ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

4,1-32

ЕФЕС. 4,1-32: 1 “Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно – ἀξίως – звања у које сте позвани, 2 са сваким смиреноумљем – μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης – и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другог у љубави, 3 старајући се држати јединство духа свезом мира. 4 Једно тело и један дух, као што сте и позвани у једној нади звања свога; 5 један Господ, једна вера, једно крштење; 6 један Бог и Отац свију, који је над свима и кроз све и у свима нама.
7 Али свакоме се од нас даде благодат по мери дара Христова. 8 Зато каже: “Узишавши на висину запленио си плен, и даде људима даре”. 9 А “узиђе” шта значи ако не то, да је то Онај који најпре сиђе у најдоња места земље? 10 Који сиђе, то је онај исти који и узиђе изнад свих небеса да испуни све – ἵνα πληρώσῃ τὰ πάντα. 11 И Он даде једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, 12 на усавршавање светих за дело службе, на сазидање тела Христова – εἰς οἰκοδομὴν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ, 13 док достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена у меру раста висине Христове – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= у меру раста пуноће Христове), 14 да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар науке преваром људском, лукавством, ради завођења у заблуду, 15 него истинујући у љубави – ἀληθεύοντες δὲ[1] ἐν ἀγάπῃ – да у свему растемо у ономе који је глава: Христос, 16 из кога све тело, складно састављано и склапано оним што сваки зглавак помаже, радећи према мери свакога уда, чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави.
17 Ово дакле говорим и сведочим у Господу: да више не ходите као што ходе незнабошци у празности ума свога – ἐν ματαιότητι τοῦ νοὸς αὐτῶν (= у таштини, у сујети ума свога), 18 имајући разум помрачен – ἐσκοτισμένοι τῇ διανοίᾳ -, будући отуђени од живота Божјега због незнања које је у њима, због окамењења срца својих; 19 они изгубивши сваки осећај, предадоше се уживањима, на чињење сваке нечистоге ненасито. 20 Али ви тако не познасте Христа, 21 јер га чусте и у њему се научисте, као што је истина у Исусу: 22 да одбаците, по ранијем живљењу, старога човека, који се распада у жељама преварљивим, 23 а да се обновите духом ума свога – ἀνανεοῦσθαι δὲ τῷ πνεύματι τοῦ νοὸς ὑμῶν 24 и обучете у новог човека, који је створен по Богу – κατὰ Θεὸν – у правди и светости истине.
25 Зато одбаците лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди један другоме. 26 Гњевите се и не грешите; сунце да не зађе у гњеву вашем; 27 нити дајите места ђаволу. 28 Који је крао, више да не краде, него нека се већма труди, да би, чинећи добро рукама својим, имао шта давати ономе који је у оскудици. 29 Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра, за напредовање вере, да да благодат онима који слушају. 30 И не ожалошћавајте Светога Духа Божјега, којим сте запечаћени за дан избављења – ἐν ᾧ ἐσφραγίσθητε εἰς ἡμέραν ἀπολυτρώσεως (искупљења). 31 Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула нека је далеко од вас, са сваком злоћом. 32 А будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама”.

4,1

Ма где био, ма у ком се положају налазио, апостол Павле је увек “у Господу”. Баците га у тамницу, он ће и тамо бити “у Господу”; баците га у окове, у ватру, у воду, он је и тамо “у Господу”; баците га и у сам пакао, он ће и тамо бити “у Господу”.
Ево, он је сужањ, али – “сужањ у Господу”, сужањ ради Господа. Он је заиста обукао себе у Христа, и сав је у Њему свим срцем, свом душом, свим бићем. Ништа његово није изван Христа. Он се заиста сав испунио “сваком пуноћом Божјом” (Еф. 3,19), и сав живи у Христу, и сав Христос у њему. Он је тај који изјављује: “Ја више не живим, него живи у мени Христос” (Гл. 2,20). На њему се најбоље види шта значи: живети, владати се достојно хришћанског звања. А хришћани су позвани да живе “достојно еванђеља Христова” (Флб. 1,27). “достојно Бога” који их је позвао у Своје царство и славу (1. Сол. 2,12; ср. Кол. 1,10). Другим речима: хришћани су позвани да живе у оваплоћеном Богу и оваплоћеним Богом, Господом нашим Исусом Христом; да живе у Цркви и Црквом, јер је она “тело његово” и “пуноћа” Њега “који све испуњава у свему” (Еф. 1,23). Позив је хришћана да остваре у себи вечни план Божји о човеку (Еф. 1,1-5.10). И они га остварују живећи Христом и у Христу, Црквом и у Цркви.
Црква – пуноћа Богочовека Господа Христа. Како у њој живети теби и мени? Гле, ти си хришћанин тиме што си светим крштењем постао живи, органски део богочовечанског тела Цркве, сутелесник њен, опкољен Богом са свих страна, саоваплоћен Њему, Његовој Божанској пуноћи. И ти живиш Њиме као око телом, као око главом; ти се храниш крвљу тога тела и срцем његовим: срцем Бога живога и истинога, и душом Бога живога, и вољом, и духом, и свим оним што је Његово. Све своје саоваплотити Његовом: срце своје – срцу Његовом, душу своју – души Његовој, вољу – вољи, живот – животу, да би се благодатно ујединио са Њим, и тако постао један дух с Господом. Јер “ко се Господа држи један је дух с Господом” (1. Кор. 6,17): једно срце, једна душа, једна воља, једно тело под једном главом. А све то и јесте – Црква, Црква, Црква! О, тајне над тајнама! О, чуда над свима чудесима! О, Бога над свима боговима! О, љубави над свима љубавима! О, јединог истинског човекољубља! Зато “молим вас, да се владате достојно звања у које сте позвани”. А звање? – Испунити се сваком пуноћом Божјом. И томе светом звању ја радосно робујем: робујем у слободи, робујем у тамници, робујем у души, робујем у савести, робујем у васцелом бићу свом, робујем у васцелом животу свом, робујем у вечностима својим, нека их је безброј, све су оне радосно робље Господа и Христа мог! Њега ради окован сам добровољно у све божанске окове. – Љубав Његова? О, златних и слатких окова Његових! – Вера Његова? О, дивних бисерних окова Његових! Истина Његова? Правда Његова? Доброта Његова? Благост Његова? Човекољубље Његово? Живот Његов? Крст Његов? Васкрсење Његово? Вазнесење Његово? Црква Његова? – О, да слатких преслатких окова многожељних! Ради њих: све вечности моје – робови су Твоји, о Господе неисказани!
Због тога сва страдања за Христа хришћанину су добродошла: и усто многожељена и мила и драга: и телесни окови и тамиице и смрти. Та васкрсном силом Хрмстовом хришћанин раскида окове смрти као трулу паучину, а телесне окове ради Господа носи са херувимском радошћу. Јер је човек Христом заиста постао херувимски надсмртан и свемоћан и сверадостан. Зато, по речима Светога Златоуста: “Ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист. Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом – εἴ τις μαίνεται καί περικαίεται τοῦ Δεσπότου, зна силу окова. Сужањство ради Христа Павле би више волео него живот на небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа.[2]
Васкрсли Господ испуњује душе Својих следбеника непролазном радошћу, коју никаква страдања не могу претворити у жалост. Шта говорим? Та страдања за Христа само је увећавају и обесконачнују и овечнују; срамоте за Христа, и страдања за Христа, и смрти за Христа – постају блаженство над блаженствима. Нема сумње, други Павле – Свети Златоуст изражава не само своје христочежњиво и богоблажено расположење, него и свих христољубаца и христочежњиваца, када изјављује: “Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу. Ако би ко хтео да ме учнни једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био однесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам. Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта? “Молим вас ја сужањ у Господу”.[3]
Нама се дарова од Бога не само вера у Христа, него и страдаље за Христа. Зато свети апостол Павле благовести свима хришћанима: “Вама се дарова Христа ради не само да Га верујете него и да страдате за Њега” (Флб. 1,29). “Заиста је то највећи дар, већи од свих других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. То је веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми: ради Христа страдамо и налазимо се у оковима. То нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају ради Господара неба”.[4]

4,2

Живећи у Христу, хришћанин живи “са сваким смиреноумљем” – μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης. Смиреноумље је еванђелско расположење душе, којим хришћанин сав ум свој и цело срце своје држи у Господу Исусу (ср. Флб. 4,7), те стога мисли “о ономе што је горе а не што је на земљи” (Кол. 3,2), о ономе “што је у Христу Исусу” (Флб. 2,5). У смиреноумљу човек сваку своју мисао, и осећање, све своје умовање контролише Господом Христом; и не само то, него га и изводи из Њега и своди на Њега. Свака мисао постаје христомисао; свако осећање – христоосећање. Смиреноумље није друго до христоумље. Имати ум Христов, – то је смиреноумље. “Ми ум Христов имамо”, изјављује свети апостол Павле (1. Кор. 2,16): ми умом Христовим умујемо о свему: о Богу, о свету, о људима, о души, и о целокупној творевини. – Смиреноуман човек искрено сматра себе ништавним пред Богом и људима. На своје еванђелске врлине, којих увек има, он гледа као да не постоје. Зато се стално све више и више смирава пред Богом и људима. Он с радошћу чини друге људе већима од себе (ср. Флб. 2,3). Због свега тога, смиреноумље је климат душе, у коме савршено успева све еванђелско а гине све нееванђелско.
Насупрот смиреноумљу стоји гордоумље. Оно је у свему супротно смиреноумљу: и у мислима и у животу човек се ослања само на себе, на свој ум, на свој разум. Зато је такав човек јавно или потајно горд. Он хоће да је независан, самосталан, аутономан у свему, и аутаркичан, самодовољан: да буде “чист човек”, да његов разум буде “чисти разум”, и његова мисао “чиста мисао”. Другим речима, да потпуно буде независан, на првом месту, од Бога: да се Бог не меша ни у шта његово, а најпре у његово умовање о свету, и свему. Али, баш у томе човек није самосталан; јер такав начин мишљења и живота одавно је у потпуности остварио ђаво, а људи само каскају за њим, или бауљају. Живети без Бога и мислити без Бога, – у томе је сав ђаво. У себи гледати све и сва; живети само собом, у себи и за себе, – то је ђаво, и нема другог. Када људи тако умују, умовање им је најмање самостално, најмање људско, јер је сво позајмљено од ђавола. У крајњој линији, гордоумље није друго до ђавоумље.
Смиреноумље је увек праћено кротошћу и трпљењем. Смиреноуман човек зна да ништа не бива без Божијег провиђења: зато је кротак и трпељив у свему што га снађе, па макар то биле најљуће невоље и муке. У томе за углед он има апостоле и пророке (Јак. 5,8-10), а пре свега кротког и дуготрпељивог Господа Исуса (Мт. 11,29). Али све то троје: смиреноумље, и кротост, и трпљење, само љубављу стоје и љубављу постоје. Једино ко има еванђелске љубави у души, може имати ове три врлине, и заиста бити и смирен и кротак и трпељив према људима. Хришћани живе достојно свога звања када ове три врлине врше “у љубави”, с љубављу: “трпећи један другога у љубави”. Само љубав еванђелска даје силе човеку да буде истински смеран, и кротак, и трпељив према људима, иако су њихове мане и греси очигледни.
Смиреноумље? Мера му је смиреност Господа Христа: Бог се спустио са небеских и наднебеских висина до надно пакла: спустио се Својом душом људском, да из пакла изведе палог Адама, палог и пропалог, гордошћу сатанском обореног и огреховљеног и усмрћеног и опакленог. Адама, и у њему род људски. А нама, колико се тек нама ваља смиравати? Попут Богочовска. Он је тај пут смирења прошао ради нас: да бисмо и ми таквим смирењем спасавали себе из пакла гордости, греховности, ђаволског самољубља и самодовољпости. И још да бисмо стекли Христово смиреноумље, које се из љубави према сабрату – човеку, спушта за њим до надно његовог пакла, само да га извуче отуда, да га спасе. Јер ти све дотле не волиш еванђелском љубављу свога сабрата човека, док свим бићем не кренеш да га спасаваш од његових грехова, од његових смрти, од његових ђавола, од његових паклова. А у свему томе теби је као дах неопходна кротост голготска, која се и на крсту с љубављу моли за непријатеље; а уз кротост неопходно и трпљење христовско: јер како ћеш без њега поднети сабрата човека, у коме је грех и греси, смрт и смрти, смрад и смрадови. Љубав твоја мора да се стално наоружава крстом и трпљењем, ако хоћеш да имаш снаге подносити грехе својих ближњих и љубити их и у гресима њиховим, и у падовима њиховим, и у смртима њиховим. “Трпећи један другога у љубави”; а та благовест значи: трпећи грехе и мане један другога у љубави, у Христовој љубави. Без те љубави, људи не могу дуго трпети грехе један другога, већ стану мрзети један другога због греха, и гонити један другога због греха, и мучити, и убијати један другога због греха. А ти си Христов? Онда љубав твоја мора бити саткана од кротости и трпљења и смирења. Смири се, понизи се Христа ради пред грешним братом, да би га кротко и благо у љубави која покрива грехе излечио од греха, од смрти од свих недуга његових. А за такво смиреноумља и кротост и благост и свеопраштајућу љубав, у душу твоју сливаће се с неба бујице Христове благодати, која својом небочежњивом силом узноси и тебе и брата твог у светле небеске светове Царства Христова.
Како ходити “достојно звања”? “Са сваким смиреноумљем”. Ко је такав, вели Свети Златоуст, ходи достојно звања: смиреноумље је темељ сваке врлине. Ако си смирен и имаш на уму ко си и како си спасен, и то сећање ти служи као побуда за врлину, ти се нећеш гордити ни оковима ни оним што сам рекао, него ћеш, знајући да је све то у тебе дар благодати, смиравати себе. Смиреноуман човек може бити захвалним слугом и памтити учињена му добра. Јер шта имаш што ниси примио? пита свети апостол (1. Кор. 4,7). Но чуј шта он још каже: “Потрудих се више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном” (1. Кор. 15,10). – “Са сваким смиреноумљем”, значи: не само у речима и не само у делима, него и у држању и у тону речи. Не понашај се према једноме смирено а према другоме дрско; буди смирен према свакоме, па био то твој пријатељ или непријатељ, знатан или ништаван човек: у томе се састоји смиреноумље. Тако и у другим потхватима буди смирен. Јер чуј шта Христос каже: “Блажени сиромашни духом” (Мт. 5,3), – и ово ставља као прво блаженство. Због тога и апостол вели: “са смиреноумљем и кротошћу и трпљењем”. Јер неко је смирен, али је напрасит и гневљив; таквоме смиреност не користи ништа: јер често под утицајем гњева он све изгуби. “Трпећи један другога у љубави”, вели свети апостол. Како може трпети онај који је гневљив и клеветник? Апостол казује начин: љубављу. Ако ти не трпиш свога ближњега, како ће онда тебе трпети Бог? Ако ти не подносиш свога сароба, како ће тебе подносити Господар? Где има љубави, ту се све може поднети.[5]

4,3

Јединство хришћана ствара и даје Дух Свети: све душе њихове Он благодаћу сједињује у једну душу, сва срца – у једно срце (ср. Д. А. 4,32). Да би се одржали у том спасоносном јединству, хришћанима су потребни лични напори, лични подвизи: старања о животу у светим тајнама и светим врлинама. Јер хришћанин откида себе од тог јединства у Духу Светом када живи несвето, порочно, грехољубиво. Само оно што сједињује са Духом Светим одржава хришћане и у међусобном јединству. А то су врлине Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гл. 5,22). Старањем за њих одржава се “јединство Духа у свези мира”. То значи: јединство зависи од нашег труда, од нашег напора. А најпре од наше еванђелске љубави. Јер је еванђелска љубав сјединилачка сила, која прво сједињује човека са Богом, па затим и са људима који су у Богу. У њој је и “свеза мира”, миром повезује све људе у Богу. А тај мир је “мир Божји”, и његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав јесте “свеза савршенства” која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно срце, у једно тело – тело Цркве (ср. Кол. 3,14-15). Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, и јесте оно што држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве (ср. Еф. 4,15-16).
Хришћанину ваља бити херувимски видовитим, да би сагледао себе и своју сабраћу у свима падовима, у свима гресима, у свима смртима, у свима пакловима, и онда их с љубављу спасавао Христом, најпре себе из свакога греха, из сваке смрти, из сваког пакла. А то може? Ако дух свој држи у јединству са Духом Христовим, Духом Светим. Помоћу? Светих тајни и светих врлина. Тада се дух његов ослобађа грехова и његових окова, смрти и њених окова, и мир божански проходи васцело биће његово: мир који превазилази сваки ум (Флб. 4,7). Зато, старај се држати јединство духа свог свезом мира, које Господ даје за свети живот у светим врлинама кроз свете тајне. Шта је то што уједињује дух твој у теби? Тројично боголико јединство, усавршено благодаћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој. Без тога: дух је твој разбијен гресима, растрган и искидан смртима, расејан и развејан ђаволима. Једино, ако дух твој Духом Светим живује и очишћава себе, он тајанствено светли и блиста тројичним јединством – свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње. Само је ту, само у томе – свето и божанско и блажено јединство духа твог, човече! А изван Свете Тројице – Божанске Јединице, сав си расут, разбијен, разатомљен, измолекилен, дезинтегриран, и никако да се сабереш; а у сваком делићу твоје грехом разбијене и разједињене душе – по безброј мука. Онда си увек и само – легион. Како ти је име? Авај – легион. А ти знаш, из Божје књиге знаш: само крај ногу Исусових можеш се исцелити од легиона што је у теби, од легионизираности твоје душе што је у теби од греха и зла. Јер грех и зло носе у природи својој силу која разбија, разједињује, ситни, дроби душу у безброј разломака и одломака, а сваки од њих боли, боли, боли. И болу твом и мом име је – легион.
Свети Златоуст благовести: Шта је јединство духа? Као што у телу душа све обухвата и држи у јединству оно што постоји у разним деловима тела, тако и овде. Но душа је дата још и зато, да уједини људе разне по пореклу и по начину живота. Јер старац и младић, сиромах и богат, дете и момак, муж и жена, и свако биће обдарено душом сачињава извесно јединство; и ово јединство је веће него јединство тела. Духовно сродство је веће од телесног: духовно јединство је савршеније. Као што огањ, павши на сува дрва, све их претвори у једну ватру, а када падне на влажна нити их запали нити сједини, тако бива и овде: хладноћа душевна не доприноси сједињењу, него топлота душевна већином свакога привлачи к себи. Отуда се рађа и топлота љубави. Апостол хоће да нас све уједини везама љубави. Он хоће да ми будемо повезани међу собом не само миром, не само љубављу, него да у свима буде једна душа – ἑν πᾶσιν εἷναι μίαν ψυχήν. На тај начин ми се сједињујемо и међу собом и са Богом. Ово јединство не може нарушити ни растојање, ни небо, ни земља, ни смрт, нити ишта друго; оно је боље и јаче од свега. Проистичући из јединства душе, оно може у једно исто време обухватити многе.[6]
Света мисао блаженог Теофилакта овако богомудрује: Као што је у телу дух тај који све везује и уједињује, иако су удови различни; тако и у верујућима Дух Свети је тај који уједињује све, иако се ми разликујемо један од другога и пореклом и наравима и занимањима, и овим Светим Духом ми постајемо једно тело – καὶ διὰ τούτου τοῦ ἁγίου Πνεύματος ἓν σῶμα γινόμεθα. Стога да се трудимо чувати ово јединство путем међусобног мира. Ако не будемо имали свезу љубави и међусобни мир, изгубићемо јединство које нам је даровао Дух Свети. Тада ће се с нама десити што и са руком или ногом, ако би се одвојила од осталог тела и прекинула везе са другим удовима, – и ми онда нећемо бити држани једним Духом. Треба нам дакле много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује.[7] Као што је у нашим телима дух наш тај који ради у свима удовима и везује све, тако нам је дат и Дух Свети који нас уједињује и чини једним телом – ἑνοῦν καὶ ποιοῦν ἡμᾶς ἓν σῶμα.[8]

4,4

У чему је нада нашег хришћанског звања? – У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у телу Његовом Богочовечанском, Цркви. А тело је Његово – “једно тело”, тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу – “један Дух”, Дух Свети. Од оваквог јединства не постоји у земаљском свету стварније и савршеније јединство: јединство човека са Богом и људима. А средства да се у то јединство уђе приступачна су свима и свакоме: свете тајне и свете врлине. А прва света тајна јесте крштење, и прва

4,5

света врлина јесте вера. “Једна вера”, и нема друге осим ње; и “једаи Господ”, и нема другог осим Њега (ср. 1. Кор. 8,16; 12,5); и “једно крштење”, и нема другог осим њега. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве; тек као сутелесник тог чудесног организма, човек долази до потпуног осећања и сазнања и убеђења: да је заиста само “један Господ” – Пресвета Тројица; само “једна вера” – вера у Пресвету Тројицу (Еф. 4,13; Јуд. 3); само “једно крштење” – у име Пресвете Тројице (Мт. 28,19); и само “један Бог и Отац

4,6

свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама” (ср. 1. Кор. 8,6; 12,6; Рм. 11,36). “Један је над свима Отац, који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Светим”.[9] – То осећати, и тиме живети, значи: владати се достојно хришћанскога звања. Речју, то значи: бити хришћанин.
Једино у Богочовеку Христу човек је “једно тело, један дух”. Тек у Њему човек је осазнао себе као једно тело, јер не разбијено грехом, и као један дух, јер не разбијен злом. Откуда то? Отуда што је тело Богочовека Христа прво безгрешно тело људско; зато једно и зато бесмртно. А оно, у тајанственој богочовечности својој, постало је једно тело Цркве. И ми, само као чланови Цркве Христове благодаћу Духа Светога доживљујемо то јединство тела безгрешног, богочовечанског, као своје јединство, због љубави Спасове према нама и вере наше према Њему.
Тек у Господу Христу Богочовеку човек се први пут осетио потпуно један по бићу, троједан. И у том боголиком тројединству нашао и јединство свога бића, и бесмртност боголику, и вечни живот: зато је вечни живот – у познању Троједног Бога (ср. Јн. 17,3). Уподобити се Троједном Господу, испунити се “сваком пуноћом Божјом”, постати савршен као Бог, – то је наш позив, у томе нада звања нашег: “звања светог” (1. Тм. 1,9), “звања небеског” (Јевр. З,1), “звања Божјег” (Флб. 3,14; Еф. 1,18; Рм. 11,29). Тек у Цркви Христовој ми осећамо живо и бесмртно да смо “и позвани у једној нади звања свога” (Еф. 4,4). Једно звање – за све људе; и једна нада за све људе. То се звање живи, доживљује и остварује Црквом и у Цркви: “са свима светима” кроз свете тајне и свете врлине. И ми се онда и осећамо “једно тело и једаи дух” – “са свима светима”: “Тако смо ми многи једно тело у Христу” (Рм. 12,5); “јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело; и сви се једним Духом напојисмо. Јер тело није један уд, него многи. Многи су уди ,а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди међу собом” (1. Кор. 12,13.14.20.27). Нада, рођена вером и љубављу еванђелском, носи нас ка остварењу и постигнућу нашег звања, нашег циља, нашег позива: богосавршенства. А то се обавља једино у границама Богочовечанског тела Христовог помоћу богочовечанских сила Његових, којима и живе сви сутелесници тог светог и једног тела, у коме је један дух – Дух Свети, као ујединитељ свих душа свих хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве. То је уствари уједињење, и јединство тела и јединство духа, кроз благодатно утројичење и отројичење, у коме све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер је “један Бог који чини све у свему” (1. Кор. 12,6; ср. Рм. 11,36).
“Тако смо ми многи једно тело у Христу”, – тек у Христу (Рм. 12,5). Кроз свете тајне и свето живљење у светим врлинама ми се учлањујемо у то једно тело у Христу: и међу нама нема размака, удаљености, сви смо уживљени међу собом и повезани једним животом, као што су уди тела човекова повезани међу собом. Мисао твоја, док је “у Христу”, сачињава “једно тело” са мислима свих светих чланова Цркве; и ти заиста мислиш “са свима светима”, мисао ти је благодатно органски сједињена са њиховим мислима. Тако и твоје осећање, док је “у Христу”; тако и твоја савест, док је “у Христу”; тако и твоја воља, док је “у Христу”; тако и твој живот, док је “у Христу”. У нашем телу “уди многи – једно су тело” (1. Кор. 12,12), тако и Христос. Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело (1. Кор. 12,13). У Своме богочовечанском телу, од кога је и у коме је Црква, Господ Христос је крстом ујединио све људе (Еф. 2,16). У раскошју вечнога и свебожанскога у том Богочовечанском телу “дарови су различни, али је Дух један” (1. Кор, 12,4): Дух који дела кроз све свете дарове и обитава у свима члановима Цркве уједињујући их у један дух и у једно тело: “Једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело” (1. Кор. 12,13).
Шта је то “једно тело”? пита Свети Златоуст; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе, који су живели и који ће живети. Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се (Јн. 8,56); и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци (Јн. 5,46). Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело. Тело се не одваја од духа, иначе оно не би било тело. Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно гело под једном главом. Но иако је једна глава и једно тело, тело се ипак састоји од разних удова, важних и неважних. Међутим, ни најважнији међу њима не устаје, против оног најнезнатнијег, нити овај завиди ономе. И мада сви удови не отправљају исте послове, него сваки по природи своје неопходности, ипак су баш зато сви они достојни истог уважења – πάντα ὁμότιμα. Разуме се, међу њима једни су најглавнији а други најнезнатнији: например, глава је најглавнија у целом телу, у њој су сва осећања и господар душе – ум = τό τῆς ψυχῆς ἡγεμονικόν, те без главе нико не може живети, а по отсечењу ногу многи још дуго живе. Тако дакле, глава је важнија од осталих делова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско – τὰ οὐράνια περισκοποῦντες, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло (ср. Ис. 59,7). Стога, нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно; јер ко ближњем плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ће онда том својом непокретношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ће тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: “једно тело” свети апостол захтева да ми састрадавамо један другоме, да не желимо блага ближњих својих, и да учествујемо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: “и један дух”, показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, например, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол хоће да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, овде под речју “дух” апостол подразумева добро расположеље. Затим апостол додаје: “као што сте и позвани у једној нади звања свога”. Тојест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава – κοινή κεφαλή, све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца.[10]
Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји “једно тело”. Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, Телу Христовом – Цркви.[11]

4,7

Шта је “дар Христов”? Све што је Господ Христос као Богочовек донео свету и урадио за свет. А донео је “пуноћу Божанства”, да би људи, као у дару Његовом учествовали у њој, живели њоме, и испунили себе “сваком пуноћом Божанства” (Еф. 3,19). И још дао као дар људима Духа Светога, да би помоћу његових благодатних сила уселили у себе пуноћу Божанства. А све то сачињава главни дар Богочовека Христа свету: Цркву. У њој су сви дарови Тројичног Божанства. Сва се та “благодат даје свакоме од нас по мери дара Христова”, али од нас зависи, од наше вере, љубави, смиреноумља, и осталих еванђелских подвига, колико ћемо се користити тим даром, колико га усвојити, и уколико њиме живети. По безмерном човекољубљу Свом Господ Христос је свима и свакоме оставио свега Себе, све дарове Своје, све светиње Своје, сву Цркву Своју. Уколико се човек уцркви, и оцркви, ухристови и охристови, утолико и има удела у Његовом дару. А главни дар који Он даје јесте живот вечни. Апостол и благовести: “Дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем” (Рм. 6,28).
У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорађајући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат “по мери дара Христова”. А Господ Христос одмерава благодат свакоме по труду Његовом (1. Кор. 3,8): по труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и у осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући својим божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, дарима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: “свакоме према његовој моћи”: једноме даје пет таланта, другоме два, трећему један (ср. Мт. 25,15). Међутим, од нашег личног труда и умножавања божанских дарова Христових зависи наше место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова Христових у њему, и утолико се више разливају по њему, као по сутелеснику Христовом, богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих; зато се и радује даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.
Облагодаћени ум овако умује: Свакоме је дана благодат, тојест дар Светога Духа, по мери даривања Христова. Апостол као да вели: Пошто је Христос одмерио, свакако је добро одмерио, онако како је корисно по тебе. И пошто је све дар (δώρεά), онда захваљуј за све што си добио; а за оно што ниси добио, не завиди, јер је и то дар. Одмеритељ и Дародавац зна како је боље и корисније: тако је и урадио. Дарови се свакоме дају по мери чистоте његове – κατὰ τήν ἀναλογίαν τῆς ἑκάστου καθαρότητος.[12]

4,8

“Дар Христов” људима: Црква, живот вечни, јесте дело Христовог целокупног богочовечанског подвига на земљи, од рођења па до вазнесења. Узневши се са телом на небо, човекољубиви Господ је завршио спасење људи од греха, смрти и ђавола: “запленио плен”, тојест запленио за Себе, за живот вечни, људе, који су кроз грех и смрт били беспомоћни плен ђавола, били у ропству Вавола. И тако “даде људима даре”.
Кога је Господ Христос запленио? пита светоотачка мисао. Очигледно нас, красан и користан плен. Јер победивши у духовном рату ђавола, узео је нас заробљенике, не да нас подјарми, него да нас ослободи од горког тирјанства ђавољег. “И даде даре”: јер примивши веру, узвраћа благодаћу.[13]

4,9

Разуме се, то је могао учинити само Богочовек, а никако човек, ма који човек, макар био и највећи и најсветији. Јер Богочовек, као Бог појавио се свуда где је год било људских бића, људских душа, да их избави од греха и од робовања ђаволу. У томе Га нико није могао спречити. Тако, иако телом мртав на крсту и у гробу, Он је као Бог са душом Својом људском “сишао у најдоња места земље”, тојест у царство смрти, да из тога ропства ослободи душе људске, те тужне боголике робиње ђавола. Икумеиије вели: “Најдоња места земље” означавају смрт и пакао. Господ Христос силази у оваплоћење као Бог, а узлази на небо као човек. И силази у пакао као човек, а васкрсава као Бог.[14]

4,10

Исто тако, као Бог Он је, васкрснувши тело Своје из мртвих, имао и љубави и моћи да тело људско узнесе “изнад свих небеса”, изнад свих Анђела и Арханђела, и тако узвиси човека и прослави као ниједно биће у свима световима. Он, један исти Богочовек, ради људи сиђе у најдоњи свет, и “узиђе изнад свих небеса”, са једним свеспасоносним циљем: “да све испуни” Собом – ἵνα πληρώσῃ τά πάντα, да све састави у Себи што је на небу и што је на земљи (Еф. 1,10). И тако оствари вечни план Тросунчаног Господа о роду људском. Блажени Јероним благовести: “Ми не можемо знати како је крв Исуса Христа била благотворна и за Анђеле и за оне у паклу; али да је она била благотворна и за једне и за друге, то не можемо не знати. Сишао је Он до пакла, и узишао на небеса, да испуни оне који су били тамо, у оној мери у којој су они били способни примити Га. Из овога треба извести закључак, да је пре Христова силаска и узласка све било пусто и имало потребу да се испуни Њиме”.

4,11

Ради остварења Црквом вечног плана Тројичног Божанства о роду људском, Господ Христос је дао Цркви и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље. Он је њих “дао” Цркви, а њима дао све потребне божанске силе, помоћу којих они и јесу што јесу. Посреди су разни дарови, али је један Господ који их даје. Апостол је тиме апостол што живи, мисли и дела благодаћу апостолства коју је добио од Господа Христа; пророк је тиме пророк што живи, мисли и дела благодаћу пророштва коју је добио од Господа Христа; тако и еванђелист, и пастир, и учитељ, то јесу тиме што први од њих живи, мисли и дeла благодаћу еванђелства, а други – благодаћу пастирства, а трећи – благодаћу учитељства, коју су добили од Господа Христа (ср. 1. Кор. 12,28.4,5.6.11; Еф. 2,20).

4,12

Зашто је све њих Господ дао? – “За дело службе, на сазидање тела Христова” = εἰς οἰκοδομὴν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ”. У чему се састоји дело службе? – У сазидању тела Христова, Цркве. У томе светом послу Господ је за вође и руковође поставио изузетно свете људе. А хришћани? Сви су хришћани позвани да освете себе помоћу светих благодатних сила које им се дају кроз свете тајне и свете врлине. А усавршавање хришћана састоји се у освећивању себе; потпуно пак савршенство састоји се у потпуном освећењу себе, у потпуној светости. Сви су хришћани свети по позиву и по залогу Духа Светога који добијају у самом почетку кроз свету тајну миропомазања, која је саставни део почетне свете тајне: крштења.
Како се врши “сазидање тела Христова”? Увећавањем чланова Цркве: сваки хришћанин се крштењем узидава у тело Христово, Цркву, постаје њен сутелесник, и тако се тело Цркве увећава, расте. Богонадахнути апостол вели да су хришћани “живо камење” које се узидава у кућу духовну – Цркву (1. Петр. 2,5). Још постоји други начин сазидања тела Христова: он се састоји у духовном узрастању, усавршавању чланова Цркве, сутелесника у телу Цркве. На сазидању тела Цркве ради сваки члан Цркве подвизавајући се ма којим еванђелским подвигом. Јер се сваки подвиг узидава, уграђује у Цркву, и тако тело њено расте. Расте нашом молитвом, нашом вером, нашом љубављу, нашом смиреношћу, нашом кротошћу, нашом милостивошћу, расте свим оним што је у нама еванђелско, христочежњиво, христољубиво. Ми духовно растемо Црквом, а тиме и сама она расте. Зато: “све да бива на сазидане = πάντα πρὸς οἰκοδομὴν γινέσθω” (1. Кор. 14,26), на сазидање Цркве Христове, јер смо сви позвани да се сазидавамо за стан Божји у Духу (Еф. 2,22). Хришћани, шта сте? “Ви сте Божја грађевина – οἰκοδομή (1. Кор. 3,9). Сваким својим благодатним даром, сваком својом врлином, сваким својим подвигом, хршћанин “Цркву изграђује – οἰκοδομεῖ” (ср. 1. Кор. 14,4.5.12.26). Сви ми растемо ка небу Црквом, и сваки од нас расте кроз све, и сви кроз свакога. Зато је свима и свакоме од нас упућена ова благовест и заповест: “Да расте тело на сазидање самога себе у љубави – εἰς οἰκοδομὴν ἑαυτοῦ ἐν ἀγάπῃ” (Еф. 4,16). А сазидна, а градилачка сила су свете тајне и свете врлине, на првом месту љубав: “љубав οἰκοδομεῖ = сазидава, изграђује, назидава” (1. Кор. 8,1).

4,13

Шта је циљ сазидања тела Христова, и нашег духовног узрастања у њему? да “сви достшнемо”: 1) “у јединство вере и познања Сина Божјега”, 2) “у човека савршена”, и 3) “у меру раста висине Христове”.
1. До јединства вере и познања Христа долази се само у заједници “са свима светима”, само саборним животом “са свима светима”, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља. А њих најсветије, води и руководи Дух Свети, од Педесетнице па надаље кроза све векове до Страшнога Суда. А Дух Свети и јесте онај “један дух” у телу Цркве (ср. Еф. 4,4). У Њему је и од Њега је и “јединство вере и познања Сина Божјага”, Господа нашег Исуса Христа. Сва истина вере у Христа и знања о Христу налази се у Духу Истине, који нас и уводи у сву ту истину, једну и јединствену (ср. Јн. 16,13; 15,26; 14,26). Он наше осећање Христа сједињује са саборним срцем Цркве, и наше сазнање Христа са саборним сазнањем Цркве. Тело Цркве је једно, и има “једно срце” и “једну душу” (Д. А. 4,32). У то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање да смо једне и исте вере у Господа Христа са свима светим апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу.
Вера у Господа Христа и знање о Господу Христу претстављају суштинско, неразориво јединство. То двоје је једно у Цркви. И као једно даје се Духом Светим за смирене подвиге, а најпре за смиреноумље. “Јединство вере, то је не разликовати се у погледу догмата. Исто тако и јединство познања Сина Божјег значи: не разликовати се у схватању о Њему.[15] “Јединство вере значи: када ми сви будемо имали једну веру. Јер то и јесте јединство вере када смо сви једно – ὃταν πάντες ἓν ὦμεν, када сви подједнако схватамо тај савез. И дотле ти се ваља трудити, ако си добио дар да друге назидаваш – οἰκοδομεῖς. А када сви ми подједнако верујемо, то и јесте јединство вере”.[16] “Јединство вере значи: да сви имамо једну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздоре у животу. Истинско је једииство вере и познања Сина Божјег: када православствујемо у догматима – ἑν τοῖς δόγμασιν ὁρθξοῶμεν – и живимо у љубави. Јер Христос је љубав”.[17]
2. Достићи “у човека савршена”. Но шта је савршен човек, и ко је савршен човек? Док сe Богочовек Христос није појавио на земљи, људи нису знали ни шта је савршен човек, ни ко је савршен човек. Дух људски није био у стању да исконструише лик савршеног човека ни као замисао, ни као идеал, акамоли као стварност. Отуда толико лутања за идеалним човеком и код најистакнутијих мислилаца рода људског, као што су: Платон, Сократ, Буда, Конфучије, Лаоце и други, дохришћански, ванхришћански и нехришћански тражитељи идеалног, савршеног човека. Тек од појаве Богочовека међу људима, људи су сазнали шта је савршен човек и ко је савршен човек, јер су га видели у стварности, у својој средини. За људско сазнање нема сумње више: Исус Христос је савршени човек. Ако је до истине, ено је сва у Њему, толико сва у Њему, да ван Њега и нема истине, јер је сам Он – Истина; ако је до правде, ено је такође сва у Њему, и то толико сва у Њему, да ван Њега и нема правде, јер је сам Он – Правда. И све што је најбоље, најузвишеније, најбожанскије, најсавршеније, ено – све је то остварено у Њему. Нема добра које би човек зажелео, а да га не нађе у Њему, Исто тако нема греха који би христоборац замислио, а да га може наћи у Њему. Сав је Он без греха, и сав пун свих савршенстава. Дакле: савршен човек, идеалан човек. Ако није тако, покажите другог који би приближно био сличан Њему. Сигуран сам, не можете показати, јер у историји рода људског такав не постоји.
Питање је, како се може достићи “у човека савршена”? Но, јединственост Јединственога и састоји се баш у томе, што је Он свима дао могућности да на јединствен начин не само дођу у додир са “савршеним човеком”, него и да постану сутелесници Његови, заједничари тела Његова, “од меса Његова и од костију Његових”(Еф. 5,30). Како? – Само заједно “са свима светима”, кроз свете подвиге еванђелске, кроз саборни и свети живот Цркве. Јер Црква и није друго него “савршени човек” на своме путу кроза све векове ка коначном остварењу плана Божјег о свету. Тако је и најмањем међу нама, и најпрезренијем, и најубогијем, дата могућност да заједно са свима светима помоћу еванђелских врлина достигне “у човека савршена”. – Речено је: “док сви достигнемо у човека савршена”. Значи: то се не даје гордом усамљенику већ смиреном саборнику; даје се за заједницу “са свима светима”. Живећи “са свима светима” у богочовечанском телу “савршеног човека” Христа, сваки хришћанин, по мери својих подвига, постиже и сам то савршенство, постаје и сам савршен човек. Тако, у Цркви постаје за свакога приступачан и остварљив онај божански циљ и идеал: “Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески” – Бог (Мт. 5,48). Свети апостол нарочито истиче да је циљ Цркве: “да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу” (Кол. 2,28). Богочовек је Себе, “савршена човека”, из безграничног и ненаситог човекољубља преобразио у Цркву, да би све који постану чланови њени, преобразио у савршене људе. Један је циљ целокупног богочовечанског домостроја спасења: “да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен” (1. Тм. З,17).
3. Достићи “у меру раста висине Христове – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= у меру раста пуноће Христове)”. Шта то значи? шта је то што сачињава висину Христову, пуноћу Христову? чиме је Он то испуњен? – Божанскнм савршенствима. Јер “у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно” (Кол. 2,9), живи у границама тела људског. Тиме Спас и показује да је тело људско способно да смести у себе пуноћу Божанства, и да је то уствари циљ људскога бића. Стога, достићи “у меру раста висине Христове” значи: узрасти и урасти у сва Његова божанска савршенства, духовно се са њима благодаћу сјединнти, себе по њима разлити, у њима живети. Или: Христа, пуноћу Божанства што је у Њему доживљавати као свој живот, као своју душу, као своју свевредност, као своју вечност, као свој свециљ и свесмисао. Доживљавати Га као јединог правог Бога и као јединог правог човека; као савршеног Бога и као савршеног човека, у коме је све људско доведено до врхунца свога човечанског савршенства. Доживљавати Га као савршену божанску Истину, и као савршену божанску Правду, и као савршену божанску Љубав, и као савршену божанску Мудрост, и као савршен божански Живот, вечни Живот. Речју: доживљавати Га као Богочовека, као свесмисао свих богозданих светова.
Како је то могуће? Могуће је опет само у заједници “са свима светима”. Јер је речено: “док достигнемо сви у меру раста висине Христове”, – не само ја, не само ти, не само ми, него сви, само вођени и предвођени светим Апостолима и Пророцима и Еванђелистима и Пастирима и Учитељима. Само Светитељи знају пут, имају сва света средства, и дају их богочежњивцима да порасту “у меру раста висине Христове”. А висина Христова, а пуноћа Христова шта је ако не Његово свето Богочовечанско тело Црква? Отуда: достићи у меру раста висине Христове, није друго до постати прави члан Цркве. Јер Црква и јесте “пуноћа Христова”, “пуноћа Онога који све испуњава у свему” (Еф. 1,26). Члан си Цркве? – То значи: стално си “са свима светима”, а преко њих са чудесним и чудотворним Господом Христом. А са Њим – ти си сав бесконачан, сав свет, сав вечан, сав љубав, сав истина, сав правда, сав молитва. Све твоје – једног је срца, једне душе “са свима светима”: саборан ти је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот. Све саборно – Духом Светим, и ти сав: ниси свој, сав си у свима и кроза све; и сви су у теби, и кроза те. Ништа твоје и није твоје, јер је уствари твоје преко свих светих; и ти сам ниси свој већ Христов, и само преко Њега свој, или свој само “са свима светима”. Они те с радошћу неисказаном и чине Христовим, и испуњују пуноћом Христовом: од кога је, и ради кога је, и у коме је све (ср. Кол. 1,16-17). – Тако: Црквом и само у Цркви људи постижу циљ и свециљ, смисао и свесмисао људскога бића у свима световима.

4,14

Растући растом Христовим у човека савршена, човек постепено излази из духовног детињства из духовног слабићства, јача, сазрева душом, сазрева умом, сазрева срцем. Живећи Христом, он сав урасте у Христа, у Истину Христову, сроди се са њом, и она постане вечном Истином и ума његовог, и срца његовог, и душе његове. За таквог се човека са сигурношћу може рећи: он зна Истину, јер има Истину. Та жива божанска Истина у њему, служи му као непогрешиво божанско мерило за разликовање истине и лажи, добра и зла у човечанском свету. Зато њега, никаква наука људска не може ни занети ни завести. Он одмах осети каквога је духа ма која људска наука која му се предлаже. Јер он зна човека, зна шта је у човеку, зна какву науку може он стварати и давати. Свака људска наука која не води божанској истини, зар није сакована од лажи? Која то људска наука казује прави смисао живота и објашњава тајну смрти? Ниједна. Онда је лаж и превара оно што о томе говоре, и оно што предлажу као решење питања о животу и смрти. Исто тако, нема људске науке која нам објашњава тајну света и човека, тајну душе и савести, тајну добра и зла, тајну Бога и ђавола. А кад нам то не казују, зар не заваравају својим ситним, блиставим шљокицама и заводе у лавиринте некорисних умовања и убитачних ситничарења? У човечанском свету само је Богочовек Христос решио сва главна питања света и живота, од чијег решења зависи судбина људског бића у свима световима. Ко Христа има, има све што бићу људском треба не само у овом привременом животу, већ и у бескрајном, вечном животу. Христовог човека никакав ветар никакве људске науке не може поколебати, а најмање занети и однети. Без вере у Христа, без утврђености у Истини Христовој, заиста је човек, сваки човек, трска коју љуља и заноси сваки ветар лажних људских учења.
Зато: “у науке туђе и различне не пристајте, јер је добро благодаћу утврђивати срце” (Јевр. 13,9). Више нехотично, неголи хотимично, људи варају себе својим разноврсним наукама. А варају себе грехом, који је путем навике постао у њима мислећа сила, и толико се оприродио и учовечио, да људи не могу да осете и увиде колико их грех води и руководи у њиховим умовањима и наукама. А кроз грех – творац греха, главна логика греха – ђаво. Јер он на безбројне врло веште и врло суптилне начине прокријумчарује своје лажи кроз науке људске, које удаљују људе од јединог истинитог Бога. Штавише, он у те науке људске, путем логике греха уноси васцело своје лукавство: πανουργίαν – и уметнички саблажњује и прелашћује људе, те они, у слепој самообмани, одричу Бога, или неће Бога, или не виде Бога, или се ограђују од Бога. Грех је, на првом месту, ментална, интелектуална, умна, разумска сила, као најтајнији флуид разливена по свести и савести људској, по уму, по души: и она дела кроз свест и савест као саставна сила свести и савести, те људи све саблазни и обмане своје свести и савести сматрају за потпуно своје, људске, човечанске, а не осећају, у прелашћености својој, и не увиђају, у залуделости својој, да је то ђаволска πανουργία, ђаволско сеелукавство, којим ђаво сурвава ум људски и свест и савест у сваку смрт, у сваку таму, из које не могу ни видети Бога и Божије, да га стога често и одричу, и хуле, и одбацују. По плодовима тих наука јасно се, да закључити да су оне заиста – “науке ђаволске = διδασκαλίαις δαιμονίων (1. Тм. 4,1).
Тим интелектуалним флуидом демонског свелукавства прожете су, вољно и невољно, и све философије “по човеку”, “по казивању човечјему” (ср. Кол. 2,8), и зато не знају Божанску истину о свету и човеку, о добру и злу, о Богу и ђаволу, већ наркотизују себе суптилним лажима демонским, док је у философији “по Христу” – Богочовеку сва истина свих светова без остатка (Кол. 2,9). Философије “по човеку” – “благим речима прелашћују срца безазлена” (Рм. 16,18). Нема сумње, све се људске, земаљске философије могу, у крајњој линији, сврстати у две групе: философије по човеку, и философија по Богочовеку. У првима је главни гносеолошки стваралачки чинилац – ђаво, у другој – Богочовек Христос. У философији по Христу живи сва Истина, вечна Божанска Истина, јер је у Христу “сва пуноћа Божанства телесно” присутна у овом свету, и кроз ту пуноћу присутна и сама Вечна Истина у овом свету, присутна телесно у Богочовеку Христу, који је у исто време савршени Бог и савршени човек, свестрано реалан Бог и свестрано реалан човек. У философијама пак по човеку живи, посредно и непосредно, лаж, која је сваким својим нервом ол оца лажи – ђавола, и увек одводи к њему. Зато је неопходно даноноћно стражити на највишој осматрачници свога људског бића – свести: да се та лаж не увуче у тебе, у мене, и обори нас, нашу мисао, наш ум у – царство лажи, пакао. Отуда у Еванђељу Богочовека Господа Христа заповест: “Умом будите савршени” (1. Кор. 14,20). А бићете, ако узрастете “у човека савршена, у меру раста висине Христове”: јер ће се онда ум ваш благодатно и свештено сјединити са умом Христовим, са саборним и светим и богочовечанским умом Цркве, и ви ћете заједно са светим христоносцем моћи изјавити: “ми ум Христов имамо” (1. Кор. 2,16). Тада нас никакав ветар људске науке, преваром људском и свелукавством ђаколским, неће моћи поколебати, него ћемо васцелим бићем својим остати у Вечној Истини, која је – сам Господ Христос, Богочовек (Јн. 16,6; 8,32.36; 1,17).

4,15

Када би истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и живот једносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14,6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. Притом он непрекидно и живи Христовом Истином, зато што она сачињава сам живот у Христу. У Христу се живи “истинијући = ἀληθεύοντες”, јер је живот у Христу истиновање, стално борављење свим бићем у Истини Христовој, у Истини вечној. То истиновање хришћаниново рађа се из његове љубави према Господу Христу; у њој он и расте, и развија се непрекидно, и вечито траје, и никад не престаје, јер “љубав никад не престаје” (1. Кор. 13,8). Љубав према Господу Исусу побуђује човека на живот у Његовој Истини, и одржава га стално у њој. Она и чини те хришћанин стално расте у Христу, расте у све Његове висине, ширине, дубине (ср. Еф. З,18). Али, никад сам, већ увек “са свима светима”, увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти “у ономе који је глава” телу Цркве, Христос. И кад истинујемо, ми истинујемо увек заједно “са свима светима”, и кад љубимо – љубимо “са свима светима”, јер у Цркви је све саборно, све бива “са свима светима”, зато што сви сачињавају једно духовно тело, у коме сви саборно живе једним животом, једним духом, једном истином. Само “истинујући у љубави” са свима светима ми можемо “у свему да растемо у ономе који је глава: Христос”. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих хришћана у боогочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.
Наш је хришћански позив, наше је хришћанско звање – “да у свему растемо у Ономе који је глава, Христос”: јер се људско биће једино на тај начин правилно развија и греде путем свог вечног назначења божанског, одређеног, му од Троједног Божанства у предвечном савету, пре постања света (ср. Еф. 1,4-13). Једино “у свему” нашем растући у Христу, ми то наше “све” водимо у његову чаробну вечност кроз богочовечност. А то наше “све”, шта је? То је васцсло наше биће: и душа и ум и савест и воља и тело, и све што њих сачињава, у свима њиховим тајанствима и тајанственостима. Душа твоја, душа моја – једино растући у Христу кроз свете тајне и свете врлине, налази се на путу свог богоподобног усавршавања, и постиже безгранично божанско савршенство. Доживљујући Божанску Истину Христову као живот живота свог и биће бића свог, душа и расте Христом у све Његове Богочовечанске стварности и савршенства. Савест твоја, ако не расте сва у Христу, брзо закржља и увене. А расте ли у Њему кроз свете еванђелске подвиге, она се сва разрасте у богочовечанска савршенства, и све Христово постаје занавек њено. А воља моја и твоја, а ум твој и мој? Ван Христа, без Христа – умиру кроз безброј смрти у свима слабостима и заблудама и демонизмима и сатанизмима. Но хоћеш ли да им осигураш божанску моћ и савршенство и бесмртност и вечност, онда – васцелим умом својим расти у Христу живећи Божанском Истином Његовом, и васцелом вољом својом расти у Христу вршећи Божанске заповести Његове. И што више будеш растао у Христу душом својом, умом својим, вољом својом, савешћу својом, све ћеш бити гладнији и жеднији већих и највећих савршенстава богочовечанских, и радосно ћеш заборављати “оно што је остраг”, што си постигао, и хрлићеш “за оним што је напред”, и трчаћеш “к дару Божјега звања, у Христу Исусу” (ср. Флб. 3,13-14), да би достигао “у човека савршена, у меру раста висине Христове” (Еф. 4,13). А та мера је – богочовечанско безмерје. Главно је да ништа твоје не остане ван Христа. Остане ли, знај остало је у смрти, у безброј смрти; остало је у царству сатанизма = у царству свих заблуда и неистина и зала; а то и није друго до царство бескрајних мука, самомука, очајања, лудовања, безизлазних тешкоћа, отровних самоћа, самоубилачких ужаса. Нема сумње, на свима путевима ван Христа човек неизоставно дегенерише кроз грехе, кроз страсти, кроз заблуде, кроз неистине у – подчовека, у получовека, у нечовека. Ван Богочовека човек се постепено смањује, опада, док не спадне на човечуљка, којим се силе зла играју као беспомоћном играчком. Очигледна је истина: ван Богочовека човек се језиво обешчовечује, да најзад заврши као рашчовек. Да, човек у Богочовеку, у Цркви Његовој расте у благодатног богочовека кроз живљење “са свима светима”; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Јер у висину човек може расти и развијати се до Бога, а у низину може падати и пасти до ђавола. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. А све то дато је у Цркви – Богочовековом телу, увек живом и животворном, коме је глава сам Богочовек Господ Христос: који Својим богочовечанским силама и оживљује све чланове Цркве помоћу светих тајни и светих врлина Духа Светога.

4,16

По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који дух људски зна. Зашто? Зато што је то јединствен богочовечански организам, у коме све божанске и човечанске тајне, све божанске и човечанске силе сачињавају једно тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и склопити у једно тело, Своје тело, коме је Он – глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном у чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Све те многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице, сједињује у једно вечноживо богочовечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним животом тела. А сваки делић ради “по мери” својих сила. Силу пак сваког члана Цркве сачињавају еванђелске врлине. Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапа у свеопшту делатност целога тела. И док својом еванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле, Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну енергају, и тако “чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави”. Уствари, делатност сваког члана Цркве је увек лично – саборна, лично – колективна. И када изгледа да ради само за себе (например, подвизазање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос.
Живећи у Цркви као живи делић њен, хришћанин уствари живи Главом Цркве, самим Господом Христом: “из кога све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављено, расте растом Божјим – αὔξει τὴν αὔξησιν τοῦ Θεοῦ (Кол. 2,19). Да, да, да: ето благовести над благовестима за људско биће: човек у Цркви, Христом и у Христу, “расте растом Божјим”: расте до у пуног Бога, док се сав не испуни сваком пуноћом Божјом. Том рашћењу нема мере, нема краја; ако има краја, онда му је крај у – безбројним божанским бескрајностмма. Члан си Цркве? То значи: душа твоја “расте растом Божјим”; савест твоја “расте растом Божјим”; ум твој “расте растом Божјим”; воља твоја “расте растом Божјим”; васцело биће твоте “расте растом Божјим”. Свети Анђели, гле, Пресвета Богомајка порасла је изнад вас, надрасла вас је Богом и Господом Христом; и човек у вазнесеном Богочовеку надрастао је све анђелске светове. О, тајне над тајнама! о, свете тајне над свима светим тајнама: човек у Богочовеку достигао надхерувимске божанске висине и савршенства и блаженства и вечности! А све то бива Црквом и у Цркви, том најчудеснијем и најчудотворнијем бићу у свима Божјим световима. У њој је сав живот, вечни Живот: човече, расти у њему растом Божјим! У њој – сва истина, вечна Истина: човече, расти у њој растом Божјим! У њој – сва правда, вечна Правда: у њој – сва љубав, вечна Љубав: човече, расти и у њима растом Божјим! У њој – сав Бог, вечни Бог: човече, расти и у Њему растом Божјим! За то рашћење Црква ти пружа сва средства, све силе: и ти све можеш у Христу Исусу који ти моћи даје. Можеш својом свесрдном и безграничном вером: јер је све могуће ономе који верује. Доказ? – Безброј светитеља који су прошли сав пут тог богочовечанског узрастања у човека савршена, безброј истинских хришћана у свима временима: сваки од њих живи пример и узор и потстрек и радост: горе срца!
Но у живом телу Цркве много је и премного постепености у светости, у освећивању себе, у охристовљењу себе, у обожењу себе. Сваки од нас постепено охристовљује себе у Цркви, која је сва у Господу Христу и сва од Њега: Он је тај који је непрестано изграђује и узраста, свакога од нас узидавајући у живо тело Цркве по мери наше вере и љубави, наше ревности у светом живљењу по Еванђељу. Ниједан подвиг твој и мој не пропада у Цркви, ни онај најмањи: све то сам Господ Христос узидава и усклађује у живом телу Цркве, јер сав живот Цркве као целине и живот сваког члана Цркве посебно – сам Господ води и руководи, те тако ништа не бива без Њега, али исто тако и без нашег труда и личног подвизавања и напора. У саборном животу Цркве измешани су животи анђела и људи, покајника и грешника, праведника и неправедника, преминулих и на земљи живећих, при чему они праведнији и светији помажу мање праведнима и мање светима да расту растом Божјим у све већу праведност и светост. Кроз све чланове струје богочовечанске свете силе Христове, и кроз оне најмање и најнезнатније, по мери њиховог благодатног уживљења у организам Цркве помоћу подвига вере, љубави, молитве, поста, и осталих светих врлина. Тако, сви ми заједно растемо “у цркву свету у Господу” (ср. Еф, 2,21): благодатно – органски повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама светим врлинама, једним Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу, које му је Господ – Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме “складно састављано и склапано”. При томе Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме. У том саборном животу Цркве сваки сазидава себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве.
Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки “по одговарајућој делатпости” својој постаје сутелесник у телу Цркве. А сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га живим саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све, сви живе за свакога и сваки живи за све. Заиста, само је у Цркви на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. Уствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва.
Над овом светом тајном раскошно расипа небеско бисерје своје божанске мудрости и речитости Свети Златоуст. Пошто је навео стих 15 и 16, он вели: Те речи светог апостола значе ово: Као што дух, спуштајући се из главина мозга, не просто даје осетљивост – τό αἰσθητικόν – свима удима, помоћу нерава, него свакоме у потребној сразмери: ономе који је способан примити више – више и даје, а мање способноме – мање (јер дух је корен живота); тако и Христос. Пошто су наше душе исто тако зависне од Њега, као удови од духа, то Његово промишљање и раздавање дарова, сразмерно способности свакога члана, врши узрастање свакога од њих. – А шта значе речи: “оним што сваки зглавак помаже?” Значе: оним што сваки зглавак осећа. Јер овај дух који се од главе распоређује свима члановима, додирујући свакога од њих дејствује у њима. Може се и овако рећи: тело, примајући ово дејство духа, сразмерно способности сваког свог уда, тако и расте. Или овако рећи: удови, добијајући сваки своју меру духа, тако расту. Или још се може и овако рећи: дух, изливајући се из главе и додирујући све удове и распоређујући се по њима, колико сваки од њих може примити у себе, тако расте. – Но због чега је свети апостол додао речи: “у љубави”? Због тога што се тај дух друкчије не може дати. Јер као што, ако се деси да се рука одвоји од тела, дух који истиче из мозга тражећи руку на њеном месту и не налазећи је тамо, не откида се од тела и не прелази на одвојену руку, већ ако је не нађе на њеном месту, он јој и не даје себе; тако исто бива и овде, ако нисмо међу собом повезани љубављу. Љубав сазидава, сједињује, зближава и везује нас међу собом. Стога, ако хоћемо да добијемо Духа од Главе, будимо међусобно повезани. Постоје две врсте одвајања од тела Цркве: једна – када хладнимо у љубави, а друга – када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве. И у једном и у другом случају ми одвајамо себе од целнне – τοῦ πληρώματος (= од пуноће). Макар учинили безбројна добра, ми ћемо бити осуђени не мање од оних који су мучили тело Господа Христа, ако будемо комадали целост Цркве – τό πλήρωμα τό ἐκκλησιαστικὸν.[18]
Блажени Теофилакт пише: Свети апостол је рекао о телу Цркве: “складно састављано и склапано”, да би показао да су чланови тога тела не просто поређани један поред другог, него сједињени међу собом и сваки заузима своје сопствено место. Наше је дакле да се сложимо и сјединимо љубављу, а Христа, Главе наше, јесте да нам ниспошље Духа. Речи пак: “оним што сваки зглавак помаже” показују да се Дух, даван од Главе, протеже на све. Тело дакле расте и сазидава се тиме што се помоћу Духа протеже на све чланове и што Он дејствује у њима, или што им даје силу да дејствују.[19]
Свети Дамаскин благовести: Христос, глава наша, даје нам Себе – μεταδίδωσει ἡμῖν ἑαυτὸν, и тиме нас сједињује са Собом и једног с другим; услед тога ми имамо међусобну слогу, усклађеност, како сваки добија помоћ Духа онолико колико је способан да смести.[20]

4,17

Живот хришћански, живот у Христу, у Његовој Цркви, то је нови живот и нови начин живота: сав човек живи Богом и у Богу. Уствари, то је вечни живот људски, живот божански, живот савршени, који има своје безбројне ступњеве. Ту човек зна Бога и Истину Божју, и живи у њима и ради њих; ту човек зна и себе, и доживљује себе као биће боголико, бесмртно и вечно. Насупрот томе стоји живот незнабожачки, живот ванхришћански. Он сав тече “у празности ума” људског – ἐν ματαιότητι τοῦ νοὸς: сав свој живот и све силе за живот и сва правила за живот, незнабошци ишту од ума свог, ума људског. А шта има у уму људском, шта он садржи у себи? Очигледно је: ум људски не садржи у себи ни свезнање ни свемоћ, да би могао снабдевати човека оним истинама и оним силама које су неопходне за један прави живот у правди, истини и сваком добру; а најмање за један бесмртни и вечни живот. Ум људски садржи у себи мисли, појмове, идеје. Али, зар то нису сенке и привиђења све – док се не испуне Богом, Божјом Истином? Јер ум људски заиста претставља пустињу и пустош, празнину и празност, у којима се човек храни сањаријама и сенкама. Место бића, ум је пригрлио небиће, место живота – смрт, и на томе заснива себе и сву делатност своју. А у том баш и јесте основна заблуда ума људског, његова таштина и сујета и празноћа: ματαιότης. Два живота: незнабожачки, ванхришћански – “у празности ума” људског; хришћански – у пуноћи Божанства, у Богочовеку, који је “пуноћа Божанства” у обличју човека (ср. Кол. 2,9; 1,19). Живећи Њима и у Њему, ми живимо умом Божјим, Логосом Божјим, и с правом изјављујемо: “ми ум Христов имамо” (1. Кор. 2,16).
Празност, таштина, сујета ума људског повећава се до сатанских сразмера, чиме? – Гордошћу. Јер од гордости залуди ум у човеку. Мисао, гордошћу захваћена, одваја ум од његовог корена, од његовог извора – Бога Логоса, те он потапа себе у призраке, у привиде, и самоуверено сматра своје привиде за стварности, и своје лудости за мудрости. Чим људи крену путем гордости, они залуде у мислима, те је сваког примања достојна еванђелска истина о њима: “кад се грађаху мудри, полудеше – φάσκοντες εἶναι σοφοὶ ἐμωράνθησαν (Рм. 1,22). Гордоумље огреховљује, помрачује, трује, осатањује ум људски, те он точи из себе таште, празне, сујетне мисли и лажна умовања о Богу, о свету, о човеку. А то долази отуда што гордост главном артеријом својом црпе силе своје, и живот свој, и праживот из Сатане, који је и пронашао гордост, и начинио је врховним законом свега бића и постојања. Зато свака, па и она најмања гордост осатани човека помало, и то најпре му осатани ум. Јер гордост прво захвати умне силе човекова бића, постаје мислећа сила у њему, стваралачка сила ума његова. Уствари, свака људска гордост је пореклом од Сатане. Гордоумље, то је главна одлика Сатане и осатањених људи. Ослоњени на свој ум, затворени у чауру његову, гордоумци или неће да знају за неко више биће од себе – Бога, или Га не признају, или Га своде на неку слепу силу, и уопште не могу правилно да расуђују и умују о Богу Творцу и о свету као творевини Божјој. Зато их Бог и предаде “у покварен ум – да чине што не ваља” (Рм. 1,28), и да то зло чињење још и правдају погрешним расуђивањем свог поквареног ума. Живећи без Бога, ум се човеков квари, трули, огреховљује, осмрћује, осатањује. И долази дотле да стварно не зна Бога. Но не знајући Бога, ум човеков не зна ни себе сама, ни човека ни свет. Такав обезбожен, онезнабожен ум истовремено постаје и обезчовечен, онечовечен. Тако, на крају свих крајева, човек без Бога је увек човек без ума: безбожан-безуман: “Рече безуман у срцу свом – нема Бога” (Пс. 14,1). Од самог отсуства Бога у уму човековом, а то значи: од самог отсуства Истине у уму -, ум трули, распада се, постаје διεφθαρμένος, и у њему се природно коте зле мисли, као црви у трулом месу (ср. 1. Тм. 6,5.4). Разумљиво је онда да се људи иструлелога, покваренога, изопаченога ума -διεφθαρμένοι τόν νοῦν (= κατεφθαρμένοι τὸν νοῦν – 2. Тм. 3,8) – противе истини, свакој истини, а највише Вечној Истини – Христу Богу (ср. 2. Тм. 3,8).
Богомудри зналац природе ума људског благовести: Шта је то таштина ума? Бављење таштим стварима. А шта је таште ако не све садашње – τά παρόντα ἅπαντα, о чему и говори Еклезијаст: Таштина над таштинама, све је таштина – τὰ πάντα ματαιότης (Екл. 1,2 = Књига Проповедникова). Но рекне ли ко: ако је све таште и таштина, зашто онда постоји? ако је то дело Божје, како је онда таште? И много је сличних приговора поводом тога. Али чуј, мили мој! Проповедник не назива таштима дела Божја; не, никако! није таште небо, није ташта земља; не, нипошто! ни сунце, ни месец, ни звезде, ни тело наше. Све је то “веома добро” (1. Мојс. 1,31) А шта је таште? Чујмо шта говори сам Проповедник: Насадих себи винограде, набавих себи певаче и певачице, начиних себи језера водена, имах говеда и оваца више од свих; накупих себи сребра и злата: и видех да је све таштина (Екл. 2,4.8.6.7.11). И опет: таштина над таштинама, све је таштина. Почуј шта и пророк говори: Човек сабира, а не зна коме ће допасти (Пс. 33,7).
Стога, таштина над таштинама су: велељепне грађевине, изобиље и преизобиље злата, мноштво слугу, гордост и славољубље, уображеност и надменост. Све је то – таштина: јер није настало од Бога, него су то људи створили. Зашто је ипак то таште? Зато што нема никакав добар циљ. Ташти су новци када се троше на задовољство; али нису ташти када се раздају сиротињи. Када их трошиш на задовољства, погледајмо, каква је последица тога? Угојеносг тела, подригивање, ветрови, обиље измета, главобоља, телесно мекуштво, страсност и изнемоглост. Као што би се узалуд трудио човек ако би наливао воду у пробушен суд, тако и човек који се одаје задовољствима – налива воду у пробушен суд. Још се таштима називају неостварљиве частољубиве замисли: оне су стварно пусте, безнадежне, неразумне. Уопште, таштим се назива оно што ничему не користи. Погледајмо сад, није ли такво и оно што је људско – τά άνθρώπινα? Да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети (1. Кор. 15,32). А какав је крај томе? Трулеж. Одевамо се у скупоцену одећу и кинђуримо се; а шта нам то користи? Ништа. Тако су умовали и неки од незнабожаца, али узалуд. Они су проводили строг живот, али узаман, јер нису имали у виду никакав корисни циљ, него су тако живели из сујете, да би стекли поштовање код људи. Но шта је то поштовање? Ништа. Јер када умиру они који нам указују поштовање, утолико пре – само поштовање. Видиш ли да је све таштина? Стога је апостол и рекао за незнабошце да ходе у таштини ума свога.[21]

4,18

Незнабошцима је “разум помрачен”. Због чега? Због тога што немају Бога у себи. “Без Бога на свету” (Еф. 2,12), они су у потпупом мраку, на првом месту њихов разум. Јер сам Бог у разуму и јесте светлост разума; из Њега се лије и разлива светлост у све мисли, у сва расуђивања, у сву делатност разума. Нема ли Бога у разуму, разум је сав помрачен, сав потопљен у таму, и не зна куда иде, нити зна куда води човека. Незнање Бога повлачи за собом незнање човека и његовог назначења, незнање света и његовог циља. Човек помрачена разума ништа не зна као што треба знати. Тама му неда да види ни Бога, ни човека, нити икоју твар у њеном правом бићу. Као што ноћу човек без светлости једва назире ствари или их уопште не види, тако и разум без Бога једва назире истину о свету и о стварима у свету, или их уопште не види. То незнање правога Бога држи нехришћане далеко од живота у Богу (ср. 1. Сол. 4,5). Они су “отуђени од живота Божјега” – τῆς ζωῆς τοῦ Θεοῦ”. А ван живота Божјега свуда је смрт, обамрлост, мртвовање, тама. Отуда и обамрлост разума за сваку здраву делатност. Разум ван Бога мртвује, обамире и умире. Отуда и “окамењеност срца” код незнабожаца. Срце у коме нема Бога равно је камену: не осећа ништа како треба ни колико треба. Сва су му осећања спарушена, сасушена, сушичава, згрчена, кратка, плитка, трома, хрома. А у незнабожјем помраченом разуму све су мисли сушичаве и самртнички безживотне и немоћне. Само живљењем у Богу оживи срце истинским животом, и оно постаје божанска радионица која непрестано израђује бесмртна осећања, света, чиста; и оно осећа и саосећа истину Божју и у људима и у стварима.
Људи “отуђени од живота Божјег”, како могу пронаћи тај живот; где је он? У Богочовеку Христу: у Њему је сав живот Божји, јер је у Њему “сва пуноћа Божанства телесно”, тојест сва је пуноћа Божанства у Његовом телу – Цркви. Ко постане сутелесник тела Христовог, тај одмах узаживи животом Божјим на земљи, постаје “домаћи Богу” (Еф. 2,19), живи “са светима” (Еф. 2,19) при чему се разум његов испуњује светлошћу божанском, и срце преображава топлотом божанском. И тако се сав човек, свим срцем и свим разумом, оспособљава за нови живот у светлости и бесмртности. Њему су и мисли и осећања испуњени благодаћу Божјом, те су све светле, све бесмртне.
Богозрачни ум светог Злотоуста овако сарађује о овој ствари: Незнабошци, имајући помрачен разум, све односно Догмата и односно живота говоре и чине тако као да се налазе у тами. Јер човек окружен мраком не види ништа пред собом: он конопац сматра за змију, или, запавши у неки теснац, мисли да га је шчепао неки човек или демон. И колико је ту страха и неспокојства! Таквих се ствари боје незнабошци. Речено је: Задрхтаће од страха где нема страха (Пс. 13,5). А чега би се требало плашити, они се пе плаше. Као што деца, налазећи се у рукама својих дадиља, неразумно пружају руке према ватри и смело се отржу ка упаљеном лучу, а међутим се плаше човека обучена у кострет; тако и ови незнабошци су права деца, као што је неко и рекао за њих: “Незнабошци су увек деца”: плаше се онога што не сачињава грех, као – телесне нечистоте, мртвачког одра, пратње, кобних дана, и томе слично; а не плаше се стварних грехова, као што су: педерастија, прељуба, блуд; они чак и не помишљају сматрати то за грех. Ти ћеш видети незнабошца како се умива после погреба мртваца, али га никад видети нећеш како се умива од мртвих дела. Он се много труди око зарађивања новца, и у исто време сматра да кукурекање петла може утицати на његову срећу. Тако су они помрачена разума. Душа им је препуна многобројних страховања. Например, они говоре: тај и тај ме срео данас када сам излазио из куће, сигурно ће ми се десити многе непријатности; – данас ми је одвратни слуга пружио најпре леву ципелу, снаћи ће ме велике беде и напасти; – излазећи из куће прекорачно сам праг левом ногом, и то претсказује несрећу. То су данашње недаће. А када сам изашао из куће заигра ми десно око, – биће плача. Исто тако и жене, када им се при ткању или заплете нешто, или да неки звук од себе, сматрају то као предзнак несреће. И уопште, у њих је безброј таквих смешних сујеверја. Зањаче ли магарац, закукурече ли петао, кине ли неко, или уопште деси ли се нешто што их узнемирује, они се осећају као да су оковани хиљадама окова, као да се налазе у мраку, те су према свему подозриви и страшније су поробљени него много и много ратно робље. Но ми, немојмо бити такви, него исмејавши сва таква сујеверја, ми који у светлости живимо, ми који на небу боравимо – ἐν οὐρανῷ πολιτευόμενοι – и са земљом ништа заједничко немамо, сматрајмо страшним једино грех и вређање Бога. Одбацујемо ли грех и старамо ли се не вређати Бога, онда исмејмо све друго, као и првог виновника греха – ђавола.[22]

4,19

У живљењу без Бога, ван Бога, у човеку отупе све богодане способности и силе: боголика душа, боголики разум, боголико срце. Све човекове боголике способности и силе постепено малаксавају од глади, ишчиљавају, обамиру, отупљују, и тако престају да осећају, воле и цене оно што је божанско, свето, узвишено. И човек се предаје уживањима, па разврату, па бесрамности – “на чињење сваке нечистоте”. И уколико се томе више и похлепније одаје и подаје, он све мање осећа и све мање види да је то нешто срамно, стидно, недостојно човека. Живот без Бога претвара се у живот без стида. Безбожник на крају крајева постаје бестидник. Празан ум, помрачен разум извор су празних и саблажњивих мисли које воде у развратан живот. Незнабоштво, непознавање Христа; безбоштво, непризнавање Христа – увек се у пракси завршава неморалним животом, подавањем “уживањима, на ненасито чињење сваке нечистоте”. Зашто “ненасито”? Зато што се глад боголике душе и ума и срца може утолити једино Богом живим и истинитим – Господом Исусом Христом (ср. Јн. 6,35.48.50.51.53-58), а никада гутањем сенки, заблуда, лажи, хипотеза, страсних сласти и слатких страсти, “научних” варки и философских гатки.

4,20

“Али ви тако не познасте Христа”: не познасте Га живећи на незнабожачки начин у празности ума људског, у помрачености разума, у окамењености срца, у уживањима, у сластима, у страстима, у разврату (ср. 1. Сол. 4,5). Такав живот удаљује, отуђује од Бога. И чини да људи таквог живота не само забораве на Бога, него Га често не признају, одричу, руже и хуле. Хришћани из искуства знају да Христа нису познали мислећи на незнабожачки начин, осећајући на незнабожачки начин, радећи на незнабожачки начин, живећи на незнабожачки начин.

4,21

А како су Га познали? – Живећи у Њему, мислећи Њиме, осећајући Њиме, делајући Њиме. Јер једино слушањем Еванђеља Христова и живљењем у Њему благодаћу Духа Светога (ср. Еф. 1,13; 4,30), хришћани се науче Христу, познаду Христа и све што им је потребно у времену и вечности. Из даљине, теориски, разумски, дијалектички не може се познати Христос, ни ко је Он, ни шта је Он. Само живећи вером која сву душу човекову, сав ум и сав разум његов, и све срце његово пренесе у Христа, те они живе Њиме и у Њему, може се сазнати ко је Христос и шта је у Њему. Једино на тај начин хришћани сазнају оно што је главно. А то је: да је “Истина у Исусу”, и да је Он – сама Истина. “У Исусу је истина”: о Богу, о свету, о човеку, о свима видљивим и невидљивим бићима. А сазнаје се када се живи у Њему. А живи се у Њему када се живи у телу Његовом, Цркви. Тако се једино у Цркви може сазнати и научити истина о свему, Свеистина = Богочовек Христос.

4,22

Од истине која је у Богочовеку хришћани се најпре науче истини о човеку. А у чему је она? У томе да треба одбацити свог старог човека и обући се у новог. Шта је то стари човек? То је човек незнабожачког, нехришћанског, ванхришћанског живота. Он је сав искован од варљивих мисли, од варљивих осећања, од варљивих жеља. Стално гради себе таштим умом својим, и помраченим разумом својим, и окамењеним срцем својим, и гле, стално се “распада у жељама преварљивим”, у мислима преварљивим, у осећањима преварљивим, у идејама преварљивим. Живећи у пролазном и ради пролазног, у смртном и ради смртног, стари човек се заиста распада, трули кроз све своје жеље, мисли, осећања, идеје, дела. Стога је прва дужност хришћана, који су у Богочовеку сазнали истину о човеку, да одбаце свог старог човека, свог унутрашњег незнабошца и безбошца.
И ви га одбацујете, хришћани, како? Најпре светим крштењем. И непрестано га одбацујете кроз остале свете тајне и свете врлине, пошто он кроз разна искушења, грехе и страсти покушава да се поново настани у вама. Сваки напад греха хоће да вас састари: да спаруши и сасуши свете силе у вама, да кроз сласти и страсти прокријумчари у вас отров смрти. Зато против сваког греха, искушења и страсти изведите сву војску своју: свете тајне и свете врлине, јер су у њима свете, свепобедне и непобедне божанске силе. Ви сте? – Сила у Христу, божанска сила и свесила, божанска моћ и свемоћ. Јер вера наша је “у сили Божјој” (1. Кор. 2,5). Но како вера, тако и љубав наша је у сили Божјој, и молитва наша, и пост наш, и кротост наша, и свака еванђелска врлина наша. Знај: колико еванђелских врлина у теби, толико божанских сила – свесила! И ко ће те онда савладати и победити? Смрт? О, хнљаде смрти, и све смрти свих светова – слабије су од једне силе Божје што је у једној врлини: светој вери, или у светој љубави, или у светој молитви! акамоли у свима светим врлинама! А када томе додате божанске силе којима се и испуњујете кроз свете тајне! О, која је то божанска сила и свесила, а да није сва сишла с неба у тебе кроз свето Причешће? И учинила те јаким као небо. Шта кажем? И више, неизмерно више: јаким као Бог! Јер је заповест еванђелска свима нама: “јачајте у Господу и у сили јачине његове” (Еф. 6,10). И ми, обучени кроз свете тајне у Господа, јаки смо Господом, јаки као Господ, и зато свепобедни. О, безбројна јата свих смрти! о, сви легиони нечистих духова, и сваки пакао што је у вама, сви ви јуришајте на христоносца: и гле, ви јуришате на небо, и одбијате се од њега, и разбијате о њега, као мехурови сапунице о дијамантске бедеме. Силе и силе, свесиле и свесиле, – ето чиме се хришћани непрестано испуњују у Цркви Христовој кроз свете тајне и свете врлине.
Како се ствара стари човек у души нашој? Гресима и страстима: гњев, љутина, пакост, хуљење, срамотне речи, похота, лаж – све су то и градитељи, и грађа из које се образује и ствара стари човек. (ср. Кол. 3,8-9). А кроз све њих струји смрт, и она уствари ствара тог старог човека, који и јесте човек смрти, и стога човек смртан. Да, у самој ствари кроз грехе и страсти смрт је вајар, и неимар, и градитељ човека. А такав човек смрти? Увек заудара на смрт и смртно. Протари му руку, тело, душу, мисао, гле – све то заудара на смрт, на гроб, на трулеж, на црве. И миле црви унутра по старом човеку, и коте се кроз страсти, кроз сласти. И стари човек хоће да потисне новог човека у теби, хришћанине: да потисне твог боголиког и богоподобног човека. А то кроз њега невидљиво дела сам Сатана, да би разорио дело Божје. Знај: да би твој нови човек живео, стари човек што је у теби мора умрети. Ходи смрти која убијаш смрт! А то си ти Крсте Христов, Крсте животворни и животодавни: распни на себи мог старог човека, сараспни га Христу, да би у мени васкрсао нови човек, човек бесмртни, надсмртни, вечни. Да: “стари наш човек се разапе с Христом” (Рм, 12,2). И гле, васкрсава нови човек у нама, Христов човек са новим животом. Нови човек? Сав изграђен у теби од светих тајни и светих врлина; а у њима сам Господ Христос. Да, хришћанин си, и зато си нови човек. Чиме? Христом што је у теби. Јер, ко је хришћанин? Хришћанин је онај који има Христа у себи, који носи Христа у себи, који живи Христом у себи.
Нема сумње, хришћанин си због Христа, и од Христа што је у теби. “Старо прође, гле, све ново настаде”: стари ум прође, нови настаде; стара душа прође, нова настаде; прође стара савест, стара воља – и настаде нова савест, нова воља; прође стара философија, стара наука, стара уметност, сви твоји стари светови, и гле – појављују се нови светови, нова философија и уметност, нова душа и савест, нови човек, све од Христа и по Христу и за Христа. Ново небо и нова земља појављују се најпре у теби а преко тебе и у свету око тебе (ср. Откр. 21,1; 2. Птр. 3,18). Стари човек: грехоносан незнабожац, безбожац изумире и умире, а нови човек: христоносац, христозналац, христоусталац васкрсава из силе у силу, живећи новим животом, богочовечанским, и зато бесмртним и вечним. Нови човек = нови живот = у светим тајнама и врлинама еванђелским = у Цркви: “са свима светима”, а најпре са извором сваке светости. Духом Светим и Господом Христом – “освећењем нашим” (ср. 1. Кор. 1,30). “Ако је ко у Христу, нова је твар: старе прође, гле, све ново постаде” (2. Кор. 5,17). Христом, једино Христом постаје се нови новек: јер све што је истински ново и нестариво, вечито ново и нестариво даје Он који никада не стари. А не стари зато што греха нема у Њему, од кога се уствари једино и стари, стари на смрт. Сагледај до дна грех, ма који грех, и на његовом дну угледаћеш обличје Сатане. Живећи у греху, човек неминовно уобликује у себи лик, обличје пратворца сваког греха – ђавола, Сатане. А свете врлине, а свете тајне? Сагледај дно њихово: свуда лик Спасов. И живећи у светим тајнама и у светим врлинама, ми постепено уобликујемо у себи лик Господа Христа, постајемо христолики. И на тај начин испуњујемо еванђелску заповест: облачимо се у новог човека, “по обличју Онога који га је саздао” (Кол. 3,10). А то је – сам Господ Христос, и са Њим и кроз Њега и Бог Отац и Бог Дух Свети.
Златоусти благовесник Христов благовести: Доказ да смо познали Христа јесте наш праведни живот. Ко проводи рђав живот, не зна Бога и Бог не зна њега. Оно што ми имамо није таштина него истина: као што су наши догмати истинити, тако и живот наш – ὥσπερ τά δόγματα ἀληθῆ, οὕτω καὶ ὁ βίος. Грех је таштнна и лаж, а праведни живот је истина: јер има велики циљ; развратан пак живот завршава ништавилом. По апостолу, стари човек се распада у жељама преварљивим. Као што се жеље његове распадају, труле, тако и он сам.[23]
Свети апостол назива старим човеком не природу него делатност греха – τήν τῆς ἁμαρτίας ἐνέργειαν. Својим властитим преварљивим жељама распада се човек у овом животу; распада се и у паклу. Као што се саме жеље распадају у болести и са временом, тако се распада и сам човек који те жеље порађa.[24]

4,23

Како хришћани могу одбацити старог човека? Обнављајући се “духом ума свога – τῷ πνεύματι τοῦ νοὸς ὑμῶν.” Шта то значи? То значи променити дух ума, расположење ума, навике ума; променити начин умовања, начин мишљеља. Речју: то значи преобразити и преобратити тог главног незнабошца у нама; од небога обратити га Богу, од нехриста Христу. А то се постиже најпре подвигом вере, а за њим и са њим и осталим еванђелским подвизима љубави, молитве, поста, смиреноумља, богоумља, здравоумља, кротости, уздржања … Сваки од тих подвига обнавља ум преображајним силама својим. И он се постепено исцељује од својих болесних мисли, болесних умовања, болесних схватања; постепено оздрављује; док се силом Христовом потпуно не исцели, не оздрави. Исцељен, оздрављен, обновљен, ум постаје творац здравих, светлих, светих, божанских, бесмртних мисли. Он сада Богом мисли, Христом мисли. Богомислије, христомислије постаје његовим сталним расположењем, његовим “духом”, његовим начином мишљења и умовања. Зато Свети апостол изјављује у име свих хришћана: “Ми ум Христов имамо” (1. Кор. 2,16). Стога и о свему умујемо Христом Богом. Са променом ума, у човеку се мења све, обнавља све. Зато се покајање и назива у Еванђељу μετάνοια (μετά – νοῦς) што значи: промена ума, обнова ума. Ум је око душе, вид душе, вођ душе, крманош душе, управник душе. Зато га свети Оци и називају τό ἡγεμονικόν душе. Кад је око душе здраво, сва ће душа бити осветљена и све тело (ср. Мт. 6,22).

4:24

Обновљењем ума свог човек одбацује свог старог новека и облачи се у новог. Какав је тај нови човек, од чега је саздан? То је човек – “саздан по Богу у правди и светости истине”. А такав човек, савршено такав човек јесте Богочовек. У Њему је човек сав саздан Богом од правде и светости истине. Правда и светост и истина су једно у Богочовеку, зато су и грађа од које се гради, ствара, саздаје нови човек. Обући се у новог човека није друго до обући се у Богочовека Христа. Јер је Он – нови човек, “други човек”: “први је човек од земље, земљан; други је човек Господ с неба; и како носимо обличје земљанога, тако ћемо носити и обличје небескога” (1. Кор. 15,47.49). На који се начин облачимо у новог човека – Господа Христа? Светом тајном крштења. Богоносни апостол благовести: “Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте” (Гл. 3,27). А како се утврђујемо и растемо у новом човеку? – Осталим светим тајнама и светим врлинама. Препоручујући хришћанима: “обуците се у Господа нашега Исуса Христа”, свети апостол им казује да то они могу постићи живећи у светим еванђелским врлинама (Рм. 13,14.8-13). Свака света тајна и свака света врлина постепено образују у нама обличје Христово, постепено нас охристоличују – “док Христово обличје не постане” у нама (Гл. 4,19). А све то није ништа друго него – живети у телу Христовом, Цркви, у којој сав Он, са свима својим божанским светињама и силама присуствује и живи кроз свете тајне и свете врлине. Живећи у Цркви, људи заиста живе “по Богу”, и праведношћу и светошћу преображавају себе у боголика и христолика бића. Јер је нови човек – христолики човек, који по целом животу свом потсећа на Христа, личи на Христа. Зато је он и нетрулежан и бесмртан. Он је човек вечнога живота, као што је стари човек – човек распадљивости и смрти. Чудо човекољубља Христовог је безгранично и двоструко: прво, Он – Бог Логос – постао је човек, нови човек – Богочовек; и друго, сав Он – Богочовек, нови човек, остао је као Црква у нашем човечанском свету, да Својим божанским силама кроз векове и векове преображава људе у нове људе, у људе бесмртне и вечне. – То је заиста чудо човекољубља коме нема краја; зар не? Зато чудесни Спаситељ и заслужује назив: “Једини Човекољубац”, који Му тако мудро, тако дирљиво, тако убедљиво приписује Његова света Црква, апостолска и православна.
Свехристолика душа богомудрог благовесника објављује: Да не би ко помислио да апостол, говорећи о старом и новом човеку, измишља другог човека, он и вели: “обновите се”. Обнављање бива када се оно што је остарило подмлађује, узима други изглед, тако да предмет остаје исти – τό ὑποκείμενον τὸ αὑτὸ, а промена се дешава у његовим својствима – ἡ δἑ μεταβολὴ περί τὸ σθμβεβικός. Као што тело остаје исто, иако се догађа промена у његовим својствима, тако и овде. А како бива то обновљење? “Духом ума вашега”, вели апостол, тојест духом који је у вашсм уму. – “И обуците се у новог човека”. Видиш, предмет је један а одеће две: једна која се свлачи, а друга у коју се облачи. “У новог човека, који је створен по Богу у правди и светости истине”. Зашто апостол претставља човека под именом врлине, и зашто под именом порока? Зато што се човек не може показати какав је без делатности. Јер његова делатност показује не мање од његове природе је ли он добар или рђав. Као што је лако свући одело са човека, тако исто је лако по његовој врлини или пороку познати га какав је. Нови човек је јак; будимо и ми јаки у чињењу добрих дела.[25]
Старим човеком апостол назива не саму природу, него делатност греха – τήν τῆς ἁμαρτίας ἐνέργειαν. Јер крштавани скида са себе не тело, него прљаву одећу греха. А новим човеком назива онога који живи по еванђелском законодавству. Човеком пак назива и врлину и порок, пошто их људи извршују. А духом ума назива духовно стремљење ума.[26]
Апостол назива новим човеком онога који проводи живот у врлинама, а старим онога који проводи живот у гресима. Који живи у врлинама, саздан је по Богу, и живи по Богу. Правдом се назива збир свих врлина – ἡ καθολική ἀρετὴ, а светошћу – истина.[27]

4,25

“Зато одбаците лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди један другоме”. “Зато” што се нови људи, што сте саздани “по Богу”, што сте боголики и христолики, што сте се обукли у Христа и научили истини у Христу – одбаците лаж и живите истином Христовом, покажите нови живот, живот “по Богу у праведности и светости истине”. Јер истина је истина својом праведношћу и светошћу. “Стари човек” је сав од лажи: својим лажима он вара најпре себе, па затим друге, и распада се у својим лажима и обманама и заблудама. “Нови човек” је сав од Христове Истине; помоћу ње сав је урастао у Христа, у Његово Богочовечанско тело, и живи њоме и у себи и са људима око себе. Јер у телу Истине Христове, Цркви, ми смо “уди један другоме”. Сачињавајући једно тело, ми и живимо једним духом, једним срцем, једном истином, једним животом. Све нам је заједничко: и бол и радост, и туга и жалост, и љубав и нада. Сваки живи у свима и ради свих; али и сви у свакоме и ради свакога. Зато је сваки одговоран за све, и сви за свакога. Припадајући Цркви, сваки припада свима и сви свакоме, јер смо сви једно тело, једна душа, једно срце. Зато је сваки дужан да пази на себе, и на сваку своју мисао и реч и дело, и да сав живот свој уређује саборним духом Цркве и саборном савешћу Цркве (ср. Рм. 12,5; 1. Кор. 12,27).
Света и боговођена мисао светог Златоуста овако расуђује: Казавши укратко шта је стари човек, свети апостол га затим описује подробно. И шта каже? “Зато одбаците лаж”. Какву лаж? Не подразумева ли он ту идоле? Не. Јер мада су и идоли лаж, но овде није реч о њима, пошто Ефесци нису имали никакве везе са идолима. Он им говори о лажи једног према другом, тојест о лукавству и обманама: “говорите истину сваки са својим ближњим”, – и наводи потресан разлог за то: “јер смо уди један другоме”. Стога нека нико не обмањује ближњег свог. Ништа, заиста ништа толико не ствара непријатељство као лаж и обмана! Обрати пажњу како их свети апостол свуда постиђује указујући им на узајамну верност удова у телу. Око, вели он, не обмањује ноге, нити нога око. Ако око угледа змију или звера, да ли ће обманути ногу? Неће ли је одмах обавестити о томе, да би она, дознавши то од њега, ступала опрезно? Исто тако, када ни око ни нога немају средство да распознаду убитачни отров, већ све буде зависило од чула мириса, зар ће ово слагати уста? Нипошто. А зашто? Зато што би оно у таком случају погубило себе. Напротив, како се чулу мириса буде показало, тако ће и саопштити. А језик, зар ће обманути стомак? Не избацује ли он оно што му је одвратно и не гута ли оно што му је пријатно? Ето каква је узајамна размена услуга међу удовима тела. Притом обрати пажњу како се верно и свесредно обавља та узајамна предострожност. Тако и ми немојмо лагати, ако смо удови једног тела. То ће бити доказ нашег пријатељства, а супротно томе – непријатељства.[28]

4,26

“Гњевите се и не грешите; сунце да не зађе у гњеву вашем”. Владајте мудро свим својим осећањима и расположењима. Осећања су веома опасна када се извију у грехе. Зато треба стражити над њима “в предстојанији и молитвје”. Не стражи ли човек над њима, она га зачас понесу и у разне грехе и страсти однесу. Ето, осећање гњева је врло опасно ако се развије. А оно се брзо развије, ако га човек у самом почетку молитвом не сузбије. Молитвом, или сећањем на своје грехе, или сећањем на смрт. У природи је човека гњевити се на зло, на грех. Али је неприродно да се то природно осећање претвори у грех, у зло. Гњев свој треба увек ограничити на грех, и не преносити га на грешника. Пренесеш ли га, већ си учинио тежак грех. Од осећања гњева у хришћанима треба да је увек јаче осећање љубави, и то несравњено јаче, како би сваки покрет гњева могли у самом почетку надвладати и савладати. Без тога, гњев овлада човеком и увуче га у грех. Главно је: “гневећи се не грешите”. Утишај гњев, и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш (Пс. 4,4; 37,8). Сваки је гњев грех, нарочито ако подуже траје. По светоотачком схватању: “само је један гњев безгрешан – ἀναμάρτητος – и то гњев против демонa и страсти”.[29]
Разрађујући благовест христоносног апостола, свети Златоуст вели: Шта свети апостол каже? “Гњевите се и не грешите”. Добро је не гњевити се; но ако ко упадне у ту страст, онда бар не на дуго време; суице да не зађе у гњеву вашем. Ти не можеш да се уздржиш од гњева? Гњеви се час, два, три; али сунце да не зађе оставивши нас као непријатеље. Оно је по доброти Господњој изашло, но нека не зађе сијавши на недостојне. Јер ако га Је Господ послао по великој доброти Својој и сам отпустио грехе теби, а ти их не отпушташ ближњем свом, помисли онда како је то велико зло. Поред тога, од њега може произаћи и друго зло. Блажени Павле се боји да ноћ, затекавши у самоћи човека коме је неправда учињена и он још гори гњевом, не распламти тај огањ још више. Дању, док те још многе ствари раздражују, теби је допуштено дати у себи место гњеву; али када наступи вече, ти се смири и угаси свеже зло. Ако те ноћ затекне у гњеву, онда сутрашњи дан већ неће ти бити доста да угасиш зло, које може у току ноћи порасти у теби. Ако чак велики део његов ти и уништиш, ипак нећеш бити у стању уништити га сво, и у току ноћи даћеш могућности да се преостало зло појача. Као што сунце дневном топлотом својом довољно не осуши и не очисти ваздух, који се у току ноћи напунио облацима и испарењима, даје тиме повод да настане олуја када ноћ, захвативши остатке те паре, додаје њој још нова испарења, – тако тачно бива и у гњеву.[30]

4,27

“Нити дајите места ђаволу”. Људи дају места ђаволу када дају места греху. Грех и јесте тиме опасан што где уђе одмах припреми места ђаволу. Уђе ли у душу и најмањи грех, већ је на њој начињен отвор кроз који ђаво може ући у њу, само ако се грех дуже задржи у њој и ми га не протерамо одлучним покајањем. Задржи ли се дуже у нашој души, грех се постепепо претвара у нашу страст, а страст је најмилије и најсигурније обиталиште ђавола. Страст среброљубља? Захвати ли твоју душу, овлада ли њоме, не сумњај – ђаво је већ нашао у њој своје место. Похота, зацари ли се у души, ето палате ђаволу. Тако, свака страст у души – дворац је који човек сазида ђаволу у себи. Нема сумње, сваки грех је претеча ђавола, извидница ђавола, “коначар” његов. Где грех уђе и обитава, ту је већ припремљено место за ђавола. Уствари, ту је већ и сам ђаво, јер је грех место у коме борави ђаво. Једино када човек испуни себе Богом, онда у њему нема места за ђавола. Нити ђаво сме да уђе онде где се налази Бог и Господ. Испунивши себе Господом Христом, том “пуноћом Божанства”, хришћани осигуравају себе од ђавола и његових завојевања.
Од нас зависи да ли ћемо у себи дати места ђаволу или не. Сама заповест светог апостола казује да ми можемо не дати места ђаволу, ако хоћемо. Јер имамо и власти и моћи за то (ср. 1. Јн. 2,13-14; 4,3-4). Еванђелска је заповест: Браните се од ђавола тврдом вером (1. Птр. 5,9). Твоја вера – непробојна и неосвојива тврђава за ђавола. Тврда вера затвара сва врата душе, и притом је најсигурнији чувар наше душе који неда ђаволу да продре у нашу душу ни кроз врата наших чула, ни кроз прозоре наших мисли, ни кроз пукотине нашег ума. Ђаво је увек слабији од наше вере у Господа Христа, Победитеља, јединог Победитеља ђавола у свима човечанским световима. Јер “вера је наша победа” која побеђује ђавола и све што је ђавоље у нашем земаљском свету (ср. 1. Јн. 5,4). Победа над ђаволом нама је осигурана, ако га тучемо и бијемо јаком вером, јаком љубављу, јаком молитвом, јаким постом, и сваком јаком врлином еванђелском, те ђаво испребијан бежи од нас. Зато нам је и дата божанска заповест: “противите се ђаволу, и побећи ће од вас” (Јак. 4,7). А ми се противимо ђаволу када се противимо гресима и недамо им да се уселе у нас. Јер је у сваком греху невидљиво сам ђаво, само вешто скрива своје одвратно лице. То је његова исконска тактика, ратна тактика: отров греха увек нуди у златној чаши радозналости; и још одозго по отрову је разливена пенушава и непрозирна, но врло привлачна павлака сласти; попијеш чашу, а оно гле, по души се одмах горки отров разлије.
Херувимски неустрашив и серафимски свепобедан у ратовима с ђаволом, свети Златоуст благовести: “Нити дајите места ђаволу”. Зато, непријатељствовати међу собом значи давати место ђаволу. Јер када треба да се ујединимо и сложно устанемо против њега, устајемо један против другог. А ђаволу ништа тако не помаже да нађе место међу нама и у нама, као непријатељствовање. Хиљаде зала произилазе из тога. Као што је тешко разбијати каменове док су чврсто спојени и нема пукотине, а чим се покаже макар и најмања рупица или пукотина, они се распадају и руше, – тако бива и при нападајима ђавола: док смо присно сједињени и зближени међусобно, он не може да уведе међу нас никакво своје зло; али чим нас макар и најмање раздели, он одмах упада као бујица. Свуда је њему потребан само почетак, – то је за њега оно што је најтеже; а када постави почетак, онда све иде као подмазано. Тако, чим он отвори твој слух за клевете, одмах и лажљивци задобијају твоје поверење, јер се руководе ненавишћу која све осуђује, а не истином која право суди. Као што при пријатељству и права зла изгледају лажна, тако при непријатељству и лажи изгледају истините. Тада бива у нас други ум – ἕτερος νοῦς, други суд – ἕτερον δικαστήριον, који ислеђује не спокојно него пристрасно и предубеђењем. Као што олово стављено на вагу претеже све, тако и тежина непријатељства која је тежа од олова. Непријатељство чини: да се речи, говорене у једном смислу, схватају у другом; да се сваки покрет и све друго прима с подозрењем и тумачи рђаво; и тиме оно разјарује и раздражује човека, чинећи га горим од лудака, те он неће ни да изговори ни да чује име онога против кога непријатељствује, већ увек погрдно говори о њему. Но како ћемо стишати свој гњев? како ћемо угасити тај пламен? Ако помислимо на своје грехе и на то колико смо ми одговорни пред Богом; ако помислимо да се ми светимо не непријатељу него себи; ако помислимо да непријатељством ми причињавамо радост ђаволу, томе непријатељу нашем, због кога ми наносимо увреду сабрату своме који је члан истога тела. Желиш да си злопамтило и непријатељ? Буди непријатељ, али – ђаволу, не сабрату своме. Бог нас је и наоружао гњевом, не да тим мачем пробадамо своја тела, него да сву оштрицу гњеву заривамо у груди ђаволу. Тамо зариј свој мач до самог балчака; ако хоћеш, зариј и сам балчак, и никада га не извлачи отуда, него зариј тамо и други мач. А то ће се збити када ми будемо штедели један другог, када будемо мирољубиви један према другом. Нека пропадну моји новци, нека изгубим славу и углед: сабрат ми је драгоценији од свега, сабрат – члан истога тела. Да говоримо један другоме ово: нећемо вређати своју природу ради стицања новца, ради задобијања славе.[31]

4,28

“Који је крао, више да не краде, него нека се још већма труди, да би, чинећи добро рукама својим, имао шта давати ономе који је у оскудици”. Хришћанин мора одбацити све што припада “старом човеку”, и пригрлити живот новог човека, живот “по Богу у праведности и светости”. Јер “ко је у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде” (2. Кор. 5,17). Некадањи крадљивац, постане ли хришћанин, треба да се обнови трудом и напором: да у себи развије милосрђе и братољубље, како би, вођен милосрђем и братољубљем, што више радио својим рукама и зарадио, да би могао давати онима који су у оскудици. Тако се наместо крадљивачке неосетљивости појављује у души свет нових осећања, осећања еванђелске милостиве и братољубиве осетљивости и саосетљивости. Пороци се лече супротиним врлинама: мржња – љубављу, гордост – смиреношћу, неосетљивост – саосетљивошћу, лењост – трудољубљем. Правило је еванђелске саосетљивости: “Ваља се трудити и помагати невољнима, и опомињати се речи Исуса коју Он рече: много је блаженије давати неголи примати” (Д. А. 20,35).
Светла и света душа блаженог Теофилакта благовести: Није доста одустати од греха, него и нешто добро радити. Није доста престати са грехом, него и кренути путем супротним греху. Пре се чинило зло? Сад нека се чини добро, и то са трудом и напором: с једне стране ради тога, да би се смирило тело, које је раније од нерада било брзо на зла дела; а с друге стране, да би се у довољној количини имала средства за живот, ради давања и другима; и да би онај који је раније друге крао, сада сам постао добротвор другим. Дивни Боже! како Еванђеље чини анђелима оне који беху малтене демони.[32]

4,29

“Никаква рђава реч (λόγος σαπρὸς = трула, гњила реч) да не излази из уста ваших, него само добра, за напредовање вере, да да благодат онима који слушају”. Ето још једне еванђелске особине новог човека: свака реч му је реч свете вере, благодатна. То се стиче херувимским бдењем над собом, над душом својом. Хришћанин будно мотри на сваки покрет у својој души: на свако осећање, на сваку мисао, на сваку жељу, на свако збивање. Све што је рђаво, он још у зачетку сузбија и уништава, а што је добро – негује и подржава. Он зна: “Што год није од вере – грех је” (Рм. 14,23). Грех је, рђава је, трула је и свака реч која није од вере, која не води вери, која не допрнноси напретку вере. На дан Суда људи ће дати одговор за сваку празну реч, акамоли за реч рђаву, трулу, скапану (ср. Мт. 12,36; Еф. 5,4; Кол. 3,8; 4,6). А рђава је, а трула је, а скапана је свака она реч у којој нема добра Христовог, благодати Христове, духа Христовог. Свака таква реч је – мали леш, у коме нема живе душе, и зато трули, распада се, смрди. “Од сувишка срца говоре уста” (Лк. 6,45): какво срце, таква уста, такве речи. Срце је чудотворна радионица и добра и зла: “добар човек из добре клијети срца свога износи добро, а зао човек из зле клијети срца свога износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца” (Лк. 6,45). Речи су огледало кроз које се види унутрашњост срца. Хтео или не, кроз своје речи човек казује какво срце има. “Ко у речи не погрешује, тај је савршен човек” (Јак. 3,2).

4,30

“И не ожалошћавајте Светога Духа Божјега, којим сте запечаћени за дан избављења” – ἀπολυτρώσεως (= искупљења, откупа)”. – Чиме људи ожалошћавају Светог Духа Божјег? Чинећи оно што је нечисто, несвето, рђаво, демонско. Речју: својим гресима. Хришћани су у светој тајни крштења и миропомазања “запечаћени” Духом Светим. “Запечаћени” Духом Светим, да ништа од духа несветог не би улазило у њих. Печат Светога Духа је на њиховој души, на њиховом срцу, на њиховим чулима, као знак спасења и избављења. Тај печат треба да стоји на души свакога хришћанина све до Страшнога суда, до тог дана коначног искупљења. А дотле – чувати га, ограђивати га божанским силама светих врлина, да га греси и страсти не би разломили, или окрњили, или покварили (ср. Ис. 63,10; 1. Сол. 5,19; Рм. 8,23).
Благодатно се саоваплоћујући свеохристовљеној души светог апостола Павла, свети Златоуст благовести: “Не ожалошћавајте Светога Духа Божјега”. Страшне су и престрашне, ужасне и преужасне ове речи. Ако рекнеш увредљиву реч, ако огорчиш брата, огорчићеш не њега, него ћеш ожалостити Духа Светога. При томе апостол указује на добро, добијено од Светога Духа, да би оптужба била већа: “и не ожалошћавајте, вели, Духа Светог, којим сте запечаћени за дан избављења”. Свети Дух нас је начинио царским стадом; Он нас је ослободио од свих ранијих зала; Он нас није оставио у броју оних који подлеже гњеву Божјем; и ти – Њега жалостиш? “Не ожалошћавајте Духа Светога, којим сте запечаћени”. Нека ове речи као печат леже на твојим устима. Уста запечаћена Духом, не изговарају ништа непристојно. Немој говорити: није ништа ако рекнем рђаву реч, ако увредим овог или оног. Због тога баш то и јесте велико зло, што га ти сматраш за ништа. Јер зло које сматрају ништавним, лако занемарују, а оно занемарено – расте, а када порасте – постаје неизлечиво. У тебе су уста запечаћена Духом? Пази, не заборављај на достојанство својих уста. И поред тога, не заборављај да ти Бога називаш својим Оцем, Бога називаш Оцем, а у исто време вређаш брата свога?! То није својствено сину Божјем. Дело је сина Божјег – праштати непријатељима, молити се за оне који те распињу, проливати крв своју за оне који те ненавиде. Достојно је сина: непријатеље своје, незахвалнике, лопове, бестиднике, подмуклице, учинити својом браћом и наследницима, а не браћу своју вређати као ништаке.
Помисли, какве речи изговарају твоја уста, какве се трпезе удостојавају, шта додирују, шта кушају, какву храну примају! И ти, говорећи ружно о своме брату, сматраш да ништа страшно не чиниш? Како га онда називаш братом? А ако он теби није брат, како онда изговараш: “Оче наш”? Та реч “наш” указује на мноштво лица. Помисли, са ким ти стојиш за време Свете Тајне: са Херувимима, са Серафимима. Серафими не вређају, него се уста њихова баве само једним: славословљењем и прослављањем Бога. Како ћеш ти онда моћи с њима говорити: “Свет, свет, свет”, када си уста своја употребљавао за вређање? Реци ми: када би царску посуду, одређену и увек употребљавану за царска јела, неки од слугу употребио за измет, да ли би се он после тога усудио ставити са осталим посуђем на царску трпезу и ову посуду, напуњену изметом? Сигурно да не би. А такво је и осуђивање ближњега, такво и вређање ближњега! “Оче наш”. Да ли само то говориш? Удуби се у следеће речи: “који си на небесима”.
Ето, изговорио си: “Оче наш, који си на небесима”, и ове те речи подигоше, разум ти окрилише, и показаше ти да имаш Оца на небесима. Немој чинити, немој говорити ништа земаљско – τῶν ἐπὶ γῆς. Узнесен си међу Небеске Чинове, придружен си Небеском Хору, зашто онда свлачиш себе доле? Стојиш пред престолом Божјим, и изговараш увреде? Зар се не бојиш да Небески Цар твој поступак урачуна као увреду коју Њему наносиш? Када слуга на наше очи удари другог слугу или га увреди, па макар био у праву, ми га одмах позивамо на одговорност, сматрајући његов поступак за увреду себи. А ти, са Херувивима стојећи пред престолом Цара, вређаш брата свога? Видиш ли ове свете сасуде? Они су одређени за једну употребу; ко ће се усудити да их употреби за нешто друго? А ти си светији од ових сасуда, далеко светији; зашто онда прљаш и скврнавиш себе? На небесима стојиш, и наносиш увреде? Удостојио си се целива Господњег, и наносиш увреде? Бог ти украсио уста толиким анђелским песмама, удостојио те хране не анђелске него наданђелске – ὑπὲρ ἀγγελικὴν -, Свога целива и Свога загрљаја, и ти наносиш увреде? Молим те, остави се тога. Научимо уста своја доброговорењу: из тога проистиче велика добит, а од злоговорења – велика штета.[33]

4,31

“Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула, нека је далеко од вас, са сваком злоћом”. Ето, свети апостол нам набраја грехе помоћу којих хришћани ожалошћују Светог Духа Божјег. Сваки од њих је рушилачка сила, и изазива у души неред, лом, хаос, читаво лудило. Јер шта је гњев, шта љутина, ако не привремено лудило душе? а остану ли у души као трајна расположења, постану ли страст душе, онда је то – стални бес душе, стално лудило срца. Сва ова побројана зла и јесу преварљиве жеље у којима се распада стари човек (ср. Еф. 4,12). Њима нема места у хришћаниновој души, ако се он искрено држи Цркве, њенога духа, њене љубави, њенога живота. “Нека је далеко од вас” – свака злоћа, јер злоћа и јесте тиме злоћа што ратује са Богом Духом Светим, том свепуноћом сваког божанског добра. А ништа жалосније и луђе од човека који ратује са Богом. Зато свако људско зло, које је увек посредно или непосредно поред злоће, ожалошћује Духа Светога. Свако пак људско добро радује Га. Живот правих хришћана и није друго до “правда и мир и радост у Духу Светом” (Рм. 14,17; ср. Кол. 3,8; Тит. 3,2-3; 1. Птр. 2,1).
Свети Златоуст упозорава: Чујмо речи апостола Павла: “Свака горчина нека је далеко”, – није рекао: нека се очисти -, “од вас”. У самој ствари, шта ми она треба, и ради чега је заджавати код себе? Зашто држати у себи звера, кога је могуће удаљити из душе и најурити га далеко, далеко? … “Свака горчина нека је далеко од вас”, – тако да од ње ништа не остане у души. Иначе тај остатак, ако се стави у покрет, може као варница изазвати читав пожар у души … “И вика”, – зашто апостол забрањује и то? Зато што такав треба да је кротак човек. Вика, то је коњ, чији је јахач гњев. Смири коње и победићеш јахача. Ако хоћеш да речи наше провериш на делу, онда уздржавај се увек од вике и ти се никада разгневити нећеш. Ето начина да се уздржиш од гњева. Јер као што је немогуће да се не разгњеви онај који виче, тако је немогуће да се разгњеви онај који се уздржава од вике. Угуши вику, и ти ћеш тиме отсећи крила своме гњеву, и смирити узбуђење срца. Јер као што је немогуће ступити у тучу не подижући руке, тако је немогуће подати се гњеву не надајући вику. А вика може изазвати гњев чак и онда када га нема … “И хула, вели свети апостол, нека је далеко од вас”. Обрати пажњу како настаје зло: горчина рађа гњев, гњев – љутину, љутина – вику, вика – хулу, тојест погрдне речи, а хула – тучу, туча – ране, ране – смрт. Но ништа слично апостол Павле није хтео рећи, већ је казао само ово: “нека је далеко од вас са сваком злоћом”. Шта је то – “са сваком злоћом”? Свака злоћа води таквоме завршетку.
Има људи који, слично подмуклим псима који не лају и не нападају отворено на пролазнике него правећи се мирни и кротки, нападају неопрезне и заривају у њих зубе своје. Такви су много гори од оних што нападају отворено. Пошто и међу људима има сличних таквим псима који, не прибегавајући ни вици ни гњеву ни увредама ни претњама, потајно кују замке и припремају хиљаде зала другима и наносе им зло делима, то свети апостол указује и на такве. “Нека је далеко од вас са сваком злоћом”, вели апостол: Немој људима наносити зла ни делима, ако штедиш речи. Ради тога сам ја зауздао твој језик, зауставио вику, да се у теби не би распламтела најсилнија ватра. А ако ти и без вике чиниш то исто, тајиш у себи пожар и жеравицу, онда каква је корист од твога ћутања? Зар ти не знаш да су страшнији они пожари што унутра пламте и не избијају напоље? Тако је и потајни гњев гори и штетнији по душу. Но и он, вели апостол, “нека је далеко од вас се сваком злоћом”, и малом и великом. Будимо послушни светом апостолу, и изгонимо из себе сваку горчину и сваку злоћу, да не бисмо ожалостили Духа Светога. Ишчупајмо горчину са кореном, отсецимо је. Ништа добро, ништа здраво не може долазити из душе испуњене горчином, већ само несреће, само сузе, само уздаси и јади.[34]

4,32

“А будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама”. – Ето шта значи порасти “у меру раста висине Христове” (Еф. 3,15): бити благ као Господ Христос, бити милостив као Он, и опраштати другима као што је сам Бог у Христу опростио људима. Ето лека од свакога греха, а најпре од горчине, гњева, љутине, хуле, злоће. У свему Богочовек је углед и пример свима. Но Његово беспримерно и безгранично човекољубље врхуни у томе што Он при томе даје и све божанствене силе које су потребне људима, да би живели по угледу на Њега (ср. 2. Птр. 1,3-9). Што је Он чинио, даје благодатне силе следбеницима Својим да и они то исто чине; што је Он био, жели да и они буду, дајући им притом све што им је потребно за тако божански и свети живот (ср. Јн, 14,12; 17,21-26; 1. Јн. 1,3.7; 2,6; 3,2-3.4-7; Гл. 2,20). То је врхунац божанске милости. Зато је Једини Човекољубац и тражио с правом од људи: “Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески” – Бог (Лк. 6,36).
Христочежњива мисао златоустог еванђелиста благовести: Ако нам ваља постићи Царство небеско, онда није доста ослободити се греха, него ваља и много радити на врлинама. Треба се уздржавати од зла, да бисмо се ослободили од пакла; а да бисмо стекли Царство небеско, морамо непрестано неговати врлине. Може се рећи: не чинити добро, то је већ делимично зло; јер обелодањује лењост, а лењост је саставни део зла, или тачније: не део него повод и корен зла. Нема сумње, свакоме злу научила је лењост, нерад. Јер не чинити добро, то већ значи – чинити зло: τὸ γὰρ μὴ ποιῆσαι ἀγαθὸν, τοῦτο ποιῆσαὶ ἐστι κακόν. Стога и блажени Павле, одвраћајући нас од зла, води нас ка врлини. Јер, реци ми, каква је корист од тога ако све трње буде почупано, а не буде посејано никакво добро семе? Такав труд ако остане недовршен, послужиће на штету. Стога и Павле, силно се старајући о нама, даје нам заповест не само да отсецамо и удаљујемо од себе зла дела, него нас потстиче да што пре засадимо добра дела. Јер рекавши: “свака горчина и гњев и љутина и вика и хула, нека је далеко од вас са сваком злоћом”, додао је: “а будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме”, – зато што су то навике и расположења, те није довољно ослободити се од једне навике да би се стекла друга навика, супротне овој, него је потребно изнова извесно кретање и стремљење, не мање брзо него при удаљењу од злих дела, да би се стекла добра дела. Који није непријатељ, не значи да је стварно пријатељ: постоји нешто средње између пријатељства и непријатељства, у коме се односу и налазе већина људи према нама. Ко не плаче, не значи да се стварно смеје, но постоји средње стање. Тако и у овој ствари: ко није заједљив – πικρὸς (= горак) не значи да је стварно благ – Χρηστός; и ко није гњевљив, не значи да је стварно добродушан. Но потребно је још нарочито старање, да се стекне такво добро – τοῦτο τό καλόν. – И обрати пажњу како блажени Павле, по закону најбоље земљорадње, очишћује и обрађује земљу, поверену му Земљорадником: избацио је труло семење, потом саветује да се набаве здраве саднице. “Будите благи”, вели он. Јер ако земља, пошто се почупа трње, остане празна, она ће поново произвести некорисно растиње. Зато је потребно засејати је добрим семеном и растињем. Апостол је уништио гњев, – ставио благост; уништио љутину, – ставио добродушност; ишчупао злоћу и хулу, – посадио милостивост. Јер речи: “праштајући један другоме” то управо и значе. Будите, вели он, расположени за опраштање, јер је таква милост већа него она у новцу. Ко опрашта новчани дуг своме дужнику, чини дивно и дивљења достојно дело; но та се милост односи на тело, мада ће он и примити награду у духовном благу и која се односи на душу. Но онај који је опростио грехе, донео је корист души, и својој сопственој, и души онога коме је опростио, јер је таквим делом својим учинио кроткијим не само себе него и њега.[35]

НАПОМЕНЕ:

ово δὲ изостављено у штампаном издању авиних Тумачења којим смо се користили при редакцији (Зор. А. Ст.).
In Ephes. Homil. VIII; col. 55-56.
тамо, col. 56-57.
тамо, col. 58.
In Ephes. Homil. IX, 2; col. 71-72.
тамо, Нmil.. IX, 3; соl. 72-73.
In Еphes. с. 4, v. 3; Р. gr. t. 124, col. 1080 D – 1081 А.
Икуменије, Соmment. in Ерhes., аd loc.; Р. gr. t. 118, col. 1213 D.
Св. Ј. Дамаскин, In Ерhes. с. 4, v. 5-6; Р. gr. t. 95, соl. 840.
тамо, Ноmil. X, 1; соl. 75. 76; Нmil. XI, 1; соl. 79. 80.
Serm. 268.
Икуменије, тамо, аd. Lос. cоl. 1216.
тамо, ad. loc., col. 1217 А. B.
тамо, ad. lос. 1217 С.
Икуменије, тамо, аd. Lос., соl. 1220 С.
Св. Златоуст, тамо, Ноmil. XI, 3; соl. 83.
Блаж. Теофилакт, тамо, ad. lос., соl. 1088 А.
тамо, Ноmil. XI, 3, 4; соl. 84. 85.
тамо, аd loc., соl. 1089 CD.
тамо, аd loc., соl. 844 А.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XII, 1. 2; соl. 89. 90.
тамо, Homil. XII, 3; col. 92.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XIII, 1; соl. 95.
Икуменије, тамо, аd lос., соl. 1228 В. С.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XIII, 2; соl. 95. 96.
Блажени Теофилакт, ad loc., col. 540 B.
Блажени Теофилакт, ad loc., col. 1228 D.
тамо, Ноmil. XIV, 1; соl. 99, 100.
Икуменије, тамо.
тамо; соl. 101.
тамо, 2; col. 101. 102.
тамо, аd lос., соl. 1097 с.
тамо, 3. 4; соl. 104. 105. 106.
тамо, Ноmil. XV, 1. 2. 4; соl. 107. 108. 110. 111.
Свети Златоуст, тамо, 1. 2; соl. 111. 112. 113. 114.

Pages: 1 2 3 4 5 6 7

« ПРЕТХОДНА СТРАНА 1 ... 4 5 6 7 СЛЕДЕЋА СТРАНА »

One Comment

ФОРУМ