NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
TREĆA GLAVA
 
3:1 „Počinjemo li opet sebe preporučivati? Ili trebamo, kao neki, preporučenih pisama na vas ili od vas?“
 
Da nije Gospoda Hrista, Korinćani ne bi znali za apostola Pavla, jer njega ne bi ni bilo kao apostola. Njega je načinio apostolom Bogočovek Hristos svojom božanskom silom. I nošen tom božanskom silom on je kao najkrilatiji anđeo preletao i obletao svet. Tako je i u Korint došao. Uvek je ispred njega išao čudotvorni Gospod Hristos. Po spoljašnjosti Pavle, a po sili koja je delovala iz njeta – Hristos. On Korinćanima nije propovedao sebe, već Gospoda i Spasitelja Hrista.
? Hrista, ko preporučuje? Njegova svemoćna i svečudotvorna sila. No pošto dela iz Pavla, i kroz Pavla, ta ista sila je i Pavlova preporuka. Ni sa čim ljudskim on nije došao među njih. Iz njega je neprestano izbijala Hristova božanska sila, i isceljivala sve, i blagovestila svima, i savlađivala sve smrti, sve strasti, sve grehe, sve đavole. To je ono što preporučuje apostola Pavla. I on, ne samo u ljudima, nego ni u celoj vasioni ne nalazi ništa što bi bilo istinski dostojno preporuke, sem? – Bogočoveka Hrista. Zašto?
Zato što je On, jedini On: Pobeditelj smrti, greha, đavola, i najpotpunije ovaploćenje i najdivnije oličenje svih božanskih i čovečanskih savršenstava, koja On čovekoljubivo i raskošno razdeljuje svima željnima istine i pravde. ? On je sve to zato što je istiniti Bog i Gospod. Hristos u hrišćanima, – to je ono što preporučuje hrišćane jedne drugima, i ljudima, i Anđelima, i svima višim i boljim bićima od čoveka. Ali, isto tako to je ono što ih optužuje kad svih zlih i zloljubivih bića, bila ona u demonskom ili ljudskom obliku, svejedno. Jer iz pravih hrišćana zrači Hristos. Zrači iz njihovog života, iz njihovih misli, iz njihovih dela, iz njihovog lica. Oni su živo, hodeće Evanđelje: blagovest Bogočoveka. Gledajući njih, ljudi vide raznovrsna ovaploćenja i preovaploćenja čudesnog Gospoda. Stoga sveti alostol i piše korintskim hrišćanima:
 
3:2 „Jer vi ste naša poslanica, napisana u srcima našim, koju znaju i čitaju svi ljudi“.
 
Hristonosni apostol ih je ljubavlju evanđelskom najpre uneo u svoje srce; i tu ih preobrazio, preradio, pretvorio u hrišćane; i oni su se i u sebi samima obreli kao novi, Hristovi ljudi, hristonosni i hristonošeni. Šta je apostol pisao u njima i po njima? Celo Evanđelje Spasovo. To su mu razni prepisi Evanđelja. Svaka doživljena evanđelska istina, i njih nekoliko doživljenih, eto poslanice blagovesne, poslanice ? Hristu, ? njegovim delima, čudesima, savršenstvima, dobrodeteljima; ? njegovoj istini, i ljubavi, i pravdi. i besmrću, i vaskrsenju, i vaznesenju, Sve to na razne načine izbija iz hrišćana, zrači iz njih; i sve je to razumljivo i čitko za sve ljude, pismene i nepiemene; te poslanice „znaju i čitaju svi ljudi“. Jer hrišćani ispisuju Hrista svojim delima, svojim doživljajima, koje svi ljudi vide i uočuju. U svakoj njihovoj misli, u svakom osećanju, u svakom postupku po Hristova blagovest. I oni – živa poslanica Hristova. Hrišćani? – „Poslanica Hristova“, koju On šalje ljudi-a, svetu, da i njih nauči svojoj spasonosnoj blagovesti, Evanđelju. Zato bogomudri apostol i veli korintskim hrišćanima:
 
3:3 „Jer ste pokazali da ste poslanica Hristova“.
 
Čime? Svojim životom. Jer svako evanđelsko delo, i raspoloženje, i osećanje, to je živo zlatno slovo, i živa zlatna reč, i živa zlatna rečenica – živa zlatna blagovest. ? niz takvih dela, ili niz takvih raspoloženja, ili niz takvih misli, – eto čitava „poslanica Hristova“. Svakim svojim postupkom hrišćani pokazuju da su „poslanica Hristova“. Kroz hrišćane ljudi čitaju i upoznaju Hrista. Hrišćani su usmeno Evanđelje, koje čuju sve uši i vide sve oči. Da, nema sumnje, hrišćani su žive poslanice Hristove, jer u njima živi Bogočovek Hristos. I spolja i iznutra oni su njegovi: u Hrista se obukoše svetim krštenjem, i Hristom se ispuniše – svetim pričešćem, i ostalim svetim tajnama i svetim vrlinama evanđelskim. Iskrena i duboka molitva – koliko Hrista unese u dušu! a ljubav, a milostinja, a dobrota, a post, a smernost, a krotost, a trpljenje, – o, koliko Hrista od toga u tebi, u meni, u svima nama! Zaista smo „poslanica Hristova“, „koju znaju i čitaju svi ljudi“.
No da se ne bi poneli i pomislili da smo svojim čovečanskim silama napisali tu „poslanicu Hristovu“, sveti apostol nam kazuje njenog pisca. Ko je on? Duh Boga Živoga. Eto ko u nama, u srcu našem, u duši našoj, u savesti našoj, u životu našem piše „poslanicu Hristovu“. Što je od Bogočoveka, postaje naše preko Svegog Duha. On zasađuje i uzrasta Hrista u biću ljudskom. Što je Hristovo Duh Sveti preobražava u naše božanskom silom svojom. Onom silom, u koju su se apostoli obukli „odozgo“ kad je Duh Sveti sišao na njih (sr. Lk. 24,49; D. A. 2,1-11), i kojom su stvarno poznali Hrista, stvarno postali Hristovi, i žive poslanice Hristove.
Što važi za njih,važi za sve hrišćane svih vremena i svih kontinenata. Oni su samo prvi hrišćatš, čelnici hrišćanski, a mi svi za njima i po njima i prako njih. Božanskom silom svojom Duh Sveti oživljuje u srcima našim istine evanđelske: „Svjatim Duhom vsjaka duša živitsja = Svetim Duhom živi svaka duša“; i još: „Svjatim Duhom točatsja blagodatnija struji, (napajajušče vsjakuju tvar ko oživljeniju = Svetim Duhom se liju blagodatni potoci kojm napajaju svaku tvar ka oživljenju“. Duh Sveti postepeno, prema meri naše vere i revnosti, kroz svete tajne i podvige evanđelske ovaploćuje Hrista u nama hrišćašima. Ove Hristove darove On postepeno daruje nama, i pretvara ih u naš život, u našu dušu, u našu savest, u naše srce (sr. 1 Kor. 12,1-11). I tada je duša naša ohristovljena, i savest, i srce, i život, i celo biće naše. I tada smo zaista „poslanica Hristova“, i spolja i iznutra ispisani Evanđeljem Hristovom. Sve je naše prožeto i proniknuto Hristom: sve uhristovljeno i ohristovljeno. I sve to čini „Duh Boga živoga“, Duh Sveti, Duh Hristov. Stoga sveti apostol i piše korintskim hrišćanima: Vi ste „poslanica Hristova, koju smo mi služeći napisali ne mastilom nego Duhom Boga živoga, ne na kamenim, pločama nego pa mesanim pločama srca“.
Živeći u hrišćanima, Duh Sveti stalno piše žive poslanice Hristove. Zato duhonosni apostol i upućuje hrišćanima ove reči – Tela vaša su „hram Svetoga Duha, koji živi u vama. koga imate od Boga“ (1 Kor. 6,19; sr. 3,16). Ta sveta evanđeloka stvarnost daje iam se od Duha Svetog, i čuva se Duhom Svetim koji živi u nama (2 Tm, 1,14). Živeći u nama kroz svete tajne i svete vrline, Duh Sveti piše u nama blagovest Hristovu, te smo tako Njime „poslanica Hristova“. Samo kao „zajedničari Svetoga Duha“ mi to možemo postati, i biti, i osgati (sr. Jevr. 6,4). Otkrivenje Svetoga Duha je u tome: On ostvaruje naše spasenje u Hristu, i osvećenje, i ohristovljenje, i oboženje, rečju: vasceli bogočovečanski domostroj spasenja. Zato je Spasitelj i naredio svojim svetim učenicima da ne počinju propoved Evanđelja dok Duh Sveti ne siđe na njih, i ne stane živeti u njima, delati iz njih i govoriti kroz njih.
U samoj stvari: od Njega je apostolstvo, od Njega mučeništvo, od Njega ispovedništvo, od Njega podvižništvo, od Njega čudotvorstvo, od Njega: i vera, i ljubav, i istina, i radost, i krotost, i smernost, i trpljenje, i krštenje, i sve svete tajne, i sve svete vrline, jednsm rečju: od Njega je sve i sva, od Njega – sama Crkva. Jer je Gospod Hristos dao telo Crkvi, a On dušu. Da, Duh Sveti je „duša Crkve“, po bogomudroj misli svetog Vasilija Velikog.
 
3: 4-6 „? ta?v? pouzdanje u Boga imamo kroz Hrista: ne da smo vrsni od sebe rasuditi što kao od sebe, nego je naša vrsnoća od Boga, koji nas je osposobio da budemo sluge novom zavetu, ne slovu nego duhu; jer slovo ubija, a duh oživljuje“.
 
U tome je suština apostolstva, u tome suština hrišćanstva: Bog je koji osposobljuje ljude na apostolstvo, na hrišćanstvo. Jer, šta je apostolstvo, šta hrišćanstvo? – Pobeda nad grehom, smrću i đavolom, oslobođenje od tog trostrukog ropstva; i dobijanje večnog života, raja, neiskazanih blaga i savršenstava kroz osvećenje, oboženje, ohristovljenje, otrojičenje. ? ??, ko može dati, i dage? Bog, samo Bog, nikada čovek. Tu čovek „od sebe“ ne može dati ništa, ni kao jedinka, ni kao rod ljudski. Sav rod ljudski, svi ljudi bez izuzetka, od Adama pa do poslednjeg čoveka, ma kako se naprezali, ne mogu to dato! „?d sebekao od sebe“. Sve je tu od Boga kroz Hrista. Zato sveti apostol i objavljuje: „???v? pouzdanje u Boga imamo kroz Hrista“, U toj stvari, zar se možemo pouzdati u čoveka, u ma kog i ma kakvog čoveka? Svi smo prah i pepeo. „Naša vrsnoća“, „naša sposobnost“ da savladamo greh, i zlo, i smrt, i đavola, i zadobijemo život večni i savršenstva neprolazna, dolazi nam samo od Boga kroz Hrista. Na koji način? Na taj, što nam On daje „sve božanske sile“ (2 Pepr. 1,3), sve blagodatne aile, pomoću kojih to ostvarujemo. Naša evanđelska molitva, kada je Bog okrepi i ojača blagodaću, postaje oganj koji spaljuje sve strastti, i grehe i demone. Tako i naš post. I eto sveoružja Božjeg, pred kojim se ne mogu održati ni svi knezovi zla i upravitelji tame ispod neba (sr. Ef. 6,10-18). ? ljubav oblagodaćena, nije li svemoćna, novozavetna sila božanska? Pa oblagodećena dobrota, pa oblagodaćena krotosg, pa oblagodaćeno smirenje, pa oblagodaćeno trpljenje? Pomoću svega toga Bog nas ospooobljuje „da budemo sluge novom zavetu„: sluge svemu novozavetnom, evanđelskom, bogočovečanskom, Hristovom. Jer se ne može biti Hristov bez Hrista, Božji bez Boga.
Novi zavet je savez čoveka sa Trojičnim Božanstvom: savez protiv svakog greha, zla i đavola, a za sve što je sveto, dobro i božansko; savez protiv smrti i svega smrtnog, a za sve što je besmrtno i večno; savez protiv laži, a za istinu; savez protiv pakla, a za raj; savez protiv Satane, a za Boga; savez protiv svakog idolopoklonstva, tvarršoklonstva, čovekopoklonstva, a za jedigao is-tiisko bogopoklonstio, hrkstopoklonstvo.
Šta tu može čovek sam „od sebe„, sam po sebi? Zar je on tu dosta sam sebi, dovoljan sam sebi? Ne, tu čovek niti može šgo sam od sebe, niti je dovoljan sam sebi. Baš osiona i nerazumna samodovoljnost čovekova, autarkičnost čovekova, i upropastila je čoveka, i osmrtila, i ogrehovila, i ođavolila. U tome je suština greha, i ličnog i opštečovečanskog. Greh stalno govori i tvrdi: dovoljan sam sebi. Tako govori đavo; tako govori greholjubiv čovek. Čim anđeo tako počne govoriti i živeti, postaje đavo. ? čovek, stane li tako govoriti i živeti, odmah postaje neki poluđavo. Suština svih grehova ljudskih, i zabluda, i smrti, i tragedija, u ovome je: dovoljan sam sebi, ne treba mi Bog, mogu bez Njega. Zar nije u tome suština Adamovog „humanizma“, i svih humanizama uopšte: jelinskog, budističkog, evropskog, i drugih? Dok je istina na suprotnoj strani. Jer čovek je po prirodi takvo biće, da mu uvek treba nešto božansko, nebesko, višnje, onostrano. Čovek je nedovršeno biće, koje se može dovršiti samo božanskim i večnim. Nedovršeno mu je srce, nedovršena duša i volja, nedovršen um i razum. I to nedovršeni sa jednog božanski mudrog i celishodnog razloga: da bi se dovršili Bogom. U svojoj prirodnoj datosti oni nikada nisu dovoljni sami po sebi za pravilno delovanje, funkcionioanje. Naša logika nedovoljna je sama po sebi: da bi mogla normalno delovati, treba da se usavrši i dovrši Bogom kroz Hrista. Tako i naš razum, i naša volja, i naša savest, i naše srce. Pa ne samo to, nego i sama naša osnovna, prvobitna sposobnost rasuđivanja – dar je od Boga. Kaio rasuđujemo? I otkuda? Razmišlja li čovek ? tome normalno, objektivno i dosledno, mora doći do zaključka, da je ta sposobnost data ljudima od Boga. Jer je ona toliko uzvišena, i nezemaljska, i tajanstvena, i komplikovana, da iole misaonog čoveka odvodi pravo ? Bogu, kao jedino mogućem Tvorcu našeg razuma, našeg ra:suđivanja. Pogledajte kamenje, biljke, životinje, šta im je sve potrebno da bi mogli rasuđivati? Mi čak ni to ne znamo. Akamoli da sami stvorimo u sebi sposobnost rasuđivanja, ili je damo nižim bićima od sebe. Zato je nesumnjivo istinita, za sva ljudska bića istinita, blagovest svetog apostola: Mi nismo „sposobni od sebe rasuditi što kao od sebe, nego je naša sposobnost od Boga“. Pogotovu, kada je u pitanju rasuđivanje ? Bogočoveku Hristu, ? njegovoj ličnosti i životu, ? njegovim delima i savršentvima, ? njegovom besprimernom podvigu: bogočovečanokom domostroju spaseea. Tu je „naša sposobnost“ uvek i svuda „od Boga“, ne od nas samih, od naših ljudskih sila.
Bez neprekidnog priliva blagodatne pomoći Božje čovek nije sposoban da išta Hristovo pravilno shvati i oceni. Za neoblagodaćene ljude Hristovo Evanđelje uvek ostaje slovo – mrtvo slovo, knjiga – mrtva knjiga. Samo kada se Duh Božji kosne duha ljudskog, ljudi ustrepere nad slatkom tajnom Evanđelja Hristovog. I tada se po njihovom biću razliva neko čudesno milje; i svim bićem se oseća i uviđa da je Isus Hristos zaista jedini istiniti Bog i Gospod, jedini Spasitelj ljudi pod nebom. Istinita je, zanavek istinita, sveta apostolova blatovest da se samo Duhom Svetim može poznati, i priznati, i videti Bog u Hristu (sr. 1 Kor. 12,3). Tako i sve što je evanđelsko, Hristovo, možemo osetiti da je božansko i spasonosno, samo kada naš ljudski duh obasja i prožme svetlost Duha Svetoga. Onda čovek oseća da su reči Hristove, i slova tih reči „duh i život“ (Jn. 6,63). I zato što su „duh i život“, one ???gone iz čoveka sve smrtno i grehovno i zlo. Tom svojom životnom silom one oživljuju naše umrtvljene savesti, naše paralizovane razume, naše obamrle duše, naša iznemogla srca. „Duh oživljuje“. ? taj duh je u svakoj Hristovoj reči. To oseća svaki koji se udostoji primiti Duha Božjeg. ? takav je svaki pravi hrišćanin, Stoga su hrišćani duhonosci. Duh Sveti „sve ispituje, i dubine Božje“, i otkriva ih duhonosnim hrišćanima (1 Kor. 2,12.10). Mi pomoću Duha Svetog „znamo šta nam je darovano od Boga“ u Hristu, u njegovom svetom Evan1đelju (1 Kor. 2,12).
Ustvari, naš ljudski duh je mrtav dok u njega ne uđe Duh Sveti. Mrtav za sve što je božansko, besmrtno, večno, savršeno. ? Duh Sveti ulazi u duh ljudski, kako? Svetom tajnom krštenja, i ostalim svetim tajnama i svetim dobrodeteljima evanđelskim. Valjda primećujete kako svojim molitvama postepeno oživljujete svoj duh, podižete ga iz mrtvih, činite ga sve osetljivijim i svesnijim za sve što je božansko i uzvišeno. To isto činimo i svojom ljubavlju, i postom, i smirenošću, i krotošću. Svaka novozavetna vrlina oživljuje po neko naše groblje: jedna – groblje misli, druga – groblje osećanja, treća – groblje nada. Moja duša, mrtva za ljubav prema bližnjima, odjedanput ustreperi tom ljubavlju kad struja blagodati Božje prostruji kroz nju. ? ona prospruji ne nasilno, ne neželjeno, ne mehanički. Nego ako u tebi ugleda tugu i napor i trud: kako tuguješ što nemaš ljubavi za bližnje, kako se naprežeš i trudiš da je stekneš, kako i protiv svoje volje primoravaš sebe na nju. Čim to Duh Sveti ugleda u tebi, On ti odmah šalje blagodati i sile ljubavi. Ali šalje uvek po meri tvoga truda. I potom stalno domeće u tvoju dušu sile ljubavi po meri tvoje revnosti. To sve biva tako, da ne bi ništa Božje bilo nametnuto čoveku silom. Jer je sve tu dobrovoljno, sve zasnovano na slobodnoj volji.
Što važi za ljubav, važi za sve novozavetne vrline: molitvu, post, krotost, smirenost, trpljenje, milosrđe. Koliko se čovek trudi oko njih, toliko i dobija od Boga blagodatne pomoći za njih. I on je uvek svestan da je ta „vrsnoća naša od Boga“, koji nas i osposobljuje da živimo novozavetnim životom, da budemo sluge novom zavetu. To pak znači: da budemo sluge svome spasenju, svome proslavljenju, svojoj besmrtnosti, svojoj večnosti. Jer služba novom zavetu i jeste služba Bogu Pobeditelju smrti, Bogu Vaskrsitelju, Bogu Osvetitelju, Bogu Spasitelju i Nagraditelju. Služeći takvom Bogu, mi služimo svojoj botolikosti, svojoj besmrtnosti, svojoj večnosti, svemu što je božansko i savršeno i slavno i proslavljeno; služimo svome vaskrsenju, svome vaznesenju, svome večnom proslavljenju. Zato je ta služba – „radost u Duhu Svegom“ (Rm. 14,17): carovanje Duha Svetog u duhu našem sada, svagda, i uvek, i kroza sve vekove. Zaista, samo je novi zavetslužba besmrtnosti našoj. I samo živeći u novozavetnim istinama, čovek živi i služi svojoj božanskoj besmrtnosti. Van toga, i bez toga – služi smrti. Da, služi smrti, jer van novozavetnog Boga i novozavetne Istine smrt ostaje nepobeđena, i greh. ? čovek kada ma kome grehu služi – smrti služi. I to uvek čini, ako nije u njemu – On: Jedini Bezgrešni, i stoga Jedini Pobeditelj greha, smrti i đavola.
Zato se jedino preko Njega i Njime služi svojoj besmrtnosti i bezgrešnosti. Onoj bezgrešnosti, za koju se pravoslavni hrišćani revnosno mole svaki dan po nekoliko puta, na jutrenju, na liturgiji, na večernju: „Sav dan (ili: sav večer) savršen, svet, miran i bezgrešan, molimo u Gospoda! – Podaj, Gospode!“ – Zaista, služba svojoj ljudskoj besmrtnosti i svojoj ljudskoj bezgrešnosti. A i za jednu i za drugu čoveku daje ljubavi i sile samo On: Jedini Bezgrešni, On: Jedini Besmrtni.
 
3:7-8 „? kad služba smrti, slovima izrezana u kamenu, bi u slavi, da sinovi Izrailjevi ne mogaše gledati u lice Mojsijevo od slave lica njegova koja prođe, ?a?o da služba Duha ne bude većma u slavi?“
 
Do pojave Jedino Besmrtnog, Gosloda Hrista, sav svet bio je pod smrću, saz stari svet: i izabrani narod i neznabošci. To pokazuje sam Stari Zavet – osovina staroga sveta. Jer njegova svetlost, padajući na sva ljudska bića, pokazuje da su sva pod slrću. Svaki ljudski put u starome svetu završavao se smrću. Ma šta radili, ljudi su radili smrti, služili smrti. Jer nikako nisu mogli da je savladaju, i spasu sebe od nje. Vascela služba njihova života ustvari je „služba smrti“. To važi za sve starozavetne ljude, pa i za one najveće, najbolje, najsvetije. Kao što je sveti bogovidac prorok Mojsije. Slava kojam je on sijao kada je na Sinaju primao zapovesti Božje, dolazila mu je neposredno od Boga, i svetlošću svojom preko lica njegova osvetljavala sva bića ljudska, utonula u tamu smrti. I on, rob smrti, kao i sav rod ljudski, tako je sijao svetlošću Besmrtnoga, da osmrćene oči starozavetnog Izrailja nisu mogle „gledati u lice Mojsijevo od slave lica njegova koja beše prolazna“. Da, prolazna, jer je njen cilj bio da nagovesti i praobrazuje slavu Jedino Besmrtnog, koji se imao javiti zemnorodnim i smrtorobnim bićima ljudskim, i pokazati im svu neprolaznu slavu Besmrtnosti božanske. Svetozarno lice Mojsijevo bilo je samo ukazanje, i simvol, i praslika one „istinite svetlosti“, koja dođe u naš ljudski svet ovaploćenjem večnog Boga Logosa (Jn. 1, 9). Ta istinita ovetlost „svetli u tami“ smrti naše ljudske, ali „tama je ne obuze“ (Jn, 1, 5), Zašto? Zato što je Bogočovek Hristos jedini u našem čovečanskim svetu jači od smrti, i pobeditelj smrti. I On je svojim vaskrsenjem razvejao tamu smrti iz našeg pomračevog sveta, i iz naših duša, i razlio svetlost i slavu svoga besmrtnog Božanstva. I tako nas izveo iz tame u svetlost, jer nas je preveo iz smrti u život večni.
To je On učinio celokupnim svojim bogočovečanskim podvigom na zemlji: od kolevke do Vaznesenja. I sve to ostavio kao Bogočovečansko telo svoje, Crkvu. I Crkvu poverio Duhu svom Svetom, da On bdagodaću svojom uvodi ljude u tu svetlost, u tu besmrtnost, kroz pobedu nad smrću, grehom i đavolom. Zato je novozavetna služba„služba Duha„. Njoj nas uči Duh Sveti. On nas vodi, i rukovodi, i uvodi u carstvo Jedinog Besmrtnog, Jedinog Pobeditelja smrti u osvima svetovima. Po biću svom Sveti Duh je sav besmrtan, i nadsmrtan i nedosežan za smrt. Zato sve što je od Njega i jeste ono što obesmrćuje čoveka, ono čime ljudi savlađuju sve smrti, i sve uzroke smrti – grehe, i sve tvorce smrti – đavole. Iz Njega se neprestano izliva sveta i životvorna božanska sila u vascelo telo Crkve. Ta sila jeste božanska blagodat.
Ona se neprestano preliva i razliva u sve članove Crkve: oživljuje ih, obesmrćuje, osvećuje, obožuje, ohristovljuje, otrojičuje. „Različni su darovi“ Duha Svetog u Crkvi, „različne su delatnosti“, „različne su sile“, ali „sve to čini jedan i isti Duh, razdeljujući svakome posebno kako hoće“ (1 Kor. 12, 4. 5. 6. 11). Svi ti sveti darovi Duha Svetoga, i svete delatnosti, i svete sile, tako su čudesni, i čudotvormi, i svetli, i slavni, da je „služba Duha“ zaista nesravnjeno veća u slavi od svake starozavetne službe. Jer su ove starozavetne službe, i one najslavnije, bile pod senkom smrti.
Ali, činjenica je i to, da je služba svetog proroka Mojsija, i ostalih svetih Proroka, i patrijaraha, i starozavetnih pravednika, bila puna slave, božanske. No, upoređena sa slavom ovaploćenog Boga, ona je sva senkasta, sva paučinasta. Jer je to „služba osuđenja“, „služba smrti“, služba osuđeiika na smrt, svih do jednoga. „Služba osuđenja“, zašto? Zbog greha. Jer greh je po sebi nešto što bezgrešni i svesveti Gospod ne može blagosloviti, već samo osuditi. ? ljudi, izabravši dobrovoljno greh, sami su osudili sebe na smrt. I tako je sav život roda ljudskog od Adama do Gospoda Hrista jednostavia „služba osuđenja“. Jedina slava roda ljudskog u to doba, u doba „službe osuđenja“, bili su sveti Božji ugodnici: proroci, patrijarsi, mučenici, ispovednici, pravednici starozavetni. Nema sumnje, i to je velika slava, jer se javljala u ono neslavno i greholjubivo i smrti podvlasno doba, u doba vlasti Satanine nad rodom ljudskim. ? Hristova služba Bogu, to je „služba pravde“, „služba pravednostu,“ božanske u našem čovečanskom svetu, svetu nepravde, greha i smrti. Zato je i slava ove službe nesravnjeno veća od one starozavetne slave „službe osuđenja“. „Služba pravde“, u čemu je? U oslobođenju sebe od uzroka svake nepravde pod nebom: greha. I sa njim – smrti, i đavola. Tu pravdu, i takvu pravednost, doneo je rodu ljudskom Gospod Hristos. I kroz Crkvu je predao ljudima, da i oni u njoj zajedno žive sa Njim, svepravednim Bogom i Gospodom Hristom i njegovim svesvetim i životvornim Duhom. ? Duh Sveti blagodaću svojom oduševljava ljude na tu pravednost, i daje im božanske sile da je vole, da je traže, da žive u njoj i radi nje. I da osećaju neiskazano blaženstvo kada stradaju za nju. Stoga sveti apostol i ukazuje na to korintskim hrišćanima, i kroz njih svima nama, blagovesteći: „Jer kad je služba osuđenja slava, mnogo većma izobiluje u slavi služba pravde“.
 
3:10 „Jer i ono što se proslavi nije slavno u ovom slučaju prema prevelikoj slavi“.
 
Kada se starozavetna slava skupi ova, sve njene sveće i svećice, sve njene buktinje i vatre, ognjevi i požari, i izbese pred naše oči, pred oči Crkve Hristove, u kojoj plamte bezbrojna sunca slave Hristove i njegovih svetih pravednika, onda – šta onda ostaje od slave starozavetne službe? Skoro se i ne primećuje, kao da je nema. Jer šta znači svetlost sveća i svećica, pa i svih požara starozavetne vere u istinitog Boga, kada oko nas plamte bezbrojna sunca božanska, svako hiljadama puta svetlije od ovog vidljivog sunca u vidljivom svetu? Nema sumnje, samo je Hristova slava istinska slava. Jer je neprolazna, besmrtna, večna, bezgranična, zato što je božanska. ? Gospod Hristos – sav Bog, svim Božanstvom, svim neiskazanim svetlostima svoga Božanstva prisutan je u našem čovečanskom svetu, prisutan u telu svom čovečanskom a zatim u Bogočovečanskom telu Crkve. Novozavetni čovek, ma kako pravedan i svet, prosto nema dovoljno očiju da se nagleda te slave, prosto nema dovoljno vida da je vidi i u svima njenim beakrajnostima i bezrraničnostima. Jer koje od zemnorodnih bića može sagledati neiskazanu slavu Trosunčanog Božanstva, mada od njenog bleska zaklanjaju lice svoje šestokrili Serafiimi i mnogooki Heruvimi? Stoga bogomudri apostol jasno podvlači tu razliku između slave starozavetne i slave novozavetne: „Jer i ono što se proslavi nije slavno u ovom slučaju prema prevelikoj slavi“. I nastavlja istu blagovest:
 
3:11 „Jer kad bi slavno ono što prestaje, mnogo je slavnije ono što ostaje“.
 
? ostaje – sve što je od Bogočoveka Hrista. Jer u Njemu nema ničeg smrtnog, prolaznog, truležnog, već sve besmrggao, neprolazno, večno. Sve je u Njemu takvo: i istina, i pravda, i ljubav, i život, i slava, i blaženstvo, i avako savrpšenstvo. I svi koji žive Njime, i veruju u Njega, jesu takvi. Kakav je On, tažvi su i oni: (sr. Gl. 2, 20; 1 Jn. 4, 9; 3, 24; 4, 13; 1, 7; 3, 2-3). On je i došao u ovaj svet, i postao kao mi, da bismo mi postali kao što je On. Kroza sve svoje, On hoće jedno: da se saobrazimo Njemu, da se ohristoličimo(RM. 8,29). Jer je to vrhovni cilj ljudskog bića, i krajnja meta naših želja {Gal. 4, 19; sr. Flb. 10, 21). Razume se, to se „s mukom“ postiže i stvara (Gl. 19): a pomoću svih svetih tajni i svetih podviga evanđelskih, koje nam daje, i kroz koje nas vodi i rukovodi Utešitelj blagi. On je koji pomoću svetih tajni i svetih vrlina stvara, formira „obličje Hristovo“ u nama, lik Hristov, ohristoličuje nas. Ta hristolikost je i naš cilj, i naša nada. Dostići je, živeti njome i radi nje, to je neprolazna slava naša što je u Hristu Isusu Gospodu našem. Da to postignemo, date su nam „sve božanske sile“ koje su za to potrebne: svete tajne i svete vrline (2 Petr. 1, 3-8). Stoga zajedno sa svetim apostolom, svi hristočežnjivi apostoli smelo izjavljuju:
 
3:12 „Imajući, dakle takvu nadu, mi radimo s velikom slobodom“.
 
Da, „radimo s velikom slobodom“, jer radimo na sigurno, radimo ono što možemo ostvariti i čime možemo postići božansku slavu, u svima životima svojim. „Radimo s velikom slobodom“, jer je naš Bog – „Bog čovekoljublja“, uvek gotov da iam da sva svoja božanska blaga, ako ih revnosno i istrajno želimo i tražimo verom, ljubavlju, molitvom, postom i ostalim evanđelskim podvizima svojim. „Radimo s velikom slobodom“, jer znamo da nam Gospod prema našem ttrudu, preiia našoj revnosti daje sve blagodatne sile, koje ias ospooobljavaju za evanđelska dela, za evanđelska raspoloženja, za evanđeleke podvige i uspehe. Tu veliku slobodu daje nam naša pobeda nad grehom, nad svim onim što nas vuče u propast, u smrt, u pakao. Jednom rečju: tu slobodu daje nam doživljena Istina – Hristos (sr. Jn. 8, 32-36).
 
3:13 „I ne kao Mojsije koji metaše pokrivalo na lice svoje, da ne bi mogli sinovi Izrailjevi gledati svršetak onome što prestaje.“
 
Raslabljen greholjubljem, starozavetni čovek je bio nesposoban da neposredno gleda slavu Božju i svetlost Božju. Štaviše, njegov vid, i telesni i duhovni, bio je toliko oslabljen i razboljen, da nije mogao gledati ni u oposredovanu svetlost slave Božje: u lice Mojsijevo, iz koga je i kroz koga je prosijavala svetlost nepristupnog Božanstva. Iako je ta oposredovana svetlost bila data Mojsiju, i preko njega Izrailju, i to data privremeno, ipak sinovi Izrailjevi nisu mogli gledati nju. Za jaku svetlost potreban je jak vid. Takvog vida nije bilo u Izrailja zbog robovanja grehu, smrti i đavolu. Bolesne, ranjave oči teško podnose i slabu svetloeg. Tačno, ranjave oči Izrailja nisu mogle podneti ni prolaznu svetlost, koju je Bog preko Mojsija pokazao Izrailju. Zaggo „Mojsije metaše pokrivalo na lice svoje“. Naviknute na mrak, oči Izrailjaca nisu volele, niti mogle, niti htele da gledaju i u oposredavanu svetlost Božju. Iz greha se neprekidno luči tama, kao iz dobra svetlost. I dokle god je greholjublje glavna i omiljena sila duše čovekove, dotle on i voli tamu, i živi u njoj, i ostaje u njoj dobrovoljno. Dokaz? Izrailj. Ne samo u vreme Mojsija, nego i kasnije on je uporvo ostao u svom greholjublju, i zato ljubitelj tame, Stoga sveti apostol upozorava na tu istorisku istinu i činjenicu:
 
3:14 „Ali oslepiše misli njihove jer do današnjeg dana stoji isto pokrivalo neuklonjeno u čitanju Starog Zaveta, jer u Hristu prestaje“
 
„Oslepiše misli njihove“, od čega? Od greholjublja. Stalno lučeći iz sebe tamu, greh poplavi njome dušu čovekovu, i ona se srodi sa njom i navikne na nju. ? u tami pogled duše je kratak, često puta toliko kratak da se ne vidi prst pred okom, akamoli Bog, koji je iza tame, s one strane tame, daleko od nje. Ko je u tami „ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči“ (1 Jn. 2, 11). Tama ne voli svetlost, greh ne voli dobro, đavo ne voli Boga. Zbog greholjublja svog ljudi „većma vole tamu nego li svetlost“ (Jn. 3, 19). I kad sama Božanska Svetlost, Gospod Hristos, dođe u svet, greholjupci, tamoljupci Ga odbaciše i ne primiše. Zašto?
„Jer svaki koji zlo čini mrzi na svetlost, i ne ide ? svetlosti da ne pokaraju dela njegova, jer su zla“ (Jn. 3, 20). „A ko istinu čini, ide ? svetlosti“ (Jn. 3, 21).
Eto jasnih razloga, zbog čega ljudske duše oslepe u tami, u grehu, a progledaju u istini, u svetlosti = u Hristu. Um je bogovidna sposobnost čovekova. Čim oslepi grehom, on nije u stanju da gleda u svetlost Božju, niti da je podnosi. Tada čovek sa razumskih razloga neće Boga, izbegava Boga, pa čak i ne priznaje Boga. Tada je razum protiv Boga.
Da, ogrehovljeni razum je uvek protiv Boga. Pa makar to bio anđelski ili arhanđelski razum. Pogledajte đavole. To je nekadašnji arhanđelski bogovidni um i razum, koji je grehom postao ogrehovljen, te stoga greholjubiv i tamoljubiv. I neće Boga, i ne trpi svetlost njegovu, i stalno tone iz mraka u mrak, koji sam stvara svojim upornim greholjubljem. U tome, ljudi u izvesnoj meri liče na đavola. Srazamerio greholjublju ovom, i oni oslepljuju svoj um i razum, te i neće Boga, i izbegavaju Ga, i ne trpe Ga, i odriču Ga. Tako u ljudi stoji „pokrivalo neuklonjeno u čitanju Starog Zaveta“, u čitanju Knjige Bože, i oni ne vide da ta Božja Knjiga ukazuje na Hrista Boga, i: ne primećuju da sva njena svetlost odvodi izvoru svetlosti – Mesiji, Bogočoveku Hristu. Stari Zavet je božanska svetloest, samo mnogostruko oposredovana, zbog slabosti duhovnog vida u starozavetnog čoveka. On ni u vodi ne može da gleda odblesak sunca, akamoli neposredno da gleda u sunce Božje.
To pokrivalo „u Hristu prestaje“, jer u ličnosti Hrista sam Bog staje pred nas. I sva božanska svetlost njegova je tu, prisutna u našem svetu, u našem ljudskom telu. Istina je, za sav svet istina .da „Boga niko nije video nikad“ sve do? – Dolaska Gospoda Hrista u naš svet. ? On? „On Boga objavi“ (Jn. 1.18), Boga pokaza (Jn, 14,9-10) u najpotpunijoj svetlosti, u kakvoj Ga može videti očišćen od greha vid ljudski. Stoga je svakome pristupačna sva blagovest: čisti srcem vide Boga – u Hristu, i u svemu što je od Njega, sa Njim, i oko Njega. Bogočovek Hristos skida „pokrivalo u čitanju Starog Zaveta“, i Stari Zavet postaje očigledno svedočanstvo ? Bogu, ? istini Božjoj, ? Mesiji, ? Spasitelju u ovaploćenom Bogu Logosu: Isusu Nazarećaninu. Ali oni koji su uporni u svom greholjublju, i neće da izađu iz svoje tame, nego je pretvaraju u sve beskonačniju i bezgraničniju, na njihovim očima pokrivalo ostaje neprestano, i oni ne vide Hrista ni u Starom ni u Novom Zavetu. Zato sveti apostol blagovesti:
 
3:15 „Nego do danas, kad se čita Mojsije, stoji pokrivalo na srcu njihovom“.
 
I zato srce njihovo ne vvdi u Isusu Hristu Mesiju, Spasitelja, Boga, koga je bogonadahnuti Mojsije prorokovao, praslikovao, iz daljine nazirao i propovedao. Oni i ne razumeju Mojsija zato što neće da ga vide u svetlosti Hriotvoj. Obasjan svetlošću Hristovim Mojsije postaje jasan. Svim svojim Mojsije vodi ka Hristu. To je tako očigledno za srce koje nema na sebi pokrivalo greha. I tek Hristos otkriva sav značaj i veličinu proroka i bogovidca Mojsija. Ustvari: Mojsije samo ? Hristu i piše, posredno ili neposredno.
Stoga Spasitelj i veli svojim savremenicima, upornim greholjupcima: „Da ste verozali Mojsiju, verovali biste i meni: jer on pisa za mene“ (Jn. 5,46). Sav je Stari Zavet, na čelu sa Mojsijem, = vođ ka Hristu (Gl. 3,24), učitelj ? Hristu, nastavnik, vaspitač. To ne osećaju, jer neće da ooete, ljudi greholjubivi, ljudi oslepljena uma. Oni namerno neće da vide u Hristu ispunjenje svih Mojsijevih očekivanja i proroštava: Bogočoveka, Mesiju, Spasitelja., I zato u njih stoji „pokrivalo na srcu“ i kad god pristupaju Isusu, oni zbog svog dobrovoljnog slepila umnog, ne vide u Njemu Boga i Spasitelja.
 
3:16 „A kad se obrate ka Gospodu, uzeće se potkrivalo“.
 
I tada će njihov um progledati, u Isusu Boga i Spasitelja ugledati. Jer poverovati u Hrista, znači: odreći se svog ogrehovljekog uma ne oslanjati se više na njega, ne voditi sebe više njime – slepcem, nego predati sebe božanskim i svevidećem umu Hristovom. Da nas on vodi i rukovodi kroz život i sve tajne neba i zemlje.
Sa verom u Hrista, greh prestaje da bude posrednkk između čoveka i sveta, između čoveka i Boga, između čoveka i ostalih ljudi, bića i tvari. Tada se sve javlja u novoj svetlosti: logosnoj, bogočovečanskoj. Tada se sve gleda takvim očima, novim vidom. ? to je naš stari vid, samo oslobođen greha i strasti, i blagodaću božanskom podmlađen i obesmrćen. Našim samoodrečnim podvigom vere skinuta je skrama greha sa zenica naših, i mi smo progledali i u novoj, božanskoj seetlosti ugledali i svet, i sve što je u svetu; i sebe, i sve što je u nama; i ljude, i sve što je u njima.
Tako se um ljudski isceljuje verom u Hrista. I vera ga svojom blagodatnom, božanskom silom preporađa, preobražava, osvećuje, obezgrešuje, obožuje, ohristovljuje.
I tako preobražen, i osvećen, i ohristovljen, on je sposoban da shvati Hrista i njegovu svevrednost i ničimnezamenljivost u našem jadnom čovečanaiskom svetu. U tom podvigu um se poetepeno preobražava iz sile u silu, iz manje u veću, do u najveću. Tako saobražen Hristovom umu, um čovekov stalno normira, vodi i rukovodi sebe umom Hristovim. Podvigom vere, i ostalim evanđelskim podvizima, čovek postepeno uziđuje sebe u Bogočovečanoko telo Hristovo, Crkvu, i tako sve što je Hristovo postaje njegovo; i život Hristov, i volja Hristova, i um Hristov. Kroz sveti; i saborni život Crkve, život Hristov postaje našim životom; kroz svetu i sabornu volju Crkve, volja Hristova postaje našom voljom; kroz sveti i saborni um Crkve, um Hristov postaje našim umom.
Život u Crkvi „sa svima svetima“, (Ef. 3,18) daje nam pravo da sa svetim apostolom zajedno tvrdimo: „Mi um Hristov imamo“ (1 Kor. 2.16). Zato bogomudri apostol govori u ime svih nas, i za nas, i ovo:
 
3:17-18 „A Gospod je Duh: a gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda. Mi pak svi, otkrivenim licem gledajući slavu Gospodnju, preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“.
 
„Pokrivalo na srcu“, to je mali, skučen, teskoban, zagušljiv svet; svet uskog i tesnog čovekovog Ja; svet sebičnosti, usebezatvorenosti. Tu se čovek guši u sebi samom, bez otvora ka večnom, ka bezgraničnom, ka beskonačnom, ka Božanskom.
? kada poveruje u Gospoda Hrista, tada se diže pokrivalo sa srca, i on ulazi u novi svet, svet božanski, bezgranični, beskrajni – istinom, ljubavlju, pravdom, životom, i svim savršenstvima. ? kroza sve to – svet beskonačni slobodom. Jer tek tu nastaje sloboda za naše ljudsko srce, za naš ljudski um, za naše ljudsko biće: i naše misli imaju pred sobom božansku bezgraničnost i beakonačnost i večnost, tako i naša osećanja, i naša duša, i naša savest, i naša sloboda. Tu nema onih tamnica greha i strasti, koje drže čoveka, i um njegov, i srce, i savest u – tami, u ropstvu smrti, prolaznosti, konačnosti, zagušljivosti. ? dade?
Ovde je ona jedina istinska, jedina prava slaboda: sloboda od greha. Jer je samo sloboda od greha – istinska sloboda. ? to je sloboda koju samo Jedini Bezgrešni, Gospod Hristos, daje (Jn. 8,32-36), i u njoj održava i naše biće, naš um, naše srce, naš život. On, i Duh; njegov Sveti koji obavlja u nama delo spasenja. Otuda novozavetna, isključivo novozavetna blagovest: „Gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda“, jedina istinska sloboda. ? sve druge, takozvane, slobode nisu drugo do razna obličja ropstva. Greh, i sve što je od greha, i jeste jedino stvario ropstvo za čoveka; a Hristos, i sve što je od Hrista, i jeste jedina stvarna sloboda za čoveka. Stoga sveti apostol savetuje hrišćane: „Stojte u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti“ {Gl. 5,1). Kroz Evanđelje mi ljudi smo „na slobodu pozvani“ (Gl. 5,13); samo da ta sloboda naša „ne bude na želju telesnu“ (Gl. 5,13). „Robovi greha“ (Rm. 6,20) nikada ne mogu biti istinski slobodni, niti znaju šta je prava sloboda. Naša sloboda je u beskonačnom bogoupodobljavanju, hristoupodobljavanju.
Pred tama je večito kao ideal i uzor Lik Gospoda Hrista: „preobražaeamo se u taj isti lik, u taj isti obraz, u go isto obličje“. Jer je naš krajnji završni cilj: formirati u sebi obličje Hristovo – saobraziti se Hristu (Gl, 4,19), Još pre stvaranja sveta, u svojoj predvečnosti Bog ljude unapred „odredi da budu jednaki obličju Sina njegova“ (Rm. 8,29).
Radi toga im je dato Evanđelje. ? pre svega: radi toga je sam Bog Logos, „koji je obličje Boga nevidljivoga“ (Kl. 1,15), postao vidljivi čovek. Da bismo se saobrazili Njemu, upodobili, usličili Njemu: ohristoligčili. Kako to biia? Na koji se to način „preobražavamo u taj isti lik“? Pomoću svetih tauii i svetih vrlina. Svaka od njih mala u nama živi lik Hristov na temelju one praiskonske hristolikosti ljudske prirode. U toj prvobitnoj prahristolikosti naše prirode i taji se Hristovo praevanđelje.
Postavši čovek, Gospod Hristos je objavio to na;še praevanđelje u njegovoj potpunosti i savršenstvu, i tako se dobilo Hristovo Evanđelje. Cilj je čovekovog postojanja da svoje praevanđelje preobrazi u Hristavo Evanđelje, i tako mu da potrebnu božansku punoću, savršenstvo i večnost. To preobražavanje naše je dug i neprekidan podvig, jer su u Bogočovaku Hristu sva božanska savršenstva koja nam valja dostići. Jer mi smo pozvani da rastemo „u čoveka savršena, u meru rasta viisine Hristove“ (Ef. 4,13).
I na tom putu mi se stalno „preobražavamo iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“. Jer nas Gospodnji Duh, Duh Sveti i vodi i uvodi u sva savršenstva Hristova. Njime, samo Njime ljudi postaju hristoliki, i postižu božanski cilj svoga postojanja u svima svetovima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *