ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА [1]
 
У в о д [2]
 
Једино у Цркви зна се вредност и смисао времена, јер једино Црквом време добија прави смисао свога постојања. Ради чега постоји време? Да нас уведе у вечност, – одговара Црква. Само повезано с вечношћу у Богочовечанском телу Христовом, време добија своју праву вредност и свој оправдани, богодани смисао. А где је Богочовек – ту је сва божанска вечност. Време у Цркви, то је време у Христовој вечности, јер у Христовој богочовечности. Живећи том вечношћу, том богочовечношћу време и добија своју вечну вредност и открива свој богодани вечни смисао: јер је и оно саздано Логосом и ради Логоса (ср. Кол. 1,16; Јн. 1,3). Отуда је и логика и логос времена у Богу Логосу; у Њему се измирило време са божанском вечношћу, са којом се било посвађало и непријатељствовало грехом и смрћу и ђаволом (ср. Кол. 1,20; Еф. 1,10.23). Нама људима, земнородним бићима, даје се на земљи живот најпре у времену, да нас време причести вечношћу, и Христовом богочовечношћу искрца на обалу божанске вечности. Крштени Црквом у име Оца и Сина и Светога Духа, ми још овде на земљи, у времену и простору, живимо божанском вечношћу и осећамо кроз благодатну богочовечност како у нама живује живот вечни. Духовна чула којима ми то непрестано осећамо јесу свете богочовечанске врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, и остале.
Вера искрцава наше биће на обалу Христове вечности кроз Христову благодатну богочовечност. Тако исто и богочовечанска љубав искрцава наше биће на обалу вечности; тако и свака богочовечанска врлина; тако и свака богочовечанска света тајна, почевши са светом тајном крштења, која нас и уводи у све остале свете тајне и свете врлине. Уствари, сваки хришћанин живећи у времену живи вечним, јер живи богочовечним. А све што је Христово – вечно је. И ми живљењем у Христу и Христом, уствари овечнујемо себе, своје биће: отимамо га од сваке смрти и свега смртног, јер га отимамо од сваког греха и од свега греховног. У сваком греху је по једна смрт. А смрт и јесте највећи непријатељ наше вечности, наше богочовечности. Отуда је сав живот нас хришћана на земљи – борба за живот вечни, стална борба са сваким грехом, са сваком смрћу, са сваким ђаволом (ср. 1. Тим. 6,12; Еф. 6,10-18). А та борба – то је поворка непрекидних мука и невоља и страдања. Сваки грех ради тога живи: да нас намучи, и да нам украде из душе нешто вечно, нешто Христово, нешто богочовечно. И смрт ради тога живи, и бори се с нама: да нам украде, ако је могуће, сву бесмртност, све бесмртно што нам Господ Христос непрестано дарује кроз свете тајне и свете врлине. Кроз ту непрекидну борбу за живот вечни ми гредимо ка Царству Вечнога, и кроз све муке и ране које задобијамо у тој борби (ср. 2. Сол. 1,4-5).
У лицу Богочовека Христа јавио се једини истинити Бог роду људском: на смрт и погабао свима лажним боговима, и свима њиховим лажним истинама и лажним правдама и лажним лепотама и лажним љубавима и лажним идејама и лажним наукама и лажним филозофијама и лажним уметностима и лажним културима и лажним цивилизацијама и лажним верама. И пред Њим и око Њега стално падају и пропадају лажни богови, лажне истине, лажне науке, лажне философије, лажне културе: сви изуми лажних богова, и старих и нових, и прошлих и садашњих и будућих, и свих њихових лажних месија и лажних пророка и лажних учитеља и лажних спаситеља. Насупрот оваплоћеном Богу у Богочовеку, постепено се изграђује и оваплоћује лаж и неистина и неправда, постепено се рађа и порађа и оваплоћује Зло, постепено се сва зла згушњавају у једну личност, која ће бити најпотпуније оваплоћење Зла у земаљском свету, насупрот оваплоћеном божанском Добру – Христу. Сви се греси полако и упорно и плански стичу кроз безброј христобораца у један грех, свегрех, који ће се најзад оваплотити у једном човеку, који ће се јавити као “човек греха” (2. Сол. 2,3), човек свегреха, човек безакоња, човек свебезакоња. То ће бити ђавочовек насупрот Богочовеку. Његова мисија, сврха, циљ, свециљ биће? Потиснути Богочовека и зацарити ђавочовека: свуда, на свима престолима које земља има и ствара, и може имати и може стварати (ср. 2. Сол. 2,4). А најпре: на престолу људских душа, људских савести, људских воља.
Богочовек и ђавочовек, Христос и Антихрист, – ето између тога се креће сва историја рода људског као целине, и историја сваког људског бића као јединке. Сваки човек је или са једним или са другим; трећега нема. Ти идеш, несумњиво идеш за Христом кроз свако еванђелско добро; али исто тако, ти несумњиво идеш за Антихристом кроз свако ђаволско зло. А зло? Увек је ђаволско, увек је од ђавола, јер је он првобитни и главни творац свакога зла, а човек је само његов сарадник и следбеник. Ни твоје зло, ни твоје добро, није кратко, већ те несумњиво повезује или са Богом у Христу, или са ђаволом у Антихристу. И твоје зло има свој блесак, своју “величанственост”, своју грандиозност, своју тајанствену заводљивост. “Тајна безакоња” (2. Сол, 2,7) заводнички вешто уме да голица човекову душу, да је мами, да је намами, да је омаје, омађија, опчини. И тада човек сматра да ради нешто велико, нешто огромно, нешто грандиозно, попут Фауста! Антихрист ће располагати демонском чудотворном силом: да би саблазнио, ако је могуће, и избране. Он ће своје зло обући у своје муње, у своје громове, у своја сунца, у своја чудеса. Јер ће сав његов долазак и живот и рад међу људима на земљи бити “по чињењу Сатанину са сваком силом и знацима и лажним чудесима” (2. Сол. 2,9). Бавочовек – чудотворац, насупрот Богочовеку чудотворцу! Антихрист – чудотворац, насупрот Христу чудотворцу! Све ће он чинити, само да собом замени Христа: у душама људским, у савестима људским, у животима људским, у историји људској.
А људи – између Богочовека и ђавочовека, између Христа и Антихриста? О, они располажу огромном, божанском силом. Којом? Слободом: да се слободно определе за Христа или Антихриста, за Богочовека или ђавочовека. А пред њима је сав Бог, једини истинити Бог са Својом Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Љубављу, Вечним Божанским Добром, Вечним Божанским Животом, помоћу којих ослобађа човека, људе, од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола, и уводи их у Царство Божје, у Своју чудесну божанску вечност кроз Своју Богочовечност = кроз Цркву; и пред њима је – сав ђаво, са својим лажним истинама, лажним правдама, лажним љубавима, лажним добрима, иза којих стоји сав пакао, са безбожјем, са безверјем, са сваком хулом и сваким злом. Но тебе, нема власти да примора ни Богочовек ни ђаво; слобода – то је твоја врховна моћ, твоја свемоћ, човече! Бирај: Христа или Антихриста, Богочовека или ђавочовека! Избор твој зависи од тебе, само од тебе. Веровати истини, или не веровати, зависи од тебе (2. Сол. 2,12). А вера у истину, она једино и спасава Духом Светим од зла, од греха, од ђавола, од ђавочовека, од Антихриста.
Вера у истину? То је живот у истини и ради истине. А истине нема мимо Истину, мимо јединог истинитог Бога и Господа, који нам је Собом донео сву Истину свих светова, из које се роје све истине у човечанском свету које нису лажне. Сва Истина = сав Богочовек је у Цркви Својој, која је “стуб и тврђава истине” (1. Тим. 3,15). А живот у Цркви је сав у Духу Светом, у свеживотворној благодати Свете Тројице. Та благодат, помоћу вере и осталих светих врлина и светих тајни удружена са људском слободом воље, и сачињава свето живљење, а свето живљење и јесте свето предање, које је као благодатни поток потекло Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и све људе Христове вере носи у вечни живот, јер тече и отиче у живот вечни (ср. 2. Сол. 2,15; Јн. 4,14; 7,38-39).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. При корекцији овог авиног “Тумачења 2. посланице Солуњанима Св. апостола Павла” користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старогрчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ “Ο ΣΩΤΗΡ” ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos Home of the Greek Bible Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).

  2. Видети Поговор на крају књиге “Тумачење Посланице Прве и Друге Коришћанима Св. Апостола Павла” (изд. Ман. Ћелије, Београд, 1983, стр. 481492), који у свему важи и за ово издање. – Прим. уредника.

Comments are closed.