NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
ŠESTA GLAVA
 
6:1 „A kao pomagači i molimo vas da ne primite uzalud“.
 
Sveti alostoli su pomagači, saradnici Hristovi: Hristos im je predao sebe, i sve što je sobom doneo zemaljskom svetu, a oni Mu uzvraćaju čime? Time što svu dušu svoju, sve biće svoje unose u Njega, u njegovo Evanđelje, u njegov domostroj spasenja, i javljaju se kao „poslani“ od Njega radi propovedi o Njemu. „Poslani mesto Hrista“ (2 Kor, 5,20), oni samo Njega znaju, samo Njega imaju, samo Njega propovedaju, i samo radi Njega žive. On Bog, svega sebe poverio njima, predao njima; a oni ljudi, sve svoje biće poverili opet Njemu: ljudi sarađuju Bogu, ljudsko sarađuje Božjem.
S druge strane, sveti apostoli su pomagači, saradnici hrišćanima: jer ih oni privode Hristu kroz propoved Evanđelja i krštenja, i onda im neprestano pomažu u njihovim naporima da žive Hristom i u Hristu, da ostvare Hristovo Evanđelje spasenja u svome životu. Oni, uvek puni Duha Svetoga, i uvek vođeni i rukovođeni Duhom Svetim, vode i uvode hrišćane u sve istine Hristove i u sve tajne Hristove.
Bez svetih Apostola nema hrišćanstva. Dokaz? To što ih je Gospod sam postavio za svoje „apostole = poslanike“ u svetu, za hristonosne propovednike i blagovesnike. Oni prenose ne samo njegovo sveto Evanđelje, nego Njega samog – Bogočoveka, i predaju Ga ljudima sa svima njegovim Božanskim silama i savršenstvima. Jer u njima, ne žive oni, već sam Gospod Hristos (Gl. 2,20).
Propovedajući, i predajući ljudima Gospoda Hrista, šta sveti Apostoli propovedaju, i šta predaju? „Blagodat Božju“. Jer Bogočovek Hristos i jeste blagodat Božja u vasceloj punoći svojoj (sr. 1Kor.1,4;2 Kor.13,13; Ef.1,6; 2,7; 2Tm.1,9). To Sunce blagodati rasipa se kroz bezbrojne zrake, koji se kao u žiži skupljaju u svakoj svetoj tajni, najpre u početnoj: u svetom krštenju, a za njim i u ostalim svetim tajnama.
Blagi zraci Sunca blagodati liju se i uzračuju u naše duše kroz svaku dobrodetelj evanđelsku, kroz svaku istinu evanđelsku, kroz svaku reč evanđelsku. Glavno, ona je sva u Hristu i od Hrista. Otuda: blagodat je sva u Crkvi i od Crkve, pošto je Crkva – Telo Bogočoveka Hrista.
Stoga i nema blagodati Božje van Crkve. Ona je i imalac i nosilac i davalac blagodati. I to Bogom određeni imalac, nosilac i davalac.
U blagodati, je Hristos Spasitelj, u njoj i spasenje, i osvećenje, i preobraženje, i oboženje. Zato sveti apostol brižno moli hrišćane da ne primaju „uzalud“ blagodat Božju. Jer i primljena blagodat može ne koristiti primaocima, biti naprazno u njima, besplodna, uzaludna. Šta to znači? To znači ovo: iako nam se kroz svete tajne daje blagodat Božja, ona ostaje besplodna u nama ako je ne unesemo u svoj život, u svoju prirodu, u svoje biće; ako njome ne prožmemo svu dušu svoju, svu savest, svu volju, sve srce; ako njome ne oblagodatimo celokupno biće svoje i sve što se u njemu zbiva i od njega dolazi: misli, osećanja želje, dela.
Uzalud“ smo primili, svetu blagodat krštenja, ako ne živimo sveto. „Uzalud“ smo prmili svetu blagodat miropomazanjem, ako njome ne osvećujemo svoje misli, svoja osećanja, svoj vid, svoj sluh, svoj duh. Jednom rečju, „uzalud“ je blagodat Božja u nama, ako smo hrišćani samo po imenu a ne i po životu; ako imamo samo obličje pobožnosti, a sile smo se njezine odrekli (sr. 2 Tm. 3,5).
Blagodat Božja nije „uzalud“ u nama, ako revnujemo u veri, u ljubavi, u molitvi, u postu, u trpljenju, u smirenosti, u krotosti, uopšte u svima evanđelskim dobrodeteljima. Ona se onda razliva po celom našem biću, oplođuje ga, i ono rađa evanđelski rod. Blagodat se mora negovati, da ne bi zakržljala u nama, obeaplodila se i uvenula,
Zato oblagodaćeni apostol i naređuje: „Napredujte u blagodati (2 Pt. 3,18). Znači: u blagodati se ili napreduje ili nazaduje. Revnošću se napreduje, a lenošću nazaduje. I jedno i drugo zavisi od nas, od našeg truda, od našeg podvizavanja, od našeg vežbanja u vrlinama i tvorenja evanđelskih zapovesti. Jer je i u evanđelskom životu glavno: vežbanje, obučavanje, upražnjavanje. Otuda onako jasna zapovest bogomudrog apostola, upućena svetom apostolu Timoteju, a preko njega svima nama: „Vežbaj se u pobožnosti“(1 Tm. 4,7).
Samo istrajnim vežbanjem, samo neprekidnim obučavanjem nalreduje se u pobožnosti. Zapovest je pobožnosti: „ljubi bližnjeg svog“. To znači: vežbaj se, obučavaj se u ljubavi prema bližnjem, Zapovest je pobožnosti: „ljubi nelrijatelje svoje“. To znači: vežbaj se, obučavaj se u ljubavi prema neprijateljima. Zapovest je pobožnosti: „činite dobro onima koji vas mrze“. To znači: vežbajte se u tome, obučavajte se. I tako redom: svaka evanđelska zapovest zahteva od nas vežbanje, obučavanje, praksu.
Bez toga, blagodat Božja ostaje „uzalud“ u nama, ostaje prazna, besplodna, štura. I mi postajemo kao ono besplodno drvo evanđelsko, koje seku i u oganj bacaju zato što ne rađa (Mt,3,10;Lk. 13,7-9). Evanđelski je zakon: vežbanjem se jedino jača u blagodati. Zato sveti prvovrhovni apostol naređuje opet istome apostolu Timoteju, i nama preko njega: „Sine moj, jačaj u blagodati Isusa Hrista“ (2 Tm. 2,1).
Najsavršeniji primer vežbanja, obučavanja, jačanja, usavršavanja u blagodati imamo u samom svetom apostolu Pavlu. On nam sam kazuje tajnu svog napredovanja u dati, u evanđelskom životu. U čemu je ta tajna? u njegovoj plamenoj revnosti, u njegovom neprekidnom trudu. On izjavljuje: „Blagodaću Božjom jesam što jesam, i blagodat njegova što je u meii ne osta prazna, nego se potrudih više od sviju, ali ne ja nego blagodat Božja koja je sa mnom“ (1 Kor. 15, 10). Eto, kako se napreduje u blagodati, kako se ona oplođuje u nama, kako raste u besžonačke visine: našim trudom, Bog nam daje blagodat, a mi? Svoj trud, svoju revnost. Ali i trud naš jača i raste blagodaću, te je i u tom pogledu nesravnjeno više od Boga nego od nas. Jer šta je naš trud, i onaj najveći, i onaj najistrajniji, i onaj danonoćni, prema blagodati Božjoj? Znaj: i kada trud tvoj na evanđelskom životu tvom postane danonoćni, i to je dar blagodati, i to u tebi blagodat radi, podržava volju tvoju, hrabri srce tvoje na evanfelske podvige, jača napore tvoje, uliva radost spasenja u dušu tvoju, te su ti svi evanđelski trudovi mili i laki, i ti ne sustaješ i ne leniš se ni u jednom evanđelskom dobru. Zaista, sve je od blagodati Božje u evanđelskom životu. A od nas?
Jedno, samo jedno: dobra volja, revnost.
 
6:2 „Jer On kaže: U vreme milosno usliših te i u dan spasenja pomogoh ti. Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!“
 
Kad je Gospod Hristos u našem čovečanskom svetu, onda nema mraka iz koga nas On ne može navesti, nema greha od koga nas ne može osloboditi, nema smrti od moje nas ete može izbavitm. Sve On to čini svemilosnom blagodaću svojom. Samo da ta blagodat njegova ne bude „uzalud“ u nama. Otkako je On, čudesni Spasitelj na zemlji, svaki čovek može izbeći i pakao i đavola i smrt i greh; i ući u njegovu nezalaznu svetlost, i svesladosni raj, i miomirisnu večsnost.
A do Njega: crna noć greha bila je pritisla celu zemlju, i svako biće na zemlji, i otrovna tama smrti gušila sve duše ljudske. Svi dani i ove noći bili su mračne brojanice ljudskih neizbrojnih grehova i bezbrojnih smrti. Svaki dan i svaka noć izvirali su iz groba i uvirali u grob, izvirali iz smrti i uvirali u smrt. A to je ono što mi ljudi nazivamo vreme.
Tako do Njega. Od Njega pak i Njime sve se menja: On, Svetlost Istinita, Svojom pojavom izgoni svaku tamu greha i mrak smrti iz svake duše ljudske, iz celog sveta ljudskog, iz naših dana i noći, iz svega što mi nazivamo vreme. Sa Njim svemilostivim nastaje u našem svetu „vreme milosno“ i „dan spasenja“: milosno za svako ljudsko biće, jer je rodu ljudskom granuo nezalazni dan spasenja od greha, smrti i đavola. „Dan spasenja“ počinje od Vitlejema, i traje neprestano. Isto tako i „vreme milosno“. U svojoj bogodanoj viziji to jasno predviđa sveti prorak Isaija, i kroz njega Bog govori ljudskom biću: „U vreme milosno usliših te, i u dan spasenja pomogoh ti“ (Is. 49, 8). No u čemu se sastoji to „vreme milosno“ i taj „dan spasenja“? Sveti prorok kam i to kazuje u istoj viziji: sastoji se u novom zavetu između Boga i ljudi, u oslobođenju roda ljudskog od greha i od smrti, i u novom životu po Bogu i u Bogu (Is.49, 8-11).
Bogovođeni apostol se prenosi u ovu prorokovu viziju, i objašnjava je u svetlosti ovaploćenog Boga Logosa. Jer se ona potpuno ostvarila pojavom Boga Logosa u našem čovečanskom svetu. Proročke reči, izgovorene Bogom preko proroka, ostvarile su se i pretvorile u svespasonosnu blagovest, te sveti apostol blagovesti: „Jer On kaže: u vreme milosno usliših te, i u dan spasenja pomogoh ti. Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!“
Prorok prorokuje, apostol pokazuje: „Evo sad je vreme najbolje“: sad, kad je Bog Logos u svetu; sad, kad je On sav u Bogočovečanskom telu svom, Crkvi; sad, kad je njegova Presveta Bogomajka naša svemilostiva zastupnica; sad, kad je bogočovečaksko Evanđelje na zemlji; sad, kad je sav Bog u telu ljudskom i kao Čovek živi među ljudima; sad, sad, sad kao nikad, zato što se Bog Logos ovaplotio i zanavek ostao među nama: „Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta“ (Mt. 28, 20).
„Vreme najbolje“, to je Hristovo vreme, otkako je Bog Logos iz večnosti sišao u vreme, obukao se u vremensko, i svojim životom u vremenu osvetio vreme i što je u njemu. I samo vreme postalo je ne samo dobro, i bolje, nego „najbolje“, „najmilosnije“. Jer je ono postalo uvod u božansku večnost, priprema i predsprema za beskrajni život u večnosti. Sad je vreme, kad i mnogostradalni i bogomudro buntovni Jov može reći: Blagosloven dan u koji se rodih, i noć u kojoj rekoše: rodi se detić! (or. Jov. 3, 3). Sad je svakim blagoslovom blagosloveno vreme, sve vreme, svaki dan i svaka noć. Jer i za vreme važi ona blagovesnička reč svetog apostola: Bog nas je blatoslovio svakim blagoslovom u Hristu (Ef. 1, 3). Zato vreme, i život u vremenu, nije više prokletstvo već blagoslov: blatoslov je biti u vremenu, znati i ooećati i postojati u vremenu.
Bio ma u kakvoj nevolji, ili muci, ili opasnosti, seti se da je svemilostivi Gospod Hristos u našem svetu, da On čovekoljubivo bdi nad svakim od nas, i reci sebi: „sad je vreme najbolje“ da samilosni Spaditelj osveti moju nevolju, moju muku, moju opasnost, i pretiori je u izvor moga spasenja, moga osvećenja, moga oboženja!
Oko tebe je najcrnji dan, najmračnija noć, – ne boj se! seti se: „Svetlost tiha“, Svetlost Isttinita je tu, u našem čovečanskom svetu, od tebe zavisi da je verom i molitvom uneseš u svoj najcrei dan, i osvetliš ga, u svoju najmračniju noć, i obasjaš je. Zato reci sebi: „Evo, sad je vreme najbolje!“ Čovekoljubivi Gospod Hristos vlada vremenom, zato je ono postalo blagoslov, i radost, i sredstvo spasenja i osvećenja.
„Evo sad je dan spasenja!“ – To reci sebi, to govori sebi, ma kakvo te iskušenje spopalo, ma kakav greh zahvatio, ma kakva strast zavitlala, ma kakav demon napao! To govori sebi, jer je svemilosni Spasitelj tu, pored tebe, kuca na vrata srca tvog čekajući da ih dobrovoljio otvoriš, kuca i blago ti šapuće: „Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje oglas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom“ (Otkr. 3, 20).
Nikada ne sumnjaj: sveblagi i svemoćni Spasitelj je na burnom moru života tvog, u čamcu tela tvog, i ti misliš da On spava i ne vidi tvoju muku, no i kad spava srcee njegovo bdi, samo ti svom dušom viči: Gospode! izbavi me, pogiboh! I On će ustati, zapretiti vetrovima i moru, i nastaće „tišina velika“, i ti ćeš se spasti brodoloma.
Ili, tebe su strasti skovitlale i odvukle na burnu pučinu, i ti se daviš, vera tvoja malaksava, i ti uplašen počinješ, kao Petar, da toneš, ti onda svim srcem zapomaži: Gospode, pomagaj! Gospode, spasavaj! I On će odmah pružiti svoju spasonosnu ruku i spasti te od davljenja.
Ili, tebe su skolila sva zla ovoga sveta, i opkolili svi demoni pakla, no ti se ne boj, nego se molitve seti, časnog krsta seti, tog svepobednog oružja, i oseni sebe, prekrsti se, i krsti se mnogo, mnogo puta, i gle! čudesni Spasitelj će te sigurno spasti od svih zala i od svih demona, kao što uvek spasava one koji Mu sa verom pribegavaju. I ti ćeš onda svim srcem uskliknuti: „Eao sad je dan spasenja!“ – Nikad ne zaboravi: otkako je sladčajši Spasitelj sišao u naš zemaljski svet, od tada je svaki dan – „dan spasenja“. Nema više dana -pogiblgi, nema više daia smrti, svaki je dan – dan vaskrsenja, dan radosti, jer je svaki dan – dan spasenja: dan Hrista Boga našeg. Nema više prokletog dana, nesrećnog dana: svaki je dan blagosloven, svaki srećan, jer kroz svaki dan prolazi On i osvećuje ga, On – sveblagosloveni Bog i Gospod, Spasitelj i Iskupitelj. Sni su dani – dani Božji, dani ovaploćenog Gospoda Boga, dani spasenja, jer su dani Spasitelja, koji je Tvorac vremena i prostora. Samo budi Zakhej, i imaj njegovski silnu želju da vidiš Gospoda, i On će radosno ući u dom duše tvoje, i milosno izbaviti: „danas dođe spasenje domu ovom“ (Lk, 19, 9).
Od pojave Gospoda Hrista u našem svetu nastala je „prijatna godina Gospodnja“, miosna godina; po reči samog Gospoda, da je On došao da propoveda „prijatnu godinu Gospodnju“ (Lk. 4,19). Ta „prijatna“ ta „milosna godina“ Gospodnja, počela je od Vitlejema, i još traje, i trajaće do skončanija veka u ovom svetu, a u onom neće nikada prestati. Zato je svako „danas“ puno blatavesti Spasove, puno Evanđelja, puno spasenja. Zbog toga sveti apostol i blagogassti svima i za sve: „Zato, kao što govori Duh Svetli: danas ako glas Njegov čujete, ne budite drvenastih srca… Nego se utešavajte svaki dan, dokle se danas govori, da koji od vas ne odrveni od prevare greha“ (Jevr. 3, 7. 8. 13).
 
6:3 „Nikakvo ni u čemu ne dajte spoticanje, da se služba ne kudi.“
 
Provodeći svaki dan kao dan spasenja, mi ćemo svoj žikot pretvoriti u neprekidnu službu Bogu Spasitelju našem, u neprekidno bogosluženje. A u neprekidnom bogosluženju i jeste naše samospasenje. Jer neprestano služeći Bogu Spasitelju, mi se spasavamo od svakog greha, od svake smrti, od svakog đavola. A spasavamo se njegovim božanskim silama, koje nam On daje za veru i revnost, i mi pomoću njih savlađujemo svaki greh, svaku smrt, svakog đavola. Samo na taj način mi prestajemo biž spoticanje, sablazan braći n bližnjima. Jer ako oni vide gde nas gresi i iskušenja obaraju, tlače i mrcvare, to će biti sablazan za njih, i mnogi će se sablazniti, i pasti, pa i propasti.
Sablaznimo li ih i oni propadnu, i mi ćemo propasti, izgubiti spasenje, zato što smo njihovo spasenje upropastili, Zato sveti apostol opaminje i naređuje: „Nikakvo ni u čemu ne dajte spoticanje, da se služba ne kudi“. A dajete spoticanjg govoreći ružne reči i čineći rđava dela, jer time sablažnjavate slabe i nejake u veri i evanđelskom životu, zbog čega mnogi kude vaše hrišćanstvo, vašu veru. Jer šta je hrišćanstvo? Služenje Bogu, bogosluženje.
Da, neprekidno bogosluženje, eto to je hrišćanstvo. A hrišćanin? Hrišćanin je bogoslužitelj, danonoćni služitelj Bogu. Jer čovek ili služi Bogu kroz evanđelske vrline, ili đavolu kroz grehe. Ustvari, u svetu postoje samo dve službe koje ljudi obavezno obavljaju: bogosluženje i đavosluženje. Treće službe i nema, niti je može biti. Ako ne služi Bopu, čovek neminovno služi đavolu; i obratno: ako ne služi đavolu, neminovno služi Bogu. No i jedna i druga služba zavise od nas. One nam se ne nameću, već predlažu. Izbor zavisi od nas, samo od nas: bogosluženje ili đavosluženje. Ne samo svako rđavo delo, i ružna reč, nego i rđava pomisao, i ružno osećanje, i prljava želja – služenje je đavolu. Kao što se opet služi Bogu samo svetim životom: čistim mislima, blagim osećanjima, čovekoljubivim raspoloženjima, dobrim delima, svakim bogočežnjivim pokretom srca i duše, svakom bogoljubivom namerom i željom.
Kako se služi Bogu, najbolji su nam primer svetitelji. Život svakoga od njih je neprekidno, danonoćno bogosluženje. Takav je život svetih Apostola, takav svetih Proroka, takav svetih Mučenika, takav svetih Podvižnika i svih svetih Pravednika.
Zato su nam oni učitelji i nastavnici, primeri i uzori, vođe i putovođe, molitvenici i saborci. Oni su se u sveatu pokazali kao sluge Božje: sve zgode i nezgode svoga života pretvarali su u evanđeleka sredstva svoga spasenja, svoga bogosluženja. Jer spasenje i nije drugo do bogosluženje. Ko služi Bogu, taj se spasava. A služenje Bogu, to je neprekidno ispunjavanje volje Božje. Zato što je spasenje neprekidno bogosluženje, hristonadahnuti apostol i naređuje hrišćanima, svima hrišćanima, ne samo korintskim:
 
6:4 „Nego se u svemu pokažite kao sluge Božje“.
 
„U svemu“: u duši, u srcu, u savesti, u živogu, u mislima, u osećanjima, u veri, u ljubavi, u pravdi, u istini, u dobroti, u krotosti, u smernosti, u trpljenju, u opraštanju, i u ostalim evanđelskim dobrodeteljima i svetim raspoloženjima, A kad se u tome pokazujete „kao sluge Božje“, onda ćete se pokazati „kao sluge Božje“ i u svemu što vas snađe u žmvotu.
Najpre: „u trpljenju mnogom“. Zašto? Zato što je to osnov svake evanđelske dobrodetelji, a time osnov spasenja, osnov bogosluženja. Ako je vera, u njoj treba pokazatm trpljenje, jer bez njega ona malaksava, vene, suši se. Ako je ljubav, u njoj treba pokazati mnogo trpljenja, jer nije lako voleti ljude u njihovim slabostima i gresima i manama. Ako je krotost, i u njoj treba pokazati veliko trpljenje, jer se samo na taj način mogu blago podnositi sve uvrede, i zlostavljanja, i stradanja, i smrti Hrista radi. Avo je smirenost, ako dobrota, ako molitva, ako post, ako ma koji podvig evanđelski, u svakome se od njih mora pokazati trpljenje, da bismo ga pretvorili u našu naviku, u naše raspoloženje, i time u sredstvo našeg spasenja. Jer „spasenje postaje u trpljenju stradanja“ evanđelskih, hristolikih (2 Kor. 1, 6).
Zbog svog neizmerno krotkog trpljenja, Gospod Hristos je postao i ostao savršeni primer trpljenja, neophodnog u životu svakog hrišćanina. „Trpljenje Hristovo“ je uzor i ideal, ka kome Bog blagodaću svojom upravlja srca naša (sr. 2 Sol. 3,5). Samo se „trpljenjem dela dobroga“ maže postagći „neraspadljivost i život večni“ (sr. Rm. 2, 7). Trpljenje je najbolji klimat duše ljudske, da bi u njoj uspevalo seme nebeske istine, posejano Nebeskim Sejačem: oni koji to seme „drže u dobrome i čistome srcu“ – „rod donose u trpljenju“ (Lk. 8, 15). Za sve hrišćane obavezna je Spasiteljeva zapovest: „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje“ (Lk. 21, 19). Bogonaučeni apostol piše hrišćanima: „Trpljenje vam je od potrebe da volju Božju izvršivši primite obećanje“ (Jvvr. 10, 36). Jedino „trpljenje dovršuje delo“spasenja (Jak. 1, 4). „Gle, blažene nazivamo one koji pretrplješe. Trpljenje Jovljevo čuste, i svršetak Gospodnji videste“ (Jak, 5, 11),
„Pokažite se kao sluge Božje … u nevoljama.“ Zašto? Zato što smo na to određeni, na nevolje određeni (1 Sol. 3, 3). I još zašto? Zato što se time udostojavamo carstva Božjeg (sr. 2 Sol. 1, 5), Ovaj svet, sa svima svojim sablaznima, zalima, gresima, smrtima, demonima, pun je nevolja, za hrišćane. I prirodno je što ih hrišćani osećaju, što kroz njih prolaze, što se u njima nalaze, i što ih savlađuju svepobednom blagodaću, silom Hristovom. Po blagovesnoj reči Spasitelja njegovim sledbenicima:
„U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja pobedih svet“ (Jn. 16, 33). Nevolja za nevoljom, kao dan za danom, to je put hrišćana kroz ovaj svet. Novozavetna je blagovest: „Kroz mnoge ievalje valja nam ući u carstvo Božje“ (D.A. 14, 22). Svesni tog spasonosnog značaja i vrednosti nevolja, hrišćani se hvale nevoljama (Rm. 5, 3).
Razume se, hrišćani se bore sa nevoljama, ali – trpljenjem. Po Božanskom savetu svetog apostola: „U nevolji trpite“ (Rm, 12, 12). Ali to naše trpljenje uvek ublažava i razblažuje Utešitelj blagi svojom blagodaću i duhovnom radošću, jer nas On „utešava u svakoj nevolji našoj“ (2 Kor. J, 4). I uteha nam se daje po meri naših stradanja za Hrisga (2 Kor. 1, 5).
„Pokažite se kao sluge Božje … u bedama“. Jer bede nailaze na hrišćane, da bi oni pokazali kako se snalaze u njima, i kažo se brake od njih, Kako dakle? Verom svojom, jer silom vere oni prolaze nepovređene duše kroz svaki požar bede (sr. 1 Sol. 3, 7). Je li hrišćanin zbog vere u Hrista dobre volje u bedama, onda mu svemilostivi Gospod daje božansku, blagodatnu silu, kojom on radosno podnosi sve i sva za Hrista. I baš kad je u bedama slab, ali dobre volje, njemu se daje, u njega se useljuje sila Hrisugava (sr. 2 Kor. 12, 9. 10). I on radosno izjavljuje: „Kada sam slab, onda sam silan“ (2 Kor. 12, 10).
„Pokažite se kao sluge Božjeu tesnoćama“. – U kakvim tesnoćama, u kakvim teskobama? „U teskobama za Hrista“ (2 Kor. 12, 10). Mi ih ne izbegavamo. A kada se obretemo u njima, mi ih silom hristoljubive vere pretvaramo u izvar svoje radosti i usžićenja. I tada smo „dobre volje“ (2 Kar. 12, 10). Dok nehrišćani padaju duhom nalazeći se u teskobama, mi im se radujemo, jer se zbog njih useljuje u nas „sila Hristova“ (2 Kor. 12, 9). Teskobno nam u telu, teskobno u svetu, teskobno u vasioni.
Zašto? Zato što smo beskonačne duše, koja se u nas hrišćana neprestano otima ka nadmaterijalnim božanskim carstvima, gde granice ne guše, gde je sve božaiski bezgranično, milo i divotno. Nama jedino nije teskobno u Hristu. I kada smo Njega radi u okovima, u tamnicama, u zatočenjima, mi smo slobodniji od svih careva zemaljakih i slobodnjaka ovosvetskih. Jer se Njime i okovi i tamnice i zatočenja pretvaraju u nebo, u raj, u carstvo Božje. Istina je nad istinama, i blagovest nad blagovestima: gde je On – tu je nebo, tu raj, tu carstvo Božje, tu istinska sloboda.
 
6:5 „U ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdenjima, u postovima.“
 
„Pokažite se kao sluge Božje… u ranama“. Rane za Hrista isceljuju dušu našu od svih grehovnih rana. Jer je starozavetna sveta vizija a novozavetna sveta stvarnost: „Ranom Njegovom mi se isceliomo“ (Is. 53, 5). Da, ranom Njegovom na krstu od koplja, kada iz presvete rane Njegove ističe presveta krv Njegova, koja isceljuje od svih bolesti i od svih smrti, jer nas očišćava od svakoga greha (1 Jn. 1, 7). Otuda rane za Hrista imaju svespasonosni značaj i silu, i često su puta zamenile i samo sveto krštenje, Jer su se mnogi sveti Mučenici krstili u svojoj sopstvenoj krvi, prolivenoj za Hrista, i zadobijali carstvo nebesko i svu radost neba. Nema sumnje, sveti Mučenici su se pokazali zaista „kao sluge Božje u ranama“. I tako se pokazuju i svi hrišćani koji podnose rane za sladčajšeg Gospoda. Samo, sveti Mučenmci su najsavršeniji primer toga.
„Pokažite se kao sluge Božje … u tamnicama“. Radi čega „u tamnicama“? Radi Hrista, radi vere u Hrista, radi Evanđelja Hristovog, ne radi čega drugog. Poput svetih apostola (sr. D.A. 5, 18. 19; 12, 4; 16, 23), poput takvih hrišćana (er. D.A. 8, 3), poput starozavetnih pravednika (sr. Jevr. 11, 36}. Kažo se oni drže u tamnicama? Hvale Boga što su se udostojili tamnovanja za Hrista (sr. D, A. 16, 25), Crkva se moli za utamvičene (D. A. 12, 5), Isto tako su bezbrojni sveti Mučenici i sveti Ispovednici tamnice pretvarali u molitvenice, i one su često puta bile obasjavane nebeskom svetlošću, i ispunjavane neopisivim miomirom. Mnogo puta su ih Anđeli Božji oslobađali tamnica.
Pravilo je sveti Mučenici su tamnice pretvarali u hram Božji, moleći se Bogu i dan i noć.
„Pokažite se kao sluge Božje … u bunama“. – Blagovest je hrišćanima: da međ hrišćanima ne budu bune (2 Kor. 12, 20). Jer Bog naš nije „Bog bune nego mira“ {1 Kor, 14, 33), Hrišćanima se preporučuje i nalaže jedna buna: buna protiv greha, protiv smrti, protiv đavola. Sluga Božji je uvek dužan da se buni protiv njih, najpre u sebi, pa onda u svetu oko sebe. U tom pogledu, hrišćanin je najveći i najuporniji buntov,ik. On je zauvek u ratu sa gresima, a trudi se da bude u miru sa grešnicima.
„Pokažite se kao sluge Božje ... u trudovima“. Trudoljublje, to je glavna odlika hrišćana. Bez trudoljublja nema napretka ni u jednoj dobrodetelji evanđelskoj: ni u veri, ni u ljubavi, ni u molitvi, ni u postu, ni u krotosti, ni u smernosti, ni u dobroti, ni u istini, ni u pravdi.
Trudoljupcima su upućene one slatke reči Sladčajšega: „Hodite k meni svi koji se trudite, i ja ću vas odmoriti“ {Mt. 11, 28). Prema trudu daje se i nagrada, prema trudu, u hrišćanskom životu, u evanđelskim podvizima, u dobrodeteljima. Sveti apostol blagovesti: „Svaki će primiti svoju platu po svome trudu“ (1 Kor. 3, 8). Ne samo duhovni, nego i telesni trud je blagosloven, kada mu je cilj evanđelski. Da, samo tada: „I trudimo se radeći svojim rukama“ (1 Kor. 4, 12; sr. 2 Sol. 5, 8-10), i to trpeći i glad i žeđ, i golotinju, i muke, i potucanja – Evanđelja radi, Hrista radi (1 Kor. 4, 11. 10). Prema trudu daje se i blagodat: blagodat za trud, trud za blagodat; jedno drugim raste i množi se (sr. 1 Kor. 15, 10).
Radeći sve za Hrista i Evanđelje, a to znači: trudeći se neprestano na svom spasenju i na spasenju bližnjih, hrišćanin se ustvari trudi blagodaću koja mu se daje i, prema revnosti, dodaje.
Sveti apostol izjavljuje: „Trudim se po Njegovoj (tojest Hristovoj) moći koja u meni silno radi“ (Kol. 1, 29). Rad i trud nisu po sebi vrednost, već je dobijaju od cilja kome su usmereni. Zato bogonosni trudoljubivi apostol potseća Solunjane na svoj evanđelski rad i trud (sr. 1 Sol. 2, 9; sr. 1 Tm. 4, 10. 8). Inče: i đavo se neprestano trudi i radi, ali u zlu trudi i na zlu redi. Tako isto: i lopov, i razbojnik, i otimač, i nasilnik. A svaki trud i rad hrišćana usmeren je ia spasenje, kažo njihovo tako i bližnjih (sr. 1 Tm. 4, 10. 8; 2 Sol. 3, 7-10).
„Pokažite se kao sluge Božje, .. u bdenjima“. Ko je probuđen za duhovni svet, za duhovne vrednosti, za duhovna saznanja, on neminovno bdi nad sobom i nad tajnama svetova. Bdi, čime? Najpre molitvom. Jer molitva ustremljuje dušu ka Bogu Tvorcu, koji jedini daje svetlost neugasivu, pomoću koje možemo razagnati sve tame i mrakove, koji nagrću na nas ma s koje strane.
Čovek bdi ljubavlju, jer i ona okriljuje svu dušu i uznosi u visine, gde se ne spava već uvek bdi nad dobrom bližnjega. Čovek bdi postom, bdi krotošću, bdi trpljenjem, bdi svakom evanđelskom vrlinom, jer sve one drže našu dušu budnom za sve što je božansko, uzvišeno, besmrtno, večno. No u svima bdenjima molitva vodi i rukovodi.
Posvedočena je zanavek istina: nema prosvetlenja bez bdenja. Posvedočena životom najboljih ljudi: svetitelja. Moliti se, postiti i bdeti, – to je sav njihov život. Molitva, post i bdenje su glavni sprovodnici nebeske svetlosti u njihovu dušu. Zato oni svetle, prosvetljuju i prosvećuju.
„Pokažite se kao sluge Božje ... u postovima“. Zar se ne može biti sluga Božji bez posta? Ne može. To je evanđelska istina, objavljena Gospodom, posvedočena Apostolima i svima Svetiteljima od prvog do poslednjeg. Kada je Gospod svoje svespasonosno Evanđelje sabrao u dve reči, On je rekao da se ono sastoji u molitvi i postu. Da, u tome, pošto se jedino molitvom i postom, izgoni iv duše ljudske svaki demon, svaka nečista sila. A to znači: postiže spasenje, postiže cilj radi koga je Spasitelj i došao u naš svet. Jer od nečistih duhova je svaki greh, svaka smrt. I kada se oni uklone iz duše molitvom i postom, onda se uklanjaju tvorci svih grehova i svih smrti. A u tome se sastoji spasenje. Zato je celo Spasiteljevo Evanđelje u njegovim božanskim rečima: „Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom“ (Mt, 17, 21; sr. Mk, 9, 29).
Sam Spasitelj posti četrdeset dana, iako Mu kao bezgrešnom nije bilo potrebno postiti, radi očišćenja od nečistih sila i grehova. Ali On posti, da bi nam dao primer i pokazao koliko je važno i neophodno za ljudsku prirodu postiti. Kada sveti apostol Pavle, izazvan od Korinćana, nabraja svoje podvige, on veli za sebe da život provodi „u mnogom pošćenju“ (2 Kor. 11, 27).
Kada se u svetom Evanđelju govori o uzornom služenju Bogu, onda se ukazuje na svetu proročicu Anu, koja „služaše Bogu dan i noć postom i molitvama“ (Lk. 2, 37). A šta tek da kažemo o svetim Isposnicima, i o Svetiteljima upošte, pošto nijedan nije živeo ne posteći se? Vaistinu se ne može biti sluga Božji bez mnogo pošćenja.
 
6:6 „U čistoti, u znanju, u dugotrpeljivosti, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi nelicemernoj.“
 
„Pokažite se kao sluge Božjeu čistoti!. – U kakvoj čistoti? U čistoti srca, u čistoti duše, u čistoti savesti, u čistoti života. Rečju: u čistoti od greha, od svega grehovnog; u čistoti od đavola, od svega đavoljeg. Jer u čistom srcu boravi Bog, i čisto srce vidi Boga, zna Boga, živi Bogom.
Čistota srca je posledica života po Evanđelju, života u evanđelskim vrlinama. Kada svete evanđelske vrline rade u srcu čovekovom, one ga očišćuju od svake nečistote (sr. Flb. 4, 8-9).
I kada prvovrhovni apostol naređuje mladom apostolu: „drži sebe čista“ (1 Tm. 5, 22), on mu nalaže ovo: drži sebe čista od greha živeći u evanđelskim dobrodeteljima. Čistoj duši daje se božanska mudrost kao dar od Boga za život u svetim dobrodeteljima (sr. Jak. 3, 13-17). Večni uzor i ideal naše čistote, no ideal ostvarljiv i ovaplotljiv, zato što se Svečisti ovaplotio, jeste On – Gospod Hristos.
I po bogonadahnutoj blagovesti svetog Bogoslova: hrišćanin svaki „čisti se, kao i On što je čist“ (1 Jn, 3,3). U takvom „čistom življenju“ i sastoji se lepota hrišćanke, i svake hrišćanske duše uopšte (sr. 1 Petr. 3, 2-4).
„Pokažite se kao sluge Božje... u znanju“. Iz čistoteznanje, i u čistoti duše – pravo znanje o Bogu, o čoveku, o svetu, o životu, o smrti, o istini, o pravdi, o dobru, o zlu, o đavolu, o svemu što je ljudskom biću potrebno da zna u ovom i u onom životu. Bogomudri apostol nabraja znanje sa ostalim odlikama slugu Božjih, stavlja ga među ostale dobrodetelji. Da, znanje je dobrodetelj. Ono je plod delatnosti u duši svetih evaađelskih vrlina i božanskih sila. Znanjem se služi Bogu. To je Bogočovečanska blagovest. I prirodno: jer i samu sposobnost saznanja i znanja imamo od Boga Logosa, još pri stvaranju prvog čoveka. A kada se sam Bog Logos ovaploćuje, i objavljuje rodu ljudskom svoje savršeno logosno Evanđelje, onda On i znanje objavljuje kao logosnu, božansku blagovest.
Samo znanje, koje proizvodi čista bogolika duša, potpomognuta bogočovečanskim blagodatnim silama, i jeste prava blagovest za ljudsko biće. Takvo znanje i jeste pravo, normalno i zdravo znanje, znanje neprolazno i večno, kojim čovek živi i u ovom i u onom svetu, blagosiljajući Boga što mu je dao saznanje.
I ukoliko čovek više živi Bogom i u Bogu, utoliko raste u tam besmrtnom znanju, i zajedno sa svetim apostolom kliče: „O dubino… znanja Božjega“ (Rm.11,33). Istinsko znanje u duši raste blagodaću; hrišćansko znanje je blagodatno znanje; kada su hrišćani „puni blagodati“, onda su oni „napunjeni svakoga znanja“ (Rm.15,14).
Bogočovek Hristos je u našem čovečanskom svetu svesavršena punoća znanja: Sveznanje i Sveblagodat, stoga se hrišćani „u svemu“ obogaćuju kroza NJ, pa „i u svakom znanju“ (1 Kor. 1, 5). Takvo znanje daje se hrišćanima Duhom Hristovim, Duham Svetim, jer je ono dar njegov (1 Kor. 12, 8), Znanje, otkinuto od Boga, od Duha Svetog, od svetih vrlina: ljubavi, molitve, posta, smernosti, krotosti, dobrote, nema nikakve vrednosti, „ništa“ je (sr. 1 Kor. 13,2,8; Ef.3,19).
Novo u bogočovečanskom, evanđelskom znanju je to, što ono ima svoj nebeski miris. Jer, po reči svetog apostola, Bog „kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu“ (2 Kor. 2, 14).
Poznanje iznad svih poznanja, to je poznanje Hrista: poznanjem Njega proniče se u centralnu tajnu svetova, i kroz nju u sve tajne manje i niže. Jer Hristom, ovaploćenim Bogom Logosom, daje se svima istinsko poznanje, od onog najosnovnijeg do onog najuzvišenijeg.
„Prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda“ našeg „sve“ je ostalo „šteta“ i „trice“ (sr. Flb. 3, 8). No pošto je Crkva presveto telo Hristovo, to je u njoj „sve blago mudrosti i znanja sakriveno“ (Kol. 2, 3). Otuda se to božansko znanje stiče svetim životom u Crkvi. Ustvari, znanje je plod na svetom drvetu evanđelskih dobrodetelji. Sazrevajući u duši, svaka dobrodetelj razliva po duši istinsko znanje o Bogu i tvari. Zato hrišćanin i pokazuje „u dobrodetelji znanje“ (2 Petr. 1, 5).
Svako znanje koje se ne koreni u dobrodetelji, i u Bogu dobrodetelji – Gospodu Hristu, nije drugo do lažno znanje, nazoviznanje, psevdoznanje, Otuda evanđelska zapovest i blagovest: „kloni se lažnonazvanoga znanja“ (1 Tm. 6, 20).
„Pokažite se kao sluge Božje… u dugotrpeljivosti“. Nema evanđelske vrline koja se može steći i očuvati bez dugotrpeljivosti. Ako je molitva, neophodna joj je dugotrpeljivost; ako ljubav, ako smernost, ako krotost, isto tako. Nijedno se evanđelsko raspoloženje ne može ni razviti ni održati u dupgi bez dugotrpeljivosti. Samo istrajno primoravanje sebe na sve to, daje nam ono što je evanđelsko. Dugotrpeljivost je nebeski rod u duši hrišćaninovoj. Da bi ga mogao u sebi odgajiti, čovek mora nebeski živeti, Duhom Svetim živeti. Otuda je dugotrpeljivost „plod Duha“ (Gl. 5, 22). Znajući to, hrnšćanin napreduje u bogougodnom životu, jača svakom božanskom snagom pomoću radosne dugotrpeljivosti {sr. Kl. 1, 11). Ona je odlika novog, evanđelskog čoveka {sr. Kl, 3, 12), jer je odlika savršenog i večnog Čoveka – Bogočoveka Hrista (sr. 1 Tm. 1, 16), jer je odlika njegovih najrevnosnijih i najsavršenijih sledbenika – svetih Apostola (sr. 2 Tm. 3, 10; 4, 2). Stoga je ona neophodna za spasenje (2 Ptr. 3, 15).
„Pokažite se kao sluge Božje. . . u dobroti“. Dobrota je duša evanđelske dugotrpeljivosti. Dugotrpeljivost je spasonosna, samo ako je blaga, dobrodušna. Dobrota nam je naročito potrebna prema našoj sabraći, ljudima, našim sagrešnicima. Jer bez nje ne 6i mogli evanđelski poživeti u svetu ni jedan dan. Samo naša blagost prema drugima može i njih pobuditi ia bolji život, život evanđelski, potstaći ih na evanđelske podvige, a najpre na pokajanje. Kao što „dobrota Božja na pokajanje vodi“ (Rm. 2, 4), tako i dobrota tvoja vodi na pokajanje bližnje tvoje. Sluge Božje blago postupaju sa ljudima, ugledajući se na Gospoda koji je „blag i neblagodarnima i zlima“ (Lk, 6, 35). Otuda jasna zapovest svetog apostola: „Budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“ (Ef. 4, 32), „Preveliko bogatstvo blagodati svoje“ Bog pokazuje „dobrotom na nama u Hristu Isusu“ (Ef. 2, 7). Tom dobrotom žive hrišćani, jer je to onaj jaram Hristov, za koji je On sam rekao: „jaram je moj blag“ {Mt. 11, 30). Ta dobrota je sgvaralačka i gradilačka evanđelska -sila kojom se izgrađuje i stvara novi čovek, za koga je „Hristos sve u svemu“ (Kl. 3,12.10.11).
Dve osobine ovaploćenog Boga Logosa, Gospoda Hrista, padaju u oči: njegova blagost i čovekoljublje (Tit. 3, 4). Stoga je blagost jedan od plodova Svetoga Duha, koji nam On daje svojim dolaskom u naš svet (sr. Gl. 2, 22). Ta blagost, ta dobrota je ono što sačinjava ukus svega Hristovog, svega Bogočovekovog, svega što je bitna odlika njegove čudesne i sladčajše Ličnosti: „okusiste da je blag Gospod“ (1 Ptr. 2, 3).
„Pokažite se kao sluge Božje… u Duhu Svetom“. Eto vascele tajne slugu Božjih: oni služe Bogu „u Duhu Svetom“, To je očigledno na prvim i najsavršenijim slugama Božjim: svetim Apostolima. Jer tek kad je sišao na njih, i ostao u njima, Duh Sveti, koga im je Gospod Hristos poslao od Oca, oni su postali, i zanavek ostali „sluge Božje“. Kako oni, tako i sveti Proroci pre njih, i svi sveti Mučenici i Ispovednici i Pravednici posle njih. Jer služba Bogu, služba je „u Duhu Svetom“ i Duhom Svetim. Nema sumnje, duhonosci su svi sveti Apostoli i svi Svetitelji uopšte, duhonosci i svi hrišćani u većoj i manjoj meri: oni govore Duhom Svetim (Mt. 10, 20; Lk, 12, 12), oni se rađaju u hrišćane Duhom Svetim (Jk. 3, 5), oni se mole Bogu Duhož Svetim (Jn. 4, 24; Rm, 8, 26; Ef. 6, 18), oni borave u Duhu Svetom i Duh Sveti boravi u njima (Jn. 14, 17; 1 Jn. 3, 24; 4, 13), oni se Duhom Svetim upućuju u svaku mstinu (Jn. 16, 13), oni postaju sluge Božje izlivanjem Duha Svetog na njih (D. A. 2, 4. 17. 18; 10, 44-45), oni delaju Duhož Svetim (D. A. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4), oni hode po Duhu Svetom (Rm. 8, 1. 2; Gl. 5, 16, 25), oni žive po Duhu Svetom, (Rm. 8, 4), oni „misle duhovno po Duhu“ Svetom (Rm. 8, 5), oni su „u Duhu“ i „Duh Božji“ živi u njima {Rm. 8, 9), oni imaju „novinu Duha“ (Rm. 8, 23), oni čudotvore Duhom Svetim (Rm. 15, 19), oni ljube Duhom Svetim (Rm. 5, 5; Kl. 1, 8), oni veru svoju posvedočavaju Duhom Svetim (1 Kor. 2, 4), oei Duhom Svetim dobivaju otkrmvenje tajni Božjih (1 Kor. 2, 10; Ef. 3, 5), oni Duhom Svetpm znaju Boga i Božje darove (1 Kor.12), oni su hram Božji u kome živi Duh Božji: (1 Kor.16; 6, 19), oni sve duhovne darove dobijaju od Duha Svetog (1 Kor. 12, 4.7-11.13), oni se Duhom Svetim preobražavaju u obličje Gospodnje {2 Kor. 3,8), oni primaju Duha Svetog kroz veru (Gl. 3, 14), oni se zapečaćuju Duhom Svetim (Ef. 1,13), oni se Duhom Svetim utvrđuju u unutrašnjem čoveku (Ef. 3,16), oni se ispunjuju Duhom Svetim (Ef. 5, 18), oni svoje spasenje izgrađuju Duhom Svetim (2 Sol. 2,13), oni se opravdavaju i osvećuju Duhom Svetim (1 Kor, 6,11), oni duše svoje očišćuju Duhom Svetim (1 Ptr. 1, 22), oni Duha Svetog imaju za merilo istive i laži. (1 Jv. 4,2).
Pokažite se kao sluge Božjeu ljubavi nelicemernoj“. Kakva je to ljubav? Ljubav istiiita, ljubav nelažna. Ljubav je licemerna kad u njoj učestvuje greh ma na koji način. Jer greh je poreklom od laži, i uvek laže: obećava ono što ne može da ispuni. Takav je prvorodni greh, svegreh: obećao je našim praroditeljima da će ih iačiniti bogovima: „postaćete kao bogovi“ (1 Mojs. 3, 5), a načinio ih je robljem pogibli, smrti i đavola. Kakav je prvorodii greh, takav je svaki greh u suštini. Greh uvek radi protiv istine, unakažuje je, izvraća je, ruši je. Učestvuje li ma na koji način u ljubavi, on je unakazi, olicemeri, i najzad poruši.
Otuda je samo evanđelska, božanska ljubav istinita, nelicemerna i besmrtna. Jer je to ljubav od čista srca, od srca koje je očišćeno Bogom, te nije greholjubivo i ne zavodi u greh. Takva ljubav je plod čiste savesti i vere nelicemerne, vere iskrene, svesrdne. Takva ljubav je i cilj Spasovog Evanđelja, njegovih svetih zapovesti. Stoga sveti apostol blagovesti: „Cilj je zapovesti ljubav od čista srca i dobre savesti i vere nelicemerne“ (1 Tm. 1, 5). Otuda jasna i odlučna zapovest hristonosnog apostola: „Ljubav da bude nelicemerna“ {Rm. 12, 9).
Ta je ljubav veliki i dugotrajni podvig. U suštini, ona je dar Božji. Dar Božji za koji se treba stalno moliti. I mi se hrišćani svakodnevno molimo na večernju da iaod Gootod podari „ljubav nelicemeriu“ (Molitve koje sveštenik tajno čita za vreme prednačitelnog psalma). Mi se i pričešćujemo svetim i životvarnim Tajnama Hristovim, da nam one budu „na ljubav nelicemernu“ (Zahvalne molitve posle svetog Pričešća, molitva prva).
 
6:7 „U reči istine, u sili Božjoj, s oružjem pravde i na desno i na levo.“
 
Pokažite se kao sluge Božje … u reči istine„. Bez toga se ne može biti sluga Božji. Jer sluge Božje su sluge ovaploćene Istine Božje, Gospoda Hrista, koji izjavljuje za sebe; Ja sam Istina (Jn. 14, 6). Ko je od Istine od Boga, „reči Božje sluša“ i sam govori reči Božje (sr. Jn. 8,47). U kome je Istina, on govori reči Istine. A Hristos – Istina je u onome koji zapovesti njegove drži (1 Jn. 2, 4). Ko tvori istinu, u zajednici je s Njim (1Jn.1,6). Oni „koji hode u istini“, oni se i nalaze unutra u istini, „u reči istine“, i propovedaju je celim životom svojim, bićem svojim (sr, 2 Jn. 4. 3). A u istini se živi i boravi hristoljubljem (sr. 2 Jn. 2-3). Samo takvi ljudi „sluge Božje“ i „saradnici istine“ (3 Jn. 8).
„Istina postade od Isusa Hrista“, zato se i slugom Božjim, slugom Istine postaje služeći Hristu (sr. Jn. 1, 17). „Reč postade telo, i useli se u nas puna istiie“ (Jn. 1, 14), stoga kada smo u ovaploćenom Bogu Reči, mi smo u Reči istine, i govarimo Reč istine. Bog Logos, koji je Istina, i daje nam Duha Istine, koji nas upućuje u svaku istinu, i mi se pokazujemo kao sluge Božje „u reči istine“ (sr. Jn. 16, 13). I svaka reč koja je od Hrista i od Duha Istine jeste istina (sr. Jn. 17,17). Svaki koji je od Istine, sluša glas Hristov (Jn, 18, 37). Hristovo Evanđelje i jeste „reč istine“ (Ef. 1, 13; sr. Kl. 1, 5), i ko je u njemu, on je „u reči istine“, i pokazuje se kao sluga Božji „u reči istiie“. Da bi čovek mogao biti sluga Božji, on mora opasati „bedra svoja istinom“ (Ef. 6, 14), A istina nad istinama je ovo: sluge Božje su oni koji žive Crkvom i u Crkvi, jer je ona „stub i tvrđava istine“ (1 Tm. 3, 15).
„Pokažite se kao sluge Božjeu sili Božjoj“. Ne može biti sluga Božji bez sile Božje. Sve što je u nama božansko, od Boga je. Sluge Božje mogu služiti Evanđelju Božjem samo ako im Bog da za to svoju blagodatnu, božansku pomoć i silu.
Tako su sveti apostoli postali sluge Božje, kada su se obukli „siloju sviše“ (Lk. 24, 49), silom višnjom, silož nebeskom, silom Božjom – Duhom Svetim. Što važi za svete apostole, važi i za sve sluge Božje, od najvećih do najmanjih. Svojim božanskim Evanđeljem spasenja Gospod Hristos daje i svete sile spasenja: kroz svete tajne i svete vrline.
A u svima njima Krst ima prvo mesto: on vodi i rukovodi, jer je krst „sila Božja nama koji se spasavamo“ (1 Kor.1,18). Sve što je Hristovo lije iz sebe silu Božju, silu božansku. Jer je sam Bogočovek, Gospod Hristos, „sila Božja“ (1 Kor.1,24), te stoga izvor svake božanske sile u svima svetima. Otuda je Evanđelje Hristovo „sila Božja na spasenje svakome koji veruje“ (Rm. 1, 16): sila kojom se pobeđuje svaki greh, svaka smrt, svaki đavo, i mi spasavamo od njih. To je razlog što se oropoved Evanđelja kod svih slugu Božjih sastoji „u dokazivanju Duha i sile“ (1 Kor. 1,24). I oni, bogonosci i hristonosci, zahtevaju od sviju nas hrišćana „da vera“ naša „ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božjoj“ (1 Kor. 2,5). Jer „carstvo Božje nije u reči nego u sili (1 Kor. 4, 20): u sili novog života, nove istine, nove pravde, novih shvatanja: božanskog života, božanske istine, božanske pravde, božanskih shvatanja. Tom božanekom silom propovednici Evanđelja i šire Spasovo Evanđelje u svetu, od apostolskih dana do danas, i od danas do Strašnoga suda. Ta „sila Božja“ neprekidno čudodejstvuje: vaskrsava mrtve duše, oživljuje umrtvljene savesti, preobraža, obnavlja, ohristovljuje, obožuje ljudska bića, uznosi ih iznad smrti, greha i truleži. Evanđelje je oduvek i zauvek „u sili i u Duhu Svetom“ (1 Sol. 1, 5), Tako se ono i moglo održati u tolikim gonjenjima i mukama i stradanjima. Jer ukoliko hrišćane više gone za Hrista i njegovo Evanđelje, utoliko se više useljuje u njih sila Hristova.
Božansku silu svoju Gospod Hristos daje svojim sledbenicima po meri stradanja njihovog za Njega: kada su oni radosii i „dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista“ (2 Kar. 11, 9, 10). I nama su Gospodom Hristom kroz svete tajne i svete dobrodetelji „darovane sve Božanstvene sile“ koje su nam potrebne za spasenje i život večni, pomoću kojih postajemo „učesnici u Božjoj prirodi“, i time učeonmci u svemu Božjem (sr. 2 Ptr. 1, 3-8).
„Pokažite se kao sluge Božje .. . s oružjem pravde i na desno i na levo“, Pravda je zbirni pojam, označava jedinstao svih novozavetnih dobrodetelji, doživljenih u organskoj celini. U oružje pravde spada vera, ljubav, nada, molitva, pset, smirenost, krotost, trpljenje, uzdržanje, blatost, i ostalo. Prožme li hrišćagšn biće svoje evanđelskom pravdom, onda duša njegova postaje oružjem pravde, i savest njegova, i volja njegova, i telo njegovo, i sva čula njegova. I on tim oružjem vojuje i na deno i na levo protiv iskušenja, sablazni, grehova, demona, i protiv svake nepravde.
Jer čovek sobom prestavlja ili oružje pravde ili oružje nepravde. Oružje pravde prestavlja kada udove duše i tela ovog daje za sluge pravdi Božjoj, a oružje nepraade – kada sebe predaje gresima. Otuda jasna apostolova zatgovest: „Niti dajite udova svojih grehu za oružje nepravde nego dajite sebe Bogu, i ude svoje Bogu za oružje pravde“ (Rm. 6, 13). Kada čovek preda sebe Bogu preko evanđelskih vrlina, on dobija od Boga nepobedivu silu, i svojim oružjem pravde savlađuje sve neprijatelje: ljubavlju, dobrotom, molitvom porobljuje Hristu ljudske duše, ljudske (razume, ljudske savesti, a razorava sve što je grehovno i greholjubivo.
Po reči svetog apostola: „Oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno od Boga… da kvarimo pomisli, i robimo svaki razum na pokornost Hristu“ (2 Kar. 10, 4.5). To je oružje u isto vreme oružje svetlosti, jer svaka evanđelska vrlina nizvodi u dušu nebesku božansku svetlost, dok svaki greh luči tamu u našu dušu. Otuda bogonosni apostol naređuje: „Da odbacimo sva dela tame, i da se obučemo u oružje svetlosti“ (Rm. 13,12).
 
6:8 „Slavom i sramotom, kuđenjem i pohvalom, kao varalice a istiniti.“
 
„Pokažite se kao sluge Božje… slavom i sramotom“. Zbog svog evanđelskog života sluge Božje često postaju slavni pred ljudima, a uvek slavni pred Bogom, No i tu slavu oni su dužni, po svom smirenom evanđelskom samoosećanju i samosaznanju, pripisivati Bogu, i njome proslavljati Boga. Takva je zapovest svesmirenog Sggaotggelja: „Tako da se svetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt. 5, 16).
Hrišćani sve što imaju, od Boga imaju, zato i svu slavu kojom ih ljudi slave, pripisuju Bogu, nikada sebi. Svojim besprekornim bogougodnim životom oni svetle „usred roda nevaljaloga i pokvarenoga“, kao svetila na svetu“ (Flb. 2, 15), i znaju da su oni svetila svetlošću Božjom koja se lije na njih od svemilostivog Gospoda. Sluge Božje proslavljaju Gospoda Hrista time što rađaju „mnogi rod“ evanđelski (sr. Jn.15,8). Oni proslavljaju Goopoda „u telima svojim i u dušama svojim, što je Božje“ (1 Kor. 6, 20). Kao bogolika bića, ljudi su slava Božja (sr. Jevr. 2, 7); ali sagrešivši, oni su „izgubili slavu Božju“ (Rm. 3, 23); a povraćaju je služeći Bezgrešnom Bogočoveku i spasavajući se Njime (sr. Rm. 3, 24-28). Sve što „čine sluge Božje, „sve na slavu Božju“ čine (1 Kor. 10, 31).
Jer treba „da se u svačemu slavi Bog kroz Isusa Hrista“ po moći koju Bog daje slugama svojim {1 Ptr. 4, 11). Hrišćani su „slava Hristova“ (2 Kor. 8, 23). Pomoću evanđelskog života mi hrišćani „preobražavamo se iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“ (2 Kor. 3, 18). Hrišćani ne traže „slave od ljudi“ (1 Sol. 2, 6). Slava je hrišćana kad dobro čineći muke trpe (1 Ptr. 2, 20). Gospod Hristos se proslavlja „u svetima svojim“ (2 Sol. 1, 10).
Kako se hrišćani mogu „sramotom“ pokazati „kao sluge Božje“? Ako s radošću podnose sramotu Hrista radi; ako su blaženi kada ih Hrista radi i Evanđelja radi klevetaju, ogovaraju, hule, progone, sramote (ar. Mt. 5, 11-12). Hrišćani se pokazuju „sramotom“ kao sluge Božje, kada bivaju ukoreni za ime Hristovo, jer onda „Duh Slave i Boga počiva“ na njima (1 Ptr. 4, 14).
„Pokažite se kao sluge Božje ... kuđenjem i pohvalom“. Hrišćani su zaista sluge Božje kada i kuđenje i pohvalu za svoju evanđelsku delatnost podnose smireno i krotko, prepuštajući sve sveznajućem Gospodu. Poput svetih Apostola koji, pošto ih izbiše zbog propoveli Evanđelja, „otidoše radujući se što se udostojiše primiti sramotu za Gospoda Isusa“ (D. A. 5, 41). Sluge Hristove su uvek ,dobre volje“ kad ih zbog Hrista vređaju i kude (sr. 2Kor.12,10). Tažvi su se uvek pokazivali svi sveti Mučenici i Ispovednici i Pravednici. Svaku pak pohvalu, upućenu njima, oni su iskreno prenosili na Gospoda Hrisga, a sebe nipodaštavaći do crva, i ispod crva. Jer su oni uvek svesni da sve što je u njima dostojno pohvale, dato im je od Hrista.
“ …kao varalice a istiiiti“. Šta to znači? Ovo: sluge Eožje, propovedajući Gospoda Hrista, njegova čudesa, njegovo vaskrsenje, vaznesenje, spasenje kroz krsnu smrt, večii život, večno blaženstvo, mogu iekim ljudima izgledati „kao varalice“, ustvari su „istiniti“, jer je sušta istina sve što propovedaju i čine. Njihova propoved o Bogočoveku nekima liči na bajku, ka izmišljotinu, i oni ih smatraju „kao varalice“. No to nije ni čudo, jer su mnogi savremenici samog Gospoda Isusa, ovaploćenu Sveistinu, s,atrali za varalicu, i govorili da On „vara narod“ (Jn. 7,12). U tome su prednjačili fariseji i sadukeji i starešine jevrejske. Oni pravo i neposredno nazivaju Goopoda Hrista varalicom, izjavljujući Pilatu: „Ovaj varalica kaza još za žmvota: kroz tri dana ustaću“ (Mt. 27, 63).
 
6:9 „Kao neznani a poznati, kao oni koji umiru a evo smo živi, kao nakazani a ne umoreni“
 
„… kao neznani a poznati“. Zbog beskrajne smirenosti svoje, sluge Božje su često „neznani“, nepoznati, jer neprestano skrivaju svoja evanđelska dela, da ih ljudi ie bi znali ni slavili. No i kad to skrivaju, i sakriju sebe potluno od ljudi (kao, na primer, Sv. Pavle Tivejski), ipak su i tada „poznati“, najpre Bogu, a zatim, po Božjoj voljp, i ljudima. Koliko je neznanih pravednika evanđelskih, koje je Bog objavio kao takve tek posle njihove smrti, a mnoge će od njih objaviti tek na Strašnome sudu! Naročito koliko je takvih „neznanih“ pravednika među pustinjacima i među jurodivima! Ko je bio „neznaniji“ i prezreniji od svetot Jovana Kolibara i Aleksija čoveka Božija? A Gospod ih je, u svoje vreme, proslavio kao retho koga.
„… kao oni koji uliru a evo smo živi“. Hrišćani umiru svetu, jer ne žive svetu i za svet, ali su živi Hristu i žiee za Hrista. Zato su ne samo živi, već večito živi. Hrišćani umiru smrću Hristovom, upodobljavaju se njegovoj smrti, ali se na taj način priopštavaju životu Hristovom, ulaze u vaskrsenje njegovo, i time u večni život božanski (sr. Flb. 3, 10-11). Hrišćani umiru grehu, ali Hristom oživljuju za bezgrešni i pravedni život; i kad izgledaju mrtvi, oni su ego živi.
Sveti apostol Pavle svaki dan umire, ali ko je živiji od njega, ko besmrtniji, ko večniji? Tim baš svakodnevnim umiranjem za vaskrslog Gospoda Hrista, on neprestano vaskrsava u besmrtnost i život večni. Mi ne bežimo od smrti kad je ona za Hrista, jer znamo da je smrt naša za Hrista put za naše vaskrsenje u Hristu i naše vaznesenje sa Hristom. Hrišćane u ovom svetu ismevaju, muče, ubijaju, a oni svojim ubicama iz onog sveta odgovaraju: „evo smo živi!“
„… kao nakazani a ne umoreni“. I kad hristoborci hoće da ubiju, da usmrte, da umore hrišćane, oni ne mogu. Jer ih ne mogu ubiti, dušu im ne mogu ubiti, ako im telo i ubiju. I zbiva se prorašggvo i blagovest: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti“ (Mt. 10,28). I oni svojom besmrtnom dušom pokazuju iz onog sveta da nisu „umoreni“, ubijeni. U tome je nepobediva i neumrtvljiva sila hrišćana, a najpre svetih mučenika hrišćanskih i ispovednika. Oni su zaista za Hrista „nakazani a ne umoreni“, ne ubijeni. Ustvari, i najveće muke, kojima hrišćane podvrgavaju, i najmnogobrojnije smrti kojima ih predaju, samo su nakazanja, a ne umrtvljenja, ie umorstva: kroz ove njih hrišćani samo prolaze i u večni život ulaze. Šta je oeda za njih stmrt, i bezbrojne smrti? Ništa drugo do mostovi ka večnom životu, mostovi u besmrpnost i carstvo nebesko.
 
6:10 „Kao žalosni a koji se uvek vesele, kao siromašni a koji mnoge obogaćavaju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju.“
 
“ … kao žalosni a koji se uvek vesele“.Hrišćan su vrlo svesni svoje grešnosti, i grešnosti sveta uopšte, zato su žalosni. U našem zemaljskom svetu ima tako mnogo bola i patnje i smrti, – zar hrišćani mogu ne biti: žalosni? Zarobljena smrću „sva tvar uzdaše i tuži“ u ovom našem svetu (Rm. 8, 22, 20). Kako onda da ne uzdišu i ne tuže hrišćani, koji su savest, i srce, i oči, i uši vaseljene, i svih tvari u njoj? Hrišćani su saosetljivi, a svetitelji svesaosetljivi. Zato i plaču s plačnima (sr. Rm. 12, 15), tuguju s tužnima, pate s patnicima, tamnuju s sužnjima, gladaju s gladnima. Sav bol sveta njihov je. Stoga im je srce nepresušni suzarnik. Oni tu žalost osećaju Hristpm, i radi Njega je podnose. No ta žalost ih ne vodi u očajanje.
Naprotiv, oni su svesni da iza ovog tužnog sveta, i u ovom tužnom svetu, stoji svežalostivi i svemilostivi Spasitelj i utešitelj, Gospod Hristos, koji njihovu žalost postepeno pretvara u radost. Oni svim bićem osećaju: pobeda je njegova, i njegove radosti. Zato su njegove reči, upućene njima, vaistinu blagovest: „Vi imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vaše radosti niko neće uzeti od vas“ (Jn. 16, 22). Ne samo to, nego će se „vaša žalost okrenuga u radost“ (Jn. 16,20). Otuda su hrišćani, i u tuzi sveta, radosni; jer kroz njihovu dušu stalno struji Hristova radost, po obećanju njegovom njima: „da radost moja u vama ostane“ (Jn. 15,11). Apostolsko je sveto i spasonosno iskustvo: „ugodno je pred Bogom ako Boga radi podnese ko žalosti, stradajući na pravdi“ (1 Ptr. 2,19). Kada su hrišćani žalosni zbog grehova svojih, to je spasonosna žalost, „žalost po Bogu“, jer ona vodi u pokajanje, a u pokajanju je spasenje: „Jer žalo;t koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nigda ne kaje; a žalost ovoga sveta smrt donosi“ (2 Kor. 7, 10).
Hrišćani su žalosni što je tako mnogo smrti u svetu, ali su u isto vreme radosni što je Pobeditelj smrti u svetu i nad svetom. Hrišćani su žalosni što je tako mnogo nepravde u svetu, ali su uvek i radosni što je pobeda pravde osigurana u svetu ovaploćenom pravdom Božjom – Gospodom Hristom. Hrišćani su žalosni što je ovaj svet izgubljeni raj, ali su radosni što je Crkva u svetu – povraćeni raj. To su glavni razlozi što su hrišćani svagda ispunjeni radošću koju im ne može nikakva smrt oduzeti, nikakva nvpravda pomračti, nikakva žalost pomutiti. Oni se svagda raduju „u Gospodu“, jer je Gospod; izvor njihove neprolazne radosti. On svaku njihovu žalosg pretvara u radost. Otuda i svetla zapovest apostolska: „Braćo, radujte se u Gospodu!“ {Flb. 3, 1).
I to: „Radujte se svagda!“ (1 Sol. 5, 17). A ta nam se radost daje za našu veru, jer je to „radost vere“ (Flb, 1, 25). Daje nam se i za našu evanđelsku ljubav: jer se „ljubav – raduje istini“ (1 Kor. 13, 6). Daje nam se i za evanđelsku nadu, zbog čega sveti apostol i naređuje: „nadanjem veselite se“ (Rm. 12, 12).
Novozavetna novina: u hrišćanstvu radost je dobrodetelj, blagodatni dar, dar Duha Svetog, koji se daje za evanđeloki trud i podvige. Stoga, nabrajajući „plodove Duha“, „rodove Duha“, sveti apostol ubraja u njih i radost: „A rod Duha je ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje“ (Gl. 5, 22). Zacare li se u duši, evanđelske vrline stvaraju u njoj carstvo Božje, te se duša svagda raduje. Jer „carstvo Božje je pravda i mir i radost u Duhu Svetom“ (Rm. 14, 17). Otuda su hrišćani, boreći se i podvizavajući se u evanđelskim vrliiama, uvek radosni, radosni i kad padaju u razne napasti. I ispunjuje se na njima apostolska blagovest: „Svaku radost imajte, braćo :moja, kad padate u različne napasgi“ {Jak. 1, 2), Tada ih „Bog nade“ ispunjuje „svake radosti“ (Rm. 15, 13). Vera u Gospoda Hrista neprestano razliva po duši radost neiskazanu, po reči bogoglagoljivog apostola: „verujući Ga radujte se radošću neiskazanom i proslavljenom“ (1 Ptr.1,8). Otuda su hrišćani radosni u svim stradanjima za Hrista, po primeru svetih Atgostola koji se raduju što se udostojiše primiti sramotu za Gospoda Hrista (sr. D. A. 5, 41). A prvovrhavni apostol jasno blagovesti: „Nego se radujte što stradate s Hristom, da biste, i kad se javi slava njegova, imali radost i veselje“ (1 Ptr. 4, 13).
„… kao siromašni a koji mnoge obogaćavaju“. Siromašni imanjem a bogati, čime? Bogom. Jer hrišćani su jedini pravi bogataši u ovom svetu, zato što su bogati Bogom. Puki je siromašak svaki onaj čovek koji je boiat zlatom, srebrom, imanjem, no nije Bogom (sr, Lk. 12, 15- 21). Hrišćani su dobrovoljni siromasi, ali koji su oe obogatili Hristom Bogočovekom, jer Njega imaju. A imajući Njega, oni imaju sva božanska blaga, koja niti moljci mogu kvariti, niti lupeži potkopavati i krasti. Gospod je radi toga i sišao u naš bedni i siromašni svet, da bi nas obogatio neprolaznim bogatstvom: Bogom, i svim što je Božje.
Postavši čovek, On je osiromašio osebe, ali ostajući sav Bogsim On nas je takvim svojim siromaštvom obogatio: obogatio nas Bogom i svim božanskim. A to je: jedinim istinitim bogatstvom, Zato sveti apostol i veli hrišćanima: „Bogat budući, On vas radi osiromaši, da se vi njegovim bogatstvom obogatite“ (2 Kor. 8, 9). To je iskustvo svih pravih hrišćana, zato ih isti apostol upozorava na to, govoreći im: „Vi se u svemu obogatiste kroza NJ“ (1 Kor. 1, 5).
Hrišćani su, obično, siromašni, jer su ili sve razdali, ili stalno razdaju što imaju. No baš „kao siromašni“ oni „mnoge obogaćavaju“ Evanđeljem, dobrotom, ljubavlju, molitvom, istinom, postom, svetošću, pravednošću, vrčnim životom, carstvom nebeskim. Jer ma šta Hristovo pružiti čoveku, ili uraditi za čoveka, znači – obogatiti ga. Jer je istinsko bogatstvo samo ono što je Hristovo. Nema sumnje, mi znamo šta je istinsko bogatstvo: imati Hrista; a istinsko je siromaštvo – nemati Hrista. Hrišćai, i kad su siromašni imanjem, usgvari su bogataši, te stoga „mnoge obogaćavaju“.
“ … kao oni koji ništa nemaju a sve imaju“. Zaista, sveti Apostoli ništa nemaju od onoga što svet smatra za imanje, ali imaju Hrista Gospoda, i time „sve imaju“. Zato sveti apostol izjavljuje hromom prosjaku: „Srebra i zlata nema u mene, nego što imam to ti dajem: u ime Isusa Nazarećanina ustani i hodi“ (D. A. 3, 6). Poput svetih Apostola, puki su siromasi bili, i jesu, i uvek će biti, svi njegovi najbolji sledbenici: svetitelji. Od čega oni počinju? Obično od toga što Hrista radi sve razdadu siramasima. Drugim rečima: počinju od tota što se oslobađaju stvari, robovanja stvarima, služenja stvarima, da bi nesmetano mogli služiti Gospodu Hristu.
Stoga je Spasitelj i preporučio takvo siromaštvo kao početak puta koji vodi u evanđelsko savršenstvo: „Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago ia nebu; pa hajde za Mnom“ {Mt. 19, 21). Ko razda zemaljsko bogatstvo, dobija nebesko. Ali pod jednim uslsvom: da to čini u ime Hrisga. Jer onima, koji ne robuju stvarima ovoga svega, lakše je verovati u Hrista, i živeti radi Njega i Njime. Oslanjajući se na tu činjenicu, sveti apostol s pravom veli: „Ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom, i naslednici carstva koje obreče onima koji Njega ljube?“ (Jak. 2, 5). I sam Spasitelj to ističe, objavljujući u početku svoje propovedi, da je On došao da javi „Evanđelje siromasima“ (Lk. 4, 18). Istina, za Njega su siromasi svi žitelji ove planete, jer ih je sve opljačkao greh, smrt i đavo, otevši im nebesko bogatstvo – božanske darove i osobine.
A kada svetom Preteči odgovara preko njegovih izaslanika o sebi i svom mesijanskom delovanju, On mu javlja: „siramašnima se propoveia Evanđelje“ (Mt. 11, 5; Lk, 7, 22). Niko siromašniji od jednog apostola Pavla, pa ipak niko bogatiji, jer voliko je bića ljudskih on obogatio jedinim istinskim bogatstvom – Hristom! i kaliko ih i dan danji obogaćuje svojim bogomudrim spisima i svemoćnim molitvenim posredstvom pred čudesnim Gospodom na nebu! Što važi za njega, važi za sve svetitelje. U načelu, i za sve hrišćane.
Sin Čovečji nije imao gde glave skloniti, On – Tvorac vasione, svih nebesa, i zemlje, i svega što je na njoj, zbog čega? Zbog toga da bi nam pokazao, i bio nam uzor i primer, kako treba gledati na stvari ovoga sveta, na imovinu: ne robovati im, uvek biti nezavisan od njih. Robovati ma kojoj tvari, prokletstvo je za bogolikog čoveka. Na zemlji, i siromaštvo i bogatstvo su blagoslov, samo ako služe Gospodu Hristu, Ne služe li: i bogatstvo je prokletstvo, i siromaštvo je prokletstvo.
 
6:11-13 „Usta naša otvaraju se k vama, Korinćani, i srce naše rasprostrani se. Vama nije tesno u nama, ali vam je tesno u srcima vašim. A da mi vratite – kao deci govorim, – rasprostranite se i vi!“
 
Srce je središte bića čovekova i života čovekova. Iz njega izlazi sve naše dobro i sve naše zlo (sr. Mt. 12, 34-35). U srcu se začinje, raste i sazreva kako dobro tako i zlo. Čudesna radionica, srce razrađuje i dobro i zlo do njihovih krajnje mogućnih granica u ovom svetu. Ako je beskrajno naše zlo, i sobom zapljuskuje i sam pakao, to je otuda što je srce naše bezdano. Isto tako i naše dobro: pošavši iz našeg srca ono pravo ade u nebo, i u nebesa nad nebesima. To sila srca našeg prenosi dušu našu u svetle svetove nebeske. Čovek, u srcu svom živi, a po nebu hodi, ili po paklu se davi. Kao najdalekometniji reflektor svetlosti i tame: srce baca našu svetlost do uvrh nebesa, a našu tamu do u dno pakla.
Svetlost je u srcu od dobra, tama od zla; svetlost od vrlina, tama od poroka. Hteo čovek ilk ie, srce je uvek radionica ili dobra ili zla, ili svetlosti ili tame. Ako su vrline, one su u srcu, i svetle iz njega, i izgone iz njega svaku tamu, svaku nečistotu, svaki greh, zato čisto srce vidi Boga (sr. Mt. 5, 8). Ako su gresi, oni izviru i naviru iz srca: iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga, lakomsva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, ponos, bezumlje, – sva zla iznutra iz srca izlaze (sr. Mt. 15, 19; 7, 21-23).
Srce ispunjeno božanskim dobrom, to je najdivniji prizor u našem zemaljskom svetu. Jer se takvo srce razliva i preliva u sve Hristove božanske beskrajnosti i bezgraničnosti. Ako je čovek ikada hristovski bezgraničan i dubok, onda je to kada mu je srce ispunjeno evanđelskim dobrodeteljima, evanđelskim raspoloženjima. Evanđelska ljubav u srcu? Šta je beskonačnije, šta bezgraničnije od takvog srca? Ono smešta i Anđele i ljude, i samog beakonačnog Boga ljubavi – Gospoda Hrista.
Evanđelska molitva u srcu? Takvo srce nema granica; njemu nije tesno ni u čoveku, ni u svetu, jer ono obuhvata sve ovetove, vidljive i nevidljive. „Srce naše rasprostrani se“, izjavljuje apostol, Čmme? Bogoljubljem i čavekoljubljem. U njemu ima mesta najpre za Boga, a zatim za sve i sva. U takvom srcu nikome nije tesno, osim greholjupcima, bogomrscima i sebičnjacima. „Vama nije tesno u nama“, piše sveti apostol korintskim hrišćanima, od kojih neki još žive u svojim neznabožačkim shvatanjima i filoeofskim shemama, uskim i tesnim. Kako može biti tesno ljudima u srcu hristonosnom? Gde je Gospod Hristos, tu su sve mile i slatke i zanosne beskrajnosti božanske.
Nema li tih beskrajnosti Hristovih u srcu ljudskom, onda je ljudima tesno, guše se u srcima svojim. „Vama je tesno u srcima vašim“, dovikuje sveti apostol Korinćanima. Zatledajte, šta je, i ko je u srcu vašem? Šta je to što ga je suzilo, smanjilo, opatuljilo? Ne gresi li, ne sebičnost li, ne gordost li? Sebične, samozatvorene misli, samoidolska osećanja, gorda samopouzdanja, to su uske gvozdene čaure, koje stežu i dave našu dušu, naše srce. „Rasprostranite se i vi!“ – to je lek, lek koji se sastoji u rasprostranjenju duše i srca evanđelskom ljubavlju, molitvom, samilošću, krotošću, smirenošću, blagošću. Rasprostranićete se i vi, ako Hrista unesete u sebe. Sa Njim ćete uneti u sebe sve božanske divne svetove. A kako se Hristos useljuje u nas? Verom.
„Da se Hristos useli verom u srca vaša“ (Ef. 3, 17). Hristos u srcu tvom? Eto svih čudesnih beskonačnosti u tebi, eto svih božanskih bezgraničnosti! Oslušni! tvoje srce je i ovde, i tamo iznad svih nebesa, i u svima hrišćanima na zemlji i na nebu, i u svima tvarima i bićima. Svuda, svuda, svuda tvoje srce, a najpre u tebi samom! Tako ste se Hristom izlečili od svoje samožive usamljenosti i samozatvorenosti, i ušli u božanske beskonačnosti.
Useljen verom u srce, Hristos očišćava srce od svakoga greha, i – čisto srce vidi Boga. Eto blaženstva nad blaženstvima (sr. Mt. 5,8). Nije potrebno ići za Bogom na nebo, i iznad neba, On je u tvom srcu, ako je Hristom očišćeno. Mi verom useljujemo Gospoda Hrista u svoje srce a srce svoje prenosimo u Boga, kako? Ljubavlju. Ljubimo li Boga „svim srcem svojim“ (Mt. 22, 37; Mk. 12, 30), ono je već celo u Bogu. I u Njemu se obnavlja, osvećuje, obesmrćuje, obeskonačuje, obezgraničuje. A da li ćemo svoje srce dati Bogu kroz ljubav, to zavisi od nas. Niko nam ga ne otima. Ljubav evanđelska i jeste najslobodniji podvig, i raspoloženje. Ne iznuđuje se ničim; izrađuje se dobrovoljno.
Najsigurniji način da se „rasprostrani“ srce moje, tvoje, naše, to je? Da ga prisajedinimo sabornom srcu Crkve, tom Hristovom srcu. Jer kad je Crkva – telo Hristovo, onda je i srce u tom telu – Hristovo srce. Ucrkvenjem mi stapamo srce svoje sa sabornim srcem Crkve. I mi osećamo njime, i živimo njime. Osećamo i živimo po zakonima tog bogočovečanskog srca: u njemu su svi nebeski i zemaljski članovi Crkve na tajanstvenoblagodatni način prisutni, ujedinjeni: tu su svi sveti Anđeli, svi pravednici, svi svetitelji, svi vernici. Zato se u Delima Apostolskim veli: „A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša“ (D. A. 4, 32). Tako, kad je čovek srcem u Crkvi, on živi širokim životom, životom bogočovečanskim, anđelskim, nebeskim, živi zajedno „sa svima svetima“ (Ef. 3, 18). I niko širi, niko prostraniji od njega; onda mu nikada nije tesno ni u srcu ni u svetu: stalno se „sa svima svetima“ kreće po čarobnim beskrajnostima božanskim, gde su svi ljudi – mila, besmrtna braća naša, i mi – njihovi sabesmrtnici. I u takvom sabornom životu „sa svima svetima“, zbog njih i preko njih „ljubav Božja se izliva u srca naša Duhom Svetim“ {Rm. 5, 5). A ta sveta ljubav čuva srca naša u Gospodu Isusu (sr. Flb. 4, 7).
Ništa strašnije od srca čovečjeg, kada ga đavo zatvori u zlo, u greh, u sebičnost. Ono se onda grči, lomi i jer jede sebe da bi se hranilo. A to je ludilo srca. Otkinut dušom od Boga, čovek ne može da ne utone u tamu, u zlo, u smrt, u greh, u ludilo. Jer đavo izvodi srce na sva bespuća. Sa njim, čovek je stalno na bespuću, stalno u mraku, gde se iz ponora pada u ponor. I srce potamni u čoveku. Da, „nerazumno srce“ neminovno potamni od samoživosti, od đavolske sebičnooti i samozaljubljenosti (sr, Rm. 1, 21). Tada su i misli takvog srca nerazumne, lude. Zato se i veli za greholjupce: „zaludeše u mislima svojim“ (Rm. 1, 21).
Psiholški je zakon: čovek zaludi u svojim mislima, ako je greholjubiv. Jer kroz greholjublje đavo vodi naše misli u sva bezumlja i ludila. Povučeni prljavim željama, greholjupci se dave u nečistoti, u svojoj vlastitoj i đavolskoj prljavštini. Tu nema nasilja nad ljudima ni sa strane đavola ni sa strane Boga. Bilo bi nepravedno od Boga, kada bi dozvolio đavolu da bez našeg pristanka ima vlasti nad našom voljom. A bilo bi nasilje od Boga, kada bi On hteo da ima vlasti nad našom voljom bez našeg pristanka. Otuda, mi sami vladamo svojom slobodom. I živimo njome.
Ali, kad Bog vidi da mi svojevoljno živimo u gresima i prljaiim željama, onda nas On prepušta nama samima, ie smeta nam, ne primorava nas na svoje božansko dobro, niti dopušta đavolu da nas primorava na svoje đavolsko zlo. Sa tog razloga svetm apostol veli za greholjupce: „Zato ih šredade Bog u željama njihovih srca u nečistotu“ (Rm. 1, 24), Srce im želi nečistotu, i „Bog ih predade u nečistotu“.
 
6:14 „Ne vucite jaram s nevernicima: jer šta ima pravda s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom?“
 
Eto zašto vam je „tesno u srcima vašim“. Hoćete da služite dva gospodara, dva shvatanja sveta; hoćete da združite u sebi veru s neverjem: hrišćanstvo s idolopoklonstvom; zadržavate idolopoklonička shvatanja i raspoloženja, i hoćete da ih u sebi pomirite sa hrišćanskim shvatanjima i raspoloženjima. U tome je vaš greh, i vaš slom, i vaš pad, i vaše bezakonje.
Dobro razmotrite i izmerite: šta zajedničko ima pravda s bezakonjem? Ništa, sigurno nišgga, – tako nam svedoči Evanđelje Sveznajućeg. I to može nesumnjivo videti svaki, ako mu je zdrav duhovni vid. No to ci ne vidite, su su vam oči zagnojile neverjem, ili bar njegovim ostacima: njegovom „filosofijom“. Treba znati: neznaboštvo i hrišćanstvo su dva shvatanja sveta i dva načina života, sasvim suprotva među sobom. Ne može se biti neznabožački hrišćanin, ni hrišćanski neznabožac.
Staro mora odbačeno, i novo svim srcem prihvaćeno. „Staro prođe, gle, sve novo nastade“ u Hristu (2 Kor. 5,17; sr. Gl. 6,15). Vi to ne osećate, zato i vučete jaram s nevernicima. Ali znajte: njihova tama nema nikakvu zajednicu sa našom svetlošću. Osvestite se: postoje samo dva sveta: Hristos i Velijar. Mi ljudi pripadamo jednom ili drugom; ne možemo mi sačinjavati neki zaseban, treći svet; mi smo ili uz jednog ili uz drugog. Stoga je i prirodno i logično staviti jasno i odlučno pitanje:
 
6:15 „Kako se slaže Hristos s Velijarom? Ili kakav udeo ima verni s nevernikom?“
 
Nema ničeg zajedničkog iameđu Boga i đavola. To su dva određeno i jaono odvojena bića, dva zasebna sveta, sa potpuno suprotnim svojstvima. Može ih mešati samo bolestan um, i duhovni slepac. I to zaista čine ljudi posuvraćene duše. Oni nazivaju zlo dobrim, i dobro zlim; njima je svajedno Bog ili đavo, đavo ili Bog. Ali, to je poslednji pad ljudskog duha. Jer ni đavo ne izjednačuje sebe sa Bogom. I uvek je svestan beskrajne razlike koja postoji između njega i Boga. „Kako se slaže Hristos s Velijarom“: kako se slaže Hristova Ljubav sa đavolovom mržnjom, Hristovo dobro sa đavolovim zlom, Hristoka istina sa đavolovom laži, Hristova pravda sa đavolovom nepravdom, Hriatova svetlost oa đavolovom tamom, Hristov raj sa đavolovim paklom? Ne, nema mosta kojim se provalija između toga može premostiti. Na jednoj stranm je vera, na drugoj neverje. Ne može se biti i u jednom i u drugom. Vera drži vascelog čoveka u Hritu, neverje – u đavolu. Verni sav živi Hristom, Evanđeljem, Crkvom, a neverni – ničim sličnim. Dva sasvim zasvbna i oprečna života i shvatanja. „Kakav udeo ima verni s nevernikom?“
 
6:16 „I kako se podudara hram Božji s idolima? Jer ste vi hram Boga živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod“.
 
Šta je hram Božji? Dom Božji, obitalište Božje, svetinja Božja. A idolište? Obitalište mrtvih idola, i u njima demona – lažnih bogova. U hramu Božjem obitava jedini istiiniti Bog, u idolištu – lažni bogoni, kojih je legion. Hrišćani su hram Božji – Hristom i od Hrista.
Postavši čovek, i ostajući savršeni Bog u čoveku, Gospod Hristos je načinio čoveka hramom Božjim: u čoveku živi Bog kao u hramu. Kroz sveto krštenje i osgale svete tajne i svete vrline Gospod Hristos, a sa Nim sam Trojični Bog, useljuje se u čoveka, i živi u njemu i kroza nj. Otuda su hrišćani zaista hram Boga živoga. Zato sveti apostol i blagovesti hrišćanima: „Vi ste hram Boga živoga“, vi – bogonosci, vi – hristonosci, vi – duhonosci, vi, a u vama Bog i Gospod.
Od Hrista se ispunilo Božje obećanje i proroštvo, dato izabranom narodu preko svetog bogovidca Mojsija: „Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod“ (3 Mojs. 26, 12). Nema sumnje, hrišćani su taj narod Božji, taj izabrani narod, sveti narod, narod bogonosac, narod hristostonosac (sr. 1 Petr, 2, 9-10). To je novi Izrailj, pravi i večii.
Čime su hrišćani hram, Božji? Time što Bog živi u njima, Duh Božji obitava u njima. Gospod Hristos boravi u njima. Time što stalno žive u tom čudesnom dvojstvu: u sebi i u Bogu; čovek i Bog uvek zajedno, uvek nerazdvojni. To je bogočovečanski način života, darovan nam od H,rista, Boga i čoveka, Bogočoveka. Kvda je Bog Logos postao telo, telo se odmah pretvorilo u hram Božji, jer je postalo telo Božje. To je Gospod Hristos učinio, da bi Njime i kroza NJ svi ljudi postalo takvi. Jer to je cilj našeg bića i postojanja. Kad nas je Trojični Bog stvorio, i u telo od zemlje udahnuo nam bogoliku dušu, On nas je samim tim već načinio hramom Božjim, početnim hramom: telo – hram, i u njemu ogromna ikona lika Božjeg. Takvim je stvoren čgovak, da bi se postepeno izgradio u savršeni, nerazrušivi, večni hram Božji. I to bi bilo, da naši praroditelji nisu pali u greh. Pavši u greh, oni su u svoj božanski hram uneli prvog idola: greh, i drugog idola – smrt, i trećeg idola – đavola. I tako hram Božji pretvorili u idolište, koje je uvek na kraju krajeva đavolište. I otada, ljudi su u hram svoga bića unosili sve više i više idola: strasti, – zar sprastti nisu idoli? – poroke, – zar poroci nisu idoli? – bezbožne ideje, – zar one nisu idoli? I od početnog hrama, hrama Božjeg, skoro nije ostalo ništa: bogolika ikona duše toliko je unakažena, opoganjena, osramoćena u idolištu i đavlištu ljudskog bića, da su ljudi zaista postali „deca đavola“ (1 Jn. 3, 10.8), i duša se ljudska ispunila ogromnim crnim likom Satane. Jer gresi, poroci, strasti, šta rade u nama? Ništa drugo nego u duši našoj malaju, vajaju, izrađuju lik Satane i ostalih crnih anđela njegovih, a unakarađuju i potamnjuju rajski ikonostas duše ljudske. I to sve tako do – ovaploćenja Boga Logoaa, Gospoda Hrista.
Gospodom Hristom Bog ponovo vaspostavlja biće čovekovo u hram Trojičnog Božanstva. Najpre u samom Bogočoveku, a zatim u svima sledbenicima njegovim. Čovek je zato u svetu da postane, i ostane, živi hram Božji, hram Boga živoga, u kome stalno obitava Duh Sveti.
Drugim rečima: da ovaploti Boga u sebi. Tome cilju služi sav bogočovečanski domostroj spasenja, na prvom mestu čudesno i čudotvorno sredstvo: Sveto Pričešće. U njemu i pomoću njega mi ovaploćujemo Boga u sebi. Samo, da sačuvamo sebe u toj svetinji: „sobljudi nas vo Tvojej svjatinji!“ Na to nam je dato celo Evanđelje spasenja, na to i sam Spasitelj, na to i Crkva, na to i sve svetinje njene. U Crkvi, koja je telo Hrisggovo, neprekidno obitava Duh Sveti, i ko je član Crkve, već je hram Boga živoga, i Bog živi u njemu. Odlika je, glavna odlika hrama Božjeg, da je on „dom molitve“ (Mt. 21, 13; Mk. 11, 17; Lž. 19, 46). To je sam krotki Spasitelj čak i bičem branio i svedočio. Znači: mi hrišćani pokazujemo da smo hram Boga živoga, ako smo neprestano u molitvenom raspoloženju, ako se neprestamo molimo. Zato sveti apostol naređuje; „U molitvi budite neprestano“ (Rm. 12, 12; sr. Ef, 6, 18; Kl. 4, 2). Molitva izgoni sve nečistote, sve nečiste duhove, nizvodeći u dušu sve božanske sile pomoću svetih vrlina.
Da, hram Božji je dotle Božji, i dotle hram, dok se u njemu stalno služi Bogu, stalno vrši bogosluženje. A čovek? I čovek je hram Božji, ako se u njemu stalno vrši bogosluženje.
Srce – presto, na kome se neprekidno vrši liturgija bogovaploćenja: sve misli – bogočežnjive, sva osećanja bogoljubiva, sve želje nebočežnjive, sva raspoloženja nebočežnjiva. I tako se danonoćno vrši sveto bogosluženje, i sav život pretvara u bogosluženje. Nije li tako, naš se hram ubrzo pretvara u „pećinu hajdučku“ (Mt. 21, 13). Stoga se uvek mora biti na oprezi – od svih idola i idoloioklonika, na oprezi od svake nečistote:
 
6:17-18 „Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti, i biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj“
 
Govori preko svetih proroka svojih Isaije, Jeremije i Jovana Bogoslova (Is. 52, 11; Jerem. 50, 8; Otkr. 18, 4). Ceo Stari Zavet priprema je za odlučnu bitku protiv idolopoklonstva – đavopoklonstva, a za pobedu nad njim u Mesiji – Spasitelju = Bogočoveku. Rod ljudski je do Gospoda Hrista kroz mnogobrojne grehe stalno služio đavolu.
Strašno je reći, ali zato što je istina mora se reći: život i rad roda ljudskog, u ogromnoj većini, bio je neprekidno služenje đavolu, đavosluženje. Svojom pobedom nad grehom, smrću i đavolom, Gospod Hristos je život ljudski pretvorio u služenje Bogu, u bogosluženje. U tome je sav prevrat, sav preobražaj, sva revolucija. Sve se Gospodom Hristom iz osnova izmenilo. Zaista: „staro prođe, gle, sve novo postade“ (2 Kor. 5, 17).
Čovek, stvoren da bude hram Božji, zato je i spasen čudesnim Spasiteljem da opet postane hram Božji, u kome se danonoćno vrši bogosluženje jedinom istinitom Bogu.
Sve u svemu: domostroj bogovaploćenja nije drugo do domostroj neprekidnog bogosluženja. Kroz neprekidno bogosluženje ostvariti u duši bogovaploćenje, – eto vrhovnog, i jedino vrednosnog, cilja čovekovog bića u našem zemaljokom svetu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *