NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
OSMA GLAVA
 
8:1-2 „Dajemo vam pak na znanje, braćo, blagodat Božju koja je dana u crkvama makedonskim, da u mnogome kušanju nevolja izobilje radosti njihove i puko siromaštvo njihovo izobilova u bogatstvu prostote njihove“.
 
Nevolje preobratiti i preobraziti u sredstva spasenja, u podvige spasenja, to je delo blagodati Božje. Nevolje pretvoriti u izvore radosti, takođe je delo blagodati Božje. Po ugledu na Gospoda spasenja i radosti, jer je On najveću nevolju i muku ovoga sveta, smrt, pretvorio u izvor života i vaskrsenja i radosti. I sve što prethodi Njegovoj smrti: zavist i mržnja i zločin, najveći zločin u svima svetovima, – o kakva nevolja! kakva muka! – a čudesni Spasitelj je pretvara u podvig molitve i čovekoljublja: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade! (Lk. 23, 34).
I vi to možete: blagosiljajte one koji vas kunu, – i gle, vi ste jednu svoju nevolju pretvorili u podvig spasenja i u izvor radosti i blaženstva! Činite dobro onima koji vas mrze, – i gle, vi ste i drugu nevolju svoju pretvorili u podvig spasenja i u izvor blaženstva! Molite se Bogu za one koji vas gone, – gle, treći podvig, treći izvor blaženstva! Vas ruže radi Gospoda Hrista, klevetaju, ogovaraju, progone, a vi sve to podnosite blagodušno, – gle, opet ste čitav niz muka i nevolja pretvorili u čitav niz podviga i izvora blaženstva.
Ne varajte se, životni je posao Hristovih sledbenika: nevolje preobraćati u podvige spasenja. Najočigledniji primer toga su nam sami sveti Apostoli Hristovi (sr. 2 Kor. 12, 10). I svi svetitelji za njima i sa njima. I u svima njima to čini uvek blagodat Božja (sr. 2 Kor. 12,9).
Ona, čudotvorna i svemoćna, sve naše nevolje preobraća u podvige, i sve žalosti u radosti. Nevolja do nevolje, ali kada nas blagodat Božja vodi kroz njih, onda: izvor do izvora radosti, radost do radosti. U obilju nevoljaobilje radosti! Eto čuda, svakodnevnog čuda Hristove blagodati. Ako ne verujete, probajte! Doživite jednu nevolju za Hrista, i vi ćete vodeti kako će se ona tajanstveno i čudesno pretvoriti u radost, i u izvor radosti. Otuda se hrišćani raduju kada padaju u različite napasti (Jak.1,2-4). Da, svi hrišćani, a u tome su im večiti uzor prvo sveti Apostoli (sr. D-A. 5, 40-41) a za njima svi ovetitelji redom. Svetaštvo i nije drugo do pretvaranje nevolja u sredstva spasenja, u podvige spasenja. Zato je to put Crkve Hristove u svetu kao celine, to put i svake Pomesne crkve, pa i svake parohijske crkve, pa i svake domaće crkve. Sveti apostol Pavle i ukazuje na crkve u Makedoiiji kao takve.
Ali za ovim prvim blagodatnim čudom dolazi drugo: blagodat Božja pretvara puko siromaštvo u izobilno bogatstvo dobrote. Siromaštvo u – izvor bogastva! I to nepropadljivog bogatstva: bogatstva dobrote, dobrodušnosti, prostodušnosti. Svesavršeni primer toga na zemlji je On – čudesni Gospod i Spasitelj, Bogočovek Hrisgos. On, Bog Svedržitelj, postavši čovek, toliko osiromaši, da nije imao ode glave skloniti. Ali nas On tim svojim čudotvornim siromaštvom obogati ovim neprolaznim bogatstvima neba: carstvom nebeskim, večnim životom, večnom istinom, večnom pravdom, večnom ljubavlju, večnom dobrotom, večnim blaženstvom. Jednom rečju: obogati nas Bogom. A to nije ni najneizmernije bogatstvo, ili bolje: beskonačna serija neprolaznih, večnih, božanskih bogatstava.
U poniženom telu ljudskom Bogočovek je izgledao kao da ništa nema, iako je ustvarm sve imao, i svima pružao i davao: svima koji hoće da se njegovim siromaštvom obogate (sr. 2 Kor. 8,9). Tako i svi pravi hrišćani, izgledaju „kao oni koji ništa nemaju“, a ustvari „sve imaju“, „kao siromašni a koji mnoge obogaćavaju“ (2Kor.6,10). Istorijski primer toga u širem obimu pretstavljaju crkve makedonske. A svedok toga, ko? Sam sveti apostol Pavle. On izjavljuje:
 
8:3-4 „Jer, ja sam svedok, oni po mogućstvu i preko mogućstva behu dobrovoljni, i mnogo nas moliše da primimo blagodat i zajednicu službe svetima“
 
Hristovsko, evanđelsko bogatstvo projavljuje se najpre kroz milosrđe. Hrišćansko srce je uvek milosrdno. A nije li milosrdno, zar je hrišćansko? Bogatstvo dobrote kojim izobiluje hrišćanin neminovno se izliva u brigu i staranje o bližnjima; toj samilosti i samilosnosti nema mere; sve se čini „po mogućstvu i preko mogućstva“. I po je prirodno, evanđelski prirodno, jer je u tame podvig, i radost od podviga. Ne reci: ne mogu.
To je znak maloverja, ili neverja, ili krivoverja. Seti se apostola, njegove vere, a mi smo dužni da se ugledamo ia njega: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“ (Flb. 4,13): mogu da budem milosrdan „preko mogućstva“, preko ljudskog mogućstva. Jer šggo je ljudima nemoguće, Bogu je moguće, Bogu koji je u nama i nad nama.
Radosno služiti svetima, dar je blagodati Božje. Sveti služe Bogu, a mi, služeći svetima, preko njih služimo svesvetome Bogu, Zato je dužnost, neizostavna dužnost hrišćana služiti svetima. A ko su sveti? Najpre oni koji su sav život ovoj posvetili Bogu, te dan i noć svom dušom, svim srcem, svim umom, svom snagom svojom služe Bogu istinitome, Gospodu Hristu. Takvi su svi svetitelji, počevši od svetih Apostola i Proroka, pa kroz Mučenike, Ispovednike, Besrebrnike, Podvižnike i sve Božje Pravednike. No ovde sveti apostol ima u vidu sve hrišćane, i on ih sve naziva svetima,
Zašto? Zato što su hrišćanm po samom pozivu svom sveti, pozvani na svetost (sr. 1 Petr. 1,14-16; 2,9.21; 1Jn. 2,6; 3,6.3). To je razlog što se u početku mnogih, svojih poslanica sveti apostol Pavle obraća hrišćanima kao svetima (sr. 1 Kor, 1, 2; 2 Kor. 1, 2; Ef. 1, 1; Flb. 1, 1; Kol. 1,1).
U čemu se sastoji „služba svetima“? U služenju njihovim potrebama. Može im se služiti molitvom, ljubavlju, milostinjom. Služeći siromašnim hrišćanima, služi se svetima. A to može činiti svaki hrišćanin. Makar svojim uzdahom, svojom suzom. Glavno je da u tom uzdahu, u toj suzi bude celo srce, cela duša. Dokaz i primer? Siromašni hrišćani makedonski. Oni prednjače u služenju svetima pomoću milostinje. Pa i druge mole da uzmu učešće u toj blagodati. I sveti apostol, sav ponesen blagodatnim čovekoljubljem, poziva na to i korintske hrišćane. Oni to mogu učiniti, ako kao i makedonski hrišćani predadu sebe Gospodu i svetom apostolu. Stoga sveti apostol blagovesti:
 
8:5-7 „I ne kao što se nadasmo, nego najpre predaše sebe Gospodu i nama, po volji Božjoj, da mi umolismo Tita da kao što je počeo onako i svrši i među vama blagodat ovu. A vi, kao što ste u svemu izobilni, u veri, i u reči, i u znanju, i u svakom staranju, i u ljubavi svojoj k nama, da i u ovoj blagodati izobilujete“.
 
Učestvovati u pomaganju svete braće, hrišćana, sveti apostol naziva blagodaću. To znači: u tom podvigu je sve božansko, sve nebesko, sve rajsko, sve blagodatno. Zato je i potrebno izobilovati „u ovoj blagodati“. Hrišćani pokazuju da u srcu svom zaista nose pravu veru i ljubav evanđelju, ako se staraju da izobiluju „u ovoj blagodati“.
Jer milosrđe je najočiglednija projava vere i ljubazi evanđelske. Što je vid oku i sluh uhu, to je milosrđe veri i ljubavi. Vera bez milosrđa, to je oko bez vida i uho bez sluha. Tako isto i ljubav. Da bi hrišćanin udružio u sebi veru i milosrđe, i ljubav i milosrđe, treba da se mnogo stara oko toga, da mnogo radi na tome. To se stiče trudom, no nikada ne nameće od Boga silom. Zato su hrišćani pozvani da budu „izobilni… u svakom staranju“, u svakoj revnosti u veri, u ljubavi, u molitvi, u milosrđu. Jer ko je izobilan u staranju oko milosrđa, on ga i stiče, jer mu se za trud daje blagodat i u blatodati milosrđe. Milosrđe je provera naše vere, naše ljubavi, naše mudrosti. Zato sveti apostol i piše korintskim hrišćanima:
 
8:8 „Ne govorim po zapovesti, nego kad se drugi, staraju kušam i vašu ljubav je li istinita“.
 
Staranje i trud oko evanđelskih vrlina, a najpre oko milosrđa, dolazi od našeg hristoljublja, od našeg bogoljublja. Staramo li se oko milosrđa, znak je da smo istinski osetili i iraailno shvatili Gospoda Hrista i njegovo božansko Evanđelje.
Koliko je hristoljublja, koliko evanđelske ljubavi u tebi, možeš lako i sigurno proveriti. Čime? Svojim milosrđem. Iza velikog milosrđa u tebi, uvek stoji velika božanska ljubav u duši tvojoj; iza malog milosrđa – mala ljubav. Nema sumnje, najmilosrdniji su hristoljubci, hristonosci. Ko istinski ljubi Gospoda Hrista, on u svakom siromašnom bratu vidi samoga Gospoda Hrista.
I to nije maštanje već stvarnost, sušta evanđelska stvarnost. Po sveistinitoj reči Sveistinitoga: Ko gladnoga hrani, Gospoda Hrista hrani; ko žednoga poji, Gospoda Hrista poji; ko gologa odeva, Gospoda Hrista odeva; ko bolesne obilazi, Gospoda Hrista obilazi; ko sužnje u tamnici posećuje, Gospoda Hrista posećuje (sr. Mt. 25, 35-40).
Sve dok hrišćanin staranjem i revnošću ne stekne takvu milosrdnost, zaista je puki siromah, jer je hrišćanin samo po imenu, bez one sile božanske koja hrišćanina čini najdivnijim čudom Božjim u ovom svetu. Sve dotle, on je nazovihrišćanin, i njegova ljubav – nazoviljubav, i njegova vera – nazovivera. I on sam – nazovičovek. Jer bez toga, priroda ljudska je toliko siromašna, toliko nemoćna, toliko slepa i gluva i gubava i smrtna, da zaista jedva liči ia prvobitnu bogozdanu i bogoliku prirodu ljudsku.
 
8:9 „Jer znate blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista da, bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite.“
 
Da nije Bog ljubavn sišao u ljudsku prirodu i obogatio je svojim Božanstvom postavši čovek, šta bi bilo od nas ljudi, od vascelog roda ljudskog? Mi bismo svi do jednaga zanavek ostali bedni i bespomoćni siromasi. Nesumnjivo bedni i bespomoćni. Zar nije čovek, svaki čovek, kukavni siromah, pošto je smrean? Ima li većeg siromašggva nego biti smrtan? A rod ljudski? Zar ima bednije vrste bića među svima vrstama bića, od komaraca pa sve do Heruvima i Serafima? Sigurno je da nema. A kad smo smrtni, onda smo siromašni svakim siromaštvom: u nama nema ni besmrtne istine, ne besmrtne pravde, ni besmrtnog dobra, ni besmrtne ljubavi. Bez toga pak, nije li najveća muka i najveće prokletstvo – biti čovek? Da nije Hristos postao čovek, koje bi razumno biće pristalo da bude čovek? A ako bi ga primorali na to, to bi bila tiranija kojoj nema ravne u poznatim svetovima.
Čovek si, rodio si se na ovaj svet ne po svojoj volji, a ne veruješ u Hrista Gospoda. Zaviri u svoje dobro, i svestrano ga ispitaj. Ono je tako mršavo, tako trošno, tako prolazno, tako smrtno, da svakog trenutka izdiše pod udarcima zla. Ako nije potpuno izdahnulo, sigurno će izdahnuti. Zar je takvo tvoje dobro ustvari dobro? Ta to je puko siromaštvo.
Usto, i i ne znaš šta je istinsko dobro, i u tom neznanju svom često proglašuješ zlo za dobro. To je neminovno; to je završni udes svakoga čoveka bez Hrista, – Ispitaj nepristrasno svoju istinu. Šta je ona, čime stoji, na čemu se drži? Na tvom smrtnom razumu i smrtnim čulima. A oni smrtni, kakvu ti istinu mogu poroditi ako ne smrtnu. A smrtna istiia, to je truležna istina, raspadljiva istina, crvljiva istina, smrdljiva istina. I ti si ne samo puki siromah, nego još i osramoćeni siromah. – Hajdemo smelo dalje: imaj intelektualne smelosti pa anatomski ispitaj svoju pravdu, svoju ljubav, svoje čovekoljublje, svoje milosrđe. Rastavi ih na osnovne sastojke, i pronaći ćeš da su od iste građe od koje i smrt. I ako si sposoban za iole normalna osećanja, ti, ćeš morati osetiti kako zaudaraju na smrt i tvoja ljubav, i tvoje čovekoljublje, i tvoje milosrđe. Sve su to obrazine, maske, pa i lešine. Lešine u mrtvačkom kovčegu tela tvog. Nije li sve to dokaz tvoga pukog i sramnog siromašggva? I ti pristaješ da budeš čovek u takvim sramnim i strašnim stvarnostima, tvojim stvarnostima?
Nije li to i slepilo i ludilo?Ali, takav je čovek bez Hrista, samo takav. I ne može nam niko dokazati da nije takav, jer nam ne može pokazati čoveka bez Hrista koji bi bio bogat stvarnom istinom, stvarnim dobrom, stvarnom pravdom, ili bar raspolagao time u onolikoj meri koliko je potrebno da se umiri normalno ljudsko saznanje, normalna ljudska savest. To siromaštvo, to slepilo, to ludilo je udeo svakog ljudskog bića na ovoj planeti, jer je svako smrtno. A kad je smrt završni doživljaj čoveka, zar je onda dostojno biti čovek? A kad smrt pokosi sa čovekom i njegovu istinu, i njegovo dobro, i njegovu ljubav, i njegovu pravdu, zar onda vredi mučiti se i boriti se za takvu istinu, za takvo dobro, za takvu ljubav, za takvu pravdu? Sve je to užas do užasa, i strašilo dr strašila, i obmana do obmane. I logičnije bi bilo da se takav čovek i ne zove čovek već – lelek, lelek, lelek!
Sve je to tako, i zanavek bi ostalo tako, da Goopod Hristos nije postao čovek. Ali, sa Njim – sve se menja: čovek i sve što je u njemu. Jer je Gospod Hristos, Bog Logos očovečeni, uneo u ljudsku prirodu: besmrtno božansko Dobro, besmrtni božanski Život, besmrtnu božansku Istinu, i Pravdu, i Ljubav, i Svetlost, i Večnost. I čovek je zaista postao bogat, i to bogat nepropadljivim, večnim bogatstvom. I vi, gledajući čoveka Isusa koji nema gde glave skloniti u našem zemaljskom svetu, mmslite: On je siromah. Da, nesumnjivo siromah, pošto je uzeo na sebe smrtnu i grešnu prirodu ljudsku.
Ali taj siromašak Isus ostao je iznutra Bogom: Bog je uzeo na sebe smrtno telo ljudsko, crvljivo i smrdljivo telo ljudsko. To je poniženje? Svakako. I to poniženje kakvo nikada ne vide ni svet anđelski, ni svet demonski, ni svet čovečanski.
Svečisti, svesveti, svevečni, svesavršeni Bog uzeo je na sebe obličje truležnog, crvljivog, smrdljivog, smrtnog čoveka (sr. Flb. 2, 7-8). Ali, On je to učinio, da bi nas na najcelishodniji i najbolji po nas način spasao od smrti, od tog svepagubnog siromaštva: sišao u omrt, ali kao Bog ostao besmrtan; postao čovek, ali ostao Bog, i kao Bog spasao čoveka od smrti, od greha, od đavola (sr. Flb. 2, 6-11). A za Boga ništa prirodnije i lakše od toga. I ništa očiglednije za nesrećno biće kao što je čovek.
Ali je vrhunac čovekoljublja u tome, što je čudesni Gospod Hristos sve svoje učinio našim, opštečovečanskim, davši nam svima sredstva i mogućnosti da se obogatimo njegovim bogatstvom. Kako? Tako, što je ne samo postao čovek i kao Bogočovek izvršio spasenje sveta, nego je sa svim tim ostao u našem čovečanskom svetu, ostao u Bogočovečanskom telu svom – Crkvi svetoj. Samo se treba čoveku učlaniti u to sveto Telo, i onda: besmrtna Istina Hristova postaje – tvoja Istina, tako isto i besmrtna Pravda njegova, i Ljubav njegova, i Život njegov, i Dobro njegovo. Jednom rečju, sve Hristavo postaje i zanavek ostaje – tvoje. Zar to nije bogatstvo, kakvo čovek ne može bez Hrista ne samo dobitn nego ni zamisliti?
Imajući u vidu tu čudesnu blagovest, hristonosni apostol i blagovesti korintskim hrišćanimi, a preko njih i svima nama: „Znate blagodat Gospoda našeg Isdžsa Hrista da, bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite“.
 
8:10 „I savet dajem u ovoj stvari, jer je ovo na korist vama, koji ne samo činite nego i hteti počeste od lanjske godine.“
 
Eto, pred vama je i siromaštvo đavolsko, koje je smrt i greh, i bogatstvo božansko, koje je spasenje Hristom i dobrodetelj evanđelska. Ali, vi ste već izabrali Gospada Hrista i njegovo neprolazno bogatstvo koje se stiče pomoću ovdašnjeg osiromašenja Njega radi. Gospod Hristos vam ništa svoje nije nanmetnuo, već samo predložio. I vi ste predloženo prihvatili.
A sada? Ostvarite u svome životu njegovo Evanđelje koje ste dobrovoljno prihvatili. Vaše je i hteti, vaše i činiti. Svoje htenje pretvoriti u delo. Neka vam pobuda bude milosrđe. Što budete delotvorniji, vi ćete sve više hteti činiti ono što je Evanđelsko. Jer se oganj volje i htenja raoggiruje delanjem dobra, Sveti apostol na to upozorava korintske hrišćane pišući im: „I savet dajem u ovoj stvari, jer je ovo pa korist vama, koji ne samo činiti nego i hteti počeste još od lanjske godine“. Korist, kakva?
Korist po vaše spasenje, po vašu dušu, jer čineći dela milosrđa vi pomažete svetu braću, ali time mnogo više koristite sebi: dušu svoju spasavate milosrđem. A to je ono bogatstvo, na koje vas poziva Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos. Kroz milosrđe i milostinju vi osiromašujete sebe u zemaljskim stvarima ali se bogatite Hristovim bogatstvom: spasenjem, carstvom Božjim, svim što je božansko, večno, besmsrtno. Blagodat koju vam Bog daje sarađuje vašoj volji, ne primorava je na dobro.
 
8:11 „A sad dovršite to i činiti, da kao što bi dobra volja hteti, tako da bude i učiniti od onoga što imate“.
 
„A kada vi umnožavate svoje htenje i dobrovoljno činite sve više i više ono što je evanđelsko, onda vam Bog dodaje blagodat na blagodat. Dobrovoljnost je potrebna ne samo u početku svakog evanđelskog podviga i dobrodetelji, već neprekidno u toku celog njihovog ostvarivanja, jer se spasenje izgrađuje neprekidnom saradnjom naše slobodne volje i blagodati
Božje. Zato sveti apostol savetuje korintskim hrišćanima da istraju u evanđelskoj delatnosti: „A sad dovršite to i činiti, da kao što bi dobra volja hteti, tako da bude i učiniti od onoga što imate“.
 
8:12 „Jer ako ima ko dobru volju, mio je po onome što ima, a ne po onome što nema.“
 
Čime je čovek mio Bogu Spasitelju našem? Dobrom voljom i revnošću za ono što je evanđelsko. Imaš li to, ti si Mu omileo. A u tome je radost neprolazna, radost anđelska: biti mio čudesnom Gospodu Isusu. Nema li čovek dobru volju za ono što je evanđelsko, on je sigurno ima za ono što je neevaiđeloko. A šta je neevanđelsko? Greh, smrt i đavo. Takav čovek ne može biti mio Spasitelju, jer Njemu nikad nije mio greh, i ono što uvek za grehom ide: smrt i đavo, Istina, čovekoljubivi Gospod dvoji greh od grešnika, spasava grešnika – osuđuje greh.
Ali, izjednači li čovek sebe dobrovoljno sa grehom, i svesno i uporno ostaje pri njemu i u njemu, onda ga Gospod prepušta grehu da ga greh vodi. Ku-da? U svoje carstvo: u smrt, u pakao. Kao Bog ljubavi i slobode, Gospod ne čini nasilje nad čovekovom slobodnom voljom, on neće da nasilno odvoji čoveka od onoga što on voli, u šta je uneo svoju dobru volju, gotovost. Da, Gospod traži od nas našu dobru volju, a za to nam daje spasenje, i u njemu sva svoja božanska bogatsgva osvećenje, oboženje, ohristovljenje, blaženstvo, večni život, carstvo nebesko. Od nas se traži tako malo, a daje nam se tako mnogo. Imajući to u vidu, sveti apostol bla-govesti: „Jer ako ima ko dobru volju mio je po onome što ima, a ne po onome što nema“.
 
8:13-18 „Ne da drugima bude lakše, a vi da se opteretite, nego podjednako: vaš suvišak neka bude u sadašnje vreme za njihov nedostatak, da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak; da bude jednakost; kao što je napisano: Ko je mogo skupio, nije mu preteklo: i ko je malo skupio, nije mu nedostalo. A hvala Bogu, koji je dao takvo staranje za vas u srce Titovo. Jer on primi moljenje; no pošto je veoma revnostan, svojevoljno otide k vama. A poslasmo s njim i brata koga kao propovednika evanđelja hvale sve crkve.“
 
Prizivajući korintske hrišćane milosrđu i milostinji, sveti apostol ih poziva svetoj evanđelskoj jednakosti ljudi: jednakosti najpre u evanđelskim osećanjima, i kroz to jednakosti u imovini. Dobrovoljno i s radošću davati od svoga onome bratu koji nema, to je put na evanđelskom kolektivizmu imovinskom.
Tu nema ničeg primudnog ni nasilnog. Kolektivizam u imanju samo je posledica svetot kolektivizma duša hrišćanskih. Jer siromašnih je među nama zato, da bi se mi pomoću njihovog siromaštva obogatili evanđelskim vrlinama: milosrđem, milostinjom, čovekoljubljem. Sve pak to ističe iz hristoljublja. Jer hristoljublje je izvor svega evanđelskog u nama, sveizvor i svevrlina. Tako nas siromasi ustvari obogaćuju Hristovim bogatstvom. Mi njima dajemo milostinju, a oni nama – Hrista. Ko onda više daje? Očigledno, oni nama a ne mi njima.
Zato su nam siromasi neophodni za spasenje naše. To je razlog što su nam i neiskazano mili i što treba sve naše da delimo sa njima – „da bude jednakost“: jednakost najpre u ljubavi prvma Sladčajšemu, od koje dolazi i jednakost u vascelom životu: u svima osnovnim osećanjima i shvatanjima i mialima. To znače svete reči svetog apostola: „Ne da drugima bude lakše, a vi da se opteretite, nego podjednako: vaš suvišak neka bude u sadašnje vreme za njihov nedostatak, da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak; da bude jednakost; kao što je napisano: Ko je mnogo skupio, nije mu preteklo; i ko je malo skupio, nije mu nedostalo“. Napisano u proroka Mojsija (2 Moj. 16, 18), a u potpunosti ostvareno u hrišćana.
Na toj sveštenoj jednakosti osećanja i imanja rade svi pravi hrišćani, na prvom životu apostoli. Ko revnosnije radi na tome, utoliko je bolji hrišćanin. Starati se o sirotinji, sveta je briga evaiđelskih ljudi. Ne treba sumnjati: siromah koga vidiš, najsigurniji ti je vođ u carsgvo Božje, u raj. Dovoljno je setiti se samo Lazara evanđelskog.
Zar ubogi Lazar nije mogao odvesti za sobom u raj i neosetljivog bogataša, samo da je bogataš evanđelski osetio radi čega je siromah pred njegovim vratima? I onda evanđelski postupio. I eto mu sigurnog vođe u raj. Zato su evanđelski ljudi uvek puni tute i brige o sirotinji. Oni ih osećaju kao deo sebe. Ustvari tako i jeste. Svi mi hrišćani sačinjavamo jedno telo, jednu dušu, svi: i bogati: i siromasi, i učeii i neuki, i ugledni i poniženi.
 
8:19-21 „I ne samo to, nego je i izabran od crkava da ide s nama u ovoj blagodati u kojoj služimo za slavu samoga Gospoda i vašu dobru volju; čuvajući se toga da nas ko ne pokudi za ovoobilje u kome služimo, jer pomišljamo za dobro ne samo pred Bogom nego i pred ljudima.“
 
To je osnovna istina Crkve kao celine i svih pomesnih crkava. To je blagodat koju je čudesni Gospod darovao rodu ljudskom kroz svoju Crkvu. Zato ju je i osnovao. U njoj se svaki stara za sve, i svi za, svakoga. Jer svaki oseća svakoga kao deo sebe, i sve nebeske i zemaljske članove Crkve – kao jednu organsku nedeljivu celinu. Radost jednoga – radost je sviju; bol jednoga – bol je sviju; oskudica jednoga – oskudica je sviju. Ko neprestano razvija u sebi tu evanđelsku blagodatnu osetljivost i saosetljivost, sve je bolji i bolji hrišćaikn. Otuda je samilost mera naše duhovnosti, mera naše evanđelske dobrote. Jer se njome uživljujemo u druge: u njihove duše, u njihove savesti, u njihova osećanja, u njihove patnje, u njihove postulke. I tako ih najlakše i najistinskije shvatamo i poznajemo.
Evanđelski samilosna duša odzivljiva je taa svačiji bol, i brigu, i nevolju. Odzivljiva i prijemčiva kao najosetljivija antena. Otuda toliko samilosti u svetih ljudi, utodnika Božjih. Oni kao da samilošću prenose dušu svoju u druge, preovaploćuju se u njih.
Nema sumnje, samilost je pokretač milostinje evanđelske. Ona najpre vodvori u srcu milosrće, iz koga se prirodno izliva milostinja kao potok iz izvora. Da: milostinja evanđelska je delo milostivosti evanđelske. Zato ona nikada nije farisejska, nikada „ne trubi pred sobom“ ni za sobom. Uvek je sva od sveg srca, u kome caruje i vlada Svemilosni i Svemilostivi – Gospod Hristos. Ta milostivost je osnovna odlika hrišćana. Bez toga hrišćani, zar se razlihuju od neznabožaca?
Zato svemilostivi Gospod blagovest i zapoveda: Budite milostivi kao što je i Otac vaš nebesni milostiv (Lk, 6, 36). Ta milostivost je „slava Hristova“ u hrgahrišćana.šćaia. Time su oni slavni, pa bili Apostoli ili neki najneznatniji hrišćani korintski. Razume se, u samilosti ima od ovih evanđelskih vrlina, a najviše od ljubavi. Jer nijedna evanđelska vrlina ne može ni postati ni opstati, ako u njoj nisu prisutne u izvesnoj meri i sve ostale vrline.
Tako, u evanđelskoj ljubavi učestvuju sve ostale evanđelske vrline: molitva, vera, nada, trpljenje, krotost, smernost, post, milostivost, uzdržanje. Do svake evanđelske vrline dolazi se dugim vežbanjem, dugim obučavanjem u svima ostalim evanđelskim vrlinama. U početku je to najteže, zatim biva sve lakše i sve radosnije. Jer se „radost spasenja“ izliva Utešiteljem blagim u našu dušu po meri naše revnosti i podviga. Zato je bogonadahnutim ustima svetog apostola i izrečena ova blagovest: „Carstvo Božje je radost u Duhu Svetom“ (Rm.14,17).
Čim se „radost spasenja“ stane razlivati po našoj duši, odmah nam breme Hristovo postaje lako i jaram njegov blag. Ali zato treba najpre „okusiti“ kako je blag Gospod. „Okusiti“, ne izdaleka posmatrati ili hladnim razumom o Njemu razmišljati. Zato je On sveblagi izrekao ovu sveblagovest: „Ko jede mene – živeće mene radi“ (Jn. 6,57). Eto vascele istine, na prvi pogled teške preteške, i to u početku, a zatmm sve lakše i milije, dok se sva duša ne rasklikta u neprolazne radosti Duha istine i Duha radosti.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *