ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА
I Јованова 4,1-21
1. Јн. 4,1-21: 1 Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет. 2 По овоме распознавајте Духа Божијег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; 3 А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету. 4 Ви сте од Бога, дјечице, и побиједили сте их, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету. 5 Они су од свијета, зато говоре од свијета, и свијет их слуша. 6 Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, који није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа обмане. 7 Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. 8 Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. 9 У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. 10 У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. 11 Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. 12 Бога нико никада није видио; ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. 13 По овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа својега. 14 И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина – Спаситеља свијета. 15 Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу. 16 И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. 17 Тиме се љубав показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету. 18 У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. 19 Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. 20 Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? 21 И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега.
4,1-3
Шта је дух? Суштину духа не знамо, али његове пројаве знамо и на оонову њих закључујемо: дух је бестелесно биће, личност која располаже разумом и слободом; и као личност поступа и пројављује се. Суштину духа исто тако мало знамо као и суштину материје. Оне су обавијене непрозирним велом тајанствености. Нема сумње, и суштина духа и суштина материје казују себе делимично, донекле, преко својих пројава. Човек је духотеласно биће. Али, иако дух сачињава оно што је битно у човеку, ипак ни сам човек не зна суштину свога духа. Он њиме мисли, осећа, живи, гледа, чује, па ипак не зна шта је суштина духа. Не зна његову грађу, од чега је. Духом сазнаје и себе и свет око себе, а не зна суштину сазнања, од чега је, од какве грађе. На таквој је тајанствености саграђено људско биће. На основу свога духа човек закључује и о постојању других духова, и на основу њихових пројава. Различни су духови, јер су различне и пројаве њихове. Тек од силаска Светова Духа на дан св. Педесетнице људима је конкретно показан Дух Божји, шта је и какав је. И на тај начин први пут им дата могућност и мерило за правилну оријентацију у свету духовног. Од св. Педесетнице ми знамо шта је Дух Божји. Знајући то, ми у исто време знамо и шта није Дух Божји: све што није као Он, што не личи на Њега већ има супротне особине, тај дух није од Бога. То је најсигурније мерило. Дух Божји, Дух Свети сав је у сведочењу да је Исус – Син Божји, Бог и Господ, Спаситељ света. Сва његова делатност у свету своди се на то сведочанство: да је Исус – Богочовек. Дух Свети то сведочи свима својим пројавама, делима, чудесима, благодатним силама. И то у Цркви преко духоносних људи. Нарочито преко светости њиховог живота.
4,1
Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За хришћанско сазнање он је просто пробалиште, кушалиште духова. И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова у исто време је и дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава наука. Дух Свети даје човеку дар “да разликује духове – διακρίσεις πνευμάτων” (1. Кор. 12,10). И то даје га за веру и остале врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено и дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Дуго се човек обучава и вежба у разликовању духова; постепено се усавршава; и само савршени имају дар за разликовање духова, за сасвим јасно оријентисање, за сасвим јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини. Зато духоносни Апостол и благовести: “Савршених је тврда храна, који имају осећања – τὰ αἰσθητήρια (= чула, чувства) дугим вежбањем обучена – γεγυμνασμένα (= извежбана) за разликовање – πρὸς διάκρισιν – и добра и зла” (Јевр. 5,14). Значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова се стиче духовним вежбањем, духовном “гимнастиком”, духовним подвигом. То је пре свега благодатна пракса, којом се постиже благодатна мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису. Зато свети Богослов са много љубави и бриге саветује хришћанима: “Љубљени, не верујте свакоме духу, него кушајте духове – δοκιμάζετε τὰ πνεύματα (пробајте духове) јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свет”. – Блатодатним подвизима извежбана чула, и спољашња и унутрашња, могу са сигурношћу одредити је ли неки дух од Бога или није. Τὰ αἰσθητήρια[1] се вежбају помоћу свих благодатних еванђелских врлина; молитвом, да би сва чула постала омолитвљена (омолитвљено око); љубављу, да би сва била ољуботворена; милостивошћу, да би сва била омилостивљена, итд. Неизвежбана, необлагодаћена чула лако заведу и саблазне лажни пророци.
4,2-3
Уствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од ђавола. Од Бога су они који признају, исповедају да је Исус – оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они ,који то не признају. Ђаволова је философија сва у овоме: не признати Бога у свету: не признати његово присуство у свету; не признати његово оваплоћење у свету; тврдити и проповедати: нема Бога ни у свету, ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у човеку; човек је сав без Бога, биће у коме нема Бога, нити ишта Божје, ишта божанско, бесмртно, вечно; човек је сав пролазан, сав смртан; по свему он припада животињском свету, и готово се ни по чему не разликује од њих, зато је и природно да живи као животиње, које су му једини законити претци и прапретци а и природна сабраћа. Таква је уствари философија Антихриста, који по сваку цену хоће да замени Христа, да заузме његово место у свету и у човеку. Свети Богослов јасно показује ту истину: “По овоме познајте Духа Божјега, и духа лажнога: сваки дух који признаје – ὁμολογεῖ (= исповеда) да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету – ἐν τῷ κόσμῳ”. “Сваки дух”: дух може бити личност, или учење, или идеја, или мисао. Свако учење, свака идеја, свака мисао која не признаје да је Исус – Бог и Спаситељ, оваплоћени Бог, Богочовек, – води порекло од антихриста, антихристовска је. А таквих је и личности, и учења, и идеја било од саме појаве Христове у свету, зато свети Тајновидац и вели за Антихриста: “и сад је већ у свету”. Сваки човек, свака идеја у свету која одриче Цркву Христову од антихриста је. Сваке антихришћанске идеологије творац је антихрист, посредно или непосредно. Уствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне за Христа и оне за антихриста. Човек је у овом свету да реши један проблем уствари: да ли је за Христа или против Христа? И сваки човек, хтео или не, само тај проблем и решава. Он је или Христољубац или Христоборац, – трећега нема. Христопоклоник или Христоненавидник.
4,4
Овај је свет бојиште на коме се стално бије бој за Христа и против Христа, ратиште на коме се стално ратује за Христа и против Христа. Они који су “од Бога” боре се за Христа, и надвлађују оне што су против Христа, надвлађују их Христом Богом који је у њима. А Он је у нашим човечанским световима једини Победитељ греха, смрти и ђавола, и свега шго је од њих и ради за њих, па била то наука, или култура, или религија, или уметност, или философија, или која друга делатност људска. Робље антихришћанских (а то је увек антихристовских) идеја је разноврсно и многобројно, и оно се свим средствима бори против Христа. Заиста, “наш рат није са крвљу и са телом, него с поглаварима и властима и управитељима таме овога света, с духовима зла ипод неба” (Еф. 6,12). Оружје нашег војевања су еванђелске врлине: трпљење, љубав према непријатељима, молитва, пост, истина, правда, доброта, кротост, смерност и др. (ср. Еф. 6,13-18). Војујући тим оружјем ми увек односимо победу помоћу Господа Христа који нас љуби (Рим. 8,37). Стога свети Богослов благовести: “Ви сте од Бога – ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐστε -, дечице, и надвладасте – νενικήκατε – их (= победисте их), јер је већи који је у вама него ли који је у свету”.
4,5
“Они су од света – ἐκ τοῦ κόσμου εἰσί: зато говоре од света, и свет их слуша”. Знамо им порекло: од света су и духом и учењем, и васцелим бићем својим и делатностима својим. Све што је њихово – заудара на свет, мирише на земљу. Све што живи у свету они изводе “од света”; све што постоји у свету они изводе из стихија света: и биље, и животиње, и људе, и дух, и тело, и мисао, и осећање, и хтење. Одакле је човек? “од света”, од стихија света, “од природе”. А остала бића? – сва су “од природе”, од света. А дух човеков, а мисао, а свест, а савест? – опет “од природе”, од земље, од материје: све се то лучи из разних стихија света, из њихових комбинација, релација, асоцијација. Све што говоре “говоре од света”, уроњеви у свет и поробљени светом; све им заудара на иловачу, на земљу, на земаљскост, пролазност. “И свет их слуша”, јер му говоре оно што му годи, што га не замара, не плаши ни дубинама ни висинама ни бескрајностима. Мисли су им уске као свет, плитке као свет, кратке као свет, ограничене као свет, зато су и лако схватљиве. У свему овоме свет се замишља као нешто ван Бога, без Бога; као нешто у чему нема Бога, и чему не треба Бог; као нешто што је против Бога.
4,6
А ми хришћани, одакле смо ми? “Ми смо од Бога – ἐκ τοῦ Θεοῦ ἐσμεν -; који познаје Бога – ὁ γινώσκων τὸν Θεὸν – слуша нас, а који није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа преваре – τὸ πνεῦμα τῆς πλάνης. “Ми смо од Бога” боголиком душом; а светим крштењем “ми смо од Бога” поново рођени, свим бићем рођени. Или тачније: ми се непрестано рађамо од Бога. Верујемо ли, волимо ли, молимо ли се, постимо ли, творимо ли ма који еванђелски подвиг, ми се кроз сваки рађамо од Бога, постајемо Божји: изводимо из Бога све мисли своје, сву душу своју, све срце своје, сву снагу своју, сав живот свој. И заиста с правом тврдити: “Ми смо од Бога”. Живећи у светим тајнама и у светим врлинама ми уствари живимо у Богу: “јер у Њему живимо, и мичемо се, и јесмо” (Д. А. 17,28). Стога и смело тврдимо: “Ми смо од Бога”. Све што имамо -Божје је: и дух, и душа, и срце, и тело, и имање, и учење, и мисли, и дела, и живот, и постојање. Отуда, који познаје истинитог Бога “слуша нас”, јер се слично познаје сличним. Који год дух не слуша Бога, не признаје Бога, ни богоносце, није од Бога, није од Истине, него је дух преваре. Дух преваре вара људе учећи их лажно о пореклу света и човека, о смислу живота и смрти, о добру и злу, уопште о свему и свачему. “Кад лаж говори, своје говори” (Јн. 8,44), и слушају га сви који воле лаж. А основна је лаж “оца лажи” да Христос није Бог. А из ње се изводи друга главна лаж: нема Бога. Од ових двеју лажи изројиле су се све остале лажи у свима световима: “Дух преваре” је сав саткан од њих.
4,7-8
“Ми смо од Бога”, – на који начим? – Љубављу. Јер љубав и јесте божанска морална сила која нас рађа од Бога, усињује Богу, обожује, чини Божјима. “Бог је љубав”, зато је љубав боготворна морална сила, обожујућа сила. Прожме ли човеково биће, љубав га прожме божанским силама, које човека препорађају, преображавају у ново биће, у нову душу, у ново срце, у нов разум, у нов живот. У њега су онда и све мисли од Бога, и сва осећања, и сва дела. И он зна Бога на један нови начин: најстварнији и најубедљивији. Само то стварно, органско јединство са Богом, које се постиже рађањем од Бога љубављу, даје истинско познање о Богу. Не роди ли се човек љубављу од Бога, он и не може познати Бога. Не познаје ли пак човек Бога, он Га обично и не признаје. Пошто је Бог љубав, то нас љубав веже и духовно приближава, сједињује са свима Божјим створењима, најпре са људима. Који љуби браћу, има Бога, зна Бога, јер је рођен од Бога. Који не љуби браћу, нема Бога, не зна Бога, не види божанска, боголика бића у људима, јер није рођен од Бога. Свети Богослов благовести: “Љубљени, да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав – ὁ ἀγαπῶν (= који љуби, који воли) од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави – ὁ μὴ ἀγαπῶν – не позна Бога – οὐκ ἔγνω τὸν Θεόν -; јер је Бог љубав – ὁ Θεὸς ἀγάπη ἐστίν”. Од љубави је и човеково богорођење и његово богопознање. Без љубави нити се човек рађа од Бога, нити зна Бога: незнабожац је, безбожник је.
4,9
“У томе се показа љубав Божја к нама што Бог Сина свог Јединородног посла на свет да живимо кроза Њ – ἵνα ζήσωμεν δι’ Αὐτοῦ”. Заиста се љубав Божја према људима није могла ничим боље испољити него тиме: послати у свет Бога Логоса да би људи живели Њиме. Божји живот оваплоћењем Логоса постао је наш, људски живот; Логос је постао човек, да би човеку дао живот Божји, научио га томе животу и дао му силе да може остваривати тај живот у земаљским и човечанским условима. Шта је божански живот? – Живот Исуса Христа на земљи. У чему се састоји тај божанаки живот? – У живљењу божанском Истином, божанском Љубављу, божанском Правдом, божанском Светошћу, и осталим божанским особинама. Све те божанске животне силе Богочовек је пренео у наш човечански свет и претворио их у наш људски живот. Он је ушао у наш живот, унео у њега силе божанског живота, и тако наш људски живот претворио у богоживот. Бог Логос је постао Богочовек, да би наш живот учинио богоживотом. У томе је сва тајна; у томе сва љубав Божја према нама људима. Тако је Богочовек на најсавршенији начин решио проблем живота људског. Људи су ради таквог богоживота и саздани боголикима. Да су људи живели силама боголикости и богочежњивости, они би све више и све потпуније остваривали богоживот, и тако занавек остали у рају. Јер рај није друго до живот у Богу, живљење Богом: богоживот. Чим је човек унео грех у себе, у свој живот, он је почео претварати свој живот у ђавоживот. Јер живети грехом значи живети ђаволом, јер ђаво и живи само грехом. Хоћеш да сазнаш чиме живи ђаво? – Чини грех и – сазнаћеш. Јер је у греху сва тајна његовог живота. Ђаво је сав у греху, и нимало га нема ван греха. А где је ђаво, ту је и пакао. Пакао и није друго до живљење у гресима. Уствари, богоживот и ђавоживот, богољубље и ђавољубље, су једина два начина људског живота на земљи и у осталим световима, једине две категорије људског постојања у ма коме свету. То су две вечне детерминанте људског бића; човек никако не може ван њих. Када би их се могао ослободити, он би престао бити људско биће.
“Да живимо кроза Њ”, “да живимо Њиме” = Христом: δι’ Αὐτοῦ. А ми живимо Њиме, када? – Када живимо његовом Истином, његовом Љубављу, његовом Правдом, његовом Добротом; једном речју: када живимо његовим Еванђељем, његовом Црквом. Јер је не само његово Еванђеље у Цркви, већ и Он сам, чудесни Богочовек, са свима својим савршенствима, и свима својим светим силама и врлинама. И још је нешто више посреди: Црква је вечноживо Тело Богочовека Христа, вечноживи организам његов, а чланови Цркве су молекули и ћелијице тог организма, и сви живе Њиме – Богочовеком, живе од Њега и кроз Њега. Отуда се велика благовест св. Воанергеса: “да живимо Њиме” – стално остварује у Цркви, у свима њеним члановима, од почетка па до данас: јер сви они живе Њиме и кроз Њега; то је један непрекидни процес богоживота. У њега се улази светим тајнама; у њему се занавек остаје светим врлинама. Јер Црква и није друго до Богочовек – продужен кроза све векове, а у Њему – богоживот.
4,10
“У овоме је љубав: не да ми показасмо љубав к Богу, него да Он показа љубав к нама – ἠγάπησεν ἡμᾶς, и посла Сина свог – умилостивљење за грехе наше – ἱλασμὸν περὶ τῶν ἁμαρτιῶν ἡμῶν”. – Не би било ништа нарочито да смо ми, грешни и порочни људи, показали најпре љубав према Богу, који нам очигледно стално чини безбројна доброчинства. Јер љубав према неуморном и свеиздашном Добротвору наша је прва дужност. Али ни то нисмо учинили, јер су нас греси учинили непријатељима Божјим и огорчили на све што је Божје. Грех је непријатељство према Богу. И још: грех је мржња према Богу. Понесени грехољубљем, људи љубе грехе и сласти њихове, а мрзе Бога и светиње његове. Који воли грех, не може волети Бога, јер грех је по природи својој противбожја сила, богопротивна и богоборна. Потчињавајући себе гресима добровољно, људи уносе у себе силу која стално ратује са Богом, непријатељствује против Бога, мрзи Бога. Са временом та сила толико парализује душу људску, да она не осећа Бога, па чак и не признаје Бога, и почне тврдити како нема Бога. Грехољубље увек, на крају крајева, одведе безбожништву и богоборству: одриче Бога и ратује против Бога и свега Божјег.
Љубав Божја према грешним људима јесте највеће чудо милосрђа Бажјег. Јер је само она могла послати Сина Божјег у богоборни свет људски, да спасе људе од греха својим безгранично човекољубивим подвигом. Целокупном личношћу својом, Господ Христос претставља и јесте једино истинско човекољубље, због чега се и назива Јединим Човекољупцем и Богом човекољубља. Јер се љубав у томе и састоји: смиловати се на грешника, а осудити грех; спасти грешника, а уништити грех; одвојити грех од човека, па помиловати човека а осудити грех. У томе се састоји једино право човекољубље. Богочовек је из човекољубља свог сав ἱλασμὸν, умилостивљење за грехе наше: сав милост, сав саучешће, сав сажаљење. И помоћу тога, и ради тога – спасење. Он се смиловао на род људски, као што нико никада није могао замислити. Јер је само Бог човекољубља могао измислити и остварити тако савршени начин спасења људи од греха: Богочовеком, његовим животом од рођења па све кроз крсну смрт, васкрсење и вазнесење спасти људе од греха, смрти и ђавола. То је заиста љубав којој нема равне; заиста човекољубље које с правом носи то име. То је заиста једина стварна милост према људима. Зато је то и једино умилостивљење пред Богом за грешни род људски. Само је бескрајно човекољубива жртва Христова за грешни род људски могла умилостивити Бога према упорно и безумно грехољубивом роду људском. Својим безгранично човекољубивим подвигом спасења људи од греха, Богочовек је постао и заувек остао “умилостивљење за грехе наше”.
4,11
“Љубљени, кад је Бог тако показао љубав к нама – ἠγάπησεν ἡμᾶς -, и ми смо дужни љубити један другога – ὀφείλομεν ἀλλήλους ἀγαπᾶν”. Образац љубави и човекољубља, и то савршени и свесавршени образац, јесте Господ Христос. Пошто смо ми доживели, и непрестано доживљујемо ту љубав Христову, коју ничим не заслужујемо, то смо дужни њоме, из ње и ради ње, љубити један другога. То је нова љубав, и нова заповест о љубави; нова, јер љуби човека и у греху његовом; нова, јер милује грешника а осуђује грех његов; нова, јер не убија грешника због греха, него убија грех а спасава грешника. Зато што је ова Христова љубав тако савршена и тако спасоносна, она је постала првом дужношћу хришћана: “Ми смо дужни љубити један другога”. Јер вршећи ову дужност ми продужавамо Богочовеково дело спасења људи: спасавамо себе и друге, или тачније: спасавамо себе кроз друге. Спасење, то је продужење Христове љубави кроза све људе који верују у Њега. Спасавамо се од греха, смрти и ђавола Христовом љубављу, Христовим човекољубљем.
4,12
“Бога нико није видео никад; ако љубимо један другога, Бог у нама обитава – ὁ Θεὸς ἐν ἡμῖν μένει -, и љубав је његова савршена у (τετελειωμένη) нама”. Љубав низводи Бога у душу, те /чо/век[2] живи Њиме, и на тај начин види Бога, који је иначе невидљив. Бог је љубављу постао човек, оваплотио се, очовечио се. Тако и човек: љубављу се обожује, обоготворава, постаје “бог по благодати”. Невидљиви Бог љубављу пастаје оваплотљив, видљив. Јер је божанска љубав оваплотитељска сила: она љубећег преноси у љубљеног, оваплоћује га у њему: њихови се животи стапају у један живот, њихове душе у једну душу, њихова срца у једно срце. И они осећају себе као једно, иако остају две посебне личности. То важи за све чланове Цркве: они се међусобном љубављу оваплоћују један у другоме, један у свима, и сви у једноме; живе један у другоме: један у свима, и сви у једноме; исто тако и мисле, и осећају, и делају заједнички, саборно, “са свима светима” (Еф. 3,18). То је оно што је речено у Делима Апостолоким: “А у народа који верова беше једно срце и једна душа; и све им беше заједничко” (Д. А. 4,32). – Доживљавањем Христове љубави, човек усељује Бога у душу своју, живи Њиме, мисли Њиме, осећа Њиме, дела Њиме; једном речју: “Бог у њему обитава”. Зато је Бог за њега најнепосреднији доживљај његов, најнепосреднија стварност, најочигледнији опит, најексперименталније искуство. А кад Бог у човеку обитава, Он и љубав човекову усавршава. Јер из Њега се постепено разлива по души човековој божанска љубав, расте у све савршенију љубав кроз остале свете врлине, док најзад не ољуботвори цело биће његово. И оно онда не зна за границу љубави, јер “Бог је љубав”, зато божанска љубав и нема граница. Бог љубављу обитава у души људској. Зато је она и савршена.
4,13-15
“По томе дознајемо да у њему обитавамо (μένομεν), и Он у нама, јер нам је дао од Духа свога – ἐκ τοῦ Πνεύματος αὐτοῦ”. Опет непосредно искуство о Духу Светом. Ушавши сам у наш живот, Богочовек је увео у њега и Духа Светог. Спаситељ је на Тајној Вечери обећао својим светим Ученицима, а кроз њих и свима својим следбеницима да ће Дух Свети сведочити за Њега (Јн. 15,26). И заиста, обећање се испунило: Господ Христос даје Духа Светог следбеницима својим, и Он их испуњује осећањем, и сазнањем, и убеђењем: да је Христос – Богочовек и Спаситељ; да је свим бићем, и свим светињама својим, и свим светим силама својим, остао у Цркви, борави у њој; и да ми, боравећи у Цркви, боравимо у Њему кроз светиње његове и свете силе његове. Зато свети Богослов благовести да је живот у Христу – живот у Духу Светом, живот у Светој и нераздељивој Тројици. Дух Свети нам даје духовни вид, којим видимо да Бог Отац посла Сина да спасе свет. Тако сва Света Тројица учествује у спасењу света. Ма како приступали Господу Христу и његовом домостроју спасења, увек се осећа и види да је Он – Син Божји, послан од самог Бога Оца, да изврши дело спасења света. То су нарочито осетили и видели очевици оваплоћеног Сина Божјег, због чега и овај свети очевидац изјављује: “И ми видесмо, и сведочимо да Отац посла Сина да спасе свет – (= посла Сина – Спаситеља света)”. Господ Христос је у бескрајном човекољубљу свом извршио спасење света благовољењем Оца и сарадњом Духа. Али, то је дело ипак толико његово лично дело, да му је и име Спаситељ – Σωτήρ, јер то значи Исус. Зато Исусом није назван ни Бог Отац, ни Бог Дух Свети. Очигледно је из целокупног домостроја спасења, извршеног Исусом, да је Он заиста Син Божји, заиста Друго Лице Свете Тројице, заиста Бог Логос. Који то увиђа, и то исповеда – сав је у Богу Спаситељу, и Бог у њему. Јер га то увиђање одушевљава те радосно испуњава све заповести спасења. А у заповестима спасења присутан је својим светим свеспасилачким силама сам Бог Спаситељ. Стога свети Богослов благовести: “Који год призна – ὁμολογήσῃ (= исповеди) да је Исус Син Божји, Бог у њему обитава (μένει), и он у Богу”.
4,16
“И ми познасмо и веровасмо љубав коју Бог има к нама”: познасмо љубав Божју кроз Спаситеља. Дотле, ми уствари ни знали нисмо шта је права љубав. Тек у Спаситељу смо сазнали да је права љубав; у спасењу људи од греха, смрти и ђавола. До Њега су постојале приче и бајке о божанској љубави; она је тек са Њим ушла први пут стварно у наш земаљски свет. Ми познасмо божанску љубав и поверовасмо у њу. Јер ушта бисмо ми, кукавни заробљеници смрти, греха и ђавола, поверовали, и веровали, ако не у Онога који нас спасава од те сверушилачке и свеубилачке троједне силе: греха, смрти и ђавола? Спаситељ нам је показао да је Бог љубав; и да само из љубави и љубављу обитава у човеку и спасава га од смрти, греха и ђавола, и тако даје силе човеку да и он љубављу борави у Богу и доприноси своме спасењу живећи из љубави по Божјим заповестима. До појаве Богочовека Христа, и спасења света које је Он извршио, није се могло показати ни доказати да је Бог Љубав. Али са Богочовеком и кроз Богочовека то постаје најочигледнија истина, прва истина и прва стварност. Истина коју сваки може проверити својим личним искустовом, личним опитом. Бог љубављу у човеку обитава и љубављу га спасава; тако и човек љубављу у Богу обитава и љубављу се спасава. Свети Благовесник објављује највећу, но и најконкретнију, благовест новозаветну: “Бог је љубав, и који обитава у љубави – ὁ μένων ἐν τῇ ἀγάπῃ -, у Богу обитава – ἐν τῷ Θεῷ μένει – и Бог у њему”.
4,17
“Тиме се љубав у нама усаврши (τετελείωται ἡ ἀγάπη) да имамо слободу на дан суда”. “Тиме” што Бог у нама обитава, Бог који је љубав; и ми обитавајући у Богу растемо непрестано у љубави, усавршавамо се у њој бескрајно и безгранично. Као свемоћна божанска сила, љубав изгони из нас сваки грех, држи нас у светом животу, богоживоту, те нам то и даје слободу да се не плашимо судњег дана. Да, ми смо у свету зла и греха, али се не бојимо ни зла ни греха, јер Христом Богом живимо; Он је тај који у нама божанском силом својом побеђује свако зло, савлађује сваки грех. Нисмо од света, али живимо Христом у свету, и тако савлађујемо грехе своје и зла своја: “јер као што је Он и ми смо у свету овом”. Његов живот у овом свету образац је и углед и пример за наш живот у овом свету. Иако је ово писао далеко после вазнесења Спаситељеваг на небо, свети Богослов употребљава садашње време: “Као што је Он и ми смо у свету овом”. Тиме нам открива једну велику тајну: Господ Христос је непрестано у овом свету Црквом. Јер боравећи у њај, Он непрестано борави у овом свету са нама; савреманик је сваком члану Цркве земаљске у току свих векова. Стога свако поколење верних може са светим Воанергесом рећи: “Као што је Он и ми смо у свету овом”. У свету овом живимо Њиме: “као што је Он” у Истини, у Правди, у Љубави – и ми смо. Све што је његово – наше је. Јер нам је Он свега Себе оставио у Цркви, и стално нам даје Себе, нарочито кроз свету тајну Причешћа, и остале свете тајне и свете врлине. Даје нам свега Себе, те можемо живети у овом свету на начин на који је Он живео: еванђелски, богочовечански. Основно је еванђелско правило за следбенике Христове: “као Он = καθὼς ἐκεῖνός” – тако и ми живимо; “као Он” – тако и ми мислимо; “као Он” – тако и ми осећамо; “као Он” – тако и ми поступамо; “као Он” – тагсо и ми гледамо на овај свет и на све светове.
4,18
Кроз све то води нас, и у свему томе држи нас, божанска љубав Христова. Зато нема страха за нас: нас не плаши ни смрт, ни грех, ни ђаво, ни муке, ни патње, ни страдања. У Христовој љубави су присутне све божанске силе Христове, – а шта је то што њих може уплашити? да ли смрт, или грех, или пакао, или све силе зла и пакла? Та љубав, увек савршена, ако је у нама – изгони сваки страх из нас. Зато су хришћани једини истински хероји у свету, једини неустрашиви победници на свима бојиштима у свима световима. Само је пут којим се љубав Христова усавршава у нама врло дугачак и тежак. Јер тај пут сачињавају све еванђелске врлине: јер еванђелска љубав расте, и живи, и усавршава се само кроз остале еванђелске врлине: молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење, наду, веру и др. То је пут на коме бива и сустајања и посртања, али једини пут који одводи савршеној љубави. Зато св. Богослов благавести: “У љубави нема страха, него савршена љубав – ἡ τελεία ἀγάπη – изгони страх напоље; јер страх има муку. А ко се боји није савршен у љубави – οὐ τετελείωται ἐν τῇ ἀγάπῃ”.
4,19
“Ми имамо љубав к Њему (ἀγαπῶμεν αὐτόν) у јер Он најпре показа љубав к нама (ἠγάπησεν ἡμᾶς). Ето одговора на питање: зашто волимо Христа? Волимо Га, јер Он најпре показа љубав према нама. На који начин? – Што за нас и место нас победи смрт, грех и ђавола, и дарова нам бесмртност и живот вечни. То и јасте једина истинска љубав; све остале љубави су истинске уколико су од ње, и уколико су као она. Наше христољубље је природни одговор на Христово човекољубље. Ниједна љубав на земљи није тако потпуно оправдана и заслужена као љубав наша према Христу. Нема ли човек љубави за Христа, зар је уопште човек? и зар је остао човек? То је знак да се у њему спарушило оно што је највредносније, најузвишеније, најчовечније, оно што га је чинило човеком, те је дегенерисао у неку наказу, у неко чудовиште, и сав се отиснуо у неку проклетост, у неку демонскост, у којој је сав пакао и све смрти. Тако нам постаје јасна она необична реч великог Апостола: “Ако ко не љуби Господа Исуса Христа – да буде проклет” (1. Кор. 16,22). Јер ван христолуубља нема благослова за људско биће, нема мира, нема радости, нема Истине, нема Правде, нема Бесмртности, нема Вечности, нема раја, нема блаженства.
4,20-21
Христољубље се грана у братољубље, у истинољубље, у правдољубље, у добротољубље, у светољубље, у мирољубље, у чистољубље, у љубав за све што је божанско, у љубав за све што је бесмртно, у љубав за све што је вечно. Све су ове љубави божанске, свете и вечне, јер им је корен – божански, свет и вечан. Корен: христољубље. Све су оне и природне и неопходне манифестације христољубља. Његове објективације, пројекције, реализације. Његова оваплоћења и остварења. Његови животи и начини постојања. Нема ли њих, нема христољубља. Нема ли христољубља, нема ни истинског богољубља ни истинског човекољубља. Христос је Богочовак, и љубав према Њему увек је и љубав према Богу и љубав према човеку: богољубље и човекољубље. У хришћанству: човекољубље је доказ богољубља, а богољубље – доказ човекољубља. Љубав према Богу се природно пројављује у љубави према човеку као боголиком бићу; а то значи: као божанском брату и вечном сабрату. Стога свети Богослав изузетно истиче ову благовест: “Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је; јер који не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога не види? И ову заповест имамо од Њега: који љуби Бога да љуби и брата свога”. Само осећан Богом, гледан из Бога, човек је човеку божански брат, бесмртни сабрат. А тако осећа, и тако гледа и види људе само човек који је у Христу Богу, у његовој божанској љубави.
НАПОМЕНЕ:
Tags: Авва ЈУСТИН Ћелијски
