NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
3,1-21
 
EFES. 3,1-21: 1 „Toga sam radi ja Pavle sužanj Isusa Hrista za vas neznabošce. 2 Jer čuste službu blagodati Božje koja je meni data među vama: 3 da se meni po otkrivenju kaza tajna, kao što gore napisah ukratko. 4 Odande možete, čitajući to, razumeti moje poznavanje tajne Hristove, 5 koja se u drugim naraštajima ne kaza sinovima čovečijim kao što se sada otkri njegovim svetim apostolima i prorocima Duhom Svetim: 6 da neznabošci postanu sunaslednici i sutelesnici i zajedničari obećanja Božjeg u Hristu Isusu, kroz evanđelje, 7 kojemu postadoh sluga po daru blagodati Božje, koja mi je data po činjenju sile njegove – κατὰ τὴν ἐνέργειαν τῆς δυνάμεως αὐτοῦ. 8 Meni, najmanjemu od sviju svetih, dade se ova blagodat, da blagovestim među neznabošcima neistražljivo bogatstvo Hristovo 9 i da otkrijem svima šta je služba tajne – ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου – od večnosti sakrivene u Bogu, koji je stvorio sve kroz Isusa Hrista, 10 da bi se sad poglavarstvima i vlastima na nebu kroz crkvu obznanila mnogorazlična mudrost Božja, 11 po večnoj odredbi koju ostvari u Hristu Isusu Gospodu našem, 12 u kome imamo slobodu i pristup u pouzdanju verom njegovom. 13 Zato vas molim da ne malakšete zbog nevolja mojih za vas, koje su slava vaša.
14 Toga radi preklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našeg Isusa Hrista, 15 po kome se sva čeljad i na nebesima i na zemlji zovu: 16 da vam po bogatstvu slave svoje da silu, da Duhom njegovim ojačate u unutrašnjem čoveku, 17 da se Hristos verom useli u srca vaša, 18 da biste, ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina i dubina i visina, 19 i poznati ljubav Hristovu, koja prevazilazi svako znanje, da se ispunite svakom punoćom Božjom – ἵνα πληρωθῆτε εἰς πᾶν τὸ πλήρωμα τοῦ Θεοῦ.
20 Onome koji može još izobilnije sve čiiiti što ištemo ili mislimo, po sili koja radi u nama – κατὰ τὴν δύναμιν τὴν ἐνεργουμένην ἐν ἡμῖν (= koja dela, deluje, čini u nama), 21 njemu slava u crkvi u Hristu Isusu, u svima naraštajima kroza sve vekove. Amin“.
 
3,1
 
„Toga sam radi ja Pavle sužanj Isusa Hrista za vas neznabošce.“ Da, toga radi, blagovesti radi, bogatstva radi, koje je Gospod Hristos doneo s neba za vas neznabošce. Jer sišavši s neba On je Sobom doneo najveću i najdragoceniju tajnu večnosti i predvečnosti: Crkvu Božju, i u njoj i sa njom sva večna bogatstva božanska, nadnebeska, nadheruvimska, i pozvao u nju vas, da sve to postane i bude vaše, večito vaše u svima vašim životima, u svima vašim večnostima. Zamislite, čega ste se udostojili: da Hristom kroz Crkvu budete uzneseni iznad svih nebesa, iznad svih Heruvima i Serafima, Anđela i Arhanđela, i posađeni s desne strane Bogu. I to – ko? Vi, bivši neznabošci! Eto najvećeg i najpotresnijeg čuda svih svetova! eto čuda ne samo za ljude, nego i za Bezgrešne Umove Nebeske – svete Anđele: ljubav Hristova prema vama, prema ljudima uopšte! Nema većeg čuda od toga; a ako ima svečuda, onda – eto večnog svečuda! Pred njim – prostrite se sva srca ljudska kroz bezbroj metanija i istopite u radosnim i zahvalnim slavoslovljima! Gle, vi, nekadanji tuđinci svemu Božjem, postadoste kroz Crkvu domaći Bogu, svoji Bogu, rod Bogu, uđoste u porodicu Božju, besmrtnu i večnu. Sada, vi ste besmrtnici i večnici i savečnici Hristovi, jer ste sinovi Božji, jer ste sunaslednici Hristovi: i sve Hristovo – postalo je vaše, vaše, vaše! – Ima li za vas veće blagovesti od ove? i zar uopšte može za ljude biti veće blagovesti od ove? Da tu blagovest propovedam neznabošcima, meni se nedostojnom javi čudesni Gospod Isus i posla me među vas (sr. D. A. 9,15; 22,17-21). I za tu blagovest među vama ja živim i umirem: svaki dan radosno umirem za nju, radosno stradam za nju: stradam od ljudi, stradam od demona, stradam od Jevreja, stradam od neznabožaca. No pri svemu tome ja sam najradosniji sužanj u svima svetovima, jer sam sužanj svečudesnog i svemilosnog i svemilog Gospoda Isusa: On me je okovao slatkim okovima ljubavi Svoje, milim okovima blagovesti Svoje, Evanđelja Svoga, i ja neumorno i neustrašivo propovedam Evanđelje svima, a pre svega neznabošcima. A kad zbog Evanđelja Hristova dopadnem sužanjstva kod ljudi, niko radosniji od mene: da bar time budem nalik na stradanja čudesnog Gospoda mog, koja On pretrpe za mene, za sve nas, za sve vas (sr. Flb. 3,10). A sužanj ljubavi Hristove raduje se okovima za Hrista. I vi se radujete kada dopadnete okova za Hrista; radujete najvećem odlikovanju, kao najvećoj počasti. Ta okovi za Gospoda Hrista, to su najskupocenije ogrlice naše, i grivne naše, i đerdani naši, i krune naše! Pomoću njih se kupuje nebo. Šta kažem? kupuju se nebesa nad nebesima, kupuju sva večita bogatstva koja samo Jedini istiniti Bog i Gospod Isus Hristos može posedovati i davati, i evo daje i meni i vama i svima, daje kroz Crkvu Svoju čudesnu.
 
3,2
 
Savle – plameni hristoborac; Savle – pomamljeni hristoubica, nesumnjivo hristoubica, jer je pomamno žudeo da uništi Hrista i sve što je Hristovo u dušama svih hrišćana; Savle vrhovni hristogonitelj; Savle – ogorčeni hristomrzitelj; kako je takav Savle postao najoduševljeniji poklonik i najneustrašiviji ispovednik Hrista kao Jedinog istinitog Boga i Gospoda i Spasitelja, i Njegov najrevnosniji apostol? kako je došao dotle da zbog Hrista odbaci sve, i da sve i sva sem Hrista smatra za štetu, za trice, za đubre? (sr. Flb. 3,7-8). Samo čudom sveljubavi Božje, koje se rascvetalo u bezbrojna čudesa blagodati Božje: jer za prvim čudom kada mu se na putu za Damask javio vaskrsli Gospod Isus u božanskom sjaju, i prevrnuo mu svu dušu, sve biće, sledovala su mnoga i mnoga lična i neposredna javljanja vaskrslog Gospoda, koji mu je lično sam otkrivao sve tajne Svoje Bogočovečanske ličnosti, sve tajne Svoga Evanđelja, sve tajne spasenja, sve tajne svih svetova, i sam mu lično poverio apostolstvo među neznabošcima u jednom od tih „viđenja i otkrivenja“, rekavši mu: „Idi, jer ću te ja daleko poslati među neznabošce“ (D. A. 22,21). A odmah posle prvog javljanja Svog Savlu, vaskrsli Gospod se javlja apostolu Ananiji, naređuje mu da krsti Savla i govori mu: „Idi, jer mi je on sasud izabrani: da iznese ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve“ (D. A. 9,15).
Sve je to delo i domostroj blagodati Božje. Sveti aposgol i naziva svoje propovedanje Evanđelja Hristova „službom blagodati Božje“– ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος τοῦ Θεοῦ – (= ekonomija blagodati Božje), jer služi onome što je Božje: svetim i spasonosnim tajnama Božjim. U Evanđelju – sve je Božje, sve – sveto, sve – svespasonosno, sve – blagodatno; sve je od Boga, sve je dar Božji, sve je blagodat Božja. Ono ni po čemu nije od čoveka, „nije po čoveku“ (Gl. 1,14). U njemu sve je od Bogočoveka i po Bogočoveku: i svetinje i sile. A sveti apostol im samo svim bićem služi; to mu je „dato“ od samoga Boga. Zato svoje apostolovanje on i naziva „službom blagodati“, „službom tajne“ (st. 9): služi on svetom Otkrivenju Bogočovekovom, koje je svo u božanskim tajnama i darovima i svetinjama, svo s neba, ali svo za ljude na zemlji, pošto su i oni poreklom s neba. „Služba blagodati“ jeste „služba tajne“, predvečne tajne Božje, koja je ovaploćenjem Boga Logosa sišla u naš zemaljski svet kao Crkva, i ostala u njemu kao Crkva, koja ujedinjuje u sebi nebo i zemlju, anđele i ljude, Boga i čoveka, i time sve tajne svih svetova i bića. Otuda, služenje Crkvi i jeste „služba tajne“, „služba blagodati“: ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος, ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου; u Crkvi je sve tajna i sve blagodat. No i sam život u Crkvi svakoga člana njenog jeste „služba tajne“ i „služba blagodati“: jer svaki od nas je nebozemno biće samim tim što je Crkvom i u Crkvi „sutelesnik Hristov“, i još: blagodatno bogočovečansko biće, koje time i postoji što neprestano doživljuje sebe kao blagodatnu bogočovečansku jedinku, čija je punoća bića u punoći Bogočovečanskog tela Hristovog, Crkve, i punoća života takođe u punoći Crkve: jer svaki član Crkve živi kroz sve članove Crkve, kroz sve anđele i ljude, a pre svega: kroz samog Bogočoveka – Gospoda Hrista, koji je u bezgraničnom čovekoljublju svom radi nas postao Crkva, i njome nam dao sve, sve, sve – božanske i bogočovečanske darove i sile. I hrišćani, živeći u Crkvi i Crkvom, žive „kao dobri pristavi (= ekonomi) raznovrsne blagodati Božje = ὡς καλοὶ οἰκονόμοι ποικίλης χάριτος [τοῦ][1] Θεοῦ (1. Petr. 4,10).
 
3,3-4
 
Ma kako posmatrali Isusa Hrista, Bogočoveka, On za ljudsko saznanje pretstavlja najveću tajnu, veću negoli ma koja ličnost u istoriji zemlje. Zbog te izuzetnosti i jedinstvenosti sveti apostol je naziva „tajnom Hristovom“, τό μυστήριον τοῦ Χριστοῦ. Među ostalim tajnama, kojih je pun naš svet, „tajna Hristova“ je toliko ogromna da pretstavlja svetajnu. Ona ustvari to i jeste, zato što je Hristos Bogočovek, te je u Njemu konkretno data i pokazana sva tajna Boga i sva tajna čoveka. U Bogočoveku su ovaploćena sva božanska savršenstva: „U Njemu živi sva punoća Božanstva telesno – σωματικῶς (Kol. 2,9), tojest živi u ljudskom biću, u granicama ljudskog tela, živi kao ljudska, zemaljska, očigledna stvarnost.
Zbog toga se u Bogočoveku tajna čoveka razrasla u tajnu Boga: malo, majušno ljudsko telo, a u njemu sva tajna Božja – „sva punoća Božanstva“. Tako se i dobila „Hristova tajna“, Hristova svetajna. Zato što je takva, ona se ne može shvatiti nikakvim naporima ljudskoga duha, ljudskoga uma, ljudskoga razuma. Tu je neophodna pomoć Božja: da On blagodaću Svojom „otvori um“ ljudski (sr. Lk. 24,45), da ga osposobi za primanje te presvete tajne, da mu sam otkrije njene dubine i pokaže njene visine, i razlije po njemu njene svete i blagosne sile. Da, samo se otkrivenjem Božjim kazuje čoveku Hristova tajna. Nju nije mogao shvatiti ni čovek tako silnoga uma kao što je sveti apostol Pavle. On izjavljuje: „meni se po otkrivenju kaza tajna“- κατὰ ἀποκάλυψιν ἐγνώρισθη μοι τὸ μυστήριον.
A šta se desilo sa Pavlovim umom, sa Pavlovim razumom? On je sav utonuo u beskrajnosti ove svete tajne, slio se sa njom u divljenju i radosti, i postao njen najdarovitiji vesnik i blagovesnik. To se vidi iz njegovog Evanđelja, iz njegovih Poslanica. Stoga on i upućuje efeske hrišćane da čitaju to njegovo Evanđelje, jer: „čitajući možete razumeti moje poznavanje tajne Hristove“ – νοῆσαι τὴν σύνεσίν μου ἐν τῷ μυστηρίῳ τοῦ Χριστοῦ. A duša te tajne – Evanđelje Hristovo o Crkvi kao predvečnoj i presvetoj tajni Božjoj, do koje je preveliki apostol došao kroz raskošna i izuzetna „viđenja i otkrivenja Gospodnja“ (sr. 2. Kor. 12,1). Radi čega? Da otkrije „svima šta je služba tajne od večnosti sakrivene u Bogu“ (Ef. 3,9), da pokaže „kako je bogata slava tajne ove“ (Kol. 1,27), da propoveda „tajnu Hristovu“ (Kol. 4,3).
 
3,5-7
 
„Tajna Hristova“ se otkriva duhu ljudskom samo Duhom Svetim. To je neizmenljivo evanđeljsko pravilo hristopoznavanja (sr. 1. Kor. 2,10-12). Ono važi za sve Apostole, za sve Proroke, i za sve ljude svih vremena. A pošto se tajna Hristova najpre „Duhom Svetim otkri – ἀπεκαλύφθη – svetim njegovim apostolima i prorocima“, to se ona Duhom Svetim preko njih otkriva ostalim ljudima. Radi čega? – „da neznabošci evanđeljem postanu sunaslednici i sutelesnici – συγκληρονόμα καὶ σύσσωμα – i zajedničari obećanja Božjeg u Hristu Isusu“. Živeći Evanđeljem Hristovim, ljudi postaju sinovi Božji, a time i naslednici i sunaslednici svih božanskih bogatstava Hristovih (sr. Gl. 4,7; Rm. 8,17). Živeći Evanđeljem Hristovim, ljudi postaju sutelesnici Hristovi: saovaploćuju se telu Hristovom, Crkvi, postaju živi članovi, delovi, ćelijice njenog bogočovečanskog organizma, žive u njemu saborno, zajedno „sa svima svetima“, hraneći se istim božanskim svetinjama i silama. Jedno telo, a bezbroj sutelesnika; jedna Crkva, a bezbroj vernika. Stoga Crkva nije obično društvo ljudsko, u kome su članovi povezani na izvestan način, već bogočovečanski organizam, živo telo, u kome su članovi jedan drugome sutelesnici, povezani celokupnim životom, svim životnim silama i radnjama. U njih je jedno telo, jedna duša, jedno srce, jedna savest, jedna istina, jedna pravda, jedna ljubav, jedan život, jedan raj, jedna večnost. – Živeći Evanđeljem Hristovim, ljudi postaju zajedničari u obećanjima Božjim, koja su sva ostvarena u Hristu: „jer koliko je obećanja Božjih, u njemu su da, u njemu su amin“ (2. Kor. 1,20). – Otuda, po reči svetog Atanasija Velikog: „Mi se spasavamo kao sutelesnici Boga Logosa“.[2]
Takvog božanskog Evanđelja apostol Pavle je postao sluga „po daru blagodati Božje“, ne po svojim ljudskim zaslugama. Za tako božansku službu, čoveku su potrebne božanske sile, koje mu prema trudu neprestano daje i dodaje sam Gospod Evanđelja. Sluga Evanđelja Božjeg može uspešno obavljati svoju „službu blagodati Božje“ (Ef. 3,2), samo uz neprekidnu pomoć i saradnju blagodati Božje. Najveći trudbenik i revnitelj Evanđelja Hritstova celokupno svoje služenje Evanđelju pripisuje blagodati Božjoj i tvrdi da mu je ona data po činjenju sile Božje – κατὰ τὴν ἐνέργειαν τῆς δυνάμεως αὐτοῦ. I ovaj ravnoangelni sluga Božji smerno izjavljuje: „Po blagodati Božjoj jesam što jesam, i blagodat njegova što je u meni ne osta prazna, nego se potrudih više od sviju, ali ne ja nego blagodat Božja koja je sa mnom“ (1. Kor. 15,10).
Sveti apostol smatra sebe najmanjim među hrišćanima. Da li on time potcenjuje sebe? Ne. Jer čovek nikada ne može dovoljno potceniti sebe kada upoređuje sebe sa
 
3,8-9
 
Hristom. No, za tako nešto nije ni potrebno upoređivati sebe sa svečistim i svesvetim Gospodom, već prosto gledati sebe u svetlosti Hristovoj. Osvetli sebe Hristom, pogledaj sebe Njime, oceni sebe Njime, i onda će ti biti jasno što veliki apostol toliko potcenjuje sebe. I ne samo on, nego to isto čine i svi svetitelji izreda, od prvog do poslednjeg. Razume se, Bogočovek Gospod Hristos je norma i obrazac i ideal, ostvareni ideal savršenog čoveka, čoveka kakav treba da je svaki čovek uopšte, svi ljudi uopšte. Zato i najčistiji čovek oseća se pred Njim beskrajno nečist, i najsvetiji – beskratno grešan, i najbolji – beskrajno rđav, i najsavršeniji – beskrajno nesavršen, i najveći – beskrajno malen. Otuda, nijednog gordog među svetiteljima; otuda, ni trunke gordosti ni u jednom svetitelju; beskrajna smernost je duša svakog svetitelja. Bogatstvo Hristovo je tako „neiskazano“, tako „neistražljivo“ – ἀνεξιχνίαστον – da je svaki čovek, u poređenju sa Njim, zaista puki siromašak. Ali, naša radost je u tome, što je čudesni Gospod Svoje „neiskazano“ bogatstvo doneo u naš zemaljski svet, da bismo se mi ljudi obogatili njime. Tome nas uče, i tome služe sveti apostoli Njegovi; a ispred sviju i više od sviju – sveti apostol Pavle.
Šta je to što sačinjava „neiskazano bogatstvo Hristovo“?„Tajna Hristova“. A nju? – Bogočovek. A Njega? – Crkva. Bogočovek donosi Sobom vascelog Boga, sa svima Njegovim bezbrojnim i beskrajnim savršenstvima, sa Carstvom nebeskim, sa nebom, sa rajem. I sve, ovaploćeno u Bogočovečanskom telu Svom – Crkvi, ostavlja zanavek u našem zemaljskom svetu; Crkvom je čudesni Gospod sastavio u Sebi „sve što je na nebu i što je na zemlji“, i tako ostvario večni božanski plan o celokupnoj tvorevini. Zato je Crkva – „neiskazano bogatstvo Hristovo“, neiskazano, jer neistražljivo. U njoj je sva tajna Božja o svima bićima i tvarima u svima svetovima. Do pojave Bogočoveka na zemlji, ona je bila sakrivena u Bogu. Od Njegove pojave i osnivanja Crkve, On je kroz Crkvu objavljuje rodu ljudskom, i pokazuje da Crkva nije drugo do služenje toj tajni. A u Crkvi, toj tajni služe pre sviju i više od sviju sveti apostoli. Njima se i daje blagodat velika da objavljuju tu tajnu, i da otkrivaju svima „šta je služba tajne, od večnosti sakrivene u Bogu“.
 
3,10
 
Ali, tek tu nastaje ono radi čega se i sami sveti Anđeli nebeski dive Crkvi na zemlji. A šta je to? To je ovo: što se i njima tek Crkvom objavljuje i obznanjuje ta večna tajna Božja, sakrivena od postanja sveta, ta „mnogorazlična mudrost Božja“. Crkva na zemlji svojim neiskazanim bogatstvom Hristovim obogatila je i svete Anđele na nebu: obogatila njihov život, obogatila njihovo znanje o Bogu, o svetu, i o ciljevima Božjim u svetu. Da, i Anđeli Božji na nebu žive Bogočovečanskim telom Hristovim koje je na zemlji, Crkvom. jer su i oni – članovi Crkve Hristove. Postali su to kada je Bogočovek podvigom Svojim zemaljskim osnovao Crkvu, i u njoj sastavio „sve što je na nebu i što je na zemlji“. Znači: i Anđele? Da, i njih. I svi oni sa beskrajnom smernošću i plamenom revnošću služe presvetoj tajni Crkve. Zato su svi oni – „službeni duhovi = λειτουργικὰ πνεύματα“ i služe onima koji se spasavaju u Crkvi (sr. Jevr. 1,14). Istina neba i zemlje je ovo: u Crkvi žive izmešani Anđeli sa ljudima: za sve njih važi isto Evanđelje, isti život, ista Istina, ista Pravda, ista Ljubav, isti Bog i Gospod Isus Hristos, i sa Njim bespočetni Otac i životvorni Duh – Trojica Presveta i jednosušna i nerazdeljiva. Crkva je škola u kojoj se i Anđeli uče mnogim istinama Božjim (sr. 1. Petr. 1,12).
 
3,11
 
Sve je to tako, jer sačinjava „večnu odredbu“ Božju, koju je Bog Logos ostvario Svojim ovaploćenjem i bogočovečanskim domostrojem spasenja. Od početka do kraja sve je u toj odredbi večno i logosno,
 
3,12
 
puno mnogorazlične premudrosti Božje. A otkako je Bog Logos postao čovek, i živi i dela kao Bogočovek, u njoj je sve bogočovečno. Ali i pristupačno za ljude. Postavši čovek, Bog Logos nam je kao ljudskim bićima, omogućio pristup Sebi. Dotle, dalek ljudima zbog grehova njihovih, učovečivši se On im je postao blizak, pristupačan, svoj, sačovek i sabrat, spasavši nas od greha, smrti i đavola (sr. Jevr. 2,14-18). Od tada mi imamo slobodu i pristup Njemu „verom Njegovom“. Zašto „Njegovom“? Zato što se pod verom razume sav Bogočovečanski domostroj spasenja sveta, koji je od početka do kraja izvršio lično On, kao Bogočovek: „Osnivač i Završitelj vere“ (Jevr. 12,2). Slobodu prema Njemu daje nam Njegovo bezgranično čovekoljublje: jer je beskrajno milostiv, naročito prema grešnicima; i što neko grešniji, Njegovo milosrđe sve veće, sve beskrajnije, sve božanskije, i sažaljenje sve dirljivije, sve nežnije, sve izobilnije.
 
3,13
 
Stradati radi takog Boga i Spasitelja, radost je i slava za ljudsko biće. Biti u nevoljama zbog Njega, biti i u okovima zbog Njega, blagovest je za ljudsku prirodu, blagovest i spasenje. Radosni svedok toga nam je sveti apostol Pavle. Kakve sve muke nije s radošću podneo za čudesnog Gospoda Isusa! A kakve tek za one koje je privodio veri u čudesnog Gospoda! Evo, on i efeskim hrišćanima piše: „Zato vas molim da ne malakšete zbog nevolja mojih za vas, koje su slava vaša“, jer su radi spasenja vašeg, a u spasenju je oboženje, i u oboženju sva slava bića ljudskog, besmrtna, beskonačna n večna.
 
3,14-15
 
Sveti apostol je kazao „tajnu Hristovu“ objavio „neiskazano bogatstvo Hristovo“. Šta još ostaje? – Da ljudi to usvoje. Toga radi hristočežnjivi apostol i preklanja kolena svoja pred Ocem Gospoda našeg Isusa Hrista, da im za taj podvig da božanske sile, bez kojih ljudi nisu u stanju izvršiti taj svespasonosni podvig. Pri tome glavno je: steći Gospoda Hrista, uneti Ga u sebe, i živeti Njime. Jer je On sve i sva i za bića na zemlji i za bića na nebu: „sva čeljad na nebu“, a to su Anđeli, i „sva čeljad na zemlji“, a to su ljudi, zovu se po Njemu; On je glava te ogromne porodice. Jer otkako je Crkve, tela Njegovog, i On – glava telu Crkve, to Anđeli i ljudi sačinjavaju jednu porodicu, Njegovu porodicu. A od toga, ima li veće časti, veće radosti, veće blagovesti?
 
3,16
 
Bez božanske sile hrišćani ne mogu živeti božanskim, evanđelskim životom, ni napredovati u njemu. Za sve što je bogočovečansko, čoveku je potrebna pomoć Božja. Želi li da išta bogočovečansko ostvari, čovek to može učiniti samo u zajednici sa Bogom, samo pomagan silom Božjom. Jedino obučeni „u silu s visine“ (Lk. 24,49), u božansku silu Duha Svetoga, ljudi mogu živeti evanđelski na zemlji. Zato je Spasitelj i objavio veliku božansku istinu na Tajnoj Večeri o Duhu kao ostvaritelju i izvršitelju spasenja ljudi pomoću Evanđelja (sr. Jn. 14,16-17,26; 15,26; 16,7-13). Duh Sveti daje ljudima blagodatne sile da mogu istrajno živeti u Hristu Njegovim Evanđeljem i jačati u unutrašnjem čoveku, hristolikom i večnom. Unutrašnji, hristoliki čovek se rađa u ljudima od njihovog blagodatnog sjedinjenja sa Gospodom Hristom: duh njihov sjedinjuje se blagodaću sa Duhom Njegovim, Duhom Svetim; misli Njime, živi Njime, obavlja sve svoje radnje Njime. I tako „raste rastom Božjim“ (Kol. 2,19), jačajući svakom snagom Božjom u unutrašnjem čoveku (sr. Kol. 1,11).
Bez Duha Svetoga duh čoveka se raspada i rasipa kroz grehe u bezbroj smrti, u bezbroj nebića i psevdobića. Jer i tu važi ona sveistinita reč Spasova: „Ko ne sabira sa mnom, rasipa“ (Lk. 11,23): rasipa dušu, rasipa savest, rasipa volju, rasipa vascelo biće svoje. Naš unutrašnji čovek, sazdan bogolikim, slabi, suši se, vene, izumire od svega grehovnog, smrtnog, demonskog; a jača i obesmrćuje se kada evanđelskom verom krene ka Gospodu Duhom Svetim. Tada se sabira, oceljuje, i postepeno blagodaću svetih tajni i svetih vrlina jača Hristom Bogom: jača mu duša, jača um, jača savest, jača volja do svepobedne božanske jačine, ostvarujući evanđelsku blagovest i zapovest: „Jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove“ (Ef. 6,10): jer u ovome svetu, u kome đavola ima, morate biti jaki Hristom Bogom, ako želite da ga pobedite. A jačajući evanđelskim životom u Gospodu i u sili jačine Njegove, „jačajući svakom snagom po sili slave Njegove“ (Kol. 1,11), vi postajete jači od svake smrti i od svega smrtnog, jači od svakog greha i od svega grehovnog, jači od svakog đavola i od svega đavolskog. Tada vas ništa grehovno i demonsko ne može savladati i oboriti u smrt iza koje nema vaskrsenja. Jer „ko se Gospoda drži, jedan je duh s Gospodom“ (1. Kor. 6,17). A onda? O, sve smrti, šta su vaši naleti i oluje i uragani? Samo laki povetarci, od kojih se duša naša ne savije ni u strah, ni u jad, ni u muku, akamoli u smrt, u očajanje, u pakao! O, radosti naše ljudske, radosti jedinstvene, ta mi čudesnim Hristom Bogom rastemo ka nebu, i još više i dalje: iznad neba i nebesa nad nebesima! i nadalje i najdalje; iznad Heruvima i Serafima – ka Trosunčanom Bogu i Gospodu i Presvetoj Bogomateri. Vremena, vekovi, večnosti, o – ta sva naša vremena i svi naši vekovi i sve naše večnosti – robovi su Tvoji, Svesladčajši! svetli i sveradosni robovi. Sa jednom molitvenom sveželjom: da se sve oboži, ohristovi, otrojiči; i tako postigne božanski svecilj ljudskog života i postojanja; a njime: Božansko Svedobro, Božanska Sveistina, Sveljubav, Svepravda, Svevečnost, Svebogočovečnost; i u njima: Večna Božanska radost bića – Sveradost.
 
3:17
 
Duh Sveti je zbog Hrista i Hristom došao u svet; i On se samo Hristom i zbog Hrista daje ljudima. To znači: Duh Sveti samo zbog Hrista i Hristom živi u ljudima. Gde Hrista nema, tu ni Duha Svetoga nema; tu nema Boga, jer nema Trojičnog Božanstva. Kako se stiče Gospod Hristos? – Verom, samo verom. Zašto ne znanjem? – Zato što je On u ličnosti Svojoj doneo ljudima takva božanska savršenstva, koja svim i svačim beskrajno prevazilaze sve ljudske sposobnosti, saznanja i shvatanja. Uopšte, to je razlog što se sa Njim uvek opšti verom, na svima stupnjima evanđelskog života, od početnog do najsavršenijeg. I kada o Gospodu Hristu znamo sve što nam najsavršenija vera u Njega može dati kao znanje o Njemu, ipak On i tada, i uvek, ostaje predmet vere naše zbog Svojih bezgraničnih božanskih savršenstava, u koja ne mogu do kraja pronići ni sveti razumi Svetitelja zbog svoje ljudske ograničenosti. Eto apostola Pavla. On s jedne strane blagovesti o hrišćanima: „Mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16), a s druge: Hristos verom obitava i živi u srcima našim (Ef. 3,17). Da, On se verom i useljuje u srca naša. Vera, kao da je neki božanski vazduh čovekov, u kome Gospod Hristos jedino živeti može.
Kada se Gospod Hristos verom useli u srce naše, onda se Njime naš unutrašnji čovek utvrđuje u Večnoj Božjoj Istini i Pravdi i Ljubavi i Životu. I On Svojim bogočovečanskim silama hrani u nama našeg unutrašnjeg čoveka: hrani ga Sobom, bićem Svojim, besmrtnošću Svojom, Istinom Svojom, večnošću Svojom. I na taj način čini ga božanski jakim pobediteljem smrti u svima svetovima: jačim od svake smrti i ada i đavola. Ali pre toga, slab si, nejak si, nemoćan si, ljulja te i zanosi svaki vetar nauke „po kazivanju čovečjemu“ (sr. Ef. 4,14; Kol. 2,8), i obara te svaki povetarac smrti. No evo, pruža ti se prilika da porasteš do neba, do vrha iznad svih nebesa, da porasteš u svepobednog diva koji sve smrti sateruje u nebiće, u pakao, u smrt. Samo – veruj! veruj! veruj u Gospoda Hrista. „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju“ tako jauči i vapij na svima stupnjevima vere, jer je ona uvek mala, zato što je predmet naše vere svečudesni Gospod Hristos = sav istiniti Bog i Gospod, sav bezgraničan u svima svojstvima Svojim, u svima savršenstvima Svojim, u svima stvarnostima Svojim. I čovekova vera je uvek mala da Ga obuhvati celog, vascelog, da Ga ima u svima bezgraničnostima Njegovim; i ukoliko Ga više zahvata, ona je sve gladnija Njega: jer sve jače oseća i saznaje i vidi božanske beskrajnosti Njegove. A bogolika duša čovekova, sva bezdana bogolikošću i bogočežnjiva; iako puna vere, uvek je baš zbog te punoće i baš tom punoćom nenasito gladna Boga i Gospoda: „Care Nebesni, Utešitelju, Duše Istine, koji si svuda i sve ispunjavaš, Riznico dobara i Živodavče, dođi i useli se u nas, i očisti nas od svake nečistote i spasi, Blagi, duše naše“. Opet i opet: „Isuse, ne odvajaj se od duša naših u nevoljama, ne udaljavaj se od misli naših u opasnostima, nego nas uvek pretekni. Približi se nama, približi Svudaprisutni! kao što si svagda sa apostolima Tvojim, tako prisajedini Sebe, Svemilostivi, onima koji Te žele, da ujedinjeni pevamo Tebe i slavoslovimo Svesvetog Duha Tvog“.[3]
 
3,18
 
Sa verom u Hrista uvek ide i ljubav prema Hristu. Raste li vera naša u Gospoda Hrista, istovremeno raste i ljubav naša prema Njemu. Jer vera neprestano otkriva u Hristu sve novija i novija savršenstva i bogatstva i krasote, zbog kojih Ga mi sve više i više volimo. I kao što nema granica veri našoj u Hrista, tako nema granica ni ljubavi našoj za Njega. Samo su ljudi velike vere „ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi“. A ko je u ljubavi Hristovoj ukorenjen i utemeljen, on verom raste u sve božanske beskrajnosti, zaista „raste rastom Božjim“ (Kol. 2,19) „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13), i postaje živi hram Presvete Trojice (sr. Jn. 14,23; Kol. 3,7), jer „Hristos obitava – κατοικεῖ – u srcima verujućih, koji su utvrđeni i ne kolebaju se u ljubavi k Njemu“.[4]
U podvigu vere i ljubavi čovek nikada nije sam, već uvek u društvu „sa svima svetima“. Jer i vera i ljubav privode Gospodu Hristu i onima koji su u Njemu – svetim podvižnicima vere i ljubavi, i sjedinjuju sa Gospodom Hristom i „sa svima svetima“ koji su u Njemu. Drugim rečima, vera i ljubav ujedinjuju čoveka sa svima bićima koja se nalaze u Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi. Postajući verom i ljubavlju sutelesnik tela Hristovog, čovek i živi „sa svima svetima“, i misli „sa svima svetima“, i veruje „sa svima svetima“, i voli „sa svima svetima“, i moli se „sa svima svetima“. Jednom rečju: živi sabornim životom Crkve. Od takvog blagodatnog življenja „sa svima svetima“, čoveku se čisti i jača duhovni vid, te on sve jasnije raspoznaje i vidi neiskazana bogatstva Gospoda Hrista i Njegovih božanskih savršenstava, urizničenih u čudesnom bogočovečanskom domostroju spasenja. Tu je i dubina božanska, i visina, i širina, i dužina. A to znači: beskrajna i jedna, i druga, i treća, i četvrta.
Kako je moguće poznati Gospoda Hrista, Bogočoveka, Njegov neizrazivi domostroj spasenja sveta? Jedino „sa svima svetima“. U tome domostroju spasenja: i širina je božanski beskonačna i bezgranična, i dužina i dubina i visina. „Koji siđe u najdonja mesta zemlje, to je onaj isti koji i uziđe iznad svih nebesa da ispuni sve“ (Ef. 4,9-10). A to je samo Gospod Hristos Bogočovek: ovaploćenjem – sišao u najdonja mesta prirode ljudske; pogrebenjem – u najdonja mesta ada; vaskrsenjem i vaznesenjem – uzišao sa ljudskom prirodom više sviju nebesa, i uzneo sa Sobom sve svete, sve verne sledbenike Svoje, i uznosi ih neprestano kroz sveti život u svetim tajnama i svetim vrlinama. „Dubine Božje = τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ“ (1. Kor. 2,10) prisutne su sve u bogočovečanskom domostroju spasenja Gospoda Hrista: prisutne i u njegovoj širini, i u njegovoj dužini, i u njegovoj dubini, i u njegovoj visini. A u te „dubine Božje“ uvode nas i kroz njih vode samo sveti duhonosci (sr. 1. Kor. 2,10-16), čiji je duh sav ispunjen Duhom Svetim, i vođen i rukovođen Njime. I mi jedino u blagodatnoj zajednici „sa svima svetima“ možemo to razumeti, i to postupno i postepeno po meri vere naše i evanđelskih podviga naših. A ti sveti duhonosci, gde su? U Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi: u njenim beskrajnim božanskim dubinama i širinama i visinama i dužinama. Potpuno sjedinjeni sa Bogočovekom blagodatnim sjedinjenjem, oni žive onim što je Njegovo, i imaju ono što je Njegovo, i znaju Njegovim znanjem, jer sabornim umom Crkve umuju, i sabornim srcem Crkve osećaju, i sabornom voljom Crkve hoće, i sabornim životom Crkve žive: sve njihovo ustvari je najpre Njegovo, i uvek Njegovo, a oni uvek svoji sebi samo preko Njega i Njime. A ta bezdana božanska dubina, i ta beskrajna božanska visina, i ta bezgranična božanska širina, i ta beskonačna božanska dužina domostroja spasenja i bogočovečanskog bića Crkve može smestiti sva ljudska i anđelska bića u svima svetovima, samo pod uslovom vere u Gospoda Hrista i ljubavi prema Gospodu Hristu kao Spasitelju i Tvorcu i Sudiji.
 
3,19
 
Od svega toga po duši podvižnika vere razliva se čudesno umilenje, i on svim bićem svojim radosno oseća ovu istinu: ljubav Hristova je pretežnija od svakog znanja, jer daje duši takva blaga, takve radosti, takva blaženstva, o kojima nikakvo znanje ne može ni slutiti, a kamoli pronaći ih i dati ljudskom biću. Ovo osećanje, i u njemu saznanje o svevrednosti ljubavi Hrispove – dar je Božji, otkrivenje je Božje za saborno življenje u Crkvi „sa svima svetima“. Jer blagodatni život u Crkvi „sa svima svetima“ uvodi nas u nadumno, nadčovečansko, nadprirodno poznanje. Čega? Božanske ljubavi Hristove, izražene Njegovim bogočovečanskim domostrojem spasenja, Crkvom Njegovom, što je isto. Stvarno, koji to um ljudski, i razum ljudski, i znanje ljudsko može poznati, osaznati, pronići presvetu tajnu Crkve Spasove, koja i nije drugo do sav Bogočovek Hristos u svima Svojim božanskim i čovečanskim savršenstvima i stvarnostima? Um ljudski, u ma kakvoj svojoj ljudskoj datosti i stvarnosti; razum ljudski, u ma kakvoj svojoj ljudskoj datosti i stvarnosti, ne može mnogo ni zahvatiti, akamoli obuhvatiti bezgranične stvarnosti Bogočovečanskog domostroja spasenja, koji je sav u tajanstvenom Bogočovečanskom telu Crkve Hristove. Tu je sve sama tajna do tajne, i svaka od njih neizmerno i nesagledno prevazilazi svaki um i razum ljudski. A te svete i božanske tajne Bogočovekovog domostroja spasenja i Njegovog bogočovečanskog tela Crkve, sve su satkane od božanske ljubavi Hristove, beskrajne i bezgranične na svima tačkama njenoga bića. Ta božanska, ta bogočovečanska ljubav je uvek i u svemu nadumna i nedokučljiva i nesagledna. Od nje se biće ljudsko rastapa u bezbroj umilenja i rasipa u bezbroj „Osana“. Ta je ljubav u isto vreme i vrelo istinskog božanskog, bogočovečanskog saznanja i znanja. Otuda i isključivo novozavetni gnoseološki princip: „Koji ljubi Boga, taj zna Boga“ (1. Jn. 4,7-8): zna Boga nadumnim, nadrazumnim znanjem, znanjem u kome učestvuje sav naš unutrašnji, bogoliki i bogočežnjivi čovek. A tu ljubav čovek dobija i razvija u sebi do neslućenih razmera samo živeći u Crkvi „sa svima svetima“ kroz svete tajne i svete vrline. Jer takvim blagodatnobogočovečanskim životom on isceljuje od greholjublja i strasti dušu i um i srce, ozdravljuje ih božanskim zdravljem, te oni, ozdravljeni Hristom, postaju sposobni za istinsko bogopoznanje i za istinsko znanje nadprirodnog i nadumnog.
Zajedno „sa svima svetima“ ispunjen tom božanskom ljubavlju, čovek je ustvari zajedno sa njima ispunjen „svakom punoćom Božjom“. Ono što je Hristovo – postaje njegovo. Hristos js Bogočovek, i „u njemu živi svaka punoća Božanstva“ (Kol. 2,9); ta punoća postaje njegova, i on postaje „zajedničar u Božjoj prirodi“ (2. Petr. 1,4). U njemu kao da se ovaploćuje sav čudesni Bogočovek. Ustvari, On se i ovaploćuje u njemu kroz Sveto Pričešće, On koji je sav u Bogočovečanskom telu Crkve. I čovek ljubavi Hristove doživljuje punoću Crkve kao nešto svoje, jer je „sa svima svetima“ postao sastavni deo njen, sutelesnik njen. A u telu, svaki delić oseća sebe kao celo telo. Tako i podvižnik ljubavi: svo telo Crkve je njegovo, i on je sav njen; sva njena punoća pripada njemu, i on sav pripada njoj. Na taj način on lično i stvarno doživljuje „sa svima svetima“ ostvarenje večnog plana i cilja Božjeg o svetu: Gospoda Hrista kao Crkvu, koja je telo Njegovo, punoća Njega koji sve ispunjava u svemu (Ef. 1,23). A to i jeste cilj, Bogom određeni cilj svima ljudima, na čelu sa hrišćanima: da se ispune svakom punoćom Božjom (Ef. 3,19). Živeći u Bogočovečanskom telu Crkve, mi hrišćani i primamo od te punoće Božje i ispunjujemo se njome (sr. Jn. 1,16). Jer ovaplotivši se, Gospod Hristos je čovečansku prirodu koju je uzeo na Sebe potpuno ispunio svakom punoćom Božjom; i takav osnovao Crkvu; i takav ostao u Crkvi kao Bogočovečanskom telu Svom, kome je On i glava.
Da bi se svaki od nas ispunio tom punoćom Božanstva, neophodno je da živi Gospodom Hristom; da veruje Njime, da voli Njime, da se moli Njime, da misli Njime, da oseća Njime, da hoće Njime, da postoji Njime, da čovekuje Njime, da besmrtuje Njime, da večnuje Njime. I na taj način spase sebe od greha, smrti i đavola. Jer spasenje i jeste neprekidno doživljavanje Spasitelja, koji nas na taj način i spasava od svakog greha, od svake smrti, od svakog đavola. Zato naše spasenje i nije drugo do naše ohristovljenje Hristom Spasiteljem, naše oboženje Njime, naše osvećenje Njime, naše preobraženje Njime, naše vaskrsenje Njime, naše vaznesenje Njime, naše otrojičenje Njime; naše ispunjenje Njime, Njegovom božanskom punoćom i svima Njegovim životvornim silama.
Spasenje je dvostruk proces: oslobođenje sebe od greha, smrti i đavola, i ispunjenje sebe Hristom Bogom – Spasiteljem. To je istovremeno dvostruko zbivanje: ulazeći u našu dušu i ispunjujući je Sobom kroz svete tajne i svete vrline, Spasitelj nas oslobađa greha, smrti i đavola i uništava ih silom Svoga Božanstva. Otuda je spasenje ne samo otpuštenje grehova, nego i oboženje – ispunjenje svoga bića Hristom Bogom Spasiteljem. Spasen je time spasen što živi Spasiteljem Bogom, koji jedini i ima sile da uništi, i uništava u nama svaki greh, svaku smrt, svakog đavola. I ta spasenost, ta spasavanost se projavljuje uvek kao sveti život, život u Hristu Bogu, život u Duhu Svetom. Ispunjen blagodatnim silama božanskim kroz svete tajne i svete vrline, čovek hrišćanin sasvim prirodno živi svetim životom, ugledajući se uvek na Boga u telu (sr. Ef. 5,1), Gospoda Hrista, koji je uvek sav u Crkvi, i kroz Crkvu u svakom članu Crkve: uvek jedan isti, i juče, i danas, i vavek (Jevr. 13,8). Tako je slatko i lako sa Hristom Spasom biti čovek.
A do Hrista Spasitelja, i bez Hrista Spasitelja mi ljudi? – Jedno radimo: ispunjujemo sebe gresima i strastima, a time nevidljivo ispunjujemo sebe samim đavolom, njegovom „punoćom“. Jer kroz grehe i strasti on nevidljivo i potajno živi u nama, nevidljivo i potajno učestvuje u našim mislima, u našim osećanjima, u našim željama, u našim raspoloženjima, u našim postupcima, u našim delima. Nevidljivo i potajno on nepravduje kroz naše nepravde, strastvuje kroz naše strasti, laže kroz naše laži, pohotuje kroz naše pohote, pakosti kroz naše pakosti, mrzi kroz naše mržnje, zločinuje kroz naše zločine, greši kroz naše grehe. Tako smo mi ljudi i postali duhovna „deca đavola“ (1. Jn. 3,9), i on postao duhovni otac naš (sr. Jn. 8,44), i zacario se na svima prestolima bića ljudskog: i na prestolu uma, i na prestolu srca, i na prestolu savesti, i na prestolu volje. Kroz grehe i strasti on se duhovno sav ovaplotio u biću ljudskom. Jer da sav đavo nije bio u našem zemaljskom, u našem čovečanskom biću, Gospod Hristos ne bi ni došao ovaploćenjem u naš svet, niti postao čovek. Pored toga, niko sem Njega, jedinog istinitog Boga, nije mogao, i ne može pobediti đavola, i njegove glavne sile: greh i smrt. To je jedino mogao učiniti, i stvarno je učinio, i uvek čini samo On – Gospod i Bog Isus Hristos. A On je to učinio davši našem biću „svu punoću Božanstva“ Svoga, i dajući je uvek u Crkvi Svojoj kroz svete tajne i svete vrline.
Naš život ljudski je ili podvig „đavoovaploćenja“ ili podvig bogoovaploćenja: ja, ti, mi svi ovaploćujemo u sebi đavola pomoću grehova i strasti, pomoću našeg slastoljublja i greholjublja; ili ovaploćujemo u sebi Boga i Gospoda Isusa Hrista pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Bog je i postao čovek, da istera đavola iz čoveka, i sam se useli u njega (sr. 2. Kor. 6,16-17; Jevr. 2,14-3,6; Jn. 14,23). Stoga je evanđelska zapovest i jasna, i prirodna, i neophodna: „da se ispunite svakom punoćom Božjom“ – svakom, svakom, svakom. Zato je naša danonoćna dužnost ovaj podvig: neprestano čistiti i dušu i telo božanskim silama svetih tajni i svetih vrlina, a pre svega – molitvom i postom, jer se pomoću njih izgoni svaka vrsta đavolske nečisti, a i svaki đavo, i svi đavoli (sr. Mt. 17, 21; 2. Kor. 7,1). A sve to? Nije drugo do neprekidan sveti podvig oboženja sebe, unošenja u sebe božanskih sila, i življenje u njima i pomoću njih, a preko njih življenje u samome Bogu, jer smo čudesnim Gospodom i Spasiteljem na to i pozvani: da postanemo „zajedničari u Božjoj prirodi = θείας κοινωνοὶ φύσεως (2. Ptr. 1,4). A ti, a ja, kada to postajemo „zajedničari u Božjoj prirodi“, kada se to ispunjujemo „svakom punoćom Božjom“? – Kada živimo Istinom Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod; kada živimo Pravdom Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod; kada živimo Ljubavlju Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod. Kroz njih i živi u tebi, u meni, u nama hrišćanima sva punoća Hristova, koja nam se daje za svete vrline u svetim tajnama Crkve. Da, Crkve, samo Crkve.
 
3,20-21
 
To je nemoguće, – može na sve ovo odvratiti svaki koji nije osetio Hrista i Njegovu silu. A za ljude koji su osetili Gospoda Hrista, i iskusili silu Njegove vere, ovo je ne samo moguće, nego i više od toga: sasvim prirodno i logično. Jer kad je bilo moguće najogromnije čudo: da Bog postane čovek; sasvim je i prirodno i logačno da sve što je Njegovo postane naše, ljudsko, ostvarljivo u uslovima našeg zemaljskog života i zbivanja. Razumem protest: šta, zar mi ljudi, mi ništavni crvi, mi grešnici, mi smrtnici, da se ispunimo „svakom punoćom Božjom“? – Da, baš mi takvi. Jer se veličina Hristovog čovekoljublja i sastoji u tome što je nama, greholjubivim pijavicama, dao sile i moći da se ispunimo „svakom pupoćom Božjom“? Dokaz? – Svi Sveti, i svaki koji živi i veruje u Hrista zajedno „sa svima svetima“. Jer mu blagodat Božja pomaže u svemu. Ona i nemoguće čini mogućim. To oseća svaki koji živi u Crkvi, jer je u njoj sve blagodatno, i stoga sve čudesno i čudotvorno: što više truda ulaže hrišćanin, sve više oseća da to u njemu dela blagodat, neposredna sveta božanska sila Hristova, koja neprekidno životvori vascelo telo Crkve, i čudotvori neprestano u njemu, i u svakome koji je svim bićem u njemu (sr. Kol. 1,29; Ef. 3,7). Neiskazna, nesagledna i neizbrojna blaga, darovana nam Gospodom Hristom u Njegovom bogočovečanskom domostroju spasenja, toliko su ogromna i nadshvatljiva i nadčovečanska, da neizmerno premašuju i samu našu misao o njima. Pa ne samo to, nego i naše molitve za njih: jer mi nikakvom molitvom svojom, ma koliko bila savršena i sveobuhvatna, nismo u stanju obuhvatiti božanska neizreciva blaga koja nam Gospod Isus daruje kroz Crkvu Svoju. I sve to pritiče u naše biće kroz bezbrojne nevidljive kapilare u bogočovečanskom organizmu Crkve: i mi živimo nadmislivom i nadmolitvenom milošću svemilostivog i svežalostivog Gospoda, koji blagodatnim božanskim silama Svojim tajanstveno „radi u nama“, izgrađujući spasenje naše, oboženje naše, preobraženje naše, osvećenje naše, ocrkvenjenje naše, otrojičenje naše. Ljudska misao nikada ne može do kraja domisliti svetu tajnu Crkve Hristove, i u njoj čudesnu radionicu spasenja, oboženja, preobraženja, vaskrsenja, vaznesenja: jer uvek nesravnjeno više ostane nedomislivog nego što u našu misao uđe kao mislivo. Sa tih razloga, vera je zaista jedini vođ kroz sve to; vera – taj nadmislivi vid bića našeg ucrkvenjenog i ocrkvenjenog. I kroz tu veru „radi u nama“ nadmisliva blagodat svečovekoljubivog Gospoda Hrista, ta neumorna bogotvoreća sila, osvećujuća sila, ohristovljujuća sila, obožujuća sila, otrojičujuća sila, koja svim bićem izvire iz Hrista, i sve nas vodi ka Hristu i nosi ka Hristu kroz bezbrojna tajanstva Duha Svetoga u svetoj Crkvi Hristovoj, vodi ne samo nas nego i sve naraštaje, i u njima sve koji Mu hoće verovati za spasenje i život večni (sr. 1. Tm. 1,15). Jer Hristos je Duhom Svetim u Crkvi; i Crkva je Duhom Svetim u Hristu. Hristos – Glava i telo Crkve; Duh Sveti – duša Crkve.
Imajući sve to u vidu, sveti apostol blagovesti: „A Onome koji može još izobilnije sve činiti što ištemo i mislimo, po sili koja radi u nama – κατὰ τὴν δύναμιν τὴν ἐνεργουμένην ἐν ἡμῖν (= po sili koja dela, čini, deluje u nama), Njemu slava u Crkvi u Hristu Isusu, u svima naraštajima kroza sve vekove. Amin“.
 


 
NAPOMENE:

  1. ovoga τοῦ nema u staro-grčkom tekstu poslanice koji smo koristili pri redakciji (Zor. A. St.).
  2. Contra Arian. III, 61; P. gr. t. 26, col. 396.
  3. Čas Treći, molitva na: Slava.
  4. Sv. Zlatoust, In Erhes. Nomil. VII; sol. 51.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Nije džabe rekao besmrtni Ava: „Teško je biti hrišćanin, još teže je biti pravoslavni hrišćanin, a najteže je biti srpski pravoslavni hrišćanin.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *