NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 
I Jovanova 3,1-10
 
1. Jn. 3,1-10: 1 Vidite koliku nam je ljubav dao Otac, da se djeca Božija nazovemo i budemo; zato nas svijet ne poznaje, jer njega ne pozna. 2 Ljubljeni, sada smo djeca Božija, i još se ne otkri šta ćemo biti; a znamo da kada se otkrije, bićemo slični Njemu, jer ćemo ga vidjeti kao što jeste. 3 I svaki koji ovu nadu ima u njega, očišćava sebe, kao On što je čist. 4 Svaki koji čini grijeh i bezakonje čini; a grijeh jeste bezakonje. 5 I znate da se On javi da grijehe naše uzme; i grijeha u njemu nema. 6 Svaki koji u njemu prebiva ne griješi; svaki koji griješi nije ga vidio niti ga je poznao. 7 Dječice, niko da vas ne vara: koji tvori pravdu pravedan je, kao što je On pravedan; 8 Onaj koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka. Radi toga se javi Sin Božiji da razori djela đavolja. 9 Svaki koji je rođen od Boga ne čini grijeh, jer sjeme Njegovo ostaje u njemu, i ne može griješiti, jer je od Boga rođen. 10 Po ovome se poznaju djeca Božija i djeca đavolja: Svaki koji ne tvori pravdu nije od Boga, ni onaj koji ne voli brata svojega.
 
3,1
 
„Vidite kakvu nam je ljubav – ποταπὴν ἀγάπην (= kakve vrste, načina ljubavi) – dao Otac, da se deca Božja – τέκνα Θεοῦ – nazovemo i budemo; zato svet ne poznaje nas, jer Njega ne pozna“. Hristova, bogočovečanska ljubav je izuzetna, jedinstvana vrsta ljubavi: po svemu božanska, savršena, pa ipak ovaploćena, očigledna stvarnost: „vidite“. Ta se ljubav da videti, razmotriti, čuti, opipati. Suština je njena u ovome: Bog Otac nam je kroz Sina svog Jedinca dao sile da postanemo i nazovemo se deca Božja, mi koji smo gresima postali deca đavola čineći „dela oca svoga“ (Jn. 8,41.8). Drugim rečima, dao nam bogousinovljenje. To naše usinovljenje Bogu biva Sinom Božjim, Gaspodom Hristom. On koji je Sin Božji po prirodi, postao je Sii Čovečji, da bi nas učinio Sinovima Božjim po blagodati. Sila kojom On to ostvaruje jeste božanska ljubav, sveta ljubav, blagodatna ljubav. Ona vascelo biće ljudsko preporađa, i od Boga rađa. Ako je misao, ova je tako preporađa, da se ona uvek od Boga rađa, rađa kao bogomisao; ako je volja, ona je tako preporađa, da se ona uvek od Boga rađa, rađa kao bogovolja: jer uvek hoće ono što i Bog; ako je osećanje, raspoloženje, duša, um – isto tako. Na taj način postajemo deca Božja. Ta ljubav je stvaralačka, obožujuća sila: ostvarenje „prve i najveće zapovesti“ svim srcem, svom dušom, svom mišlju, svom snagom. Time se ispunjuje Bogom celo srce, cela duša, ceo um, sva snaga, i On ih onda prerađuje, prečišćava, preobražuje, preporođuje, ponovo rađa, i sav čovek postaje dete Božje. Jediom rečju: Bog obožuje čoveka bogotvorećom silom svoje božanske ljubavi. Čovek prohodi svim bićem svojim sav proces spasenja: od samoodrečenja do oboženja, od bogorođenja do bogooboženja. To je duboko i svestrano lični doživljaj, ili bolje: lično doživljavanje Boga čovekom, uživljavanje u Boga, življenje Bogom. Zato svet to ne vidi, niti poznaje, niti može. Sve je to zato što „Njega ne pozna“. A On se upoznaje samo ličnim doživljavanjem njegove ljubavi kao svoje: kao života svoga života, kao duše svoje duše, kao srca svoga srca, kao savesti svaje savesti. Drugim rečima: Hristos se može poznati uhristovljenjem i ohristovljenjem: najpre čovek putem svetih tajni i svetih vrlina unosi sebe u Hrista, uhristovljuje sebe, a zatim neprekidno živi Njime i radi Njega, ohristovljuje sebe. Zato sveti Bogoslov s pravom veli: „svet ne poznaje nas, jer Njega ne pozna“. A mi smo od Njega: deca Božja.
 
3,2
 
„Ljubljeni, sad smo deca Božja“, a deca su Božja time deca Božja što „rastu rastom Božjim“ (Kol. 2,19) „u čoveka savršena“, „u meru rasta visine Hrista“ (Ef. 4,13), i to rastu u Crkvi i Crkvom, rastu u telu Crkve zajedno „sa svima svetima“ (Ef. 4,11-16.18; Kol. 2,19). Spasitelj nam je u telu svom Bogočovečanskom dao sve božanske životvorne sile, koje su nam potrebne radi uhristovljenja i ohristovljenja, radi ucrkvljenja i ocrkvljenja: „bićemo kao i On = ὅμοιοι αὐτῷ ἐσόμεθα. To ohristovljenje, to Hristoupodobljenje daje čoveku potpunu viziju Bogočoveka, u vascelom blesku svih Njegovih bogočovečanskih savršenstava: „jer ćemo Ga videti kao što jeste – καθώς ἐστι“. Najpotpunije i najrealnije, i jedino mogućno hristopoznanje biva kroz uhristovljenje, kroz ohristovljenje, kroz hristolikost. Jer samo hodeći „kao što je On hodio“ (1. Jn. 2,6), mi postajemo „kao i On“.
 
3,3
 
„I svaki koji ovu nadu ima u njega, čisti se, kao i On što je čist (ἁγνός). Ko ima za cilj hristolikost, uhristavljenje: čisti sebe pomoću božanskih sila svetih tajni i svetih vrlina. Njegov je stalni ideal: postati „kao i On što je“. Da to ostvari, on svu nadu polaže u Njega – beskrajno čovekoljubivog i snishodljivog. Očistiti sebe „kao i On što je čist“; osvetiti sebe „kao i On što je svet“ (sr. 1. Petr. 1,15-16); oljubotvoriti sebe „kao i On što je“Ljubav; omilostiviti sebe „kao i On što je milostiv“. Jer je On i postao kao što smo mi, da bismo mi postali „kao što je On“. On je „punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9), da bismo mi postali punoća Božanstva duhovno, blagodatno. On se očovečio, da bismo se mi obožili. On nas „očišćava od svakoga greha“ (1. Jn. 1,7), da bismo postali čisti „kao i On što je čist“. To je čistota koju On daje i traži od nas. Biće ljudsko nije za greh i njegovu prljavštinu, već za Boga i njegovu čistotu.
 
3,4
 
Greh skrnavi čoveka, njegovo bogozdano i bogoliko biće. To je osnovna nečistota, pranečistota, i izvor svih nečistota. Čistota je ustvari čistota od greha i njegove prljavštine. A to je svetost. Jer samo pomoću svetih božanskih sila, koje dobija preko svetih tajni i svetih vrlina, čovek drži sebe čista od greha. Ta čistota, sveta čistota je božanski zakon ljudskog bića. Ta čistota se postiže i održava življenjem u dobroti, u ljubavi, u molitvi, u pravdi, u krotosti, u postu, u uzdržljivosti, i ostalim evanđelskim vrlinama; jednom rečju: u svetosti, kao sintezi i jedinstvu svih svetih vrlina i blagodatnih sila. Nasuprot čistoti, svetosti kao zakonu, božanskom zakonu ljudskog bića, stoji greh kao prvo i osnovno bezakonje. Greh svim svojim bićem kao da veli prkosno Bogu: Neću tvoj zakon; neću da znam za njega ni za tebe; hoću da budem daleko od tebe, i van svega tvoga. Čineći greh, čovek narušava sve Božje zakone, i zavodi bezakonje, i kroz bezakonje – bezvlašće, nered, haos. „Greh je bezakonje“, bezakonje prema zakonu Božjem. Zakon je od Boga, bezakonje od đavola. Zakon Božji je Evanđelje; bezakonje je greh. Njegov je jedini zakon: biti bez zakona Božjeg, i protiv zakona Božjeg. U suštini, zakon, i zakonito, je samo ono što je Božansko, evanđelsko; bezakonje je sve što je suprotno tome, što nije božansko, evanđelsko. A to je greh, i otac greha – đavo. On je jedini pravi bezakonik; a bezakonje među ljudima došlo je od greha i preko greha. Šta je zakon i za samog Boga? – Svetost, Ljubav, Pravda, Dobrota, Mudrost, i ostala savršenstva. To je zakon i za ljude, jer su bogolika bića. Jedan je zakon i za Boga i za ljude: Evanđelje. Zato naš narod i naziva Evanđelje zakonom; i glavnu bogovaplotiteljsku silu: sveto Pričešće – zakonom: „primio sam zakon“, kaže naš narod kad se pričesti. Ko ne živi po tom zakonu, već je bezakonik. „Greh je bezakonje“, vrlina je zakon. „Svaki koji čini greh i bezakonje čini“.
 
3,5
 
„I znate da se On javi da grehe naše uzme; i greha u njemu nema (οὐκ ἔστι). Cilj ovaploćenja Boga Logosa: „da grehe naše uzme“: da nas oslobodi bezakonja i strašne sile njegove. Jedino što u nama nije od Boga jesu gresi; oni nam i sprečavaju da opštimo sa Bogom, da vidimo Boga, da poznamo Boga. Zato se Bog Logos i javio „da grehe naše uzme“, i tako nam omogući da poznamo Boga, da Ga vidimo, da opštimo sa Njim. Gresi su jedina čovekoubilačka sila; da nije njih, čovek bi bio sav besmrtan. Oni usmrćuju i osmrćuju sve što je ljudsko. Kako ih onda Gospod Hristos može „uzeti“, a da se ne ogrehovi, ne usmrti i osmrti. Tako, što je bez greha: „greha u njemu nema“. Zato greh ne može razliti po biću njegovom svoju čovekoubilačku silu: smrt. Greh je žalac smrti; čim ubode čoveka, on razlije po njemu otrov smrti. On to nije mogao učiniti sa Bogočovekom, jer je svojom savršenom svetlošću jači od svakog greha i sile njegove. U Bogočoveku nema bezakonja, jer nema greha. To je pravi čovek: sav u zakonu Božjem – sav u Božanskoj Ljubavi, Istini, Pravdi, Dobroti, Mudrosti i ostalim Božanskim Savršenstvima.
 
3,6
 
„Koji god u njemu obitava – ὁ ἐν αὐτῷ μένων -, ne greši“, jer mu daje svoje božanske sile koje ga čuvaju od greha. On je došao u naš svet, ne da ostane usamljen u svojoj pravednosti i svetosti, nego da ih i nama dodeli, da, saopšti. Postao je čovek, da bi sve to predao čoveku, ljudima. Postao je telo, i to – Bogočovečansko telo: Crkva, da bi sve saovaplotio sebi, uneo u sebe, učlanio u telo svoje, nakalemio na sebe kao loze na Čokot, Božanski Čokot. Otuda i sve njegove božanske sile, ti životvorni sokovi svetosti, ljubavi, pravde, dobrote, mudrosti, krotosti, smirenosti struje iz Njega kroz sve loze, kroz sve „koji god u Njemu stoje“, obitavaju. „U Njemu obitava“ ko u Božanskoj Ljubavi obitava, u Božanskoj Dobroti = u Evanđelju Njegovom. Ko obitava: ὁ μένων = boravi, stoji, živi u Njemu i Njime – „ne greši“. Jer se u Njemu boravi pomoću svetosti, koja neće greh, odgoni ga, ubija ga. A svetost nije drugo do život u veri, u ljubavi, u molitvi, u postu, u pravdi, i ostalim vrlinama. „Koji god greši, ne vide ga, niti ga pozna – οὐχ ἑώρακεν, αὐτὸν[1] οὐδὲ ἔγνωκεν αὐτόν.“
Greh je živa tama, živa tamna sila koja ne da čoveku da vidi Boga i Božje, Hrista i Hristovo, i da Ga pozna. Greh drži čoveka u neznaboštvu, u bezboštvu. On je sila koja obezbožuje, oneznabožuje. On ne zna Boga, i ne priznaje Boga: bez Boga je: „nema Boga“. Da, nema Boga u grehu; on se stoga i trudi da i svima ljudima dokaže kako „nema Boga“, i da im to saznanje i ubeđenje nametne. „Čisti srcem“ vide Boga, nečisti Ga ne vide, niti poznaju. Greh kvari, razara, umrtvljuje dušu, um, srce, sav čovekov instrumentarijum osećanja i saznanja, te čovek niti oseća Boga, niti Ga vidi, niti poznaje. Znači: poznanje Boga je čisto moralni plod, etički podvig i proces. Zbog življenja u grehu čovek ne vidi i ne zna Boga: neznabožac je, bezbožnik je: „Koji god grešine vidi, ne zna“ ni Boga ni Božje. Znači: za zdravo saznanje i osećanje, i rasuđivanje neophodno je najpre moralno ozdraviti. A čovek moralno ozdravljuje kada tvorenjem svetih vrlina isceljuje sebe od sverazorne moralne bolesti: greha. Za pravilno i normalno mišljenje nužna je moralna čistota: „kao i On što je čist“; a ona se postiže svetim evanđelskim životom.
 
3,7
 
„Dečice, niko da vas ne vara: koji pravdu tvori – ὁ ποιῶν τὴν δικαιοσύνην, pravednik je, kao što je On pravedan“. Merilo pravde: Bogočovek. On – savršeni Pravednik, zato pravda u Njemu. Pravdu zna samo Pravednik, jer je on i ima. Ljudska misao i savest ne može bez Hrista – Pravednika ni znati ni imati pravdu. Bez Njega i izvan Njega ona može postojati kao pojam, kao teorija, kao apstrakcija. Ali tek u Njemu mi vidimo samo lice Pravde, oličenje, ovaploćenje savršene pravde. Šta je pravda? – Bogočovek Hristos, jer je On „pravda Božja“, On – i Njegovo Evanđelje. Stoga, ko Evanđelje tvori pravednik je „kao što je On pravednik“. Samo se pravednošću može saznati i poznati pravda. Ljudi postaju pravednici „kao što je On pravednik“, jer im On daje sile za to. A čovek unosi u taj podvig sve sile svoje: i srce, i dušu, i um, i snagu. Ali glavna je sila koju On daje. Ona čini te se čovek, tvoreći Evanđelje Hristovo, srođuje sa Hristom, i rađa od Hrista Pravednika: „Svaki koji tvori pravdu od Njega je rođen“ (1. Jn. 2,29). Da, duhovno srođavanje sa Hristom, i duhovno rađanje od Hrista biva tvorenjem evanđelske pravde.
 
3,8
 
U ovom svetu čovek je ili u duhovnom srodstvu sa Bogom ili sa đavolom, te je po duhovnom poreklu svom i rođenju ili od Boga ili od đavola. Tvoreći pravdu, a pravda nije drugo do skup svih evanđelskih vrlina, čovek se rađa od Boga; tvoreći pak greh – rađa se od đavola. „Koji tvori greh, od đavola je – ἐκ τοῦ διαβόλου ἐστίν – jer đavo greši od početka“. I kad čovek greši, on ustvari đavolom greši, jer nema greha da nije od đavola, posredno ili neposredno. Kroz svaki svoj greh čovek se direktno vezuje duhom sa đavolom, te tako rađa od njega. Jer nema greha koji nije od đavola. Svaki greh čovekov je uvek i đavolov. Čovek i tvori greh zbog duhovne saradnje sa đavolom. Jer je prasuština, prasila svakog ljudskog greha u đavolu; a čovek je samo njegov saradnik u tome. Đavo radi, čovek sarađuje. Najočigledniji primer: Juda Iskariotski. Tek pošto je đavo ušao u njega, oni su zajednički izveli najstrašniji greh u istoriji ove planete. Gresi i jesu dela đavolja. Sveti Bogoslov blagovesti: „Zato se javi Sin Božji da razori dela đavolja“. Dela đavola su: zloba, pakost, mržnja, blud, i ostali poroci i gresi od prvog do poslednjeg. Kroz sve njih đavo direktno radi u čoveku kao u nekoj svojoj radionici („djelatelišče diavole“). Spas razara sve te centre đavolove delatnosti u čoveku; uništava dela njegova, a spasava čoveka.
 
3,9
 
„Koji god je rođen do Boga ne čini greha, jer njegovo seme stoji u njemu – σπέρμα αὐτοῦ ἐν αὐτῷ μένει -, i ne može grešiti, jer je rođen od Boga“. Tvoreći vrline čovek se rađa od Boga, tvori li ljubav, on se rađa od Boga, jer ljubav izgoni iz njega mržnju, te je on ne čini („ne čini greha“); tako se rađa od Boga pomoću ostalih svetih tajni i svetih vrlina, koje sve izgone grehe, satiru ih, te ih čovek ne čini. Prvobitno „seme Božje“ nalazi se u bogolikosti duše, uma, volje ljudske. No naročito se mnogo semena Božjeg poseje u čoveku kroz svete tajne i svete vrline evanđelske. Svete tajne i svete vrline i jesu „seme Božje“ u čoveku, koje kroz dela klija, raste i sazreva. Primer: sveto Pričešće – seme Božje, u kome sav Bogočovek; čovekov je podvig da to seme uzraste kroz celo biće svoje, kroz sve misli, kroz sva osećanja, kroz celokupnu prirodu svoju, da prožme svu dušu, sve srce, sav um, svu snagu svoju revnosnom i neumornom delatnošću evanđelskom. Negujući evanđelske vrline u sebi, čovek „seme“ njihovo vodi od klijanja do potpune zrelosti, do roda vrlina, i pri tome uništava u sebi svaki greh i silu grehovnu – „i ne može grešiti“. „Ne može grešiti“, jer je rođen od Boga: sav pripada Bogu, i svim se bićem rađa neprestano od Boga: svaka njegova misao rađa se od Boga i preobražava u bogomisao, svako osećanje – u bogoosećanje, svako delo – u bogodelo. „Ne može grešiti“ zato što neće; a neće zato što svu volju svoju (1. Jn. 5,18), sva htenja njena, neprestano rađa, izvodi iz Boga, preobražavajući ih u bogohtenja, u bogovolju. Za bogorođanog čoveka sasvim je prirodno i logično činiti ono što je Božje; kao što je opet za đavorođenog čoveka prirodno i logično činiti ono što je đavolje.
 
3,10
 
„Po tome se poznaju deca Božja i deca đavolja: koji god ne tvori pravde, nije od Boga, i koji ne ljubi brata svoga“. Po pravdi i ljubavi raspoznaju se deca Božja u ovom svetu od dece đavolje. A deca đavolja raspoznaju se po nepravdi i mržnji, po grehu i bezakonju. Ustvari, postoje u svetu dve porodice: Božja i đavolja. Svaki čovek mora pripadati jednoj od njih. Ako je pvravdoljubiv, pripada Božjoj; ako je greholjubiv – đavoljoj. „Nije od Boga“ ne samo koji tvori nepravdu, nego i „koji god ne tvori pravde“; „nije od Boga“ ne samo koji mrzi brata svoga, nego i „koji ne ljubi brata svoga“. To je nepogrešivo evanđelsko bogočovečansko merilo koje tačno pokazuje kojoj od dveju porodica pripada svaki čovek: Božjoj ili đavoljoj. Pravda i ljubav: pravda kao skup svih evanđelskih vrlina, ljubav – kao božanska sila koja ih ostvaruje, – i jesu oznake dece Božje, sinova Božjih u ovom svetu; za njih i u njima oni žive, radi njih i umiru. Nepravda i mržnja oznake su dece đavolje u ovom svetu; za njih i u njima ona žive, radi njih i umiru. Ljudsko biće ulazi u porodicu Božju, u carstvo Božije, samo ako je pravda njegova „veća nego pravda književnika i fariseja“ (Mt. 5,20), tj. ako je božanska, bogočovečanska, a ne ljudska, humanistička, hoministička.
 
(I Jovanova 3,11-24)
 
1. Jn. 3,11-24: 11 Jer ovo je poruka, koju čuste od početka, da ljubimo jedni druge. 12 Ne kao što Kain bješe od nečastivoga i zakla brata svojega. A zbog čega ga zakla? Jer djela njegova bijahu zla, a brata mu pravedna. 13 Ne čudite se, braćo moja, ako vas svijet mrzi. 14 Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti. 15 Svaki koji mrzi brata svojega jeste čovjekoubica; a znate da nijedan čovjekoubica nema vječni život koji ostaje u njemu. 16 Po tome smo poznali ljubav što On za nas život svoj položi; i mi smo dužni polagati život za braću. 17 A koji ima bogatstva ovoga svijeta, i vidi brata svojega u nevolji, i zatvori srce svoje od njega, kako onda ljubav Božija boravi u njemu? 18 Dječice moja, ne ljubimo riječju ni jezikom, nego djelom i istinom. 19 I po tome znamo da smo od istine, i uspokojićemo pred njim srca svoja: 20 Jer ako nas osuđuje srce, Bog je veći od srca našeg i zna sve. 21 Ljubljeni, ako nas srce naše ne osuđuje, smjelost imamo pred Bogom; 22 I što god ištemo, primamo od njega, jer zapovijesti njegove držimo i činimo što je ugodno njemu. 23 A ovo je zapovijest njegova: da vjerujemo u ime Sina njegova Isusa Hrista, i da ljubimo jedni druge kao što nam je dao zapovijest. 24 I onaj koji drži zapovijesti njegove u njemu prebiva, i On u njemu. I po tome znamo da On prebiva u nama, po Duhu kojega nam je dao.
 
3,11
 
Po svetom Bogoslovu, rajska zapovest, prazapovest, zapovest ἀπ’ ἀρχῆς jeste ljubav međusobna. Ta ljubav pokazuje da je čovek od Boga, i da su ljudi od Boga, po poreklu i po ponovnom, duhovnom rođenju. Nema li čovekoljublja tog, onda se ne može ni znati pravo, ontološko, istinsko poreklo čoveka; onda se luta po tami i traži njegovo poreklo među životinjama, stihijama, stvarima ovoga sveta. A čovekoljublje, a ljubav aktivna odvodi čovekovo osećanje i saznanje Bogu: i on i sebe i brata koga voli vidi u Bogu i Bogom, i otkriva da je i njegovo poreklo i poreklo njegovog brata u Bogu, od Boga. Zato je zapovost o ljubavi – prazapovest, svezapovest i za Gospoda Hrista. Po samoj prirodi svojoj ljubav je logosna, božanska; a i čovek je po prirodi svojoj logosan, bogolik; zato je i ta božanska, logosna, bogočovečanska ljubav za njega nešto kongenijalno, srodno, prirodno. A Bog Logos je i postao čovek, da bi pokazao svu tu srodnost između Boga i čoveka, to jedinstvo pri svoj raznolikosti priroda i bića. Ako je reč o rodu ljudskom, onda je „zapovest da ljubimo jedan drugoga“ „od početka“ samog roda ljudskog. Ako je reč o novom čovečanstvu, o čovečanstvu Hristovom, o bogočovečanstvu, onda je opet ta zapovest „od početka“. I to sve zato, da bismo bili svesni ovoga božanskog porekla, jer „nije od Boga koji ne ljubi brata svoga“ (1. Jn. 3,10). Ljubi li brata svoga, čovek odmah oseti da su i on i brat njegov „od Boga“. Stoga i postupa sa bratom svojim božanski, jer ljubav i jeste božansko postupanje ljubećeg sa ljubljenim. Mrzi li čovek brata svoga, izgubio je osećanje i saznanje i o njegovome božanskom poreklu, te i sebe, pa i dušu svoju, izvodi, svesno ili nesvesno, od đavola, jer „koji god tvori grehod đavola je“ (1. Jn. 3,8).
 
3,12
 
Takav čovek ne smatra ni sebe ni ljude za stvorenja Božja, za decu Božju, stoga i postupa s njima kao sa malovrednosnim ili bezvrednosnim bićima, a često ih i lako uništava. Primer: Kain. Zaklao nevinog brata, jer mu mržnja pomračila duhovni vid, te u svome bratu nije video ni svoga brata po telu ni svoga božanskog sabrata po duhu. Poreklom od đavola, mržnja ga je i srodila s đavolom, i duhovno porodila od đavola, te je sve misli i htenja izvodio iz đavolje laboratorije zla. Otuda je protiv sveg Božjeg u bratu svom: najpre protiv pravednosti njegove. I on ubija nevinog brata svog: „jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna“. Zlo je postalo ne samo glavna stvaralačka sila njegovog saznanja i logike, nego i vrhovni kriterij svega, otuda je Kain svesni ubica, ubica sa „razumskih“, „logičkih“ razloga: svesni bratoubica, a time i bogoubica. Jer hoće da ubije ono što je od Boga u njegovom bratu: pravednost njegovu, „pravedna dela“ njegova. Niko kao sveti Bogoslov nije tako jasno i sveobuhvatno osećao i sagledao da se sve u našim ljudskim svetovima svodi na dva praizvora, na dva pranačela: Boga i đavola. Sva dobra u našem čovečanskom svetu imaju svoj praizvor u Bogu, a sva zla – u đavolu. Produženo do kraja, svako dobro odvodi Bogu; produženo do kraja, svako zlo odvodi đavolu. Kroz svoja „zla dela“ Kain je pretvorio zlo u svoju naviku, u svoju prirodu, u svoju logiku; i to ga je orodilo i srodilo sa Zlim, sa đavolom. Tako je on dobrovoljno rodio sebe duhovno od đavola, postao „dete đavola“. Nasuprot tome, kroz dobra dela čovek pretvara dobro u svoju naviku, u svoju prirodu, u svoju logiku, u svoj karakter; i to ga orođuje i srođuje sa Dobrim, sa Bogom. Na taj način čovek se dobrovoljno rađa duhovno od Boga, postaje „dete Božje“, Sin Božji.
 
3,13
 
„Ne čudite se, braćo moja, ako svet mrzi na vas“, mrzi bez razloga kao i Kain brata svog. Ili bolje: mrzi svesno, sa svesnih razloga, jer su dela njegova zla, a vaša pravedna. Zlo je time zlo što mrzi na sve što je dobro, i hoće da ga uništi. Jer je krajnja želja zla: da ne bude dobra. U prirodi je zla biti uvek protivnik dobra. Jer je u prirodi đavola biti uvek protivnik Boga. Jer čim bi to prestao biti, đavo bi prestao biti đavo, i zlo – zlo. Zato sveti Bogoslov veli: „Ne čudite se“, što zlo mrzi na dobro, i nepravednik na pravednika, jer je to u samoj prirodi i u samoj logici zla. Svet je usvojio zlo kao metod svoga života (modus vivendi); a logiku zla proglasio za metod mišljenja (modus cognoscendi), i onda – za merilo svega i svačega. To je razlog što svet mrzi na sve što je dobro, pravedno, božansko, evanđelsko, bogočovečansko: „na vas“ koji ste ovaploćenje, oličenje toga. Iako ste u ovom svetu, vi ste od onog sveta, od Boga, od Hrista.
 
3,14
 
„Mi znamo da pređosmo iz smrti u život, jer ljubimo braću“. – Eto vascele tajne hrišćanske: ljubavlju se prelazi iz smrti u život besmrtni i večni. Ljubav je jedini most preko provalije smrti iz ovog u onaj svet, iz ovog privremenog u večni život. Po prirodi svojoj bogočovečanska ljubav je večna; sva je od Večnoga; iz Njega i crpe silu kojom obesmrćuje, ovečnuje. Ljubav silom Besmrtnoga savlađuje sve smrti i uvodi u život večni. Njome se ustvari vaskrsava iz duhovne smrti, iz greholjublja, i oživljuje za Boga i živi Bogu. Hrišćani ljubavlju postaju „mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rim. 6,11). „Mi znamo“, mi smo svesni da smo prešli iz smrti u život, tj. da smo besmrtni i večni. Hrišćani imaju novo osećanje i sebe i braće, novo saznanje: osećaju i sebe i braću kao besmrtna i večna bića. To ispunjuje njihovo srce božanskom radošću, jer je evanđelska ljubav sila koja život pretvara u božansku radost. Zar ima veće radosti od ove: osećati i znati da je biće koje voliš – besmrtno i večno, a i ti sam? Na taj način, jedino na taj način život prestaje biti teret, očajanje, prokletstvo, i postaje blagoslov, ushićenje, blaženstvo. „Mi znamo“ tajnu smrti i života, jer savladasmo smrt i uđosmo u život božanskom ljubavlju. Ljubav nas najpre sjedini sa Bogom, koji je izvor sveživota, pa onda sa braćom koja su takođe večna u Bogu.
Van ljubavi je smrt, mrtvilo, smrtnost: „jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti – μένει ἐν τῷ θανάτῳ“. Zašto? Zato što jedino ljubav razbija tamnncu sebičnosti, izvodi dušu iz samoživosti, i samozatvorenosti, iz sebične usamljenosti, i dovodi u vezu sa bratom, kao živim bićem, kao nosiocem života. „Ko ne ljubiostaje u smrti“, u sebičnim, uskim, prolaznim osećanjima, mislima, raspoloženjima, uvek zatvoren u sebe, u tamnicu svoje sebičnosti, samoživosti, zbog čega i truli duša u njemu, trule misli, trule osećanja, i umiru, umiru, umiru. I on sav zaudara na smrt: „smells of mortalitu“. Duša koja „ostaje u smrti“ zaudara na smrt; tako i sve njene misli, osećanja, želje, raspoloženja. Iz te sveosmrćenosti samo božanska ljubav vaskrsava dušu i prevodi je u život večni. Tada sva duša zamiriše besmrtnošću. Jedino ljubav miriše na besmrtnost, jer miriše na Boga. Živeći evanđelskom ljubavlju, hrišćani postaju „Hristov miris Bogu“, jer Gospod Hristos, koji je sav – Ljubav, sav miriše na besmrtnost, na ljubav kojom besmrtnost postoji i živi. Stoga sveti Apostol blagovesti: „Mi smo Hristov miris Bogu“ (2. Kor. 2,15). Ljubav – pobeditelj smrti; ljubav – spasitelj od smrti. Ljubavi, kako ti je ime, ako ne Hristos? Jer On i jeste pobeditelj smrti, koji ljubavlju pobeđuje smrt u ljudima. Ljubav obesmrćuje ljudsko biće, jer ga ispunjuje božanskim životom. Ona: obožujuća, bogotvoreća sila. Hoćeš li da se osetiš besmrtan u ovom svetu? – Ljubi braću; ljubi ljude kao braću. U tome se i sastoji istinska radost života, radost koju niko ne može oduzeti čoveku ni u ovom ni u onom svetu: „radosti vaše niko neće uzeti od vas“ (Jn. 16,22). – „Ostaje u smrti“: ostaje u onome što smrti prethodi i smrt proizvadi. A to su gresi; i u njima pakao; i u paklu đavo. Jer on uporno i neprestano tardi: smrt je nešto prirodno i logično, nešto sa čim se treba pomiriti, sa čim se ne treba boriti, jer je smrt – prirodni zakon, neophodnost. – A hrišćanin je sav na suprotnoj strani: on ljubavlju savlađuje smrt, i sve njene preteče, proizvođače i pratioce: grehe, đavole i pakao. Jer ljubav je svevrlina; kao „prva i najveća“ vrlina ona živi i postoji kroz ostale svete vrline: molitvu, post, krotost, smernost, trpljenje, milostivost, i dr. Stoga koji ljubi brata, on se i moli za njega, i posti za njega, i milostiv je prema njemu, i krotak, i smeran, i trpeljiv. Tako ljubav pomoću svih tih vrlina savlađuje u čoveku sve što je smrtno, tj. grehovno, demonsko, zlo.
 
3,15
 
Kao što je ljubav – svevrlina, tako je mržnja – sveporok. Jer mržnja čini svako zlo bratu. Sve što je zlo ustvari je njeno. Ona živi kroz pakost, zlobu, ogovaranje, zlopamćenje, klevetanje, svađu, lukavstvo, ubistvo, i ostala zla. Kroz sva ta zla ona vrši jedno: ubija i duhovno i fizički. Kao što ljubav obesmrćuje, tako mržnja ubija, usmrćuje. I to najpre ubija samog svog nosioca i gajitelja: ubija mu dušu. Tako čovek koji mrzi već je ubica, i to samoubica, jer je mržnjom ubio dušu svoju. A kad se mržnja izlije i u ubistvo mrženoga, eto dvostrukog ubice. U svakom slučaju, mržnja je ova uvek protiv svega besmrtnoga. Ona je po prirodi sejač smrti, ubica, čovekoubica, jer iz njenog nosioca, čoveka, uvek istera sve što je besmrtno, božansko, večno, i tako u čoveku stvori osećanje i saznanje da je sav smrtan, i da ustvari nema besmrtne duše. A kada čovek ne priznaje u sebi besmrtnu dušu, onda je ne priznaje ni u ostalim ljudima. Za njega su ljudi – smrtna bića; nema u njima ni besmrtne duše, ni besmrtnog, večnog života. Stoga je mrzilac zaista čovekoubica: ubija i sebe i sve ljude, ubija ih jer im poriče besmrtnu dušu i život večni. A to je vaistinu pravi čovekoubica, pravi krvnik ljudski. Stoga sveti Bogoslov piše: „Svaki koji mrzi na brata svoga čovekoubica je – ἀνθρωποκτόνος ἐστί – ; i znate da ni jedan čovekoubica nema u sebi večnoga života“. Nemajući „u sebi večnoga života“, mrzilac ga odriče i u drugim ljudima. I tako ih sve svodi na prolazna, smrtna bića, i na taj način ih sve ubija. Ali čovekoubica je uvek i bogoubica. Jer za koga ne postoji besmrtna duša, ne postoji ni Bog. Kada bi postojala besmrtna duša, ona bi mogla biti tvorevina samo besmrtnog Boga. No pošto nema besmrtne duše, to nema ni Boga. Takva je filosofija života svakog čovekoubice, pa bio on idejni, duhovni čovekoubica ili fizički. Idejni, duhovni čovekoubica je svaki koji odriče Boga i besmrtnost duše. Čovekoubica je svaki koji ne priznaje u ljudima ništa večno, božansko, besmrtno. A takav je „svaki koji mrzi na brata svoga“. No takav čovekoubica je uvek najpre samoubica: „nema u sebi večnoga života“. A nema ga u sebi, jer su mu mržnja i ostala zla paralizovala osećanje božanskog, besmrtnoga, večnoga, izbacila sve to iz njegovog saznanja, te on niti oseća niti priznaje išta božansko, besmrtno, večno. U svome osećanju i u svome saznanju on je ubio i Boga i dušu. Zato je on i bogoubica i čovekoubica, a pre svega – samoubica.
 
3,16
 
Šta je ljubav? – obesmrćenje onoga koga ljubiš; davanje božanskoga, besmrtnoga, ljubljenome; davanje večnoga života ljubljenome. To pak znači: davanje ljubljenome večne Božanske Istine, Božanske Pravde, Božanske Ljubavi, Božaneke Večnosti, i ostalih Božanskih savršenstava. To je prava, božanska večna ljubav. Nju nam je u savršenstvu, pa ipak u svakodnevnoj čovečanskoj stvarnosti, pokazao Gospod Hristos. I usto dao nam sile da je i mi doživljujemo kao svoju. Sveti Bogoslov blagovesti: „Po tome poznasmo ljubav što On za nas dušu svoju položi; i mi smo dužni – καὶ ἡμεῖς ὀφείλομεν – polagati duše za braću“. Bogočovek je dušu svoju položio za nas: iz čovekoljublja predao sebe dobrovoljno na krsnu smrt, da bi nam, pobedivši smrću smrt, vaskrsenjem darovao život večni i besmrtnost. To je u našem svetu jedina istinska, jedina božanska, jedina besmrtna ljubav. Stoga „i mi smo dužni polagati duše za braću“, tj. sve žrtvovati, da bismo u njima izazvali i razvili osećanje božanskog, besmrtnog, večnog; da bismo im kroz svoje hristoliko samopožrtvovanje dali Boga, besmrtnost, život večni, ubedivši ih u sve to.
 
3,17
 
Prava je ljubav ona koja ljubljenome daje, osigurava besmrtnost i život večni. A to je samo ona koja u čoveku izaziva i razvija osećanje Boga i osećanje besmrtnosti. Takva ljubav je uvek žrtvena, uvek samopožrtvovana: uvek polaže dušu za braću. Skala ljubavi je ogromna: polazi od najmanje, završava najvećom žrtvom. Glavno je u svakoj toj žrtvi da je živo osećanje ljubavi za brata. A to osećanje lako nađe saosećanje u ljubljenome, lako izazove saljubav. Takva je prava ljubav, „ljubav Božja“: ljubav Hristova, ljubav evanđelska. Ona potstiče čovaka na svaku žrtvu za braću. Sveti Bogoslov veli: „Koji dakle ima bogatstva ovoga sveta, i vidi brata svoga u nevolji, i zatvori srce svoje od njega, kako ljubav Božja obitava u njemu“? Kada „ljubav Božja“ obitava u srcu, onda je ono otvoreno za svu braću: da im posluži imanjem, i molitvom, i postom, i pravdom, i dobrotom, i istinom, i milostinjom, i trpljenjem, i krotošću, i smernošću, i svakom ličnom žrtvom koja ide do polaganja za braću i najveće vrednosti čovekova bića: duše.
 
3,18-19
 
Jer „ljubav Božja“ živi u čoveku i dela u njemu i oko njega kroz ostale božanske vrline i svete sile. Ona se kroz njih projavljuje, realizuje, konkretizuje; to su dela njena, svedočanstva njena, istinitost njena. Po toj bogočovečanskoj delotvornosti i istinitosti ona se i razlikuje od ostalih nazoviljubavi, psevdoljubavi: apstraktnih, prolaznih, uobraziljnih, humanističkih, hominističkih. Ljubav je onda istinita kada čini za braću sva evanđelska dela: pravdu, milostinju, molitvu i dr. To su njene oznake, njeni znaci raspoznavanja, njen život. Jer ona živi i postoji kroz njih i pomoću njih. Stoga sveti Bogoslov blagovesti: „Dečice moja, da se ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom – ἐν ἔργῳ καὶ ἀληθείᾳ. I po tome doznajemo da smo od istine – ὅτι ἐκ τῆς ἀληθείας ἐσμέν, i pred njim tešimo srca svoja“. Božanska Istina je duša Božanske ljubavi; a u njoj ima od svih božanskih savršenstava, jer su u njoj prisutne i Božanska pravda, i Božanska dobrota, i sva ostala savršenstsva. To je ono što zaista teši srce ljudsko, srce koje voli i žrtvuje se za braću. Jer sva ta božanska savršenstva preko svojih božanskih sila razvijaju, obogaćuju, obezgraničuju čovekovo samoosećanje lične besmrtnosti i večnoga života, a time i osećanje besmrtnosti i večnoga života braće.
 
3,20-22
 
Zazire li srce naše pred veličinom podviga božanske ljubavi, i rekne li sebi prekorno i osudilački: ne, ja nisam sposobno za takvu božansku ljubav, – treba se tešiti mišlju i saznanjem: „Bog je veći od srca našeg i zna sve“; – kao veći daće našem malom srcu potrebne sile i hrabrosti da istraje u samožrtvenom podvigu ljubavi; kao sveznajući On zna kad i šta treba dati srcu čovečjem, da bi se u njemu množila božanska ljubav, rasla rastom Božjim, i vodila čoveka iz podviga u podvig, iz jedne svete vrline u drugu. Ali sve to Bog daje na molitvu, tj. kada se ljubav naša omolitvi, i molitva joj pritiče u pomoć. Jer ljubav naročito raste i usavršava se molitvom. Što veća molitvenost u čoveka, to i ljubav savršenija. Otuda najsavršeniju ljubav imaju najmolitveniji ljudi – Svetitelji. Istinita je reč sv. Isaka Sirina: „Ljubav je od molitve“. Da, ona se izmoli od Boga kao najsavršeniji dar. Jer „Bog je ljubav“, i dajući ljubav svoju čoveku Bog mu ustvari daje sebe sama. U božanskoj, evanđelskoj ljubavi sve zavisi od molitvenosti ljubećih. Zato sveti Bogoslov blagovesti: „Slobodu imamo pred Bogom; i što god zaištemo – ὃ ἐὰν αἰτῶμεν -, primićemo od njega, jer zapovesti njegove držimo i činimo što je Njemu ugodno – τὰ ἀρεστὰ ἐνώπιον αὐτοῦ ποιοῦμεν“. Bog ispunjuje čovekove molitve, kada čovek ispunjuje njegove zapovesti: „Poslušaj Boga u zapovestima, veli Sveti Zlatoust, da bi On poslušao tebe u molitvama“. Čovek koji drži zapovesti Božje, uvek je i mudar i istrajan i iskren u molitvama: zna šta treba, kad treba, i kako treba da ište od Boga. I uvek ište samo ono što je korisno po spasenje duše, tj. ono što je evanđelsko, božansko, besmrtno, večno. Sveti Bogoslov nam je kazao; sad znamo tajnu molitve. Ona je: u držanju zapovesti Božjih. Evanđelsko je pravilo: Koji drži zapovesti Božje, Bog mu ispunjuje svaku molitvu. Primer: Svetitelji drže zapovesti Božje, zato Bog ispunjuje njihove molitve, bili oni na nebu ili na zemlji.
 
3,23
 
„I ovo je zapovest njegova da verujemo u ime Sina njegova Isusa Hrista, i da ljubimo jedan drugog kao što nam je dao zapovest“. – Eto skraćenog Evanđelja spasenja: vera u Hrista i božanska ljubav. To dvoje ustvari je jedna zapovest, jer sačinjava jedno osećanje i jedno raspoloženje: ko veruje u Hrista, veruje zato što Ga ljubi. Iz vere izrasta ljubav, i iz ljubavi vera. Jer jedno kroz drugo raste i usavršava se. To su duhovni blizanci. Ljubav raste verom, ali i vera ljubavlju. Koji ljubi Gospoda Hrista on i veruje u Njega, u sve njegovo, jer ima poveronje u Njega, poverenje koje mu uliva ljubav. Vera kazuje čoveku tajnu Bogočovekovu: i ukoliko više čovek verom upoznaje Gospoda Hrista, utoliko Ga više i ljubi; i ukoliko Ga više ljubi, utoliko mu se više otkriva tajna Hristova. Posvedočeno je evanđelsko iskustvo: Hristos se verom useljuje u čoveka, a čovek se ljubavlju ukorenjuje u Hristu (Ef. 3,17). Ova dvojedna vrlina (ljubav i vera) porađa u duši ostale evanđelske vrline; a kroz sve njih Gospod obitava u čoveku i čovek u Gospodu. Stoga Sv. Bogoslov blagovesti:
 
3,24
 
„I koji drži zapovesti njegove u Njemu obitava, i On u njemu“. Jer On je blagodatnom silom prisutan u svakoj zapovesti („Gospod je skriven u zapovestima svojim“, veli Sv. Marko Podvižnik), i svakome trudbeniku pomaže u držanju zapovesti. Pri tome se uvek održava evanđelsko načelo bogočovečanske saradnje: Bogočovek sarađuje čoveku, a čovek ostaje samostalna ličnost, iako je svim bićem u Gospodu Hristu, iako „u Njemu obitava“. Isto tako i Gospod Hristos obitava u čoveku, ne gubeći ništa od punoće svoje Ličnosti. No to življenje čoveka u Hristu, i Hrista u čoveku, ta bogočovečanska simbioza biva Duhom Svetim i u Duhu Svetom. Duh Sveti i daje čoveku blagodatne sile za taj život. Gospod Hristos je Duhom Svetim prisutan u čoveku. Stoga Sv. Bogoslov blagovesti: „I po tome poznajemo da obitava u nama – μένει ἐν ἡμῖν -, po Duhu koga nam je dao“. – Znači: hrišćanin nikad nije sam, on je obitalište i radionica Trisvetog Božanstva. Sve tome vodi. Držanje zapovesti utrojičuje čoveka, jer ga uhristovljuje i uduhovljuje. Sav je hrišćaninov život jedan neprekidan nedeljivi podvig ohristovljenja, oduhovljenja, oboženja = otrojičenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. ovo αὐτὸν propušteno, iako ga ima u izvornom tekstu (Zor. A. St.).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *