NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
SEDMA GLAVA
 
7:1 „Imajući dakle ova obećanja, ljubljeni, očistimo sebe od svake poganštine tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božjem“.
 
Kakva obećanja su po sredi? Obećanja: da će se Bog useliti u duše onih koji očiste sebe, i ne dohvataju se do nečistote; da će On sam živeti u njima, ovaplotivši se u njtgma: da će im biti Otac, a oni Njemu sinovi i kćeri (2 Kor, 6, 16-18).
Zaista, ovo su obećanja koja zaslužuju svaki podvig i svaki trud sa naše strane. Daje nam se nešto neiskazano veliko i svevrednosno: Bog; a traži se od nas jedno: čistota duše i tela. „Očistimo sebe od svake poganštine tela i duha“. Kako? Pomoću ovetih evanđelskih podviga. A šta je to što sačinjava poganštinu duše i tela? Svaki greh, svaka strast. Jer je greh po sebi prljava demonska sila, koja svojim prisustvom prlja, pogani i bogoliku dušu i bogozdano telo. Duša, kao najfinije sito, propušta svaki greh u telo; i telo, nekom svojom pogonskom silom svaki svoj greh prelije u dušu, i to zbog tajanstvenog jedinstva duše i tela u biću čovekovom.
Očistiće sebe od svake poganštine duha i tela onaj koji se neumorno i odlučno bori protiv svakog greha u telu i duši, i ne da im da se tamo nastane i zadrže.
To je ono danovoćno nevidljivo vojevanje hrišćaninovo za život večni (sr. 1 Tm- 6, 12). Hrišćani su stalno na bojištu: neprestano vrše pokolj grehova m iskušenja mačem evanđelskih vrlina. Nisu li naoružani evanđelskim vrlinama, tim „sveoružjem Božjim“ (Ef. 6, 11. 13-18), onda lako podlegnu svakom grehu, naročito svakom jačem grehu.
Život neprekidnog vojevanja sa iskušenjima i gresima, i jeste sveti život. Svete vrline razlivaju po duši svetu silu, koja izgoni sve što je u njoj nesveto, nečisto, prljavo, pogano, tojest svaki greh i svaku strast. Zato sveti apostol i veli da ćemo mi očistiti sebe od svake poganštine tela i duha„tvoreći svetinju u strahu Božjem“. Šta je to „svetinja“? Sveto Evanđelje Hristovo, Evanđelje spasenja. Ispunjavajući „u strahu Božjem“ sve što jv evanđelsko, mi očišćujemo i dušu i telo od „svake poganštine“.
„Svetinja“ su sve svete tajne i sve svete vrline evanđelske: tvoreći ih u strahu Božjem, mi očišćujemo sebe, i tako pretvaramo sebe u hram Božji, u koji se useljuje Trosunčani Gospod, da bi obitavao u njemu. Sve što je sveto tvori se Duhom Svetom, koji je „Duh svetinje (Rm. 1,4), a koji nam se dajnj kroz svete tajne i svete vrline. „Svetinja“ je sve što se odnosi na naše spasenje, i što sočinjava naše spasenje od greha, smrti i đavola, A to su opet i opet: svete tajne i svete vrline. Jer one doživljene, i neprekidno doživljavane, i jesu spasenje.
Tako: svetost ustvari i sačinjava čistotu duše i tela. Svetost tela i duše, to i jeste čistota tela i duše, i u takvu se svetinju useljuje Bog i ovaploćuje svojim božanskim silama. Sveta duša, i jeste čista duša; sveto srce, i jeste čisto srce; sveto telo, i jeste čisto telo. Sveto, čisto srce i vidi Boga zato što u sebi ima Boga. Blagovest je novozavetna: „živeći sveto u strahu Božjem“ mi ćemo očistiti sebe od svake prljavštine tela i duha. Otuda onako česti molitveni vapaji u našim crkvenim molitvama: „Očisti mja ot vsjakija skverni ploti i duha! (= očisti me od svake poganštine tela i duha)“ (Priprema za sveto Pričešće, Molitva prva); „Carju Nebesnij, očisti ni ot vsjakija skverni! (=Care Nebesni, očisti nas od svake prljavštine!)“ (Molitva koja se svaki dan čita mnogo puta).
 
7:2 „Primite nas, nikome ne učinismo na žao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo“.
 
„Primite nas“, jer vam donosimo blagovest bogovaploćenja, blagovest spasenja; donosimo vam Hrista Gospoda, i u Njemu sva večna blaga neba i zemlje. Setite se: „ni-kome ne učinismo na žao“; naprotiv, radost vam donesmo, i to radost neprolaznu, javljajući vam spasenje i život večni u Hristu Isusu, jedinom istinitom Bogu i Gospodu. A spasenje, šta je? To je vaše osvećenje, vaše ohristovljenje, vaše oboženje.
Zato su hrišćani najbolji, najsavršeniji, najplemenitiji, ,ajmilosriniji ljudi u ovom svetu podivljalih grubosti. Svaki je od nas Hristom postao nesravnjeno bolji nego što je bio, jer mi „nikoga ne pokvarismo“ svojim Evanđeljem, nikoga ie učinismo gorim. Mi smo vam dali sve što vam mogu dati, ne ljudi već sam Bog ljubavi i čovekoljublja; dali smo vam sva neprolazna bogatstva obadva sveta, I vi ste sami svedoci: „mi nikoga ne zanesosmo“.
 
7:3 „Ne govorim na osuđenje, jer već rekoh da ste u srcima našim, da bih s vama i umro i živeo“.
 
Prekore koje upućuje korintskim hrišćanima, sveti apostol preliva blagošću i krotošću evanđelskom. Ispravlja ih „duhom krotosti“ (Gl. 6, 1). Iako među njima ima i velikih grešnika, on ih ne odbacuje, jer je u njega sila koja i najokorelije grešnike preporađa i preobražava, otpuštajući im i najcrnje grehe. Ta sila?
Neizmerna ljubav Hristova, neizmerno čavekoljublje. I on ih zaista sve nosi u srcu svom, kao i njegovi saradnici. Jer su oni u svetu, da leče ljude od grehova i mana, a ne da mh progone zbog njih, još manje da ih ubijaju zbog njih. Ako je ko pao, sveti apostol se spušta za njim u njegov ponor, da bi ga otuda izvukao. Ako se ko teškim gresima svojim sunovratio u sam pakao, on i tamo silazi, da bi ga otuda izvadio. Poput čudesnog Gospoda koji je u ad sišao „i uzi okovanih“ razrešio, i iz ada ih izveo. Tako ih i hristonosni apostol silom svetosti svoje, koja mu je od Hrista, oslobađa ada i svih strahota njegovih.
I zaista, on umire i živi sa svima hrišćanima, da bi svačiju smrt i svačiji život pretvorio u smrt za Hrista i u život za Hrista, eda bi svi zajedno sa njim, nenadmašnim blagovesnikom, mogli reći: „Ako živimo, Gospodu živimo; a ako umiremo, Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji smo“ (Rm. 14, 8). Imajući to u vidu, i to kao svoju želju, sveti apostol izjavljuje Korinćanima:
 
7:4 „Vrlo sam slobodan prema vama, mnogo se hvalim vama, napunio sam se utehe, izobilan sam radošću pored sviju briga naših“.
 
Nema zla koje može uplašiti Hristovog čoveka. Naročito kada je taj čovek apostol. Jer on uvek raspolaže nesravnjeno većim dobrom, koje može razvejati svako zlo. Zlo što je u ljudima, uvek je manje i slabije od božanskog dobra što je u Hristovim apostolima. Zato su oni pored sviju briga svojih radosni. A njihova je glavna briga: kako spasti što veći broj ljudi; i još: kako spasti sve ljude.
Jer se niko ne izuzima; ni onaj najgori, ni Juda. Jer se i njemu do poslednjeg trenutka pred pad pruža bezbroj mogućnosti da se spase. Samo se onaj ne može spasti koji svesno i uporno ostaje u svome grehu, u svome zlu. Spasenje se nikome ne nameće; ono se svakome predlaže.
U čovekovo spasenje Bogu ulaže svoju božaisku silu, blagodat, a čovek ulaže svoju dobru volju, slobodnu veru. Spasenje je uvek s-radnja blagodati Božje i slobode čovekove. Spasava se ko stalno blagodaću očišćuje sebe, osvećuje, preobražava, izgrađuje, ohristovljuje. Razume se, to je dug i vrlo razgranat podvig i proces. Zato hrišćani i grade svoje spasenje „sa strahom i trepetom“ (Flb. 2, 12).
To osećanje straha za spasenje svih hrišćana potresa sveljubeće srce svetog apostola, i on se ispoveda Korinćanima:
 
7:5 „Jer kad dođosmo u Makedoniju, nikakva mira nemaše telo naše, nego u svemu besmo u nevolji: spolja borbe, iznutra strah“.
 
Mnogobrižni apostol nema mira, jer stalno bdi nad dušama bezbraojnih hrišćana. A one? Neke od njih posrću, neke u podvizima sustaju, neke dremaju, neke se šale sa iskušenjima, neke potresaju strasti, neke spopadaju demoii. I kroza sve to apostol hita, blagovesti, strahujući i boreći se za svaku dušu. Takav strah prohodi njegovu dušu i za korintske hrišćane. Sve oči njegove mnogobrižne duše gledaju ka njima.
 
7:6 „Ali Bog, koji teši potištene, uteši nas dolaskom Titovim“.
 
Evo čoveka! Iako vrhovni apostol, i veliki čudotvorac, i vaskrsitelj mrtvih, i iscelitelj bolesnih, on je ipak – potišten! Da, jer prolazi kroz sve nevolje i nedaće spasavanih. I pokazuje šta nam treba očekivati kad smo potišteni. Šta, dakle?
Pomoć od Boga„koji teši potištene“. Ne sumnjaj da će te Bog utešiti, ako si potišten zbog nečeg dobrog, zbog nečeg evanđelskog, zbog nečeg što se odnosi na spasenje duše tvoje. Jer je Bog naš – „Bog svake utehe“, i On „nas utešava u svakoj nevolji našoj, da bismo mogli utešiti one koji su u svakoj nevoljot utehom kojom nas same Bog utešava“ (2 Kor. 1, 3. 4), On, preveliki i svemoćni alosgol, nesumljivo svemoćni, jer tvrdi za sebe: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“ (Flb. 4, 13), očekuje utehu od svog učenika, Tita! Kakva smirenost!
On, koji je za života bio uznesen do trećega neba i u sam raj, smirava se toliko, da mu je potrebna pomoć njegovog učenika. Ali u tome je evanđelska veličina svetih apostola: oni na svoje učenike gledaju kao na svoje mile saradnike. Sveti Pavle prednjači u tome. Čime ga je Bog utešio? „Dolaskom Titovim“.
 
7:7 „Ali ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se uteši kod vas, kazujući vašu želju, vaše plakanje, vaše staranje za mene, tako da se još većma obradovah“.
 
Uteha apostolova, u čemu? U tome da se njegova duhovna deca trude na svome spasenju. A trude se ratujući najpre sa gresima u sebi, i onda sa gresima svoje braće oko sebe. Korinćani su imali u svojoj sredini teškog grešnika, i još drutogh grehova od svojih starih idolopokloničkih navika i običaja. Sveti apostol je i pisao Prvu poslanicu zbog toga. I šta? Eto oni plaču zbog svojih grehova, plaču što su ožalostili svog duhovnog oca i blagovesnika, koji im je oči otvorio na besmrtnost i život večni, a najpre na jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista. Na putu spasenja, srce se mora često umivati suzama pokaajanja, suzama umilenja, suzama evanđelske razneženosti. Svaka takva suza, čim kane u srce, pretvara se u kapljicu svetlosti, i ti se umivaš svetlošću. Zato se sveti apostol veoma obradovao tome. On u tome vidi njihovu revnost za život po Evanđelju, za spasenje. Stoga im i dodaje:
 
7:8 „Jer, ako sam vas i ožalostio poslanicom, ne kajem se, ma da sam se kajao: jer vidim da ona poslanica, iako zamalo, ožalosti vas“.
 
Cilj je poslanice i bio: da korintski hrišćani progledaju, i ambis svoje grehovnosti sagledaju. To izaziva i strah i žalost. No i taj strah i ta žalost su neophodni za spasenje, jer su oni pouzdani neimari, koji ne zidaju dom spasenja na pesku iluzije, ni na klizavom zemljištu gordosti, ni na poledici nerazumnog samopouzdanja.
Kajanje i govori kroz suze, kroz strah i žalost. To su njegova dva vrlo vidovita oka, koja sa sigurnošću vode dušu stazom spasenja, pa makar se ona probijala kroz urvine najstrašnijih iskušenja i sablazni. I sveti apostol objašnjava svoju radost.
 
7:9 „Sada se radujem, ne što se ožalostiste, nego što se ožalostiste, na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da ni u čemu ne štetujete od nas“.
 
Eto spasonosne žalosti: žalost pokajnička. Otkuda ona? Od saznanja svojih grehova u svetlosti Božjoj. Čim čovek osvetli svoje grehe božanskom svetlošću evanđelskom, on se odmah zgrozi iad njima, jer sagleda svu njihovu rugobnost i pagubnost i smrtonosnost. I onda: žalost provri iz celog bića njegovog. I on, kuda će? Onome koji jedini može otpuštati grehe, Bogu. A Njemu se pristupa pokajanjem, bauljajući, lazeći, kolenački. Jer kako bi smeo grešnik ići k Bogu uspravno? U tome se i sastoji pokajanje; skršiti svoju gordost, baciti sebe na kolena, samleti sebe u stupi samoosude, samoprezira, samomučenja.
 
7:10 „Jer žalost po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se ne kaje; žalost ovoga sveta smrt“.
 
Ta tuga, ta žalost zbog grešnosti, uvek je od Boga, od tajanstvenog dejstva blagodati Božje u duši čovekovoj. Porobljena i izranavljena gresima, bogolika duša tuguje i otima se ka Lekaru duše. Muka od grehova pokreće čoveka ka Bogu, ka jedinome koji može da oslobodi od greha, od njegovog opasnog, odvratnog i smrtonosnog prisustva. Ona pokupi u duši sve bogočežnjive želje i sile, preradi ih u pokajanje, i sav čovek pođe ka Bogu, i dođe do Boga, kao ono bludni sin evanđelski. A Bog?
On hitno izlazi u susret pokajniku, i s očinskom ljubavlju ga grli, i oprašta mu, i uvodi ga na pir večne radosti. Eto, to je spasenje; tu i Spasitelj. U tome učestvuje volja čovekova svojom revnošću. Ona izgrađuje pokajanje od svih osećanja i misli, i stapa ih u jedro skrušeno i bogočežnjivo raspoloženje.
U tome se i sastoji pokajanje što čovek dovede sebe pred lice Božje, i čovek svega sebe sagleda u svetlosti Božjoj, Bogam. I čim sebe tako satleda, u njemu se stane odmah sve menjati: i duša, i srce, i savest, i život, i vrednosti, i merila vrednosti. Tek onda on uviđa da u ovom svetu ustvari postoji samo jedna jedina vrednost, svevrednost: duša; a u onom: Bog. Na kraju krajeva to je dvojedna vrednost. Jer duša i dolazi od Boga, i vodi Bogu. Sva je vrednost njena od Boga, i sva svevrednost njena u Bogu.
Čovek stvarno pozna sebe tek kad svim bićem doživi pokajanje: tada vidi šta je najvažnije u njemu samom, a šta u svetu oko njega. U njemu je najvažnije – duša, a u svetu oko njega – Bog. Evanđelsko je pravilo: nema damopoznan.a bez pokajanja. Sokratovski imperativ starog sveta: „Poznaj sebe samog!“ uistini je bio glas vapijućeg u pustinji. Jer ga ni Sokrat, ni stari svet nije mogao ostvariti.
Nedostajalo im je ono što je najglavnije: Bogočovekovo Evanđelje. Jer čovek može istinski poznati sebe samog samo kroz evanđelsko pokajanje. Čovek dohrišćanskog sveta, i uopšte čovek vanhrišćanskog sveta, ne zna za istinsko samopoznanje. Što je Sokrat tražio, to Evanđelje daje.
Šire uzeto: što nehrišćanski i vanhrišćanski svet traži, to samo Bogočovekovo Evanđelje daje. Pokaj se, i poznaćeš sebe. To je jedini put ka samopoznanju, i drugoga nema. Pokaje li se, čovek postaje senzorijum, čuvstvilište, osećalište za sve što je božansko, besmrtno, večno, svevrednosno. Zato se svim silama trudi da se oslobodi svega prolaznog, truležnog, smrtnog; tojest, da se spase – smrti, i tvorca smrti – greha, i oca greha – đavola. Otuda, pokajanje i jeste spasenje. Zato ta vrlina i stoji na vratima Evanđelja spasenja; zato su prve reči koje su božanska usta Spasiteljeva izgovorila u Evanđelju ove: „Pokajte se!“ (Mt. 4,17).
U pokajanju čovek omrzne greh i sve grehovno, smrt i sve smrtio, đavola i sve đavolsko; a zavoli Boga i sve što je Božje, jer samo Bog može spasti od tih nakaznih ljudožderskih čudovišta koja se zovu: greh, smrt, đavo. Zato što pokajanje daje čoveku ono što mu niko i ništa u našem čovečanskom svetu ne može dati, ono i jeste najneophodniji doživljaj za čoveka i najsudbonosnije raspoloženje. Čovek koji je doživeo istinsko pokajanje, i sa puta greha prešao na put dobra i vrline, zna svu nezamenljioost pokajanja i svu njegovu doživotnu neophodnost. To je jedino zbog čega se čovek u ovom svetu ne kaje: “ … pokajanje, za, koje se ne kaje“.
U ovom „vetu ima mnogo vrsta žalosti, ali je samo jedna od njih spasonosna: to je „žalost po Bogu“, koja donosi pokajanje, i u pokajanju spasenje. A sve druge žalosti spadaju u „žalost ovoga sveta“, koja „donosi smrt, izrađuje smrt“. Zar žalost za bogatstvom ne ubija dušu, i ne donosi smrt duši? zar žalost uvređene gordosti ne izrađuje u duši puno smrtonosnih raspoloženja i grehova? zar žalost za slavom ovoga sveta ne donosi smrt duši? zar žalost što sam siromašan, ili ružan, ili zapostavljen, ne proizvodi mnogo ubitačnih misli u duši? zar žalost za ma čim sujetnim, taštim, nepravednim, lažnim, sladostrasnim, ne donosi smrt duši, a sa njom i smrt svemu najboljem u čoveku?
Da, u našem čovečanskom svetu postoje ustvari samo dve vrste žalosti: žalost po Bogu i žalost ovoga sveta. Prva donosi: vaskrsenje duše iz mrtvih, oživljenje – „mrtav beše, i ožive“ (Lk. 15, 24. 32), život – spasenje; a druga – sžrt. Stoga sveti apostol blagovesti:
 
7:11 „Jer, gle, baš to što se po Bogu ožalostiste, koliko staranje stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa odmazdu! U svemu pokazaste da ste čisti u ovoj stvari“.
 
Pokajničko raspoloženje stavlja u pokret sve dobre osobine čovekove duše. I čovek postaje ratnik i borac: ratuje i bori se za sve što je pravedno, istinito, božansko, evanđelsko, besmrtno, večno. Na to troši i radost i žalost, i srce i dušu, i savest i volju, i telo i čula. Skala svih osećanja i misli i raspoloženja, evanđelska je, od početka do kraja. I tu nema zastoja, jer je svako božansko dobro bezgranično, i svako je skopčano sa drugim, i vuče ka drugom, i tako iz dobra u dobro do u bezbroj božanskih dobara, I kroz njih ide i čovekovo srce, i duša, i savest, i volja pomoću evanđelskih dobrodetelji vere, ljubavi, nade, molitve, posta, trpljenja, i drugih. Tako se staranje naše razraste u sve evanđelske podvige i vrline, rascveta u besmrtna osećanja, u besmrtne misli, u besmrtna raspoloženja. Počinje se od pokajanja, a pokajanje se razgrana u sve evanđelske podvige, jer ono semenski, klicno sadrži u sebi sve dobrodetelji evanđelske. Zato je spasenje u pokajanju.
 
7:12 „Ako vam dakle i pisah, ne pisah zbog onoga koji je skrivio, niti zbog onoga kome je krivo učinjeno, nego da se pokaže među vama staranje naše za vas pred Bogom“.
 
Gresi jednog hrišćanina daju svetom apostolu povod da hrišćanima otvori oči na smrtonosnu opasnost koja im preti od greha. Jer svakom hrišćaninu preti opasnost, ne samo od njetovog greha već i od greha njegovog bližnjeg. Kao braća po veri, nama je sve zajedničko, pa i – gresi. Sai smo odgovorni za svačije grehe. Ko se ne oseća krivim zbog greha svoje braće po veri, nesposoban je da oseti opasnost i od svog ličnog greha.
Pravi hrišćanin se odlikuje time što je svestan da je greh -smrtna opasnoet, pa nalazio se u njemu ili u bratu pored njega. Zato on radi na suzbijanju greha u duši svoga bližnjeg kao što radi na suzbijanju svog vlastitog greha. Greh je vrlo zarazna i prenošljiva boljka. Ako se odomaći kod tvojih bližnjih, sigurno će preći i ka tebe.
 
7:13 „Zato se utešismo utehom vašom; a još većma se obradovasmo radosti Titovoj, jer svi vi umiriste duh njegov.“
 
„Zato se utešismo utehom vašom“, jer se grešnik pokajao, a vi ste svi radili na tome, m zalagali duše svoje i savesti svoje. Njegov greh bio je podstrek za vaše sveopšte uzbuđenje, i probuđenje, i pokajanje. Jer mi hrišćani i zajednički verujemo, i zajednički volimo, i zajednički se kajemo. Osećanja su nam saborna, jer živimo u jednom telu, sabornom telu Crkve i imamo jednu dušu -sabornu dušu Crkve, i rukovodimo se jednom savešću – sabornom savešću Crive, „A još većma se obradovasmo radosti Titovoj, jer svi vi umiriste duh njegov“. A on je bio uznemiren vašim greholjubljem: prisustvom teških grehova u vašoj srediii.
Sada, vaše pokajanje unelo je mir u dušu njegovu: vi ste našli put kano se grešnik ispravlja. Od sada tako postupajte. Znate kako se najuspešnije bori sa grehom koji je u bratu: sveopštim pokajanjem. Kajte se najpre vi za njega, i umvsto njega, pa će Gospod i njega, zbog bratoljublja vašeg, probuditi na pokajanje.
 
7: 14 „Jer, ako sam mu se što za vas pohvalio, nisam, se posramio; nego kao što je istinito sve što govorismo vama, tako se i pohvala naša pred Titom pokaza istinitom“.
 
Za vas hrišćane je jedno sramno: greh; i jedno pohvalno: vrlina. Ako se hvalimo, mi se hvalimo pobedom nad grehom. A greh se pobeđuje vrlinom. Najpre: pokajanjem. Gde pokajanj ima, tu ima razlolga za hvalu našu. Gde pak njega nema, tu greh likuje. A u tome je sramota naša. Kad čovek padne u greh, i nije tako stidno, kao što je stidno ako ostane u grehu i ne pokaje se. Tu je razlog za doživotnuu sramotu, i za naše zajedničko jadikovanje i kukanje.
Jer čime ćemo pokazati da smo hrišćani, ako ne time što živimo sa braćom i radi braće: verujemo ne samo za sebe nego i za njih i kajemo se ne samo za sebe nego i za njih, i volimo ne samo za sebe nego i za njih, i postimo ne samo za sebe nego i za njih: svaka naša vrlina nije samo naša, nego i braće naše; zajednička nam je duša blagodaću, zajednkčke vrline, zajednički i život.
 
7:15-16 „I ljubav je njegova još veća k vama kad se seti poslušnosti sviju, kako ste ga sa strahom i trepetom primili. Radujem se što se u svemu mogu osloniti na vas.“
 
U Titu je parasla ljubav, znate li čime? Vašom evanđelskom vrlinam: poslušnošću.Vaša poslušnost prema evanđelskim zapovestima raspalila je ljubav u srcu njegovom, koja je inače bila velika, a sad je „još veća“. Tako, naše posebne vrline rastu u nama pomoću vrliia koje su u braće naše.
Šta mislite, koliko dugujete molitvama Svetih Božjih Ugodkika što se pokazaste tako poslušni Evanđelju? Mi i ne slutimo koliko dugujemo svojoj braći po veri za mnoga svoja dobra dela, i plemenite misli, i sveta osećanja. Zato, uvek budite zahvalni jedan drugome.
Ko zna koliko se tajno moli za tebe taj brat tvoj pored tebe, ili neki daleki brat, tamo u nekoj pustinji, gde se sa suzama služi sveta liturgija, i prinosi sveta beskrvna žrtva za sve i sva, i za tebe, i za mene, i za sve nas! Svi smo mi verom naslonjeni jedni na druge, i ljubavlju i životom. Stoga sveti apostol s radošću izjabljuje: „Radujem se što se u svemu mogu osloniti na vas“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *