NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 
I Jovanova 4,1-21
 
1. Jn. 4,1-21: 1 Ljubljeni, ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet. 2 Po ovome raspoznavajte Duha Božijeg: Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je; 3 A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svijetu. 4 Vi ste od Boga, dječice, i pobijedili ste ih, jer je veći Onaj koji je u vama negoli koji je u svijetu. 5 Oni su od svijeta, zato govore od svijeta, i svijet ih sluša. 6 Mi smo od Boga; koji poznaje Boga sluša nas, koji nije od Boga ne sluša nas. Po ovome poznajemo duha istine i duha obmane. 7 Ljubljeni, ljubimo jedni druge; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ljubi od Boga je rođen, i poznaje Boga. 8 Koji ne ljubi ne poznade Boga; jer Bog je ljubav. 9 U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svijet da živimo Njime. 10 U tome je ljubav, ne što mi zavoljesmo Boga, nego što On zavolje nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grijehe naše. 11 Ljubljeni, kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge. 12 Boga niko nikada nije vidio; ako ljubimo jedni druge, Bog u nama prebiva, i ljubav je njegova savršena u nama. 13 Po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha svojega. 14 I mi smo vidjeli i svjedočimo da je Otac poslao Sina – Spasitelja svijeta. 15 Koji prizna da je Isus Sin Božiji, Bog u njemu prebiva i on u Bogu. 16 I mi smo poznali i povjerovali ljubav koju Bog ima prema nama. Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu. 17 Time se ljubav pokazala savršenom u nama, da bismo imali smjelosti na Dan suda; jer kao što je On, i mi smo u ovome svijetu. 18 U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi. 19 Mi ljubimo njega, jer On prvi zavoli nas. 20 Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio? 21 I ovu zapovijest imamo od njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svojega.
 
4,1-3
 
Šta je duh? Suštinu duha ne znamo, ali njegove projave znamo i na oonovu njih zaključujemo: duh je bestelesno biće, ličnost koja raspolaže razumom i slobodom; i kao ličnost postupa i projavljuje se. Suštinu duha isto tako malo znamo kao i suštinu materije. One su obavijene neprozirnim velom tajanstvenosti. Nema sumnje, i suština duha i suština materije kazuju sebe delimično, donekle, preko svojih projava. Čovek je duhotelasno biće. Ali, iako duh sačinjava ono što je bitno u čoveku, ipak ni sam čovek ne zna suštinu svoga duha. On njime misli, oseća, živi, gleda, čuje, pa ipak ne zna šta je suština duha. Ne zna njegovu građu, od čega je. Duhom saznaje i sebe i svet oko sebe, a ne zna suštinu saznanja, od čega je, od kakve građe. Na takvoj je tajanstvenosti sagrađeno ljudsko biće. Na osnovu svoga duha čovek zaključuje i o postojanju drugih duhova, i na osnovu njihovih projava. Različni su duhovi, jer su različne i projave njihove. Tek od silaska Svetova Duha na dan sv. Pedesetnice ljudima je konkretno pokazan Duh Božji, šta je i kakav je. I na taj način prvi put im data mogućnost i merilo za pravilnu orijentaciju u svetu duhovnog. Od sv. Pedesetnice mi znamo šta je Duh Božji. Znajući to, mi u isto vreme znamo i šta nije Duh Božji: sve što nije kao On, što ne liči na Njega već ima suprotne osobine, taj duh nije od Boga. To je najsigurnije merilo. Duh Božji, Duh Sveti sav je u svedočenju da je Isus – Sin Božji, Bog i Gospod, Spasitelj sveta. Sva njegova delatnost u svetu svodi se na to svedočanstvo: da je Isus – Bogočovek. Duh Sveti to svedoči svima svojim projavama, delima, čudesima, blagodatnim silama. I to u Crkvi preko duhonosnih ljudi. Naročito preko svetosti njihovog života.
 
4,1
 
Naš zemaljski svet je obitalište duhova, raznovrsnih i mnogih. Za hrišćansko saznanje on je prosto probalište, kušalište duhova. I vrlo je teško snaći se. Jer razlikovanje duhova u isto vreme je i dar Svetoga Duha i podvig čovekov. To je čitava nauka. Duh Sveti daje čoveku dar „da razlikuje duhove – διακρίσεις πνευμάτων“ (1. Kor. 12,10). I to daje ga za veru i ostale vrline, koje sačinjavaju jedan nedeljiv evanđelski podvig. Taj podvig je istovremeno i delo blagodati Božje i delo slobodnog truda čovekovog. Dugo se čovek obučava i vežba u razlikovanju duhova; postepeno se usavršava; i samo savršeni imaju dar za razlikovanje duhova, za sasvim jasno orijentisanje, za sasvim jasno znanje i sagledanje dobra i zla u njihovoj suštini. Zato duhonosni Apostol i blagovesti: „Savršenih je tvrda hrana, koji imaju osećanja – τὰ αἰσθητήρια (= čula, čuvstva) dugim vežbanjem obučena – γεγυμνασμένα (= izvežbana) za razlikovanje – πρὸς διάκρισιν – i dobra i zla“ (Jevr. 5,14). Znači: sposobnost za razlikovanje dobra i zla, dobrih i zlih duhova se stiče duhovnim vežbanjem, duhovnom „gimnastikom“, duhovnim podvigom. To je pre svega blagodatna praksa, kojom se postiže blagodatna mudrost koja jedina i ume da se pravilno snađe u čovečanskom svetu duhova, i da tačno razlikuje duhove jesu li od Boga ili nisu. Zato sveti Bogoslov sa mnogo ljubavi i brige savetuje hrišćanima: „Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego kušajte duhove – δοκιμάζετε τὰ πνεύματα (probajte duhove) jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet“. – Blatodatnim podvizima izvežbana čula, i spoljašnja i unutrašnja, mogu sa sigurnošću odrediti je li neki duh od Boga ili nije. Τὰ αἰσθητήρια[1] se vežbaju pomoću svih blagodatnih evanđelskih vrlina; molitvom, da bi sva čula postala omolitvljena (omolitvljeno oko); ljubavlju, da bi sva bila oljubotvorena; milostivošću, da bi sva bila omilostivljena, itd. Neizvežbana, neoblagodaćena čula lako zavedu i sablazne lažni proroci.
 
4,2-3
 
Ustvari, svi se duhovi svode na dve vrste: na one od Boga i one od đavola. Od Boga su oni koji priznaju, ispovedaju da je Isus – ovaploćeni Bog Logos, Gospod i Spasitelj; a od đavola su oni ,koji to ne priznaju. Đavolova je filosofija sva u ovome: ne priznati Boga u svetu: ne priznati njegovo prisustvo u svetu; ne priznati njegovo ovaploćenje u svetu; tvrditi i propovedati: nema Boga ni u svetu, ni u čoveku; nema Boga ni u Bogočoveku; besmislica je verovati da se Bog ovaplotio u čoveka, i da može živeti u čoveku; čovek je sav bez Boga, biće u kome nema Boga, niti išta Božje, išta božansko, besmrtno, večno; čovek je sav prolazan, sav smrtan; po svemu on pripada životinjskom svetu, i gotovo se ni po čemu ne razlikuje od njih, zato je i prirodno da živi kao životinje, koje su mu jedini zakoniti pretci i prapretci a i prirodna sabraća. Takva je ustvari filosofija Antihrista, koji po svaku cenu hoće da zameni Hrista, da zauzme njegovo mesto u svetu i u čoveku. Sveti Bogoslov jasno pokazuje tu istinu: „Po ovome poznajte Duha Božjega, i duha lažnoga: svaki duh koji priznaje – ὁμολογεῖ (= ispoveda) da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je. A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga: i ovaj je antihristov, za koga čuste da će doći, i sad je već na svetu – ἐν τῷ κόσμῳ“. „Svaki duh“: duh može biti ličnost, ili učenje, ili ideja, ili misao. Svako učenje, svaka ideja, svaka misao koja ne priznaje da je Isus – Bog i Spasitelj, ovaploćeni Bog, Bogočovek, – vodi poreklo od antihrista, antihristovska je. A takvih je i ličnosti, i učenja, i ideja bilo od same pojave Hristove u svetu, zato sveti Tajnovidac i veli za Antihrista: „i sad je već u svetu“. Svaki čovek, svaka ideja u svetu koja odriče Crkvu Hristovu od antihrista je. Svake antihrišćanske ideologije tvorac je antihrist, posredno ili neposredno. Ustvari, sve se ideologije mogu svesti na dve vrste: one za Hrista i one za antihrista. Čovek je u ovom svetu da reši jedan problem ustvari: da li je za Hrista ili protiv Hrista? I svaki čovek, hteo ili ne, samo taj problem i rešava. On je ili Hristoljubac ili Hristoborac, – trećega nema. Hristopoklonik ili Hristonenavidnik.
 
4,4
 
Ovaj je svet bojište na kome se stalno bije boj za Hrista i protiv Hrista, ratište na kome se stalno ratuje za Hrista i protiv Hrista. Oni koji su „od Boga“ bore se za Hrista, i nadvlađuju one što su protiv Hrista, nadvlađuju ih Hristom Bogom koji je u njima. A On je u našim čovečanskim svetovima jedini Pobeditelj greha, smrti i đavola, i svega šgo je od njih i radi za njih, pa bila to nauka, ili kultura, ili religija, ili umetnost, ili filosofija, ili koja druga delatnost ljudska. Roblje antihrišćanskih (a to je uvek antihristovskih) ideja je raznovrsno i mnogobrojno, i ono se svim sredstvima bori protiv Hrista. Zaista, „naš rat nije sa krvlju i sa telom, nego s poglavarima i vlastima i upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima zla ipod neba“ (Ef. 6,12). Oružje našeg vojevanja su evanđelske vrline: trpljenje, ljubav prema neprijateljima, molitva, post, istina, pravda, dobrota, krotost, smernost i dr. (sr. Ef. 6,13-18). Vojujući tim oružjem mi uvek odnosimo pobedu pomoću Gospoda Hrista koji nas ljubi (Rim. 8,37). Stoga sveti Bogoslov blagovesti: „Vi ste od Boga – ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐστε -, dečice, i nadvladaste – νενικήκατε – ih (= pobediste ih), jer je veći koji je u vama nego li koji je u svetu“.
 
4,5
 
„Oni su od sveta – ἐκ τοῦ κόσμου εἰσί: zato govore od sveta, i svet ih sluša“. Znamo im poreklo: od sveta su i duhom i učenjem, i vascelim bićem svojim i delatnostima svojim. Sve što je njihovo – zaudara na svet, miriše na zemlju. Sve što živi u svetu oni izvode „od sveta“; sve što postoji u svetu oni izvode iz stihija sveta: i bilje, i životinje, i ljude, i duh, i telo, i misao, i osećanje, i htenje. Odakle je čovek? „od sveta“, od stihija sveta, „od prirode“. A ostala bića? – sva su „od prirode“, od sveta. A duh čovekov, a misao, a svest, a savest? – opet „od prirode“, od zemlje, od materije: sve se to luči iz raznih stihija sveta, iz njihovih kombinacija, relacija, asocijacija. Sve što govore „govore od sveta“, uronjevi u svet i porobljeni svetom; sve im zaudara na ilovaču, na zemlju, na zemaljskost, prolaznost. „I svet ih sluša“, jer mu govore ono što mu godi, što ga ne zamara, ne plaši ni dubinama ni visinama ni beskrajnostima. Misli su im uske kao svet, plitke kao svet, kratke kao svet, ograničene kao svet, zato su i lako shvatljive. U svemu ovome svet se zamišlja kao nešto van Boga, bez Boga; kao nešto u čemu nema Boga, i čemu ne treba Bog; kao nešto što je protiv Boga.
 
4,6
 
A mi hrišćani, odakle smo mi? „Mi smo od Boga – ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐσμεν -; koji poznaje Boga – ὁ γινώσκων τὸν Θεὸν – sluša nas, a koji nije od Boga ne sluša nas. Po ovome poznajemo duha istine i duha prevare – τὸ πνεῦμα τῆς πλάνης. „Mi smo od Boga“ bogolikom dušom; a svetim krštenjem „mi smo od Boga“ ponovo rođeni, svim bićem rođeni. Ili tačnije: mi se neprestano rađamo od Boga. Verujemo li, volimo li, molimo li se, postimo li, tvorimo li ma koji evanđelski podvig, mi se kroz svaki rađamo od Boga, postajemo Božji: izvodimo iz Boga sve misli svoje, svu dušu svoju, sve srce svoje, svu snagu svoju, sav život svoj. I zaista s pravom tvrditi: „Mi smo od Boga“. Živeći u svetim tajnama i u svetim vrlinama mi ustvari živimo u Bogu: „jer u Njemu živimo, i mičemo se, i jesmo“ (D. A. 17,28). Stoga i smelo tvrdimo: „Mi smo od Boga“. Sve što imamo -Božje je: i duh, i duša, i srce, i telo, i imanje, i učenje, i misli, i dela, i život, i postojanje. Otuda, koji poznaje istinitog Boga „sluša nas“, jer se slično poznaje sličnim. Koji god duh ne sluša Boga, ne priznaje Boga, ni bogonosce, nije od Boga, nije od Istine, nego je duh prevare. Duh prevare vara ljude učeći ih lažno o poreklu sveta i čoveka, o smislu života i smrti, o dobru i zlu, uopšte o svemu i svačemu. „Kad laž govori, svoje govori“ (Jn. 8,44), i slušaju ga svi koji vole laž. A osnovna je laž „oca laži“ da Hristos nije Bog. A iz nje se izvodi druga glavna laž: nema Boga. Od ovih dveju laži izrojile su se sve ostale laži u svima svetovima: „Duh prevare“ je sav satkan od njih.
 
4,7-8
 
„Mi smo od Boga“, – na koji načim? – Ljubavlju. Jer ljubav i jeste božanska moralna sila koja nas rađa od Boga, usinjuje Bogu, obožuje, čini Božjima. „Bog je ljubav“, zato je ljubav bogotvorna moralna sila, obožujuća sila. Prožme li čovekovo biće, ljubav ga prožme božanskim silama, koje čoveka preporađaju, preobražavaju u novo biće, u novu dušu, u novo srce, u nov razum, u nov život. U njega su onda i sve misli od Boga, i sva osećanja, i sva dela. I on zna Boga na jedan novi način: najstvarniji i najubedljiviji. Samo to stvarno, organsko jedinstvo sa Bogom, koje se postiže rađanjem od Boga ljubavlju, daje istinsko poznanje o Bogu. Ne rodi li se čovek ljubavlju od Boga, on i ne može poznati Boga. Ne poznaje li pak čovek Boga, on Ga obično i ne priznaje. Pošto je Bog ljubav, to nas ljubav veže i duhovno približava, sjedinjuje sa svima Božjim stvorenjima, najpre sa ljudima. Koji ljubi braću, ima Boga, zna Boga, jer je rođen od Boga. Koji ne ljubi braću, nema Boga, ne zna Boga, ne vidi božanska, bogolika bića u ljudima, jer nije rođen od Boga. Sveti Bogoslov blagovesti: „Ljubljeni, da ljubimo jedan drugoga; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav – ὁ ἀγαπῶν (= koji ljubi, koji voli) od Boga je rođen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi – ὁ μὴ ἀγαπῶν – ne pozna Boga – οὐκ ἔγνω τὸν Θεόν -; jer je Bog ljubav – ὁ Θεὸς ἀγάπη ἐστίν“. Od ljubavi je i čovekovo bogorođenje i njegovo bogopoznanje. Bez ljubavi niti se čovek rađa od Boga, niti zna Boga: neznabožac je, bezbožnik je.
 
4,9
 
„U tome se pokaza ljubav Božja k nama što Bog Sina svog Jedinorodnog posla na svet da živimo kroza NJ – ἵνα ζήσωμεν δι’ Αὐτοῦ“. Zaista se ljubav Božja prema ljudima nije mogla ničim bolje ispoljiti nego time: poslati u svet Boga Logosa da bi ljudi živeli Njime. Božji život ovaploćenjem Logosa postao je naš, ljudski život; Logos je postao čovek, da bi čoveku dao život Božji, naučio ga tome životu i dao mu sile da može ostvarivati taj život u zemaljskim i čovečanskim uslovima. Šta je božanski život? – Život Isusa Hrista na zemlji. U čemu se sastoji taj božanaki život? – U življenju božanskom Istinom, božanskom Ljubavlju, božanskom Pravdom, božanskom Svetošću, i ostalim božanskim osobinama. Sve te božanske životne sile Bogočovek je preneo u naš čovečanski svet i pretvorio ih u naš ljudski život. On je ušao u naš život, uneo u njega sile božanskog života, i tako naš ljudski život pretvorio u bogoživot. Bog Logos je postao Bogočovek, da bi naš život učinio bogoživotom. U tome je sva tajna; u tome sva ljubav Božja prema nama ljudima. Tako je Bogočovek na najsavršeniji način rešio problem života ljudskog. Ljudi su radi takvog bogoživota i sazdani bogolikima. Da su ljudi živeli silama bogolikosti i bogočežnjivosti, oni bi sve više i sve potpunije ostvarivali bogoživot, i tako zanavek ostali u raju. Jer raj nije drugo do život u Bogu, življenje Bogom: bogoživot. Čim je čovek uneo greh u sebe, u svoj život, on je počeo pretvarati svoj život u đavoživot. Jer živeti grehom znači živeti đavolom, jer đavo i živi samo grehom. Hoćeš da saznaš čime živi đavo? – Čini greh i – saznaćeš. Jer je u grehu sva tajna njegovog života. Đavo je sav u grehu, i nimalo ga nema van greha. A gde je đavo, tu je i pakao. Pakao i nije drugo do življenje u gresima. Ustvari, bogoživot i đavoživot, bogoljublje i đavoljublje, su jedina dva načina ljudskog života na zemlji i u ostalim svetovima, jedine dve kategorije ljudskog postojanja u ma kome svetu. To su dve večne determinante ljudskog bića; čovek nikako ne može van njih. Kada bi ih se mogao osloboditi, on bi prestao biti ljudsko biće.
„Da živimo kroza NJ“, „da živimo Njime“ = Hristom: δι’ Αὐτοῦ. A mi živimo Njime, kada? – Kada živimo njegovom Istinom, njegovom Ljubavlju, njegovom Pravdom, njegovom Dobrotom; jednom rečju: kada živimo njegovim Evanđeljem, njegovom Crkvom. Jer je ne samo njegovo Evanđelje u Crkvi, već i On sam, čudesni Bogočovek, sa svima svojim savršenstvima, i svima svojim svetim silama i vrlinama. I još je nešto više posredi: Crkva je večnoživo Telo Bogočoveka Hrista, večnoživi organizam njegov, a članovi Crkve su molekuli i ćelijice tog organizma, i svi žive Njime – Bogočovekom, žive od Njega i kroz Njega. Otuda se velika blagovest sv. Voanergesa: „da živimo Njime“ – stalno ostvaruje u Crkvi, u svima njenim članovima, od početka pa do danas: jer svi oni žive Njime i kroz Njega; to je jedan neprekidni proces bogoživota. U njega se ulazi svetim tajnama; u njemu se zanavek ostaje svetim vrlinama. Jer Crkva i nije drugo do Bogočovek – produžen kroza sve vekove, a u Njemu – bogoživot.
 
4,10
 
„U ovome je ljubav: ne da mi pokazasmo ljubav k Bogu, nego da On pokaza ljubav k nama – ἠγάπησεν ἡμᾶς, i posla Sina svog – umilostivljenje za grehe naše – ἱλασμὸν περὶ τῶν ἁμαρτιῶν ἡμῶν“. – Ne bi bilo ništa naročito da smo mi, grešni i poročni ljudi, pokazali najpre ljubav prema Bogu, koji nam očigledno stalno čini bezbrojna dobročinstva. Jer ljubav prema neumornom i sveizdašnom Dobrotvoru naša je prva dužnost. Ali ni to nismo učinili, jer su nas gresi učinili neprijateljima Božjim i ogorčili na sve što je Božje. Greh je neprijateljstvo prema Bogu. I još: greh je mržnja prema Bogu. Poneseni greholjubljem, ljudi ljube grehe i slasti njihove, a mrze Boga i svetinje njegove. Koji voli greh, ne može voleti Boga, jer greh je po prirodi svojoj protivbožja sila, bogoprotivna i bogoborna. Potčinjavajući sebe gresima dobrovoljno, ljudi unose u sebe silu koja stalno ratuje sa Bogom, neprijateljstvuje protiv Boga, mrzi Boga. Sa vremenom ta sila toliko paralizuje dušu ljudsku, da ona ne oseća Boga, pa čak i ne priznaje Boga, i počne tvrditi kako nema Boga. Greholjublje uvek, na kraju krajeva, odvede bezbožništvu i bogoborstvu: odriče Boga i ratuje protiv Boga i svega Božjeg.
Ljubav Božja prema grešnim ljudima jeste najveće čudo milosrđa Bažjeg. Jer je samo ona mogla poslati Sina Božjeg u bogoborni svet ljudski, da spase ljude od greha svojim bezgranično čovekoljubivim podvigom. Celokupnom ličnošću svojom, Gospod Hristos pretstavlja i jeste jedino istinsko čovekoljublje, zbog čega se i naziva Jedinim Čovekoljupcem i Bogom čovekoljublja. Jer se ljubav u tome i sastoji: smilovati se na grešnika, a osuditi greh; spasti grešnika, a uništiti greh; odvojiti greh od čoveka, pa pomilovati čoveka a osuditi greh. U tome se sastoji jedino pravo čovekoljublje. Bogočovek je iz čovekoljublja svog sav ἱλασμὸν, umilostivljenje za grehe naše: sav milost, sav saučešće, sav sažaljenje. I pomoću toga, i radi toga – spasenje. On se smilovao na rod ljudski, kao što niko nikada nije mogao zamisliti. Jer je samo Bog čovekoljublja mogao izmisliti i ostvariti tako savršeni način spasenja ljudi od greha: Bogočovekom, njegovim životom od rođenja pa sve kroz krsnu smrt, vaskrsenje i vaznesenje spasti ljude od greha, smrti i đavola. To je zaista ljubav kojoj nema ravne; zaista čovekoljublje koje s pravom nosi to ime. To je zaista jedina stvarna milost prema ljudima. Zato je to i jedino umilostivljenje pred Bogom za grešni rod ljudski. Samo je beskrajno čovekoljubiva žrtva Hristova za grešni rod ljudski mogla umilostiviti Boga prema uporno i bezumno greholjubivom rodu ljudskom. Svojim bezgranično čovekoljubivim podvigom spasenja ljudi od greha, Bogočovek je postao i zauvek ostao „umilostivljenje za grehe naše“.
 
4,11
 
„Ljubljeni, kad je Bog tako pokazao ljubav k nama – ἠγάπησεν ἡμᾶς -, i mi smo dužni ljubiti jedan drugoga – ὀφείλομεν ἀλλήλους ἀγαπᾶν“. Obrazac ljubavi i čovekoljublja, i to savršeni i svesavršeni obrazac, jeste Gospod Hristos. Pošto smo mi doživeli, i neprestano doživljujemo tu ljubav Hristovu, koju ničim ne zaslužujemo, to smo dužni njome, iz nje i radi nje, ljubiti jedan drugoga. To je nova ljubav, i nova zapovest o ljubavi; nova, jer ljubi čoveka i u grehu njegovom; nova, jer miluje grešnika a osuđuje greh njegov; nova, jer ne ubija grešnika zbog greha, nego ubija greh a spasava grešnika. Zato što je ova Hristova ljubav tako savršena i tako spasonosna, ona je postala prvom dužnošću hrišćana: „Mi smo dužni ljubiti jedan drugoga“. Jer vršeći ovu dužnost mi produžavamo Bogočovekovo delo spasenja ljudi: spasavamo sebe i druge, ili tačnije: spasavamo sebe kroz druge. Spasenje, to je produženje Hristove ljubavi kroza sve ljude koji veruju u Njega. Spasavamo se od greha, smrti i đavola Hristovom ljubavlju, Hristovim čovekoljubljem.
 
4,12
 
„Boga niko nije video nikad; ako ljubimo jedan drugoga, Bog u nama obitava – ὁ Θεὸς ἐν ἡμῖν μένει -, i ljubav je njegova savršena u (τετελειωμένη) nama“. Ljubav nizvodi Boga u dušu, te /čo/vek[2] živi Njime, i na taj način vidi Boga, koji je inače nevidljiv. Bog je ljubavlju postao čovek, ovaplotio se, očovečio se. Tako i čovek: ljubavlju se obožuje, obogotvorava, postaje „bog po blagodati“. Nevidljivi Bog ljubavlju pastaje ovaplotljiv, vidljiv. Jer je božanska ljubav ovaplotiteljska sila: ona ljubećeg prenosi u ljubljenog, ovaploćuje ga u njemu: njihovi se životi stapaju u jedan život, njihove duše u jednu dušu, njihova srca u jedno srce. I oni osećaju sebe kao jedno, iako ostaju dve posebne ličnosti. To važi za sve članove Crkve: oni se međusobnom ljubavlju ovaploćuju jedan u drugome, jedan u svima, i svi u jednome; žive jedan u drugome: jedan u svima, i svi u jednome; isto tako i misle, i osećaju, i delaju zajednički, saborno, „sa svima svetima“ (Ef. 3,18). To je ono što je rečeno u Delima Apostolokim: „A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i sve im beše zajedničko“ (D. A. 4,32). – Doživljavanjem Hristove ljubavi, čovek useljuje Boga u dušu svoju, živi Njime, misli Njime, oseća Njime, dela Njime; jednom rečju: „Bog u njemu obitava“. Zato je Bog za njega najneposredniji doživljaj njegov, najneposrednija stvarnost, najočigledniji opit, najeksperimentalnije iskustvo. A kad Bog u čoveku obitava, On i ljubav čovekovu usavršava. Jer iz Njega se postepeno razliva po duši čovekovoj božanska ljubav, raste u sve savršeniju ljubav kroz ostale svete vrline, dok najzad ne oljubotvori celo biće njegovo. I ono onda ne zna za granicu ljubavi, jer „Bog je ljubav“, zato božanska ljubav i nema granica. Bog ljubavlju obitava u duši ljudskoj. Zato je ona i savršena.
 
4,13-15
 
„Po tome doznajemo da u njemu obitavamo (μένομεν), i On u nama, jer nam je dao od Duha svoga – ἐκ τοῦ Πνεύματος αὐτοῦ“. Opet neposredno iskustvo o Duhu Svetom. Ušavši sam u naš život, Bogočovek je uveo u njega i Duha Svetog. Spasitelj je na Tajnoj Večeri obećao svojim svetim Učenicima, a kroz njih i svima svojim sledbenicima da će Duh Sveti svedočiti za Njega (Jn. 15,26). I zaista, obećanje se ispunilo: Gospod Hristos daje Duha Svetog sledbenicima svojim, i On ih ispunjuje osećanjem, i saznanjem, i ubeđenjem: da je Hristos – Bogočovek i Spasitelj; da je svim bićem, i svim svetinjama svojim, i svim svetim silama svojim, ostao u Crkvi, boravi u njoj; i da mi, boraveći u Crkvi, boravimo u Njemu kroz svetinje njegove i svete sile njegove. Zato sveti Bogoslov blagovesti da je život u Hristu – život u Duhu Svetom, život u Svetoj i nerazdeljivoj Trojici. Duh Sveti nam daje duhovni vid, kojim vidimo da Bog Otac posla Sina da spase svet. Tako sva Sveta Trojica učestvuje u spasenju sveta. Ma kako pristupali Gospodu Hristu i njegovom domostroju spasenja, uvek se oseća i vidi da je On – Sin Božji, poslan od samog Boga Oca, da izvrši delo spasenja sveta. To su naročito osetili i videli očevici ovaploćenog Sina Božjeg, zbog čega i ovaj sveti očevidac izjavljuje: „I mi videsmo, i svedočimo da Otac posla Sina da spase svet – (= posla Sina – Spasitelja sveta)“. Gospod Hristos je u beskrajnom čovekoljublju svom izvršio spasenje sveta blagovoljenjem Oca i saradnjom Duha. Ali, to je delo ipak toliko njegovo lično delo, da mu je i ime Spasitelj – Σωτήρ, jer to znači Isus. Zato Isusom nije nazvan ni Bog Otac, ni Bog Duh Sveti. Očigledno je iz celokupnog domostroja spasenja, izvršenog Isusom, da je On zaista Sin Božji, zaista Drugo Lice Svete Trojice, zaista Bog Logos. Koji to uviđa, i to ispoveda – sav je u Bogu Spasitelju, i Bog u njemu. Jer ga to uviđanje oduševljava te radosno ispunjava sve zapovesti spasenja. A u zapovestima spasenja prisutan je svojim svetim svespasilačkim silama sam Bog Spasitelj. Stoga sveti Bogoslov blagovesti: „Koji god prizna – ὁμολογήσῃ (= ispovedi) da je Isus Sin Božji, Bog u njemu obitava (μένει), i on u Bogu“.
 
4,16
 
„I mi poznasmo i verovasmo ljubav koju Bog ima k nama“: poznasmo ljubav Božju kroz Spasitelja. Dotle, mi ustvari ni znali nismo šta je prava ljubav. Tek u Spasitelju smo saznali da je prava ljubav; u spasenju ljudi od greha, smrti i đavola. Do Njega su postojale priče i bajke o božanskoj ljubavi; ona je tek sa Njim ušla prvi put stvarno u naš zemaljski svet. Mi poznasmo božansku ljubav i poverovasmo u nju. Jer ušta bismo mi, kukavni zarobljenici smrti, greha i đavola, poverovali, i verovali, ako ne u Onoga koji nas spasava od te sverušilačke i sveubilačke trojedne sile: greha, smrti i đavola? Spasitelj nam je pokazao da je Bog ljubav; i da samo iz ljubavi i ljubavlju obitava u čoveku i spasava ga od smrti, greha i đavola, i tako daje sile čoveku da i on ljubavlju boravi u Bogu i doprinosi svome spasenju živeći iz ljubavi po Božjim zapovestima. Do pojave Bogočoveka Hrista, i spasenja sveta koje je On izvršio, nije se moglo pokazati ni dokazati da je Bog Ljubav. Ali sa Bogočovekom i kroz Bogočoveka to postaje najočiglednija istina, prva istina i prva stvarnost. Istina koju svaki može proveriti svojim ličnim iskustovom, ličnim opitom. Bog ljubavlju u čoveku obitava i ljubavlju ga spasava; tako i čovek ljubavlju u Bogu obitava i ljubavlju se spasava. Sveti Blagovesnik objavljuje najveću, no i najkonkretniju, blagovest novozavetnu: „Bog je ljubav, i koji obitava u ljubavi – ὁ μένων ἐν τῇ ἀγάπῃ -, u Bogu obitava – ἐν τῷ Θεῷ μένει – i Bog u njemu“.
 
4,17
 
„Time se ljubav u nama usavrši (τετελείωται ἡ ἀγάπη) da imamo slobodu na dan suda“. „Time“ što Bog u nama obitava, Bog koji je ljubav; i mi obitavajući u Bogu rastemo neprestano u ljubavi, usavršavamo se u njoj beskrajno i bezgranično. Kao svemoćna božanska sila, ljubav izgoni iz nas svaki greh, drži nas u svetom životu, bogoživotu, te nam to i daje slobodu da se ne plašimo sudnjeg dana. Da, mi smo u svetu zla i greha, ali se ne bojimo ni zla ni greha, jer Hristom Bogom živimo; On je taj koji u nama božanskom silom svojom pobeđuje svako zlo, savlađuje svaki greh. Nismo od sveta, ali živimo Hristom u svetu, i tako savlađujemo grehe svoje i zla svoja: „jer kao što je On i mi smo u svetu ovom“. Njegov život u ovom svetu obrazac je i ugled i primer za naš život u ovom svetu. Iako je ovo pisao daleko posle vaznesenja Spasiteljevag na nebo, sveti Bogoslov upotrebljava sadašnje vreme: „Kao što je On i mi smo u svetu ovom“. Time nam otkriva jednu veliku tajnu: Gospod Hristos je neprestano u ovom svetu Crkvom. Jer boraveći u njaj, On neprestano boravi u ovom svetu sa nama; savremanik je svakom članu Crkve zemaljske u toku svih vekova. Stoga svako pokolenje vernih može sa svetim Voanergesom reći: „Kao što je On i mi smo u svetu ovom“. U svetu ovom živimo Njime: „kao što je On“ u Istini, u Pravdi, u Ljubavi – i mi smo. Sve što je njegovo – naše je. Jer nam je On svega Sebe ostavio u Crkvi, i stalno nam daje Sebe, naročito kroz svetu tajnu Pričešća, i ostale svete tajne i svete vrline. Daje nam svega Sebe, te možemo živeti u ovom svetu na način na koji je On živeo: evanđelski, bogočovečanski. Osnovno je evanđelsko pravilo za sledbenike Hristove: „kao On = καθὼς ἐκεῖνός“ – tako i mi živimo; „kao On“ – tako i mi mislimo; „kao On“ – tako i mi osećamo; „kao On“ – tako i mi postupamo; „kao On“ – tagso i mi gledamo na ovaj svet i na sve svetove.
 
4,18
 
Kroz sve to vodi nas, i u svemu tome drži nas, božanska ljubav Hristova. Zato nema straha za nas: nas ne plaši ni smrt, ni greh, ni đavo, ni muke, ni patnje, ni stradanja. U Hristovoj ljubavi su prisutne sve božanske sile Hristove, – a šta je to što njih može uplašiti? da li smrt, ili greh, ili pakao, ili sve sile zla i pakla? Ta ljubav, uvek savršena, ako je u nama – izgoni svaki strah iz nas. Zato su hrišćani jedini istinski heroji u svetu, jedini neustrašivi pobednici na svima bojištima u svima svetovima. Samo je put kojim se ljubav Hristova usavršava u nama vrlo dugačak i težak. Jer taj put sačinjavaju sve evanđelske vrline: jer evanđelska ljubav raste, i živi, i usavršava se samo kroz ostale evanđelske vrline: molitvu, post, krotost, smirenost, trpljenje, nadu, veru i dr. To je put na kome biva i sustajanja i posrtanja, ali jedini put koji odvodi savršenoj ljubavi. Zato sv. Bogoslov blagavesti: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav – ἡ τελεία ἀγάπη – izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi – οὐ τετελείωται ἐν τῇ ἀγάπῃ“.
 
4,19
 
„Mi imamo ljubav k Njemu (ἀγαπῶμεν αὐτόν) u jer On najpre pokaza ljubav k nama (ἠγάπησεν ἡμᾶς). Eto odgovora na pitanje: zašto volimo Hrista? Volimo Ga, jer On najpre pokaza ljubav prema nama. Na koji način? – Što za nas i mesto nas pobedi smrt, greh i đavola, i darova nam besmrtnost i život večni. To i jaste jedina istinska ljubav; sve ostale ljubavi su istinske ukoliko su od nje, i ukoliko su kao ona. Naše hristoljublje je prirodni odgovor na Hristovo čovekoljublje. Nijedna ljubav na zemlji nije tako potpuno opravdana i zaslužena kao ljubav naša prema Hristu. Nema li čovek ljubavi za Hrista, zar je uopšte čovek? i zar je ostao čovek? To je znak da se u njemu sparušilo ono što je najvrednosnije, najuzvišenije, najčovečnije, ono što ga je činilo čovekom, te je degenerisao u neku nakazu, u neko čudovište, i sav se otisnuo u neku prokletost, u neku demonskost, u kojoj je sav pakao i sve smrti. Tako nam postaje jasna ona neobična reč velikog Apostola: „Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista – da bude proklet“ (1. Kor. 16,22). Jer van hristoluublja nema blagoslova za ljudsko biće, nema mira, nema radosti, nema Istine, nema Pravde, nema Besmrtnosti, nema Večnosti, nema raja, nema blaženstva.
 
4,20-21
 
Hristoljublje se grana u bratoljublje, u istinoljublje, u pravdoljublje, u dobrotoljublje, u svetoljublje, u miroljublje, u čistoljublje, u ljubav za sve što je božansko, u ljubav za sve što je besmrtno, u ljubav za sve što je večno. Sve su ove ljubavi božanske, svete i večne, jer im je koren – božanski, svet i večan. Koren: hristoljublje. Sve su one i prirodne i neophodne manifestacije hristoljublja. Njegove objektivacije, projekcije, realizacije. Njegova ovaploćenja i ostvarenja. Njegovi životi i načini postojanja. Nema li njih, nema hristoljublja. Nema li hristoljublja, nema ni istinskog bogoljublja ni istinskog čovekoljublja. Hristos je Bogočovak, i ljubav prema Njemu uvek je i ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku: bogoljublje i čovekoljublje. U hrišćanstvu: čovekoljublje je dokaz bogoljublja, a bogoljublje – dokaz čovekoljublja. Ljubav prema Bogu se prirodno projavljuje u ljubavi prema čoveku kao bogolikom biću; a to znači: kao božanskom bratu i večnom sabratu. Stoga sveti Bogoslav izuzetno ističe ovu blagovest: „Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svoga, laža je; jer koji ne ljubi brata svoga, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi? I ovu zapovest imamo od Njega: koji ljubi Boga da ljubi i brata svoga“. Samo osećan Bogom, gledan iz Boga, čovek je čoveku božanski brat, besmrtni sabrat. A tako oseća, i tako gleda i vidi ljude samo čovek koji je u Hristu Bogu, u njegovoj božanskoj ljubavi.
 


 
NAPOMENE:

  1. osećanja, čula, čuvstva (Zor. A. St.).
  2. štamparska greška, ispravljeno po smislu (Zor. A. St.).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *