom mestu, reči „sinova protivljenja“, tojest onih koji se protive Bogu i svemu Božjem. Njihove su reči „prazne“, jer ne sadrže u sebi nikakvog stvarnog i opravdanog razloga zbog koga bi se trebalo protiviti Bogu. Zašto se protive Bogu? Ako im je do Istine, eno je sva u Hristu Bogu; ako im je do Pravde, eno je takođe sva u Njemu; ako im je do Dobra, do Ljubavi, do slobode, do Mudrosti, do Besmrtnosti, do Večnoga Života, do Raja, – eno sve je to u Njemu potpuno dato. Zaista, ne postoji stvarni razlog zbog koga bi se trebalo protiviti Bogu, ne pokoravati Mu se, odbacivati Ga, ne priznavati. Ali u tome se i sastoji nerazumnost i ludost ljudskog bogoprotivljenja i bogoborstva, i neopravdanost bezboštva. U tome oni su samo slepi i ludi i glupi podražavaoci – đavola. Jer je sav đavo u bogoprotivljenju i bogoborstvu i bogoodricanju. Sav život njegov, i sav smisao bića njegova je u tome: protiviti se stalno i uporno Bogu i svemu Božjem. I ljudi, protiveći se Bogu, ispunjuju se duhom prvog i večnog Bogoprotivnika – đavola, dobrovoljno se usinjuju njemu, i tako postaju „sinovi protivljenja“. U celokupnom njihovom bogoboračkom radu očigledno je prisustvo duha i sile prvog Bogoprotivnika. Zato sveti tajnovidac i tvrdi da đavo stalno „radi u sinovima protivljenja“ (Ef. 2,2). Zbog bezrazložnog protivljenja Bogu od strane „sinova protivljenja“ i ide gnjev Božji na njih. Hrišćani znaju da razlikuju duhove, i reči Božje od praznih reči „sinova protivljenja“. Zato ne pristaju uz njih, niti su im zajedničari.
Pored toga, svaki čovek koji uporno i svesno ostaje u svojim gresima, i ne kaje se, sin je protivljenja. Jer greh po prirodi svojoj nije drugo do protivljenje Bogu, rađenje protiv volje Božje, protiv onoga što Bog voli i što hoće od ljudi. Suštinom svojom greh je sav protiv Boga, i zato odnosi i odbacuje čoveka daleko od Boga, odbacuje ga do u sam pakao, ako se čovek ne pokaje od greha. Greh i nije drugo do ugledanje na đavola, podražavanje đavola, kao što je svaka sveta vrlina ugledanje na Boga, podražavanje Boga. Ostajući dobrovoljno i uporno u svojim gresima, ljudi samim tim imaju udela u prirodi đavola i u carstvu njegovom, zato ne mogu imati udela u carstvu Hrista Boga (sr. Ef. 5,3-5). Živeći pak svetim tajnama i svetim vrlinama, ljudi postaju „zajedničari u prirodi Božjoj“, i time zajedničari u carstvu Hrista Boga (sr. 2. Ptr. 1,3-8).
 
5,8
 
Sve dok je van Bogočoveka i Njegove božanske svetlosti, čovek je u tami. Ne samo to, nego se toliko navikne na tamu i srodi s njom, da i sam na neki način postaje tama. Kako to ljudi postaju tama? – Živeći u gresima. Greholjublje je kao neka topionica: ljudi u njoj pretapaju sebe u tamu, izjednačuju sebe sa njom. To nije ni čudo, jer gresi luče iz sebe tamu, kao što vrline luče svetlost. Kroz svaku božansku vrlinu u dušu se sliva božanska svetlost; a kroz svaki greh u nju se sliva demonska tama. Bog je svetlost, i zrači svetlošću; đavo je tama, i „zrači“ tamom. Otuda između svetlosti i tame nema zajednice, jer nema ničeg zajedničkog. „Koji zlo čini, mrzi na svetlost“ (Jn. 3,20). Zla dela su svedoci ljudskog greholjublja, jer svedoče „da ljudi većma vole tamu nego svetlost“ (Jn. 3,19). Živeći u gresima koji su po samoj prirodi svojoj tama, ljudi ne samo tamuju nego i tamnuju, pošto je svaki greh ujedno i tama i tamnica, koju jedino pokajanje može razvaliti i dušu na svetlost izvesti.
Sve dok su u gresima, ljudi su ne samo u tami nego su i sami tama. A kada se obrate Gospodu Isusu, oni se ne samo obretu u svetlosti nego i sami postaju svetlost. Kako se to zbiva? – Podvigom vere. Spasitelj izjavljuje: „Ja svetlost dođoh na svet, da nijedan koji veruje u mene ne ostane u tami“ (Jn. 12,46; sr. Jn. 12,36). Poveruje li u Gospoda Isusa, čovek svu dušu prenosi u svetlost, i božanskim svetim tajnama i svetim vrlinama preobražava je i samu u svetlost. U Gospodu svetlosti ljudi i sami postaju svetlost. Zato Gospod i veli Svojim učenicima: „Vi sve svetlost sveta“ (Mt. 5,14); a sveti Pavle hrišćanima: „negda bejaste tama, a sada ste svetlost u Gospodu“. Zaista, ljudi su svetlost samo „u Gospodu“; van Njega, i bez Njega, oni su tama. Zato Spas i blagovesti: „Ko ide za mnom, neće hodati po tami, nego će imati svetlost života“ (Jn. 8,12). Dok su van vere, i bez vere, u Gospoda Hrista, ljudi ne znaju radi čega postoje, otkuda dolaze i kuda odlaze, jer im je vascelo biće potopljeno u tamu. I na njima se ispunjuje Spasova reč: „Ko hodi po tami, ne zna kuda ide“ (Jn. 12,35).
A sveti Bogoslov, kao objašnjavajući ove Spasove reči, veli: „Koji mrzi na brata svoga, u tami je, i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči“ (1. Jn. 2,11). Što bogomudri apostol veli za mržnju, važi za svaki greh, za svaki porok, za svaku strast. Ma u kome grehu bio, čovek je u tami, i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama greha zaslepljuje oči. Svaki greh spada u Sataninu „oblast tame“, a svaka vrlina u Božju oblast svetlosti (sr. D. A. 26,18). „Bog je svetlost, i tame u Njemu nema nikakve“ (1. Jn. 1,5). Hrišćani postaju „deca svetlosti“, najpre svetim krštenjem, pa onda svim ostalim svetim tajnama i svetim vrlinama, zato su i dužni da žive „kao deca svetlosti“. Oni samo time i posvedočavaju da su „svetlost u Gospodu“. Bogovođeni apostol piše hrišćanima: „Svi ste vi sinovi Svetlosti i sinovi dana; nismo noći niti tame“; zato smo dužni da pomoću vere, ljubavi i ostalih svetih vrlina „zajedno s Njim – tojest sa Gospodom Hristom – živimo“ (1. Sol. 5,5.8.10).
 
5,9
 
Ko živi u Hristavoj svetlosti, to pokazuje svojom hristolikom dobrotom i pravednošću i istinom. Jer božanske vrline nisu drugo do svetljenje božanske svetlosti. Svaka vrlina neminovno svetli. A kada se sve božanske vrline potpuno zacare u čoveku, onda on sav svetli, zrači božanskom svetlošću. Primer: Svetitelji. Živeći sveto, oni svetle. Jer svetost je svetlošću svetost. Otuda uvek nimbusi oko glava Svetitelja. Svaka je božanska vrlina puna svete i svetle sile, te svaka osvećuje i osvetljuje čoveka. Svetost i svetlost vrlina je sva od Boga Duha Svetog. Zato se one i nazivaju, i jesu – „rod Duha“, plod Duha (sr. Gl. 5,22-23). Kada se duh čovečji oplodi Duhom Svetim, onda i rađa plodove Duha – svete vrline i svete sile, od kojih se i sastoji sveti život. Živeći tako u Duhu Svetom, ljudi i žive „kao deca soetlosti“. To i jeste življenje – „u svakoj dobroti i pravdi i istini“.
 
5,10
 
Hrišćaninov je danonoćni podvig: istraživati i činiti što je ugodno Bogu. Kako se to obavlja? – Molitvenim bdenjem i bogorazmišljanjem, naročito. To je podvig trežnjenja uma, trežnjenja srca, od svake opijenosti svetom i grehom. Greholjublje je pijanstvo duše. Greholjubiva duša niti išta vidi kao što treba videti, niti išta zna kao što treba znati, niti išta radi kao što treba raditi. Odlučna je i stroga evanđelska zapovest, upućena svima: „Otreznite se kao što treba, i ne grešite“ (1. Kor. 15,34). Svaki greh, i onaj najmanji, opije pomalo dušu, zanese je, ovansebi je, te ona posrće; a od većih grehova, ona pada; a od upornog ostajanja u gresima, od upornog greholjublja, ona propada. Šta je lek od tog pijapstva, od greholjublja? – Hristoljublje. A hristoljublje se sastoji u vršenju zapovesti Hristovih. Početak je toga: odlučno prestati sa grehom. Jer vera u Gospoda Hrista, i jeste prva zapovest, a ona počinje sa promenom našeg života. Primoraj sebe na novi život – po Hristu i u Hristu. Da, mi u početku moramo odlučno i nemilosrdno primoravati sebe na vršenje zapovesti Hristovih, zato što greholjubiva priroda naša, ili bolje navika naša, vuče ka grehu i hoće greh. A vršenje zapovesti Hristovih izgoni greh, ubija grehe, umrtvljuje greholjublje. Primoravaš li sebe na vršenje evanđelskih zapovesti, Gospod će ti, po meri dobrovoljnog truda tvog, dodavati blagodat na blagodat, i u toku vremena tebi će vršenje zapovesti Spasovih postati i lako i prijatno i prirodno; i ti ćeš svim bićem osetiti kako je jaram Hristov blag i breme Njegovo lako (sr. Mt. 11,29-30).
Vršenjem evanđelskih zapovesti duša se otrežnjuje od pijanstva greholjubnog, isceljuje se od te najopasnije bolesti svoje. Tako isceljena i ozdravljena, ona je sposobna da istražuje, pronalazi i čini ono što je ugodno Bogu. To je mučan podvig, ali i neophodan u hrišćanskom životu. Jer se samo njime otrežnjuje i obnavlja i um i srce i savest. A obnovljen um obnovljeno srce i obnovljena savest neophodni su hrišćaninu, da bi mogao proveravati, saznavati i znati „šta je dobra i ugodna i savršena volja Božja“ (Rm. 12,2). Samo obnovljena uma i srca i savesti hrišćanin zna da je „ugodan Bogu“ kada „služi Hristu“ u Duhu Svetom pomoću svetih vrlina (sr. Rm. 14,17-18).
 
5,11
 
Znajući iz svog blagodatnog iskustva da su dobrota, pravda, istina, ljubav, molitva, i ostale svete vrline – „rod Duha“, plod Duha, plod svetlosti, dela svetlosti, hrišćani „kao deca svetlosti“, „kao sinovi svetlosti“ ne treba da pristaju na „besplodna dela tame“. A „dela tame“ to su gresi. Svaki greh je delo tame, i to one iskonske tame koja se kroz dobrovoljne grehe čovekove useljuje, uvlači u čoveka, i postaje u njemu stvaralačka sila greha, radionica greha. Dela tame su besplodna, jer ne rađaju ljudima ništa božansko, ništa trajno, ništa besmrtno, ništa večno, ništa bogočovečno: ni dobro, ni pravdu, ni istinu, ni ljubav, ni mudrost, ni život. A u izobilju rađaju smrt, pakao, muke. Zato su hrišćani dužni da „karaju“ tvorce besplodnih dela tame. „Karajte“, iako ste krotki i smireni, jer su od besplodnih dela tame duše ljudske u smrtnoj opasnosti, a vi znate Istinu i sinovi ste svetlosti i služite Bogu Istine i Svetlosti. Baš zato ih „karajte“ što veruju laži i lutaju po tami služeći bezumno nepravdi, bezakonju, grehu i đavolu. „Karajte“ ih načinom svoga života. Ne velim: karajte ih nabrajajući njihova dela, ružeći ih zbog njih: jer znam da revnitelji čistote i samo sećanje na ta dela smatraju skvrnavljenjem sebe. Međutim, oni će ne manje biti pokarani, kada dela vaša budu blistala vrlinama. Svetlošću vašeg života sva dela njihova biće pokarana i otkrivena i obelodanjena. A obelodanjenje tih dela njihovih vašim vrlinskim životom – τῆς ἐναρέτου πολιτείας – trgnuće ih i privesti samoosudi. A to je početak obraćenja. Obraćenje pak odvodi u upražnjavanje vrline – εἰς ἐργασίαν ἀρετῆς, što i jeste svetlost.[4]
 
5,12
 
Greholjubivi ljudi su obično umetnici u zlu, vešti u činjenju grehova i u skrivanju grehova. Zlo ima svoje ambisne tajne, koje ono „posvećenima“ otkriva, a lukavo od ostalih skriva. Da nije tako, čime bi ono pobuđivalo radoznalost kod ljudi? A ljudi ništa tako strasno ne vole kao tajanstvenost. Zato glavni reditelj zla tako umetnički i oblači u čaroliske tajanstvenosti sve vrste greha. Izazivači tajanstvene, slasti grehovne privlače ljude kao lepak muve. Ako ni u čemu, đavo je nesumnjivo genijalan u jednome: u raspredanju i ispredanju zla u bezbroj raznovrsnih kombinacija. Zaista je „tajna bezakonja“ grandiozna u našem zemaljskom svetu (sr. 2. Sol. 2,5). Ona vešto navodi i lukavo zavodi ljude na takve tajne greha o kojima je „sramno i govoriti“. Zato o njima ne treba govoriti, i time jezik svoj prljati, nego ih svetlošću svog svetog života obelodanjivati i njihovu nakaznost i svepagubnost izobličavati.
 
5,13
 
Da nije svetlosti, ne bi se znalo da je tama – tama; i ono što je u tami ne bi znalo da je u tami. Da nije svetlosti, tama bi mogla tvrditi da je ona sve i sva, i da van nje ne postoji ništa. Da nije Boga, ne bi se znalo da je greh – greh, i zlo – zlo, i đavo – đavo. Isto tako, da nije istine, ne bi se znalo da je laž – laž; da nije pravde, ne bi se znalo da je nepravda – nepravda; da nije ljubavi, ne bi se znalo da je mržnja – mržnja. Ali, čim se svetlost pojavi, odmah se vidi šta je tama, i šta je u tami. Čim se Bog pojavi, odmah se vidi šta je đavo, i šta je u njemu. Čim se istina pojavi, odmah se vidi šta je laž, i šta je u njoj. Čim se dobro pojavi, odmah se vidi šta je zlo, i šta je u njemu. Zato se i zna šta treba karati, izobličavati, osuđivati. Zato sve što se objavljuje, obelodanjuje, vidi – „svetlost je“, osvetljeno je, obasjano je, i može se ispitivati i poznati.
Da nije Boga, ko bi osuđivao greh, i zlo, i smrt, i đavola? i zašto bi ih osuđivao? i čime bi ih osuđivao? i u čemu bi se sastojalo merilo za merenje svega toga? Ljudi ne bi znali ni šta su, ni radi čega su, ni zbog čega ih valja osuđivati, izbegavati, uništavati. Smatrali bi ih za nešto prirodno i neophodno, za nešto neuklonljivo i neuništivo. Ali pojava ovaploćenog Boga u ovom svetu osvetlila je ovaj naš svet i otkrila nam, i obelodanila nam, i kazala nam, i objavila nam šta sve u njemu ima, i zbog čega su greh i zlo i smrt i đavo – nešto užasno, ubistveno, strašno, dostojno svakog izbegavanja i osude i uništenja. Tek od Bogočoveka i Bogočovekom mi znamo i vidimo da su i greh, i zlo, i smrt, i đavo – nešto neprirodno i protivprirodno, nešto neljudsko i protivljudsko, nešto ubitačno i odvratno, i čega se mi ljudi možemo osloboditi samo Njime, ovaploćenim Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom.
Jednoga duha sa bogomudrim apostolom, Zlatousti bogovesnik blagovesti: Sveti apostol je rekao: „vi ste svetlost“, a svetlost otkriva sve što se u tami zbiva. Ako dakle, vi, veli apostol, budete dobrodeteljni i dostojni divljenja, nevaljali ljudi se neće moći prikrivati. Jer kao što u vreme, kada svetilnik gori, svi su obasjani, tako i vi kada svetlite, obelodanjeni nevaljalci biće poraženi. Sledstveno, treba karati, izobličavati. – Kao što se unutrašnja telesna rana, dok se potajno širi i ukorenjuje unutra, ne može podvrgnuti nikakvom lečenju, tako i greh, dok se skriva kao u mraku, radi sa velikom smelošću; no čim se obelodani – postaje svetlost: ne sam greh, – jer kako je to moguće? – nego onaj koji ga je činio. Jer ako on bude izveden na skup, ako bude usavetovan, ako se pokaje, ako dobije otpuštenje greha, zar time nisi rasterao njegovu tamu? zar time nisi iscelio njegovu ranu? zar nisi besplodnost krenuo ka plodnosti?[5]
 
5,14
 
Gresi su naša duhovna smrt. Kada smo u njima, mi smo duhovni mrtvaci: mrtvi smo za sve što je božansko, uzvišeno, besmrtno, večno. I to smo saznali od Gospoda Hrista (sr. Mt. 8,22; Rm. 13,11-12; Jn. 5,25). Ali smo od Njega saznali još i ovo: da On ima sile kojom vaskrsava sve mrtvace. Zato sveti apostol blagovesti: „ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos“. Jesi li greholjubiv, gle, ti stalno spavaš, nisi budan za ono što je božansko i večno u životu, ideš kroz život kao mesečar, neosetljiv i nesvestan za ono što sačinjava pravi smisao i istinsku radost života. Gresi uspavljuju u nama bogočežnjiva osećanja, ono što nas kreće ka Bogu i oduševljava za sve što je božansko i rajsko. Ta naša uspavanost u gresima i jeste naše duhovno mrtvovanje, naša duhovna smrt. Evo svetlosti Hristove; ona nam to obelodanjuje, i pokazuje: gresi su smrt duše, a Bog – život duše; smrt je pakao, a život – raj; biraj. Za Njega, svemoćnog Bogočoveka, smrt je san, iz koga On budi svakoga koji želi. Jer samo On, Svemoćni, ima sile da budi ljude iz smrti kao iz sna. Zaista je duhovni mrtvac svaki čovek koga Gospod Hristos nije probudio Svojim Evanđeljem. Zaista svaki greholjubac spava snom smrti, i u snu se batrga po bunjištu i crvištu svom i opšteljudskom, i ne oseća u kakvom je smradu, i užasu, i bedi, i paklu. „Ustani!“ – svanulo je, jer je granulo „Sunce pravde“ u našem zemaljskom svetu. Ti spavaš, skrhan svojom nepravednošću i tuđom nepravdom, i smatraš da nema ni pravednika; ti spavaš, ophrvan smrću i smrtnošću, i smatraš da nema vaskrsenja i večnoga života; ti spavaš, opčinjen zlom i đavolom, i smatraš da nema ni dobra ni Boga. A gle, evo u našem zemaljskom svetu i Boga, i pravde, i života, i vaskrsenja, i svakoga dobra: „ustani i vaskrsni iz mrtvih!“ Ti to možeš, jer zavisi od tebe, od tvoje sile. A šta je tvoja sila? – Vera u svemoćnog i svemilostivog Gospoda Hrista. Poveruješ li u Njega, On će te potpuno obasjati Svojom čudesnom i čudotvornom svetlošću, i ti ćeš sagledati svu istinu Božju, i svu pravdu Božju, i svu ljubav Božju, i sav raj Božji, i svu večnost Božju, sva savršenstva Božja, – sagledaćeš tu, pred sobom, u svedivnom Gospodu Isusu. I pritom On će te ispuniti Svojom životvornom Božanskom silom, koja vaskrsava sve duhovne mrtvace, jer je vera naša – „u sili Božjoj“ (1. Kor. 2,5). Ta bezmerno čovekoljubivi Gospod Hristos je zato tu, u našem čovečanskom svetu, da bi se svaki od nas probudio iz grehovne smrti, vaskrsao iz mrtvih, prezreo svoje grehe, i uzaživeo novim životom, životom u Hristu, ispunivši se „svakom punoćom Božjom“. Gle, svaka sveta evanđelska vrlina i jeste tvoje vaskrsenje, zato što je svaka puna božanske vaskrsne i životvorne sile. Pokajanje? – Eto tvog vaskrsenja. Ono te vaskrsava iz mrtvila tvog, iz mrtvovanja tvog u slastima grehovnim. A vera? Eto drugog vaskrsenja tvog, jer te ona vaskrsava na život večni, na radost večnu u poznanju jedinog istinitog Boga i Gospoda. A ljubav? a molitva? a post? a korist? a trpljenje? a ostale svete vrline? – svaka je od njih po vaskrsenje tvoje, po pobeda nad jednom ili nad mnogim smrtima što su u tebi i oko tebe, samo ih prigrli svom dušom, unesi ih u srce svoje, pretvori ih u krv svoju, i neka kroz krvotok celog bića tvog raznose božanske sile što su u njima, i u tebi će umreti sve smrti, i izumreti sve smrtno. I ti ćeš se osećati besmrtan i večan još u ovom svetu, preobražavajući se kroz svete vrline iz sile u silu.
 
5,15
 
Sve je Hristom obasjano, sve osvetljeno, sve je na vidiku, ceo vaš život, i vaša duša, i vaše srce, i vaša savest, a kamoli vaša dela, – zato gledajte kako živite, kako mislite, kako osećate kako postupate. Svi vas čak i s neba vide, najpre sam Gospod, a zatim i svi sveti Anđeli i Svetitelji. Mudrost je živeti evanđelski „uredno“, evanđelski „tačno“ – ἀκριβῶς; a ludost je, ludilo je živeti rasipnički neuredno, trošeći dušu na grehe i poroke. Ko je mudar u očima Gospoda Hrista? Onaj koji zgradu duše svoje zida na vršenju svetih zapovesti Evanđelskih. A ko je lud u očima Gospoda Hrista? Onaj koji ne zida zgradu duše svoje na Evanđelju Spasovom. Jer sve što se zida Gospodom Hristom, odoleva svima burama i olujama i nepogodama iskušenja, greha, smrti i đavola; sve pak što se zida i gradi bez Hrista, i mimo Hrista, i protiv Hrista – lako pada i raspada se čim naiđu oluje iskušenja, oluje grehova i strasti, pogotovu vetar smrti i demonizma (sr. Mt. 7,24-27). Bezbrojni su primeri mudrog, evanđelski mudrog, evanđelski urednog života, a na prvom mestu to su: sveti Apostoli, sveti Mučenici, i svi sveti sledbenici Hristovi, a ispred njih – sam savršeni Sveprimer -Gospod Hristos. Primer pak ludog, rasipničkog života su: bludni sin, lenji sluga sa jednim talantom, i svi slični njima (sr. Lk. 15,11-32; Mt. 25,14-30).
 
5,16
 
Vreme života na zemlji dato nam je da ga evanđelski mudro iskupimo. A iskupljujemo ga neprekidno se spasavajući od zla, koje se razlilo po celom biću vremena, po svima noćima i danima: „jer su dani zli“. Od zla se pak spasavamo jedino Spasiteljem Hristom. Jer nema drugoga bića pod nebom kojim bi se ljudi mogli spasavati od zla, greha, smrti i đavola (sr. D. A. 4,12). Mi otkupljujemo vreme, koje smo grehom prodali zlu, kada ga ispunjujemo Hristovim dobrom pomoću evanđelskih vrlina. Jer samo božansko dobro Hristovo može potisnuti sva zla iz svih „zlih dana“, i pretvoriti ih u dane dobre. „Iskupljujući vreme“ – ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν – znači: ispunjujući sve svoje dane Hristom i Njegovim svetim Evanđeljem, jer jedino On ima sile koja nas spasava od svakoga zla i od svih smrti što su u njemu. Odajući se gresima, mi vreme svoga života prodajemo smrti; a otkupljujemo ga kada se pokajanjem odreknemo svojih grehova, vaskrsnemo iz mrtvih, i uzaživimo evanđelskim vrlinama, koje nas ispunjuju večnim životom. Vreme zemaljskog života dato nam je: da njime steknemo večni život. A on se stiče vršenjem zapovesti Božjih (sr. Mt. 19,17). Posvećujući Hristu sve dane svoje, sve vreme svoje, mi iskupljujemo vreme svoga života, stičemo život večni, i tako ostvarujemo božanski cilj radi koga nam je i dato vreme ovoga života. Uopšte, vreme je i dato ljudima na zemlji, da bude uvod u večnost, uvertira u život večni. Hrišćanin tako i shvata vreme, i sa njegove ontološke i sa njegove egzistencijalne strane. Takvo osećanje vremena, i takvo saznanje o vremenu, hrišćani stiču živeći evanđelski mudro (sr. Kol. 4,5).
Navodeći apostolove reči, sveti Zlatoust blagovesti: Apostol nam savetuje to, ne da budemo lukavi i prevrtljivi, nego reči njegove označavaju ovo: vreme nije vaše; sada ste vi putnici i došljaci i inostranci i tuđinci; ne ištite počasti, ne ištite slave, ne ištite vlasti, ne budite osvetoljubivi; sve podnosite, i time iskupljujte vreme; mnogo ulažite, sve što god bi od vas uzatražili. Reči apostolove su nejasne, pokušaću da ih objasnim primerom. Zamislimo čoveka koji ima sjajnu kuću, zatim kako neki dolaze da je razruše, on im daje mnogo i mnogo, i time izbavlja sebe; tada mi kažemo da je on iskupio sebe. Tako i ti imaš veliku kuću i istinsku veru; dolaze da ti uzmu sve; ti daj sve što zaištu od tebe, samo spasi svoju glavnu dragocenost – τό κειφάλαιον = veru. „Jer su dani zli“, kaže apostol. Šta je to zlo dana? Zlo dana treba da je okolo dana – περὶ τὴν ἡμέραν. Ako ti poznaš šta je zlo u svakome od nas, onda ćeš saznati i šta je zlo dana. Šta je zlo tela? Bolest. A šta je zlo duše? Porok, pokvarenost. Šta je zlo vode? Gorčina. I svake vrste zlo je posuvraćenost oko prirode onoga predmeta kome se pripisuje zlo. Ako dakle i dan može imati zlo, ono treba da je oko samog dana, oko časova, oko videla. Tako i Hristos kaže: Dosta je svakome danu zla svoga (Mt. 6,34). Pomoću ovoga mi možemo shvatiti i ono. Dakle, u kakom smislu apostol naziva dane zlima? u kakom – vreme zlim? On tako naziva ne suštinu – οὐ τὴν οὐσίαν, ne tvorevinu – τά κτίζματα (= tvari, stvari, stvorenja), nego ono što se zbiva u njima – τά ἐν αὐτοῖς γινόμενα. Kao što i mi imamo običaj govoriti: „Imao sam težak i rđav dan“. Međutim, na koji način dan može biti težak sem po onome što se dogodilo u toku dana? A to što se u toku dana događa: dobro je od Boga, a zlo od rđavih ljudi. Sledstveno, ljudi su tvorci svega zlog što se događa u vremenu, zato se i kaže: „zla vremena, rđava vremena“.[6]
Bogozračni um svetog Fotija ovako rasuđuje: Vreme nije naše svojina, jer smo došljaci. Kupuj ga, dakle, i učini svojim. A kako to biva? Ugađanjem Bogu. Jer vreme onda postaje naše – ἵδιος – kada u njemu tvorimo dobra dela, koja će u onom svetu biti proslavljena, kao što će rđava biti osuđena. „Jer su dani zli“. Nisu u njima časovi ili vremena zli, – Bože sačuvaj! – nego zbog zala koja mi činimo u njima, apostol naziva dane zlima. Nije sama priroda dana dobra ili zla. Radi toga i Hristos kaže: „Dosta je svakome danu zla svoga“ (Mt. 6,34): tojest zla koje u njemu biva od nas. „Toga radi ne budite nerazumni“; pošto, veli apostol, zlo cveta i vlada u sadašnjem životu i danima, ne budite nerazumni da vas ono osvoji.[7]
 
5,17
 
„Toga radi“ što vam je vreme dato kao uvod u večnost, kao priprema za život večni, „ne budite nerazumni“. A nerazumni ste ako ga upotrebite na zlo, i tako sebi zaradite smrt, tamu, pakao. Bićete razumni ako poznate šta je volja Božja da činite sa vremenom. Zato sveti apostol naređuje: „Poznajte šta je volja Gospodnja“, jer će vam ona kazati šta Bog hoće od vas, šta On hoće da činite sa vremenom života koje vam je dao, i kojim možete da steknete ili smrt večnu ili život večni. „Nerazumni“ su oni koji neće da znaju za božanski smisao vremena i provode vreme svoga života bez poznanja Boga i volje Božje. To je ludilo. U tom slučaju vreme života koje nam je dato postaje ludnica, u kojoj ludi i luduje protiv svog božanskog naznačenja i naš um, i naša duša, i naše srce, i naša savest.
Sva volja Božja o rodu ljudskom, i o svakom čoveku, kazana je u Hristu Isusu, u Njegovom Evanđelju (sr. Ef. 1,9). Svaki od nas može saznati od Njega šta mu valja činiti da postigne svoje božansko naznačenje u svetu. Otuda, poznati Njega i Njegovo sveto Evanđelje znači: doznati šta Bog hoće da činimo, svi skupa i svaki ponaosob. A volja je Boga Oca da svaki koji veruje u Gospoda Hrista stekne svetost i dobije život večni (sr. Jn. 6,39-40). Znači: razuman je, pred Bogom razuman, čovek koji zna volju Božju i tvori je; a nerazuman je pred Bogom čovek koji ne zna volju Božju i ne tvori je, jer neće da je zna i da je tvori. Mudar je, bogomudar je čovek koji sluša zapovesti Gospodnje i tvori ih, i gradi dom duše svoje kao na nerazrušivom temelju; a lud je pred svemudrim i sveblagim Gospodom, lud je koji to ne čini, već van Gospoda Hrista hoće da osigura svoju dušu, svoj život, svoju besmrtnost, a ustvari on na taj način gradi dom bića svog na pesku, i dom se raspadne i padne čim oluje iskušenja zemaljskih udare na njega (sr. Mt. 7,24-27). „Šta je volja Gospodnja? Volja Gospodnja je da iskupimo sadašnje vreme – τό τὸν παρόντα καιρὸν, ἐξαγοράζεσθαι“.[8]
 
5,18
 
Kao tvorevina Božja, vino je „veoma dobro“; ali kada se zloupotrebi, ono odvodi u razuzdanost, u razvrat, u pokvarenost, u propast. Tu je onda kriva zla volja čovekova. Kao uopšte u ishrani: hrana po sebi ne pogani čoveka, jer je od Boga; čoveka pogani njegova greholjubiva volja, koja prejedanjem i prepijanjem upotrebljava na zlo i hranu i piće. „Čuvajte se, preporučuje Spasitelj, da kako srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom“ (Lk. 21,34). Od toga srca otežaju i u razvrat padaju. Jesti i piti, to je od Boga; ali što je više od toga – „oda zla je“ (Mt. sr. 5,37). I u ishrani se mora biti evanđelski mudar i razuman; i tu važi sveta reč apostolova: „Živite kao mudri, ne kao nemudri“ (Ef. 5,15). Nerazumna upotreba pića vodi u ludorije, u razvrat. Apostol zabranjuje opijati se, a preporučuje piti „po malo vina stomaka radi i čestih bolesti“ (1. Tm. 5,23). To važi i za hranu: ne žderati, ne prejedati se, a jesti da se održava zdravlje.
Sveti Zlatoust bogomudro rasuđuje: Hoćeš da znaš kad je vino dobro? Čuj reči Svetoga Pisma: Podajte vino onima koji su u tuzi, i silovito piće onima koji su u jadu (Prič. 31,6). I s pravom: jer ono zna ublažiti gorčinu i tugu i odagnati jad. „Vino veseli srce čoveku“ (Ps. 103,15). Kako onda dolazi pijanstvo od vina? Ništa ne može proizvoditi suprotna dejstva sebi. Prema tome, pijanstvo nije od vina nego od neumernosti. Vino nam je dato ne radi čega drugog nego radi zdravlja tela; no i tome smeta neumerenost. A počuj i blaženog apostola koji piše i govori Timoteju: „Pij po malo vina, stomaka radi svoga i čestrh svojih bolesti“ (1. Tm. 5,23). Jer Bog radi toga i satvori naša tela srazmernima i da se s malim mogu nasititi, da bi nas time naučio da smo mi stvoreni radi drugog života – πρός ἑτέραν ζωήν. Takav život On je i hteo da nam da od početka; ali pošto mi sami sebe učinismo nedostojnima njega, On ga odloži, i za vreme te odloženosti ne dopušta nam uživati neumereno; jer čašica vina i jedan hleb dovoljno je da napune želudac čovekov. Jer gospodara nad svima životinjama, čoveka, Bog stvori sa malim telom kome treba daleko manje nego životinjama, pokazujući time ne što drugo nego da bismo hitali ka drugom životu. „Ne opijajte se, veli apostol, vinom, u kome je blud“. Jer vino ne spasava nego pogubljuje, ne samo telo nego i dušu.[9]
„Ispunjavajte se Duhom“. Kako? Rađajući plodove Duha: ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje (Gl. 5,22-23). Upražnjavajući vrline Duha, čovek se ispunjuje Duhom, Bogom. Prvi dar Duha, „zalog Duha“ daje se svetom tajnom krštenja i miropomazanja. Jer krštenje nije drugo nego rođenje Duhom Svetim (Jn. 3,5). Ko se rodi Duhom, on zatim treba i da raste Duhom, tojest da se sve više ispunjuje Duhom. Tome ispunjavanju sebe Duhom, tome podvigu oduhovljenja sebe nema mere, jer „Bog Duha ne daje na meru“ (Jn. 3,34). Živeći tako, hrišćanin postaje hram Božji, u kome živi Duh Božji. Sveti apostol piše hrišćanima: „Vi ste hram Božji, i Duh Božji živi u vama“ (1. Kor. 3,16; sr. Rm. 8,9). Hrišćanstvo i nije drugo nego život u Duhu Svetom. Po učenju svetih Otaca, zadobijanje Duha Svetoga pomoću svetih tajni i svetih vrlina i jeste cilj hrišćanskog života. Gde se nalazi, i gde zadobija Duh Sveti? U Crkvi, jedino u Crkvi. Dokaz? – Sveta Pedesetnica: sav Duh Sveti, sa svima svetim darovima, sišao na Crkvu, i zanavek ostao u njoj kao duša njena – duša u Bogočovečanskom telu njenom. Tada se ispunila Spasiteljeva reč: reke vode žive potekle su životom i bićem ljudskim (sr. Jn. 7,38-39). Otuda se samo u Crkvi čovek i može ispunjavati Duhom Svetim, i živeti Njime: biti u Duhu, i Duh u njemu. Spas blagovesti Svojim svetim učenicima: „Duh Sveti u vama obitava (boravi) i u vama će biti“ (Jn. 14,17). Punoćom Svoga Božanstva Duh Sveti živi u Crkvi; otuda u njoj svi darovi Duha (sr. 1. Kor. 12,3-13). I sav čudesni i čudotvorni život Crkve kreće se, biva i jeste u Duhu Svetom. Tu „sve čini – πάντα ἐνεργεῖ“ Duh Sveti po Svojoj svemudroj božanskoj vlasti i volji (1. Kor. 12,11).
Zlatousti Duhonosac blagovesti: Alostol veli: „Ispunjavajte se Duhom“. Je li to u našoj vlasti? Da, u našoj. Jer kada laž, kada ljutinu, kada blud, kada nečistotu, kad gramžljivost oteramo od duše svoje; kada postanemo blagi, žalostivi, dušebrižljivi; kada ne bude u nas lakrdijanja; kada sebe načinimo dostojnima, – šta će onda sprečiti Duha Svetog da nam pristupi i doleti? I On će nam ne prosto pristupiti, nego će ispuniti srce naše. A kada unutra u nama bude takva svetlost, onda nam nikakva vrlina neće biti teška, nego laka i prijatna.[10]
 
5,19-21
 
Pošto je život hrišćana ustvari život u Duhu Svetom, jer „ko nema Duha Hristova, taj nije Njegov“ (Rm. 8,9), to sam život hrišćaninov treba da prohodi u Duhočežnjivom raspoloženju. Zato je život hrišćana neprekidni podvig uduhovljenja i oduhovljenja pomoću svetih božanskih vrlina, koje predvodi i u svako savršenstvo odvodi molitva. Hrišćani se i ispunjuju Duhom Svetim živeći i vaspitavajući sebe i jedan drugog molitvom: „govoreći među sobom u psalmima i slavopojima i pesmama duhovnim, pevajući i pripevajući u srcima svojim Gospodu“. Neprekidno molitveno raspoloženje najbolji je znak da čovek živi u Duhu Svetom. Takav čovek za sve i sva ima razumevanja; i sva zbivanja u sebi i u svetu oko sebe on proprađa molitvom. Jer on svim bićem oseća i zna da se svi konci svih zbivanja nalaze u rukama svemoćnog i svemilostivog Gospoda. I zato hrišćani i zahvaljuju Gospodu „svagda za sve“: zahvaljuju Mu što je stvorio ovako divan svet; što je stvorio čoveka bogolikim i dao mu sposobnosti i sredstva za bogopodobno samousavršavanje; zahvaljuju Mu „svagda“ što imaju Anđele i Arhanđele za svoju svetu braću, što imaju Svetu Trojicu za Boga; zahvaljuju Mu „svagda“ što je ovaj vidljivi svet stvorio kao hram, i ljude u njemu kao sveštenoslužitelje sr. Kol. 1,16-20); zahvaljuju Mu „svagda“ što je rod ljudski spasao Gospodom Hristom od greha, smrti i đavola; zahvaljuju Mu „svagda“ naročito i silno za tako nezamenljivog i sveblagog i svemilog Spasitelja kao što je Gospod Hristos, za Njegov čudesni domostroj spasenja, za Crkvu, za Duha Svetog koji Crkvom i u Crkvi izvršuje neprekidno spasenje sveta, ljudi, ostvaruje bogočovečanski domostroj spasenja kroz vekove i vekove, i to ostvaruje pomoću svetih tajni i svetih vrlina, neobično lakih i pristupačnih za sve ljude svih vremena; i tako nigde kraja njihovom zahvaljivanju„svagda za sve“, „svagda za sve“, „svagda za sve“. No iznad svega mi hrišćani ne prestajemo svim bićem zahvaljivati Bogu i Ocu što nam je dao tako svesavršenog, tako sveidealnog, tako svečudesnog Spasitelja – Gospoda i Bogočoveka Hrista, kakvog zemaljski svet ni zamisliti nije mogao. Sve što je rod ljudski mogao zamisliti kao najidealnijeg i najsavršenijeg Boga i Spasitelja, sve nam je to dato u licu Gospoda Hrista, i to nesravnjeno savršenije, ljupkije i milije, hiljadama puta savršenije i ljupkije i milije. Gledaš Ga, i nikad da Ga se nagledaš! zaista – „što oko ljudsko ne vide“, to nam je Bog Otac dao u čudesnom Gospodu Hristu. Slušaš Ga, i nikad da Ga se naslušaš! zaista – „što uho ljudsko ne ču“, to nam je Bog Otac podario u sladčajšem Gospodu Isusu. Osećaš Ga, voliš Ga, i nikad da Ga se dovoljno naosećaš i navoliš! zaista – „što u srce čoveku ne dođe“, to nam je Bog Otac darovao u svemilostivom i svežalostivom Gospodu Isusu. Hrišćani, ta vi ste hrišćani i time, naročito i time što zahvaljujete „svagda“ i za svaku muku, i za svaku nevolju, i za svaku bedu, jer gle, njih je baš čudotvorni Spas naš i načinio sredstvima našeg spasenja, našeg očišćenja, našeg osvećenja, našeg oboženja, našeg ohristovljenja; a njih je tako mnogo u ovome svetu, i zato je svakome od nas tako lako spasti se pomoću njih. Jer kada je Jedini Čovekoljubac krst Svoj dao nama kao svesilu, blagoslovio kao vrhovno sredstvo osvećenja i svepobedno oruđe spasenja, onda – dobro došla svaka muko, i svaka nevoljo, jer si mi krstom Spasovim i laka i mila i spasonosna! (sr. D. A. 5,41; 2. Kor. 6,10; 12,10; Kol. 1,24; Jevr. 10,34; Jn. 16,33). Dobro došla i ti smrti, svaka smrti, koju doživljujem Hrista Gospoda radi, pravde Njegove radi, Evanđelja Njegovog radi, Crkve Njegove radi, spasenja svoga radi, spasenja braće moje radi. O, da! „zahvaljujući svagda“ Gospodu svečudesnom, što je Bogočovečanskom smrću Svojom najvećeg neprijatelja našeg – smrt, pretvorio u našeg najvećeg prijatelja: jer nas smrću – spasava od smrti!
Raskliktana čudesnom blagovešću Spasovom, hristočežnjiva duša svetog Zlatousta blagovesti: Sveti apostol veli: „zahvaljujući svagda za sve“. Šta – zar treba zahvaljivati za sve što se desi? Da, da! makar to bila bolest, makar to bilo siromaštvo. Zahvaljuj, makar i ne shvatao razlog nečega; u tome se baš i sastoji zahvalnost. Ništa veliko, ništa osobito, ako zahvaljuješ kada si u dobru, kada si zdrav, kada si napredan i srećan. No od tebe se traži da zahvaljuješ kada si u nevoljama i žalostima. Nemoj govoriti ništa sem reči: Hvala Ti, Gospode! No šta ja govorim o nevoljama koje bivaju ovde na zemlji! Za sam pakao treba zahvaljivati Bogu, za kazne u paklu, za muke u paklu. Jer ako budemo pažljivo razmišljali, – nesumnjivo će nam mnogo koristiti i ova stvar: strah od muka u paklu zauzdaće srce naše … Da, kada nas postižu bolesti, nesreće, beda, onda baš i treba silno zahvaljivati Bogu. I to zahvaljivati ne rečima, ne jezikom, nego postupcima, delima, mislima i srcem. Od sve duše treba Mu zahvaljivati. Jer nas On ljubi većma nego naši roditelji; i ljubav Božja se toliko razlikuje od ljubavi naših roditelja, koliko dobro od zla.[11]
Hrišćani su svesni neobične složenosti, zamršenosti i težine duhovnog života; znaju oni da je kroz ovaj život najvidovitiji vođ njihov – neprekidna molitva Bogu, jer ih ona preko svih Svetih i vezuje za Boga, i osigurava im Njime izlaz iz svake teškoće i zla i smrti i pakla. Znaju oni da se nijedna evanđelska vrlina ne može upražnjavati celishodno osim u zajednici „sa svima svetima“, i da celokupan život valja provoditi u smernoj zajednici „sa svima svetima“ od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Stoga se hrišćani neprestano smiravaju pred Svetiteljima Božjim i među sobom: „slušajući se među sobom u strahu Božjem“. I to čine, da se ne bi ogrešili o bližnje, o braću, ako bi isticali volju svoju, nego je uvek samopregorno potčinjavaju volji Božjoj. „Služi svima kao gospodarima, i uskoro će svi postati tvoje sluge, potčinjene tebi vlašću, sigurnijom od vlasti i najsvirepijeg tiranina“.[12]
 
5,22-23
 
Jedan opšti božanski cilj stoji i pred vasionom kao celinom, i pred svakom tvari posebno: da se sve sjedini u Hristu Isusu, živeći u Njemu, Njime i radi Njega. To važi i za muža i za ženu. Kao članovi Crkve oni su dužni ostvariti taj cilj u svome bračnom životu. Gospod Hristos je „glava Crkve“ i „spasitelj tela“ Crkve, zato se Njime određuje, vodi i rukovodi sav međusobni odnos muža i žene, sav život njihov. Muž je glava ženi, zato što je Hristos glava mužu. I to: „muž je glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi“, ne drukče. Kao glava Crkve Gospod Hristos neprestano daje telu Crkvo sve što mu je potrebno za njegov bogočovečanski život i spasavanje svih članova njegovih od greha smrti i đavola. Tako u muž, imajući Hrista za svoju glavu, dobija od Njega sve što mu je potrebno za evanđelski život u svetu: snabdeva ga svim božanskim svetim silama, koje mu celo biće osenjuju Bogom, i tako spasavaju od svakog greha, smrti i đavola. Muž pak, kao glava ženi, sve te božanske sile dužan je prenositi na ženu, i rukovoditi je u njenom evanđelskom životu. Bez glave, telo je mrtvo; tako je i čovek mrtav, ako Hrista ne priznaje za svoju glavu, tojest za izvor svih životnih sila i duha i duše i savesti i srca. Gospod Hristos je glava mužu, ako je ovaj vascelo biće svoje ugradio u bogočovečanski organizam tela Hristovog, Crkve. Muž je glava ženi, sve dok je njemu glava Hristos. Nije li mu Hristos glava, on gine i propada u gresima i smrtima, jer nije u duhovnoj i životnoj zajednici sa Gospodom Hristom, koji je „spasitelj tela“, ali Spasitelj tela Crkve i svih koji su organski delovi toga tela.
Na tom bogočovsčapskom hijerarhiskom poretku zasniva se, stoji i postoji hrišćanski brak, hrišćanska porodnca. Sve se dobija od Hrista kroz poslušnost Hristu. Zato je sve hristoliko, sve – hristodano, sve – hristočežnjivo. „Žene, slušajte svoje muževe kao Gospoda“, ako oni slušaju Gospoda, ako im je On zaista glava, zaista smisao i cilj života, zaista Bog i Gospod. Hrišćanski brak, hrišćanska porodica je crkva u malome. Ona pretstavlja i jeste jedan bogočovečanski organizam, u kome vladaju evanđelski bogočovečanski zakoni, i koji živi svetim i životvornim bogočovečanskim silama.
 
5,24
 
Pošto je porodica – crkva u malome, to joj je za sve i u svemu potreban Gospod Hristos. Kako Crkva u velikome, tako i crkva u malome, uvek je crkva Hristom, uvek je crkva time što je On njena glava, a ona – Njegovo telo. U njoj sve zavisi od Njega: ona Njime živi, Njime postoji, Njime spasava, Njime besmrtuje – slušajući Ga u svemu i služeći Mu celim bićem svojim. U Crkvi: Bog je sve i sva za čoveka. Tako treba da bude i u braku, i u porodici, toj „domaćoj crkvi“. Crkva je najsavršenija organizacija, jer je najsavršeniji organizam: bogočovečanski organizam. U njoj su Bog i čovek sjedinjeni u jedan duhovnoblagodatni bogočovečanski organizam: Bog živi u čoveku i čovekom, i čovek živi u Bogu i Bogom; čovek se u svemu dobrovoljno potčinjava Bogu, usavršava Bogom, „raste rastom Božjim“ – „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Kol. 1,10; Ef. 4,13), ali ne prestaje biti čovek; sve se obavlja i zbiva u duhu bogočovečanske simbioze, bogočovečanskog saživota, bogočovečanske saradnje, bogočovečanske ravnoteže i punoće. Zbog toga je Crkva jedina prava i istinska zajednica, jedino pravo i savršeno društvo: u njoj se i pojedinac usavršava društvom, i društvo pojedincem; i jedan i drugi dobija sile za takav podvig od čudesnog Gospoda Hrista, koji je u isto vreme i glava društvu kao celini, i glava svakome pojedincu kao ličnosti. Stoga van Crkve nema ni pravog društva ni prave ličnosti. To važi i za osnovnu ćeliju društva: brak, porodicu. Ta crkva u malome treba da „sluša Hrista u svemu“. A sluša Ga, ako muž kao „glava ženi“ ispunjuje zapovesti Njegove a žena opet zapovesti muževlje.
 
5,25
 
Poslušnost u Crkvi, tvorenje zapovesti Hristovih je ne mehaničko, automatsko, robotsko, već dobrovoljno, svesno i ljubavno. Tu sve biva iz ljubavi i samom silom ljubavi (sr. Jn. 14,21.23). Poslušnost Hristu u svemu iz ljubavi, – to je vrhovni zakon bogočovečanskog života u Crkvi. Zato je to vrhovni zakon života i u braku. To je prava, istinska, božanska, besmrtna ljubav. Otuda se u braku sve njome rukovodi, njome meri, njome ceni, njome omoćuje. Usavršavanje te ljubavi je beskrajno, jer je ona po svemu božanska. A ničemu božanskom nema kraja.
Glavna odlika te ljubavi je žrtvenost, svežrtvenost. Koji ljubi, svesrdno se i radosno žrtvuje za ljubljenog. Žrtvuje se, da bi mu svojom žrtvom podario i osigurao neprolazna blaga. Primer savršeni: Gospod Hristos. Sav Njegov život, od rođenja pa do vaznesenja, jeste jedna neprekidna žrtva za Crkvu, svežrtveno davanje sebe za nju. Tom svežrtvom On je nju osnovao na Sebi i u Sebi, i dao joj sve božanske svetinje i svete sile, da bi ona pomoću njih spasavala ljude od greha smrti i đavola, i davala im i osiguravala im život večni. Tako svežrtvena ljubav muža za ženu osnov je braka, porodice, te crkve u malome. Izuzetnost i svespasonosnost Hristove bogočovečanske ljubavi se sastoji naročito u tome što je ona ne samo potpuno ovaploćena u telu Crkve nego i proniče sve članove njene, osvećujući ih i spasavajući od svega grehovnog i smrtnog, a ispunjujući ih svim što je božansko, besmrtno i večno.
Obraćajući se mužu, sveti Zlatoust veli: Ti si čuo o velikoj poslušnosti; ti hvališ Pavla i diviš mu se što on, kao neki divan i duhovan učitelj, uređuje naš život. Odlično! Ali čuj šta on zahteva i od tebe: isti primer on navodi i dalje: „Muževi, veli on, ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi Crkvu“. Video si meru poslušnosti? Čuj sada i o meri ljubavi. Hoćeš da se žena pokorava tebi, kao što se Crkva pokorava Hristu? Onda, brini se i sam o njoj, kao Hristos o Crkvi. Makar trebalo žrtvovati dušu za nju, makar trebalo hiljadu puta biti posečen, makar trebalo podneti i pretrpeti svakovrsna stradanja, – nemoj odbiti; no makar i sve to pretrpeo, ne misli da si učinio išta slično onome što je učinio Hristos. Umej da je učiniš pokornom sebi svojom velikom o njoj brigom, ljubavlju, prijateljstvom. Nema veza jačih od ovih, naročito između muža i žene. Slugu je moguće nekada privezati strahom; ali saputnicu života, mater dečiju, vinovnicu svih porodičnih radosti treba privezati za sebe ne strahom i pretnjama, nego ljubavlju i raspoloženošću. Kakav je brak, kada žena trepti od muža? Kakvo zadovoljstvo može uživati muž, koji živi sa ženom kao sa robinjom a ne kao sa slobodnom? Ako što i pretrpiš za nju, ne ropći: jer Hristos to nije radio.[13]
 
5,26
 
Od Svetoga dolazi osvećenje, kao od svetlosti osvetljenje. Crkva, koja sobom obuhvata sve svetove, mogla je biti osvećena samo jednim tako svesvetim i sveobuhvatnim bićem kao što je Bogočovek Gospod Hristos. „Da je osveti“, On „predade sebe za nju“, svega sebe dade za nju, svega sebe ostavi njoj, i na sebi osnova nju. Ceo život Bogočovekov nije drugo nego spasavanje sveta od greha, smrti i đavola, stvaranjem i održavanjem Crkve u svetu. On je biće Crkve ispunio Svojim svejtim božanskim silama, i tako je svu osvetio, te ona svetim tajnama i svetim vrlinama spasava ljude od greha, smrti i đavola. Naročito je to učinio krstivši je Duhom Svetim na dan svete Pedesetnice, da bi i ona sama osvećivala krštavajući Duhom Svetim i vodom (sr. Tit. 3,5; Jn. 3,5). I ona samo tom savršenom i svemoćnom božanskom svetošću očišćava biće ljudsko od svega nesvetog, grehovnog, đavolskog. I sada se u njoj svaki čovek očišćava i osvećuje „kupanjem vodnim, rečju“ – τῷ λουτρῷ τοῦ ὕδατος ἐν ῥήματι“. Reč Božja osvećuje vodu Duhom Svetim. Duh Sveti je nešto nevidljivo, a osvećena voda je nešto vidljivo. Daje se i jedno i drugo, zato što je čovek dvostruko biće: od nevidljivog duha i od vidljivog tela. Kada reč Božja osvećuje mrtvu vodu, kako da ne osveti živu dušu ljudsku, bogoliku i besmrtnu? „Da je osveti očistivši je kupanjem vodnim, rečju“: jer samo sveta sila Hristova, prisutna rečju Božjom u vodi krštenja, očišćava čoveka od svakoga greha, nečistote, đavola, ispunjujući ga svetošću božanskom i Bogom, jer koji se god u Hrista krsti, u Hrista se oblači (sr. Gl. 3,27). U Crkvi sve je od Hrista, i sve u Hristu; sav On u njoj, i sva ona u Njemu.
 
5,27
 
Zato što je sav Hristos u Crkvi i sva ona u Njemu, ona i jeste „slavna, sveta i besprekorna“. Da bi je učinio takvom, On je uneo u nju, ovaplotio u nju, kao u telo Svoje, svu Svoju Bogočovečansku ličnost, sav Svoj bogočovečanski život, i sav Svoj bogočovečanski podvig. U svome najčistijem vidu, ona je sva – On, Bogočovek Hristos, produžen kroza sve vekove i kroza svu večnost. Otuda, ona „nema mrlje ni mane, ili takoga čega“. Zbilja, šta je to što joj nedostaje; šta – zbog čega bi je mogli prekoreti? Zar ona ne očišćava od svih grehova, i od onih najvećih i od onih najmanjih? zar ne oslobađa od svih smrti, i od svih đavola? zar ne prima svakoga koji joj se obrati? zar ne spasava svakoga od greha, smrti i đavola? zar ima kraja njenom čovekoljublju i njenoj moći? A sve to čini u njoj božanska sila Hristova, uvek sveta i uvek svemoćna.
Radi čega je Gospod Hristos došao u svet? Radi Crkve, da nju osnuje u sebi i na sebi, nju – telo Svoje bogočovečansko, u kome On živi svom punoćom božanskih savršenstava Svojih, osvećujući je svu i sve njene sutelesnike, i tako ih spasavajući od greha, smrti i đavola (sr. Kol. 1,22; 2. Kor. 11,2). Svi članovi Crkve svih vekova, puniti se svetošću, i njome proterati iz sebe svaki greh i svako zlo; ispuniti se besmrtnošću, večnim životom, i time isterati iz sebe smrt i sve smrtno i smrtonosno; ispuniti se Bogom, i Njime prognati iz sebe đavola. Tako je spasenje dvostruki podvig: osvećenje sebe i očišćenje sebe. To što je Gospod Hristos učinio za Crkvu i sa Crkvom, ona čini sa svakim članom svojim. Jer svaki član njen doživljuje sav život njen kao svoj, ponavlja sav život njen, javlja se kao crkva u malome. To važi i za porodicu hrišćansku, i za svako društvo hrišćansko (sr. Kol. 1,22; 2. Kor.11,2). Svi članovi Crkve svih vekova, počevši od svetih apostola, živi su i danas u Crkvi, i biće živi uvek. Otuda svaki član Crkve, kao živi delić njenoga tela, živi životom celoga tela, živi „sa svima svetima“, jer su svi dosadanji članovi Crkve savremeni svakom članu Crkve danas, kao što će i oni i mi biti savremeni svima članovima Crkve svih budućih pokolenja sve do Strašnoga suda. U Crkvi je prošlost uvek sadašnjost, i vreme uvek – večnost. Ustvari, u Crkvi vremena nema; sve što je njeno preobražava se u večno kroz bogočovečno.
Sav vođen blagodaću Trosunčanog Gospoda, sveti Zlatoust blagovesti: Sveti apostol veli: „I sebe predade za nju, da je osveti, očistivši je“ (st. 25-26). Znači, ona je bila nečista; znači, ona je imala mrlja; znači, ona je bila ružna i bez vrednosti. A ti, ma kakvu ženu uzeo, tvoja nevesta neće biti onakva kakvom je Hristos obreo Crkvu; niti će se ona toliko razlikovati od tebe, koliko se razlikovala Crkva od Hrista. No ipak On se nije zgadio na nju, niti je omrznuo zbog njene prekomerne ružnoće. Hoćeš da čuješ u čemu se sastojala njena ružnoća? Čuj šta Pavle kaže: „Bejaste negda tama“ (Ef. 5,8). Vidiš li njenu crnoću? Šta je crnje od tame? Ali pogledaj i drskost njenu: „u zloći i zavisti živeći“ (Tit. 3,3). Pogledaj i nečistotu: „ludi i nepokorni“ (tamo). Šta još reći? Ona je bila i bezumna, i bogohulna. Međutim, iako je ona bila takva, On i za nju ružnu tako predade sebe kao za vrlo lepu, kao za voljenu, kao za čudesnu. I primivši je takvu, On je ukrašava i umiva i ne odriče se toga. „Kupanjem vodnim“ omiva njenu nečistotu. „Rečju“, – kakvom? U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I On je ne samo ukrasi, nego je i slavnom učini, te nema mrlje ni mane, ili takoga čega. Ne traži od žene ono što ona nema. Vidiš šta je sve Crkva dobila od Gospoda: Njime je postala slavna, Njime – besprekorna. Na odvraćaj se od žene zbog njene ružnoće. Ona je stvorenje Božje: ti vređaš ne nju nego Onoga koji ju je stvorio. Šta je kriva žena? Nemoj je hvaliti ni za lepotu. Razvratnim dušama je svojstvena i takva pohvala i takva mržnja, pa i sama strasna ljubav. Traži lepotu duše; podražavaj Ženika Crkve. Telesna lepota puna je velike uobraženosti i mnoge nerazumnosti; ona izaziva ljubomoru i čini često da te sumnjiče za gnusne stvari. – No, reći ćeš, ona mi pričinjava zadovoljstvo? Mesec ili dva i mnogo je godinu dana, no ne više; naprotiv, od navike to čudo brzo gubi svoju draž. A ono što je u takvoj lepoti rđavo, to ostaje zauvek: zaslepljenost, nerazumnost, uobraženost. Međutim u zadovoljstvu, koje nije od takve lepote, nema ničeg sličnog; tamo ljubav, otpočevši kako valja, ostaje postojana, pošto je to ljubav prema lepoti duše a ne tela. Tražimo od žene blagorazumnost, skromnost, krotost, to su oznake istinske lepote; a telesnu lepotu nemojmo tražiti, i nemojmo je koriti za ono što ne zavisi od nje. Iskorenimo unutrašnju nečistotu, iščupajmo unutrašnje nedostatke, uništimo duševne mrlje. Takvu lepotu traži Bog. Učinimo ženu lepom za Boga, a ne za sebe. Nemojmo iskati novaca ni spoljašnjeg visokorodstva, nego visokorodstva duše.[14]
 
5,28
 
Koji ljubi, ljubavlju prenosi sebe u ljubljenoga, ovaploćuje se u njemu, i živi u njemu i njime. Na taj način on obogaćuje sebe, udvostručuje sebe, svoje biće. I ljubeći ljubljenog on ustvari ljubi i sebe u njemu, sebe ovaploćenog i živećeg u njemu. Takva je sila bogočovečanske ljubavi; ona je učinila da se Bog ovaploti u čoveka; ona čini da se i onaj koji ljubi ovaploćuje u onoga koga ljubi. Stoga je takva ljubav i postala „prva i najveća zapovest“, prva i najveća dužnost svakog hrišćanina. Ljubeći, hrišćanin živi u dve duše, u dve volje, u dva srca, u dva tela. Njegove misli, njegova osećanja, njegova raspoloženja uvek su razlivena u obe duše, u obe volje, u oba srca, u oba tela. Tako, supruzi ljubavlju žive jedan u drugome, i jedan radi drugoga. Muževi su „dužni ljubiti svoje žene kao svoja tela“, u kojima žive njihove duše, koje su oni ljubavlju preneli u svoje žene. To je nova ljubav, i nova zapovest: ljubiti ženu svoju kao telo svoje. Šta to znači? Znači: ljubiti je bestrasno, bezsladostrasno, celomudreno, kao svog božanskog druga i večnog supruga, kao ovaploćenje svojih evanđelskih stremljenja.
Na koji je način žena telo muža? pita sveti Zlatoust, i odgovara: Čuj šta veli Adam za Evu. Eto sada kost od kostiju mojih, i telo od tela moga (1. Mojs. 2,23). Eva je telo od tela Adamova – σάρξ ἀπό τῆς σαρκὸς τοῦ ᾿Αδάμ.[15]
 
5,29
 
Briga muža o ženi treba da je kao briga Gospoda o Crkvi. Svu brigu Crkve brine sam Gospod, jer je ona telo Njegovo, a On – glava njena. Na koji način Gospod to čini? Na taj – što se sav ovaploćuje u njoj, sa svima Svojim božanskim savršenstvima i silama. On je neprestano hrani. Svojom božanskom Istinom, i Pravdom, i Dobrotom, i Besmrtnošću, i Životom, i Ljubavlju, i svima ostalim bezbrojnim svetinjama i svetim silama. Tako je i muž dužan da tom istom hranom hrani svoju crkvu, svoje telo: suprugu svoju u Gospodu. Jer je ista hrana i za Crkvu u velikome i za crkvu u malome. Čovek se spasava ženom, kao telom svojim o kome božanski svestrano brine, a žena mužem kao glavom svojom koju sluša u svemu. Spasonosna je zapovest i blagovest: muž da čuva ženu „kao i Gospod Crkvu“.
 
5,30
 
„Jer smo udi tela njegova, od mesa njegova i od kostiju njegovih“. – Eto razloga zbog koga sve treba tako da bude, i može da bude, i prirodno je da bude. Pošto smo udi tela Njegova, to i život u nama i među nama treba da bude kao i u telu Njegovom: da se sav kreće, zbiva i biva u božanskoj Istini, i Pravdi, i Ljubavi, i Dobroti, i svemu bogočovečanskom, evanđelskom. Svaki posebno i svi skupa, uvek smo udovi tela Njegova: i ti i ja, i otac i majka, i muž i žena, i svi hrišćani svih vremena. I kao takvi, mi smo organski, sastavni delovi bića Njegova, istine Njegove, života Njegova, večnosti Njegove, bogočovečnosti Njegove. Da smo hrišćani, mi možemo pokazati i dokazati samo na jedan način: svojim blagodatnoduhovnim organskim jedinstvom sa Gospodom Hristom. Kroz svete crkvene tajne mi zaista postajemo – „udi tela njegova, od mesa njegova, i od kostiju njegovih“; a utvrđujemo se u tome svetim vrlinama i blagodatnim podvizima. Šta su hrišćani? Hrišćani su „sutelesnici“ Hristovi (Ef. 3,6); svi sačinjavju čudesni bogočovečanski organizam Njegov: kroz koji, u kome, i radi koga živi On, prevečni Bog Logos. Oko, uvo, ruka, noga, prst, svaki delić tela, svaka ćelijica tela živi i normalno radi samo dok je svim bićem svojim ukopčana u telo, u sav organizam njegov, u sve životne sile njegove. Tako je i svakom hrišćaninu, za njegov hrišćanski život, potrebna sva Crkva, sav Gospod Hristos u njoj, svi svetitelji njeni, sve svete sile njene, sva sveta sredstva njena. Zato Gospod Hristos i izjavljuje da je On u svakom hrišćaninu: ko njih prima, Njega prima; ko njih goni, Njega goni, ko njih hrani, odeva, obilazi, – Njega hrani, Njega odeva, Njega obilazi (sr. Mt. 10,40; 25,35-40; Lk. 10,16; D. A. 9,4; 1. Kor. 8,12).
Navodeći apostolove reči: „jer smo udi tela njegova od mesa njegova, i od kostiju njegovih“, sveti Zlatoust nastavlja: Na koji način? On je postao od naše građe – ἀπό τῆς ἡμετέρας γέγονεν ὕλης, kao što je i Eva telo od tela Adamova. Svakako, apostol s pravom spominje kosti i telo, jer je to najglavnije u nama; telo i kosti. Jedno je kao temelj, a drugo kao građevina. To je, uostalom, očevidno; a na koji način? Kao što je tamo, veli apostol, tolika bliskost, tako i ovde. Šta znači: „od mesa njegova“? Znači: istinski od Njega. A na koji smo to način mi udi tela, Hristova? Na taj što smo se rodili po Njemu – κατ᾽ αὐτόν. A kako „od tela“ – ἐκ τῆς σαρκός“? To znate vi koji imate udela u tajnama: pomoću toga mi se odmah preobražavamo presazdajemo – ἀναπλατόμεθα. Kao što se On rodio od Duha Svetoga, tako se i mi rađamo u krštenju; postajemo telo Njelovo. A ako mi to ne postajemo, kako onda saglasiti sa tim reči: „od mesa njegova i od kostiju njegovih“? Pritom obrati pažnju: Adam je stvoren, Hristos je rođen; iz rebra Adamova izađe raspadljivost, iz rebra Hristova isteče život; u raju izniče smrt, na krstu ona bi uništena. Kao što je dakle Sin Božji – naše prirode = τῆς ἡμετέρας φύσεως, tako smo mi – Njegove suštine = οὓτως ἡμεῖς τῆς οὐσίας αὐτοῦ; i kao što On ima nas u sebi, tako i mi imamo Njega u nama.[16]
Ako je žena telo muža, onda, veli sveti apostol, neka se on stara o njoj kao o svom telu. Pošto znamo da je Ženik Crkve, i mi postali udi Njegovi životom u Duhu Svetom – διὰ τῆς ἐν Πνεύματι ζωῆς, onda podražavajmo ljubav Hristovu prema Crkvi.[17]
Reči svetog apostolv: „jer smo udi tela njegova, od mesa njegova i od kostiju njegovih“ blaženi Teodorit ovako objašnjava: Kao što je Eva sazdana iz Adama – ἐκ τοῦ ᾿Αδάμ, tako smo mi iz Gospoda Hrista – ἐκ τοῦ Δεσπότου Χριστοῦ. Sa Njim se pogrebavamo i sa Njim vaskrsavamo u krštenju, jedemo telo Njegovo n pijemo krv Njegovu.[18]
 
5,31
 
Od čudesne tajne Crkve Hristove ima i u hrišćanskim supruzima. U njima se u mnogome odslikava biće i život Crkve. Dvoje supruga, to je na prvom mestu duhovno organsko sjedinjenje duša blagodaću Hristovom. I ono se, sveto i blagodatno, prenosi na sav njihov život udvoje. Oni postaju jedna duša u jednom telu evanđelskom ljubavlju, koja jače i trajnije sjedinjuje nego ma koja sila na svetu.
 
5,32
 
Posredi je „velika tajna“, najveća u svima našim svetovima: Hristos i Crkva. Rodu ljudskom nedostaje i uma i reči da makar priblnžno izrazi tu presvetu i preveliku tajnu. Hristos je u isto vreme Bog Logos i čovek, Bog Logos i Crkva; Bog Logos sa telom na nebu i u telu Svom, Crkvi, na zemlji. Zar to nije „velika tajna“? Članovi Crkve sačinjavaju jedan organizam, jedno telo, pa ipak svaki ostaje potpuno posebna ličnost. Zar to nije „velika tajna“? U Crkvi je sve saborno, pa ipak sve lično; svaki živi u svima, i svi u svakome, pa ipak je svačiji život njegov vlastiti život, i svačija ličnost njegova vlastita ličnost. Zar to nije „velika tajna“? U Crkvi žive toliki grešnici, pa ipak je ona sva „sveta i besprekorna“, bez ikakve mane i mrlje. Zar to nije „velika tajna“? I tako redom, od najmanjeg do najvećeg, u Crkvi je sve „velika gajna“, jer je u svemu prisutan sav čudesni Gospod Hristos sa svima Svojim bezbrojnim bogočovečanskim tajnama. Zato Crkva pretstavlja najveće čudo za sve stvorene svetove čudo kome se i Anđeli na nebu dive. U njenu jedinstvenu blagovest, u njeno svebožansko Evanđelje žele i Anđeli da zavire, jer se i njima „kroz Crkvu otkriva mnogarazlična premudrost Božja“ (Ef. 3,10; 1. Ptr. 1,12).
Bogočovek Hristos je u Crkvi Svojoj sjedinio „sve što je na nebu i što je na zemlji“ (Ef. 1,10); sve tajne neba i zemlje slile su se u jednu tajnu, i tako se dobila „velika tajna“, svetajna: Crkva. Ta „velika tajna“ proniče sve članove Crkve, sav njihov život, sve njihove odnose. Zato je u Crkvi sve – čudo, sve – tajna „pače smisla“ = iznad razuma. Tu ništa nije prosto, ništa jednostavno, ništa sporedno, ništa maloznačajno, jer je sve bogočovečansko, sve blagodatno, sve organski povezano u jedan bogočovečanski organizam, u jednu sveobuhvatnu bogočovečansku „veliku tajnu“, svetajnu.
 
5,33
 
Hrišćanin je hrišćanin kada svom dušom svojom, svim srcem svojim, svim bićem svojim izvire iz Hrista: kada sva svoja osećanja, sve svoje misli, sve svoje želje, sav svoj život izvodi iz Njega i ispunjuje Njime. To je ono što svemu njegovom daje besmrtnu božansku vrednost. I kada voli sebe, on voli ono što je Hristovo u njemu. Inače bi bio bezumni samoljubac. Sveti apostol preporučuje da svaki ljubi svoju ženu „kao i sebe samoga“. Kako to hrišćanin ljubi sebe samoga; šta to znači? To znači da hrišćanin ljubi ono što je Hristovo u njemu: Hristovu Istinu, Hristovu Pravdu, Hristovu Ljubav, Hristovu Dobrotu, i ostale evanđelske svetinje, koje je on putem evanđelskih podviga pretvorio u svoju prirodu, u svoju dušu, u svoju savest, u svoje ja, u svoje „sebe“. I ljubeći „sebe“, On ustvari ljubi ono što je Hristovo, božansko, večno, ali se putem svetih tajni i svetih vrlina stopilo s njegovom prirodom, slilo sa njegovom dušom, i postalo bićem njegova bića, suštinom njegove suštine. Tu nema ničeg od samoživog i sebičnog i grehovnog samoljublja. Hrišćanin ljubi svoju hristoliku dušu i Hristova bogatstva u njoj. Otuda zapovest: „da svaki ljubi onako svoju ženu kao i sebe samoga“, znači: da svaki ljubi u njoj ono što je božansko, besmrtno, večno, bogočovečno; da je ljubi Hristom i radi Hrista. Jedino se tako hrišćanski supruzi spasavaju od sladostrasnog i grehovnog samoljublja. A žena, imajući tako hristoljubivog muža – „da se boji svoga muža“. Jer on treba da rukovodi njihovom malom crkvom, crkvom udvoje. Na njemu je i odgovornost i čast; a na njoj – ushićenje, i bojazan da to ne izgubi. „Tajna je ova velika“ – τὸ μυστήριον τοῦτο μέγα ἐστίν“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XVII, 1; sol. 117.
  2. Rm. 8,37 (Zor. A. St.).
  3. Sveti Zlatoust, tamo, 2, 3; sol. 118. 119. 120.
  4. Sv. Fotije kod Ikumenija, tamo, ad los.; sol. 1237 A. V.
  5. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XVIII, 1; sol. 122.
  6. tamo, Homil. XIX, 1; sol. 127-128.
  7. Ikumenije, tamo, ad los.; so1. 1240 D – 1241 A.
  8. Ikumenije, tamo, ad los. 1241 A.
  9. tamo, 1. 2; sol. 128-129.
  10. Sv. Zlatoust, tamo, 2; sol. 129.
  11. tamo; sol. 129. 130.
  12. Sv. Zlatoust, tamo, 5; sol. 134.
  13. tamo, Nomil. XX, 2; sol. 136-137.
  14. tamo, 2. 3; sol. 137. 138.
  15. tamo, 3.; sol. 139.
  16. tamo, 3. 4; sol. 139
  17. Sveti Damaskin, In Erhes. s. 5, v. 30; R. gr. t. 95, 852 A
  18. Interpr. in Ephes. s. 5, v. 30; R. gr. t. 82, sol. 548 S.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Nije džabe rekao besmrtni Ava: „Teško je biti hrišćanin, još teže je biti pravoslavni hrišćanin, a najteže je biti srpski pravoslavni hrišćanin.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *