NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 
I Jovanova 5,1-21
 
1. Jn. 5,1-21: 1 Svaki koji vjeruje da Isus jeste Hristos, od Boga je rođen; i svaki koji ljubi roditelja, ljubi i rođenog od njega. 2 Po tome znamo da ljubimo djecu Božiju kad Boga ljubimo i zapovijesti njegove držimo. 3 Jer ovo je ljubav Božija – da zapovijesti njegove držimo; a zapovijesti njegove nisu teške. 4 Jer sve što je rođeno od Boga pobjeđuje svijet; i ovo je pobjeda koja pobijedi svijet – vjera naša. 5 Ko je taj koji pobjeđuje svijet do onaj koji vjeruje da Isus jeste Sin Božiji? 6 On je taj što dođe vodom i krvlju, Isus Hristos; ne samo vodom, nego vodom i krvlju; i Duh je onaj koji svjedoči, jer Duh je istina. 7 Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Logos (Riječ), i Sveti Duh; i ova trojica su jedno. 8 I troje je što svjedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; i ovo troje su ujedno. 9 Ako primamo svjedočanstvo čovječije, svjedočanstvo je Božije veće; jer ovo je svjedočanstvo Božije koje je posvjedočio o Sinu svojemu. 10 Koji vjeruje u Sina Božijega ima svjedočanstvo u sebi; koji ne vjeruje Bogu načinio ga je lažom, jer nije vjerovao svjedočanstvu kojim je Bog posvjedočio o Sinu svojemu. 11 I ovo je svjedočanstvo da nam je Bog dao život vječni; i ovaj život je u Sinu njegovom. 12 Onaj koji ima Sina ima život; ko nema Sina Božijega nema života. 13 Ovo napisah vama koji vjerujete u ime Sina Božijega, da znate da imate život vječni i da vjerujete u ime Sina Božijega. 14 I ovo je smjelost koju imamo prema njemu da nas posluša ako što molimo po volji njegovoj. 15 I kad znamo da nas sluša što god molimo, znamo da imamo traženo što smo iskali od njega. 16 Ako neko vidi brata svojega gdje griješi grijehom ne na smrt, neka se moli, i daće mu život; onima koji griješe ne na smrt. Ima grijeh na smrt, za njega ne kažem da se moli. 17 Svaka nepravda je grijeh; a ima grijeh ne na smrt. 18 Znamo da svaki rođeni od Boga ne griješi, nego koji je rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se ne dotiče. 19 Znamo da smo od Boga, i da svijet sav u zlu leži. 20 A znamo da je Sin Božiji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; i jesmo u Istinitome, u Sinu njegovom Isusu Hristu. On je istiniti Bog i život vječni. 21 Dječice, sačuvajte sebe od idola! Amin.
 
5,1
 
„Koji god veruje da je Isus – Hristos, od Boga je rođen; i koji god ljubi onoga koji je rodio, ljubi i onoga koji je rođen od njega“. Vera u Isusa kao Mesiju, kao Spasitelja sveta, vera je u Njega kao Boga i Gospoda. A u takvoj veri su svi razlozi za bezgraničnu ljubav prema Hristu. Tako su vera i ljubav ustvari dvojedna sila, dvojedna vrlina. Vera u Hrista kao Boga i Spasitelja, (ona) i ljubi Hrista kao Boga i Spasitelja. A ljubav prema Hristu kao Bogu i Spasitelju, (ona) i veruje u Hrista kao Boga i Spasitelja. Da, samo je to vera u Hrista; i samo se to može nazvati verom u Hrista, hrišćanstvom, Hristoverjem. Isto tako, istinski ljubi Hrista ko Ga ljubi kao Boga i Spasitelja, a ne kao nešto manje od toga. Samo takva ljubav je pravo hritoljublje. Pomoću takvog hristoverja i hristoljublja čovek se zaista ovim bićem rađa od Boga, jer svim bićem živi u Bogu i radi Boga. U tome je blagovest ovih svetih reči svetog Blagovesnika (1. Jn. 5,1).
 
5,2
 
„Po tome znamo da ljubimo decu Božju kad Boga ljubimo i njegove zapovesti držimo“. – Ovo je dopuna gornjih reči (1. Jn. 4,20-21): objašnjava sveti Bogoslov zašto treba ljubiti ljude, braću. Treba ih ljubiti zato što su „deca Božja“, tj. što su bogolika, božanska bića, nosioci božanskih svetinja i vrednosti; što su rođeni od Boga, i zato liče na Boga. Ljubeći Hrista Boga, mi Njime i zbog Njega ljubimo i u ljudima sve što je božansko, besmrtno, hristoliko, večno i bogočovečno. Ne možemo ljubiti ljude istinskom ljubavlju, ako ih ne ljubimo sa tih razloga. Svaka druga ljubav je psevdoljubav, nazoviljubav, koja se lako izvija u neljubav, u mržnju prema ljudima. Pravo čovekoljublje se izvija iz bogoljublja. A bogoljublje se razvija držanjem zapovesti Božjih. Samo Bog daje božanske sile i istrajnosti čoveku da može ljubiti ljude i u gresima njihovim, ljubiti ih bez imalo preziranja i gađenja. Jer ništa lakše nego zgaditi se na čoveka zbog njegove poročnosti, zbog njegove smrdljivosti, zbog njegove crvljivosti.
 
5,3
 
„Jer je ovo ljubav Božja da zapovesti njegove držimo; i zapovesti njegove nisu teške“. Ljubiti Boga znači živeti po zapovestima Bažjim. Bez pomoći Božje, to je teško i, skoro, nemoguće. Ali za napor, za trud Bog daje sile čoveku da može ispunjavati zapovesti njegove. I to daje po meri truda. Što se više trudi u ispunjavanju zapovesti Božjih, Bog mu daje sve više blagodatne sile, dok najzad za njega ne postane sasvim lako držati zapovesti Božje. Kod najvećih trudbenika, podvižnika to biva ovako: sam Bog ispunjava u njima svoje zapovesti. Doslovno se u njih ispunjuje reč svetog Apostola: „Bog je što čini u vama da hoćete i činite što mu je ugodno“ (Flb. 2,13). Ljubav uvek stvara u duši radosno raspoloženje, te ljubeći s radošću ispunjuje želje ljubljenoga, često i po cenu najvećih žrtava. Za čoveka koji voli Gospoda Hrista, zapovesti njegove nisu teške. A voli Ga ko istinski veruje u Njega kao Boga i Gospoda. I čovekoljubivi Bog i Gospod Hristos uvek obilno daje takvom čoveku svoje božanske sile, pomoću kojih on lako ispunjuje božanske zapovesti njegove.
 
5,4-5
 
„Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet – νικᾷ τὸν κόσμον; i vera je naša ova pobeda koja pobedi svet. Ko je koji svet pobeđuje (ὁ νικῶν τὸν κόσμον), osim onoga koji veruje da je IsusSin Božji?“Svet kao rob greha, smrti i đavola, kao „država đavola“, kao „država smrti“ (Jevr. 2,14), i jeste nešto protivbožje, nešto što stalno ratuje protiv Boga. Nema sumnje, savez greha, smrti i đavola je strašna sila, jača od svega ljudskog: jača od svakog čoveka posebno, i svih ljudi ukupno. U našem čovečanskom svetu samo se Bogočovek Hristos pokazao jači od ovog trojnog saveza, jer je samo On razorio „državu smrti“, satro đavola, uništio greh. Tu svepobednu bogočovečansku silu On i daje svakome koji veruje u Njega kao u Boga i Gospoda, te pobeđuje „državu smrti“, greha i đavola – svet. Tako je ustvari samo hrišćanin jedini pravi pobednik u svetu. Jer pobeđuje najvećeg neprijatelja roda ljudskog, troglavog neprijatelja: greh, smrt i đavola. Bez Gospoda Isusa i njegovih sledbenika ovaj svet bi bio, i zanavek ostao „država smrti“, u kojoj vlada najljudožderskija diktatura greha, zla i đavola. On to ustvari i jeste za sve koji ne veruju u Hrista kao jedinog istinitog Boga i jedinog istinitog Spasitelja roda ljudskog.
 
5,6
 
„Ovo je Isus Hristos što dođe vodom i krvlju i Duhom, ne samo vodom nego vodom i krvlju; i Duh je koji svedoči, jer Duh je istina – τὸ Πνεῦμά ἐστιν ἡ ἀλήθεια“. Eto čime Isus posvedočuje da je, iako čovek, Sin Božji: vodom, krvlju i Duhom. Ujedno čovek i Sin Božji. On je ujedinio u sebi Najglavnije na nebu sa najglavnijim na zemlji: Duha Istine sa vodom i krvlju. I tako je postao Spasitelj: Nebeskim je osvetio zemaljsko, Božjim – ljudsko, i na taj način spasao rod ljudski od greha, smrti i đavola. Voda je najrasprostranjenija stihija u svetu; osvetivši nju, Spas je osvetio najglavniju stihiju tela ljudskog; pokazavši nju nepokvarljivom, kad se osveti Duhom Svetim u ime njegovo, pokazao je time da to važi i za telo ljudsko. Krv je simvol života i sama sila života; smatra se da je u krvi i sama duša; postavši čovek, tj. krv i telo, Spas je osvetio tu glavnu stihiju života, učinio je krvlju Božjom, krvlju Gospodnjom, naročito u svetoj tajni Evharistije, i tako pokazao da je i telo „za Gospoda“, za besmrtnost, za večni život. Kad se uzneo sa svojim svetim telom na nebo da bude večito s desne strane Oca slave, On je to konačno posvedočio i ostvario. Sve je to On učinio Duhom Svojim, Duhom Svetim, Duhom Istine. Njime On to neprestano posvedočava u životu Crkve, jer je Duh Sveti – duša Crkve. On je nosilac glavnog svedočanstva o Isusu kao Sinu Božjem i Spasitelju, jer On neprestano, kroza sve vekove, spasava u Crkvi sve koji veruju u Gospoda Hrista. On, Duh Istine, otkriva nam, kazuje nam, posvedočava vam svu istinu o Isusu, Bogočoveku i Spasitelju. Da je Duh Sveti – Duh Istine, i sama Istina, i sam Bog i Gospod Životvorni, pokazuje svojom osvetiteljskom silom: osvećuje mrtvu stihiju vode i čini je nekvarljivom; i vino pretvara u krv Gospoda Hrista u svetoj tajni Evharistije. Akamoli da neće, ili ne može, osvetiti čoveka, živu dušu, bogoliko stvorenje. – O Isusu Istini svedoči sama Istina: Duh Sveti. Jer su i Drugo i Treće Lice Prvsvete Trojice podjednako Istina, jedna i ista večna Istina, oličena u dva večna Lica Božanska. Ta Istina i čini istinitima sva svedočanstva svodoka Isusovih na zemlji, jer se ona sva i sastoje „u dokazivanju Duha i sile“ (= u pokazivanju, u obelodanjivanju Duha i sile)“ (1. Kor. 2,4). Stoga duhonosni Apostoli izjavljuju: „Mi smo njegovi (tj. Isusovi) svedoci i Duh Sveti koga Bog dade onima koji se Njemu pokoravaju“ (D. A. 5,32). „Sam Duh svedoči – συμμαρτυρεῖ – duhu našem“ (Rim. 8,16).
 
5,7
 
„Jer je troje što svedoči na nebu: Otac, Logos i Sveti Duh: i ovo je troje jedno – οἱ τρεῖς ἕν εἰσι“. – Eto cele istine o Trojičinom Božanstvu, razumski nedokučljive, ali empirički date. Božanska stvarnost je bezgranično i dublja i šira i višlja od svih ljudskih sposobnosti mišljenja, saznanja i osećanja. To je i prirodno, kad je i sama veštastvena stvarnost ovog zemaljskog, materijalnog sveta neshvatljivo šira i dublja i prostranija od ljudskog saznanja. Sam život, kao stvarnost koju mi živa ljudska bića doživljujemo, mnogo je i širi i dublji i višlji od ljudske logike i razuma, iako je to naša najneposrednija i najstvarnija stvarnost. Od ogromnog, svestranog okeana života tek nešto-nešto zalazi u ljudske sićušne kapilare saznanja. A sam okean se preliva i razliva kroz ko zna kakve beskrajnosti i beskonačnosti. Ovo u najvećoj meri važi za život i božanske stvarnosti Presvetog Trojičnog Božanstva. O Njemu znamo koliko nam je konkretno, empirijski dano. A dano nam je vrlo mnogo ovaploćenjem Boga Logosa i boravljenjem Duha Svetog u Bogočovečanskom telu Crkve. Dano nam je od Trosunčanog Božanstva sve što treba o Njemu da znamo, i od Njega da imamo, kako bismo svoje ljudsko biće spasli greha, smrti i đavola, i kroz svete tajne i svete vrline odveli ga božanskom savršenstvu: ohristovljenju, oduhovljenju, oboženju; jednom rečju: otrojičenju. Da je Bog Trolično Biće, to je stvarnost koju ljudi neprestano doživljavaju u Crkvi, jer neprestano žive od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. To je istina svestrano u Bogočoveku otkrivena, a u Crkvi potpuno ostvarena. O tome svedoči sav blagodatni, ali uvek stvarni, život Crkve. I to svedoči materijalnim, opipljivim, očiglednim činjenicama, koje su zemaljski stvarne i logički neosporive. O njima blagovesti sveti Blagovesnik:
 
5,8
 
„I troje je što svedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; i troje je u jedno – οἱ τρεῖς εἰς τὸ ἕν εἰσιν“. To je troje postalo savršeno jedno najpre u Bogočoveku: Bog, večni Duh, postao je čovek, sjedinio se sa telom i krvlju; i pokazao da je pravi čovek, savršen čovek samo u potpunom sjedinjenju sa Bogom. To je Gospod Hristos ne samo za sebe bio, nego radi vascelog roda ljudskog: pretvorivši sebe u Crkvu, On je dao svima ljudima sve potrebne sile pomoću kojih mogu, ako hoće, da sebe postepeno preobražavaju u savršena ljudska bića živeći Bogočovekom i u Bogočoveku, naročito u svetoj tajni Pričešća. Jer sveto Pričešće i nije drugo do sveta Tajna u kojoj se Bog konkretno i stvarno ovaploćuje u čoveka. Na taj način čovek dobija najstvarnije i najubedljivije svedočanstvo: da je čovek – pravi čovek kroz sjedinjenje sa Bogom, kroz život u Bogu, kroz stalno ovaploćavanje u sebi svetih, božanskih, blagodatnih sila Božjih.
 
5,9-10
 
Takvo je Božje svedočanstvo o Bogočoveku, a kroza NJ o Presvetoj Trojici. Svaki ga čovek, ako hoće, može proveriti svojim ličnim iskustvom, ličnim opitom, ličnim doživljajem. Sve čime je svemoćni i sveznajući Bog mogao posvedočiti da je Isus zaista Bog i Spasitelj, posvedočio je. Sve druge stvarnosti i istine u čovečanskom svetu manje su posvedočene od te Bogočovekove stvarnosti i istine. A kada čovek ne prima ni tako savršeno i ubedljivo svedočanstvo Božje o Isusu, onda znači smatra Boga lažovom. To je najveći pad kojim može pasti duša ljudska. U suštini sličan Judinom padu. Jer on, pored svih tako ubedljivih i sveubedljivih svedočanstava, nije hteo da poveruje u Isusa kao Boga i Spasitelja. Očigledna je istina: svi božanski i čovečanski razlozi za verovanje u Hrista kao Boga i Spasitelja dati su rodu ljudskom u ličnosti i radu Bogočoveka, u njegovom Evanđelju, u njegovoj Crkvi, u njegovim Svetiteljima. Zaista, nema ljudima izvinjenja za neverovanje u Hrista (sr. Jn. 15,22.24). A koji poveruje u Hrista, on svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom doživljuje kao najveću stvarnost sva Božja i ljudska svedočanstva o Isusu kao Bogu i jedinom Spasitelju ljudi. Ta stvarnost postaje u duši njegovoj svestvarnost: on njome živi, njome misli, njome oseća. Njegove sve misli slivaju se u jednu svemisao, njegova sva osećanja – u jedno sveosećanje; u ovu svemisao, u ovo sveosećanje: Hristos je Gospod moj i Bog moj, Spasitelj moj, raj moj, život moj, istina moja, ljubav moja, radost moja, večnost moja, moje sve i sva u svima svetovima. Da, potreban je samo iskren lični susret sa Gospodom Hristom, pa da čovek poveruje u Njega, i doživi sve to. Kao što su to doživeli pri ličnom dodiru sa Gospodom Hristom Samarjani, i izjavili Samarjanki koja ih je uputila Isusu: „Sad mi verujemo, ne zbog tvojih reči, jer sami čusmo i poznasmo da je ovaj zaista Spasitelj sveta, Hristos“ (Jn. 4,42). Čovek koji živi verom u Gospoda Hrista, stiče u sebi sveubedljivo i svemoćno svedočanstvo o Isusu kao Bogu i Spasitelju, da mu ga nikakva sila oduzeti ne može. Sveti Bogoslov blagovesti: „Koji veruje u Sina Božjeg ima svedočanstvo u sebi; koji ne veruje Bogu, načinio ga je lažom – ψεύστην -, jer ne verova svedočanstvu koje svedoči Bog za Sina svog“.
 
5,11-12
 
„I ovo je svedočanstvo, da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u Sinu je njegovom. Ko ima Sina Božjeg, ima život; ko nema Sina Božjeg, nema života“. – Sva blagovest o životu je u ovim rečima; i u njoj – sva svedočanstva sažeta u jedno svedočanstvo. Dokaz da je Isus – Bog i Spasitelj jeste u tome što je rodu ljudskom dao život večni. Uništio smrt i dao život večni. Jer život večni koji On daje i jeste dokaz i svedočanstvo da je smrt zaista pobeđena, uništena, razorena. U Bogočoveku nema smrti, nema greha, jer je u Njemu život večni. Dok ne poveruje u Gospoda Hrista, čovek je stalno u smrti, mrtvuje, mrtav je za sve što sačinjava pravi život. Tek sa verom u Njega čovek oživi, prosto vaskrsne iz mrtvih, i oseti božansku radost života, božansku osmišljenost i ciljnost života. Dotle, čovek niti zna šta je život ustvari, niti shvata njegovu božansku vrednost. „I ovaj život večni u Sinu je njegovom“, da bi ga čovek osetio, treba da bude „u Sinu Božjem“, unutra u njegovom Bogočovečanskom biću, u Crkvi, kao sutelesnik, kao ćelijica živa i njime hranjena. Van Njega, van Crkve – sve sama smrt, sve sami mrtvaci: carstvo smrti, greha i đavola. Dok čovek ne stekne živo osećanje Bogočoveka Hrista, on i nema života i ne zna šta je ustvari život. Samo živo osećanje Boga svedoči čoveku da je zaista živ. To se osećanje stiče verom u Gospoda Hrista, a usavršava se ljubavlju i ostalim svetim vrlinama, usavršava i preobražava u večno osećanje večnoga života. Takav čovek u svakom trenutku svoga zemaljskog života oseća da je večan, da je pun večnoga života, stoga i pobeđuje sve što je smrtno i što vuče u smrt. Hoćeš da znaš, jesi li živ ili mrtav, pre smrti mrtav, možeš lako proveriti: ako veruješ u Hrista Boga, živ si; ne veruješ li – mrtav si. Nemaš li Hrista Boga u duši, mrtav si najkobnijim mrtvilom, pa ma smatrao ti sebe besmrtnim; na tebe se onda s pravom može primeniti ona prekorna reč apokaliptička: „imaš ime da si živ, a mrtav si“ (Otkr. 3,1).
 
5,13
 
„Ovo – ταῦτα – pisah vama koji verujete u ime Sina Božjega, da znate da imate život večni, i da verujete u ime Sina Božjeg“. – Najvažnije je znati, da verovati u Hrista znači: imati život večni. To je prvo i najglavnije saznanje svakog hrišćanina. Verujem, i zato imam život večni. Imam život večni, jer verujem. Iz tog saznanja rađa se neustrašivost i ispovedništvo vere, gotovost na svaku žrtvu za Hrista, trpljenje i radosno stradanje za Hrista. To saznanje postaje rukovodno, i to vrhovno rukovodno moralno načelo hrišćaninu. On sve i sva normira i reguliše njime. On oseća i zna da je vrhovna briga njegova: sticati život večni svakim osećanjem, svakom mišlju, svakim postupkom, svakim delom. A to sačinjava neprekidni podvig, neprekidno doživljavanje evanđelskih vrlina, neprekidno prerađivanje sebe u sve novijeg i novijeg, u sve boljeg i boljeg čoveka, gledajući uvek na Osnivača i Završitelja naše vere, Gospoda Isusa, i njegove svete trudbenike i sledbenike (sr. Jevr. 12,1-4). Tada se uvek ima u vidu onaj evanđelski ratni poklič, i pravilo: „Bori se u dobroj borbi vere, muči se za večni život na koji si i pozvan“ (1. Tim. 6,12). Hrišćanin si, tvoj je poziv – steći život večni, boriti se danonoćno za život večni; radi toga treba s radošću podneti svaku muku, svaku tegobu, svaki podvig. „Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu“ (2. Kor. 4,17), nama koji gledamo na večno i tražimo ono što je večno, jer je naš glavni cilj: život večni (sr. 2. Kor. 4,18).
 
5,14
 
„I ovo je sloboda koju imamo k njemu da ako što molimo po volji njegovoj (κατὰ τὸ θέλημα αὐτοῦ), posluša nas“. – Istinska je sloboda ljudska u slobodi Božjoj, tj. kada je sva u toj slobodi Božjoj; onda je i beskrajna, i spasonosna, i svekorisna. Njeni su okviri: „ali ne kako ja hoću nego kako Ti; neka bude volja tvoja“ (Mt. 26,39.42). Šta je volja Božja prema nama ljudima? – Da verom u Sina Božjeg steknemo život večni. Ta je volja Božja potpuno i savršeno izražena u Bogočoveku Hristu, Njegovom Evanđelju, Njegovom delu spasenja (Ef. 1,9-10). Stoga je naša sloboda u tome da molimo ono što je Hristovo, evanđelsko, i – dobijemo od Boga. Jer bi bila ne sloboda već bezočnost i slepo robovanje grehu moliti od Boga ono što je neevanđelsko, i očekivati da nam On to ispuni. Na kraju krajeva, to bi značilo, hteti i Boga učiniti saučesnikom u našem grehu, i privoleti Ga na naše greholjublje. Razlog što mnoge molitve naše Gospod sveblagi i sveznajući ne ispunjuje jeste u tome što nisu „po volji Njegovoj“. Uslov da budu ispunjene molbe naše jeste: da budu „po volji Njegovoj“. Moglo bi se kao pravilo postaviti: Išti ono što je po volji Božjoj, i dobićeš. A po volji Božjoj je ono što je od Evanđelja i u saglasnosti s Evanđeljem. Time je slobodi ljudskoj osigurano kretanje i življenje u beskrajnom Dobru Božjem, u beskrajnoj Istini Božjoj, u beskrajnoj Pravdi Božjoj, rečju: u svima beskrajnostima Božjim. A to je i najsavršenija i najslađa sdoboda. Sve je ostalo, posredno i neposredno, robovanje grehu, smrti, đavolu, zlu.
 
5,15
 
„I kad znamo da nas sluša što god molimo – ὃ ἂν αἰτώμεθα -, znamo da će nam dati što ištemo u njega – τὰ αἰτήματα (= prošenja, iskanja)“ – „Znamo da nas sluša“, iz iskustva znamo. Naše bogougodne molitve su naša najsvesnija i najčvršća ubeđenja; tu nema kolebanja, dvoumljenja, sumnje. „Jer koji sumnja, neka ne misli da će primiti što od Boga“ (Jak. 1,6.7). Mi ispunjujemo volju Božju, zato On ispunjuje volju našu. Pravilo je evanđelsko: ispunjuj volju Božju, da bi On ispunjavao volju tvoju. Što god Bog želi tebi i drugima, to isto i ti želi i sebi i drugima, i budi uveren da će Bog ispuniti svaku tvoju molitvenu želju. A šta Bog želi i tebi i drugima kazao nam je u svom Evanđelju. Živiš li po Evanđelju, Gospod će ti ispuniti svaku želju.
 
5,16
 
Evanđelski je: želeti svakome spasenje, i raditi na tome. To je želja Hristova prema svakome, to treba da bude i želja naša. A to znači: ne želeti nikome greh i ono što je grehovno, nego uvek želeti dobro i ono što vodi Svedobru; ne želeti nikome smrt i ono što je smrtonosno, nego uvek želeti besmrtnost i ono što vodi besmrtnosti; ne želeti nikome đavola i ono što je đavolsko, nego svakome želeti Hrista i ono što je Hristovo. Ljudi koji vole greh, žele sebi smrt. Ako je neko bespovratno zaljubljan u grehe svoje, on je već ubio sebe, već izvršio samoubistvo. Želi li neko greh drugome, on mu želi smrt. Jer „greh rađa smrt“ (Jak. 1,15). Postoje dve vrste greha: „greh ne k smrti“ i „greh k smrti“. „Greh ne k smrti“ je onaj greh za koji se čovek kaje. Svaki greh nanosi duši po jednu malu smrt; a pokajanjem čovek izgoni greh iz sebe, izgoni smrt, vaskrsava dušu svoju iz mrtvih. Pokajanje je ne samo drugo krštenje, nego i prvo vaskrsenje. Jer je vaskrsenje duše iz mrtvih. Pokajanje razorava grob duše, ubija duhovnu smrt uvodeći čoveka u život večni. Ma kakve grehe imao čovek, pokaje li se – ustao je iz mrtvih: „mrtav beše, i ožive; izgubljen beše, i nađe se“ (Lk. 16,24.32). Tako, svaki pokajan greh je „greh ne k smrti“, pa makar „sedam puta na dan“ bio učinjen, i „sedam puta na dan“ učinilac njegov došao i rekao: „kajem se“ (Lk. 17,3-4). A „greh k smrti“ je svaki nepokajan greh, tj. svaki greh pri kome i u kome ostaje čovek svesno, dobrovoljno i uporno. Takav greh izaziva smrt duše. A smrt duše nije drugo do odvajanje duše od Boga, lišavanje duše Boga i njegovih blagodatnih darova i sila. Sveti Bogoslov blagovesti: „Ako ko vidi brata svoga gde greši greh ne k smrti (ἁμαρτίαν μὴ πρὸς θάνατον), neka moli, i daće mu život, onima koji greše ne k smrti. Ima greh k smrti – ἁμαρτίαν πρὸς θάνατον -: za taj ne govorim da moli“.„Neka moli, i daće mu život“: učinio je greh, i time umro, umrtvio sebe, ubio sebe; uzmoli li se, daće mu pokajanje, i pokajanjem – vaskrsenje iz mrtvih, život. Tako, molitva, pokajanje je pobeditelj smrti, vaskrsitelj mrtvih. A to postaje svaki koji se iskreno moli, iskreno kaje. „Za greh k smrti“ neka „ne moli“. Zašto? Zato što je čovek svim bićem, svom dušom, svom svešću, svom voljom ušao u greh, i ostaje svesno i dobrovoljno u njemu; neće da ga se odrekne, da ga omrzne. To je već ona „druga smrt“, iz koje se ne vaskrsava. Takvome čoveku Bog ne želi, niti hoće da nasilu nametne pokajanje. Ne želi, niti hoće, niti može jer je Bog – ljubav, i ljubavlju boguje, i živi, i postoji. Bog je iz ljubavi stvorio čoveka sa bogolikom slobodom. Kada bi nasilu nametnuo čoveku svoju volju, svoje Evanđelje, svoje spasenje, svoje carstvo, Sebe, On bi uništio čovekovu slobodnu volju. I čovek bi prestao biti čovek, i postao automat, mašina, robot. A Bog zato što je ljubav, ne bi mogao to učiniti, jer to nije u prirodi ljubavi. Učini li to, On bi prestao biti Ljubav. A prestajući biti ljubav, Bog bi prestao biti Bog. To je razlog što sveti Tajnoznalac savetuje da se ne treba moliti „za greh k smrti“. I na taj način nam daje uputstvo Božje o tome šta treba da molimo od Boga a šta ne.
 
5,17
 
„Svaka je nepravda greh – πᾶσα ἀδικία ἁμαρτία ἐστί -; i ima greh ne k smrti“. – Šta je nepravda možemo znati samo ako znamo šta je pravda. Rod ljudski nikad ne bi jasno, određeno i tačno znao šta je pravda, da se sama „pravda Božja“ nije javila u licu Bogočoveka Hrista. Tek smo u Njemu sagledali pravu, celcatu pravdu, i od Njega saznali šta je pravda. Šta je, dakle, pravda? – Bogočovek Hristos i Njegovo Evanđelje. A nepravda? – Sve što nije On, i što nije od Njega; sve što nije njegovo Evanđelje, i od njegovog Evanđelja. Zato je vera u Hrista – „služba pravde“ (2. Kor. 3,9) i služba pravdi. Ko ne služi Njemu, služi nepravdi. Kao što je svaka nepravda greh, tako je i svaki greh nepravda. Nepravednik je obavezno grešnik; i obratno: grešnik je obavezno nepravednik. Samo život po Evanđelju Hristovom preobražava nepravednika u pravednika; jedino sa Hristom i u Hristu čovek postaje i sam „pravda Božja“ (2. Kor. 5,21). Samo koji je verom „rođen od Njega“ – „tvori pravdu“ (1. Jn. 2,29), a „koji tvori pravdu pravednik je, kao što je On pravedan“ (1. Jn. 3,7).
 
5,18
 
„Znamo, blagovesti sveti Bogoslov, da ni jedan koji je rođen od Boga ne greši – οὐχ ἁμαρτάνει, nego koji je rođen od Boga čuva se, i nečastivi se ne dohvata do njega – ὁ πονηρὸς οὐχ ἅπτεται αὐτοῦ“. Svete božanske sile izlivaju se u hrišćane, koji su, svetim tajnama i svetim vrlinama, rođeni od Boga, te se čuvaju greha i ne greše. „I nečastivi se ne dohvata do njih“, jer se on dohvata čoveka samo grehom, i zahvata čoveka grehom, i ulazi u čoveka grehom, i porobljava čoveka grehom. Jer je greh sila koja se luči iz nečastivog, iz zlog; zato je i zla, i đavolska, i nečastiva. Kroz svaki greh đavo prokrijumčari pomalo od sebe, od duha svog, i unese u čoveka. Zato je hrišćanin uvek na oprezi od greha: „Čuva se“. Čuvajući se greha, on se čuva izvidnice, za kojom nastupa sam vojskovođa zla sa svim svojim crnim armijama. Kako „se čuva“? – Čuva se evanđelskim vrlinama, živeći u njima danonoćno. Jer samo tako može sačuvati sebe od pogibije u strašnom i neprekidnom ratovanju svom „sa poglavarima, i vlastima, i upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima zla ispod neba“ (Ef. 6,12). Svi ovi vojnici i vojskovođe zla beže od svetlih božanskih vrlina; i „nečastivi se ne dohvata“ Hristova vojina. „Ne greši“ onaj „koji je rođen od Boga“ i koji „se čuva“. Jedno je od Boga, a drugo od njega. Rođenje od Boga je dar Božji, ali u njemu on ostaje samo čuvajući se od greha življenjem u svetinjama svetih tajni i svetih vrlina.
 
5,19
 
„Znamo da smo od Boga, i sav svet leži u zlu – ὁ κόσμος ὅλος ἐν τῷ πονηρῷ κεῖται„.„Znamo da smo od Boga“, to je permanentno saznanje hrišćana. Sve što nas čini hršćanima, a to znači pravim ljudima, od Boga je. Po svemu mi smo poreklom od Boga. Hrišćani znaju otkuda dolaze, gde se nalaze, i kuda odlaze. Oni jedini znaju pravi put ljudskoga bića od početka do kraja. Znajući da su od Boga, oni i žive Bogom i radi Boga, i tako žive Večnim i radi Večnoga, žive večnim životom. Pošgo je u njima sve od Boga, oni jasno raspoznaju i vide granične linije između onoga što je Božje i što nije Božje: između dobra i zla, pravde i nepravde, istine i laži, života i smrti, Boga i đavola. Zato što im je i vid i saznanje od Boga, oni i vide i znaju da „sav svet leži u zlu“. „Leži“, jer su ga gresi obarili, a on ne želi niti hoće da ustane. I u takvom svetu hrišćani žive, ali žive svetim silama onoga sveta, čuvajući se od zla i greha. „Sav svet u zlu leži“: sav je potopljen u zlo, prožet zlom, poplavljen zlom. A taj svet sačinjavaju ljudi, dobrovoljno potčinjeni gresima i porocima. Podvig, anđelski podvig hrišćana sastoji se u tome što oni žive u svetu koji „sav u zlu leži“, to znači: u paklu, nadvlađuju zlo sveta i ne daje da ih pretvori u đavole. Još nešto: pod svetom se ovde razume i tvorevina Božja: zemlja, ljudi i sve što je na zemlji. Sav taj bogozdani svet preplavljen je zlom, oboren zlom, u kome leži kao težak bolesnik. To je najveća muka za tvorevinu Božju; to je ono zbog čega ona neprestano „uzdiše i tuži“ (Rim. 8,21), čekajući „da se jave sinovi Božji“, koji će je osloboditi od robovanja grehu, zlu, propadljivosti, smrti, đavolu (Rim. 8,19-20). A „sinovi Božji“ su hrišćani; oni su Bogom oslobodili sebe zla i greha, i svim se silama trude da i svet oslobode zla i greha u kojima on leži i kojima robuje.
 
5,20-21
 
„I znamo da Sin Božji dođe, i dao nam je razum – διάνοιαν – da poznamo Boga istinoga; i mi smo u istinitom Sinu njegovom Isusu Hristu. Ovo je istiniti Bog i život večni – ὁ ἀληθινὸς Θεὸς καὶ ζωὴ αἰώνιος“. U ovom stihu sažeto celokupno Evanđelje svetog Bogoslova, i celokupno njegovo bogoslovlje. Sin Božji je došao, i dao nam je razum, te smo u Njemu poznali istinitog Boga; i dao nam je i sile, kojom smo postali Njegovi, kojom smo se nastanili u Njemu, te smo svim bićem unutra u Njemu: u istinitom Bogu, i kroza NJ u večnom životu. Jer je On i istiniti Bog i život večni. „Mi smo u Isusu Hristu“, to je pravi odgovor pravih hrišćana na pitanje: gde ste, gde se nalazite? Iako živimo u svetu koji „sav u zlu leži“„mi smo u Isusu Hristu“: u istinitom Bogu i večnom životu. Da nam istiniti Bog nije dao „razum“, mi ne bismo poznali pravog Boga, zauvek bismo ostali neznabošci. Jer samo je Bogočovek Hristos – istiniti Bog. Ko to ne vidi i ne ispoveda – neznabožac je, jer ne zna istinitog Boga. A priznaje li ma koga drugog ili ma šta drugo za boga, opet je neznabožac, jer ne poznaje jedino istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista. A da je On – istiniti Bog pokazao je i dokazao time što ne samo ima večni život nego je On sam život večni, i daje ga svima koji veruju u Njega. Po tome se poznaje istiniti Bog, što je Sam život večni i daje ga svima svojim sledbenicima. To je najsigurnije merilo za razlikovanje istinitog Boga od lažnih bogova. Lažan je svaki bog koji ne može ljudima da da i osigura život večni. A to ne može niko ko nije u stanju da pobedi smrt. Bogočovek je jedini pobedio smrt vaskrsenjem. Zato je On – istiniti Bog i život večni. Sve je drugo – nebog i lažni bog. Priznavanje, ispovedanje, propovedanje ma kog drugog boga sem Hrista nije drugo do neznaboštvo, idolopoklonstvo. Da, idolopoklonstvo. Jer je svako idolopoklonstvo ustvari neznaboštvo, jer klanjanje ma kom idolu i jeste neznaboštvo. U idolopoklonstvo spada sve: od najgrubljeg fetišizma do najtananijeg simbolizma. Idolopoklonstvo je klanjati se kao Bogu ne samo: kamenju, drveću, životinjama, planetama, kipovima, nego i ljudima, i herojima, i genijima, i pronalascima, i idejama, i strastima, i kulturi, i civilizaciji, i nauci, i filosofiji, i umetnosti, ili ma čemu što sobom hoće da zameni istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista. Stoga sveti Gromovnik novozavetne istine i završava svoju čudesnu blagovest rečima: „Dečice! čuvajte se od idola“ – φυλάξατε ἑαυτοὺς ἀπὸ τῶν εἰδώλων: čuvajte se od idolopoklonstva, čuvajte se od neznaboštva. „Amin“.
 
Odanije Pashe
31. – V / 13. – VI – 1945.
Dučalović – Aks.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *