NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
ČETVRTA GLAVA
 
4:1-2 „Zato, imajući ovu službu, kao što bismo pomilovani, ne dosađuje nam se. Nego se odrekosmo tajnoga srama, ne živeći u lukavstvu, niti izvrćući reč Božju, nego javljanjem istine preporučujemo sebe svakoj savesti ljudskoj pred Bogom.“
 
Hrišćanstvo je neprekidno bogosluženje: neprekidno služenje Bogu Duhom Svetim. Ko je hrišćanin? Hrišćanin je ko neprekidno služi Bogu Duhom Svetim kroz svete tajne i svete vrliie. To je „služba Duha“. Ta „služba Duha“ i jeste milost kojom je čovekoljubivi Gospod Hristos obasuo rod ljudski. Njame „bismo pomilovani“ od Boga. I kao „pomilovapi“, mi služimo Bogu svetim podvizima evanđelskim. Iako su oni teški i mnogobrojni, ipak „ne dosađuje nam se“. Jer znamo: služiti Bogu možemo samo svetim životom, samo pretvaranjem svoga žgazota u neprekidno bogosluženje. Jer, šta je sveti život? Neprekidna borba sa gresima, neprekidno savlađivanje i sahranjivanje grehova pomoću svetih vrlina evanđelskih: vere, ljubavi, nade, moligve, posta, trpljenja, pokajanja, smirenja, krotosti, i ostalih.
Nema mesta grehu u ljudskoj prirodi, – to je deviza hrišćaninove životne borbe. Greh je sramota za ljudsku prirodu, svaki greh, kako onaj najveći, tako, i onaj najmanji. Ljudska priroda je sazdana Bogom za bezgrešnost i besmrtnost, za svetost i život večni:, zato svaži greh sramoti bogoliku prirodu ljudsku. Javni gresi, to je javna sramota iaša. ? tajni? To je tajna sramota naša. Razume se, tajna za ljude, ali ne i za Boga svevidećeg i sveznajućeg. Naša hrišćanska „služba Duha“ počinje time što se mi odričemo ovih grehova svojih, svega što sačinjava naš tajni i javni sram, a usvajamo evanđelsku istinu i živimo njome i pred Bogom i pred ljudima.
Zato sveti apostol i veli za sve nas hrišćane: „mi se odrekosmo tajnoga srama“, odrekosmo se svih tajnih grehova svojih, ma koliko nam bili mili. ? javnog srama se odričemo pogotovu zbog ljudi. Čovek je tek onda va putu evanđelskog savršenstva kada oe odrekne „tajnoga srama“ svog, tajnih grehova svojih. Učini li to, on pokazuje da svesno mrzi greh zato što je greh dušeubica, čovekoubica, što nas sramoti pred svima svetim bićima u svima svetovima, a najpre pred svesvetim Bogom i Gospodom: Presvetom Trojicom. Samo nas lukavi đavo navodi i zavodi te svoje grehe skrivamo i u njima se tajno naslađujemo. Tajni gresi – tajna naslada, i u njima tajni sram inaš. Gresi maskiraju sebe lukavstvom. Ali, ta je maska lako providna za svevideće ??? Božje, a providna i za vidovito oko duhovnih, svetih ljudi.
Čime dokazujemo da smo se odrekli „tajnoga srama“? „Ne živeći u lukavstvu“, tojest ni u čemu što je od lukavoga, od đavola. I još čime? „Niti izvrćući reč Božju“. ? mi obično izvrćemo reč Božju, da bismo opravdali svoje grehe, svoje zlo. I to nam je od đavola. Jar on obično izvrće reč Božju da bi opravdao svoju zlu delatnost u svetu. Setimo se samo kušanja Spasiteljevog u pustinji!
Nije li po sredi umetnički sablažnjivo i zavodnički neodoljivo izvrtanje reči Božje? Sva lukava filosofija zla i đavola je u ovome: pomoću zla se može doći do dobra, i ostvariti dobro; pomoću laži se može doći do istine, i ostvariti istina; pomoću zlih sredstava može se doći do dobrih ciljeva, i ostvariti dobri ciljevi. Jednom rečju, prastari, i uvek novi, edemski metod: pomoću đavola se može doći do Boga, i postati „kao Bog“ (1 Mojs, 3,5).
Nasuprot toj lukavoj filosofiji zla i greha stoji evanđelska filosofija Hrista Bogočoveka: samo se dobrim dolazi do dobra, i ostvaruje dobro; samo se življenjem u istini dolazi do istine, i nalazi istina; samo se dobrim, uzvišenim, božanskim sredstvima ostvaruju dobri, uzvišeni, božanski ciljevi; samo je Bog istina, zato je sva istina – istina Bogom, u Bogu, od Boga, i zato je život – život istinom, u istini, od istine. Otuda: „služba Duha“ je služba istine, i služba istini. I mi hrišćani „javljanjem. istine preporučujemo sebe svakoj savesti ljudskoj pred Bogom“.
? istinu javljamo, i objavljujemo, svakim svojim postupkom, i rečju, i pogledom, i mišlju, i osećanjem, i svim i svačim što sačinjava iaše biće i naš život. Istina, večna istina Hristova je ono što nas prnjporučuje ljudila, i to onome što je najsvetije i najuzvišenije u njima savesti. I to ne savesti koja je odvojena od istine, od svetosti, od večnosti, od božanstvenosti, već savesti koja je stalno „pred Bogom“, koja stalno proverava i kontroliše sebe Bogom, tojest stalno osvećuje sebe Bogom, preobražuje, okristovljuje, ohristoličuje. Svaka ljudska savest koja sebe osvećuje Bogom, i stalno živi „pred Bogom“, zna šta je dobro a šta zlo, šta istina a šta laž, šta pravda a šta nepravda, šta život a šta smrt, šta Bog a šta đavo, i uvek bira dobro i istinu i pravdu i život i Boga, i neustrašivo stoji za njih pred svima bićima, nižim i višim od čoveka. Istina, večna Istina, to je naša hrišćanska preporuka pred ljudima. Život u Istini, i žrtva za Istinu, – to je hrišćanstvo, to – Evanđelje.
 
4:3-4 „Ako je pak naše evanđelje pokriveno, pokriveno je onima koji propadaju, onima koji ne veruju, kojima bog ovoga sveta oslepi razum, da im ne zasija svetlost evanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga nevidljivoga“.
 
Jasno je: Istina Hristova, večna i božanska, Evanđelje Hristovo, večno i božansko, „pokriveno je“ – sakriveno je za one koji su svoje bogolike razume dobrovoljno oslepili gresima, strastima, slastima, zabludama ovoga sveta. To su oni kojima je ova vidljiva priroda, ovaj vidljivi svet lostao „bog“, zauzeo mesto jedinog istinitog Boga i Gospoda: Isusa Hrista. Sve što je Hristovo, sakriveno je za one „koji propadaju“ u greholjublju, u slastoljublju, u strastoljublju. ? ko su to?
Svagda i svuda oni „koji ne veruju“ u jedinog istinitog Boga živog, Spasitelja i Tvorca, Promislitelja i Svedržitelja, Preobrazitelja i Prosvetitelja, Vaskrsitelja i Vaznesitelja. ? „koji ne veruju“ uvek se nalaze u tami greha i smrti, i u njoj „propadaju“, ginu, gube sve što je bogoliko i bogočežljivo, i prigrljuju, jačaju, razvijaju ono štoje đavolsko i đavočežnjivo. Zlo i tama zla nemaju dna; sve same opsene i prividi, koji mame čoveka u sve dublju i dublju, gušću i gušću tamu, koja nema dna ni temelja. Jer i zlo ima svoju beskonačnost – crnu beskonačnost: nebiće, na kome ono zida sve svoje.
? nebiće, šta je? Ono što je nebožje, vanbožje, bezbožje. ? to, zar ima dna i kraja? Nema ni dna ni kraja, i zato mami i uvlači u svoje crne beskonačnosti, u svoje mračne večnosti, I u njima „propadaju“ ljudi koji su na oči duše svoje stavili koprenu neverja. Jer neverje nije drugo do dobrovoljno slepilo: bogoliko i bogavidno oko duše, razum, dobrovoljno oslepljuje sebe neverjem. I neće da vidi i gleda Boga Istinitog, i Tvorca, i Svedržitelja, već se zario u stvari ovoga sveta, u prirodu, u svet, i to proglasio za boga.
Đavo je i suviše „inteligentan“, lukav, da bi sebe ružna, nakazna, odvratna, predložio ljudima za boga. Zato im podmeće tvorevine Božje: sunce, mesec, ljude, životinje, prirodne pojave, prirodu, vasionu; i tvorevine tvorevina Božjih: kulturu, nauku, filosofiju, umetnost, civilizaciju, tehniku, politiku, ekonomiku, slasti, strasti i… Sve to ljudi proglašuju za svoje bogove. Proglašuju, i proglašavali su.
Eto, zar mi nismo svedoci novog idolopokolonstva koje vlada u sadašnjoj Evropi? Zar Evropa kroz svoju nauku, i filosofiju, i tehniku, i umetnost, uopšte kroz sve svoje raznovrsne humanizme, nije već toliko puta proglasila čoveka za boga? Evropski čovek je mnogostrukiji bog nego li ma koji Zevs, i Apolon, i Dionis, i Posejdon, i Oziris i Ariman. Evropsko čovekopoklonstvo nije drugo do moderno evropsko idolopoklonstvo. ? prirodu? Zar je razni „pozitivisti“ i „realisti“ nisu odavno proglasili za vrhovnog i jedinog boga? Njima je ovaj svet zaista postao bog, I „bog ovoga sveta“ oslepio je njihove razume, te ne vide – koga? Jedinog istinitog Boga: Isusa Hrista. ? u tome se i sastoji genijalnost metodike vrhovnog duha zla i uništenja, Satane: tvar podmetnuti mesto Tvorca, i tvar proglasiti za boga. Zavedeni tako, ljudi oslepljuju svoje razume, sami sebi kopaju oči, ubeđujući pritom sebe kako „nema Boga“, kako je priroda sve i sva, kako je postala „sama od sebe“, ili „slučajno“, ili je takva „od večnosti“.
Istina je, bar naša tužna evropska istina, ovo: „bog ovoga sveta“ vrlo vešto oslepljuje ljudima „razume“ sa jednom namerom, svenamerom, sa jednim ciljem, sveciljem: „da im ne zasija svetlost evanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga nevidljivoga“. Jer čim „svetlost Evanđelja“ zasija u duši čovekovoj, njemu se oči otvore, razum progleda, i on odmah u Hristu Isusu Boga ugleda. I što Ga više upoznaje, sve ga svesnije i oduševljenije priznaje za jedinog istinitog Boga i Gospoda. Isus Hristos je očigledno bez greha, – zar nije „obličje Boga nevidljivoga“, vidljivo obličje? Isus Hristos je sav ljubav, i čovekoljublje, i milost, i samilost, – zar nije vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“?
Isus Hristos je sav istina, sav pravda, sav dobrota, sav svetlost, sav lepota, – zar nije vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“? Isus Hristos vaskrsava mrtve, isceljuje od svake bolesti, izgoni đavole, čini dela kakva niko nikada u rodu ljudskom činio nije, – zar nije vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“? Isus Hristos se preobražava, sijajući jače od sunca; Isus Hristos vaskrsava; Isus Hristos se vaznosi; Isus Hristos šalje Duha Svetog u vidu ognjenih jezika, – zar sve to ne pokazuje najočiglednije da je On zaista vidljivo „obličje Boga nevdiljivoga“? Uporedite dela svih najvećih ljudi u rodu ljudskom sa Hristovim delom koje već traje dve hiljade godina, granajući se kroz hrišćane u milione i milione, u milijarde i milijarde osvećenja, preobraženja, iscelenja, vaskrsenja, ohristovljenja, spasenja, – zar to ne dokazuje najubedljivije da je On, jedini On, vaistinu vidljivo „obličje Boga nevidljivoga“? Zaista, ko vidi Njega – vidi Boga. ? svaki vidi, koji nije neverjem oslepio svoj razum. Zato Gospod Hristos i kaže, da ko vidi Njega, ustvari vidi Boga nevidljivog (sr, Jn. 14,8-10;12,45). Besmisleno je želetti videti Boga mimo Hrista. Veliš: pokaži nam Boga! Eno ga u Hristu. Ne vidiš li ga u Njemu, onda si uopšte slep da vidiš istinitog Boga. ? kad si slep, ti si -sklon da progasiš za boga svaku drugu tvar, pa čak i đavola. ? to i jeste krajnji cilj celokupne đavolove delatnosti međ ljudima.
 
4:5 „Jer ne propovedamo sebe, nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe vaše sluge Isusa radi.“
 
Uporedi li iskreno čovek sebe sa Gospodom Hristom, mora sagledati svu bezgraničnu razliku: Hristos je sav u svemu božanski savršen, a on u svemu čovečanski nesavršen i nedovršen, jer grešan i smrtan.
Svim bićem svojim on oseća i saznaje da ni u kom smislu on ne može zameniti Hrista, niti išta svoje predložiti kao nešto čime bi se moglo zameniti išta Hristovo. Svim očima duše svoje on jasno vidi da je Hristos najviša vrednost ove planete, njena jedina svevrednost. ? čovek, a ljudi, samo u Njemu i Njime dobijaju svoju neprolaznu, božansku vrednost. No tako se pred Hristom Gospodom oseća ne samo prosečan, običan čovek, već i svaki veliki i najveći, i najdarovitiji, i najgenijalniji čovek, samo ako iskreno i nepristrasno uporedi sebe sa Njim.
Eto, tako se oseća jedan od najdarovitijih i najgenijalnijih, ljudi na ovoj planeti, ako ne i najdarovitiji i najgenijalniji: apostol Pavle. Tako i svi ostali uistini veliki i darnvitm, najveći i najgenijalniji: Jovan Bogoslov, apostol Petar, Atanasije Veliki, Zlatoust Preveliki, Grigorije Bogoslov, Vasilije Veliki, Simeon Novi Bogoslov, Dostojevski, Paskal, i – mnogi, mnogi drutta. Svi oni svesrdno propovedaju Hrista kao jedinog istinitog Boga i Spasitelja, a sebe – kao sluge njegove. On Bog, oni sluge. Eto, u tome je sva razlika. I to, radosna razlika za njih. I On, zaista Jedini Čovekoljubac, sluge svoje proslavlja božanskom slavom. Oii su postali veliki, jer su Velikog uneli u dušu svoju; oni su postali božanstveni, jer su Boga nastanili u srcu svom, i njegove svete božanstvene sile liju se kroz njih i osvećuju ih od vrha do dna. Zato su oni uvek sluge, sluge svemu Njegovom. ? On, uvek u svemu i po svemu Bog i Spasitelj. Zato oni ne propovedaju sebe.
Naprotiv, oni su neprekidna i neućutna propoved ? Njemu – čudesnom i nezamenjivom Bogu i Spasitelju. Sve što je njihovo samo Njega zna, samo Njime živi, samo Njega propoveda. Otuda hristonoѕni apostol svim srcem blagovesti svima: „Jer ne propovedamo sebe, nego Hrista Isusa Gospoda, ? sebe vaše sluge Isusa radi“.
Zašto mi apostoli Hristovi, „ne propovedamo sebe“? Zato što sva sila naša dolazi od Njega, a ne od nas kad mrtve vaskrsavamo, mi ih Njime vaskrsavamo; kad bolesne isceljujemo, mi ih Njime isceljujemo; kad đavole izgonimo, mi ih Njime izgonimo; kad smrt pobeđujemo, mi je Njime pobeđujemo; kad grehe otpuštamo, mi ih Njime otpuštamo; kad prešnike spasavamo, mi ih Njime spasavamo; kad mrtve duše pokajanjem, verom, ljubavlju, kadom, molitvom, postom, smirenošću iz mrtvih vaskrsavamo i u večni život uvodimo, mi to Njime činimo; kad čudesa tvorimo, mi ih Njime tvorimo; kad znamenja pokazujemo, mi ih Njime pokazujemo; sve što je u nama apostolima veliko, i božanstveno, i besmrtno, i slavno, i večno, i svemoćno, i svečudotvorno – od Njega nam je. ? od nas? Ništa osim dobre volje i revnosti.
Zato „mi sebe ne propovedamo, iego Hrista Isusa Gospoda, ? sebe vaše sluge Isusa radi“, Jer biti sluga Isusa Boga, Isusa čoveka, Isusa Spasitelja, Isusa Vaskrsitelja, Isusa Vaznesitelja, Isusa nebodavca, Isusa životodavca, Isusa rajedavca, to je najveće zvanje i najveća čast za ljudsko biće u svima svetovima. Jer služeći Hristu, mi istovremeio najkorisnije i najcelishodvije služimo ljudima kao bližnjima, koji nam samo Njime postaju uistini bližnji. Pravi sluga Hristov uvek je i ljudima sluga. Sluga, koji i danonoćno služi njihovom spasenju od greha, smrti i đavola. Služi im silom, koju mu daje, i za trud neprestano dadaje, jedini Spasitelj ljudi pod nebom.
Jer se ljudi ne mogu drukčije spasti nego služeći im Hristom i radi Hrista. Zašto? Zato što samo tako oni mogu sagledati i osetiti svu užasnost i ubitačnost greha i omrti i đavola po ljudsko biće, zgroziti ih se, i predati sebe Onome koji jedini spasava ljude od smrti, greha i đavola. Ko je sluga Hristov, on je uvek s radošću sluga ljudima, ali sluga „Isusa radi“ Spasitelja radi, koji spasava ljude osvećujući ih, prosvećujući ih, preobražavajući ih, svojim svetim i blagim božanskim silama.
 
4:6 „Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli svetlost, On zasvetli u srcima našim, da bi se osvetlilo poznanje slave Božje u licu Isusa Hrista.“
 
Samo Bog iz ništa stvara svet, iz tame izvodi svetlost. Tako je uradio u početku, pri stvaranju sveta i svetlosti (1 Mojs. 1,2.3), tako radi neprestano. Naše ljudsko telo, šta je? Blato, ilovača, prašina; a to znači tama. U tu tamu Bog je uneo zrnca svoje božanoke svetlosti dajući bogoliku dušu telu, koja kad se verom, ljubavlju, molitvom, i ostalim podvizima evanđelskim taru, raspaljuju se u veliku svetlost. I pomoću te svetlosti, i u toj svetlosti, mi vmdimo Istinitu Svetlost – Boga. U tami tela našeg Bog je zapalio božansku svetlost davši nam bogoliki um. To je duhovni vid vaš, duhovno oko naše koje Boga vidi. Bez toga, celo biće ljudsko nije drugo do tama. U toj tami „sveća je telu oko“, tojest bogolika duša. I kada je to oko „zdravo“, onda će „sve telo tvoje svetlo biti“ (Mt. 6,22}, osvetljeno biti, jer će se u njega ulivati božanska svetlost, koja je Bogom Logosom razlivena svuda po kosmosu (sr. Jn. 1,3-4). ? kada se to oko razboli grehom, pokvari i oslepi od greha, onda će „sve telo tvoje tamno biti“ (Mt. 6,23). Čim božanska svetlost zasvetli u srcima našim, mi vidimo Boga u licu Isusa Hrista. ? ona zasvetli, kada živima u evanđelskmm podvizima. Jer ako čovek svoju bogoliku dušu neprestano raspaljuje evanđelskim podvizima, ona seetli i osvetljava svet, i sva bića u svetu, a najpre Isusa Hrista, i u Njemu Boga i Spasitelja. Jer Gospod Hristos nas „dozva iz tame ? čudnoj svetlosti svojoj“ (1Petr, 2,9), da bismo objavili bogočovečanske, božanske dobrodetelji njegove (isto), Ako bogoliku svetlost što je u nama, slijemo sa božanskom svetlošću što je u Hristu, mi dolazimo do poznanja jedinog istinitog Boga i Gospoda, i postižemo spasenje koje nudi jedini istinski Spasitelj ljudi.
Telo ljudsko, to je Bogom stvorena sveća, koja gori i svetli jedino kad se zapali božanskom svetlošću. Kao što voštana sveća ne gori i ne svetli dok se ne zapali, tako i biće ljudsko ne gori i ne seetli dok se ne zapali božanskom svetlošću. ? gorenje i svetlenje ove sveće održava se svetim podvizima evanđelskim: verom, ljubavlju, nadom, molitvom, postom, esmernošću, trpljenjem, krotošću, i ostalima.
To je smisao svetle blagovesti apostolove: „Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli svetlost, On zasvetli u srcima našim, da bi se osvetlilo poznanje slave Božje u licu Isusa Hrista“. Samo kad Bog blagodaću Svojom upali sveću duše naše, obasja srca naša, naš se duhovni vid osposobljuje da vidi večnu božansku slavu u licu Isusa Hrista, Bogočoveka.
Ko „u licu Isusa Hrista“ ne vidi Boga, zaista je slep, zaista je tama oslepila oči duše njegove. I on nikada ni u kome i ni u čemu neće pronaći istinitog Boga, jer ga van Hrista nema. Mesto taga, on će proglašavati za bogove razia bića, razne pojave, razne stvari. „U licu Isusa Hrista“ je na najočigledniji način pokazana slava Božja, pokazan sam Bog. To može sagledati svaki koji ozbiljno protare oči duše svoje i otrezni se od pijanstva trehom i strastima.
Čim je čovek uspavan greholjubljem, uspavan ma kojom strašću, on nije u stanju da „u licu Isusa Hrista“ sagleda Boga. Probudi li se pokajanjem iz svoje strasti, iz svoga greholjublja, i otrezni dušu svoju hristočežnjivom verom i ljubavlju, on odmah sagleda u Njemu Boga, i svu slavu božansku, ukoliko je ljudsko biće podneti može.
 
4:7 „Ali ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, ? ne od nas“.
 
Bogolika duša u telu našem, to je naše večno, božansko, neprolazno blago. Jedino takvo ljudsko blago. Ono je u zemljanom sudu tela našeg. Da, u ilovačnom sudu – božanska svetlost. No i samo gorenje, i raspirivanje, i svetlenje ove naše božanske svetlosti zavisi neprekidno od Boga koji ju je stvorio i dao nama ljudima. Sam početak te svetlosti je od Boga, i sve što dolazi iza toga: njeno trajanje. Ali ona trne, bledi, smanjuje se, tamni, čim se mi udaljimo od Boga. ? udaljujemo se od Njega vaskim grehom. U kandilo duše naše svaki greh doliva vodu, a svako dobro i vrlina – ulje.
Čovek, probuđen na duhovni život, zna da bogolika svetlost što je u nama gori i svetli samo pomoću Božjom, blagodaću Božjom, koja nam se daje kroz svete evanđelske tajne i svete evanđelske vrline. Sva je ta svetlost od Boga, i po prirodi i po gorenju i po trajanju. To troje zavisi neposredno od Boga. Što duhovniji čovek, on jače oseća i uviđa da je ta svetlost dar Božji od početka do kraja. Sva sila što je u njoj, od Boga je. I Bog dodaje silu na silu prema našoj revnosti i trudu.
Što se čovek više trudi nad dušom svojom, nad spasenjem svojim; što je više obrađuje i izgrađuje svetim tajnama i svetim vrlinama, ona sve jače sija božanskom svetlošću. Sija, dok ne zasija kao sunce. Jer će, po obećanju Sveistinitoga, pravednici zasijati kao sunce u carstvu Oca svoga {Mt. 13, 43). Samo evanđelski smeran čovek vidi i zna svoju pravu vrednost: po sebi on je ništa, sva sila njegova je od Boga.
Ustvari, smernost je jedini pravi i nepogrešivi vid čovekov, kojom on sagleda sebe od vrha do dna. ? svemu tome bogonadahnuto govori ova blagovest svetog apostola: „Ali ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, ? ne od nas“.
 
4:8 „U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje“.
 
Zašto? Zato što znamo „da nam kroz mnoge nevolje valja ući u carstvo Božje“ (D. A, 14, 22). Svaka nevolja Hrista radi i Evanđelja radi približava nas carstvu Božjem. Otuda svaku nevolju podnosimo ili s radošću ili s junačkim trpljenjem. ? sile za to daje nam sam „Bog svake utehe“ 2 Kor.1,3). Kada pak premnoštvo nevolja nagrne na nas, onda nam se „premnoštvo sile“ daje od Boga, da ih možemo podnositi i da nam ne dosade. U nevoljama našim proba se vera naša kroz trpljenje; proba se ona blagodatna sila koja nam se daje od Boga krov svete tajne i svete vrline. Naše držanje u nevoljama pokazuje da li smo tu blagodatnu silu pretvorili u svoju, da li njome živimo i kroz svet hodimo, u kome je mnogo nevolja (sr. Jn, 16, 33), zato što je u svetu mnogo zla i zlih.
? zlo i zli ne trpe ništa što je Hristovo, nego gone, i na muke stavljaju, i nevolje ljute izmišljaju. „U svemu imamo pevolje“, jer nam se ništa olako ne daje. Začne li se ljubav evanđelska u nama, demoni sa svih strana napadaju na nas, eda bi je satrli u samom začetku. Odbraniti se, – to je podvig i nevolja. Tako isto, primete li ? nama molitvu, post, pravdu, istinu, smernost, krotost, i ma šta evanđelsko, na sve to kidišu sve zle sile, i vidljive i nevidljive, i vuku nas iz nevolje u nevolju, eda bi nam se dosadilo ići Hristovim putem i podvizavati se evanđelskim podvizima spasenja svoga radi i bližnjih svojih radi.
Eto, probaj danas da ti u taku dana nijedna rđava misao ne mine kroz tlavu. Koliko ti pri tome treba bdenja, i molitve, i vere, i samokontrole, i samomučenja!
Ili: današnji dan ti je poslednji dan u ovom životu. ? tu je pogrebna – takva napregnutost duše i kakva delatnost evanđelskih sila što su u tebi! ? sve je to – ogroman podvig, satkan od bezbroj muka i nevolja. Nema sumnje, sve se evanđelsko mora odstradati, nevoljama platiti. Bezbroj nevolja! Ali „da se niko ne smete u ovim nevoljama, jer smo na to određeni“ (1 Sol, 3, 3).
Po meri nevolja koje nas snalaze radi Hrista, treba da merimo svoje hrišćanstvo, i svoju približenost Spasitelju i spasenju, Zato se mi hrišćani „hvalimo nevoljama“ (Rm. 5, 3). Jer kad one nagrnu na nas, znak je da smo na putu koji vodi u carstvo Božje. Mi imamo zapovest, koja je ujedno za nas blagoaest: „u nevolji trpite“ (Rm. 12, 12).
„Zbunjeni smo, ali ne gubimo nade„; zbunjeni smo od mnogih nevolja za Hrista. Zbilja, kako da se ne zbune hrišćani, kada na svako njihovo evanđelsko dobro udara hiljadu zla? Kako da se ne zbune, kada se protiv njih digao sav pakao i mobilisao sve zle sile? Opkoljeni smo iskušenjima sa svih strana: neprestano se probijamo kroz njih kao kroz prašumu, koja – da li ima kraja? Kuda god krenemo, na prepreke naiđemo; prepreke i odozgo i odozdo, i sleva i sdesna. ? mi?
„Zbunjeni smo“ zbog toga, „ali nismo očajni“, jer „premnoštvo sile“ Božje neprestano nas prati, i vodi, i provodi kroz sve bezbrojne nevolje. ? one su bezbrojne, da bismo stalno osećali kako smo ništa, te se zato stalno smiravali, i smirenjem od Boga sile prosili, sile svepobedne: „da premnoštvo sile bude od Boga ? ne od nas“.
Kada bi se oslanjali na sebe, ubrzo bismo uvideli da se oslanjamo ie najslabiju trsku. Zato se hrišćanin u svakoj nevolji molitvom i verom pruža ka Hristu Bogu, koji nam daje moći da sve podnosimo Njega radi, i to s radošću podnosimo. Je li nam u svemu evanđelskom teško, beskrajno teško i stojimo „zbunjeni“, to je stoga, da bismo mi ljudi osetili koliko smo bespomoćni kada treba nešto evanđelsko, božansko, spasonosno da ostvarimo u sebi ili u svetu oko sebe. Zlo je u svetu toliko, da ga samo božansko dobro, dato u licu Isusa Hrista, može nadvladati i savladati. Naslonjeni ka Njega, mi nikada „ne gubimo nade“, „nismo očajni“. Znamo, znamo, znamo da poslednja, završna, odlučujuća pobeda uvek pripada Hristu i njegovom božanskom dobru.
 
4:9 „Progone nas, ali nismo ostavljeni“.
 
„Progone nas, ali nismo ostavljeni“: progone nas hristoborci, hristogonitelji: ali nas Gospod Hristos nikada ne ostavlja. Svako zlo mora malaksati jurišajući na božansko Hristovo dobro; i razbija se, udarajući na njega, kao voda koja na nerazrušivu stenu, ili vetar na ogromnu planinu. Zato smo blaženi mada nas progone. I Spasova divna blagovest ispunjuje se na njegovim sledbenicima: „Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko“ (Mt. 5, 10).
Gonjeni, mi znamo da nas hristoborci gone ka carstvu nebeskom; zato smo blaženi u progonstvima Hrista radi. Protiv naših gonitelja mi imamo nepobedivo oružje: molitvu. Pred njom, oni su bespomoćni i rasipaju se u prah. Naročito kada svim srcem ispunjujemo Spasovu zapovest: „Molite se Bogu za one koji vas gone“ (Mt. 5, 44).
Molitva – nepobedivo oružje? Da, jer ona priziva i postavlja Boga između nas i naših gonitelja. I goneći nas, oni gone Njega, sigurno Njega. Da nije tako, Goopod ne bi rekao goiitelju Savlu, koji goni sledbenike njegove: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ (D.A. 9, 4), Na gonjenje, mi ne uzvraćamo gonjenjem; po zapovesti Gospodnjoj: „Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi“ (Mt. 10, 23).
Zašto sledbenike Hristove gone? Da li zato što su zli? Ne, nego zato što su dobri, što su nosioci Hristovog dobra. U ovom svetu ista je sudbina i Gospodara dobra i slugu dobra: „Ako Mene izgnaše, i vas će goniti“ (Jn. 15, 20). Postoji još jedno svemoćno oružje u borbi sa goniteljimanašim; koje? Blagosiljanje: „Blagosiljajte one koji vae gone; blagosiljajte, a ne kunite“ (Rm. 12, 14). Zašto?
Zato što vas gonjenje nagoni da mobilizšete sve svoje evanđelsko trpljenje, svu svoju veru, svu svoju ljubav za Hrista i neprijatelje i nadu, i molitvu, i smirenost, i krotost. Recite, koja to evanđelska vrlina ostane u vama nezapaljena kada vas gone Hrista radi? Sve se one udruže i povežu, i sačinjavaju vašu nepobedivu i svepobednu armiju, I ta vas armija neustrašivo brani, i odbrani, od svake smrti, od svakoga zla i greha i đavola. Tek u gonjenju hrišćanin oseti kako je svepobedna sila – molitva, pa vera, pa ljubav, pa nada, pa trpljenje, pa krotost, pa smernost, koje se sve slivaju u blagosiljanje onih koji nas gone. Zato pre malaksavaju gonitelji svetih mučenika nego sveti mučenici, iako gonjeni, mučeni, ubijani. Oni su najubedljivija potvrda ove Hristove i apostolove blagovesti ? progonu hrišćana. Oni pokazuju i posvedočavaju kako se najsigurnije savlađuju svi neprijatelji i gonitelji Hrista i hrišćanstva. Kako?
Trpljenjem evanđelskim, verom evanđelskom, ljubavlju evanđelskom, molitvom evanđelskom, krotošću evanđelskom, i ostalim vrlinama evanđelskim. Kako nekada, tako svagda, tako i sada. Jer je Isus Hristos onaj isti i juče i danas i vavek (Jevr. 13, 8), te stoga i daje svojim sledbenicima iste božanske sile, koje se kroz molitvu i ljubav i veru i trpljenje i krotost bore sa svojim neprijateljima, i uvek ih pobeđuju. „Kad nas gone, trpimo“ {1 Kor. 4, 12), jer znamo da samo trpljenjem pobeđujemo sve neprijatelje i gonitelje Hristove i naše; jer znamo da samo trpljenjem svojim spasavamo duše svoje (Lk, 21, 19).
? na taj način, tim moralnim čudom, možemo najlakše razbuditi na pokajanje i same gonitelje naše, ako u njima ima ičeg bogočežnjivog. Jer nam se onda, kada trpimo i izgledamo svetu slabi i nemoćii, najviše daje božanske sile, blagodati, da Hrista radi podnosimo sve kao u tuđem telu.
„Sila Hristova“ se useljuje u nas baš onda kada smo slabi, nemoćni, gonjeni, i svaki od nas zajedno sa svetim apostolom radosno izjavljuje: „Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista, jer kad sam slab onda sam silan“ (2 Kor. 12, 9. 10).
Da bismo bili nepobedni i svepobedni, nama je samo jedno pogrebno: vera i trpljenje. Imamo li to, nikakva nam gonjenja ne mogu ništa; naprotiv, ona nas sve više vezuju i sjedinjuju sa Hristom (sr. 2Sol. 1,4). Tek onda nam se daje „izobilna blagodatna sila, i mi svim bićem osećamo da zaista „nismo ostavljeni“.
Štaviše, svemoćni Gospod i ovo dopušta: „obaraju nas“. „Ali ne ginemo“. On to dopušta, da bismo i sami poznali i drugima pokazali da nas On spasava, i može spasti, iz najvećih opasnosti, a ne samo iz malih i privremenih. Kada svi smatraju da smo propali, da smo oboreni, i da nam nasigurno pretstoji propast, pogibao, smrt, On tek onda projavljuje svoju svemoćnu silu i blagodat, i nama slabima i nemoćnima, koji oboreni ležimo pod nogama neprijatelja i gonitelja naših, daje sile te „ne ginemo“, nego se držimo kao nepobedivi i svepobedivi. No i to je malo. Za ovim ide nova blagovest, i u njoj slatka zapovest:
 
4:10 „Jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov pokaže na telu našem“.
 
Da, mi smo tek onda nepobedivi, kada svaki dan umiremo za Hrista. Jer kroz smrt za Njega, nama se daje vaskrsna sila od Njega: i ona nas vaskrsava iz svake smrti. Mi smo hrišćani, čime?
Time što neprestano doživljujemo Gospoda Hrista: sav njegov život, od početka do kraja: uživljujemo se u Njegovo rođenje, u Njegovo krštenje, u Njegovo preobraženje, u Njegovu smrt, u Njegovo vaskrsenje, u njegovo vaznesenje, u njegovo delo, u njegovo učenje, – uživljujemo se u sve to, i doživljujemo sve to kao svoje. Jer u tome se i sastoji spasenje: doživljavati Spasitelja. Da, uhristovljenje i ohristovljenje i jeste, i jeste, i jeste – spasenje.
Doživljujući „u telu našem smrt Gospoda Isusa“ mi smo radosni, jer znamo da nas to vodi u novi, svetriumfalni doživljaj: u doživljaj vaskrsenja Hristova. Posle doživljenja smrti Hristove, mi neminovno doživljujemo i vaskrsenje Hristovo.
Jer doživljavanje njegove svespasonosne smrti kao naše, čini „da se i život Isusov pokaže u telu pašem“: njegove životvorne, vaskrsne sile deluju u iama, i u nama vaskrsavaju svi naši mrtvaci, i oživljuju svi svetovi naši, „Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem“ (Rm. 6,5). Zato sveti apostol Pavle svaki dan s radošću umire za Hrista, i svaki dan vaskrsava za Hristom. Ako iko, on je doživeo svu „radost spasenja“ (Ps, 50, 12). Doživljujemo je i svi mi, ako smo hrišćani, samo svaki po meri svoje revnosti za spasenje. Jer „jednako nosimo u telu smrt Gospoda Isusa“: jedvdako umrtvljujemo u sebi sve grehe, sve strasti, sve smrti; jednako smo mrtvi za njih, kao što je i sam Gospod Hristos bio mrtav za sve to. I On, samilosni Čovekoljubac, daje nam blagodatne sile, te večnim životom oživljujemo i svoju dušu, i svoju savest, i svoju volju, i sa njima – svoje misli, svoja osećanja, svoja htenja.
Evanđelsko je načelo: kroz smrt u vaskreenje. Prvo: sebeumrtvljenje, pa onda Hristom sebeoživljenje. Prvo doživljuješ samoraspeće: raspinješ sebe na krst Hristov, raspinješ sebe svetu, i svet sebi (sr. Gl. 6. 14): živiš u ovom svetu uvek na krstu. A kad si na krstu, zar će ikoja strast, ikoji greh raditi u tebi? Sve je to mrtvo: mrtav si svemu svetovnom, i tebi je mrtvo sve svetovno. Za svakoga hrišćanina važi ona velika reč prevelikog apostola: „Hristom se razapeh“ {Gl.2,19). Samo se krstom Hristovim vaskrsava u život večni, jer se jedino njime pobeđuje smrt i sve smrtno, i mi ulazimo u besmrtnost i život večni. Zato je krst Hristov za nas – radost. Zato i kličemo u onoj divnoj himni vaskrsenju Hristovom: „Gle, kroz krst dođe radost celome svetu!“ (Na sv. liturgiji: Voskresenije Hristovo vidjevše…).
Tek kad krstom Hristovim umrtvimo svoje strasti i grehe, u nas se useljuje ta vaskrsna, ta večna radost, kojoj nikakva smrt nauditi ne ne može ni u ovom ni u onom svetu. Sve to zažvata i dušu i telo naše, i radi u celom biću našem, jer je sav čovek pozvan ? spasenju. Zato sveti apostol naglašava da se i smrt i vaskrsenje zbiva „u telu našem“. „Ustvari, takav je evanđelski podvig spaeenja: neprestano doživljavatm u telu i duši svojoj i smrt i život Gospoda Hrista:
 
4:11 „Jer mi živi jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnome telu našem“.
 
Mi hrišćani neprestano doživljujemo vaskrsenje pre sveopšteg vaskrsenja, doživljujemo duhovno vaskrsenje. I ono nam je svedok, i vođ u sveopšte vaskrsenje. Svakim grehom našim umire u nama po malo duše naše, tela našeg. Pokajanjem mi vaskrsavamo u život Hristov, u život večni te umrtvljene delove duše naše i tela našeg. Pokajanjem, i svakom svetom silom evanđelskom i svetom vrlinom evanđelskom. Zar ljubav moja prema neprijatelju mom, koga sam do juče mrzeo, a danas pomoću Božjom zavoleo, ne vaskrsava dušu moju iz groba mržnje?
Pa molitva, pa krotost, pa trpljenje, pa post, pa smernost, – sve su to svete vrline i svete sile koje me neprestano vaskrsavaju iz mrtvih i uvode u život večni, ispunjujući me životom večnim još ovde na zemlji. Sve one čine „da se i život Isusoa javi u smrtnom telu našem“, u koje uđe bezbroj smrti kroz razne grehe naše. Jer svaki greh uvede po jednu smrt u telo naše, u dušu našu, u biće naše. A svete vrline i svete tajne uvode u njih „život Isusov“, i on se javlja „u smrtnom telu našem“. Da nije Vaskrsitel.a i Pobeditelja smrti, Gospoda Isusa, mi 6i se ljudi potpuno usmrdeli od grehova i bezbrojnih osmrti u nama, toliko usmrdeli, da 6i ova naša planeta postala otrovna gušionica za svako iole čistije biće iz onih svetova.
U ovom hrišćanskom podvigu sebeumrtvljenja i sebevaskrsenja nema ničeg prinudnog od strane sveljubećeg Gospoda. Tu je sve dragovoljno i dobrovoljno: jer mi sami sebe „jedpako predajemo na smrt radi Isusa, da se i život Isusov javi u smrtnom telu našem“. Do juče, ti si mrzeo jednog neprijatelja svog, a noćas, moleći se Bogu za njega, ti si zaplakao zbog njega. Gle, u smrtnom telu tvom već se javio život Isusov: javio se kroz suze očiju tvojih i srca tvog.
Do juče, ti si se manje i tromije molio Bogu, a daias se moliš više i revnosnije, – gle, i opet se na taj način javio život Isusov u smrtnom, telu tvom, jer i ono učestvuje u molitvi tvojoj. A budeš li se i nadalje sve usrdnije i duže molio Bogu, to će se i život Isusov umnožavati „u smrtnom telu“ tvom. I tako, svakom eva-đelskom dobrodetelji mi umnožavamo život Isusov u sebi. I nigde kraja tom životu, nigde mere, jer je sa svake strane besmrtai i beskonačan. A čudesni Gospod Isus je radi toga baš i došao da imamo „život u izobilju“ (Jn. 10, 10), u takvom izobilju, da nam nikakva smrt ne može nauditi, niti nam taj život oduzeti. I taj se život javlja „u smrtnom telu našem“ kroz svaku našu evanđelsku misao, i delo, i reč, i podvig, i vrlinu. Nema smrti više, – to je osnovno osećanje i rukovodno ubeđenje pravog hrišćanina. Smrti, gde ti je pobeda, gde sveotrovni žalac? (sr.1.Kor.15,55-56). Kao jedini isgtinaki besmrtnici živimo mi hrišćanm u ovom svetu. Čak i onda, kada svetu izgledamo mrtvi. Jer u hrišćanima neprestano radi i smrt Hristova i život Hristov. I to u svakome prema potrebi, Zato sveti apostol i piše korintskim hrišćanima:
 
4:12 „Tako dakle, smrt radi u nama, a život u vama“.
 
Kada smrt Hristova radi u nama, ona začinje život Hristov u nama, priprema nas za njega, i uvodi u njega. Jer doživljavanjam smrti Hristove začinje se život Hristov „u smrtnom telu našem“. Evanđelski je put: kroz smrt Hristovu u život Hristov. Korintski hrišćani, još nesavršeni u svom hrišćanskom osećanju i saznanju, a još pod delimičnim uticajem antropomorfističke i antropolatrističke filosofije jelinske, mogli su pokatkad zaželeti da se „život Isusov“ javi u njima pre no što dožive smrt Hristovu, pre no što prođu kroz nju pomoću evanđelskog podviga samoumrtvljenja, grehoumrtvljenja, strastoumrtvljenja, smrtomrtvljenja.
Sveti apostol ispravlja tu njihovu čisto humanističku pogrešku i zabludu, jer se smrt Hristova i život Hristov ne mogu dvojiti i deliti, pošto su međusobno organski uslovljeni jedno drugim. Mora se najpre Hristom umreti za sve grehovno, smrtno, đavolsko, da bi se opet Hristom oživelo za sve vrlinsko, besmrtno, božansko. A sve to sačinjava jedan organski evanđelski: proces i podvig. U njemu učestvuje sav čovek dobrovoljno: umirem, da bih oživeo. Kao zrno pšenično: neće oživeti i rod roditi, ako najpre ne umre u zemlji (sr. Jn. 12, 24). Da, kroz smrt u život. Takva božaiska antinomija, ustvari teonomija, vlada i u orirodi i u čoveku: u vidljivom svetu prirode i u vidljivonevidljivom svetu čovekovom.
 
4:13-14 „Imajući pak isti duh vere, kao što je napisano: verovah, zato govorih, i mi verujemo, zato i govorimo, znajući da će Onaj koji podiže Gospoda Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama“.
 
I u Starom i u Novom Zavetu duh vere je isti, jer je isti predmet vere: jedini istiniti Bog i Gospod, Presveta Trojica: Otac, Sin, Duh Sveti. Samo, dok je u Starom Zavetu tajna Presvete Trojice otkrivena delimično, senkasto, dotle je u Novom Zavetu sva objavljena Sinom i Duhom Svetim. Nema sumnje, teže je bilo verovati u Starom Zavetu neto li u Novom, jer je onda istina o Trojičnom Božanstvu bila daleko manje otkrivena. Zato su starozavetni pravednici zaista junaci vere, jer im je bilo dato mnogo manje razloga za veru nego nama novozavetnicima. Razume se, i tamo i ovde, Duh Sveti je davalac vere (sr, 1 Kor. 12, 9), jer se samo Duhom Svetim može ispovedati Isus kao Mesija i kao Bog (sr.1 Kor.12, 3). Isti Bog govori i preko starozavetnih proroka i preko Jedinorodnog Sina svog (sr. Jevr.1,1). Sveti psalmopevac objavljuje i starozavetnu i novozavetnu istinu kada veli: „Verovah, zato govorih“ (Ps. 116, 10).
A novozavetni psalmopevac produžava njegovu istinu, govsreći: „i mi verujemo, zato i govorimo“. I stari i novi psalmopevac govore jednim istim Duhom Svetim, zago i govore jednu istu istinu. Samo, nama novozavetnicima je mnogo lakše verovati nego starozavetnicima, jer smo mi novozavetnici sve božanske istine, o kojima su starozavetni pravednici prorokovali i pretskazivali, doživeli, očima svojim videli, ušima svojim čuli, rukama svojim opipali, i sa svih strana razmotrili (sr.1.Jn,1,1-3). Starozavetni ljudi su pre mogli imati izgovor i izvinjenje za neverovanje u istinitog Boga nego mi novozavetnici. Gospod Hristos je dao sve razloge potrebne ljudskom biću za verovanje u jedinog istinitog Boga i Gospoda, zato posle Njega nema izgovora za neverovanje. Tu istinu ističu Spasiteljeve reči: Da nisam došao i govorio im, greha ne bi imali; a sad nemaju izgovora za greh svoj (Jn. 15, 22), tojest za neverje svoje.
Glavni je greh ljudski: ne verovati u jedimog istinitog Boga – Gospoda Isusa Hrista. Sva dela, koja je mogao i trebao učiniti istiniti Bog, Gospod Hristos je učinio, zato nemaju izgovora oni koji Ga ne priznaju za Boga i Gospoda. Stoga Spasitelj i objavljuje: Da nisam učinio među njima dela koja niko drugi nije učinio, ne bi greha imali; a sad i videše, i omrznuše i Mene i Oca moga (Jn.15,24).
Sve glavne istine vere sveti apostoli su videli ostvarene u Gospodu Isusu i njegovom životu, istine: o Bogu, o životu, o vaskrsenju, o preobraženju, o krštenju, o spasenju, o iskupljenju, o vaznesenju, o besmrtnosti, o večnom dobru, o pravdi, o istini, o ljubavi, o postu, o smernosti, o celomudriju, o trpljenju, i o svemu što je potrebno ljudskom biću i u ovom i u onom svetu. Zato oni, i kada ih biju i muče i u tamnice bacaju da ućute i ne govore o tim istinama, neustrašivo izjavljuju: „Mi ne možemo ne govoriti što videsmo i čusmo“ (D.A. 4, 20).
Mi videsmo vaskrslog Isusa, i četrdeset dana razgovarasmo, jedosmo i pismo sa Njim – Vaskrslim (D.A, 1,3; 10, 40-41), kako onda da ne verujemo u Njega kao jedinog istinitog Boga i Pobeditelja smrti i Vaskrsitelja i Spasitelja? Mi smo očevici i svedoci svih istina vere, i samo kao očevici i svedoci i verujemo i govorimo (sr, D.A.1,8. 22; 2, 32; 3,15; 4,33; 5, 32; 10, 39. 40-41; 13, 31; 22, 15; 26,16). Kada ne bismo verovali i govorili što sami kao očevici videsmo i saznadosmo, mi bismo bili lažovi i pred sobom i pred Bogom i pred ljudima; i usto ubice i samoubice.
Pošto je cilj čovekova lostojanja u svetu: pobediti smrt, tu najveću muku bića ljudskog, i na taj način osigurati čoveku besmrtnost i život večni, to je to isto cilj jedine istinite vere u svetu, hrišćanske, i podvig jedinog istinitog Boga u svetu – Gospoda Isusa Hrista. On je taj cilj ostvario svojom smrću i svojim vaskrsenjem, i vascelim životom svojim koji prethodi njegovoj smrti i vaskrsenju. Otuda je glavni životni cilj svakot pravog čoveka i svakog hrišćanina: pobediti smrt i dostići u vaskrsenje mrtvih (sr. Flb. 3, 8-11).
To je moguće samo Bogočovekom Hristom: doživljavanjem njegove smrti i života i vaskrsenja, kao svoje smrti, kao svoga života, kao svoga vaskrsenja. Zato sveti i bogonadahnuti apostol Pavle stalno kruži oko te istine, stalno nju blagovesti: kroz smrt u vaskrsenje. To je glavni cilj vere. I to je ono što mi hrišćani verujemo i govorimo, i znamo da je ta istina već ostvarena u Gospodu Isusu, da bi bila ostvarena i u nama, sledbenicima njegovim. Sa tog razloga hristonosni apostol i objavljuje: „I mi verujemo, zato i govorimo, znajući da će Onaj koji podiže Gospoda Isusa, i nas podigputi s Isusom“. Jer je Gospod Hristos i umro i vaskrsao nas radi, da bismo i mi sa Njim umrli i vaskrsli. A Bog Otac koji Gospoda Isusa podiže iz mrtvih. „i nas će podići silom svojom“ (1 Kor. 6, 14). Svima nama hrišćanima to je glavni cilj. Zato i verujemo, zato i govorimo. A u vaskrsenje se stiže kroz duhovno sjedinjenje sa vaskrslim Isusom, sjedinjenje pomoću svetih tajii i svetih vrlina, kojima prethodi i koje sve vodi – vera. To duhovno blagodatno sjedinjenje vernih sa Gospodom Hristom je lični cilj i lični doživljaj svakoga od nas.
Nije li tako, onda mine idemo ka cilju vere svoje i bića svog. Onda nam je ljudski život i naše ljudsko biće u najvećoj meri besmisleno i glupo i neobjašnjivo. Ta Gospod Hristos je i postao čovek „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“.
On je u telo ljudsko uneo, ovaplotio sva božanska savršenstva, sve božanske istine, da bi ih učinio pristupačnmma za nas ljude, i mi postali zajedničari svega toga. I zaista On nas čini zajedničarima svega toga kroz Bogočovečansko telo svoje, Crkvu, koju nam je dao kao telo spasenja, telo u kome postajemo sutelesnici njegovi, i time sunaslednici njegovi i zajedničari svih njegovih istina i blaga i savršenstava (sr. Ef, 3, 6; Rm. 8, 17; Gl. 4, 7). Jer, od početka do iraja, u njegovom bogočovečanskom podvigu i domostroju spasenja sve je nas radi. Sveti apostol ne prestaje naglašavati to:
 
4:15 „Jer je sve vas radi, da umnožena blagodat zahvalnošću mnogih izobiluje na slavu Božju“.
 
Svaki hrišćanin, čim okusi kako je blag Gospod i sve što nam On daje, oseća da je Njime „umnožena blagodat“ na nama i radi nas. I zbog toga ne prestaje zahvaljivati Bogu za sve to. Osvedočena je istina: blagodat se neprestano množi u svakome hrišćaninu po meri njegove revnosti i podviga. Što veća revnost, veći priliv blagodati. A od blagodati opet revnost raste i buja. Od velike revnosti – velika blagodat. Od velike blagodati – još veća revnost. I tako u beskraj: dodaje se blagodat na revnost, i revnost na blagodat. Raste i množi se jedno drugim.
 
4:16 „Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada ali se unutrašnji obnavlja svaki dan“
 
Kada je u pitanju Spasitelj naš i spasenje naše, nama ništa nije teško: ni najteži podvizi nisu teški, ni najstrašnije muke nisu strašne, najužasniji bolovi nisu gorki. Jer On, Spasitelj naš čudesni i svemoćni, svako breme čini lakim, i svaki jaram čini blagim, kada ih uzimamo i nosimo radi spasenja našeg. Neka najstrašnija strvdanja, koja nam dolaze ili od dobrovoljnih podviga naših ili od hristoboraca, razgrađuju i ruše telo naše, za to se vreme naš unutrašnji hristočežnjivi bogoliki čovek obnavlja, izgrađuje, usavršava, preebražava „u čoveka savršena“, „u meru rasta visine Hristove“ {Ef. 4, 13). Jer na ovom svetu postoji samo jedan savršeni čovek: Isus Hristos Bogočovek. On je uzor i ideaa a mi hrišćani samo tome uzoru stremimo; samo njemu gredemo, eda bismo nekako dostigli „u meru rasta visine Hristove“. A to dostižemo samo na jedan način: uzidavajući se u Bogočovečansko telo njegovo, Crkvu, u biće njegovo.
Jedino tako On postaje za nas „sve u svemu“ (1 Kor. 15, 28; sr. Kol. 1, 16-19). Onda mi doživljujemo punoću svoga čovečanskog bića, punoću svoje čovečanske ličnosti, punoću svoga čovečanskog života, punoću svoje čovečanske besmrtnosti i večnosti.
Da, to doživljujemo samo u Njemu i Njime, u njegovom Bogočovečanskom telu, jer je On „sva punoća“ (Kol. 1, 19), „jer u njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9), jer je Crkva „telo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1, 23). Sa tih razloga hristoglagoljivi apostol blagovesti: „Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada ali se unutrašnji obnavlja svaki dan“
Otkako je greh ušao kroz Adama u ljudsku prirodu, on je pomoću svojih sila i strasti izgradio čitavog svog čoveka u čoveku, i hoće njime da zameni onog bogolikog i bogočežnjivog čoveka, sazdanog bezgrešnim Bogom. Greh se toliko razlio po celom biću čovekovom, i osilio, da je u njemu stvorio čitavu svoju dušu – dušu greha, i svoje srce – srce greha, i svoju volju – volju greha. I sav taj grehovni čovek, taj stari čoeek, taj spoljašnji čovek živi grehom, misli grehom, oseća grehom, hoće grehom, dela grehom, Tako, da se od njega prosto ne vidi onaj bogozdani i bogoliki čovek, onaj unutrašnji čovek, onaj pravi, besmrtni čovek, sazdan za bezgrešnost i život večni. Tek kada se Bog Logos javio kao čovek, mi smo videli i doznali šta je to pravi čovek, bezgrešni čovek, bogoliki čovek, bogozdani čovek. I Bogočovek nam je u sebi pokazao tog novog čoveka, čoveka savršenog, bezgrešnog, besmrtnog, večnog. Pokazao, i u svetim tajnama i svetim vrlinama dao sile da i mi postanemo što i On: da svaki od nas postane novi čovek, čovek bogoliki, unutrašnji, neraspadljivi, besmrtni, bezgrešni, večni. Kako to biva?
Boreći se oa gresima što su u njima pomoću evanđelskih vrlina i sila koje nam Gospod Hristos daje Crkvom i u Crkvi. Tada se „raspada“ „naš spoljašnji čovek“, čovek greha, čovek greholjubivi i grehočežnjivi, a „obnavlja“ naš „unutrašnji čovek“, i to „svaki dan“, jer se danonoćno vodi borba sa gresima i izgrađuje novi čovek. To je vrlo razgranat i vrlo dug podvig i proces, i traje celog života čovekovog.
Šta je „spoljašnji čovek“? To je stari čovok „koji se raspada u željama prevarljivim“ (Ef, 4, 22). Taj stari čovek je sav izgrađen od raznovrsnih grehova i strasti. Stoga bogomudri apostol naređuje: „Svucite staroga čoveka s delima njegovim“ (Kol. 3, 9). A dela su njegova? – „Blud, nečistota, strast, zla želja, lakomstvo, idolopoklonstvo, gnev, ljutina, pakost, huljenje, ružne reči“ (Kol. 3, 5. 8). Jednom rečju: dela su njegova – svaki greh, svaka strast.
Šta je „unutrašnji čovek“? To je „novi čovek“ (Ef. 4, 24): čovek sazdan po Bogu u pravdi i svetinji istine“ (tamo): čovek hristoljubiv, hristočežnjiv, hristolik, koji stalno sebe normira i formira Hristom i po Hristu, koji stalno „obnavlja sebe po obličju Onoga koji ga je sazdao“ (Kol. 3,10), tojest po obličju Hrista Boga, Tvorca i Spasitelja. A Gospod Hristos je postao čovek, i tu je među nama, da bi nam to obitavanje učinio mogućnim i lakim i pristupačnim. On je u našem čovečanskom svetu, da bismo se mi ugledali na Njega, obnavljali Njime, živeći u Njemu i radi Njega: živeći njegovom istinom i pravdom i ljubavlju i dobrotom i smernošću i krotošću i trpljenjem i vaskrsenjem i vaznesenjem i besmrtnošću.
Šta je „unutrašnji čovek“? To je čovek sav izgrađen Hristom i Duhom Svetim pomoću svetih tajni i svetih vrlina evanđelskih, a uz saborno sadejstvo svih svetih: čovek hristoliki, čovek besmrtni, čovek večni, čovek crkveni, čovek „sa svima svetima“, čovek ispunjen „svakom punoćom Božjom“ {Ef. 3,18-19). Jednom rečju: čovek ohristovljeni, oduhovljeii, otrojičeni.
Šta je „unutrašnji čovek“? To je po rečima prvovrhovnog apostola, „tajni čovek srca“ {1 Petr. 3, 4): on se izgrađuje nevidljivo, unutra, u srcu, pomoću božanskih sila, koje su nam sve darovane Hristom, da bismo mogli postati „zajedničari u Božjoj prirodi“, ako živimo u evanđelskim vrlinama koje nam se daju kroz te božanske sile (2 Petr. 1, 3-9).
 
„Unutrašnji čovek“ živi po zakonu Božjem I u zakonu Božjem (Rm. 7, 23), tojest u svemu onom što je božanska, besmrtno, večno. A „spoljašnji čovek“ živi po zakonu greha, tojest u svemu što je smrtno, prolazno, đavolsko, šgo ubija, ođavoljuje, odemonjuje, Zato se podvig spasenja i sastoji u ovome: stalno suzbijati i unišgavati u sebi smrtno besmrtnim, grehovno evanđelskim, zlo dobrim, lažno istinitim, prolazno neprolaznim, truležno netruležnim, đavolsko božanskim. Samo se na taj način „naš spoljašnji čovek raspada“, a „unutrašnji obnavlja svaki dan„. A kada se taj naš podvig spasenja, ta naša borba i briga i muka i nevolja, uporedi s onim što nam donosi – a donosi nam sva večna blaga nebeskog carstva – onda sve to nije ništa. I vredi stalno biti u tom podvigu, u toj borbi, jer znamo da je to privremeno, a ono što dobijamo večno. Zato sveti apostol blagovesti:
 
4:17-18 „Jer naša sadašnja laka briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ono što se vidi, privremeno, a ono što se ne vidi, večno“.
 
Eto celokupne istine o spasenju: s jedne strane, privremena zemaljska briga naša, podvig naš, a s druge – večna božanska slava koja nam ose zbog toga daje. Ustvari, posredi su dve neuporedljive vrednosti: naš kratkotrajni podvig samospasavanja, i večna slava u carstvu Trojičnog Božanstva. Radi spasenja svog ti nalažeš na sebe post.
To je podvig, briga, muka, iznuravanje tela? Ali, seti se slave u carstvu nebeskom, koja ti se zbog toga daje. Radi spasenja svog ti i danju i noću nalažeš na sebe molitvu. To je muka, i znoj, i nevolja? Ali muka slatka, i nevolja mila, jer kroz to vidljivo i prolazno oči tvoje gledaju ono što je nevidljivo, večno, preslavno.
Radi spasenja svog ti redom uzimaš na sebe sve evanđelske podvige: i podvig ljubavi, i podvig trpljenja, i podvig smirenja, i podvig krotosti, i ostale. Ali, pomisli: oni mogu trajati ovde na zemlji deset, dvadeset, sto godina, ili jednu godinu, a za to daje ti se večna i od svega pretežnija slava. Da, samosspasenje je samomučenje.
Takav je podvig svakog hrišćanina. Spasenje se mora zaraditi, zadobiti, steći kratkotrajnim, prolaznim životom na zemlji. Zato je svaki hrišćanin neizostavno podvižnik, veći ili manji, ali – uvek podvižnik. Spasenje se mora odstradati, odmukovati. A to stradanje ili mi sami sebi namećemo kroz evanđelske podvige, ili nam ga drugi nameću radi Hrista i Evanđelja. A drugi nam ga nameću, kada nas radi Hrista ogovaraju, klevetaju, zlostavljaju, muče, biju, ubijaju. Ali šta je sve to, pošto je privremeio i prolazno, prema večnoj i neprolaznoj slavi u carstvu ljubavi Hristove! U pravu je, u večitom pravu sveti apostol, kada tvrdi: „Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti“ (Rm. 8,18).
Živeći u ovom vidljivom svetu mi hrišćani ustvari živimo nevidljivim svetom, onim svetom. Iako smo u ovom svetu, mi nismo od ovoga sveta, već od onoga. Poreklo nam je otuda. Gospod Hristos je zato i došao iz onog u ovaj svet, da nam proputi put iz ovog u onaj svet, i omogući nam povratak u našu pravu, u našu večnu otadžbinu na nebu. Radi toga je i osnovao Crkvu u ovom svetu, koja je svim bićem od onoga sveta. U njoj su ovaj i onaj svet dvojedno biće, živo Bogočovečansko telo: izmešani su nebo i zemlja, Anđeli i ljudi. I mi, nalazeći se u njoj koja je sva s neba, nalaaimo se na nebu iako boravimo na zemlji. Živeći u njoj, mi ustvari živimo onim svetom, a kroz ovaj svet prolazimo kao kroz privremeni i pripremni svet. Zato čudesni Spasitelj tvrdi za svoje sledbenike, za hrišćane: „Oni nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta“ {Jn. 17, 14. 16; sr. Jn. 15, 19). Eto cele istine o nama. U svetlosti ove istine postaje jasno i ono što bogonadahnuti apootol kaže za nas hrišćane: mi ne gledažo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi; ovaj vidljivi svet je prozirni, tanak veo kroz koji mi gledamo stvarni, neprolazni, večni svet – svet božanskih, nebeskih stvarnosti. Naše oči su prozorljive i dubokovidne: gledaju i vide ono što je nevidljivo.
Mi znamo tajnu ljudskog bića: čovek je satkan od nevidljivog m vidljivog, od nevidljive duše i vidljivog tela. Nevidljivom dušom svojom čovek je organski vezan, ukopčan u nevidljivi svet, a vidljivim telom – u vidljivi svet. Zato, ma šta se dešavalo s nama hrišćanima u ovom svetu, mi ne malaksavamo, ne gubimo nade, jer naše duhovne oči, naš unutrašnji čovek stalno gleda u nevidljivi, svepobedni, večni, božanski svet. Šta nam mogu naškoditi nevolje, muke, gonjenja, smrti, zli ljudi, zle sile zemlje i pakla? (sr. Rm. 8, 31-39). Naš hrišćanski optimizam, naša večna i neprolazna radost, za koju ovaj svet ne zna, sastoji se u tome što mi u vremenu živimo večnim, što kroz vidljivo i privremeno gledamo i vidimo nevidljivo i večno. Da, progledali smo, nismo više slepe krtice, kao što su to oni koji ne veruju u sladčajšeg Gospoda Isusa. Naša istrajnost u mukama za Hrista, i naša radost u njima, dolazi otuda (sr. 2 Kor. 12, 9-10). Jer, jer, jer: mi na zemlji živimo nebom, i radi neba; živimo Hristom Bogom, i radi Hrista Boga. I stoga nasigurno znamo, i svim bićem neodoljivo osećamo, da je „ono što se vidiprivremeno„, „a ono što se ne vidivečno“. A mi stalno gledamo i stalno vidimo „ono što se ne vidi“, tojest ono što je večno. Zato time i radi toga živimo. Mi hrišćani znamo, jer nam je Gospod otkrio, tajnu i ovog i onog sveta: ovog – prolaznog, i onog – neprolaznog. Zato i put životni znamo, zato i istinu ? obadva sveta znamo, i po njoj i u njoj živimo.
Uvek On, i samo On – čudesni Bogočovek, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos, bio je, jeste, i biće za svako ljudsko biće: put i istina i život (Jn. 14:6)
Mi hrišćaii kroz vidljivo, i u vidljivom, služimo nevidljivom. Šta je bogosluženje? Naše molitveno gledanje u nevidljivo, u nevidljivi svet, i naše molitveno življenje tim svetom i u tom svetu.
Sveta liturgija? Zar to nije življenje „sa svima svetima“, a svrh svega življenje sa nevidljivim Bogom i Gospodom Hristom, i sa svima svetim Nebeskim Silama njegovim? i još: življenje sa dušama sviju preminulih koje su nevidljive? Da, sav je ovaj svet samo prelaz i prolaz ka onom svetu; sve vidljivo – samo prelaz i prolaz ka nevidljivom sve privremeno – samo prelaz i prolaz ka večnom.
Zato kroz svako bogosluženje, naročito kroz svetu liturgiju, mi dolazimo ? sebi i svome domu, i svojoj otadžbini, i svojoj besmrtnoj braći i praocima koji su nevidljivi. I živimo Večnim, i u Večnom, i radi Večnog.
Sa svih tih razloga, mi hrišćani zajedno sa svetim apostolima radosno ispovedamo i propovedamo blagovest:
„U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nade; progone nas, ali nismo ostavljeni; obaraju nas, ali ne ginemo; jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov pokaže na telu našem. Jer mi živi jednako se predajemo na smrt radi Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnom telu našem“ (2 Kor. 4, 8-11}.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *