NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

TUMAČENJE POSLANICA SVETOG JOVANA BOGOSLOVA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE
SVETOG JOVANA BOGOSLOVA
[1]
 
I Jovanova 1,1-10 [2]
 
1. Jn. 1,1-10: 1 Što bješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života; 2 I Život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama; 3 Što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom. 4 I ovo vam pišemo da radost naša bude potpuna. 5 I ovo je obećanje koje smo čuli od njega i javljamo vama, da je Bog svjetlost, i tame u njemu nema nikakve. 6 Ako rečemo da imamo zajednicu s njim i u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu. 7 Ako li u svjetlosti hodimo, kao što je On sam u svjetlosti, imamo zajednicu jedni sa drugima, i krv Isusa Hrista, Sina njegova, očišćava nas od svakoga grijeha. 8 Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. 9 Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe, i očisti nas od svake nepravde. 10 Ako rečemo da nismo sagriješili, pravimo ga lažom i riječ njegova nije u nama.
 
1,1
 
Osnovna blagavest, i misao, i istina: Bog Logos se ovaplotio, da bismo se mi Njemu saovaplotili; On se očovečio, da bi nas obožio; On – Život večni – javio se na zemlji, da bismo imali zajednicu sa Njim živeći Njime. „Περὶ τοῦ Λόγου τῆς ζωῆς = O Logosu života“, to je tema ovog Evanđelja. Kao da sveti Bogoslov želi da nam da novo objašnjenje osnovne blagovesti svoga Evanđelja: „Logas postade telo“ (Jn. 1,14). Bog Logos, koji je Večni Život, prešao je k nama: to „što beše od početka – Ὃ ἦν ἀπ’ ἀρχῆς“, tj. Večno, siđe na zemlju, pastade telo, postade naša zemaljska stvarnost, pristupačno našim čulima, našem saznanju i osećanju; i to je ono „što čusmo“: čusmo blagovest Boga Logosa; to je ono „što videsmo očima svojim“: videsmo Boga u telu, Boga u svetu, Boga među nama; to je ono „što rasmotrismo – ὃ ἐθεασάμεθα“: razgledasmo, posmatrasmo Boga u čoveku; to je ono „što ruke naše opipaše“: opipaše telo Boga Logasa, kako pre njegove krsne smrti, tako i posle vaskrsenja njegovog iz mrtvih. „Čusmo, videsmo, razmotrismo, opipasmo“ – Reč života, Logos života, Boga života. Bog Logos je postao naša najbliža stvarnost; i mi to proveravamo na najočigledniji, najeksperimentalniji način. Metod je čisto ekeperimeitalan, opitan. „Logos života“ je ustvari Logika života, Mudrost života, Reč života. Do Njega – život je bio alogosan, besmislen; do Njega – život je bio alogičan, i stoga nelogičan, u njemu nije bilo neke snošljive logičnosti, sve – haos, sve – „sajam besmisleni“; do Njega – Reči života – život je bio nem i nemušt, nije umeo da govori, da kaže, da izrazi, da izreče sebe, svoju tajnu, svoju muku, svoj bol, svoju radost. Sa Njim – život sve to dobija; život je progovorio, jer se ologosio; život se osmislio, jer se ologosio; život se osvemudrio, jer se ologosio. A život je bio postao alogosan, alogičan – besmislen, besciljan, glup – grehom i zbog greha.
Ono što je za ljudsku misao, bila ona grčka, rimska, indijska ili koja druga, bilo i ostalo ideal ili ideja, apstrakcija i onostranost, ovaploćenjem Boga Logosa postalo je život, naš zemaljski život. Za Logosom i Logikom života ne treba ,ići u onaj svet, jer je Logika i Logos života tu, među nama. Mi imamo Logos života, zato znamo Logiku života, cilj života, smisao života. Ako nismo znali početak života, evo ga Bog Logas, jer je to ono „što beše od početka – ἀπ’ ἀρχῆς“. Život nije nešto besmisleno, već od samog početka nešto božanski logično. A greh je sila koja sve delogosira, lišava božanske logike i logičnosti, božanskog smisla i osmišljenosti. Ustvari, greh je jedini obesmislitelj života.
 
1,2
 
Do ovaploćenja Boga Logosa kao da nije bilo života na zemlji. Ukoliko ga je bilo, to je bilo naličje života, surogat života, falsifikat života; prosto: psevdoživot. Jer kakav je to život, u kome ima smrti, i koji se završava smrću? To je pre neko postepeno umiranje. A to znači – postepeno mučenje. Samo onaj život je dostojan naziva života koji ne umire, koji se ne završava smrću, već savlađuje smrt i vaskrsenjem pravi most u besmrtnost. Ustvari život je jedino Život Večni. A taj život se prvi put javio u našem čovečanskom svetu sa Bogom Logosom: Bogočovekom Hristom. Zato sveti Bogoslov blagovesti: „I život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u Oca, i javi se nama“. Život i Večni život su sinonimi. Nema života bez Večnoga života. Sa Bogočovekom „život se javi“ u našem svetu smrti i psevdoživota. Tek u Njemu „videsmo“ pravi život, „videsmo“ šta je život; videsmo i vidimo da je samo večni život – pravi život. To je ono što je najočiglednije u Bogočoveku. Sav Bogočovek, i sve njegovo, diše i zrači večnim životom: nema njegove misli koja ne izvire iz večnog života i ne uvire u njega; tako i svaka njegova reč, i delo, i osećanje. U svemu njegovom oseća se prisustvo Večnoga; i valovi večnoga života zapljuskuju nas iz svega njegovog. Hoćeš da vidiš kako živi Večni u vremenu, – gledaj Isusa. Iz svega njegovog ključa večni život, i to sav – onakav kakav je i u onom svetu; ne, kakav je u samom Bogu Ocu, jer On „tako i Sinu dade da ima život u sebi“ (Jn. 5,26). To je svedočanstvo očevidaca. Oni i izjavljuju sa beskrajnom sigurnošću: „svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u Oca, i javi se nama“. Do njegove pajave smrt je bila u nama i oko nas; ljudi nisu mogli ni znati ni steći život večni dok se On sam nije spustio u naš svet i javio nam se.
 
1,3
 
Otkuda u svetog Bogoslova ovakvo smelo svedočanstvo? Od ličnog iskustva: jer je sam okusio večni život, stupio u zajednicu sa njim, uzeo učešća u njemu preko Gospoda Isusa. Živeti u zajednici sa Gospodom Isusom, imati zajednicu – κοινωνίαν – sa Njim, i jeste nalaziti se u večnom životu. Taj život je ustvari zajednica sa Trojičnim Božanstvom. Utrojičiti se preko Bogočoveka, i otrojičiti se, i nije drugo nego živeti večnim životom. I onda čovek u sebi samom oseća i vidi večni život. I stalno se nalazi u zajednici večnih ljudskih bića. Jer hrišćani se time odlikuju od ostalih ljudi što imaju večni život, i žive njime ovde na zemlji. Stoga i javljaju život večni. Sve je kod njih u tom pogledu zasnovano na ličnom iskustvu, na ličnom opštenju sa Večnim. Stoga očevidac sveti i istiniti blagovesti: „Što videsmo i čusmo to javljamo vama da i vi imate zajednicu s nama – κοινωνίαν … μεθ’ ἡμῶν, a naša je zajednica sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom“. Život hrišćana je život sa Božanskom Trojicom: zajednica, opštenje sa Njom, sa njenim životvornim, stvaralačkim, večnim silama i svetinjama. Opštenje sa Večnim i daje ljudima večni život. To nije neko spoljašnje posmatranje, već unutrašnje doživljavanje Svete Trojice. To je uistini κοινωνία – zajedničarenje čoveka sa Bogom, saovaploćavanje Bogu. Sve je tu lično, opitno, životno, sve novo. Sav Bog Logos ušao je u čoveka, učovečio se; ušao je u telo, ovaplotio se. Logos je u telu, u čoveku, tu s nama i među nama i u nama; a sa Njim i sav Život večni, i sva Istina večna, i sva Ljubav večna, i sva Svetlost večna, i sva savršenstva njegova večna; da bismo preko Njega imali zajednicu sa svima božanskim, večnim savršenstvima. Sveti Bogoslov je jasan: život hrišćana je sav u Svetoj Trojici – od Oca kroz Sina u Duhu Svetom; to je zajednica sa Svetom Trojicom: „naša je zajednica sa Ocem i sa Sinom Njegovim Isusom Hristom“. Jer Bog je među nama, da bi bio u nama; On je i sa nama, da bi bio u nama.
 
1,4
 
Od tog života u Svetoj Trojici, od te zajednice sa Ocem i Sinom i Sv. Duhom biće se ljudsko ispunjuje istinskom radošću, koja i nije drugo do božansko blaženstvo. Bez toga, ljudsko je biće ispunjeno tugom, čemerom, jadom. A čime bi ga, ako ne time, i mogla ispuniti smrt, a pre nje greh? Kroz svaki greh u dušu navre, ako ne bujica gorčine, ono bujica grehovne slasti koja se postepeno pretvara u gorčinu. U svakom slučaju, svaki učinjen greh spusti u dušu bar kap gorčine koja se neosetno razlije po duši, i kad dođe vreme razrasta se u ogromnu tugu. I često puta, čovek i ne zna otkuda mu tuta u duši, u srcu. A zajednica sa Hristom, i njegovim svetim vrlinama, ispunjuje biće ljudsko neprolaznom radošću. Od življenja ljubavlju Hristovom – duša se ljudska ispuni neiskazanom radošću; tako i od življenja pravdom Hristovom, dobrotom Hristovom, smernošću i krotošću Hristovom. I kad čovek pogleda u sebe, a ono – gle, sav je ispunjen božanskom radošću, i u Njemu nema ni tuge od greha, ni straha od smrti. Stoga sveti Bogoslov blagovesti: „I ovo vam pišem da radost vaša bude ispunjena – πεπληρωμένη“.
 
1,5
 
„I ovo je vest – ἡ ἀγγελία – koju čusmo od njega i javljamo vama – ἀγγέλλομεν ὑμῖν[3] – da je Bog svetlost φῶς i tame u njemu nema nikakve“. U tome je izuzetna blagovest Bogočovekova: „Bog je svetlost“. Znači: On je uzrok i izvor svega svetlog, svega istinitog, svega dobrog, svega pravednog, svega besmrtnog; a nipočemu nije ni uzrok ni sauzrok, ni izvor ni saizvor – zla, greha, smrti, laži. Ovu vest je Hristos kazao i životom svojim pokazao da je Bog zaista svetlost, i da u Njemu nema nikakve tame. Gde je tama u Bogočoveku? gde je greh u Njemu? Pokaže li neko greh u Njemu, pokazao je tamu. Ali to nije u stanju niko pokazati. Tama je od greha, a greh je od đavola, koji je sav tama. Jer đavo je time đavo što je u svemu i po svemu sušta suprotnost Bogu. „Bog je svetlost“, đavo je tama; Bog je život, đavo je smrt; Bog je istina, đavo je laž. Zato je Gospod Hristos, kao istiniti Bog, i mogao reći za sebe: „Ja sam svetlost sveta“, „Ja sam svetlost života“. A đavo bi mogao s punim pravom reći za sebe: ja sam tama sveta; ja sam tama života. Samo zbog njega, ljudi ne vide smisao sveta i cilj života. On tamom svojom čini te oči ljudske ne vide ni šta je ustvari svet, ni šta život. Jer da bi oči mogle videti, potrebna je svetlost. A nju ima, i stoga i daje, samo Bogočovek Hristos. Mi svetlošću vidimo. Uzalud su nam oči bez svetlosti.
 
1,6
 
I ova blagovest o Bogu kao svetlosti je posvedočena iskustvom, opitom. I to iskustvom i ličnim opitom svih pravih hrišćana. Jer su se lično osvedočili da živeći Hristom i u Hristu oni stvarao žive svetlošću i u svetlosti. Nema tame iz koje ih Hristos ne izvede; nema greha koji oni Hristom ne pobede. Kao što ispred sunca ide praskozorna svetlost, tako i ispred Hrista – Svetlosti sveta i života – ide praskozorna svetlost njegovih svetih vrlina. Počne li ih čovek upražnjavati, one po duši njegovoj razlivaju praskozornu svetlost koja najavljuje rađanje večnog Sunca pravde, koje kad se rodi u duši, nikad više ne zahodi. Ali, isto tako, tama grehova ide ispred tame tvorca grehova. Navru li u dušu, oni razliju po njoj tamu, sve gušću i gušću, te čovak i ne primeti kada se u nju uvuče sam tvorac tame i greha – đavo. Ko živi u grehu, u tami živi, te ne zna kuda ide. Svaki greh vuče u carstvo greha -smrt; i svaka tama vuče u carstvo tame – pakao. A i u carstvu smrti i u carstvu tame jedan je car, jedan gospodar – đavo. Sveti Evanđelist blagovesti: „Ako rečemo da imamo zajednicu s njim a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine – οὐ ποιοῦμεν τὴν ἀλήθειαν“.
 
1,7
 
Bog Logos, koji je Svetlost, postao je čovek, da bi svoju Božansku Svetlost dao ljudima, učinio je pristupačnom za njih; da bi ona postala njihovom svojinom. Uopšte, svojim ovaploćenjem Bog Logos hoće da sve što je Božje učini zajedničkim za ljude, ovaplotljivim u ljudskom životu i svetu. Geslo je: „kao što je On sam“ – tako i mi treba da budemo. Kao što je On sam svetlost, tako i mi treba da postanemo svetlost; kao što je On sam u svetlosti, tako treba i mi da budemo. Isto tako, kao što je On sam u Istini, tako i mi treba u njoj da budemo. Sve što je njegovo ovaploćenjem postalo je naše. Sam večni Život On je sneo s neba na zemlju, a sa njim i sve ono čime večni život živi; a to je: večna Istina, večna Svetlost, večna Pravda, večna Ljubav, večna Dobrota, večna Mudrost, i sva ostala večna savršenstva božanska. I to je sneo s neba na zemlju, da bi sve to postalo naše, ljudsko. Jer večni Život postaje naš, ako živimo u svima ovim večnim savršenstvima bogočovečanskim. Živimo li tako, božanske sile tih večnih savršenstava izgone iz nas svaki greh, očišćuju nas od svake nečitote. Razume se, sva ta savršenstva sačinjavaju suštinu Bogočovekove Ličnosti; ona su krv njegova, telo njegovo; a gde je sveta krv njegova – tu je i sav večni život; jer je u krvi Njegovoj Bogočovečanskoj – život njegov. A kroz Njega, i od Njega, i zbog Njega – i naš. Bogočovak je taj koji razdajući večni život ljudima, i svoja večna savršenstva, pomoću njih sjedinjuje ljude u jednu novu zajednicu, besmrtnu, bogočovečansku, večnu: u jedno telo – Crkvu, kroz koje struji i teče bogočovečanska krv Hristova koja očišćava od svakoga greha sve zajedničare, sve sutelesnike njegovog Bogočovečanskog tela. Krv presveta umiva nas Svetlošću, umiva Istinom, umiva Pravdom, Ljubavlju. I ljudsko biće zablista u neviđenoj čistoti. Stoga Evanđelist i blagovesti: „Ako li u svetlosti hodimo, kao što je On sam u svetlosti – ἐν τῷ φωτὶ, imamo zajednicu jedan s drugim – κοινωνίαν ἔχομεν μετ’ ἀλλήλων, i krv Isusa Hrista, Sina Njegova, očišćava nas od svakoga greha“.
 
1,8
 
Kao što je Svetlost u Hristu, tako je tama u nama. Tama od greha. Tama greha je razlivena po svakom ljudskom biću bez izuzetka, zato nijedan čovek, pa ni „najveći između rođenih od žena“ nije „svetlost istinita“. „Svetlost istinita“ je samo ono ljudsko biće koje je potpuno bez greha: bezgrešno. A takvo jedino biće u rodu ljudskom jeste Bogočovek Hristos (sr. Jn. 1,8-9). Štaviše, zbog prisutnosti tame u prirodi nijedan čovek nije ne samo „istinita svetlost“, nego „svetlost“ uopšte. Zato se i za Preteču veli: „On ne beše svetlost“ (Jn. 1,8). To osećanje i to saznanje da je sve ljudsko pod grehom i u grehu, osnovno je u istinskom čovekopoznanju, pogotovu u hrišćanskoj antropologiji. Ko suprotno uči, sebe vara, i nema istine u njemu. Svako drugo učenje o čoveku – lažno je. A takvo je humanističko učenje o čoveku: ono apoteizira čoveka u njegovoj datosti, nepročišćenoj i neočišćenoj od greha i njegovih zlosila. Humanizam je uopšte idolopoklonstvo najgore vrste, jer je čovekopoklonstvo. Zasnovan na načelu: čovek je po prirodi dobar i sam sebi dovoljan, – on zastupa najtragičniju neisstinu, koja je tolike tragedije izazvala u svetu humanističke nauke, prosvete, kulture. Jer ih je to odvelo do takvog gordog samohvalisanja, i veličanja čoveka kao takvog, da su odrekli i samo postojanje greha. „Nema greha“, – to je jedna od osnovnih etičkih maksima humanističkih. A sama ljudska stvarnost toliko je prepuna nedostataka, mana, pukotina, tragedija, da najrečitije svedoči o prisustvu negativnih, rušilačkih sila u čoveku, koje i nisu drugo do sile greha. To i humanizam priznaje posredno svojom teorijom o progresu, koji treba da ljude izleči od svih negativiteta, nedostataka, mana, zlosila. Samo, takav lek, takvo spasavanje čoveka samim sobom, liči na davljenika koji sebe hoće da spase na taj način što diže sebe za kosu. I – brzo se udavi, razume se. Nema tragičnijeg shvatanja čoveka, i postupanja sa čovekom, od humanističkog. Jer odvodi ljude u najstrašnije katastrofe. Stoga sveti Filosof, istinski poznavalac čoveka i prirode ljudske, savetuje: „Ako rečemo da greha – ἁμαρτίαν – nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama – ἡ ἀλήθεια ἐν ἡμῖν οὐκ ἔστιν“.[4] – I zaista, niko tako ne vara sebe, kao humanisti, kao čovekopoklonici svih vrsta. U njima nema istine o čoveku.
 
1,9
 
Istina o čovenu je na suprotnoj strani: u osećanju i saznanju i priznanju da su svi ljudi pod grehom i u grehu. Jer samo to osećanje, to saznanje, to priznanje pobuđuje ljude da traže spasenje od greha i njegovih zlosila, da traže Spasitelja. A Spasitelj od greha može biti samo onaj koji je bez greha. Takav nije niko od ljudi; takav je u rodu ljudskom samo Bog i Gopod naš Isus Hristos. Svedok toga je – svekoliko iskustvo roda ljudskog. Svi ostali takozvani „spasioci“ čovečanstva, samozvanci su, samohvalisavci su, jer svi bez izuzetka spasavaju i leče ćoveka od njegovih površinskih, kožnih oboljenja, ali ne i od njegove glavne, suštinske bolesti, bolesti bića njegovog: greha, i u grehu – smrti. Zato je za sve njih: smrt – neophodnost ljudskog bića. A ovo tvrđenje uključuje u sebi još i ovo: greh je neophodnost. Na takim apsurdnostima graditi dom čovekova bića i prosperiteta, tragičan je poduhvat, koji se uvek završava katastrofom. Izlaz iz toga je jedan: nepristrasno gledanje u čoveka, u njegove stvarnosti, i sagledanje konkretno prisutnih u njemu, i razlivenih po biću njegovom, zlosila greha; konstatovanje toga, i priznanje da nas od toga može spasiti samo bezgrešni Bogočovek Hristos. Takvo priznanje, takvo ispovedanje pobuđuje čovekoljubivog i svepravednog Gospoda, da nam pritekne u pomoć i – spase nas od greha. Bez tog priznanja On ne dolazi, da ne bi nametao Sebe silom, i time uništio u čoveku slobodu i ljubav, na kojima čovek stoji, i radi kojih i postoji. Bogočovek je savršeno pravedan; to Mu daje i pravo i vlast da oprašta grehe. A usto, savršena bogočovečanska pravednost daje Mu moć te može opraštati grehe, i otpuštati. A to je moć koju ima samo Bezgrešni Bogočovek. Sveti Bogoslov blagovesti: „Ako priznajemo – ὁμολογῶμεν – grehe svoje, veran je i pravedan (πιστός ἐστι καὶ δίκαιος) da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde“. Πιστός: veran, čemu? veran čoveku, iz ljubavi veran: veran bogolikoj duši čovekovoj; veruje da ona oslobođena greha, može čoveka odvesti kroz evanđelske podvige u božansko savršenstvo; veruje da čovek može izraditi iz sebe „čoveka savršena“, da može biti divan: i pobožan, i pravedan, i istinoljubiv, i dobar, i krotak, i svim svetim vrlinama ukrašen. Od nas se traži jedno: priznanje da smo grešni, a sve ostalo čini On, čovekoljubac jedini, i Spasitelj jedini: otpušta grehe, očišćava nas od svake nepravde; i kao „pravedan i veran“ daje nam božanske sile da istrajemo u novom životu, životu „u pravdi i svetinji istine“ (Ef. 5,24).
 
1,10
 
„Ako rečemo da ne sagrešismo, gradimo ga lažom – ψεύστην ποιοῦμεν αὐτὸν, – i reč njegova nije u nama“. Spasitelj je došao u naš svet, da nas spase od greha. On to sam neprestano naglašava u svome Evanđelju. Ako pak mi stanemo tvrditi da ne sagrešismo, da nemamo greha, onda Spasitelja pravimo lažljivcem. Jer kaže da je došao da nas spase od greha, a mi grehe nemamo. On je došao u svet, zato što smo grešni, robavi greha i smrti. Priznajemo li grešnost svoju, mi priznajemo potrebu za Spasiteljem i spasenjem. Onda je „reč Njegova u nama“. A reč Njegova je Evanđelje njegovo, Evanđelje spasenja. Čovekopoklonici govore: mi greha nemamo, kakav nam je Spasitelj potreban? Nije nam potreban Spasistelj, jer nema od čega da nas spasava. Ako imamo neke nedostatke, mi ćemo to ispraviti prosvetom, kulturom, naukom, tehnikom. Bog nam uopšte nije potreban. – Tako čovekopoklonici oglašuju Spasitelja za samohvalisavog lažljivca, i time za neprijatelja čovečanstva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pri korekciji ovih avinih „Tumačenja poslanica Sv. Jovana Bogoslova“ koristili smo izdanje manastira Ćelije kod Valjeva, Beograd 1982; a za korekciju staro-grčkog teksta poslanica koristili smo: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, i internet izdanje Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, na linku: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Zor. A. St.).

  2. Na odgovarajućim mestima smo ubacili tekst poslanica Sv. ap. Jovana (pošto je u štampanom izdanju iz nekih razloga izostavljen), a prema prevodu Komisije Sv. Arhijer. Sinoda SPC, 3. ispravljeno izdanje, Beograd 1997. god., i internet izdanju Biblioteke Svetosavlje.org, na linku:
    http://svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/NoviZavet/NoviZavet.htm (Zor. A. St.).

  3. Ova dva mesta u izvornom grčkom tekstu koji smo koristili pri korekciji glase: ἡ ἐπαγγελία (obećanje) … ἀναγγέλλομεν ὑμῖν; verovatno nije u pitanju štamparska greška, nego avino naglašavanje smisla reči angelia – vest, javljaljnje (Zor. A. St.).

  4. Ovde je unekoliko ispomeran red reči u odnosu na izvorni grčki tekst – ἡ ἀλήθεια οὐκ ἔστιν ἐν ἡμῖν (Zor. A. St.).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *