NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
4,1-32
 
EFES. 4,1-32: 1 „Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno – ἀξίως – zvanja u koje ste pozvani, 2 sa svakim smirenoumljem – μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης – i krotošću, s trpljenjem, trpeći jedan drugog u ljubavi, 3 starajući se držati jedinstvo duha svezom mira. 4 Jedno telo i jedan duh, kao što ste i pozvani u jednoj nadi zvanja svoga; 5 jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje; 6 jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima i kroz sve i u svima nama.
7 Ali svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova. 8 Zato kaže: „Uzišavši na visinu zaplenio si plen, i dade ljudima dare“. 9 A „uziđe“ šta znači ako ne to, da je to Onaj koji najpre siđe u najdonja mesta zemlje? 10 Koji siđe, to je onaj isti koji i uziđe iznad svih nebesa da ispuni sve – ἵνα πληρώσῃ τὰ πάντα. 11 I On dade jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, 12 na usavršavanje svetih za delo službe, na sazidanje tela Hristova – εἰς οἰκοδομὴν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ, 13 dok dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega, u čoveka savršena u meru rasta visine Hristove – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= u meru rasta punoće Hristove), 14 da ne budemo više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke prevarom ljudskom, lukavstvom, radi zavođenja u zabludu, 15 nego istinujući u ljubavi – ἀληθεύοντες δὲ[1] ἐν ἀγάπῃ – da u svemu rastemo u onome koji je glava: Hristos, 16 iz koga sve telo, skladno sastavljano i sklapano onim što svaki zglavak pomaže, radeći prema meri svakoga uda, čini da telo raste na sazidanje samoga sebe u ljubavi.
17 Ovo dakle govorim i svedočim u Gospodu: da više ne hodite kao što hode neznabošci u praznosti uma svoga – ἐν ματαιότητι τοῦ νοὸς αὐτῶν (= u taštini, u sujeti uma svoga), 18 imajući razum pomračen – ἐσκοτισμένοι τῇ διανοίᾳ -, budući otuđeni od života Božjega zbog neznanja koje je u njima, zbog okamenjenja srca svojih; 19 oni izgubivši svaki osećaj, predadoše se uživanjima, na činjenje svake nečistoge nenasito. 20 Ali vi tako ne poznaste Hrista, 21 jer ga čuste i u njemu se naučiste, kao što je istina u Isusu: 22 da odbacite, po ranijem življenju, staroga čoveka, koji se raspada u željama prevarljivim, 23 a da se obnovite duhom uma svoga – ἀνανεοῦσθαι δὲ τῷ πνεύματι τοῦ νοὸς ὑμῶν 24 i obučete u novog čoveka, koji je stvoren po Bogu – κατὰ Θεὸν – u pravdi i svetosti istine.
25 Zato odbacite laž, govorite istinu svaki sa svojim bližnjim; jer smo udi jedan drugome. 26 Gnjevite se i ne grešite; sunce da ne zađe u gnjevu vašem; 27 niti dajite mesta đavolu. 28 Koji je krao, više da ne krade, nego neka se većma trudi, da bi, čineći dobro rukama svojim, imao šta davati onome koji je u oskudici. 29 Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra, za napredovanje vere, da da blagodat onima koji slušaju. 30 I ne ožalošćavajte Svetoga Duha Božjega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja – ἐν ᾧ ἐσφραγίσθητε εἰς ἡμέραν ἀπολυτρώσεως (iskupljenja). 31 Svaka gorčina i gnjev i ljutina i vika i hula neka je daleko od vas, sa svakom zloćom. 32 A budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“.
 
4,1
 
Ma gde bio, ma u kom se položaju nalazio, apostol Pavle je uvek „u Gospodu“. Bacite ga u tamnicu, on će i tamo biti „u Gospodu“; bacite ga u okove, u vatru, u vodu, on je i tamo „u Gospodu“; bacite ga i u sam pakao, on će i tamo biti „u Gospodu“.
Evo, on je sužanj, ali – „sužanj u Gospodu“, sužanj radi Gospoda. On je zaista obukao sebe u Hrista, i sav je u Njemu svim srcem, svom dušom, svim bićem. Ništa njegovo nije izvan Hrista. On se zaista sav ispunio „svakom punoćom Božjom“ (Ef. 3,19), i sav živi u Hristu, i sav Hristos u njemu. On je taj koji izjavljuje: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2,20). Na njemu se najbolje vidi šta znači: živeti, vladati se dostojno hrišćanskog zvanja. A hrišćani su pozvani da žive „dostojno evanđelja Hristova“ (Flb. 1,27). „dostojno Boga“ koji ih je pozvao u Svoje carstvo i slavu (1. Sol. 2,12; sr. Kol. 1,10). Drugim rečima: hrišćani su pozvani da žive u ovaploćenom Bogu i ovaploćenim Bogom, Gospodom našim Isusom Hristom; da žive u Crkvi i Crkvom, jer je ona „telo njegovo“ i „punoća“ Njega „koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1,23). Poziv je hrišćana da ostvare u sebi večni plan Božji o čoveku (Ef. 1,1-5.10). I oni ga ostvaruju živeći Hristom i u Hristu, Crkvom i u Crkvi.
Crkva – punoća Bogočoveka Gospoda Hrista. Kako u njoj živeti tebi i meni? Gle, ti si hrišćanin time što si svetim krštenjem postao živi, organski deo bogočovečanskog tela Crkve, sutelesnik njen, opkoljen Bogom sa svih strana, saovaploćen Njemu, Njegovoj Božanskoj punoći. I ti živiš Njime kao oko telom, kao oko glavom; ti se hraniš krvlju toga tela i srcem njegovim: srcem Boga živoga i istinoga, i dušom Boga živoga, i voljom, i duhom, i svim onim što je Njegovo. Sve svoje saovaplotiti Njegovom: srce svoje – srcu Njegovom, dušu svoju – duši Njegovoj, volju – volji, život – životu, da bi se blagodatno ujedinio sa Njim, i tako postao jedan duh s Gospodom. Jer „ko se Gospoda drži jedan je duh s Gospodom“ (1. Kor. 6,17): jedno srce, jedna duša, jedna volja, jedno telo pod jednom glavom. A sve to i jeste – Crkva, Crkva, Crkva! O, tajne nad tajnama! O, čuda nad svima čudesima! O, Boga nad svima bogovima! O, ljubavi nad svima ljubavima! O, jedinog istinskog čovekoljublja! Zato „molim vas, da se vladate dostojno zvanja u koje ste pozvani“. A zvanje?Ispuniti se svakom punoćom Božjom. I tome svetom zvanju ja radosno robujem: robujem u slobodi, robujem u tamnici, robujem u duši, robujem u savesti, robujem u vascelom biću svom, robujem u vascelom životu svom, robujem u večnostima svojim, neka ih je bezbroj, sve su one radosno roblje Gospoda i Hrista mog! Njega radi okovan sam dobrovoljno u sve božanske okove. – Ljubav Njegova? O, zlatnih i slatkih okova Njegovih! – Vera Njegova? O, divnih bisernih okova Njegovih! Istina Njegova? Pravda Njegova? Dobrota Njegova? Blagost Njegova? Čovekoljublje Njegovo? Život Njegov? Krst Njegov? Vaskrsenje Njegovo? Vaznesenje Njegovo? Crkva Njegova? – O, da slatkih preslatkih okova mnogoželjnih! Radi njih: sve večnosti moje – robovi su Tvoji, o Gospode neiskazani!
Zbog toga sva stradanja za Hrista hrišćaninu su dobrodošla: i usto mnogoželjena i mila i draga: i telesni okovi i tamiice i smrti. Ta vaskrsnom silom Hrmstovom hrišćanin raskida okove smrti kao trulu paučinu, a telesne okove radi Gospoda nosi sa heruvimskom radošću. Jer je čovek Hristom zaista postao heruvimski nadsmrtan i svemoćan i sveradostan. Zato, po rečima Svetoga Zlatousta: „Ništa nije tako slavno kao okovi radi Hrista. Biti sužanj radi Hrista slavnije je nego biti apostol, nego biti učitelj, nego biti evanđelist. Ko voli Hrista, shvata ove reči. Ko luduje i sagoreva za Gospodom – εἴ τις μαίνεται καί περικαίεται τοῦ Δεσπότου, zna silu okova. Sužanjstvo radi Hrista Pavle bi više voleo nego život na nebesima. Njegove okovane ruke blistavije su od svakoga zlata, od svake krune carske. Venac od dragog kamenja na glavi ne blista tako kao železni okovi radi Hrista. Tada tamnica postaje svetlija od carskih palata. Šta kažem: od carskih palata? Ta svetlija i od samoga neba, jer ima u sebi sužnja Hristovog. Ko voli Hrista, zna ovu vrednost, zna ovu vrlinu, zna koliko je blaga donelo rodu ljudskom sužanjstvo radi Hrista.[2]
Vaskrsli Gospod ispunjuje duše Svojih sledbenika neprolaznom radošću, koju nikakva stradanja ne mogu pretvoriti u žalost. Šta govorim? Ta stradanja za Hrista samo je uvećavaju i obeskonačnuju i ovečnuju; sramote za Hrista, i stradanja za Hrista, i smrti za Hrista – postaju blaženstvo nad blaženstvima. Nema sumnje, drugi Pavle – Sveti Zlatoust izražava ne samo svoje hristočežnjivo i bogoblaženo raspoloženje, nego i svih hristoljubaca i hristočežnjivaca, kada izjavljuje: „Koji znaju ljubav Hristovu, sramotu radi Hrista smatraju blaženstvom većim od svakog blaženstva. Ako bi mi ko davao ili celo nebo ili Pavlove okove, ja bih pretpostavio okove. Ako bi ko hteo da me smesti ili sa Anđelima na nebu ili sa Pavlom, okovanim u tamnici, ja bih izabrao tamnicu. Ako bi ko hteo da me učnni jednom od Sila koje okružuju nebo i presto Božji ili ovakvim sužnjem, ja bih više voleo da postanem takav sužanj. I s pravom: jer ništa nema blaženije od tih okova. Ništa nema bolje nego stradati radi Hrista. Ja veličam Pavla ne toliko što je bio uznesen u raj, koliko što je bio vrgnut u tamnicu. Ja ga veličam ne toliko što je čuo neiskazane reči, koliko što je bio u okovima. Ja ga veličam ne toliko što je bio odnesen do trećega neba, koliko zbog okova. A da su okovi više od svega toga, on je to znao i sam. Evo čuj, on nije rekao: molim vas ja koji sam čuo neiskazane reči. Nego šta? „Molim vas ja sužanj u Gospodu“.[3]
Nama se darova od Boga ne samo vera u Hrista, nego i stradalje za Hrista. Zato sveti apostol Pavle blagovesti svima hrišćanima: „Vama se darova Hrista radi ne samo da Ga verujete nego i da stradate za Njega“ (Flb. 1,29). „Zaista je to najveći dar, veći od svih drugih: veći od dara zaustaviti sunce i mesec, i od dara pokrenuti svet. To je veće nego imati vlast nad đavolima, nego izgoniti đavole. Đavoli pate ne toliko kada ih mi izgonimo verom, koliko kada vide gde mi: radi Hrista stradamo i nalazimo se u okovima. To nam daje veliku slobodu ka Hristu. Dobro je biti u okovima radi Hrista ne zato što nam dostavljaju Carstvo, već zato što to biva radi Hrista. Ja veličam okove ne zato što prenose na nebo, nego zato što bivaju radi Gospodara neba“.[4]
 
4,2
 
Živeći u Hristu, hrišćanin živi „sa svakim smirenoumljem“ – μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης. Smirenoumlje je evanđelsko raspoloženje duše, kojim hrišćanin sav um svoj i celo srce svoje drži u Gospodu Isusu (sr. Flb. 4,7), te stoga misli „o onome što je gore a ne što je na zemlji“ (Kol. 3,2), o onome „što je u Hristu Isusu“ (Flb. 2,5). U smirenoumlju čovek svaku svoju misao, i osećanje, sve svoje umovanje kontroliše Gospodom Hristom; i ne samo to, nego ga i izvodi iz Njega i svodi na Njega. Svaka misao postaje hristomisao; svako osećanje – hristoosećanje. Smirenoumlje nije drugo do hristoumlje. Imati um Hristov, – to je smirenoumlje. „Mi um Hristov imamo“, izjavljuje sveti apostol Pavle (1. Kor. 2,16): mi umom Hristovim umujemo o svemu: o Bogu, o svetu, o ljudima, o duši, i o celokupnoj tvorevini. – Smirenouman čovek iskreno smatra sebe ništavnim pred Bogom i ljudima. Na svoje evanđelske vrline, kojih uvek ima, on gleda kao da ne postoje. Zato se stalno sve više i više smirava pred Bogom i ljudima. On s radošću čini druge ljude većima od sebe (sr. Flb. 2,3). Zbog svega toga, smirenoumlje je klimat duše, u kome savršeno uspeva sve evanđelsko a gine sve neevanđelsko.
Nasuprot smirenoumlju stoji gordoumlje. Ono je u svemu suprotno smirenoumlju: i u mislima i u životu čovek se oslanja samo na sebe, na svoj um, na svoj razum. Zato je takav čovek javno ili potajno gord. On hoće da je nezavisan, samostalan, autonoman u svemu, i autarkičan, samodovoljan: da bude „čist čovek“, da njegov razum bude „čisti razum“, i njegova misao „čista misao“. Drugim rečima, da potpuno bude nezavisan, na prvom mestu, od Boga: da se Bog ne meša ni u šta njegovo, a najpre u njegovo umovanje o svetu, i svemu. Ali, baš u tome čovek nije samostalan; jer takav način mišljenja i života odavno je u potpunosti ostvario đavo, a ljudi samo kaskaju za njim, ili bauljaju. Živeti bez Boga i misliti bez Boga, – u tome je sav đavo. U sebi gledati sve i sva; živeti samo sobom, u sebi i za sebe, – to je đavo, i nema drugog. Kada ljudi tako umuju, umovanje im je najmanje samostalno, najmanje ljudsko, jer je svo pozajmljeno od đavola. U krajnjoj liniji, gordoumlje nije drugo do đavoumlje.
Smirenoumlje je uvek praćeno krotošću i trpljenjem. Smirenouman čovek zna da ništa ne biva bez Božijeg proviđenja: zato je krotak i trpeljiv u svemu što ga snađe, pa makar to bile najljuće nevolje i muke. U tome za ugled on ima apostole i proroke (Jak. 5,8-10), a pre svega krotkog i dugotrpeljivog Gospoda Isusa (Mt. 11,29). Ali sve to troje: smirenoumlje, i krotost, i trpljenje, samo ljubavlju stoje i ljubavlju postoje. Jedino ko ima evanđelske ljubavi u duši, može imati ove tri vrline, i zaista biti i smiren i krotak i trpeljiv prema ljudima. Hrišćani žive dostojno svoga zvanja kada ove tri vrline vrše „u ljubavi“, s ljubavlju: „trpeći jedan drugoga u ljubavi“. Samo ljubav evanđelska daje sile čoveku da bude istinski smeran, i krotak, i trpeljiv prema ljudima, iako su njihove mane i gresi očigledni.
Smirenoumlje? Mera mu je smirenost Gospoda Hrista: Bog se spustio sa nebeskih i nadnebeskih visina do nadno pakla: spustio se Svojom dušom ljudskom, da iz pakla izvede palog Adama, palog i propalog, gordošću satanskom oborenog i ogrehovljenog i usmrćenog i opaklenog. Adama, i u njemu rod ljudski. A nama, koliko se tek nama valja smiravati? Poput Bogočovska. On je taj put smirenja prošao radi nas: da bismo i mi takvim smirenjem spasavali sebe iz pakla gordosti, grehovnosti, đavolskog samoljublja i samodovoljposti. I još da bismo stekli Hristovo smirenoumlje, koje se iz ljubavi prema sabratu – čoveku, spušta za njim do nadno njegovog pakla, samo da ga izvuče otuda, da ga spase. Jer ti sve dotle ne voliš evanđelskom ljubavlju svoga sabrata čoveka, dok svim bićem ne kreneš da ga spasavaš od njegovih grehova, od njegovih smrti, od njegovih đavola, od njegovih paklova. A u svemu tome tebi je kao dah neophodna krotost golgotska, koja se i na krstu s ljubavlju moli za neprijatelje; a uz krotost neophodno i trpljenje hristovsko: jer kako ćeš bez njega podneti sabrata čoveka, u kome je greh i gresi, smrt i smrti, smrad i smradovi. Ljubav tvoja mora da se stalno naoružava krstom i trpljenjem, ako hoćeš da imaš snage podnositi grehe svojih bližnjih i ljubiti ih i u gresima njihovim, i u padovima njihovim, i u smrtima njihovim. „Trpeći jedan drugoga u ljubavi“; a ta blagovest znači: trpeći grehe i mane jedan drugoga u ljubavi, u Hristovoj ljubavi. Bez te ljubavi, ljudi ne mogu dugo trpeti grehe jedan drugoga, već stanu mrzeti jedan drugoga zbog greha, i goniti jedan drugoga zbog greha, i mučiti, i ubijati jedan drugoga zbog greha. A ti si Hristov? Onda ljubav tvoja mora biti satkana od krotosti i trpljenja i smirenja. Smiri se, ponizi se Hrista radi pred grešnim bratom, da bi ga krotko i blago u ljubavi koja pokriva grehe izlečio od greha, od smrti od svih neduga njegovih. A za takvo smirenoumlja i krotost i blagost i sveopraštajuću ljubav, u dušu tvoju slivaće se s neba bujice Hristove blagodati, koja svojom nebočežnjivom silom uznosi i tebe i brata tvog u svetle nebeske svetove Carstva Hristova.
Kako hoditi „dostojno zvanja“? „Sa svakim smirenoumljem“. Ko je takav, veli Sveti Zlatoust, hodi dostojno zvanja: smirenoumlje je temelj svake vrline. Ako si smiren i imaš na umu ko si i kako si spasen, i to sećanje ti služi kao pobuda za vrlinu, ti se nećeš gorditi ni okovima ni onim što sam rekao, nego ćeš, znajući da je sve to u tebe dar blagodati, smiravati sebe. Smirenouman čovek može biti zahvalnim slugom i pamtiti učinjena mu dobra. Jer šta imaš što nisi primio? pita sveti apostol (1. Kor. 4,7). No čuj šta on još kaže: „Potrudih se više od sviju, ali ne ja nego blagodat Božja koja je sa mnom“ (1. Kor. 15,10). – „Sa svakim smirenoumljem“, znači: ne samo u rečima i ne samo u delima, nego i u držanju i u tonu reči. Ne ponašaj se prema jednome smireno a prema drugome drsko; budi smiren prema svakome, pa bio to tvoj prijatelj ili neprijatelj, znatan ili ništavan čovek: u tome se sastoji smirenoumlje. Tako i u drugim pothvatima budi smiren. Jer čuj šta Hristos kaže: „Blaženi siromašni duhom“ (Mt. 5,3), – i ovo stavlja kao prvo blaženstvo. Zbog toga i apostol veli: „sa smirenoumljem i krotošću i trpljenjem“. Jer neko je smiren, ali je naprasit i gnevljiv; takvome smirenost ne koristi ništa: jer često pod uticajem gnjeva on sve izgubi. „Trpeći jedan drugoga u ljubavi“, veli sveti apostol. Kako može trpeti onaj koji je gnevljiv i klevetnik? Apostol kazuje način: ljubavlju. Ako ti ne trpiš svoga bližnjega, kako će onda tebe trpeti Bog? Ako ti ne podnosiš svoga saroba, kako će tebe podnositi Gospodar? Gde ima ljubavi, tu se sve može podneti.[5]
 
4,3
 
Jedinstvo hrišćana stvara i daje Duh Sveti: sve duše njihove On blagodaću sjedinjuje u jednu dušu, sva srca – u jedno srce (sr. D. A. 4,32). Da bi se održali u tom spasonosnom jedinstvu, hrišćanima su potrebni lični napori, lični podvizi: staranja o životu u svetim tajnama i svetim vrlinama. Jer hrišćanin otkida sebe od tog jedinstva u Duhu Svetom kada živi nesveto, poročno, greholjubivo. Samo ono što sjedinjuje sa Duhom Svetim održava hrišćane i u međusobnom jedinstvu. A to su vrline Duha: ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje (Gl. 5,22). Staranjem za njih održava se „jedinstvo Duha u svezi mira“. To znači: jedinstvo zavisi od našeg truda, od našeg napora. A najpre od naše evanđelske ljubavi. Jer je evanđelska ljubav sjedinilačka sila, koja prvo sjedinjuje čoveka sa Bogom, pa zatim i sa ljudima koji su u Bogu. U njoj je i „sveza mira“, mirom povezuje sve ljude u Bogu. A taj mir je „mir Božji“, i njegova je stvaralačka sila božanska ljubav. Božanska pak ljubav jeste „sveza savršenstva“ koja sjedinjuje sve što je savršeno u hrišćanima, sjedinjujući ih na taj način u jednu dušu, u jedno srce, u jedno telo – telo Crkve (sr. Kol. 3,14-15). Ta božanska ljubav Duha Svetoga, i ostale vrline u njoj, i jeste ono što drži i održava jedinstvo Crkve, tela Crkve, duha Crkve, života Crkve (sr. Ef. 4,15-16).
Hrišćaninu valja biti heruvimski vidovitim, da bi sagledao sebe i svoju sabraću u svima padovima, u svima gresima, u svima smrtima, u svima paklovima, i onda ih s ljubavlju spasavao Hristom, najpre sebe iz svakoga greha, iz svake smrti, iz svakog pakla. A to može? Ako duh svoj drži u jedinstvu sa Duhom Hristovim, Duhom Svetim. Pomoću? Svetih tajni i svetih vrlina. Tada se duh njegov oslobađa grehova i njegovih okova, smrti i njenih okova, i mir božanski prohodi vascelo biće njegovo: mir koji prevazilazi svaki um (Flb. 4,7). Zato, staraj se držati jedinstvo duha svog svezom mira, koje Gospod daje za sveti život u svetim vrlinama kroz svete tajne. Šta je to što ujedinjuje duh tvoj u tebi? Trojično bogoliko jedinstvo, usavršeno blagodaću svetih tajni i svetih vrlina u Crkvi Hristovoj. Bez toga: duh je tvoj razbijen gresima, rastrgan i iskidan smrtima, rasejan i razvejan đavolima. Jedino, ako duh tvoj Duhom Svetim živuje i očišćava sebe, on tajanstveno svetli i blista trojičnim jedinstvom – svjetljejetsja trojičeskim jedinstvom svjaščenotajnje. Samo je tu, samo u tome – sveto i božansko i blaženo jedinstvo duha tvog, čoveče! A izvan Svete Trojice – Božanske Jedinice, sav si rasut, razbijen, razatomljen, izmolekilen, dezintegriran, i nikako da se sabereš; a u svakom deliću tvoje grehom razbijene i razjedinjene duše – po bezbroj muka. Onda si uvek i samo – legion. Kako ti je ime? Avaj – legion. A ti znaš, iz Božje knjige znaš: samo kraj nogu Isusovih možeš se isceliti od legiona što je u tebi, od legioniziranosti tvoje duše što je u tebi od greha i zla. Jer greh i zlo nose u prirodi svojoj silu koja razbija, razjedinjuje, sitni, drobi dušu u bezbroj razlomaka i odlomaka, a svaki od njih boli, boli, boli. I bolu tvom i mom ime je – legion.
Sveti Zlatoust blagovesti: Šta je jedinstvo duha? Kao što u telu duša sve obuhvata i drži u jedinstvu ono što postoji u raznim delovima tela, tako i ovde. No duša je data još i zato, da ujedini ljude razne po poreklu i po načinu života. Jer starac i mladić, siromah i bogat, dete i momak, muž i žena, i svako biće obdareno dušom sačinjava izvesno jedinstvo; i ovo jedinstvo je veće nego jedinstvo tela. Duhovno srodstvo je veće od telesnog: duhovno jedinstvo je savršenije. Kao što oganj, pavši na suva drva, sve ih pretvori u jednu vatru, a kada padne na vlažna niti ih zapali niti sjedini, tako biva i ovde: hladnoća duševna ne doprinosi sjedinjenju, nego toplota duševna većinom svakoga privlači k sebi. Otuda se rađa i toplota ljubavi. Apostol hoće da nas sve ujedini vezama ljubavi. On hoće da mi budemo povezani među sobom ne samo mirom, ne samo ljubavlju, nego da u svima bude jedna duša – ἑν πᾶσιν εἷναι μίαν ψυχήν. Na taj način mi se sjedinjujemo i među sobom i sa Bogom. Ovo jedinstvo ne može narušiti ni rastojanje, ni nebo, ni zemlja, ni smrt, niti išta drugo; ono je bolje i jače od svega. Proističući iz jedinstva duše, ono može u jedno isto vreme obuhvatiti mnoge.[6]
Sveta misao blaženog Teofilakta ovako bogomudruje: Kao što je u telu duh taj koji sve vezuje i ujedinjuje, iako su udovi različni; tako i u verujućima Duh Sveti je taj koji ujedinjuje sve, iako se mi razlikujemo jedan od drugoga i poreklom i naravima i zanimanjima, i ovim Svetim Duhom mi postajemo jedno telo – καὶ διὰ τούτου τοῦ ἁγίου Πνεύματος ἓν σῶμα γινόμεθα. Stoga da se trudimo čuvati ovo jedinstvo putem međusobnog mira. Ako ne budemo imali svezu ljubavi i međusobni mir, izgubićemo jedinstvo koje nam je darovao Duh Sveti. Tada će se s nama desiti što i sa rukom ili nogom, ako bi se odvojila od ostalog tela i prekinula veze sa drugim udovima, – i mi onda nećemo biti držani jednim Duhom. Treba nam dakle mnogo staranja i truda, da bismo imali mir koji nas međusobno vezuje.[7] Kao što je u našim telima duh naš taj koji radi u svima udovima i vezuje sve, tako nam je dat i Duh Sveti koji nas ujedinjuje i čini jednim telom – ἑνοῦν καὶ ποιοῦν ἡμᾶς ἓν σῶμα.[8]
 
4,4
 
U čemu je nada našeg hrišćanskog zvanja? – U sjedinjenju našem sa Gospodom Hristom, a preko Njega sa onima što su u Njemu, u telu Njegovom Bogočovečanskom, Crkvi. A telo je Njegovo – „jedno telo“, telo ovaploćenog Boga Logosa; i duh je u tom telu – „jedan Duh“, Duh Sveti. Od ovakvog jedinstva ne postoji u zemaljskom svetu stvarnije i savršenije jedinstvo: jedinstvo čoveka sa Bogom i ljudima. A sredstva da se u to jedinstvo uđe pristupačna su svima i svakome: svete tajne i svete vrline. A prva sveta tajna jeste krštenje, i prva
 
4,5
 
sveta vrlina jeste vera. „Jedna vera“, i nema druge osim nje; i „jedai Gospod“, i nema drugog osim Njega (sr. 1. Kor. 8,16; 12,5); i „jedno krštenje“, i nema drugog osim njega. Tek u organskom jedinstvu sa Bogočovečanskim telom Crkve; tek kao sutelesnik tog čudesnog organizma, čovek dolazi do potpunog osećanja i saznanja i ubeđenja: da je zaista samo „jedan Gospod“ – Presveta Trojica; samo „jedna vera“ – vera u Presvetu Trojicu (Ef. 4,13; Jud. 3); samo „jedno krštenje“ – u ime Presvete Trojice (Mt. 28,19); i samo „jedan Bog i Otac
 
4,6
 
sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama“ (sr. 1. Kor. 8,6; 12,6; Rm. 11,36). „Jedan je nad svima Otac, koji je kroza sve Logosom koji je iz Njega, i u svima Duhom Svetim“.[9] – To osećati, i time živeti, znači: vladati se dostojno hrišćanskoga zvanja. Rečju, to znači: biti hrišćanin.
Jedino u Bogočoveku Hristu čovek je „jedno telo, jedan duh“. Tek u Njemu čovek je osaznao sebe kao jedno telo, jer ne razbijeno grehom, i kao jedan duh, jer ne razbijen zlom. Otkuda to? Otuda što je telo Bogočoveka Hrista prvo bezgrešno telo ljudsko; zato jedno i zato besmrtno. A ono, u tajanstvenoj bogočovečnosti svojoj, postalo je jedno telo Crkve. I mi, samo kao članovi Crkve Hristove blagodaću Duha Svetoga doživljujemo to jedinstvo tela bezgrešnog, bogočovečanskog, kao svoje jedinstvo, zbog ljubavi Spasove prema nama i vere naše prema Njemu.
Tek u Gospodu Hristu Bogočoveku čovek se prvi put osetio potpuno jedan po biću, trojedan. I u tom bogolikom trojedinstvu našao i jedinstvo svoga bića, i besmrtnost bogoliku, i večni život: zato je večni život – u poznanju Trojednog Boga (sr. Jn. 17,3). Upodobiti se Trojednom Gospodu, ispuniti se „svakom punoćom Božjom“, postati savršen kao Bog, – to je naš poziv, u tome nada zvanja našeg: „zvanja svetog“ (1. Tm. 1,9), „zvanja nebeskog“ (Jevr. Z,1), „zvanja Božjeg“ (Flb. 3,14; Ef. 1,18; Rm. 11,29). Tek u Crkvi Hristovoj mi osećamo živo i besmrtno da smo „i pozvani u jednoj nadi zvanja svoga“ (Ef. 4,4). Jedno zvanje – za sve ljude; i jedna nada za sve ljude. To se zvanje živi, doživljuje i ostvaruje Crkvom i u Crkvi: „sa svima svetima“ kroz svete tajne i svete vrline. I mi se onda i osećamo „jedno telo i jedai duh“„sa svima svetima“: „Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu“ (Rm. 12,5); „jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo; i svi se jednim Duhom napojismo. Jer telo nije jedan ud, nego mnogi. Mnogi su udi ,a jedno telo. Vi ste telo Hristovo, i udi među sobom“ (1. Kor. 12,13.14.20.27). Nada, rođena verom i ljubavlju evanđelskom, nosi nas ka ostvarenju i postignuću našeg zvanja, našeg cilja, našeg poziva: bogosavršenstva. A to se obavlja jedino u granicama Bogočovečanskog tela Hristovog pomoću bogočovečanskih sila Njegovih, kojima i žive svi sutelesnici tog svetog i jednog tela, u kome je jedan duh – Duh Sveti, kao ujedinitelj svih duša svih hrišćana u jednu dušu – sabornu dušu, i svih srca u jedno srce – saborno srce, i svih duhova u jedan duh – saborni duh Crkve. To je ustvari ujedinjenje, i jedinstvo tela i jedinstvo duha, kroz blagodatno utrojičenje i otrojičenje, u kome sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Jer je „jedan Bog koji čini sve u svemu“ (1. Kor. 12,6; sr. Rm. 11,36).
„Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu“, – tek u Hristu (Rm. 12,5). Kroz svete tajne i sveto življenje u svetim vrlinama mi se učlanjujemo u to jedno telo u Hristu: i među nama nema razmaka, udaljenosti, svi smo uživljeni među sobom i povezani jednim životom, kao što su udi tela čovekova povezani među sobom. Misao tvoja, dok je „u Hristu“, sačinjava „jedno telo“ sa mislima svih svetih članova Crkve; i ti zaista misliš „sa svima svetima“, misao ti je blagodatno organski sjedinjena sa njihovim mislima. Tako i tvoje osećanje, dok je „u Hristu“; tako i tvoja savest, dok je „u Hristu“; tako i tvoja volja, dok je „u Hristu“; tako i tvoj život, dok je „u Hristu“. U našem telu „udi mnogi – jedno su telo“ (1. Kor. 12,12), tako i Hristos. Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo (1. Kor. 12,13). U Svome bogočovečanskom telu, od koga je i u kome je Crkva, Gospod Hristos je krstom ujedinio sve ljude (Ef. 2,16). U raskošju večnoga i svebožanskoga u tom Bogočovečanskom telu „darovi su različni, ali je Duh jedan“ (1. Kor, 12,4): Duh koji dela kroz sve svete darove i obitava u svima članovima Crkve ujedinjujući ih u jedan duh i u jedno telo: „Jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo“ (1. Kor. 12,13).
Šta je to „jedno telo“? pita Sveti Zlatoust; i odgovara: Verni sa svih krajeva vaseljene, koji sada žive, koji su živeli i koji će živeti. Takođe i oni koji su do dolaska Hristova ugodili Bogu, sačinjavaju jedno telo. Zašto? Zato što su i oni poznali Hrista. Otkuda se to vidi? Rečeno je: Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide, i obradova se (Jn. 8,56); i još: Kada biste verovali Mojsiju, verovali biste i meni, jer on pisa za mene i proroci (Jn. 5,46). Stvarno, oni ne bi pisali o onome o kome ne bi znali šta da kažu; no zato što su ga znali, oni su ga i poštovali. Sa tog razloga i oni sačinjavaju jedno telo. Telo se ne odvaja od duha, inače ono ne bi bilo telo. Pored toga, za stvari koje se među sobom sjedinjuju i imaju veliku vezu, mi obično govorimo: jedno su telo. Tako isto i mi u sjedinjenju sačinjavamo jedno gelo pod jednom glavom. No iako je jedna glava i jedno telo, telo se ipak sastoji od raznih udova, važnih i nevažnih. Međutim, ni najvažniji među njima ne ustaje, protiv onog najneznatnijeg, niti ovaj zavidi onome. I mada svi udovi ne otpravljaju iste poslove, nego svaki po prirodi svoje neophodnosti, ipak su baš zato svi oni dostojni istog uvaženja – πάντα ὁμότιμα. Razume se, među njima jedni su najglavniji a drugi najneznatniji: naprimer, glava je najglavnija u celom telu, u njoj su sva osećanja i gospodar duše – um = τό τῆς ψυχῆς ἡγεμονικόν, te bez glave niko ne može živeti, a po otsečenju nogu mnogi još dugo žive. Tako dakle, glava je važnija od ostalih delova tela ne samo svojim mestom u telu nego i svojom delatnošću i značajem. No zašto ja ovo govorim? I u Crkvi ima takvih koji, dostigavši visinu, kao glava, posmatraju nebesko – τὰ οὐράνια περισκοποῦντες, kao oči u glavi, udaljeni su od zemlje i nemaju ništa zajedničko s njom. Drugi pak zauzimaju mesto nogu, gaze po zemlji, svakako zdravih nogu. Jer nogama se upisuje u krivicu ne što gaze po zemlji, nego što trče na zlo (sr. Is. 59,7). Stoga, neka ni oči ne preziru noge, ni noge neka ne zavide očima. U protivnom, svako od njih gubi svoju krasotu i ometa svoje sopstveno delovanje. I sasvim prirodno; jer ko bližnjem plete zamku, samim tim plete je prvo sebi samom. Tako, ako noge ne ushtednu nositi glavu kada valja preći s jednog mesta na drugo, one će onda tom svojom nepokretnošću i lenjošću naškoditi i sebi. Isto tako, ako glava ne ushtedne starati se o nogama, ona će time najpre naškoditi sebi. No glava i noge, razume se, ne ustaju jedno protiv drugog, jer je tako ustrojena njihova priroda. Rečima: „jedno telo“ sveti apostol zahteva da mi sastradavamo jedan drugome, da ne želimo blaga bližnjih svojih, i da učestvujemo u radostima jedan drugome; sve je to on izrazio zajedno. I onda sasvim umesno dodao: „i jedan duh“, pokazujući time da pri jednom telu bude u nas jedan duh, pošto može biti jedno telo, ali ne jedan duh, kao, naprimer, kada je neko prijatelj jereticima. Ili ovim rečima apostol hoće da nas pobudi na slogu, kao da veli: pošto ste primili jednoga Duha i pili sa jednoga izvora, to među vama neka ne bude razdora. Ili, možda, ovde pod rečju „duh“ apostol podrazumeva dobro raspoloželje. Zatim apostol dodaje: „kao što ste i pozvani u jednoj nadi zvanja svoga“. Tojest: Bog nas je pozvao na jedno isto; ništa više nije dao jednome nego drugome; svima je darovao besmrtnost, svima život večni, svima neprolaznu slavu, svima bratstvo, svima nasledstvo; svima je postao zajednička glava – κοινή κεφαλή, sve je savaskrsao, sve je saposadio s desne strane Boga Oca.[10]
Apostol nas uči, veli blaženi Avgustin, da postoji „jedno telo“. No to telo živi, zar ne? Da, živi. Od čega? Od jednoga Duha. Što je naša duša našim telima, to je Duh članovima Hristovim, Telu Hristovom – Crkvi.[11]
 
4,7
 
Šta je „dar Hristov“? Sve što je Gospod Hristos kao Bogočovek doneo svetu i uradio za svet. A doneo je „punoću Božanstva“, da bi ljudi, kao u daru Njegovom učestvovali u njoj, živeli njome, i ispunili sebe „svakom punoćom Božanstva“ (Ef. 3,19). I još dao kao dar ljudima Duha Svetoga, da bi pomoću njegovih blagodatnih sila uselili u sebe punoću Božanstva. A sve to sačinjava glavni dar Bogočoveka Hrista svetu: Crkvu. U njoj su svi darovi Trojičnog Božanstva. Sva se ta „blagodat daje svakome od nas po meri dara Hristova“, ali od nas zavisi, od naše vere, ljubavi, smirenoumlja, i ostalih evanđelskih podviga, koliko ćemo se koristiti tim darom, koliko ga usvojiti, i ukoliko njime živeti. Po bezmernom čovekoljublju Svom Gospod Hristos je svima i svakome ostavio svega Sebe, sve darove Svoje, sve svetinje Svoje, svu Crkvu Svoju. Ukoliko se čovek ucrkvi, i ocrkvi, uhristovi i ohristovi, utoliko i ima udela u Njegovom daru. A glavni dar koji On daje jeste život večni. Apostol i blagovesti: „Dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rm. 6,28).
U Bogočovečanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojičnog Božanstva, blagodat koja spasava od greha, smrti i đavola, preporađajući nas, preobražavajući nas, osvećujući nas, ohristovljujući nas, obožujući nas, otrojičujući nas. Ali svakome od nas daje se ta blagodat „po meri dara Hristova“. A Gospod Hristos odmerava blagodat svakome po trudu Njegovom (1. Kor. 3,8): po trudu u veri, u ljubavi, u milosrđu, u molitvi, u postu, u bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i u ostalim svetim vrlinama i svetim tajnama evanđelskim. Predviđajući svojim božanskim sveznanjem kako će se koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darima Njegovim, Gospod Hristos tako i razdeljuje darove Svoje: „svakome prema njegovoj moći“: jednome daje pet talanta, drugome dva, trećemu jedan (sr. Mt. 25,15). Međutim, od našeg ličnog truda i umnožavanja božanskih darova Hristovih zavisi naše mesto u životvornom Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi, koja se proteže od zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko čovek više živi punoćom Hristove blagodati, utoliko je i više darova Hristovih u njemu, i utoliko se više razlivaju po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, bogočovečanske sile Crkve Hristove, tela Hristova, sile koje nas očišćuju od svakoga greha, osvećuju, obožuju, obogočovečuju. Pri tome svaki od nas živi u svima i radi svih; zato se i raduje darovima svoje braće, naročito kada su veći od njegovih.
Oblagodaćeni um ovako umuje: Svakome je dana blagodat, tojest dar Svetoga Duha, po meri darivanja Hristova. Apostol kao da veli: Pošto je Hristos odmerio, svakako je dobro odmerio, onako kako je korisno po tebe. I pošto je sve dar (δώρεά), onda zahvaljuj za sve što si dobio; a za ono što nisi dobio, ne zavidi, jer je i to dar. Odmeritelj i Darodavac zna kako je bolje i korisnije: tako je i uradio. Darovi se svakome daju po meri čistote njegove – κατὰ τήν ἀναλογίαν τῆς ἑκάστου καθαρότητος.[12]
 
4,8
 
„Dar Hristov“ ljudima: Crkva, život večni, jeste delo Hristovog celokupnog bogočovečanskog podviga na zemlji, od rođenja pa do vaznesenja. Uznevši se sa telom na nebo, čovekoljubivi Gospod je završio spasenje ljudi od greha, smrti i đavola: „zaplenio plen“, tojest zaplenio za Sebe, za život večni, ljude, koji su kroz greh i smrt bili bespomoćni plen đavola, bili u ropstvu Vavola. I tako „dade ljudima dare“.
Koga je Gospod Hristos zaplenio? pita svetootačka misao. Očigledno nas, krasan i koristan plen. Jer pobedivši u duhovnom ratu đavola, uzeo je nas zarobljenike, ne da nas podjarmi, nego da nas oslobodi od gorkog tirjanstva đavoljeg. „I dade dare“: jer primivši veru, uzvraća blagodaću.[13]
 
4,9
 
Razume se, to je mogao učiniti samo Bogočovek, a nikako čovek, ma koji čovek, makar bio i najveći i najsvetiji. Jer Bogočovek, kao Bog pojavio se svuda gde je god bilo ljudskih bića, ljudskih duša, da ih izbavi od greha i od robovanja đavolu. U tome Ga niko nije mogao sprečiti. Tako, iako telom mrtav na krstu i u grobu, On je kao Bog sa dušom Svojom ljudskom „sišao u najdonja mesta zemlje“, tojest u carstvo smrti, da iz toga ropstva oslobodi duše ljudske, te tužne bogolike robinje đavola. Ikumeiije veli: „Najdonja mesta zemlje“ označavaju smrt i pakao. Gospod Hristos silazi u ovaploćenje kao Bog, a uzlazi na nebo kao čovek. I silazi u pakao kao čovek, a vaskrsava kao Bog.[14]
 
4,10
 
Isto tako, kao Bog On je, vaskrsnuvši telo Svoje iz mrtvih, imao i ljubavi i moći da telo ljudsko uznese „iznad svih nebesa“, iznad svih Anđela i Arhanđela, i tako uzvisi čoveka i proslavi kao nijedno biće u svima svetovima. On, jedan isti Bogočovek, radi ljudi siđe u najdonji svet, i „uziđe iznad svih nebesa“, sa jednim svespasonosnim ciljem: „da sve ispuni“ Sobom – ἵνα πληρώσῃ τά πάντα, da sve sastavi u Sebi što je na nebu i što je na zemlji (Ef. 1,10). I tako ostvari večni plan Trosunčanog Gospoda o rodu ljudskom. Blaženi Jeronim blagovesti: „Mi ne možemo znati kako je krv Isusa Hrista bila blagotvorna i za Anđele i za one u paklu; ali da je ona bila blagotvorna i za jedne i za druge, to ne možemo ne znati. Sišao je On do pakla, i uzišao na nebesa, da ispuni one koji su bili tamo, u onoj meri u kojoj su oni bili sposobni primiti Ga. Iz ovoga treba izvesti zaključak, da je pre Hristova silaska i uzlaska sve bilo pusto i imalo potrebu da se ispuni Njime“.
 
4,11
 
Radi ostvarenja Crkvom večnog plana Trojičnog Božanstva o rodu ljudskom, Gospod Hristos je dao Crkvi i apostole, i proroke, i evanđeliste, i pastire, i učitelje. On je njih „dao“ Crkvi, a njima dao sve potrebne božanske sile, pomoću kojih oni i jesu što jesu. Posredi su razni darovi, ali je jedan Gospod koji ih daje. Apostol je time apostol što živi, misli i dela blagodaću apostolstva koju je dobio od Gospoda Hrista; prorok je time prorok što živi, misli i dela blagodaću proroštva koju je dobio od Gospoda Hrista; tako i evanđelist, i pastir, i učitelj, to jesu time što prvi od njih živi, misli i dela blagodaću evanđelstva, a drugi – blagodaću pastirstva, a treći – blagodaću učiteljstva, koju su dobili od Gospoda Hrista (sr. 1. Kor. 12,28.4,5.6.11; Ef. 2,20).
 
4,12
 
Zašto je sve njih Gospod dao? – „Za delo službe, na sazidanje tela Hristova“ = εἰς οἰκοδομὴν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ“. U čemu se sastoji delo službe? – U sazidanju tela Hristova, Crkve. U tome svetom poslu Gospod je za vođe i rukovođe postavio izuzetno svete ljude. A hrišćani? Svi su hrišćani pozvani da osvete sebe pomoću svetih blagodatnih sila koje im se daju kroz svete tajne i svete vrline. A usavršavanje hrišćana sastoji se u osvećivanju sebe; potpuno pak savršenstvo sastoji se u potpunom osvećenju sebe, u potpunoj svetosti. Svi su hrišćani sveti po pozivu i po zalogu Duha Svetoga koji dobijaju u samom početku kroz svetu tajnu miropomazanja, koja je sastavni deo početne svete tajne: krštenja.
Kako se vrši „sazidanje tela Hristova“? Uvećavanjem članova Crkve: svaki hrišćanin se krštenjem uzidava u telo Hristovo, Crkvu, postaje njen sutelesnik, i tako se telo Crkve uvećava, raste. Bogonadahnuti apostol veli da su hrišćani „živo kamenje“ koje se uzidava u kuću duhovnu – Crkvu (1. Petr. 2,5). Još postoji drugi način sazidanja tela Hristova: on se sastoji u duhovnom uzrastanju, usavršavanju članova Crkve, sutelesnika u telu Crkve. Na sazidanju tela Crkve radi svaki član Crkve podvizavajući se ma kojim evanđelskim podvigom. Jer se svaki podvig uzidava, ugrađuje u Crkvu, i tako telo njeno raste. Raste našom molitvom, našom verom, našom ljubavlju, našom smirenošću, našom krotošću, našom milostivošću, raste svim onim što je u nama evanđelsko, hristočežnjivo, hristoljubivo. Mi duhovno rastemo Crkvom, a time i sama ona raste. Zato: „sve da biva na sazidane = πάντα πρὸς οἰκοδομὴν γινέσθω“ (1. Kor. 14,26), na sazidanje Crkve Hristove, jer smo svi pozvani da se sazidavamo za stan Božji u Duhu (Ef. 2,22). Hrišćani, šta ste? „Vi ste Božja građevina – οἰκοδομή (1. Kor. 3,9). Svakim svojim blagodatnim darom, svakom svojom vrlinom, svakim svojim podvigom, hršćanin „Crkvu izgrađuje – οἰκοδομεῖ“ (sr. 1. Kor. 14,4.5.12.26). Svi mi rastemo ka nebu Crkvom, i svaki od nas raste kroz sve, i svi kroz svakoga. Zato je svima i svakome od nas upućena ova blagovest i zapovest: „Da raste telo na sazidanje samoga sebe u ljubavi – εἰς οἰκοδομὴν ἑαυτοῦ ἐν ἀγάπῃ“ (Ef. 4,16). A sazidna, a gradilačka sila su svete tajne i svete vrline, na prvom mestu ljubav: „ljubav οἰκοδομεῖ = sazidava, izgrađuje, nazidava“ (1. Kor. 8,1).
 
4,13
 
Šta je cilj sazidanja tela Hristova, i našeg duhovnog uzrastanja u njemu? da „svi dostšnemo“: 1) „u jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega“, 2) „u čoveka savršena“, i 3) „u meru rasta visine Hristove“.
1. Do jedinstva vere i poznanja Hrista dolazi se samo u zajednici „sa svima svetima“, samo sabornim životom „sa svima svetima“, pod vrhovnim rukovodstvom svetih Apostola, Proroka, Evanđelista, Pastira i Učitelja. A njih najsvetije, vodi i rukovodi Duh Sveti, od Pedesetnice pa nadalje kroza sve vekove do Strašnoga Suda. A Duh Sveti i jeste onaj „jedan duh“ u telu Crkve (sr. Ef. 4,4). U Njemu je i od Njega je i „jedinstvo vere i poznanja Sina Božjaga“, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sva istina vere u Hrista i znanja o Hristu nalazi se u Duhu Istine, koji nas i uvodi u svu tu istinu, jednu i jedinstvenu (sr. Jn. 16,13; 15,26; 14,26). On naše osećanje Hrista sjedinjuje sa sabornim srcem Crkve, i naše saznanje Hrista sa sabornim saznanjem Crkve. Telo Crkve je jedno, i ima „jedno srce“ i „jednu dušu“ (D. A. 4,32). U to jedno srce – saborno srce Crkve, u tu jednu dušu – sabornu dušu Crkve mi ulazimo, i sa njima se sjedinjujemo blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, smiravajući um svoj pred svetim sabornim umom Crkve, duh svoj pred Svetim Duhom Crkve. I tako stičemo u sebi neprolazno osećanje i saznanje da smo jedne i iste vere u Gospoda Hrista sa svima svetim apostolima, prorocima i pravednicima. Iste vere u Gospoda i istog poznanja o Gospodu.
Vera u Gospoda Hrista i znanje o Gospodu Hristu pretstavljaju suštinsko, nerazorivo jedinstvo. To dvoje je jedno u Crkvi. I kao jedno daje se Duhom Svetim za smirene podvige, a najpre za smirenoumlje. „Jedinstvo vere, to je ne razlikovati se u pogledu dogmata. Isto tako i jedinstvo poznanja Sina Božjeg znači: ne razlikovati se u shvatanju o Njemu.[15] „Jedinstvo vere znači: kada mi svi budemo imali jednu veru. Jer to i jeste jedinstvo vere kada smo svi jedno – ὃταν πάντες ἓν ὦμεν, kada svi podjednako shvatamo taj savez. I dotle ti se valja truditi, ako si dobio dar da druge nazidavaš – οἰκοδομεῖς. A kada svi mi podjednako verujemo, to i jeste jedinstvo vere“.[16] „Jedinstvo vere znači: da svi imamo jednu veru, ne razlikujući se po dogmatima, niti imajući međusobne razdore u životu. Istinsko je jediistvo vere i poznanja Sina Božjeg: kada pravoslavstvujemo u dogmatima – ἑν τοῖς δόγμασιν ὁρθξοῶμεν – i živimo u ljubavi. Jer Hristos je ljubav“.[17]
2. Dostići „u čoveka savršena“. No šta je savršen čovek, i ko je savršen čovek? Dok se Bogočovek Hristos nije pojavio na zemlji, ljudi nisu znali ni šta je savršen čovek, ni ko je savršen čovek. Duh ljudski nije bio u stanju da iskonstruiše lik savršenog čoveka ni kao zamisao, ni kao ideal, akamoli kao stvarnost. Otuda toliko lutanja za idealnim čovekom i kod najistaknutijih mislilaca roda ljudskog, kao što su: Platon, Sokrat, Buda, Konfučije, Laoce i drugi, dohrišćanski, vanhrišćanski i nehrišćanski tražitelji idealnog, savršenog čoveka. Tek od pojave Bogočoveka među ljudima, ljudi su saznali šta je savršen čovek i ko je savršen čovek, jer su ga videli u stvarnosti, u svojoj sredini. Za ljudsko saznanje nema sumnje više: Isus Hristos je savršeni čovek. Ako je do istine, eno je sva u Njemu, toliko sva u Njemu, da van Njega i nema istine, jer je sam On – Istina; ako je do pravde, eno je takođe sva u Njemu, i to toliko sva u Njemu, da van Njega i nema pravde, jer je sam On – Pravda. I sve što je najbolje, najuzvišenije, najbožanskije, najsavršenije, eno – sve je to ostvareno u Njemu. Nema dobra koje bi čovek zaželeo, a da ga ne nađe u Njemu, Isto tako nema greha koji bi hristoborac zamislio, a da ga može naći u Njemu. Sav je On bez greha, i sav pun svih savršenstava. Dakle: savršen čovek, idealan čovek. Ako nije tako, pokažite drugog koji bi približno bio sličan Njemu. Siguran sam, ne možete pokazati, jer u istoriji roda ljudskog takav ne postoji.
Pitanje je, kako se može dostići „u čoveka savršena“? No, jedinstvenost Jedinstvenoga i sastoji se baš u tome, što je On svima dao mogućnosti da na jedinstven način ne samo dođu u dodir sa „savršenim čovekom“, nego i da postanu sutelesnici Njegovi, zajedničari tela Njegova, „od mesa Njegova i od kostiju Njegovih“(Ef. 5,30). Kako? – Samo zajedno „sa svima svetima“, kroz svete podvige evanđelske, kroz saborni i sveti život Crkve. Jer Crkva i nije drugo nego „savršeni čovek“ na svome putu kroza sve vekove ka konačnom ostvarenju plana Božjeg o svetu. Tako je i najmanjem među nama, i najprezrenijem, i najubogijem, data mogućnost da zajedno sa svima svetima pomoću evanđelskih vrlina dostigne „u čoveka savršena“. – Rečeno je: „dok svi dostignemo u čoveka savršena“. Znači: to se ne daje gordom usamljeniku već smirenom saborniku; daje se za zajednicu „sa svima svetima“. Živeći „sa svima svetima“ u bogočovečanskom telu „savršenog čoveka“ Hrista, svaki hrišćanin, po meri svojih podviga, postiže i sam to savršenstvo, postaje i sam savršen čovek. Tako, u Crkvi postaje za svakoga pristupačan i ostvarljiv onaj božanski cilj i ideal: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ – Bog (Mt. 5,48). Sveti apostol naročito ističe da je cilj Crkve: „da pokažemo svakoga čoveka savršena u Hristu Isusu“ (Kol. 2,28). Bogočovek je Sebe, „savršena čoveka“, iz bezgraničnog i nenasitog čovekoljublja preobrazio u Crkvu, da bi sve koji postanu članovi njeni, preobrazio u savršene ljude. Jedan je cilj celokupnog bogočovečanskog domostroja spasenja: „da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen“ (1. Tm. Z,17).
3. Dostići „u meru rasta visine Hristove – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= u meru rasta punoće Hristove)“. Šta to znači? šta je to što sačinjava visinu Hristovu, punoću Hristovu? čime je On to ispunjen? – Božansknm savršenstvima. Jer „u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9), živi u granicama tela ljudskog. Time Spas i pokazuje da je telo ljudsko sposobno da smesti u sebe punoću Božanstva, i da je to ustvari cilj ljudskoga bića. Stoga, dostići „u meru rasta visine Hristove“ znači: uzrasti i urasti u sva Njegova božanska savršenstva, duhovno se sa njima blagodaću sjedinnti, sebe po njima razliti, u njima živeti. Ili: Hrista, punoću Božanstva što je u Njemu doživljavati kao svoj život, kao svoju dušu, kao svoju svevrednost, kao svoju večnost, kao svoj svecilj i svesmisao. Doživljavati Ga kao jedinog pravog Boga i kao jedinog pravog čoveka; kao savršenog Boga i kao savršenog čoveka, u kome je sve ljudsko dovedeno do vrhunca svoga čovečanskog savršenstva. Doživljavati Ga kao savršenu božansku Istinu, i kao savršenu božansku Pravdu, i kao savršenu božansku Ljubav, i kao savršenu božansku Mudrost, i kao savršen božanski Život, večni Život. Rečju: doživljavati Ga kao Bogočoveka, kao svesmisao svih bogozdanih svetova.
Kako je to moguće? Moguće je opet samo u zajednici „sa svima svetima“. Jer je rečeno: „dok dostignemo svi u meru rasta visine Hristove“, – ne samo ja, ne samo ti, ne samo mi, nego svi, samo vođeni i predvođeni svetim Apostolima i Prorocima i Evanđelistima i Pastirima i Učiteljima. Samo Svetitelji znaju put, imaju sva sveta sredstva, i daju ih bogočežnjivcima da porastu „u meru rasta visine Hristove“. A visina Hristova, a punoća Hristova šta je ako ne Njegovo sveto Bogočovečansko telo Crkva? Otuda: dostići u meru rasta visine Hristove, nije drugo do postati pravi član Crkve. Jer Crkva i jeste „punoća Hristova“, „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1,26). Član si Crkve? – To znači: stalno si „sa svima svetima“, a preko njih sa čudesnim i čudotvornim Gospodom Hristom. A sa Njim – ti si sav beskonačan, sav svet, sav večan, sav ljubav, sav istina, sav pravda, sav molitva. Sve tvoje – jednog je srca, jedne duše „sa svima svetima“: saboran ti je um, saborna duša, saborno srce, saborna istina, saboran život. Sve saborno – Duhom Svetim, i ti sav: nisi svoj, sav si u svima i kroza sve; i svi su u tebi, i kroza te. Ništa tvoje i nije tvoje, jer je ustvari tvoje preko svih svetih; i ti sam nisi svoj već Hristov, i samo preko Njega svoj, ili svoj samo „sa svima svetima“. Oni te s radošću neiskazanom i čine Hristovim, i ispunjuju punoćom Hristovom: od koga je, i radi koga je, i u kome je sve (sr. Kol. 1,16-17). – Tako: Crkvom i samo u Crkvi ljudi postižu cilj i svecilj, smisao i svesmisao ljudskoga bića u svima svetovima.
 
4,14
 
Rastući rastom Hristovim u čoveka savršena, čovek postepeno izlazi iz duhovnog detinjstva iz duhovnog slabićstva, jača, sazreva dušom, sazreva umom, sazreva srcem. Živeći Hristom, on sav uraste u Hrista, u Istinu Hristovu, srodi se sa njom, i ona postane večnom Istinom i uma njegovog, i srca njegovog, i duše njegove. Za takvog se čoveka sa sigurnošću može reći: on zna Istinu, jer ima Istinu. Ta živa božanska Istina u njemu, služi mu kao nepogrešivo božansko merilo za razlikovanje istine i laži, dobra i zla u čovečanskom svetu. Zato njega, nikakva nauka ljudska ne može ni zaneti ni zavesti. On odmah oseti kakvoga je duha ma koja ljudska nauka koja mu se predlaže. Jer on zna čoveka, zna šta je u čoveku, zna kakvu nauku može on stvarati i davati. Svaka ljudska nauka koja ne vodi božanskoj istini, zar nije sakovana od laži? Koja to ljudska nauka kazuje pravi smisao života i objašnjava tajnu smrti? Nijedna. Onda je laž i prevara ono što o tome govore, i ono što predlažu kao rešenje pitanja o životu i smrti. Isto tako, nema ljudske nauke koja nam objašnjava tajnu sveta i čoveka, tajnu duše i savesti, tajnu dobra i zla, tajnu Boga i đavola. A kad nam to ne kazuju, zar ne zavaravaju svojim sitnim, blistavim šljokicama i zavode u lavirinte nekorisnih umovanja i ubitačnih sitničarenja? U čovečanskom svetu samo je Bogočovek Hristos rešio sva glavna pitanja sveta i života, od čijeg rešenja zavisi sudbina ljudskog bića u svima svetovima. Ko Hrista ima, ima sve što biću ljudskom treba ne samo u ovom privremenom životu, već i u beskrajnom, večnom životu. Hristovog čoveka nikakav vetar nikakve ljudske nauke ne može pokolebati, a najmanje zaneti i odneti. Bez vere u Hrista, bez utvrđenosti u Istini Hristovoj, zaista je čovek, svaki čovek, trska koju ljulja i zanosi svaki vetar lažnih ljudskih učenja.
Zato: „u nauke tuđe i različne ne pristajte, jer je dobro blagodaću utvrđivati srce“ (Jevr. 13,9). Više nehotično, negoli hotimično, ljudi varaju sebe svojim raznovrsnim naukama. A varaju sebe grehom, koji je putem navike postao u njima misleća sila, i toliko se oprirodio i učovečio, da ljudi ne mogu da osete i uvide koliko ih greh vodi i rukovodi u njihovim umovanjima i naukama. A kroz greh – tvorac greha, glavna logika greha – đavo. Jer on na bezbrojne vrlo vešte i vrlo suptilne načine prokrijumčaruje svoje laži kroz nauke ljudske, koje udaljuju ljude od jedinog istinitog Boga. Štaviše, on u te nauke ljudske, putem logike greha unosi vascelo svoje lukavstvo: πανουργίαν – i umetnički sablažnjuje i prelašćuje ljude, te oni, u slepoj samoobmani, odriču Boga, ili neće Boga, ili ne vide Boga, ili se ograđuju od Boga. Greh je, na prvom mestu, mentalna, intelektualna, umna, razumska sila, kao najtajniji fluid razlivena po svesti i savesti ljudskoj, po umu, po duši: i ona dela kroz svest i savest kao sastavna sila svesti i savesti, te ljudi sve sablazni i obmane svoje svesti i savesti smatraju za potpuno svoje, ljudske, čovečanske, a ne osećaju, u prelašćenosti svojoj, i ne uviđaju, u zaludelosti svojoj, da je to đavolska πανουργία, đavolsko seelukavstvo, kojim đavo survava um ljudski i svest i savest u svaku smrt, u svaku tamu, iz koje ne mogu ni videti Boga i Božije, da ga stoga često i odriču, i hule, i odbacuju. Po plodovima tih nauka jasno se, da zaključiti da su one zaista – „nauke đavolske = διδασκαλίαις δαιμονίων (1. Tm. 4,1).
Tim intelektualnim fluidom demonskog svelukavstva prožete su, voljno i nevoljno, i sve filosofije „po čoveku“, „po kazivanju čovečjemu“ (sr. Kol. 2,8), i zato ne znaju Božansku istinu o svetu i čoveku, o dobru i zlu, o Bogu i đavolu, već narkotizuju sebe suptilnim lažima demonskim, dok je u filosofiji „po Hristu“ – Bogočoveku sva istina svih svetova bez ostatka (Kol. 2,9). Filosofije „po čoveku“ – „blagim rečima prelašćuju srca bezazlena“ (Rm. 16,18). Nema sumnje, sve se ljudske, zemaljske filosofije mogu, u krajnjoj liniji, svrstati u dve grupe: filosofije po čoveku, i filosofija po Bogočoveku. U prvima je glavni gnoseološki stvaralački činilac – đavo, u drugoj – Bogočovek Hristos. U filosofiji po Hristu živi sva Istina, večna Božanska Istina, jer je u Hristu „sva punoća Božanstva telesno“ prisutna u ovom svetu, i kroz tu punoću prisutna i sama Večna Istina u ovom svetu, prisutna telesno u Bogočoveku Hristu, koji je u isto vreme savršeni Bog i savršeni čovek, svestrano realan Bog i svestrano realan čovek. U filosofijama pak po čoveku živi, posredno i neposredno, laž, koja je svakim svojim nervom ol oca laži – đavola, i uvek odvodi k njemu. Zato je neophodno danonoćno stražiti na najvišoj osmatračnici svoga ljudskog bića – svesti: da se ta laž ne uvuče u tebe, u mene, i obori nas, našu misao, naš um u – carstvo laži, pakao. Otuda u Evanđelju Bogočoveka Gospoda Hrista zapovest: „Umom budite savršeni“ (1. Kor. 14,20). A bićete, ako uzrastete „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“: jer će se onda um vaš blagodatno i svešteno sjediniti sa umom Hristovim, sa sabornim i svetim i bogočovečanskim umom Crkve, i vi ćete zajedno sa svetim hristonoscem moći izjaviti: „mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16). Tada nas nikakav vetar ljudske nauke, prevarom ljudskom i svelukavstvom đakolskim, neće moći pokolebati, nego ćemo vascelim bićem svojim ostati u Večnoj Istini, koja je – sam Gospod Hristos, Bogočovek (Jn. 16,6; 8,32.36; 1,17).
 
4,15
 
Kada bi istina bila ma šta drugo a ne Bogočovek Hristos, ona bi bila mala, nedovoljna, prolazna, smrtna. Takva bi ona bila, kada bi bila: pojam, ili ideja, ili teorija, ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija, ili kultura, ili čovek, ili čovečanstvo, ili svet, ili svi svetovi, ili ma ko ili ma šta, ili sve to zajedno skupa. Ali, Istina je Ličnost, i to Ličnost Bogočoveka Hrista, zato je i savršena i neprolazna i večna. Jer su u Gospodu Isusu Istina i život jednosušni: Istina večna i Život večni (sr. Jn. 14,6; 1,4.17). Koji veruje u Gospoda Hrista, stalno raste Njegovom Istinom u njene božanske beskrajnosti: raste svim bićem svojim, svim umom, svim srcem, svom dušom. Pritom on neprekidno i živi Hristovom Istinom, zato što ona sačinjava sam život u Hristu. U Hristu se živi „istinijući = ἀληθεύοντες“, jer je život u Hristu istinovanje, stalno boravljenje svim bićem u Istini Hristovoj, u Istini večnoj. To istinovanje hrišćaninovo rađa se iz njegove ljubavi prema Gospodu Hristu; u njoj on i raste, i razvija se neprekidno, i večito traje, i nikad ne prestaje, jer „ljubav nikad ne prestaje“ (1. Kor. 13,8). Ljubav prema Gospodu Isusu pobuđuje čoveka na život u Njegovoj Istini, i održava ga stalno u njoj. Ona i čini te hrišćanin stalno raste u Hristu, raste u sve Njegove visine, širine, dubine (sr. Ef. Z,18). Ali, nikad sam, već uvek „sa svima svetima“, uvek u Crkvi i sa Crkvom, jer se drukčije ne može rasti „u onome koji je glava“ telu Crkve, Hristos. I kad istinujemo, mi istinujemo uvek zajedno „sa svima svetima“, i kad ljubimo – ljubimo „sa svima svetima“, jer u Crkvi je sve saborno, sve biva „sa svima svetima“, zato što svi sačinjavaju jedno duhovno telo, u kome svi saborno žive jednim životom, jednim duhom, jednom istinom. Samo „istinujući u ljubavi“ sa svima svetima mi možemo „u svemu da rastemo u onome koji je glava: Hristos“. Beskrajne sile koje su neophodne za ta uzrastanja svih hrišćana u boogočovečanskom telu Crkve, Crkva dobija neposredno od svoje glave, Gospoda Hrista. Jer samo On, Bog i Gospod, ima te bezbrojne beskrajne sile, i svemudro raspolaže njima.
Naš je hrišćanski poziv, naše je hrišćansko zvanje – „da u svemu rastemo u Onome koji je glava, Hristos“: jer se ljudsko biće jedino na taj način pravilno razvija i grede putem svog večnog naznačenja božanskog, određenog, mu od Trojednog Božanstva u predvečnom savetu, pre postanja sveta (sr. Ef. 1,4-13). Jedino „u svemu“ našem rastući u Hristu, mi to naše „sve“ vodimo u njegovu čarobnu večnost kroz bogočovečnost. A to naše „sve“, šta je? To je vascslo naše biće: i duša i um i savest i volja i telo, i sve što njih sačinjava, u svima njihovim tajanstvima i tajanstvenostima. Duša tvoja, duša moja – jedino rastući u Hristu kroz svete tajne i svete vrline, nalazi se na putu svog bogopodobnog usavršavanja, i postiže bezgranično božansko savršenstvo. Doživljujući Božansku Istinu Hristovu kao život života svog i biće bića svog, duša i raste Hristom u sve Njegove Bogočovečanske stvarnosti i savršenstva. Savest tvoja, ako ne raste sva u Hristu, brzo zakržlja i uvene. A raste li u Njemu kroz svete evanđelske podvige, ona se sva razraste u bogočovečanska savršenstva, i sve Hristovo postaje zanavek njeno. A volja moja i tvoja, a um tvoj i moj? Van Hrista, bez Hrista – umiru kroz bezbroj smrti u svima slabostima i zabludama i demonizmima i satanizmima. No hoćeš li da im osiguraš božansku moć i savršenstvo i besmrtnost i večnost, onda – vascelim umom svojim rasti u Hristu živeći Božanskom Istinom Njegovom, i vascelom voljom svojom rasti u Hristu vršeći Božanske zapovesti Njegove. I što više budeš rastao u Hristu dušom svojom, umom svojim, voljom svojom, savešću svojom, sve ćeš biti gladniji i žedniji većih i najvećih savršenstava bogočovečanskih, i radosno ćeš zaboravljati „ono što je ostrag“, što si postigao, i hrlićeš „za onim što je napred“, i trčaćeš „k daru Božjega zvanja, u Hristu Isusu“ (sr. Flb. 3,13-14), da bi dostigao „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13). A ta mera je – bogočovečansko bezmerje. Glavno je da ništa tvoje ne ostane van Hrista. Ostane li, znaj ostalo je u smrti, u bezbroj smrti; ostalo je u carstvu satanizma = u carstvu svih zabluda i neistina i zala; a to i nije drugo do carstvo beskrajnih muka, samomuka, očajanja, ludovanja, bezizlaznih teškoća, otrovnih samoća, samoubilačkih užasa. Nema sumnje, na svima putevima van Hrista čovek neizostavno degeneriše kroz grehe, kroz strasti, kroz zablude, kroz neistine u – podčoveka, u polučoveka, u nečoveka. Van Bogočoveka čovek se postepeno smanjuje, opada, dok ne spadne na čovečuljka, kojim se sile zla igraju kao bespomoćnom igračkom. Očigledna je istina: van Bogočoveka čovek se jezivo obeščovečuje, da najzad završi kao raščovek. Da, čovek u Bogočoveku, u Crkvi Njegovoj raste u blagodatnog bogočoveka kroz življenje „sa svima svetima“; a van Bogočoveka, on neminovno degeneriše u dobrovoljnog ili nevoljnog đavočoveka. Jer u visinu čovek može rasti i razvijati se do Boga, a u nizinu može padati i pasti do đavola. Radi toga je Bogočovek i došao među nas ljude: da nam u sebi pokaže savršenog čoveka, i da nam u isto vreme da sva sveta sredstva i sve božanske sile, pomoću kojih svaki od nas može izgraditi sebe u čoveka savršena. A sve to dato je u Crkvi – Bogočovekovom telu, uvek živom i životvornom, kome je glava sam Bogočovek Gospod Hristos: koji Svojim bogočovečanskim silama i oživljuje sve članove Crkve pomoću svetih tajni i svetih vrlina Duha Svetoga.
 
4,16
 
Po svemu, organizam Crkve je najsloženiji organizam za koji duh ljudski zna. Zašto? Zato što je to jedinstven bogočovečanski organizam, u kome sve božanske i čovečanske tajne, sve božanske i čovečanske sile sačinjavaju jedno telo. Samo je svemudri i svemoćni Bogočovek, Gospod Hristos, mogao sve to sastaviti i sklopiti u jedno telo, Svoje telo, kome je On – glava, večna glava. Sav život u tom čudesnom u čudotvornom telu vodi i rukovodi On, čudesni i čudotvorni Bog i čovek. Svaki delić ovoga tela živi celim telom, ali i celo telo živi u svakom svom deliću. Svi žive kroz svakoga i u svakome, ali i svaki živi kroza sve i u svima. Svaki delić raste zajedničkim rastom tela, ali i celo telo raste rastom svakog delića. Sve te mnogobrojne deliće tela, sve te organe, sve te udove, sva ta čula, sve te ćelijice, sjedinjuje u jedno večnoživo bogočovečansko telo sam Gospod Hristos, usklađujući delatnost svakoga delića sa celokupnim sabornim životom tela. A svaki delić radi „po meri“ svojih sila. Silu pak svakog člana Crkve sačinjavaju evanđelske vrline. Evanđelska delatnost svakog člana Crkve, iako potpuno posebna i lična, uvek je svestrano saborna, zajednička, opšta. Jer se utapa u sveopštu delatnost celoga tela. I dok svojom evanđelskom delatnošću čovek preobražava sebe rastući u Hristu, dotle, Gospod Hristos tu njegovu delatnost pretvara u opštu, sabornu energaju, i tako „čini da telo raste na sazidanje samoga sebe u ljubavi“. Ustvari, delatnost svakog člana Crkve je uvek lično – saborna, lično – kolektivna. I kada izgleda da radi samo za sebe (naprimer, podvizazanje pustinjaka), član Crkve uvek radi za celinu. Takvo je ustrojstvo bogočovečanskog organizma Crkve, koji uvek vodi i rukovodi sam Gospod Hristos.
Živeći u Crkvi kao živi delić njen, hrišćanin ustvari živi Glavom Crkve, samim Gospodom Hristom: „iz koga sve telo pomoću zglavaka i sveza držano i sastavljeno, raste rastom Božjim – αὔξει τὴν αὔξησιν τοῦ Θεοῦ (Kol. 2,19). Da, da, da: eto blagovesti nad blagovestima za ljudsko biće: čovek u Crkvi, Hristom i u Hristu, „raste rastom Božjim“: raste do u punog Boga, dok se sav ne ispuni svakom punoćom Božjom. Tom rašćenju nema mere, nema kraja; ako ima kraja, onda mu je kraj u – bezbrojnim božanskim beskrajnostmma. Član si Crkve? To znači: duša tvoja „raste rastom Božjim“; savest tvoja „raste rastom Božjim“; um tvoj „raste rastom Božjim“; volja tvoja „raste rastom Božjim“; vascelo biće tvote „raste rastom Božjim“. Sveti Anđeli, gle, Presveta Bogomajka porasla je iznad vas, nadrasla vas je Bogom i Gospodom Hristom; i čovek u vaznesenom Bogočoveku nadrastao je sve anđelske svetove. O, tajne nad tajnama! o, svete tajne nad svima svetim tajnama: čovek u Bogočoveku dostigao nadheruvimske božanske visine i savršenstva i blaženstva i večnosti! A sve to biva Crkvom i u Crkvi, tom najčudesnijem i najčudotvornijem biću u svima Božjim svetovima. U njoj je sav život, večni Život: čoveče, rasti u njemu rastom Božjim! U njoj – sva istina, večna Istina: čoveče, rasti u njoj rastom Božjim! U njoj – sva pravda, večna Pravda: u njoj – sva ljubav, večna Ljubav: čoveče, rasti i u njima rastom Božjim! U njoj – sav Bog, večni Bog: čoveče, rasti i u Njemu rastom Božjim! Za to rašćenje Crkva ti pruža sva sredstva, sve sile: i ti sve možeš u Hristu Isusu koji ti moći daje. Možeš svojom svesrdnom i bezgraničnom verom: jer je sve moguće onome koji veruje. Dokaz? – Bezbroj svetitelja koji su prošli sav put tog bogočovečanskog uzrastanja u čoveka savršena, bezbroj istinskih hrišćana u svima vremenima: svaki od njih živi primer i uzor i potstrek i radost: gore srca!
No u živom telu Crkve mnogo je i premnogo postepenosti u svetosti, u osvećivanju sebe, u ohristovljenju sebe, u oboženju sebe. Svaki od nas postepeno ohristovljuje sebe u Crkvi, koja je sva u Gospodu Hristu i sva od Njega: On je taj koji je neprestano izgrađuje i uzrasta, svakoga od nas uzidavajući u živo telo Crkve po meri naše vere i ljubavi, naše revnosti u svetom življenju po Evanđelju. Nijedan podvig tvoj i moj ne propada u Crkvi, ni onaj najmanji: sve to sam Gospod Hristos uzidava i usklađuje u živom telu Crkve, jer sav život Crkve kao celine i život svakog člana Crkve posebno – sam Gospod vodi i rukovodi, te tako ništa ne biva bez Njega, ali isto tako i bez našeg truda i ličnog podvizavanja i napora. U sabornom životu Crkve izmešani su životi anđela i ljudi, pokajnika i grešnika, pravednika i nepravednika, preminulih i na zemlji živećih, pri čemu oni pravedniji i svetiji pomažu manje pravednima i manje svetima da rastu rastom Božjim u sve veću pravednost i svetost. Kroz sve članove struje bogočovečanske svete sile Hristove, i kroz one najmanje i najneznatnije, po meri njihovog blagodatnog uživljenja u organizam Crkve pomoću podviga vere, ljubavi, molitve, posta, i ostalih svetih vrlina. Tako, svi mi zajedno rastemo „u crkvu svetu u Gospodu“ (sr. Ef, 2,21): blagodatno – organski povezani među sobom jednom verom, jednim svetim tajnama svetim vrlinama, jednim Gospodom, jednom Istinom, jednim Evanđeljem. I svi učestvujemo u jednom bogočovečanskom životu Crkve, svaki iz svog mesta u tom telu, koje mu je Gospod – Glava Crkve odredio, jer telo Crkve raste iz Njega i Njime „skladno sastavljano i sklapano“. Pri tome Gospod svakome određuje mesto koje mu odgovara po njegovim duhovnim osobinama i hrišćanskim svojstvima, naročito po njegovoj svetoj evanđelskoj ljubavi koju svaki dobrovoljno gaji u sebi i radi njome. U tom sabornom životu Crkve svaki sazidava sebe pomoću svih, i to u ljubavi, i svi pomoću svakoga, zbog čega su i jednome apostolu potrebne molitve neznatnih članova Crkve.
Svaki novi član Crkve znači prirast u telu Crkve i porast tela Crkve. Jer svaki „po odgovarajućoj delatposti“ svojoj postaje sutelesnik u telu Crkve. A sam Gospod mu dodeljuje pripadajuće mesto u telu Crkve, čineći ga živim sastavnim delom njenim. Zaista, samo u bogočovečanskom organizmu Crkve svi rade za svakoga i svaki radi za sve, svi žive za svakoga i svaki živi za sve. Zaista, samo je u Crkvi na savršen način rešen i problem ličnosti i problem društva; i samo u Crkvi ostvarena i savršena ličnost i savršeno društvo. Ustvari, van Crkve nema ni prave ličnosti ni pravog društva.
Nad ovom svetom tajnom raskošno rasipa nebesko biserje svoje božanske mudrosti i rečitosti Sveti Zlatoust. Pošto je naveo stih 15 i 16, on veli: Te reči svetog apostola znače ovo: Kao što duh, spuštajući se iz glavina mozga, ne prosto daje osetljivost – τό αἰσθητικόν – svima udima, pomoću nerava, nego svakome u potrebnoj srazmeri: onome koji je sposoban primiti više – više i daje, a manje sposobnome – manje (jer duh je koren života); tako i Hristos. Pošto su naše duše isto tako zavisne od Njega, kao udovi od duha, to Njegovo promišljanje i razdavanje darova, srazmerno sposobnosti svakoga člana, vrši uzrastanje svakoga od njih. – A šta znače reči: „onim što svaki zglavak pomaže?“ Znače: onim što svaki zglavak oseća. Jer ovaj duh koji se od glave raspoređuje svima članovima, dodirujući svakoga od njih dejstvuje u njima. Može se i ovako reći: telo, primajući ovo dejstvo duha, srazmerno sposobnosti svakog svog uda, tako i raste. Ili ovako reći: udovi, dobijajući svaki svoju meru duha, tako rastu. Ili još se može i ovako reći: duh, izlivajući se iz glave i dodirujući sve udove i raspoređujući se po njima, koliko svaki od njih može primiti u sebe, tako raste. – No zbog čega je sveti apostol dodao reči: „u ljubavi“? Zbog toga što se taj duh drukčije ne može dati. Jer kao što, ako se desi da se ruka odvoji od tela, duh koji ističe iz mozga tražeći ruku na njenom mestu i ne nalazeći je tamo, ne otkida se od tela i ne prelazi na odvojenu ruku, već ako je ne nađe na njenom mestu, on joj i ne daje sebe; tako isto biva i ovde, ako nismo među sobom povezani ljubavlju. Ljubav sazidava, sjedinjuje, zbližava i vezuje nas među sobom. Stoga, ako hoćemo da dobijemo Duha od Glave, budimo međusobno povezani. Postoje dve vrste odvajanja od tela Crkve: jedna – kada hladnimo u ljubavi, a druga – kada se usuđujemo učiniti nešto nedostojno prema telu Crkve. I u jednom i u drugom slučaju mi odvajamo sebe od celnne – τοῦ πληρώματος (= od punoće). Makar učinili bezbrojna dobra, mi ćemo biti osuđeni ne manje od onih koji su mučili telo Gospoda Hrista, ako budemo komadali celost Crkve – τό πλήρωμα τό ἐκκλησιαστικὸν.[18]
Blaženi Teofilakt piše: Sveti apostol je rekao o telu Crkve: „skladno sastavljano i sklapano“, da bi pokazao da su članovi toga tela ne prosto poređani jedan pored drugog, nego sjedinjeni među sobom i svaki zauzima svoje sopstveno mesto. Naše je dakle da se složimo i sjedinimo ljubavlju, a Hrista, Glave naše, jeste da nam nispošlje Duha. Reči pak: „onim što svaki zglavak pomaže“ pokazuju da se Duh, davan od Glave, proteže na sve. Telo dakle raste i sazidava se time što se pomoću Duha proteže na sve članove i što On dejstvuje u njima, ili što im daje silu da dejstvuju.[19]
Sveti Damaskin blagovesti: Hristos, glava naša, daje nam Sebe – μεταδίδωσει ἡμῖν ἑαυτὸν, i time nas sjedinjuje sa Sobom i jednog s drugim; usled toga mi imamo međusobnu slogu, usklađenost, kako svaki dobija pomoć Duha onoliko koliko je sposoban da smesti.[20]
 
4,17
 
Život hrišćanski, život u Hristu, u Njegovoj Crkvi, to je novi život i novi način života: sav čovek živi Bogom i u Bogu. Ustvari, to je večni život ljudski, život božanski, život savršeni, koji ima svoje bezbrojne stupnjeve. Tu čovek zna Boga i Istinu Božju, i živi u njima i radi njih; tu čovek zna i sebe, i doživljuje sebe kao biće bogoliko, besmrtno i večno. Nasuprot tome stoji život neznabožački, život vanhrišćanski. On sav teče „u praznosti uma“ ljudskog – ἐν ματαιότητι τοῦ νοὸς: sav svoj život i sve sile za život i sva pravila za život, neznabošci ištu od uma svog, uma ljudskog. A šta ima u umu ljudskom, šta on sadrži u sebi? Očigledno je: um ljudski ne sadrži u sebi ni sveznanje ni svemoć, da bi mogao snabdevati čoveka onim istinama i onim silama koje su neophodne za jedan pravi život u pravdi, istini i svakom dobru; a najmanje za jedan besmrtni i večni život. Um ljudski sadrži u sebi misli, pojmove, ideje. Ali, zar to nisu senke i priviđenja sve – dok se ne ispune Bogom, Božjom Istinom? Jer um ljudski zaista pretstavlja pustinju i pustoš, prazninu i praznost, u kojima se čovek hrani sanjarijama i senkama. Mesto bića, um je prigrlio nebiće, mesto života – smrt, i na tome zasniva sebe i svu delatnost svoju. A u tom baš i jeste osnovna zabluda uma ljudskog, njegova taština i sujeta i praznoća: ματαιότης. Dva života: neznabožački, vanhrišćanski – „u praznosti uma“ ljudskog; hrišćanski – u punoći Božanstva, u Bogočoveku, koji je „punoća Božanstva“ u obličju čoveka (sr. Kol. 2,9; 1,19). Živeći Njima i u Njemu, mi živimo umom Božjim, Logosom Božjim, i s pravom izjavljujemo: „mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16).
Praznost, taština, sujeta uma ljudskog povećava se do satanskih srazmera, čime? – Gordošću. Jer od gordosti zaludi um u čoveku. Misao, gordošću zahvaćena, odvaja um od njegovog korena, od njegovog izvora – Boga Logosa, te on potapa sebe u prizrake, u privide, i samouvereno smatra svoje privide za stvarnosti, i svoje ludosti za mudrosti. Čim ljudi krenu putem gordosti, oni zalude u mislima, te je svakog primanja dostojna evanđelska istina o njima: „kad se građahu mudri, poludeše – φάσκοντες εἶναι σοφοὶ ἐμωράνθησαν (Rm. 1,22). Gordoumlje ogrehovljuje, pomračuje, truje, osatanjuje um ljudski, te on toči iz sebe tašte, prazne, sujetne misli i lažna umovanja o Bogu, o svetu, o čoveku. A to dolazi otuda što gordost glavnom arterijom svojom crpe sile svoje, i život svoj, i praživot iz Satane, koji je i pronašao gordost, i načinio je vrhovnim zakonom svega bića i postojanja. Zato svaka, pa i ona najmanja gordost osatani čoveka pomalo, i to najpre mu osatani um. Jer gordost prvo zahvati umne sile čovekova bića, postaje misleća sila u njemu, stvaralačka sila uma njegova. Ustvari, svaka ljudska gordost je poreklom od Satane. Gordoumlje, to je glavna odlika Satane i osatanjenih ljudi. Oslonjeni na svoj um, zatvoreni u čauru njegovu, gordoumci ili neće da znaju za neko više biće od sebe – Boga, ili Ga ne priznaju, ili Ga svode na neku slepu silu, i uopšte ne mogu pravilno da rasuđuju i umuju o Bogu Tvorcu i o svetu kao tvorevini Božjoj. Zato ih Bog i predade „u pokvaren um – da čine što ne valja“ (Rm. 1,28), i da to zlo činjenje još i pravdaju pogrešnim rasuđivanjem svog pokvarenog uma. Živeći bez Boga, um se čovekov kvari, truli, ogrehovljuje, osmrćuje, osatanjuje. I dolazi dotle da stvarno ne zna Boga. No ne znajući Boga, um čovekov ne zna ni sebe sama, ni čoveka ni svet. Takav obezbožen, oneznabožen um istovremeno postaje i obezčovečen, onečovečen. Tako, na kraju svih krajeva, čovek bez Boga je uvek čovek bez uma: bezbožan-bezuman: „Reče bezuman u srcu svom – nema Boga“ (Ps. 14,1). Od samog otsustva Boga u umu čovekovom, a to znači: od samog otsustva Istine u umu -, um truli, raspada se, postaje διεφθαρμένος, i u njemu se prirodno kote zle misli, kao crvi u trulom mesu (sr. 1. Tm. 6,5.4). Razumljivo je onda da se ljudi istruleloga, pokvarenoga, izopačenoga uma -διεφθαρμένοι τόν νοῦν (= κατεφθαρμένοι τὸν νοῦν – 2. Tm. 3,8) – protive istini, svakoj istini, a najviše Večnoj Istini – Hristu Bogu (sr. 2. Tm. 3,8).
Bogomudri znalac prirode uma ljudskog blagovesti: Šta je to taština uma? Bavljenje taštim stvarima. A šta je tašte ako ne sve sadašnje – τά παρόντα ἅπαντα, o čemu i govori Eklezijast: Taština nad taštinama, sve je taština – τὰ πάντα ματαιότης (Ekl. 1,2 = Knjiga Propovednikova). No rekne li ko: ako je sve tašte i taština, zašto onda postoji? ako je to delo Božje, kako je onda tašte? I mnogo je sličnih prigovora povodom toga. Ali čuj, mili moj! Propovednik ne naziva taštima dela Božja; ne, nikako! nije tašte nebo, nije tašta zemlja; ne, nipošto! ni sunce, ni mesec, ni zvezde, ni telo naše. Sve je to „veoma dobro“ (1. Mojs. 1,31) A šta je tašte? Čujmo šta govori sam Propovednik: Nasadih sebi vinograde, nabavih sebi pevače i pevačice, načinih sebi jezera vodena, imah goveda i ovaca više od svih; nakupih sebi srebra i zlata: i videh da je sve taština (Ekl. 2,4.8.6.7.11). I opet: taština nad taštinama, sve je taština. Počuj šta i prorok govori: Čovek sabira, a ne zna kome će dopasti (Ps. 33,7).
Stoga, taština nad taštinama su: veleljepne građevine, izobilje i preizobilje zlata, mnoštvo slugu, gordost i slavoljublje, uobraženost i nadmenost. Sve je to – taština: jer nije nastalo od Boga, nego su to ljudi stvorili. Zašto je ipak to tašte? Zato što nema nikakav dobar cilj. Tašti su novci kada se troše na zadovoljstvo; ali nisu tašti kada se razdaju sirotinji. Kada ih trošiš na zadovoljstva, pogledajmo, kakva je posledica toga? Ugojenosg tela, podrigivanje, vetrovi, obilje izmeta, glavobolja, telesno mekuštvo, strasnost i iznemoglost. Kao što bi se uzalud trudio čovek ako bi nalivao vodu u probušen sud, tako i čovek koji se odaje zadovoljstvima – naliva vodu u probušen sud. Još se taštima nazivaju neostvarljive častoljubive zamisli: one su stvarno puste, beznadežne, nerazumne. Uopšte, taštim se naziva ono što ničemu ne koristi. Pogledajmo sad, nije li takvo i ono što je ljudsko – τά άνθρώπινα? Da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti (1. Kor. 15,32). A kakav je kraj tome? Trulež. Odevamo se u skupocenu odeću i kinđurimo se; a šta nam to koristi? Ništa. Tako su umovali i neki od neznabožaca, ali uzalud. Oni su provodili strog život, ali uzaman, jer nisu imali u vidu nikakav korisni cilj, nego su tako živeli iz sujete, da bi stekli poštovanje kod ljudi. No šta je to poštovanje? Ništa. Jer kada umiru oni koji nam ukazuju poštovanje, utoliko pre – samo poštovanje. Vidiš li da je sve taština? Stoga je apostol i rekao za neznabošce da hode u taštini uma svoga.[21]
 
4,18
 
Neznabošcima je „razum pomračen“. Zbog čega? Zbog toga što nemaju Boga u sebi. „Bez Boga na svetu“ (Ef. 2,12), oni su u potpupom mraku, na prvom mestu njihov razum. Jer sam Bog u razumu i jeste svetlost razuma; iz Njega se lije i razliva svetlost u sve misli, u sva rasuđivanja, u svu delatnost razuma. Nema li Boga u razumu, razum je sav pomračen, sav potopljen u tamu, i ne zna kuda ide, niti zna kuda vodi čoveka. Neznanje Boga povlači za sobom neznanje čoveka i njegovog naznačenja, neznanje sveta i njegovog cilja. Čovek pomračena razuma ništa ne zna kao što treba znati. Tama mu neda da vidi ni Boga, ni čoveka, niti ikoju tvar u njenom pravom biću. Kao što noću čovek bez svetlosti jedva nazire stvari ili ih uopšte ne vidi, tako i razum bez Boga jedva nazire istinu o svetu i o stvarima u svetu, ili ih uopšte ne vidi. To neznanje pravoga Boga drži nehrišćane daleko od života u Bogu (sr. 1. Sol. 4,5). Oni su „otuđeni od života Božjega“ – τῆς ζωῆς τοῦ Θεοῦ“. A van života Božjega svuda je smrt, obamrlost, mrtvovanje, tama. Otuda i obamrlost razuma za svaku zdravu delatnost. Razum van Boga mrtvuje, obamire i umire. Otuda i „okamenjenost srca“ kod neznabožaca. Srce u kome nema Boga ravno je kamenu: ne oseća ništa kako treba ni koliko treba. Sva su mu osećanja sparušena, sasušena, sušičava, zgrčena, kratka, plitka, troma, hroma. A u neznabožjem pomračenom razumu sve su misli sušičave i samrtnički bezživotne i nemoćne. Samo življenjem u Bogu oživi srce istinskim životom, i ono postaje božanska radionica koja neprestano izrađuje besmrtna osećanja, sveta, čista; i ono oseća i saoseća istinu Božju i u ljudima i u stvarima.
Ljudi „otuđeni od života Božjeg“, kako mogu pronaći taj život; gde je on? U Bogočoveku Hristu: u Njemu je sav život Božji, jer je u Njemu „sva punoća Božanstva telesno“, tojest sva je punoća Božanstva u Njegovom telu – Crkvi. Ko postane sutelesnik tela Hristovog, taj odmah uzaživi životom Božjim na zemlji, postaje „domaći Bogu“ (Ef. 2,19), živi „sa svetima“ (Ef. 2,19) pri čemu se razum njegov ispunjuje svetlošću božanskom, i srce preobražava toplotom božanskom. I tako se sav čovek, svim srcem i svim razumom, osposobljava za novi život u svetlosti i besmrtnosti. Njemu su i misli i osećanja ispunjeni blagodaću Božjom, te su sve svetle, sve besmrtne.
Bogozračni um svetog Zlotousta ovako sarađuje o ovoj stvari: Neznabošci, imajući pomračen razum, sve odnosno Dogmata i odnosno života govore i čine tako kao da se nalaze u tami. Jer čovek okružen mrakom ne vidi ništa pred sobom: on konopac smatra za zmiju, ili, zapavši u neki tesnac, misli da ga je ščepao neki čovek ili demon. I koliko je tu straha i nespokojstva! Takvih se stvari boje neznabošci. Rečeno je: Zadrhtaće od straha gde nema straha (Ps. 13,5). A čega bi se trebalo plašiti, oni se pe plaše. Kao što deca, nalazeći se u rukama svojih dadilja, nerazumno pružaju ruke prema vatri i smelo se otržu ka upaljenom luču, a međutim se plaše čoveka obučena u kostret; tako i ovi neznabošci su prava deca, kao što je neko i rekao za njih: „Neznabošci su uvek deca“: plaše se onoga što ne sačinjava greh, kao – telesne nečistote, mrtvačkog odra, pratnje, kobnih dana, i tome slično; a ne plaše se stvarnih grehova, kao što su: pederastija, preljuba, blud; oni čak i ne pomišljaju smatrati to za greh. Ti ćeš videti neznabošca kako se umiva posle pogreba mrtvaca, ali ga nikad videti nećeš kako se umiva od mrtvih dela. On se mnogo trudi oko zarađivanja novca, i u isto vreme smatra da kukurekanje petla može uticati na njegovu sreću. Tako su oni pomračena razuma. Duša im je prepuna mnogobrojnih strahovanja. Naprimer, oni govore: taj i taj me sreo danas kada sam izlazio iz kuće, sigurno će mi se desiti mnoge neprijatnosti; – danas mi je odvratni sluga pružio najpre levu cipelu, snaći će me velike bede i napasti; – izlazeći iz kuće prekoračno sam prag levom nogom, i to pretskazuje nesreću. To su današnje nedaće. A kada sam izašao iz kuće zaigra mi desno oko, – biće plača. Isto tako i žene, kada im se pri tkanju ili zaplete nešto, ili da neki zvuk od sebe, smatraju to kao predznak nesreće. I uopšte, u njih je bezbroj takvih smešnih sujeverja. Zanjače li magarac, zakukureče li petao, kine li neko, ili uopšte desi li se nešto što ih uznemiruje, oni se osećaju kao da su okovani hiljadama okova, kao da se nalaze u mraku, te su prema svemu podozrivi i strašnije su porobljeni nego mnogo i mnogo ratno roblje. No mi, nemojmo biti takvi, nego ismejavši sva takva sujeverja, mi koji u svetlosti živimo, mi koji na nebu boravimo – ἐν οὐρανῷ πολιτευόμενοι – i sa zemljom ništa zajedničko nemamo, smatrajmo strašnim jedino greh i vređanje Boga. Odbacujemo li greh i staramo li se ne vređati Boga, onda ismejmo sve drugo, kao i prvog vinovnika greha – đavola.[22]
 
4,19
 
U življenju bez Boga, van Boga, u čoveku otupe sve bogodane sposobnosti i sile: bogolika duša, bogoliki razum, bogoliko srce. Sve čovekove bogolike sposobnosti i sile postepeno malaksavaju od gladi, iščiljavaju, obamiru, otupljuju, i tako prestaju da osećaju, vole i cene ono što je božansko, sveto, uzvišeno. I čovek se predaje uživanjima, pa razvratu, pa besramnosti – „na činjenje svake nečistote“. I ukoliko se tome više i pohlepnije odaje i podaje, on sve manje oseća i sve manje vidi da je to nešto sramno, stidno, nedostojno čoveka. Život bez Boga pretvara se u život bez stida. Bezbožnik na kraju krajeva postaje bestidnik. Prazan um, pomračen razum izvor su praznih i sablažnjivih misli koje vode u razvratan život. Neznaboštvo, nepoznavanje Hrista; bezboštvo, nepriznavanje Hrista – uvek se u praksi završava nemoralnim životom, podavanjem „uživanjima, na nenasito činjenje svake nečistote“. Zašto „nenasito“? Zato što se glad bogolike duše i uma i srca može utoliti jedino Bogom živim i istinitim – Gospodom Isusom Hristom (sr. Jn. 6,35.48.50.51.53-58), a nikada gutanjem senki, zabluda, laži, hipoteza, strasnih slasti i slatkih strasti, „naučnih“ varki i filosofskih gatki.
 
4,20
 
„Ali vi tako ne poznaste Hrista“: ne poznaste Ga živeći na neznabožački način u praznosti uma ljudskog, u pomračenosti razuma, u okamenjenosti srca, u uživanjima, u slastima, u strastima, u razvratu (sr. 1. Sol. 4,5). Takav život udaljuje, otuđuje od Boga. I čini da ljudi takvog života ne samo zaborave na Boga, nego Ga često ne priznaju, odriču, ruže i hule. Hrišćani iz iskustva znaju da Hrista nisu poznali misleći na neznabožački način, osećajući na neznabožački način, radeći na neznabožački način, živeći na neznabožački način.
 
4,21
 
A kako su Ga poznali? – Živeći u Njemu, misleći Njime, osećajući Njime, delajući Njime. Jer jedino slušanjem Evanđelja Hristova i življenjem u Njemu blagodaću Duha Svetoga (sr. Ef. 1,13; 4,30), hrišćani se nauče Hristu, poznadu Hrista i sve što im je potrebno u vremenu i večnosti. Iz daljine, teoriski, razumski, dijalektički ne može se poznati Hristos, ni ko je On, ni šta je On. Samo živeći verom koja svu dušu čovekovu, sav um i sav razum njegov, i sve srce njegovo prenese u Hrista, te oni žive Njime i u Njemu, može se saznati ko je Hristos i šta je u Njemu. Jedino na taj način hrišćani saznaju ono što je glavno. A to je: da je „Istina u Isusu“, i da je On – sama Istina. „U Isusu je istina“: o Bogu, o svetu, o čoveku, o svima vidljivim i nevidljivim bićima. A saznaje se kada se živi u Njemu. A živi se u Njemu kada se živi u telu Njegovom, Crkvi. Tako se jedino u Crkvi može saznati i naučiti istina o svemu, Sveistina = Bogočovek Hristos.
 
4,22
 
Od istine koja je u Bogočoveku hrišćani se najpre nauče istini o čoveku. A u čemu je ona? U tome da treba odbaciti svog starog čoveka i obući se u novog. Šta je to stari čovek? To je čovek neznabožačkog, nehrišćanskog, vanhrišćanskog života. On je sav iskovan od varljivih misli, od varljivih osećanja, od varljivih želja. Stalno gradi sebe taštim umom svojim, i pomračenim razumom svojim, i okamenjenim srcem svojim, i gle, stalno se „raspada u željama prevarljivim“, u mislima prevarljivim, u osećanjima prevarljivim, u idejama prevarljivim. Živeći u prolaznom i radi prolaznog, u smrtnom i radi smrtnog, stari čovek se zaista raspada, truli kroz sve svoje želje, misli, osećanja, ideje, dela. Stoga je prva dužnost hrišćana, koji su u Bogočoveku saznali istinu o čoveku, da odbace svog starog čoveka, svog unutrašnjeg neznabošca i bezbošca.
I vi ga odbacujete, hrišćani, kako? Najpre svetim krštenjem. I neprestano ga odbacujete kroz ostale svete tajne i svete vrline, pošto on kroz razna iskušenja, grehe i strasti pokušava da se ponovo nastani u vama. Svaki napad greha hoće da vas sastari: da sparuši i sasuši svete sile u vama, da kroz slasti i strasti prokrijumčari u vas otrov smrti. Zato protiv svakog greha, iskušenja i strasti izvedite svu vojsku svoju: svete tajne i svete vrline, jer su u njima svete, svepobedne i nepobedne božanske sile. Vi ste? – Sila u Hristu, božanska sila i svesila, božanska moć i svemoć. Jer vera naša je „u sili Božjoj“ (1. Kor. 2,5). No kako vera, tako i ljubav naša je u sili Božjoj, i molitva naša, i post naš, i krotost naša, i svaka evanđelska vrlina naša. Znaj: koliko evanđelskih vrlina u tebi, toliko božanskih sila – svesila! I ko će te onda savladati i pobediti? Smrt? O, hnljade smrti, i sve smrti svih svetova – slabije su od jedne sile Božje što je u jednoj vrlini: svetoj veri, ili u svetoj ljubavi, ili u svetoj molitvi! akamoli u svima svetim vrlinama! A kada tome dodate božanske sile kojima se i ispunjujete kroz svete tajne! O, koja je to božanska sila i svesila, a da nije sva sišla s neba u tebe kroz sveto Pričešće? I učinila te jakim kao nebo. Šta kažem? I više, neizmerno više: jakim kao Bog! Jer je zapovest evanđelska svima nama: „jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove“ (Ef. 6,10). I mi, obučeni kroz svete tajne u Gospoda, jaki smo Gospodom, jaki kao Gospod, i zato svepobedni. O, bezbrojna jata svih smrti! o, svi legioni nečistih duhova, i svaki pakao što je u vama, svi vi jurišajte na hristonosca: i gle, vi jurišate na nebo, i odbijate se od njega, i razbijate o njega, kao mehurovi sapunice o dijamantske bedeme. Sile i sile, svesile i svesile, – eto čime se hrišćani neprestano ispunjuju u Crkvi Hristovoj kroz svete tajne i svete vrline.
Kako se stvara stari čovek u duši našoj? Gresima i strastima: gnjev, ljutina, pakost, huljenje, sramotne reči, pohota, laž – sve su to i graditelji, i građa iz koje se obrazuje i stvara stari čovek. (sr. Kol. 3,8-9). A kroz sve njih struji smrt, i ona ustvari stvara tog starog čoveka, koji i jeste čovek smrti, i stoga čovek smrtan. Da, u samoj stvari kroz grehe i strasti smrt je vajar, i neimar, i graditelj čoveka. A takav čovek smrti? Uvek zaudara na smrt i smrtno. Protari mu ruku, telo, dušu, misao, gle – sve to zaudara na smrt, na grob, na trulež, na crve. I mile crvi unutra po starom čoveku, i kote se kroz strasti, kroz slasti. I stari čovek hoće da potisne novog čoveka u tebi, hrišćanine: da potisne tvog bogolikog i bogopodobnog čoveka. A to kroz njega nevidljivo dela sam Satana, da bi razorio delo Božje. Znaj: da bi tvoj novi čovek živeo, stari čovek što je u tebi mora umreti. Hodi smrti koja ubijaš smrt! A to si ti Krste Hristov, Krste životvorni i životodavni: raspni na sebi mog starog čoveka, saraspni ga Hristu, da bi u meni vaskrsao novi čovek, čovek besmrtni, nadsmrtni, večni. Da: „stari naš čovek se razape s Hristom“ (Rm, 12,2). I gle, vaskrsava novi čovek u nama, Hristov čovek sa novim životom. Novi čovek? Sav izgrađen u tebi od svetih tajni i svetih vrlina; a u njima sam Gospod Hristos. Da, hrišćanin si, i zato si novi čovek. Čime? Hristom što je u tebi. Jer, ko je hrišćanin? Hrišćanin je onaj koji ima Hrista u sebi, koji nosi Hrista u sebi, koji živi Hristom u sebi.
Nema sumnje, hrišćanin si zbog Hrista, i od Hrista što je u tebi. „Staro prođe, gle, sve novo nastade“: stari um prođe, novi nastade; stara duša prođe, nova nastade; prođe stara savest, stara volja – i nastade nova savest, nova volja; prođe stara filosofija, stara nauka, stara umetnost, svi tvoji stari svetovi, i gle – pojavljuju se novi svetovi, nova filosofija i umetnost, nova duša i savest, novi čovek, sve od Hrista i po Hristu i za Hrista. Novo nebo i nova zemlja pojavljuju se najpre u tebi a preko tebe i u svetu oko tebe (sr. Otkr. 21,1; 2. Ptr. 3,18). Stari čovek: grehonosan neznabožac, bezbožac izumire i umire, a novi čovek: hristonosac, hristoznalac, hristoustalac vaskrsava iz sile u silu, živeći novim životom, bogočovečanskim, i zato besmrtnim i večnim. Novi čovek = novi život = u svetim tajnama i vrlinama evanđelskim = u Crkvi: „sa svima svetima“, a najpre sa izvorom svake svetosti. Duhom Svetim i Gospodom Hristom – „osvećenjem našim“ (sr. 1. Kor. 1,30). „Ako je ko u Hristu, nova je tvar: stare prođe, gle, sve novo postade“ (2. Kor. 5,17). Hristom, jedino Hristom postaje se novi novek: jer sve što je istinski novo i nestarivo, večito novo i nestarivo daje On koji nikada ne stari. A ne stari zato što greha nema u Njemu, od koga se ustvari jedino i stari, stari na smrt. Sagledaj do dna greh, ma koji greh, i na njegovom dnu ugledaćeš obličje Satane. Živeći u grehu, čovek neminovno uoblikuje u sebi lik, obličje pratvorca svakog greha – đavola, Satane. A svete vrline, a svete tajne? Sagledaj dno njihovo: svuda lik Spasov. I živeći u svetim tajnama i u svetim vrlinama, mi postepeno uoblikujemo u sebi lik Gospoda Hrista, postajemo hristoliki. I na taj način ispunjujemo evanđelsku zapovest: oblačimo se u novog čoveka, „po obličju Onoga koji ga je sazdao“ (Kol. 3,10). A to je – sam Gospod Hristos, i sa Njim i kroz Njega i Bog Otac i Bog Duh Sveti.
Zlatousti blagovesnik Hristov blagovesti: Dokaz da smo poznali Hrista jeste naš pravedni život. Ko provodi rđav život, ne zna Boga i Bog ne zna njega. Ono što mi imamo nije taština nego istina: kao što su naši dogmati istiniti, tako i život naš – ὥσπερ τά δόγματα ἀληθῆ, οὕτω καὶ ὁ βίος. Greh je taštnna i laž, a pravedni život je istina: jer ima veliki cilj; razvratan pak život završava ništavilom. Po apostolu, stari čovek se raspada u željama prevarljivim. Kao što se želje njegove raspadaju, trule, tako i on sam.[23]
Sveti apostol naziva starim čovekom ne prirodu nego delatnost greha – τήν τῆς ἁμαρτίας ἐνέργειαν. Svojim vlastitim prevarljivim željama raspada se čovek u ovom životu; raspada se i u paklu. Kao što se same želje raspadaju u bolesti i sa vremenom, tako se raspada i sam čovek koji te želje porađa.[24]
 
4,23
 
Kako hrišćani mogu odbaciti starog čoveka? Obnavljajući se „duhom uma svoga – τῷ πνεύματι τοῦ νοὸς ὑμῶν.“ Šta to znači? To znači promeniti duh uma, raspoloženje uma, navike uma; promeniti način umovanja, način mišljelja. Rečju: to znači preobraziti i preobratiti tog glavnog neznabošca u nama; od neboga obratiti ga Bogu, od nehrista Hristu. A to se postiže najpre podvigom vere, a za njim i sa njim i ostalim evanđelskim podvizima ljubavi, molitve, posta, smirenoumlja, bogoumlja, zdravoumlja, krotosti, uzdržanja … Svaki od tih podviga obnavlja um preobražajnim silama svojim. I on se postepeno isceljuje od svojih bolesnih misli, bolesnih umovanja, bolesnih shvatanja; postepeno ozdravljuje; dok se silom Hristovom potpuno ne isceli, ne ozdravi. Isceljen, ozdravljen, obnovljen, um postaje tvorac zdravih, svetlih, svetih, božanskih, besmrtnih misli. On sada Bogom misli, Hristom misli. Bogomislije, hristomislije postaje njegovim stalnim raspoloženjem, njegovim „duhom“, njegovim načinom mišljenja i umovanja. Zato Sveti apostol izjavljuje u ime svih hrišćana: „Mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16). Stoga i o svemu umujemo Hristom Bogom. Sa promenom uma, u čoveku se menja sve, obnavlja sve. Zato se pokajanje i naziva u Evanđelju μετάνοια (μετά – νοῦς) što znači: promena uma, obnova uma. Um je oko duše, vid duše, vođ duše, krmanoš duše, upravnik duše. Zato ga sveti Oci i nazivaju τό ἡγεμονικόν duše. Kad je oko duše zdravo, sva će duša biti osvetljena i sve telo (sr. Mt. 6,22).
 
4:24
 
Obnovljenjem uma svog čovek odbacuje svog starog noveka i oblači se u novog. Kakav je taj novi čovek, od čega je sazdan? To je čovek – „sazdan po Bogu u pravdi i svetosti istine“. A takav čovek, savršeno takav čovek jeste Bogočovek. U Njemu je čovek sav sazdan Bogom od pravde i svetosti istine. Pravda i svetost i istina su jedno u Bogočoveku, zato su i građa od koje se gradi, stvara, sazdaje novi čovek. Obući se u novog čoveka nije drugo do obući se u Bogočoveka Hrista. Jer je On – novi čovek, „drugi čovek“: „prvi je čovek od zemlje, zemljan; drugi je čovek Gospod s neba; i kako nosimo obličje zemljanoga, tako ćemo nositi i obličje nebeskoga“ (1. Kor. 15,47.49). Na koji se način oblačimo u novog čoveka – Gospoda Hrista? Svetom tajnom krštenja. Bogonosni apostol blagovesti: „Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“ (Gl. 3,27). A kako se utvrđujemo i rastemo u novom čoveku? – Ostalim svetim tajnama i svetim vrlinama. Preporučujući hrišćanima: „obucite se u Gospoda našega Isusa Hrista“, sveti apostol im kazuje da to oni mogu postići živeći u svetim evanđelskim vrlinama (Rm. 13,14.8-13). Svaka sveta tajna i svaka sveta vrlina postepeno obrazuju u nama obličje Hristovo, postepeno nas ohristoličuju – „dok Hristovo obličje ne postane“ u nama (Gl. 4,19). A sve to nije ništa drugo nego – živeti u telu Hristovom, Crkvi, u kojoj sav On, sa svima svojim božanskim svetinjama i silama prisustvuje i živi kroz svete tajne i svete vrline. Živeći u Crkvi, ljudi zaista žive „po Bogu“, i pravednošću i svetošću preobražavaju sebe u bogolika i hristolika bića. Jer je novi čovek – hristoliki čovek, koji po celom životu svom potseća na Hrista, liči na Hrista. Zato je on i netruležan i besmrtan. On je čovek večnoga života, kao što je stari čovek – čovek raspadljivosti i smrti. Čudo čovekoljublja Hristovog je bezgranično i dvostruko: prvo, On – Bog Logos – postao je čovek, novi čovek – Bogočovek; i drugo, sav On – Bogočovek, novi čovek, ostao je kao Crkva u našem čovečanskom svetu, da Svojim božanskim silama kroz vekove i vekove preobražava ljude u nove ljude, u ljude besmrtne i večne. – To je zaista čudo čovekoljublja kome nema kraja; zar ne? Zato čudesni Spasitelj i zaslužuje naziv: „Jedini Čovekoljubac“, koji Mu tako mudro, tako dirljivo, tako ubedljivo pripisuje Njegova sveta Crkva, apostolska i pravoslavna.
Svehristolika duša bogomudrog blagovesnika objavljuje: Da ne bi ko pomislio da apostol, govoreći o starom i novom čoveku, izmišlja drugog čoveka, on i veli: „obnovite se“. Obnavljanje biva kada se ono što je ostarilo podmlađuje, uzima drugi izgled, tako da predmet ostaje isti – τό ὑποκείμενον τὸ αὑτὸ, a promena se dešava u njegovim svojstvima – ἡ δἑ μεταβολὴ περί τὸ σθμβεβικός. Kao što telo ostaje isto, iako se događa promena u njegovim svojstvima, tako i ovde. A kako biva to obnovljenje? „Duhom uma vašega“, veli apostol, tojest duhom koji je u vašsm umu.„I obucite se u novog čoveka“. Vidiš, predmet je jedan a odeće dve: jedna koja se svlači, a druga u koju se oblači. „U novog čoveka, koji je stvoren po Bogu u pravdi i svetosti istine“. Zašto apostol pretstavlja čoveka pod imenom vrline, i zašto pod imenom poroka? Zato što se čovek ne može pokazati kakav je bez delatnosti. Jer njegova delatnost pokazuje ne manje od njegove prirode je li on dobar ili rđav. Kao što je lako svući odelo sa čoveka, tako isto je lako po njegovoj vrlini ili poroku poznati ga kakav je. Novi čovek je jak; budimo i mi jaki u činjenju dobrih dela.[25]
Starim čovekom apostol naziva ne samu prirodu, nego delatnost greha – τήν τῆς ἁμαρτίας ἐνέργειαν. Jer krštavani skida sa sebe ne telo, nego prljavu odeću greha. A novim čovekom naziva onoga koji živi po evanđelskom zakonodavstvu. Čovekom pak naziva i vrlinu i porok, pošto ih ljudi izvršuju. A duhom uma naziva duhovno stremljenje uma.[26]
Apostol naziva novim čovekom onoga koji provodi život u vrlinama, a starim onoga koji provodi život u gresima. Koji živi u vrlinama, sazdan je po Bogu, i živi po Bogu. Pravdom se naziva zbir svih vrlina – ἡ καθολική ἀρετὴ, a svetošću – istina.[27]
 
4,25
 
„Zato odbacite laž, govorite istinu svaki sa svojim bližnjim; jer smo udi jedan drugome“. „Zato“ što se novi ljudi, što ste sazdani „po Bogu“, što ste bogoliki i hristoliki, što ste se obukli u Hrista i naučili istini u Hristu – odbacite laž i živite istinom Hristovom, pokažite novi život, život „po Bogu u pravednosti i svetosti istine“. Jer istina je istina svojom pravednošću i svetošću. „Stari čovek“ je sav od laži: svojim lažima on vara najpre sebe, pa zatim druge, i raspada se u svojim lažima i obmanama i zabludama. „Novi čovek“ je sav od Hristove Istine; pomoću nje sav je urastao u Hrista, u Njegovo Bogočovečansko telo, i živi njome i u sebi i sa ljudima oko sebe. Jer u telu Istine Hristove, Crkvi, mi smo „udi jedan drugome“. Sačinjavajući jedno telo, mi i živimo jednim duhom, jednim srcem, jednom istinom, jednim životom. Sve nam je zajedničko: i bol i radost, i tuga i žalost, i ljubav i nada. Svaki živi u svima i radi svih; ali i svi u svakome i radi svakoga. Zato je svaki odgovoran za sve, i svi za svakoga. Pripadajući Crkvi, svaki pripada svima i svi svakome, jer smo svi jedno telo, jedna duša, jedno srce. Zato je svaki dužan da pazi na sebe, i na svaku svoju misao i reč i delo, i da sav život svoj uređuje sabornim duhom Crkve i sabornom savešću Crkve (sr. Rm. 12,5; 1. Kor. 12,27).
Sveta i bogovođena misao svetog Zlatousta ovako rasuđuje: Kazavši ukratko šta je stari čovek, sveti apostol ga zatim opisuje podrobno. I šta kaže? „Zato odbacite laž“. Kakvu laž? Ne podrazumeva li on tu idole? Ne. Jer mada su i idoli laž, no ovde nije reč o njima, pošto Efesci nisu imali nikakve veze sa idolima. On im govori o laži jednog prema drugom, tojest o lukavstvu i obmanama: „govorite istinu svaki sa svojim bližnjim“, – i navodi potresan razlog za to: „jer smo udi jedan drugome“. Stoga neka niko ne obmanjuje bližnjeg svog. Ništa, zaista ništa toliko ne stvara neprijateljstvo kao laž i obmana! Obrati pažnju kako ih sveti apostol svuda postiđuje ukazujući im na uzajamnu vernost udova u telu. Oko, veli on, ne obmanjuje noge, niti noga oko. Ako oko ugleda zmiju ili zvera, da li će obmanuti nogu? Neće li je odmah obavestiti o tome, da bi ona, doznavši to od njega, stupala oprezno? Isto tako, kada ni oko ni noga nemaju sredstvo da raspoznadu ubitačni otrov, već sve bude zavisilo od čula mirisa, zar će ovo slagati usta? Nipošto. A zašto? Zato što bi ono u takom slučaju pogubilo sebe. Naprotiv, kako se čulu mirisa bude pokazalo, tako će i saopštiti. A jezik, zar će obmanuti stomak? Ne izbacuje li on ono što mu je odvratno i ne guta li ono što mu je prijatno? Eto kakva je uzajamna razmena usluga među udovima tela. Pritom obrati pažnju kako se verno i svesredno obavlja ta uzajamna predostrožnost. Tako i mi nemojmo lagati, ako smo udovi jednog tela. To će biti dokaz našeg prijateljstva, a suprotno tome – neprijateljstva.[28]
 
4,26
 
„Gnjevite se i ne grešite; sunce da ne zađe u gnjevu vašem“. Vladajte mudro svim svojim osećanjima i raspoloženjima. Osećanja su veoma opasna kada se izviju u grehe. Zato treba stražiti nad njima „v predstojaniji i molitvje“. Ne straži li čovek nad njima, ona ga začas ponesu i u razne grehe i strasti odnesu. Eto, osećanje gnjeva je vrlo opasno ako se razvije. A ono se brzo razvije, ako ga čovek u samom početku molitvom ne suzbije. Molitvom, ili sećanjem na svoje grehe, ili sećanjem na smrt. U prirodi je čoveka gnjeviti se na zlo, na greh. Ali je neprirodno da se to prirodno osećanje pretvori u greh, u zlo. Gnjev svoj treba uvek ograničiti na greh, i ne prenositi ga na grešnika. Preneseš li ga, već si učinio težak greh. Od osećanja gnjeva u hrišćanima treba da je uvek jače osećanje ljubavi, i to nesravnjeno jače, kako bi svaki pokret gnjeva mogli u samom početku nadvladati i savladati. Bez toga, gnjev ovlada čovekom i uvuče ga u greh. Glavno je: „gneveći se ne grešite“. Utišaj gnjev, i ostavi jarost; nemoj se dražiti da zlo činiš (Ps. 4,4; 37,8). Svaki je gnjev greh, naročito ako poduže traje. Po svetootačkom shvatanju: „samo je jedan gnjev bezgrešan – ἀναμάρτητος – i to gnjev protiv demona i strasti“.[29]
Razrađujući blagovest hristonosnog apostola, sveti Zlatoust veli: Šta sveti apostol kaže? „Gnjevite se i ne grešite“. Dobro je ne gnjeviti se; no ako ko upadne u tu strast, onda bar ne na dugo vreme; suice da ne zađe u gnjevu vašem. Ti ne možeš da se uzdržiš od gnjeva? Gnjevi se čas, dva, tri; ali sunce da ne zađe ostavivši nas kao neprijatelje. Ono je po dobroti Gospodnjoj izašlo, no neka ne zađe sijavši na nedostojne. Jer ako ga Je Gospod poslao po velikoj dobroti Svojoj i sam otpustio grehe tebi, a ti ih ne otpuštaš bližnjem svom, pomisli onda kako je to veliko zlo. Pored toga, od njega može proizaći i drugo zlo. Blaženi Pavle se boji da noć, zatekavši u samoći čoveka kome je nepravda učinjena i on još gori gnjevom, ne rasplamti taj oganj još više. Danju, dok te još mnoge stvari razdražuju, tebi je dopušteno dati u sebi mesto gnjevu; ali kada nastupi veče, ti se smiri i ugasi sveže zlo. Ako te noć zatekne u gnjevu, onda sutrašnji dan već neće ti biti dosta da ugasiš zlo, koje može u toku noći porasti u tebi. Ako čak veliki deo njegov ti i uništiš, ipak nećeš biti u stanju uništiti ga svo, i u toku noći daćeš mogućnosti da se preostalo zlo pojača. Kao što sunce dnevnom toplotom svojom dovoljno ne osuši i ne očisti vazduh, koji se u toku noći napunio oblacima i isparenjima, daje time povod da nastane oluja kada noć, zahvativši ostatke te pare, dodaje njoj još nova isparenja, – tako tačno biva i u gnjevu.[30]
 
4,27
 
„Niti dajite mesta đavolu“. Ljudi daju mesta đavolu kada daju mesta grehu. Greh i jeste time opasan što gde uđe odmah pripremi mesta đavolu. Uđe li u dušu i najmanji greh, već je na njoj načinjen otvor kroz koji đavo može ući u nju, samo ako se greh duže zadrži u njoj i mi ga ne proteramo odlučnim pokajanjem. Zadrži li se duže u našoj duši, greh se postepepo pretvara u našu strast, a strast je najmilije i najsigurnije obitalište đavola. Strast srebroljublja? Zahvati li tvoju dušu, ovlada li njome, ne sumnjaj – đavo je već našao u njoj svoje mesto. Pohota, zacari li se u duši, eto palate đavolu. Tako, svaka strast u duši – dvorac je koji čovek sazida đavolu u sebi. Nema sumnje, svaki greh je preteča đavola, izvidnica đavola, „konačar“ njegov. Gde greh uđe i obitava, tu je već pripremljeno mesto za đavola. Ustvari, tu je već i sam đavo, jer je greh mesto u kome boravi đavo. Jedino kada čovek ispuni sebe Bogom, onda u njemu nema mesta za đavola. Niti đavo sme da uđe onde gde se nalazi Bog i Gospod. Ispunivši sebe Gospodom Hristom, tom „punoćom Božanstva“, hrišćani osiguravaju sebe od đavola i njegovih zavojevanja.
Od nas zavisi da li ćemo u sebi dati mesta đavolu ili ne. Sama zapovest svetog apostola kazuje da mi možemo ne dati mesta đavolu, ako hoćemo. Jer imamo i vlasti i moći za to (sr. 1. Jn. 2,13-14; 4,3-4). Evanđelska je zapovest: Branite se od đavola tvrdom verom (1. Ptr. 5,9). Tvoja vera – neprobojna i neosvojiva tvrđava za đavola. Tvrda vera zatvara sva vrata duše, i pritom je najsigurniji čuvar naše duše koji neda đavolu da prodre u našu dušu ni kroz vrata naših čula, ni kroz prozore naših misli, ni kroz pukotine našeg uma. Đavo je uvek slabiji od naše vere u Gospoda Hrista, Pobeditelja, jedinog Pobeditelja đavola u svima čovečanskim svetovima. Jer „vera je naša pobeda“ koja pobeđuje đavola i sve što je đavolje u našem zemaljskom svetu (sr. 1. Jn. 5,4). Pobeda nad đavolom nama je osigurana, ako ga tučemo i bijemo jakom verom, jakom ljubavlju, jakom molitvom, jakim postom, i svakom jakom vrlinom evanđelskom, te đavo isprebijan beži od nas. Zato nam je i data božanska zapovest: „protivite se đavolu, i pobeći će od vas“ (Jak. 4,7). A mi se protivimo đavolu kada se protivimo gresima i nedamo im da se usele u nas. Jer je u svakom grehu nevidljivo sam đavo, samo vešto skriva svoje odvratno lice. To je njegova iskonska taktika, ratna taktika: otrov greha uvek nudi u zlatnoj čaši radoznalosti; i još odozgo po otrovu je razlivena penušava i neprozirna, no vrlo privlačna pavlaka slasti; popiješ čašu, a ono gle, po duši se odmah gorki otrov razlije.
Heruvimski neustrašiv i serafimski svepobedan u ratovima s đavolom, sveti Zlatoust blagovesti: „Niti dajite mesta đavolu“. Zato, neprijateljstvovati među sobom znači davati mesto đavolu. Jer kada treba da se ujedinimo i složno ustanemo protiv njega, ustajemo jedan protiv drugog. A đavolu ništa tako ne pomaže da nađe mesto među nama i u nama, kao neprijateljstvovanje. Hiljade zala proizilaze iz toga. Kao što je teško razbijati kamenove dok su čvrsto spojeni i nema pukotine, a čim se pokaže makar i najmanja rupica ili pukotina, oni se raspadaju i ruše, – tako biva i pri napadajima đavola: dok smo prisno sjedinjeni i zbliženi međusobno, on ne može da uvede među nas nikakvo svoje zlo; ali čim nas makar i najmanje razdeli, on odmah upada kao bujica. Svuda je njemu potreban samo početak, – to je za njega ono što je najteže; a kada postavi početak, onda sve ide kao podmazano. Tako, čim on otvori tvoj sluh za klevete, odmah i lažljivci zadobijaju tvoje poverenje, jer se rukovode nenavišću koja sve osuđuje, a ne istinom koja pravo sudi. Kao što pri prijateljstvu i prava zla izgledaju lažna, tako pri neprijateljstvu i laži izgledaju istinite. Tada biva u nas drugi um – ἕτερος νοῦς, drugi sud – ἕτερον δικαστήριον, koji isleđuje ne spokojno nego pristrasno i predubeđenjem. Kao što olovo stavljeno na vagu preteže sve, tako i težina neprijateljstva koja je teža od olova. Neprijateljstvo čini: da se reči, govorene u jednom smislu, shvataju u drugom; da se svaki pokret i sve drugo prima s podozrenjem i tumači rđavo; i time ono razjaruje i razdražuje čoveka, čineći ga gorim od ludaka, te on neće ni da izgovori ni da čuje ime onoga protiv koga neprijateljstvuje, već uvek pogrdno govori o njemu. No kako ćemo stišati svoj gnjev? kako ćemo ugasiti taj plamen? Ako pomislimo na svoje grehe i na to koliko smo mi odgovorni pred Bogom; ako pomislimo da se mi svetimo ne neprijatelju nego sebi; ako pomislimo da neprijateljstvom mi pričinjavamo radost đavolu, tome neprijatelju našem, zbog koga mi nanosimo uvredu sabratu svome koji je član istoga tela. Želiš da si zlopamtilo i neprijatelj? Budi neprijatelj, ali – đavolu, ne sabratu svome. Bog nas je i naoružao gnjevom, ne da tim mačem probadamo svoja tela, nego da svu oštricu gnjevu zarivamo u grudi đavolu. Tamo zarij svoj mač do samog balčaka; ako hoćeš, zarij i sam balčak, i nikada ga ne izvlači otuda, nego zarij tamo i drugi mač. A to će se zbiti kada mi budemo štedeli jedan drugog, kada budemo miroljubivi jedan prema drugom. Neka propadnu moji novci, neka izgubim slavu i ugled: sabrat mi je dragoceniji od svega, sabrat – član istoga tela. Da govorimo jedan drugome ovo: nećemo vređati svoju prirodu radi sticanja novca, radi zadobijanja slave.[31]
 
4,28
 
„Koji je krao, više da ne krade, nego neka se još većma trudi, da bi, čineći dobro rukama svojim, imao šta davati onome koji je u oskudici“. Hrišćanin mora odbaciti sve što pripada „starom čoveku“, i prigrliti život novog čoveka, život „po Bogu u pravednosti i svetosti“. Jer „ko je u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2. Kor. 5,17). Nekadanji kradljivac, postane li hrišćanin, treba da se obnovi trudom i naporom: da u sebi razvije milosrđe i bratoljublje, kako bi, vođen milosrđem i bratoljubljem, što više radio svojim rukama i zaradio, da bi mogao davati onima koji su u oskudici. Tako se namesto kradljivačke neosetljivosti pojavljuje u duši svet novih osećanja, osećanja evanđelske milostive i bratoljubive osetljivosti i saosetljivosti. Poroci se leče suprotinim vrlinama: mržnja – ljubavlju, gordost – smirenošću, neosetljivost – saosetljivošću, lenjost – trudoljubljem. Pravilo je evanđelske saosetljivosti: „Valja se truditi i pomagati nevoljnima, i opominjati se reči Isusa koju On reče: mnogo je blaženije davati negoli primati“ (D. A. 20,35).
Svetla i sveta duša blaženog Teofilakta blagovesti: Nije dosta odustati od greha, nego i nešto dobro raditi. Nije dosta prestati sa grehom, nego i krenuti putem suprotnim grehu. Pre se činilo zlo? Sad neka se čini dobro, i to sa trudom i naporom: s jedne strane radi toga, da bi se smirilo telo, koje je ranije od nerada bilo brzo na zla dela; a s druge strane, da bi se u dovoljnoj količini imala sredstva za život, radi davanja i drugima; i da bi onaj koji je ranije druge krao, sada sam postao dobrotvor drugim. Divni Bože! kako Evanđelje čini anđelima one koji behu maltene demoni.[32]
 
4,29
 
„Nikakva rđava reč (λόγος σαπρὸς = trula, gnjila reč) da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra, za napredovanje vere, da da blagodat onima koji slušaju“. Eto još jedne evanđelske osobine novog čoveka: svaka reč mu je reč svete vere, blagodatna. To se stiče heruvimskim bdenjem nad sobom, nad dušom svojom. Hrišćanin budno motri na svaki pokret u svojoj duši: na svako osećanje, na svaku misao, na svaku želju, na svako zbivanje. Sve što je rđavo, on još u začetku suzbija i uništava, a što je dobro – neguje i podržava. On zna: „Što god nije od vere – greh je“ (Rm. 14,23). Greh je, rđava je, trula je i svaka reč koja nije od vere, koja ne vodi veri, koja ne doprnnosi napretku vere. Na dan Suda ljudi će dati odgovor za svaku praznu reč, akamoli za reč rđavu, trulu, skapanu (sr. Mt. 12,36; Ef. 5,4; Kol. 3,8; 4,6). A rđava je, a trula je, a skapana je svaka ona reč u kojoj nema dobra Hristovog, blagodati Hristove, duha Hristovog. Svaka takva reč je – mali leš, u kome nema žive duše, i zato truli, raspada se, smrdi. „Od suviška srca govore usta“ (Lk. 6,45): kakvo srce, takva usta, takve reči. Srce je čudotvorna radionica i dobra i zla: „dobar čovek iz dobre klijeti srca svoga iznosi dobro, a zao čovek iz zle klijeti srca svoga iznosi zlo, jer usta njegova govore od suviška srca“ (Lk. 6,45). Reči su ogledalo kroz koje se vidi unutrašnjost srca. Hteo ili ne, kroz svoje reči čovek kazuje kakvo srce ima. „Ko u reči ne pogrešuje, taj je savršen čovek“ (Jak. 3,2).
 
4,30
 
„I ne ožalošćavajte Svetoga Duha Božjega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja“ – ἀπολυτρώσεως (= iskupljenja, otkupa)“. – Čime ljudi ožalošćavaju Svetog Duha Božjeg? Čineći ono što je nečisto, nesveto, rđavo, demonsko. Rečju: svojim gresima. Hrišćani su u svetoj tajni krštenja i miropomazanja „zapečaćeni“ Duhom Svetim. „Zapečaćeni“ Duhom Svetim, da ništa od duha nesvetog ne bi ulazilo u njih. Pečat Svetoga Duha je na njihovoj duši, na njihovom srcu, na njihovim čulima, kao znak spasenja i izbavljenja. Taj pečat treba da stoji na duši svakoga hrišćanina sve do Strašnoga suda, do tog dana konačnog iskupljenja. A dotle – čuvati ga, ograđivati ga božanskim silama svetih vrlina, da ga gresi i strasti ne bi razlomili, ili okrnjili, ili pokvarili (sr. Is. 63,10; 1. Sol. 5,19; Rm. 8,23).
Blagodatno se saovaploćujući sveohristovljenoj duši svetog apostola Pavla, sveti Zlatoust blagovesti: „Ne ožalošćavajte Svetoga Duha Božjega“. Strašne su i prestrašne, užasne i preužasne ove reči. Ako rekneš uvredljivu reč, ako ogorčiš brata, ogorčićeš ne njega, nego ćeš ožalostiti Duha Svetoga. Pri tome apostol ukazuje na dobro, dobijeno od Svetoga Duha, da bi optužba bila veća: „i ne ožalošćavajte, veli, Duha Svetog, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja“. Sveti Duh nas je načinio carskim stadom; On nas je oslobodio od svih ranijih zala; On nas nije ostavio u broju onih koji podleže gnjevu Božjem; i ti – Njega žalostiš? „Ne ožalošćavajte Duha Svetoga, kojim ste zapečaćeni“. Neka ove reči kao pečat leže na tvojim ustima. Usta zapečaćena Duhom, ne izgovaraju ništa nepristojno. Nemoj govoriti: nije ništa ako reknem rđavu reč, ako uvredim ovog ili onog. Zbog toga baš to i jeste veliko zlo, što ga ti smatraš za ništa. Jer zlo koje smatraju ništavnim, lako zanemaruju, a ono zanemareno – raste, a kada poraste – postaje neizlečivo. U tebe su usta zapečaćena Duhom? Pazi, ne zaboravljaj na dostojanstvo svojih usta. I pored toga, ne zaboravljaj da ti Boga nazivaš svojim Ocem, Boga nazivaš Ocem, a u isto vreme vređaš brata svoga?! To nije svojstveno sinu Božjem. Delo je sina Božjeg – praštati neprijateljima, moliti se za one koji te raspinju, prolivati krv svoju za one koji te nenavide. Dostojno je sina: neprijatelje svoje, nezahvalnike, lopove, bestidnike, podmuklice, učiniti svojom braćom i naslednicima, a ne braću svoju vređati kao ništake.
Pomisli, kakve reči izgovaraju tvoja usta, kakve se trpeze udostojavaju, šta dodiruju, šta kušaju, kakvu hranu primaju! I ti, govoreći ružno o svome bratu, smatraš da ništa strašno ne činiš? Kako ga onda nazivaš bratom? A ako on tebi nije brat, kako onda izgovaraš: „Oče naš“? Ta reč „naš“ ukazuje na mnoštvo lica. Pomisli, sa kim ti stojiš za vreme Svete Tajne: sa Heruvimima, sa Serafimima. Serafimi ne vređaju, nego se usta njihova bave samo jednim: slavoslovljenjem i proslavljanjem Boga. Kako ćeš ti onda moći s njima govoriti: „Svet, svet, svet“, kada si usta svoja upotrebljavao za vređanje? Reci mi: kada bi carsku posudu, određenu i uvek upotrebljavanu za carska jela, neki od slugu upotrebio za izmet, da li bi se on posle toga usudio staviti sa ostalim posuđem na carsku trpezu i ovu posudu, napunjenu izmetom? Sigurno da ne bi. A takvo je i osuđivanje bližnjega, takvo i vređanje bližnjega! „Oče naš“. Da li samo to govoriš? Udubi se u sledeće reči: „koji si na nebesima“.
Eto, izgovorio si: „Oče naš, koji si na nebesima“, i ove te reči podigoše, razum ti okriliše, i pokazaše ti da imaš Oca na nebesima. Nemoj činiti, nemoj govoriti ništa zemaljsko – τῶν ἐπὶ γῆς. Uznesen si među Nebeske Činove, pridružen si Nebeskom Horu, zašto onda svlačiš sebe dole? Stojiš pred prestolom Božjim, i izgovaraš uvrede? Zar se ne bojiš da Nebeski Car tvoj postupak uračuna kao uvredu koju Njemu nanosiš? Kada sluga na naše oči udari drugog slugu ili ga uvredi, pa makar bio u pravu, mi ga odmah pozivamo na odgovornost, smatrajući njegov postupak za uvredu sebi. A ti, sa Heruvivima stojeći pred prestolom Cara, vređaš brata svoga? Vidiš li ove svete sasude? Oni su određeni za jednu upotrebu; ko će se usuditi da ih upotrebi za nešto drugo? A ti si svetiji od ovih sasuda, daleko svetiji; zašto onda prljaš i skvrnaviš sebe? Na nebesima stojiš, i nanosiš uvrede? Udostojio si se celiva Gospodnjeg, i nanosiš uvrede? Bog ti ukrasio usta tolikim anđelskim pesmama, udostojio te hrane ne anđelske nego nadanđelske – ὑπὲρ ἀγγελικὴν -, Svoga celiva i Svoga zagrljaja, i ti nanosiš uvrede? Molim te, ostavi se toga. Naučimo usta svoja dobrogovorenju: iz toga proističe velika dobit, a od zlogovorenja – velika šteta.[33]
 
4,31
 
„Svaka gorčina i gnjev i ljutina i vika i hula, neka je daleko od vas, sa svakom zloćom“. Eto, sveti apostol nam nabraja grehe pomoću kojih hrišćani ožalošćuju Svetog Duha Božjeg. Svaki od njih je rušilačka sila, i izaziva u duši nered, lom, haos, čitavo ludilo. Jer šta je gnjev, šta ljutina, ako ne privremeno ludilo duše? a ostanu li u duši kao trajna raspoloženja, postanu li strast duše, onda je to – stalni bes duše, stalno ludilo srca. Sva ova pobrojana zla i jesu prevarljive želje u kojima se raspada stari čovek (sr. Ef. 4,12). Njima nema mesta u hrišćaninovoj duši, ako se on iskreno drži Crkve, njenoga duha, njene ljubavi, njenoga života. „Neka je daleko od vas“svaka zloća, jer zloća i jeste time zloća što ratuje sa Bogom Duhom Svetim, tom svepunoćom svakog božanskog dobra. A ništa žalosnije i luđe od čoveka koji ratuje sa Bogom. Zato svako ljudsko zlo, koje je uvek posredno ili neposredno pored zloće, ožalošćuje Duha Svetoga. Svako pak ljudsko dobro raduje Ga. Život pravih hrišćana i nije drugo do „pravda i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14,17; sr. Kol. 3,8; Tit. 3,2-3; 1. Ptr. 2,1).
Sveti Zlatoust upozorava: Čujmo reči apostola Pavla: „Svaka gorčina neka je daleko“, – nije rekao: neka se očisti -, „od vas“. U samoj stvari, šta mi ona treba, i radi čega je zadžavati kod sebe? Zašto držati u sebi zvera, koga je moguće udaljiti iz duše i najuriti ga daleko, daleko? … „Svaka gorčina neka je daleko od vas“, – tako da od nje ništa ne ostane u duši. Inače taj ostatak, ako se stavi u pokret, može kao varnica izazvati čitav požar u duši … „I vika“, – zašto apostol zabranjuje i to? Zato što takav treba da je krotak čovek. Vika, to je konj, čiji je jahač gnjev. Smiri konje i pobedićeš jahača. Ako hoćeš da reči naše proveriš na delu, onda uzdržavaj se uvek od vike i ti se nikada razgneviti nećeš. Eto načina da se uzdržiš od gnjeva. Jer kao što je nemoguće da se ne razgnjevi onaj koji viče, tako je nemoguće da se razgnjevi onaj koji se uzdržava od vike. Uguši viku, i ti ćeš time otseći krila svome gnjevu, i smiriti uzbuđenje srca. Jer kao što je nemoguće stupiti u tuču ne podižući ruke, tako je nemoguće podati se gnjevu ne nadajući viku. A vika može izazvati gnjev čak i onda kada ga nema … „I hula, veli sveti apostol, neka je daleko od vas“. Obrati pažnju kako nastaje zlo: gorčina rađa gnjev, gnjevljutinu, ljutinaviku, vikahulu, tojest pogrdne reči, a hula – tuču, tuča – rane, rane – smrt. No ništa slično apostol Pavle nije hteo reći, već je kazao samo ovo: „neka je daleko od vas sa svakom zloćom“. Šta je to – „sa svakom zloćom“? Svaka zloća vodi takvome završetku.
Ima ljudi koji, slično podmuklim psima koji ne laju i ne napadaju otvoreno na prolaznike nego praveći se mirni i krotki, napadaju neoprezne i zarivaju u njih zube svoje. Takvi su mnogo gori od onih što napadaju otvoreno. Pošto i među ljudima ima sličnih takvim psima koji, ne pribegavajući ni vici ni gnjevu ni uvredama ni pretnjama, potajno kuju zamke i pripremaju hiljade zala drugima i nanose im zlo delima, to sveti apostol ukazuje i na takve. „Neka je daleko od vas sa svakom zloćom“, veli apostol: Nemoj ljudima nanositi zla ni delima, ako štediš reči. Radi toga sam ja zauzdao tvoj jezik, zaustavio viku, da se u tebi ne bi rasplamtela najsilnija vatra. A ako ti i bez vike činiš to isto, tajiš u sebi požar i žeravicu, onda kakva je korist od tvoga ćutanja? Zar ti ne znaš da su strašniji oni požari što unutra plamte i ne izbijaju napolje? Tako je i potajni gnjev gori i štetniji po dušu. No i on, veli apostol, „neka je daleko od vas se svakom zloćom“, i malom i velikom. Budimo poslušni svetom apostolu, i izgonimo iz sebe svaku gorčinu i svaku zloću, da ne bismo ožalostili Duha Svetoga. Iščupajmo gorčinu sa korenom, otsecimo je. Ništa dobro, ništa zdravo ne može dolaziti iz duše ispunjene gorčinom, već samo nesreće, samo suze, samo uzdasi i jadi.[34]
 
4,32
 
„A budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“. – Eto šta znači porasti „u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 3,15): biti blag kao Gospod Hristos, biti milostiv kao On, i opraštati drugima kao što je sam Bog u Hristu oprostio ljudima. Eto leka od svakoga greha, a najpre od gorčine, gnjeva, ljutine, hule, zloće. U svemu Bogočovek je ugled i primer svima. No Njegovo besprimerno i bezgranično čovekoljublje vrhuni u tome što On pri tome daje i sve božanstvene sile koje su potrebne ljudima, da bi živeli po ugledu na Njega (sr. 2. Ptr. 1,3-9). Što je On činio, daje blagodatne sile sledbenicima Svojim da i oni to isto čine; što je On bio, želi da i oni budu, dajući im pritom sve što im je potrebno za tako božanski i sveti život (sr. Jn, 14,12; 17,21-26; 1. Jn. 1,3.7; 2,6; 3,2-3.4-7; Gl. 2,20). To je vrhunac božanske milosti. Zato je Jedini Čovekoljubac i tražio s pravom od ljudi: „Budite milostivi kao što je milostiv Otac vaš nebeski“ – Bog (Lk. 6,36).
Hristočežnjiva misao zlatoustog evanđelista blagovesti: Ako nam valja postići Carstvo nebesko, onda nije dosta osloboditi se greha, nego valja i mnogo raditi na vrlinama. Treba se uzdržavati od zla, da bismo se oslobodili od pakla; a da bismo stekli Carstvo nebesko, moramo neprestano negovati vrline. Može se reći: ne činiti dobro, to je već delimično zlo; jer obelodanjuje lenjost, a lenjost je sastavni deo zla, ili tačnije: ne deo nego povod i koren zla. Nema sumnje, svakome zlu naučila je lenjost, nerad. Jer ne činiti dobro, to već znači – činiti zlo: τὸ γὰρ μὴ ποιῆσαι ἀγαθὸν, τοῦτο ποιῆσαὶ ἐστι κακόν. Stoga i blaženi Pavle, odvraćajući nas od zla, vodi nas ka vrlini. Jer, reci mi, kakva je korist od toga ako sve trnje bude počupano, a ne bude posejano nikakvo dobro seme? Takav trud ako ostane nedovršen, poslužiće na štetu. Stoga i Pavle, silno se starajući o nama, daje nam zapovest ne samo da otsecamo i udaljujemo od sebe zla dela, nego nas potstiče da što pre zasadimo dobra dela. Jer rekavši: „svaka gorčina i gnjev i ljutina i vika i hula, neka je daleko od vas sa svakom zloćom“, dodao je: „a budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome“, – zato što su to navike i raspoloženja, te nije dovoljno osloboditi se od jedne navike da bi se stekla druga navika, suprotne ovoj, nego je potrebno iznova izvesno kretanje i stremljenje, ne manje brzo nego pri udaljenju od zlih dela, da bi se stekla dobra dela. Koji nije neprijatelj, ne znači da je stvarno prijatelj: postoji nešto srednje između prijateljstva i neprijateljstva, u kome se odnosu i nalaze većina ljudi prema nama. Ko ne plače, ne znači da se stvarno smeje, no postoji srednje stanje. Tako i u ovoj stvari: ko nije zajedljiv – πικρὸς (= gorak) ne znači da je stvarno blag – Χρηστός; i ko nije gnjevljiv, ne znači da je stvarno dobrodušan. No potrebno je još naročito staranje, da se stekne takvo dobro – τοῦτο τό καλόν. – I obrati pažnju kako blaženi Pavle, po zakonu najbolje zemljoradnje, očišćuje i obrađuje zemlju, poverenu mu Zemljoradnikom: izbacio je trulo semenje, potom savetuje da se nabave zdrave sadnice. „Budite blagi“, veli on. Jer ako zemlja, pošto se počupa trnje, ostane prazna, ona će ponovo proizvesti nekorisno rastinje. Zato je potrebno zasejati je dobrim semenom i rastinjem. Apostol je uništio gnjev, – stavio blagost; uništio ljutinu, – stavio dobrodušnost; iščupao zloću i hulu, – posadio milostivost. Jer reči: „praštajući jedan drugome“ to upravo i znače. Budite, veli on, raspoloženi za opraštanje, jer je takva milost veća nego ona u novcu. Ko oprašta novčani dug svome dužniku, čini divno i divljenja dostojno delo; no ta se milost odnosi na telo, mada će on i primiti nagradu u duhovnom blagu i koja se odnosi na dušu. No onaj koji je oprostio grehe, doneo je korist duši, i svojoj sopstvenoj, i duši onoga kome je oprostio, jer je takvim delom svojim učinio krotkijim ne samo sebe nego i njega.[35]
 


 
NAPOMENE:

  1. ovo δὲ izostavljeno u štampanom izdanju avinih Tumačenja kojim smo se koristili pri redakciji (Zor. A. St.).
  2. In Ephes. Homil. VIII; col. 55-56.
  3. tamo, col. 56-57.
  4. tamo, col. 58.
  5. In Ephes. Homil. IX, 2; col. 71-72.
  6. tamo, Nmil.. IX, 3; sol. 72-73.
  7. In Ephes. s. 4, v. 3; R. gr. t. 124, col. 1080 D – 1081 A.
  8. Ikumenije, Somment. in Erhes., ad loc.; R. gr. t. 118, col. 1213 D.
  9. Sv. J. Damaskin, In Erhes. s. 4, v. 5-6; R. gr. t. 95, sol. 840.
  10. tamo, Nomil. X, 1; sol. 75. 76; Nmil. XI, 1; sol. 79. 80.
  11. Serm. 268.
  12. Ikumenije, tamo, ad. Los. col. 1216.
  13. tamo, ad. loc., col. 1217 A. B.
  14. tamo, ad. los. 1217 S.
  15. Ikumenije, tamo, ad. Los., sol. 1220 S.
  16. Sv. Zlatoust, tamo, Nomil. XI, 3; sol. 83.
  17. Blaž. Teofilakt, tamo, ad. los., sol. 1088 A.
  18. tamo, Nomil. XI, 3, 4; sol. 84. 85.
  19. tamo, ad loc., sol. 1089 CD.
  20. tamo, ad loc., sol. 844 A.
  21. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XII, 1. 2; sol. 89. 90.
  22. tamo, Homil. XII, 3; col. 92.
  23. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XIII, 1; sol. 95.
  24. Ikumenije, tamo, ad los., sol. 1228 V. S.
  25. Sveti Zlatoust, tamo, Nomil. XIII, 2; sol. 95. 96.
  26. Blaženi Teofilakt, ad loc., col. 540 B.
  27. Blaženi Teofilakt, ad loc., col. 1228 D.
  28. tamo, Nomil. XIV, 1; sol. 99, 100.
  29. Ikumenije, tamo.
  30. tamo; sol. 101.
  31. tamo, 2; col. 101. 102.
  32. tamo, ad los., sol. 1097 s.
  33. tamo, 3. 4; sol. 104. 105. 106.
  34. tamo, Nomil. XV, 1. 2. 4; sol. 107. 108. 110. 111.
  35. Sveti Zlatoust, tamo, 1. 2; sol. 111. 112. 113. 114.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Nije džabe rekao besmrtni Ava: „Teško je biti hrišćanin, još teže je biti pravoslavni hrišćanin, a najteže je biti srpski pravoslavni hrišćanin.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *