NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE EFESCIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
1,1-23
 
EFESCIMA: 1,1-23: 1 „Pavle, po volji Božjoj apostol Isusa Hrista, svetima koji su u Efesu i vernima u Hristu Isusu: 2 blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.
3 Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas blagoslovi svakim blagoslovom duhovnim na nebesima u Hristu; 4 kao što nas izabra u njemu pre postanja sveta, da budemo sveti i besprekorni pred njim, 5 u ljubavi predodredivši nas sebi na usinovljenje kroz Isusa Xpista, po blagovoljenju volje svoje 6 na pohvalu slave blagodati svoje, kojom nas oblagodati u Ljubljenome, 7 u kome imamo iskupljenje krvlju njegovom, oproštenje grehova, po bogatstvu blagodati njegove, 8 koju preumnoži u nama u svakoj mudrosti i razumu, 9 objavivši nam tajnu volje svoje – γνωρίσας ἡμῖν τὸ μυστήριον τοῦ θελήματος αὐτοῦ, po blagovoljenju svome koje je imao u sebi, 10 za uredbu punoće vremena – εἰς οἰκονομίαν τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν, da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i što je na zemlji – ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ (= da se sve vozglavi u Hristu …); 11 u njemu, u kome i naslednici postadosmo, unapred određeni po nameri Onoga koji sve čini po savetu volje svoje, 12 da bismo bili na hvalu slave njegove, mi koji smo se unapred uzdali u Hrista, 13 kroz koga i vi, čuvši reč istine, evanđelje spasenja svoga, u kome i verovavši zapečatiste se Svetim Duhom obećanja, 14 koji je zalog nasledstva našeg, za otkup tečevine, na hvalu slave njegove.
15 Zato i ja, čuvši vašu veru u Hrista Isusa, i ljubav k svima svetima, 16 ne prestajem zahvaljivati za vas spominjući vas u molitvama svojim: 17 da Bog Gospoda našeg Isusa Hrista, Otac slave, dade vam Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznate, 18 i bistre oči srca vašega, da biste poznali kakva je nada zvanja njegova, i kakvo bogatstvo slave nasledstva njegova u svetima, 19 i kakva neizmerna veličina moći njegove na nama koji verujemo po činjenju prevelike sile njegove, 20 koju učini u Hristu kad ga vaskrse iz mrtvih i posadi sebi s desne strane na nebesima, 21 iznad svih poglavarstava i vlasti i sile i gospodstava i svakoga imena šgo se može nazvati, ne samo na ovome svetu nego i na onome; 22 i sve pokori pod noge njegove, i njega dade za glavu Crkvi nad svim – ὑπὲρ πάντα, 23 koja je telo njegovo, punoća onoga koji sve ispunjava u svemu – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου.“
 
1,1
 
Pavle je apostol blagovesti Hristove; on je „poslan“ da nju propoveda. Stoga i ne pripada sebi, već sav pripada Bogu i Gospodu Hristu. Dok je pripadao sebi i živeo po svojoj volji, on je gonio Gospoda Hrista i Njegove svete apostole. Ali, otkako je doživeo čudesni preobražaj u celokupnom biću svom videvši na putu za Damask vaskrslog Gospoda Isusa, on sav pripada Njemu – jedinstvenom Bogu i Gospodu Isusu. On neće da zna za sebe, za volju svoju, za dušu svoju, za razum svoj, za život svoj, jer je sve to zamenio u njemu Gospod Hristos: postao i volja njegova, i duša njegova, i razum njegov, i život njegov. Kada gleda sebe, on ne nalazi sebe u sebi već Gospoda Hrista, i izjavljuje što nikada niko od ljudi nije se usudio izjaviti o sebi: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gal. 2,20).
Stoga se on sav pretvorio u „apostola Isusa Xpista“, u „poslanika“ Isusa Hrista, koji neće ni sebe niti išta svoje, već samo hoće, zna i ispoveda Onoga koji ga je poslao, i propoveda samo ono radi čega ga je poslao. Moglo bi se reći: njegovo je ime „apostol“, ne Pavle, ne Savle. Da, on priznaje sebe za Pavla, za čoveka, za biće uopšte, ali ukoliko je „apostol Isusa Xpista“, ukoliko pripada Hristu. Za njega: Gospod Hristos je sve i sva u svima svetovima, jedina vrednost, jedina svevrednost; a ostalo? – sve ostalo je „trice“ i „šteta“ (Flb. 3,8). Uvreda je za Pavla nazvati ga mudracem, filosofom, genijem. Sve su to „trice“. On je pre svega i iznad svega „apostol Isusa Hrista“, poslan da blagovesti ne sebe i svoju mudrost već Hrista – „Božiju silu i Božiju mudrost“ (1. Kor. 1,24). A prema njoj, svaka ljudska mudrost je ludost. I kada u zaglavlju Poslanice stavlja svoje ime „Pavle“, on odmah dodaje: „po volji Božjoj apostol Isusa Hrista“. Kao da veli: ІІoslanica, i Evanđelje što je u njoj, nije od mene, Pavla, već od „apostola Isusa Hrista“. U njoj nema ni mene, niti ičeg mog. Ako je što moje, onda je to dužnost poslanika: saopštiti ono radi čega sam poslan, saopštiti Evanđelje Hristovo. U njemu – sve je Hristovo, sve je od Hrista; a od mene je samo moja dobra volja, koju priznajem utoliko ukoliko je Božja, ukoliko je „po volji Božjoj“.
Hristonosni apostol naziva hrišćane svetima, jer je svetost i njihov poziv i njihova dužnost. Hrišćani su hrišćani ukoliko su u Hristu. A u Hristu biti znači – biti svet po meri vere svoje, jer je Hristos osvećenje naše (1. Kor. 1,30). Ono što Gospod želi od nas u Svome Evanđelju, i radi čega je došao i dao nam Svoje Evanđelje, jeste svetost naša (1. Sol. 4,3.7). Sa verom u Gospoda Hrista i počinje hrišćaninovo osvećenje blagodaću, koje se potom usavršava svetim tajnama i svetim vrlinama. Apostol naziva verne svetima i svete vernima, da bi pokazao da je vera podvig kojim se hrišćani dobrovoljno osvećuju „u Hristu Isusu“. Jer vera i jeste život „u Hristu Isusu“, u kome je sva svetost Božanska koja svojim osvećujućim silama osvećuje verne, preobražavajući ih iz ne svetih u svete. Krajnji je cilj hrišćana da budu „sveti u svemu življenju“ kao što je svet sam Goslod Hristos (1. Petr. 1,15).
 
1,2
 
Blagodat je svaka božanska sila koja služi osvećenju i spasenju ljudi. Nju poseduje samo Trisvsto Božanstvo, i daje se ljudima od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, radi zasluga čoveka Gospoda Isusa. Zato se blagodat prvenstveno pripisuje Gospodu Hristu: ona je „blagodat Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Kor. 13,13; Gal, 6,18; Rm. 16,24; Flb. 4,23; 2. Sol. 3,18; 2. Tm. 2,1). Štaviše, spasenje i biva „blagodaću Gospoda Isusa Hrista“ (D. A. 15,11). I još: blagodat se prima preko Gospoda Isusa Hrista (sr. Rm. 1,5). Ako išta – blagodat caruje kroz Gospoda našeg Isusa Hrista (Rm. 5,21). „Mir“ je takođe od Svete Trojice, i uvek jedne suštine sa blagodaću. To je isto tako dar Hristov. „Mir“ od življenja u Gospodu Isusu toliko je izuzetan, toliko se razlikuje od svakog ljudskog, zemaljskog mira, da ga Spasitelj naziva „svojim mirom“, mirom koji jedino On može dati (Jn. 14,27). To je „mir Božji koji prevazilazi svaki um“ (Flb. 4,7). Zato je Gospod Hristos – „Bog mira“ (Flb. 4,9).
 
1,3
 
„Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista“: Bog Gospoda Hrista kao čoveka, Bog čovečanske prirode što je u Bogočoveku Hristu, i Otac Gospoda Hrista po Božanstvu, Otac Božanske prirode što je u Bogočoveku Hristu. „Blagosloven“, jer „nas blagoslovi svakim blagoslovom duhovnim na nebesima u Hristu“. – Nema sumnje, jedino se u Hristu biće ljudsko oseća blagosloveno od Boga „svakim blagoslovom“. Van Njega, ono je uvek davljeno, mučeno, umrtvljavano grehom, smrću i svakom mukom, zato se i oceća prokletim. A sa Hristom i u Hristu Bog je zaista „svakim blagoslovom“ blagoslovio rod ljudski. Dao mu oproštaj grehova, – zar to nije blagoslov? dao mu pobedu nad smrću i đavolom, – zar to nije bezgranični blagoslov Božji? dao mu život večni, – zar to nije bezmerni blagoslov Božji? dao mu istinu večnu, ljubav večnu, pravdu večnu, radost večnu, blaženstvo večno, Evanđelje večno, spasenje večno, sva savršenstva božanska, besmrtna i večna, – zar to nije blagoslov Božji, sve sam blagoslov do blagoslova? Nema blagoslova Božjeg kojim Gospod Hristos nije blagoslovio čoveka, jer nema dobra Božijeg koje On nije doneo rodu ljudskom (sr. Rm. 8,32). Tako je biće ljudsko u Hristu postalo blagosloveno i „na nebesima“, iako je do Njega, i bez Njega, bilo prokleto u svima svetovima. U Hristu si verom? Koji ti blagoslov nedostaje? koji dar? koji raj? koje nebo? „Šta ti još nedostaje? Postao si besmrtan, postao si slobodan, postao si sin, postao si pravedan, postao si brat, postao si sunaslednik, sacaruješ s Gospodom, saproslavljen si s Njim; sve ti je darovano. Prvinu tvoju slave anđeli, heruvimi, serafimi. Šta ti još nedostaje?“[1]
 
1,4
 
Svojim bogočovečanskim podvigom spasenja na zemlji, Gospod Hristos je blagoslovio rod ljudski „svakim blagoslovom duhovnim“. Time je Gospod Hristos ostvario ono što je kao plan Božji o rodu ljudskom postojalo u Trosunčanom Božanstvu „pre postanja sveta“. Spasenje koje mi hrišćani stičemo i dobijamo Spasiteljem jeste ostvarenje predvečne misli Božje o nama, „jer nas izabra u Njemu pre postanja sveta“. Izabra sav rod ljudski kao celinu, a nas hrišćane i kao pojedince, predviđajući da ćemo mi s verom i ljubavlju primiti Spasitelja i spasenje. Ovaj izbor ni u kom slučaju ne znači Božje predodređenje, već samo Božje predznanje i predviđanje kako će se ko od ljudi držati prema Spasitelju i spasenju koje On nudi. Jer čovekovoljubivi Spas predlaže spasenje svima, ali ga samo izvestan broj ljudi prima. Primaju ga oni koji se dragovoljno odluče da žive svetim i besprekornim životom u Hristu i pred Hristom. A takav život se živi Duhom Svetim i u Duhu Svetom pomoću svetih tajni, i svetih vrlina koje izviru iz svetih tajni. Takav život, više ili manje, vode hrišćani, svaki po meri svojih napora i podviga. Jer se niko ne može nasilno primorati da živi pravednim i svetim životom. Au je sve zasnovano na slobodnoj volji, na dobrovoljnom naporu i trudu. Vrline, svete vrline se ne mogu nametnuti silom, ili nekim predodređenjem, jer su one od začetka do završetka, delo dobre volje. Zato sveti apostol rečima: „nas izabra u Njemu pre postanja sveta“ dodaje i ovo: „da budemo sveti i besprekorni pred Njim“; – pred Njim: svesvetim, svevidećim, sveznajućim, svebesprekornim. A to ćemo postići, ako dušu svoju, stvorenu od Boga bogolikom i bogočežnjivom, hranimo u ovom životu svetim tajnama i svetim vrlinama.
Bog nas izabra, da budemo sveti i besprekorni pred Njim. No da ti, veli Sveti Zlatoust, čuvši o tom izboru, ne bi pomislio da je dovoljna sama vera, sveti apostol ukazuje i na život. Zato nas izabra Bog, veli on, da budemo sveti i besprekorni. Izbor je i svedočanstvo čovekoljublja Božjeg i svedočanstvo vrline izabranih. Nema sumnje, Bog izabra one koji to zaslužuju. On nas učini svetima, ali mi treba da ostanemo sveti. Svet je koji ima vere (ἄγιός ἐστιν ὁ τῆς πίστεως μετέχων); ἂμωμος – besprekoran je – koji vodi život bez mane.[2]
 
1,5
 
Življenje u svetim tajnama i svetim vrlinama nas spasava time što nas osvećuje, jer nas ispunjuje Jedino Svetim; što nas obožuje, jer nas ispunjuje Bogom; što nas usinjuje Bogu, jer nas sjedinjuje sa Jedinorodnim Sinom Božjim, Gospodom Isusom Hristom. Spasenje i nije drugo do usinovljenje čoveka pomoću Sina Božjeg, Gospoda našeg Isusa Hrista. Razvoj i podvig spasenja je razvoj i podvig usinovljenja. Spasen znači usinjen Bogu, blagodatno sjedinjen sa Spasiteljem koji i jeste Jedinorodni Sin Božji. To je unutrašnji stroj spasenja, njegovo biće. I to je ono što je predodređeno; na takvo spasenje je predodređen rod ljudski. Jer van spasenja kao podviga usinovljenja Bogu pomoću Gospoda Hrista, nema za rod ljudski drugog načina spasenja od greha, smrti i đavola. Svoje spasenje hrišćani postižu usinovljenjem Bogu kroz Isusa Hrista, – to je ono što je predodređeno. U takvom bogousinovljenju se i sastoji hrišćanstvo. Jedino se tako postaje, i jedino tako ostaje hrišćanin. A da li će to usinovljenje usvojiti ovaj ili onaj, zavisi potpuno od njihove volje. Jer je usinovljenje sebe Bogu – podvig svestrano ličan i dobrovoljan. Čovek se usinjuje Bogu sjedinjujući se duhovno blagodaću Duha Svetoga sa Jedinorodnim Sinom Božjim, Gospodom našim Isusom Hristom. A to biva pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Gospod Hristos je Sin Božji po prirodi, a oni koji se preko Njega usinjuju Bogu, postaju sinovi Božji po blagodati. „Bog posla Sina Svoga Jedinorodnog“ – „da primimo usinovljenje“ (Gl. 4,4.5). Vera u Hrista kao Jedinoradnog Sina Božjeg i jedinog Spasitelja roda ljudskog daje sva potrebna sveta sredstva i svete sile, pomoću kojih ljudi postaju sinovi Božji. Zato sveti apostol i piše hrišćanima: „Vi ste svi sinovi Božji verom Isusa Hrista“ (Gl. 3,26). Tako, u krajnjoj liniji, usinovljenje je uhristovljenje i ohristovljenje, doživljavanje pomoću svetih tajni i svetih vrlina Hrista kao sebe, i svega Njegovog kao svog.
Spasenje ljudi usinovljenjem Bogu kroz Gospoda Hrista, predodređeno je Trojičnim Božanstvom „u ljubavi“, u neiskazanoj ljubavi prema rodu ljudskom. Iz te božanske ljubavi zrači svemudrost Božja. Jer ljubav Božja je jednosušna sa mudrošću Božjom. Nema sumnje, ovakvo spasenje je najcelishodnije po rod ljudski, jer izražava neizmerno čovekoljubivo blagovoljenje Božje prema ljudima. Zato je sveti apostol i naglasio, da je Bog to učinio: „u ljubavi … po blagovoljenju volje svoje“. „To jest zato, veli Sveti Zlatoust, što je silno želeo, ili, ako hoćete, zato što je to bilo njegova glavna žudnja. εὐδοκία (blagovoljenje) svuda označava glavnu i osnovnu želju. Pod tim apostol razume prvu želju, silnu želju, želju sa žudnjom, neodoljivu želju. Znači, Bog silno želi, silno hoće naše spasenje. Zbog čega nas On tako ljubi, i otkuda nas tako voli? Jedino po dobroti Svojoj, jer blagodat je od dobrote – ἡ γὰρ χάρις ἀγαθότητός ἐστι. Stoga nas On i predodredi sebi na usinovljenje, želeći, i to silno želeći, da time javi slavu blagodati Svoje“.[3]
 
1,6
 
Usinovljenje Hristom Bogu, i sva božanska bogatstva koja ga prate, dar je blagodati Božje. Zato sva srca svih sinova Božjih stapaju svoja osećanja „u pohvalu slave blagodati“ Božje. Darovi blagodati Hristove rodu ljudskom bezbrojni su i bezgranični, jer nam je ona darovala ono što oko ljudsko nikada ne vide i uho ljudsko nikada ne ču i srce ljudsko nikada ne nasluti (sr. 1. Kor. 2,9); jer nam je ona darovala ono što samo Bog ljubavi i čovekoljublja može darovati zemnorodnom roblju smrti i greha; jer nam je ona darovala Njega – Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka, to najdivnije i najmilije čudo naše planete i svih uopšte svetova, „kako da nam onda s Njim svs ne daruje?“ (sr. Rm. 8,32). U tome je i bezmerje blagodati Božje. Gle, u našem zemaljskom svetu tek sa Gospodom Hristom granula su sva sunca blagodati Božje; i mi smo tek Njime ugledali i poznali svu slavu blagodati Božje: jer blagodat je toliko sva od Njega, toliko sva Njegova, da je u Svetom Evanđelju jasno i odlučno objavljena blagovest: „Blagodat postade od Isusa Hrista“ (Jn. 1,17): „postade“, kao da je do Njega nije ni bilo. I mi zemnorodni ljudi tek od Njega, od punoće Njegove Bogočovečanske Ličnosti – „primismo blagodat na blagodat“ (Jn. 1,16). Neizmerna slava i neiskazana bogatstva ove blagodati izlili su se i na nas preizobilno: jer nas Bog njome „oblagodati u Ljubljenome“, tojest u Hristu Isusu, pošto zbog Njega i kroz Njega Ljubljenog i mi postajemo mili Bogu, ohristovivši se u Njemu, obnovivši Njime hristolikost duše i bića našeg, dostigavši spasenje, oboženje, obogočovečenje.
Sveti apostol nije rekao, veli Sveti Zlatoust, blagodat koju nam darova – ἐχαρίσατο, već blagodat kojom nas oblagodati – ἐχαρίτωσεν ἡμᾶς, tojest ne samo nas od grehova izbavi, nego nas i učini ljubljenima, milima Sebi – ἐπεράστους ἐποίησε. Zamislimo: kada bi neko uzevši šugavca pokrivenog ranama i satrvenog bolešću, starošću, siromaštinom i glađu, odjednom preobrazio njega u lepolikog mladića, čija bi lepota plenila sve, obrazi sijali, oči gledale kao dva mila sunca; zatim ga zanavek ostavio u tom cvetu mladosti, pa ga još obukao u porfiru, krunu i u sve carske ukrase; – eto, tako upravo i preobrazi Bog našu dušu, učinivši je i lepom i privlačnom i milom, te na takvu dušu silno žele gledati Anđeli i sve druge Nebeske Sile. Tako nas Bog učini milima i mnogopoželjnima Sebi.[4]
Ustvari, na celom putu podviga spasenja neprekidno se vrši oblagodaćenje čoveka: svetim tajnama i svetim vrlinama postepeno se oblagodaćuje duša, oblagodaćuje srce, oblagodaćuje um, oblagodaćuje volja, oblagodaćuje telo, oblagodaćuju čula, oblagodaćuju sve psihofizičke sile čovekove, oblagodaćuje sav čovek. I prirodno je onda što su u tako oblagodaćenog čoveka i misli blagodatne, i osećanja, i želje, i hotenja i raspoloženja, i dela. Život u Hristu, život je u blagodati. Zato je takav život i svet i neporočan i besprekoran. Oblagodaćenje je ustvari ohristovljenje, a u njemu spasenje. Jer samo duhovno blagodatno sjedinjenje sa Spasiteljem donosi nam spasenje. Spasava se jedino onaj koji blagodaću živi u Spasitelju i Spasiteljem. Drugog načina spasenja nema. Jasna je novozavetna blagovest: blagodaću se spasavamo kroz veru (Ef. 2,8), jer se verom ulazi u blagodat spasenja (sr. Rm. 5,2). Blagodat se svakome daje po meri njegovih trudova i vršenja zapovesti Spasovih (sr. Ef. 4,7). Blagodat se množi u nama verom, ljubavlju i ostalim svetim vrlinama (sr. 1. Tm. 1,14). Od nas zavisi da li ćemo jačati ili slabiti u blagodati. Zato sveti apostol naređuje svakome od nas: „Jačaj u blagodati Isusa Hrista“ (1. Tm. 2,1). Ne jačaš li u njoj, znaj – blagodat je uzalud u tebi, i jednog se dana može uzeti od tebe (sr. 2. Kor. 6,1).
 
1,7
 
U Hristu „imamo iskupljenje – τὴν ἀπολύτρωσιν – krvlju njegovom, oproštenje grehova po bogatstvu blagodati njegove“. Ne u čoveku, već jedino u Bogočoveku „imamo iskupljenje“ od greha, smrti i đavola. Zašto? Zato što je On jedini pokazao telo čovečije bez greha. A đavo i smrt grehom su držali u svom ropstvu sve ljude bez izuzetka. Telo Boga Logosa je bez greha, te đavo i smrt nisu imali čime da ga drže u ropstvu, i ono je vaskrslo, vaskrsenjem pobedilo smrt i „proputilo svakom telu put“ u vaskrsenje i u život večni“.[5] Prisutan i u mrtvom telu Svom u grobu, i u duši Svojoj s kojom je sišao u ad, Spasitelj kao da je rekao đavolu: eto tela mog mrtvog; njegova smrt, njegova mrtvost pokazuje da je ono zaista ljudsko; a evo i duše moje ljudske sa mnom u adu; pogledajte, u telu mom i u duši mojoj nema nimalo greha: potpuno su sveti i bezgrešni, zato niste u stanju da ih držite ni u ropstvu smrti ni u ropstvu ada; telo moje bezgrešno svojom božanskom čistotom, bezgrešnošću, svetošću iskupljuje prirodu ljudsku od greha, smrti i đavola, oslobađa ih od robovanja vama, i otvara svakom biću ljudskom put u vaskrsenje i život večni.
„Imamo iskupljenje krvlju njegovom“. Zašto „krvlju njegovom“? Zato što je krv tela Njegova postala božanska i božanskom svevrednošću iskupila od smrti prirodu ljudsku. Zašto još? Zato što je kro Njegova božanska i životvorna, zanavek ostala takva i u telu Njegovom – Crkvi. I mi „imamo iskupljenje krvlju njegovom“, jer živeći u telu Njegovom, Crkvi, mi živimo prečistom i životvornom krvlju Njegovom. Zašto još? Zato što se tom svetom i životvornom krvlju pričešćujemo u svetoj Evharistiji, i tako ona postaje naš život, naša besmrtnost, naša svetost, naša bezgrešnost, naše oboženje, naše spasenje. „Mi imamo oproštenje grehova krvlju njegovom“, zato što je Njegova božanska i sveskupocena krv prolivena za grehe naše. Posle nje, nijedan greh ljudski nije ostao neiskupljen, neoprošten. Toliko je bogatstvo, tolika sila njena. U toj sveskupocenoj i sveživotvornoj krvi može naći iskupljenje i oproštaj svojih grehova svaki ko postane sutelesnik u telu Bogočovekovom, Crkvi (sr. Ef. 3,6; 4,12.16). Toliko je bogatstvo blagodati Hristove, i božanske krvi Njegove.
 
1,8
 
U beskrajnom čovekoljublju Svom Gospod Hristos je bogatstvo blagodati Svoje učinio pristupačnim za sve; pristupačnim kroz veru u Njega (sr. Rm. 3,24-25). Svaki može postati zajedničar u božanskom svebogatstvu blatodati Hristove, jer je sva blagodat Njegova u Crkvi. Ona obogaćuje dušu, obogaćuje um, obogaćuje srce, obogaćuje život, obogaćuje volju, i to obogaćuje bogatstvom Božjim. To je svakodnevno iskustvo članova Crkve.
Zato sveti apostol blagovesti: Bog blagodat „preumnoži u nama u svakoj mudrosti i razumu“ – ἐν πάσῃ σοφίᾳ καὶ φρονήσει. Blagodat u mudrosti? To je oblagodaćena mudrost, mudrost božanska, logosna, besmrtna, večna, samo u granicama naše ljudske duše. Obogaćen tom blagodatnom mudrošću, hrišćanin mudro živi u svima Božjim svetovima, izbegavajući greh, od koga duša i luduje i bunca. Jer greh i jeste ludilo duše, bezumlje duše. Kada je na putevima greha, duša čovekova bunca u bezumlju, i lomi se po gudurama i tminama zla i strasti. Samo blagodat Hristova isceljuje dušu od grehovnog bezumlja i ludila. Ona je jedini lek za to u svima čovečanskim svetovima. Greh – bolest, blagodat – lek; greh – ludilo i bezumlje, blagodat -mudrost i zdravoumlje.
Bog preumnoži blagodat „u svakom razumu“. – Blagodat u razumu? To znači: božanska sila, osvećujuća i preobražujuća i obožujuća, osvećuje razum, preobraža ga, obožuje ga. I razum se javlja čist i obnovljen i preobražen i obožen, i iz njega se roje božanske misli, božanska rasuđivanja, božanska umovanja. Dok je pod vlašću greha, razum toči iz sebe tamu i mrak, nakazne i ružne misli, bezumna i luda rasuđivanja, jer greh i caruje u čoveku kroz mnogobrojne demonizme i razna ludila. Ogrehovljen razum uvek je pod vlašću zla, i time posredno pod vlašću đavola. Oblagodaćeni pak razum uvek je pod vlašću božanskog dobra, i time pod vlašću samoga Boga svakoga dobra – Gospoda Hrista. Razum se oblagodaćuje pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Tako, molitva svetom silom svojom oblagodaćuje razum; i omolitvljen razum svako svoje rasuđivanje razvija i vodi božanskim putevima, te ga nikada ne kostolome mračna bespuća. Isto tako, ljubav svetom silom svojom oblagodaćuje razum, te on s ushićenjem blagovesti i opravdava hristoliku ljubav prema svima ljudima i svima stvorenjima i svima tvarima. Tako i smirenost, tako i krotost, tako i post, tako i sve ostale evanđelske vrline, svaka svojom svetom silom oblagodaćuje razum, i time ga preobražava, osvećuje, ohristovljuje, obožuje, obogočovečuje, obesmrćuje, ovečnuje, i na taj način ga osposobljava, te on radosno i ushićeno živi radi večnoga u vremenu, radi Božjega u čoveku, radi bogočovečnoga u ljudima, radi Gospoda Hrista u vremenu i večnosti, i svim bićem svojim usvaja večnu Božansku Mudrost što je u Božanskom Otkrivenju.
 
1,9
 
Šta Bog hoće sa ovim svetom? Kakav je cilj Božji u njemu? Šta Bog hoće sa rodom ljudskim? Sa čovekom? Zašto je Bog stvorio ovakav svet i ovakvog čoveka u njemu? To ne zna, i ne može znati nikakva ljudska mudrost, nikakav ljudski razum. To može znati, i stvarno zna jedino Hristovom blagodaću oblagodaćena mudrost, i Hristovom blagodaću oblagodaćeni razum. „Bogatstvo blagodati“ Svoje Trosunčani Gospod je i izlio na nas „objavivši nam tajnu volje Svoje“ u ličnosti Gospoda Hrista i Njegovom bogočovečanskom podvigu spasenja: tajnu volje Svoje o našem zemaljskom svetu, i o svima svetovima, o čoveku, i o svima ljudskim bićima. Nema sumnje, tajna svih svetova je u tajni volje Božje. Da nam je nije objavio, mi ljudi nikada ne bi saznali i otkrili tu tajnu, a samim tim ni tajnu naše ljudske volje: radi čega nam je volja data, i čemu treba da služi, i kako da se upravlja. Po predvečnom blagovoljenju Svom Bog nam je otkrio tu tajnu koju je imao u sebi o svetu i svetovima, i o čoveku u njima. A to blagovoljenje vascelim bićem svojim izvire iz bezgranične ljubavi Božje, kojom Bog i određuje od večnosti sav svoj odnos prema rodu ljudskom.
 
1,10
 
Do dolaska Gospoda Hrista u naš zemaljski svet, rod ljudski je bio puki siromašak, jer nije znao „tajnu volje Božje“, nije znao šta Bog hoće sa nama ljudima, sa anđelima, sa zvezdama, sa životinjama, sa biljkama, sa vasionama. A sve to saznao je sa pojavom Bogočoveka Hrksta na zemlji. U čemu je „tajna volje Božje“? U tome: „da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i što je na zemlji“ (ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ = da se sve vozglavi u Hristu … ); Hristos – svejedinstvo, Hristos – sveujedinitelj: U Njemu, Bogočoveku, sjedinjuje se Bog i čovek, nebo i zemlja, anđeli i ljudi, bića i tvari, atomi i vasione, sve što je na nebu i što je na zemlji, sve osim greha, smrti i đavola. Bogočovek je sve to ujedinio osnovavši Sobom i u Sebi i na Sebi Crkvu, koja je telo Njegovo i On glava njena, te je tako ona punoća Njega, Bogočoveka, koji sve ispunjava u svemu – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου (Ef. 1,22-23).
Svoje prvobitno jedinstvo sa Bogom Logosom, Tvorcem svojim, rod ljudski je narušio grehom: grehom je odvojio sebe od Njega, odbacio sebe od Njega, i krenuo vanbožjim, vanlogosnim, vanlogičnim putevima, koji kroz bezbroj smrti vode u carstvo smrti, carstvo čistoga demonizma, đavolizma, satanizma. Jer svaki greh je svojim glavnim životnim nervom nevidljivo vezan za srce, za svezlo srce svezlog Satane. Unevši u sebe greh, tu razornu bogobežnu silu, čovek je odbegao od Boga, odvojio sebe od Boga, i sa sobom povukao u smrt i ponore satanizma i svu tvar, koja je po reči Božjoj podvlasna njemu. Time je on svu tvar uvukao u ropstvo propadljivosti, u teške patnje i muke, zbog čega i „sva tvar uzdiše i tuži zajedno s nama“ ljudima u kvrgama greha i smrti (sr. Rm. 8,20.22). Osloboditi rod ljudski, a preko njega i svu tvar, od robovanja grehu i smrti, nije mogao niko od ljudi, niko od stvorenih bića i tvari, već samo Bog Logos – Tvorac: kao Jedini Bezgrešan i Jedini Besmrtan. I tako vaspostaviti jedinstvo tvari sa Tvorcem, jedinstvo roda ljudskog sa Bogom Logosom, Bogom Logikom, i povratiti biću ljudskom božanski smisao i božansku vrednost postojanja i života. To je čudesni Gospod Hristos učinio svojim ovaploćenjem, i vascelim Svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja, naročito Svojom sveskupocenom krvlju: uništio greh i smrt, i tako Sobom ujedinio sve bilo na zemlji ili na nebu, i sve povratio divnom logosnom svejedinstvu. Jer je On krajnji i sveobuhvatni smisao svih tvari i bića, i svega stvorenoga: „jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili Prestoli ili Gospodstva ili Poglavarstva ili Vlasti: sve se kroza NJ i za NJ sazda. I On je pre svega, i sve je u Njemu. I On je glava telu Crkve, koji je početak, prvenac iz mrtvih, da bude On u svemu prvi; jer bi volja Očeva da u Njemu obitava sva punoća – πᾶν τὸ πλήρωμα, i kroza NJ da pomiri sve sa Sobom, umirivši krvlju krsta njegova, kroza NJ sve, bilo na zemlji ili na nebu“ (Kol. 1,16-20).
U Crkvi, Bogočovečanskom telu Svom, Gospod Hristos izvršuje ujedinjenje svih tvari i bića, svega logosnoga što je u njima, izlučujući greh i smrt iz svih bića i tvari, vaspostavljajući jedinstvo između tvari i Tvorca, a preko toga i jedinstvo između svake tvari sa ostalim tvarima. Tako je Crkvom ostvareno jedinstvo između anđela i ljudi: svi su oni članovi Njegovog svetog Bogočovečanskog tela, kome je On glava, te smo svi mi, i anđeli i ljudi, pod jednom istom Božanskom glavom – Gospodom Hristom. To je nadahnuto izraženo u Kanonu Bestelesnim Silama: „Tebe neprestano veličamo, Hriste, koji si na neiskazan način načinio jednu Crkvu od anđela i ljudi i sjedinio nebesko sa zemaljskim“ (Pesma 9). Jedna Crkva: i u njoj jedan isti Gospod i za anđele i za ljude, jedna ista Božanska Istina, jedna ista Božanska Pravda, jedna ista Božanska Ljubav, jedan isti Božanski Život, jedna ista Božanska Večnost, jedno isto Božansko Carstvo. Zato su sveti anđeli, ta naša nebeska, sveta i bezgrešna braća, u radosnom čovekoljublju postali dobrovoljne sluge spasenju našem (sr. Jevr. 1,14). U Crkvi se ostvaruje i jedinstvo između ljudi i ostalih tvari: jer ljudi, postajući kroz osvećenje i oboženje sinovi Božji, postepeno oslobađaju i tvar oko sebe od robovanja grehu i smrti, i privode je bezgrešnu Jedinom Bezgrešnom (sr. Rm. 8,19-21). Najsavršeniji članovi Crkve, svetitelji, najjače osećaju to svejedinstvo svih tvari u Hristu: anđeli na zemlji, oni i žive anđelskim životom: jedno su sa svetim anđelima istinom, pravdom, Evanđeljem, molitvom, ljubavlju; a jedno su sa ostalim tvarima – tugom, uzdisanjem neiskazanim; zajedno sa njima kroz Duha Svetog osećaju kako se tvar isceljuje Crkvom od greha, postaje bezgrešna i mila i blagovesna. Sve sačinjava jedan Bogočovečanski organizam, a oni – osećalište svega toga, i sve osećaju kao deo sebe.
Do ovaploćenja Boga Logosa, veli Sveti Zlatoust, nebesko i zemaljsko bili su odvojeni jedno od drugog i nisu imali jednu glavu. Ali ovlapoćenjem Gospoda Hrista Bog postavi jednu glavu za sve, za anđele i ljude, tojest dade jedno vrhovno načelo i anđelima i ljudima: jednima Hrista po telu, a drugima – Boga Logosa. Kao kada bi neko rekao za kuću da je u njoj nešto trulo a nešto jako, pa bi obnovio kuću, tojest učvrstio je pojačavši joj temelj: tako i ovde sve je podveo pod jednu glavu. Tada je jedino i moguće sjedinjenje, tada će jedino i biti savršen savez, kada sve, imajući neku neophodnu svezu gore, bude podvedeno pod jednu glavu.[6]
„Tajnu volje svoje“: „da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i što je na zemlji“ – Trosunčani Gospod je objavio, i ostvario, ovaploćenjem Gospoda Hrista i osnivanjem Crkve y Njemu i na Njemu, i to onda kada se po promislu Božjem ispunila „punoća vremena“. A punoća vremena je nastala kada je greh u rodu ljudskom bio dostigao sve vrhunce svog razaračkog i smrtonosnog delovanja i pretio da rod ljudski potpuno ođavoli i osatani, satirući u njemu sve što je božansko i bogočežnjivo (sr. Gal. 4,4-5; Rm. 3,9-19). Tajna vremena je u tajni volje Božje: vreme je imalo da se osveti i ovaploćenjem Boga Logosa i Njegovim bogočovečanskim domostrojem spasenja, jer je i vreme sazdano kroz Boga Logosa i radi Boga Logosa (sr. Kol. 1,16; Jn. 1,3): jedino u Bogu Logosu je logos, smisao, logika i vrednost vremena, i sva njegova ekonomija. Bog Logos vodi ekonomiju vremena; i sve što prethodi ovaploćenju Boga Logosa, Njegovom silasku u naše zemaljsko vreme, ustremljeno je „na ekonomiju, na uredbu punoće vremena“ – εἰς οἰκονομίαν τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν. Ustvari, vrhovnu vlast nad vremenom i vremenima, nad rokom i rokovima ima Gospod Svedržitelj, Gospod Sveosmislitelj: On vodi vreme i vremena, rok i rokove, putevima Svoga božanskog promisla, a ljudima je od te prevelike tajne poznato samo nešto, i to onoliko koliko im je neophodno radi njihovog spasenja (sr. D. A. 1,7; Mt. 24,36).
 
1,11
 
U Hristu i kroz Hrista mi i „noslednici postadosmo“ svekolikog bogatstva Njegovog, „predodređeni bivši po nameri Boga koji sve čini po savetu volje svoje“ – προορισθέντες κατὰ πρόθεσιν τοῦ τὰ πάντα ἐνεργοῦντος κατὰ τὴν βουλὴν τοῦ θελήματος αὐτοῦ. Postajući Hristom sinovi Božji, prirodno je, hrišćani postaju i naslednici Božji: „ako si sin, i naslednik si Božji kroz Isusa Hrista“ (Gl. 4,7). I još: „Kad smo deca Božja, i naslednici smo: naslednici dakle Božji, a sunaslednici Hristovi“ (Rm. 8,17). Predodređenje je i ovde predodređenje načela, načina na koji se postaje naslednik Božji. A naslednikom Božjim može postati svaki koji postane brat Jedinorodnom Sinu Božjem, Gospodu Hristu. A brat Njegov postaje svaki koji izvršuje zapovesti Njegovog svetog Božanskog Evanđelja, u kome je izražena sva volja Trisvetog Božanstva odnosno roda ljudskog skupa, i svakog čoveka posebno. Po reči sveistinitog Spasa i Boga Hrista: „Ko izvršuje volju Oca moga koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati“ (Mt. 12,49). Izvršenje pak volje Božje od strane čoveka uvek biva dragovoljno, iako „po nameri Božjoj“: jer namera Božja uvek uključuje i Božje predznanje o našoj ličnoj dobrovoljnoj nameri, pošto kao sveznajući, Bog unapred zna naše namere o nama, te i njih ima u vidu kada donosi Svoju odluku i nameru o nama. Sve što čini, Bog „čini po savetu volje svoje“, tojest po savršenoj pravdi i savršenoj mudrosti, a njima prethodi savršena ljubav, savršeno čovekoljublje. Stoga se i „predodređenje“ Božje o nama svo zasniva na tome. U toj svepravednosti i svemudrosti i sveljubavi je i slava
 
1,12
 
Božija; to je ono što hvalimo i mi koji se uzdamo u Hrista i u Njemu vidimo svu nadu svoga života. Jer On, jedino On, vodi svako ljudsko biće savršenstvu, ako Mu se verom poveri p ljubavlju svu nadu položi u Njega. Vodi kako one iz Jevreja koji su se i pre Njegova ovaploćenja uzdali u Njega, tako i sve, bivše neznabošce, koji Mu posle ovaploćenja pristupaju verom i uzdaju se u Njega.
 
1,13
 
Gospod Hristos je ne samo Istina nego i Reč: On je i Reč Istine i Istina Reči. A to i sačinjava Njegovo sveto i životvorno Evanđelje. Zato se ono i može čuti i saznati od Njega i „u Njemu“. Da, samo od Njega i u Njemu. Jer od Spasitelja je spasenje kroz „Evanđelje spasenja“, kroz blagovest spasenja. Nema druge stvarne blagovesti za rod ljudski nego spasti ga od greha, smrti i đavola. Stoga se jedino Hristovo učenje i Hristovo delo i nazivaju evanđelje spasenja. Samim tim što je Bogočovek Hristos savršeni Bog i savršeni čovek, Njega ne može nijedno ljudsko biće umom potpuno shvatiti i obuhvatiti. Svaki čovek je samo bogoliko biće a ne Bog, te stoga i ne može u svoje ograničeno saznanje smestiti Bogočoveka i potpuno Ga racionalno osaznati. Zato je vera u Bogočoveka jedini pravilan stav čoveka prema Bogočoveku. Kroz veru u Bogočoveka raste i čovekovo znanje o Bogočoveku, raste do neslućenih razmera. Jer za veru u Njega Bogočoček daje čoveku „Duha Istine“, koji i uvodi čoveka u svaku istinu o Isusu Bogočoveku i Spasitelju (sr. Jn. 16,13; 14,26). Sav život takvota čoveka vere je u Duhu Svetom; sve njegovo: i um, i duša, i srce, i misli, i osećanja, i volja, nose na sebi pečat Duha Svetoga. To je sila koja ga čuva od svega nesvetog, i znak po kome se on raspoznaje. Duhonosci, hrišćani su uvek duholiki i duhonošeni. Sveti apostol stoga i veli: u Hristu „zapečatiste se Svetim Duhom obećanja“. Obećanja? Datog Bogom preko svetog proroka Joilja (Joilj. 2,28 = D. A. 2,16-21), i samim Gospodom Hristom (Lk. 24,49; D. A. 1,4).
 
1,14
 
Pečatom se potvrđuje istinitost onoga na čemu pečat stoji: u ovom slučaju – istinitost vere u Hrista i svega što ona sadrži i obećava. Jer, prisustvo Duha Svetoga u duši verujućeg, pečat Njegov na biću ovoga, i jeste „zalog nasledstva našega“ – ἀρραβὼν τῆς κληρονομίας ἡμῶν, zalog, da ćemo potpuno usposedovati ono što nam Spasitelj Svojim Evanđeljem spasenja nudi i obećava. Duh Sveti nam vraća sva ona božanska bogatstva koja smo izgubili grehom i zbog greha. Ona sačinjavaju naše u Hristu nasledstvo, tekovinu. Zalog Duha i daje nam se „za otkup tekovine“ – εἰς ἀπολύτρωσιν τῆς περιποιήσεως. Kako dragocen zalog! – Sam Duh Sveti, koga nam Gospod Hristos daje od Oca. Sva Presveta Trojica radi na našem spasenju. To svaki oseća koji je verom u čudesnog Gospoda Hrista pošao putem spasenja. Sveti apostol blagovesti: „Bog nas utvrdi u Hristu, i pomaza nas, i zapečati, i dade zalog Duha – τὸν ἀρραβῶνα τοῦ Πνεύματος – u srca naša“ (2. Kor. 1,22). A zalog Duha Svetoga u nama razrasta se u sve darove Duha Svetoga, u sve svete vrline (sr. 1. Kor. 12,4-11), Zašto nam Gospod nije odmah dao sve – τὸ ὅλον -, nego nam najpre daje samo zalog? pita Sveti Zlatoust. I odgovara: Zato što mi sa svoje strane nismo ispunili sve. Mi smo poverovali; to je samo početak, i On je dao zalog. A kada veru pokažemo u delima, onda će nam uručiti sve – τὸ πᾶν.[7] Zlog Duha „jeste deo one časti koja nam je od Boga obećana“.[8] A pupoća svih obećanja tako je neizmerno ogromna i neizrazivo čarobna i sladosna, da sveti apostol veli za nju da je to ono što oko ljudsko nikada videlo nije, niti uvo ljudsko čulo, niti srce ljudsko naslutilo (sr. 1 Kor. 2,9).
Imajući u sebi zalog Svetoga Duha, hršićani doživljuju neiskazanu radost od tog svejedinstva u Hristu: osećaju svu slavu Njegovu, slavu Bogočoveka i Spasitelja, koji Crkvom ujedinjuje sve i sva sa Trosunčanim Božanstvom. Oni se s neiskazanom radošću osećaju jedno sa anđelima, i sa vascelom Božjom tvorevinom: i sa pticama, i sa biljkama, i sa životinjama, i sa zvezdama, i sa vasionama, i sa svima uopšte tvarima, jer „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ ispunjuje im i dušu i srce i um: vasceo On u njima, vasceli oni u Njemu. Ali isto tako oni se sa istog razloga osećaju jedno sa svakom ptičicom koja tuguje u gnezdu svom ili izdiše u bolu svom; sa svakim cvetićem koji nevino i nevoljno vene i propada propadljivošću koju je greh ljudski naveo na njega i na svu tvar; oni se osećaju jedno sa svakim stradalnikom, sa svakim patnikom; oni tutuju zbog svakog grešnika; mole se za svakog zločinca, i uzdišu i vapiju i ridaju njega radi, i sebe radi, jer se jedno osećaju sa svima i sa svakim: sve što je ljudsko njih tišti, zahvata, nosi i boli. Ali ih u isto vreme „zalog Duha“ uzdiže iznad svih ljudskih bolova i muka i teši utehom neiskazanom: Utešitelj blagi vodi ih kroz muke ljudske i grehe ljudske i padove ljudske i paklove ljudske, da bi se oni što više, što vapajnije, što uzdisajnije molili za njih, za ljude, za sve ljude, Duhom Svetim usavršavani u vascelom biću svom, oni ocećajy i saosećaju kako zvezde uzdišu i tuže zbog grehova naših, kako kamenje jeca i raspada se zbog zločina naših, kako cveće i bilje plače i suze roni zbog zala naših, kako ptice i životinje i sva stvorenja Božja nariču nad greholjubivim rodom ljudskim, kako „sva tvar uzdiše i tuži“ zbog bola i jada i patnji što su ljudi razlili po njoj uvevši u ovaj svet greh, smrt i đavola. Ali pri svemu tome oni opšte sa nebeskim svetovima, sa svim onim što je na nebu: jer su u čudesnom Gospodu Hristu, tom svečudesnom sveosetilištu; u kome je sa nama ljudima sastavljeno sve što je na nebesima; i oni, sjedinjeni sa Njim, Njime osećaju, i sagledaju, i doživljuju život svih bića što su na nebu, svih tvari nebeskih, njihova heruvimska i serafimska slavoslovlja Jedinom Čovekoljupcu – Trosunčanom Bogu i Gospodu, i raduju se radošću neiskazanom. Iz Crkve, koja je u isto vreme sva na zemlji i sva na nebu, oni osećaju i saosećaju kao svoje sve što je na nebu i sve što je na zemlji, jer im je Gospodom Hristom sve to postalo svoje, naše, ljudsko: nasleđe naše, imanje naše, tekovina naša, blago naše, carstvo naše. Blagodaću Bogočoveka biće im je prošireno do svebića, i oni Duhom Svetim, čudotvornim silama Njegovim stalno osećaju sebe jedno sa svima ljudima i sa svima tvarima: sa svima tugama i mukama i patnjama ljudskim na zemlji, i sa svima radostima i ushićenjima i blaženstvima anđelskim na nebu. Oni – hristoliki sveosetljivci i svesaosetljivci: srce im je – svesrce: oseća sve radosti svih bića kao svoje, i sve tuge kao svoje, i sve smrti kao svoje, i sve grehe kao svoje, i sve muke kao svoje; duša im je – sveduša: prohodi sva bića i sve tvari, i u svakom se biću i u svakoj tvari oseća svoja, i iz sviju njih se moli za sve i sva: oko im je – sveoko, savest – svesavest, um – sveum, život – sveživot: jer im sve to daje, i sve to u njima stvara najveći čudotvorac svih svetova – Crkva Hristova: ona blagodaću Duha Svetoga i ljubavlju Gospoda Hrista njihov um preobražava u saborni um Crkve, njihovu dušu u sabornu dušu Crkve, njihovo oko u saborno oko Crkve; i oni, obeskonačnjeni svima bogočovečanskim beskonačnostima Crkve Spasove žive sabornom svedušom Crkve. A kroza sve to i u svemu tome oni osećaju sabornim svesrcem Crkve, besmrtuju i večnuju sabornom svedušom Crkve. A kroz sve to i u svemu tome oni ustvari i žive i misle i osećaju i gledaju i umuju i delaju blagodaću Trosunčanog Boga i Gospoda: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.
Otkuda sve to? Otuda što je čudesni i čudotvorni Čovekoljubac Gospod Hristos sastavio u Sebi sve što je njihovo: sastavio blagodaću srca njihova sa svim što je na nebesima i sa svim što je na zemlji; a pre toga: sastavio ih sa Sobom: sveblagim, svemilostivim, sveznajućim, svevidećim, sveosećajućim i svesaosećajućim Bogom i Gospodom: obukao ih u Sebe kroz sveto krštenje i oni se obukli u Njega, ispunio ih Sobom, svakom punoćom Božanstva kroz sveto pričešće i ostale svete tajne i svete vrline, i oni neumorno rastu rastom Božjim u sve bogočovečanske beskrajnosti i bezgraničnosti Njegove. Otuda, nikada kraja njihovom usavršavanju: što je ostrag zaboravljaju, a što je napred sežu se za njim: jer im valja dostići u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove, punoće Hristove, uvek imajući pred svima očima svoje duše i pred svima čulima svoga bića krajnji cilj svih podviga hrišćanskih: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski – Bog“ (Mt. 5,48). Usavršavanju njihovom neće biti kraja, blagovesti Sveti Simeon Novi Bogoslov, jer prestanak u uzrastanju učinio bi kraj Beskonačnome. Oni koji idu za Beskonačnim, nema kraja njihovom idenju. Reci mi, kako oni mogu dostići kraj Beskrajnoga? To je nemoguće, i sasvim neostvarljivo. Takva misao ne može ni na um pasti svetima, ni ovde na zemlji dok su u telu, ni tamo kad se prestave u Bogu. Jer, oni, pokrivajući se svetlošću Božanske slave, ozaravani njome i sijajući njome, i naslađujući se njome, sa potpunom i savršenom ubeđenošću nasigurno znaju da će njihovo usavršavanje biti beskonačno i napredovanje u slavi večno.[9]
 
1,15
 
Vera u Hrista uvek se pojavljuje kao ljubav k svima koji su Hristovi, kao „ljubav k svima svetima“. Jer vera prenese dušu verujućeg u Gospoda Hrista koji je Bog ljubavi, i on odmah počne živeti tom božanskom ljubavlju: ljubi Gospoda Hrista što mu je podario spasenje, život večni, istinu večnu, pravdu večnu, ljubav večnu; a ljubeći Gospoda Hrista, on prirodno ljubi i sve ono što je Hristovo, i sve one koji su Hristovi. Sveti apostol opet naziva hrišćane svetima, da oni ne bi zaboravili svoj poziv: svetost u Hristu kroz veru, ljubav i ostale svete vrline. Ali, pošto je za takav sveti život
 
1,16
 
uvek potrebna pomoć Božja, to se sveti apostol i moli Bogu za Efesce. Put hrišćaninov je put zajednički, put saboran; njime se uvek ide „sa svima svetima“; na njemu svaki pomaže sve i svi svakoga, naročito molitvom, i to neprekidnom molitvom. Ona – najsigurniji vođ, i najvidovitiji putovođ. Njome se od Boga dobnja sve što nam je potrebno za sveti život u Hristu i za naše spasenje. A svrh svega, njome se postiže poznanje onoga što je najglavnije i najsudbonosnije za ljudsko biće u svima svetovima i u svima životima. A to je: čudesni Gospod Hristos, jedini istiniti Bog i Gospod, jedini istiniti Spasitelj roda ljudskog, i Njegova presveta tajna – svetajna, u kojoj se sadrže, iz koje izviru, i kojom se objašnjavaju sve ostale tajne svih svetova, svih bića, svih ljudi, svih tvari. U Bogočoveku Hristu ljudima je darovano takvo neiskazano bogatstvo, i takvi darovi, kakve ljudi ni zamisliti nisu mogli. Što oko ljudsko nikada videlo nije, i uho nikada čulo nije, i u srce čoveku nikada došlo nije, – to nam Bog darova kroz Gospoda Hrista (sr. 1. Kor. 2,9). To pak neiskazano bogatstvo što je u Gospodu Hristu, mi ljudi možemo poznati samo Duhom Božjim, Duhom Svetim: kada duh naš ljudski ispunimo Njime, obasjamo Njime, prosvetimo Njime, vodimo Njime, rukovodimo Njime. I samo primivši Duha Svetoga koji je od Boga, mi možemo znati šta nam je u Hristu darovano od Boga (sr. 1. Kor. 2,10-12).
 
1,17
 
Zato se duhonosni apostol i moli za efeske hrišćane, a preko njih i za sve nas: „Da Bog Gospoda našeg Isusa Hrista, Otac slave, dade vama Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznate“ – Πνεῦμα σοφίας καὶ ἀποκαλύψεως … – Šta veli sveti apostol? „Bog Gospoda našeg Isusa Hrista“. Zar Gospod Hristos nije Bog, već ima nad sobom Boga? Nema sumnje, On je Bog, u svemu ravan Bogu Ocu po Božanstvu. Ali On – Bog postao je čovek, i Njemu kao čoveku Bog Otac je Bog. Za poznanje Njega, jednog od Svete Božanske Trojice, potrebna nam je pomoć ostale svete Dvojice: Boga Oca i Boga Duha Svetoga. Bog Duh Sveti je Duh mudrosti; dobije li Ga, čovek se ispuni mudrošću božanskom. Duh Sveti je još i Duh otkrivenja. Božanskom mudrošću On u srcu verujućeg otkriva i kazuje tajnu Isusa Bogočoveka, te tako duhonosac dolazi do istinskog hristopoznanja. Da, samo duhonosac je hristoznalac. „Duh Sveti svedoči našemu duhu“ o svemu Hristovom i „pomaže nam u našim slabostima“, te izgrađujemo istinsko i savršeno znanje o Spasitelju i spasenju (Rm. 8,16. 26). Nikakav duh ljudski nije u stanju nikakvim naporima svojim da pozna tajnu Hristovu u njenom božanskom i spasonosnom savršenstvu i potpunosti. To duhu ljudskom otkriva jedino i samo Duh Sveti, zbog čega se i naziva „Duh otkrivenja“. Sa tih razloga duhozarni apostol i blagovesti: „Niko ne može Isusa nazvati Gospodom osim Duhom Svetim“ (1. Kor. 12,3). Duh Sveti kao „Duh otkrivenja“ uvodi u svaku istinu Hristove bogočovečanske Istine i Njegovog bogočovečanskog podviga spasenja, i On nas uči svemu Hristovom (sr. Jn. 16,13; 14,26). To je razlog što se i celokupno Evanđelje Hristovo, sav Novi Zavet naziva Otkrivenjem.
 
1,18-19
 
Razume se, pri tome duh ljudski nije automat, nije mrtvo oruđe kojim Duh Sveti rukuje i dela, već živi saradnik Duhu Svetom. Pod uticajem Duha Svetog on se sav pretvori u delatnost, jer pomoću svetih vrlina pretvara blagodatne sile Duha Svetoga u svoje: unosi ih u sve sastojke bića svog, razliva ih svuda po sebi, i one učestvuju u svima njegovim mislima, i osećanjima, i htenjima, i delima, i rečima: jednom rečju: u vascelom životu njegovom. Pri tome, Blagodaću Svetoga Duha čovek čisti od greha, obnavlja, osvećuje, preobražava sve organe svoga duha, organe saznanja i osećanja: srce, um, dušu, volju, te oni mogu, neometani tamom greha i neukočeni paralizom strasti, sagledati sva božanska bogatstva koja nam čovekoljubivi Gospod Hristos donosi i daje. Tu nam tajnu otkriva mnogobrižni apostol moleći u Boga za hrnšćane čisto srce, srce očišćeno, osvećeno i prosvećeno blagodaću Duha Svetoga: „i bistre oči srca vašega“ – Πεφωτισμένους τοὺς ὀφθαλμοὺς τῆς καρδίας ὑμῶν (= prosvetljene, prosvećene oči srca vašega), da biste mogli videti kakva je nada zvanja njegova, i kakvo bogatstvo slave nasledstva njegova u svetima, i kakva neizmerna veličina moći njegove na nama koji verujemo po činjenju prevelike sile njegove“.
„Oči srca“? To je vera. Jer vera postaje vid duše naše, vid koji vidi „Nevidljivog“ i „nevidljivo“: vidi nevidljivog Boga u vidljivom čoveku Isusu, vidi Njegove bezbrojne „nevidljive“ blagodatne sile, koje Crkvom izgrađuju spasenje ljudi, sveta, tvari: i moje, i tvoje, i svih grešnika, i svih pravednika. Zato mi, i kroz ovaj zemaljski svet i kroz sve svetove uopšte – „verom hodimo, a ne gledanjem“ = διὰ πίστεως περιπατοῦμεν, οὐ διὰ εἴδους (2. Kor. 5,7), verom, koja je vid naše duše oblagodaćene i osvećene i preobražene. U nas hrišćana vera – to je jedno besmrtno i svevideće oko duše naše oblagodaćene, a ljubav – drugo, a molitva – treće, a nada – četvrto, a post – peto, a smernost – šesto, a krotost – sedmo, a trpljenje – osmo, a sveto pričešće – deveto, a sveto pokajanje – deseto, i tako redom: sve svete tajne i sve svete vrline – bezbroj očiju naših, i to očiju – svevidećih, bogovidećih, nebovidećih, istinovidećih. I ove svete oči naše vide„kakva je nada zvanja“ Hristova, nada naša: usinovljenje Bogu kroz Gospoda Hrista i nasleđe Carstva nebeskog, život večni u blaženstvu večnom Trosunčanog Boga i Gospoda. I još ove svete oči naše vide„kakvo je bogatstvo slave nasledstva“ Hristova, nasledstva našeg u Hristu: božanski život večni i slava večna kroz sve same Istine Večne, Pravde Večne, Ljubavi Večne, Radosti Večne, Blaženstva Večna. I još naše svete oči vide – „kakva je neizmerna veličina moći Hristove na nama koji verujemo po činjenju prevelike sile Njegove“: sila Njegova božanska verom našom pobeđuje sve grehe u nama, sve smrti, sve đavole, sve paklove, i daruje nam spasenje, osvećenje, oblagodaćenje, oboženje, ohristovljenje, otrojičenje, raj, raj, sveraj …
Od nas je vera, od Gospoda je sila vere. Kroz svete tajne i svete vrline vera naša raste iz sile u silu, iz besmrtnosti u besmrtnost, iz raja u raj, iz radosti u radost, iz istine u istinu, iz pravde u pravdu, iz dobra u dobro, iz mudrosti u mudrost, raste ka svima bogatstvima carstva Hristova, gledajući ih bistrim očima srca. Na tom putu vere bezbrojne su prepreke, i stradanja, i nevolje, i muke. Ali što veće muke Hrista radi, to veći priliv božanske sile u srce verujućeg. Tako se jedino i mogu objasniti trpljenje i radost svetih Mučenika i Ispovednika vere u strašnim mukama i stradanjima za Hrista. Tako se jedino mogu objasniti i razumeti: i svi nadčovečanski podvizi evanđelski svetih apostola, i svi preteški podvizi svetih pustinjaka, i sve dobrovoljne i nevoljne muke i patnje i stradanja svih pravih hrišćana, svih hristočežnjivih trudbenika, svih bogoljubivih samomučenika, svih neumornih blagovesnika, svih pokajanih grešnika, svih pokajanih razbojnika, pokajanih bludnika, pokajanih srebroljubaca, pokajanih sladostrasnika, pokajanih gordeljivaca, pokajanih samoljubaca, pokajanih samoživaca, pokajanih tvrdica, pokajanih ubica, pokajanih lupeža, pokajanih razvratnika, pokajanih pijanaca, pokajanih očajnika.
Sve to pokazuje da vera naša, vera sviju nas, i najvećih i najmanjih, i najučenijih i najprostijih, i careva i prosjaka, i mudraca i čobana, biva „po činjenju prevelike sile“ Božje, po dejstvu i delovanju te sile u dušama našim, u savestima našim, u svetovima našim. Ona čini te se u nama sve zemljotresno ispretura, ali i svemudro neimarski izgradi u nove svetove, božanske i večne. I mi još ovde na zemlji počinjemo da živimo večnim životom, zemlja se pod našim nogama pretvara u neprolazno nebo, i gde stane vera naša, tu je već Gospod naš, i u Njemu raj naš, radost naša, večnost naša. Da, da, da: vera je naša – „u sili Božjoj“, „u pokazivanju Duha i sile“ (1. Kor. 2,5.4).
 
1,20-23
 
Svu tu neizmernu veličinu moći Svoje i bogatstvo slave Svoje i svemoć sile Svoje Bog pokaza vaskrsenjem Hrista iz mrtvih, vaznesenjem Njegovim na nebo, i osnivanjem Crkve kao tela Njegovog, tela kome je On, Vaskrsli i Vazneseni i Večnoživi, glava. To bezgranično čudo, to uistini najbožanskije svečudo Bog „učini u Hristu kada ga vaskrse iz mrtvih i posadi sebi s desne strane na nebesima, iznad svih poglavarstava i vlasti i sila i gospodstava i svakoga imena što se može nazvati, ne samo na ovome svetu nego i na onome; i sve pokori pod noge njegove, i njega dade za glavu Crkvi nad svim – ὑπὲρ πάντα, koja je telo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου.
Tako je u vaskrslom i vaznesenom Bogočoveku ostvaren predvečni plan Trisvetog Božanstva: „da se sve sastavi – άνακεφαλαιώσσθαι (= vozglavi, oglavi) u Hristu što je na nebesima i što je na zemlji“: ostvari u Bogočovečanskom telu Crkve. Crkvom, Bogočovečanskim telom Svojim, Gospod je sjedinio u jedan večnoživi organizam sva anđelska bića, ljude i sve bogozdane tvari. Tako je Crkva – „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“, tojest Hrista Bogočoveka, koji kao Bog ispunjava sve u svemu, a kao čovek i Večni Arhijerej daje nama ljudima da živimo tom punoćom u Crkvi pomoću svetih tajni i svetih vrlina. To je vaistinu pliroma svega božanskoga, svega večnoga, svega bogolikoga, svega bogozdanoga. Jer je Crkva pliroma Božanske Istine, Božanske Pravde, Božanske Ljubavi, Božanskog Života, Božanske Večnosti; pliroma svih božanskih savršenstava; i još pliroma svih čovečanskih savršenstava, jer je Hristos Bogočovek: dvojedna pliroma Božjeg i ljudskog. To je bogočovečansko pliromsko svejedinstvo, obesmrćeno i ovekovečeno time što mu je glava sam Večni Bogočovek. Pliroma Bogočovečanskog tela Crkve živi besmrtnim i životvornim logosnim silama ovaploćenog Boga Logosa. To osećaju svi istinski članovi Crkve, a najpotpunije od svih svetitelji i anđeli. Ta pliroma Bogočovečanskih savršenstava Hristovih i jeste nasledstvo svetih (Ef. 1,18), i nada našeg hrišćanskog zvanja (Ef. 1,18). Crkva je ne samo cilj i smisao svih bića i tvari: od Anđela do atoma; nego i njihov jedini svecilj i jedini svesmisao. U njoj nas je Bog zaista „blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim“ (Ef. 1,3); u njoj dao sva sredstva za naš sveti i neporočni život pred Bogom (Ef. 1,4); u njoj nas usinjuje kroz Sina Svog Jedinorodnog (Ef. 1,5-8); u njoj nam otkrio večnu tajnu volje Svoje (Ef. 1,9); u njoj sjedinio vreme sa večnošću (Ef. 1,10); u njoj omogućio uhristovljenje i ohristovljenje svih bića i tvari, njihovo uduhovljenje i oduhovljenje, i njihovo utrojičenje i otrojičenje (Ef. 1,13-18). Zbog svega toga Crkva sačinjava najveću i najsvetiju tajnu Božju u svima svetovima. Upoređena sa ostalim tajnama Božjim, ona predstavlja Svetajnu. U njoj je svaka Božja tajna – blagovest i blaženstvo; u njoj svaka od njih – raj. Jer je svaka od njih puna prepuna Sladčajšega. A Sladčajši? Njime je raj – raj, i blaženstvo – blaženstvo; Njime je Bog – Bog, i čovek – čovek; Njime je Istina – Istina, i Pravda – Pravda; Njime je Ljubav – Ljubav, i Dobrota – Dobrota; Njime je život – Život, i večnost – Večnost. Postavši čovek, i osnovavši Crkvu na Sebi i Sobom i u Sebi, Gospod Hristos je kao Bogočovek neizmerno uzveličao čoveka. On je ne samo spasao čoveka od greha, smrti i đavola, nego ga i uzneo iznad svih nebesa i iznad svih bića i tvari. Bog Logos nije postao ni Bogoanđeo ni Bogoheruvim ni Bogoserafim već Bogočovek. Time je uzdigao čoveka iznad svih Anđela i Arhanđela, iznad svih nadljudskih bića. Pritom, Gospod mu Crkvom pokori pod noge sve i sva: Pάντα ὑπέταξεν ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. Crkvom i u Crkvi, kao Bogočovečanskom telu, čovek raste u nadanđelske, u nadheruvimske visine. Tako je put njegovog uzlaženja, njegovog usavršavanja, duži od anđelskog, od heruvimskog, od serafimskog. Ovde je posredi tajna nad tajnama. Neka umukne svaki jezik, jer govori neiskazana i nenasita ljubav Božja, neiskazano i nenasito čovekoljublje uistini Jedinog Čovekoljupca – Gospoda Isusa. Ovde nastaju „viđenja i otkrivenja Goslodnja“, koja se ne mogu izraziti nikakvim jezikom, ne samo ljudskim nego i anđelskim. Sve je tu iznad uma, iznad reči, iznad prirode, iznad stvorenoga. Ako je do tajne, tu je svetajna čoveka: svetajna čoveka u svetajni Bogočoveka, koji je Crkva, i usto telo Crkve i glava Crkve. I u svemu tome i kroza sve to: čovek ucrkvenjeni i ocrkvenjeni, čovek uhristovljeni i ohristovljeni, čovek utrojičeni i otrojičeni, čovek – sutelesnik Bogočovečanskog tela Hristovog = Crkve, najsvetije i najmilije tajne Božje, tajne nad tajnama: svesvete svetajne. Crkva – to je Bogočovek Hristos produžen kroz sve vekove i kroz svu večnost; no isto tako, Crkva je i čovek – produžen Bogočovekom Hristom kroza sve vekove i kroz svu večnost. Ali sa čovekom i za čovekom i sva bogozdana tvar: sve što je na nebu i što je na zemlji bilo sazdano Bogom Logosom; sve to ulazi u Crkvu, kao telo njeno, kome je glava Gospod Hristos; ali glava je glava telu, i telo je Telo glavi: nerazdvojivo jedno od drugog, punoća jednog sa drugim: „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“. Postajući svetim krštenjem član Crkve, svaki hrišćanin postaje sastavni, organski deo „punoće Onoga koji sve ispunjava u svemu“, i sam se ispunjuje tom punoćom Božjom (sr. Ef, 3,19): i na taj način postiže svesavršenu punoću svoga čovečanskog bića, svoje čovečanske ličnosti. Po meri svoje vere i svoga blagodatnog života u Crkvi, svaki hrišćanin dostiže tu punoću kroz svete tajne i svete vrline. To važi za sve hrišćane svih vremena. Svi ispunjeni punoćom Onoga koji ispunjava sve u svemu: sve u nama ljudima, sve u anđelima, sve u zvezdama, sve u pticama, sve u biljkama, sve u mineralima, sve u svima bogozdanim tvarima. I na taj način orođeni, božanski orođeni sa svima bogozdanim bićima i tvarima. Jer gde je Njegovo Božanstvo, tamo je i Njegovo čovečanstvo; tamo svi verni svih vremena i svih bića: Anđeli i ljudi. Na taj način mi se ljudi ispunjujemo „svakom punoćom Božjom“ (Ef. 3,19), jer u Bogočovsku Hristu „živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9): bogočovečanska punoća = Crkva: On – glava njena, ona – telo Njegovo, a mi uvek u svemu življenju svom u potpunoj zavisnosti od Njega, kao telo od glave. Iz Njega, besmrtne Božanske Glave Crkve, kroz celo telo Crkve struje životvorne blagodatpe sile, i oživljuju nas besmrtnošću i večnošću. Sva bogočovečanska čula Crkve su od Njega i u Njemu i Njime. Sve svete tajne i svete vrline u Crkvi, kojima se očišćujemo, preporođujemo, preobražavamo, osvećujemo, ohristovljujemo, obožujemo, spasavamo, bivaju od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.
Vidiš li, pita Sveti Zlatoust, šta je Bog učinio? Vaskrsao je Hrista, -zar je to malo? Ali pogledaj dalje: posadio Ga je s desne strane Sebi. Kakva reč može to izraziti? Onoga koji je od zemlje, onoga koji je bezglasniji od riba, onoga koji je bio igračka demona, – odjednom je podgao na visinu. Zaista je neizmerna veličina moći Njegov! Obrati pažnju kuda ga je podigao. Posadio ga je na nebesima iznad svake stvorene prirode, iznad svakog poglavarstva i vlasti. Stoga je zaista potreban Duh, potreban prosvećen um, da bi Ga poznali; zaista je potrebno otkrivenje. Zamisli koliko je rastojanje između čovečanske i Božanske prirode! Međutim On je čovečansku prirodu od njene ništavnosti uzdigao u dostojanstvo Božanske. Za ovo je potrebno preći ne jedan, ne dva, ne tri stepena. Zato je i apostol ne prosto rekao: gore – ἄνω, nego: iznad – ὑπεράνω. A iznad višnjih Sila je jedino Bog. I na takvu visinu je On uzdigao čoveka, od najnižeg uniženja na najviši stepen vlasti, iza koje ne postoji neko više dostojanstvo. Sve to apostol govori o Vaskrslom iz mrtvih, što i jeste dostojno udivljenja; no ni u kom slučaju on to ne govori o Bogu Logosu. Jer što su komarci prema ljudima, to je sva tvorevina prema Bogu. I šta ja govorim: komarci? Ta kada su svi ljudi pred Bogom kao kaplja i kao prašina (Is. 40,15), onda Nevidljive sile možeš smatrati kao komarce. Dakle, apostol ne govori o Bogu Logosu, nego o Onome koji je od nas – περὶ τοῦ ἐξ ἡμῶν. To ustvari i jeste veliko i čudesno, što Ga je uzdigao iz zemljine preispodnje. Kada su svi narodi pred Bogom kao kaplja, onda jedan čovek koliki je delić kaplje!
Međutim Bog Njega uzdiže iznad svega ne samo u ovome svetu nego i na onome, i sve pokori pod noge Njegove … O, zaista divna i zapanjujuća dela! Time što Bog Logos postade čovek, čoveku sva sazdana sila postade robinja. No možda postoji neko koji je iznad Njega, koji iako nema potčinjene, ipak poseduje veće dostojanstvo? Ovde se ni to ne može pretpostaviti, jer apostol tvrdi: sve pokori pod noge Njegove. I to pokori ne prosto, nego pokori do potpune potčinjenosti, tako da veće potčinjenosti ne može biti. Zato je apostol i rekao: pod noge Njegove, i Njega dade za glavu Crkvi nad svim. – Gle, i Crkvu koliko je uzvisio! Kao nekom dizalicom podigavši je, On je uzdigao na veliku visinu, i posadio je na istom prestolu: jer gde je glava, tamo je i telo: nema nikakvog prekida između glave i tela, jer kada bi se veza između glave i tela prekinula, onda ne bi bilo ni tela ni glave. Apostol veli: nad svim = ὑπέρ πάντα. Šta znači: nad svim? Znači, ili da je Hristos iznad svega vidljivog i umom zamislivog, ili da je od svih dobročinstava, učnnjenih nam Njime, najveće to što je Sina Svog učinio glavom Crkve, ne ostavivši pritom nikog višeg: ni anđela, ni arhanđela niti ikog drugog. Bog nas je počastvovao ne samo tim preimućstvom što je čoveka Hrista uzveo gore, nego još i time što je pripremio da sav rod ljudski uopšte grede za Njim, drži se Njega, sleduje Njemu. „Koja je telo njegovo“. Da ti, čuvaš reč „glavu“, ne bi tu reč shvatio samo u smislu vlasti nego i u bukvalnom smislu, i da Hrista ne bi smatrao samo kao načeliika nego Ga gledao kao stvarnu glavu tela, apostol dodaje: „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“. Šta to znači? Znači ovo: Crkva je punoća Hrista. Jer punoća glave je telo, i punoća tela je glava. Vidiš, apostol ne propušta nikakvo poređenje, samo da bi izrazio Božiju slavu. On kaže: „punoća“, tojest kao što se glava dopunjuje telom, jer se telo sastavlja iz svih delova, i svaki je deo neophodan. Vidiš, apostod pokazuje da su Hristu kao glavi potrebni svi delovi uopšte, jer kada mnogi od nas ne bi bili – jedan ruka, drugi noga, treći neki od ostalih delova, onda telo Njegovo ne bi bilo potpuno. Dakle, telo Njegovo sastavlja se iz svih članova. To znači: tada se ispunjuje glava, tada telo postaje potpuno, kada svi mi budemo čvrsto sjedinjeni i povezani.
Vidiš li „bogatstvo slave nasledstva“? Vidiš li „neizmernu veličinu moći na onima koji veruju“? Vidiš li „nadu zvanja“? Imajmo strahopoštovanje prema našoj Glavi; pomislimo kakve smo Glave telo, kojoj je sve pokoreno. Imajući to u vidu, mi treba da budemo bolji od Anđela i veći od Arhanđela, pošto smo udostojeni veće časti nego svi oni. Jer kao što apostol kaže u poslanici Jevrejima: „Bog primi prirodu ne od Anđela, nego od semena Avramova“ (Jevr. 2,16). Ne prirodu Poglavarstva, ni Vlasti, ni Gospodstva, niti ikoje druge Sile, nego našu prirodu On uze na Sebe i posadi je gore. I šta ja govorim: posadi? Učini je Svojom odećom; i ne samo to, nego i sve pokori pod noge Njegove … S trepetom cenimo bliskost i srodstvo naše s Bogom; bojmo se da se ko ne otseče od ovoga tela, da ko ne otpadne, da se ko ne pokaže nedostojan. Kada bi nam neko stavio na glavu carsku krunu, zlatan venac, – recite, šta sve ne bismo učinili da se pokažemo dostojni tog mrtvog kamenja? A ovde našu glavu pokriva ne carska kruna, nego je sam Hristos postao naša Glava, što je nesravnjeno veće; – međutim mi tome ne pridajemo nikakvu važnost. Ta Anđeli, Arhanđeli i sve Nebeske Sile s pobožnim strahopoštovanjem čestvuju našu Glavu, a mi, telo Njeno, zar je nećemo s molitvenim strahopoštovanjem čestvovati? I kakva nam posle toga ostaje nada na spasenje? Razmišljaj o carskom prestolu tom, razmišljaj o prevelikoj časti toj. To treba da nas plaši više nego pakao. Jer kada i ne bi bilo pakla, to za nas, koji smo udostojeni tolike časti, a potom se pokazali nedostojii nje i zli, lišenje ove časti trebalo bi da bude najveća kazna, neiskazana muka. Zamisli, blizu koga zaseda tvoja Glava? s desne strane koga se nalazi? Ona zaseda iznad svakog Poglavarstva i Vlasti i Sile; a telo Njeno i demoni gaze? No, ne bilo toga! Kada bi bilo tako, onda već ne bi bilo ni tela. No pošto je reč o telu Gospodnjem, onda se setimo i onog Tela koje je bilo raspeto, prikovano, na žrtvu prineseno. Ako si telo Hristovo, onda nosi krst, jer ga je i On nosio; podnosi pljuvanje, podnosi šamare, podnosi klince. Takvo je bilo Njegovo telo, iako je bilo bezgrešno. I pošto govorimo o telu Njegovom, to pričešćujući se njime i pijući krv Njegovu, imajmo na umu da se u tajni pričešća mi pričešćujemo Telom koje se ništa – μηδέν – ne razlikuje od onoga Tela koje sedi gore, kome se Anđeli poklanjaju, koje se nalazi blizu Nepropadljive Sile, – to Telo upravo mi i jedemo. O, koliko nam je puteva otkriveno ka spasenju! Gospod Hristos nas je učinio Svojim telom, dao nam je Svoje Telo, – i sve to nas ne odvraća od zla. O, pomračenja! O, dubokog bezdana! O, neosetljivosti! -Zapoveđeno nam je: Mislite o onome što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. 3,2.1). Međutim, jedni se brinu o bogatstvu, drugi propadaju u strastima.[10]
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Zlatoust, In Ephes. Homil. I, 1. Migne P. gr. T. 62, col. 11.
  2. tamo, Homil. I, 2; col. 12.
  3. tamo, Homil. I, 2; col. 13.
  4. tamo, Homil. I, 3; col. 13-14.
  5. Liturgija Sv. Vasilija Velikog, Molitva za vreme „Svjat, svjat, svjat Gospod Savaot …“.
  6. In Ephes. Homil. I, 4; P. gr. t. 62, col. 16.
  7. tamo, Homil. II, 2; col. 18-19.
  8. Sv. Irinej, Contra haeres. V, 3.
  9. Božanstvene himne, himna 22, str. 122; ruski prevod s grčkoga – Sergiev Posad, 1917.
  10. In Erhes. Nomil. III; so1. 25. 26. 27.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Nije džabe rekao besmrtni Ava: „Teško je biti hrišćanin, još teže je biti pravoslavni hrišćanin, a najteže je biti srpski pravoslavni hrišćanin.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *