NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
DRUGA GLAVA
 
2:1-3 „Ovo pak odlučih u sebi, da vam ne dođem opet u žalosti. Jer ako vas ja žalostim, ko je koji mene veseli ako ne onaj koga ja žalostim? I baš to vam pisah, da me, kad dođem, ne ožaloste oni koji treba da me vesele, uzdajući se u sve vas da je moja radost sviju vas.“
 
Sve što je glavno, u hrišćana je zajedničko. Zajedničžo nam je osećanje Boga, osećanje sveta, osećanje vere, osećanje ljubavi, osećanje istine, osećanje života, osećanje bola, osećanje tuge, osećanje žalosti, osećanje radosti. Hrišćani smo, ako su nam ta osećanja zajednička. Srce moje je u tvom, tvoje u njegovom, svačije u svačijem, a sva srca sviju hrišćana u sabornom srcu Crkve, Jer je pisano: „A u onih koji verovahu beše jedno srce i jedna duša, i sve im beše zajedničko“ (D.Ap. 4, 32}.
Kao najosetljivija antena, takvo je srce svakog pravog hrišćanina. Ono prima sve što bruji, i zvoni, i miče se u duši drugih hrišćana; i odgovara na sve što je evanđelsko. ? Hristovo Evanđelje i čini naše osećanje istine zajedničkim, i osećanje pravde i osećanje ljubavi, i sva osećanja uopšte. Stoga je svaki hrišćanin – svoje vrste evanđelski svečovek. U njegovom srcu ima svakoga, pogotovu svačijeg bola, i tuge, i radosti, i besmrtnosti, i večnosgi. Saosećati svima, to je naš hrišćanski poziv, i podvig, i život. Srce moje nije moje, već svačije; i oko moje nije moje, već svačije; i spasenje moje nije moje, već svačije.
Ništa evanđelsko što je u tebi, nije samo tvoje, nego je kroz tebe zajedničko svima. Ne osećaš li tako, onda si obesvetio svoj evanđelski dar, osamoživeo, osebičio. Sve što je evanđelsko, čim uđe u tvoju dušu, uđe da se oplodi u njoj i, oplodivši se, izraste iz nje i uraste u bližnje. Tako se obavezno vrši saborniziranje, ozajedničenje, socijalizacija svakog hrišćaninovog osećanja i raspoloženja. Svim bićem svojim hrišćanin je rasprostrt po celom bogočovečanskom telu Crkve. Zato je u hrišćana sve zajedničko svima, sve saborno.
Sveti apostol Pavle je savršeni obrazac te evanđelske saosetljivosti, svesaosetljivosti. On sav pripada drugima: kroz brigu ? bližnjima on se dušom preselio u njih, saovaplotio njima, ovaplotio u njih. Sasvim je prirodno što saoseća svima: tuguje svačijom tugom, brine svačiju brigu, raduje se svačijoj radosti. ? svim tim on radi jedno: spasava sebe kroz bližnje.
Spasonosno je samo ono evanđelsko osećanje, i raspoloženje, koje se iz tebe prelilo u bližnje, i postalo njihovo. Na sigurnom si putu spasenja, ako spasavajući sebe spasavaš u isto vreme i bližnje. Niko se ne može spasti drukčije nego kroz bližnje. Evanđelska molitva postaje spasonosna po mene, ako se molim i za bližnje; evanđelska vera, evanđelski post, evanđelska ljubav, evanđelske vrline uopšte, spasavaju ako bivaju radi bližnjih, a kroz njih radi mene sama. Moja evanđelska tuga spasonosna je po mene, ako je u isto vreme tuga radi svih. Što važi za tugu evanđelsku, važi i za radost evanđelsku. Zato sveti apostol i veli da je njegova radost„radost sviju“. Očigledno je, on ne prestaje ponavljati u raznim oblicima osnovnu evanđelsku blagovest: „Radujte se s radosnima, i plačite s plačnima“ (Rm. 12, 15).
 
2:4 „Jer od mnoge brige i tuge pisah vam, s mnogim suzama, ne da biste se ožalostili nego da biste poznali ljubav koju imam izobilno ? vama“.
 
Ma šta radio, sveti apostol radi iz ljubavi evanđelske. Otuda i piše „s mnogim suzala“, pun brige za spasenje svakoga i sviju. I kada kara, on iz ljubavi i sa ljubavlju kara, uvek imajući u vidu našu večnu sudbinu, naš večni život. Činimo li nešto što je protiv našeg spasenja, protiv našeg večnog života, protiv našeg Raja, on nas ispravlja „sa mnogim suzama“. On jače od nas boluje naš bol, i tuguje našom tugom; ? često tuguje mesto nas, i za nas, zbog svoje široke sveobuhvatne evanđelske saosetljivosti i svesaosetljivosti. Takva je evanđelska ljubav: ona stalno radi na našoj evanđelskoj večnosti i spasenju.
 
2:5 „Ako je pak ko ožalostio, nije mene ožalostio, nego donekle, da ne preteram, sve vas.“
 
Šta žalosti svetog apostola? Sve što smeta spasenju hrišćana. ? ?? je? Greh, svaki greh; naročito oni veći. Učinjen od jednoga, greh smeta spasenje mnogima. Jer je takva sila greha. Ona obara ne samo učinioca greha, nego se okomljuje i na bližnje, zapljuskuje i njih svojim crnim talasima, nevidljivim ali teškim. U grehu uvek ima neke sablažnjive sile, koja zarazom preti svima gde god se pojavi. Otuda žalost zbog greha, koji je učinio jedan brat naš, treba da zahvati svenas. Svačiji greh treba da žalosti „sve vas“.
Što osetljiviji i saosetljiviji hrišćanin, to ga više žalosti greh njegove braće. Najosetljivije i najsaosetljivije – najviše i žalosti. Po meri svoje saosetljivosti čovek može tačno saznati koli?? je hrišćanin. Ne žalosti li ga greh brata, znači; u njemu je uvenulo osnovno evanđelsko osećanje – samilosno saosećanje. ? bez samilosnog saosećanja on se neće ni moliti za brata.
Ne moli li se pak za njega, kako će ta voleti u grehu njegovom, i sa grehom njegovim? Jer Bog samo na molitve naše daje nam svete ljubavne sile, da ljubimo brata i u grehu njegovom. Bez toga, mi ćemo uvek ili osuđivati brata zbog greha, ili grditi, ili mrzeti, ili ogovarati, ili ismevati, ili potcenjivati. ? ?? bi svedočilo da ne osećamo brvno ? oku svom, a vidimo trun u oku brata svot. Ništa strašnije po čoveka od neosetljivosti i nesaosetljivosti, To je dvostruko slepilo: dva oka na duši, i obadva slepa.
 
2:6-8 „Takvome je dosta ovaj kar od većine. Tako da, naprotiv, pre treba da mu oprostite i da ga tešite, da takvoga ne bi ubila prevelika žalost. Zato vas molim, utvrdite ljubav k njemu.“
 
Nežva molitvena saosetljivost prama palom bratu, i karanje s ljubavlju, i lečenje s ljubavlju, eto evanđelskog leka, evanđelske epitimije – (= kar, karanje). Mi hrišćani, time smo hrišćani što osećamo strah i užas od svakog greha. Greh je za nas strahota, jer je on – smrt, on – đavo. Jer greh uvek vodi za sobom smrt, a iza smrti đavola. Naša je svakodnevna evanđelska dužnost: da dvojimo greh od grešnika; da karalo grešnika zbog greha, ali tako, da naše karanje bude s ljubavlju koja nežno odvaja greh od grešnika, odbacuje greh, grli grešnika.
Ako išta, Gospod Hristos je svojim Evanđeljem doneo našem čovečanskom svetu ovu, vaistinu novu, blagovest: ubijati greh, spasavati grešnika; osuđivati greh, voleti grešnika. Nikada zbog greha ne ubijati grešnika. Za svaki greh ima sigurni lek: pokajanje.
Treba palog brata nežnom saosetljivošću i nelicemernom ljubavlju pobuditi i oraspoložiti za pokajanje. To je evanđeloka pedagogika, to – evanđelska terapija, to – evanđelska epitimija. Budemo li suviše strogo osuđivali grešnika zbog treha, on može pasti u očajanje, i tada bi ga „prevelika žalost“ mogla ubiti, ugušiti, protutati. Ne pokažemo li evanđelsku saosetljivost i ljubav, mi ustvari ubijamo paloga brata, jer ga guramo u očajanje i podržavamo u samoubistvenom raspolonjenju. Ne treba se varati: naša nesaosetljivost prema palom bratu, čini nas ubicama. I sigurno je da mi svojom nesaosetljivošću ubijamo prvo sebe, a pali brat se može još i bez nas pokajati. Najsigurniji lek koji može svaki od nas, apsolutno svaki, pružiti obolelom od greha bratu, jeste ljubav. Budemo li palog brata svi mi, sa svih strana, opkolili ljubavlju, sigurno će on pobediti svoj greh, spasti se greha, a i mi uzeti udela u tome, i time doprineti i svome spasenju, Sa tim ciljem sveti apostol savetuje i moli: „Zato vas molim, utvrdite ljubav ? njemu“.
Epitimija – kar, kazna, na celom putu je praćena ljubavlju: izazvana ljubavlju, izrečena ljubavlju, vođena ljubavlju, rukovođena ljubavlju, izvršena ljubavlju, završena ljubavlju. ?? je nova vrsta kazne u zemnorodkom sveTu jer je nova ljubav po sredi. Ta epitimija spasava, vaskrsava, preobražava. Njen je cilj: ljubavlju spasti grešnika od greha.
Iako je gnev, on je iz ljubavi i s ljubavlju: gnev protiv greha, i žaljenje grešnika; iako je karanje, ali njega prati iskreno žaljenje paloga brata. Gnev iz ljubavi; karanje iz ljubavi; kazna iz ljubavi; ispaštanje iz ljubavi.Sve da vam biva u ljubavi“ (1 Kor. 16, 14), jer samo tako sve dobmja evanđelski karakter i silu, te spasava, vaskrsava, obesmrćuje.
Jer ljubav svako naše raspoloženje i osećanje i vrlinu i podvig, drži u Evanđelju, u blagodati, u ramu spasenja, oboženja, osvećenja, ohristovljenja, otrojičenja.
U tome je sva vrednost svega evanđelskog, u tome i sva vrednost hrišćana. Bogomudri apostol to ističe Korinćanima, govoreći:
 
2:9 „Jer vam radi toga i pisah, da poznam vrednost vašu jeste li u svemu poslušni“.
 
Suština poslušnosti, i njena besmrtnost i njena večnost, i njen raj jeste ljubav. I u ljubavi – spasenje tvoje i svih na koje se odnosi tvoja ljubav. Neprolazna vrednost poslušnosti je u ljubavi. Ljubav je uvek radosno poslušna svemu što vodi spasenju, svemu što gradi spasenje. To zkači: svemu Hristovom, svemu evanđelskom. Jer je ona sva od Hrista, i sva u Hristu – sva od Spasitelja, i sva u Spasitelju koji jediii spasava od greha, smrti i đavola. Za razliku od drugih ljubavi, to i jeste evanđelska ljubav: ona uvek spasava od ta tri najstrašnija zla, svezla. Jer unosi u dušu i ljubećeg i ljubljeiog, koga? – Boga Spasitelja. ? iz Spasitelja se izliva spasenje kroz osvećenje, kroz oboženje, kroz ohristovljelje, kroz otrojičenje. Ko ima ljubavi za Hrista, u saemu je poslušan Hristu. Jer ljubav se izražava poslušnošću ljubećeg prema ljubljenome.
 
2:10 „A kome vi što oprostite, opraštam i ja; jer i ja, ako što oprostih, oprostih mu vas radi pred Isusom Hristom.“
 
Hristoljublje se neminovno uvek projavljuje kao čovekoljublje, kao bratoljublje. Jer ko ljubi Hrista Boga, ne može ne ljubiti brata svota. Jer Hristos koji je u njemu, nagoni ga na ljubav prema braći. Čovekoljublje je projekcija hristoljublja, vidljivost hristoljublja. I još: ostvarenje hristoljublja, i svedočanstvo, i dokaz.
Hristoljublje prerađuje, preobražava u čovekoljublje svaki naš odnos prema ljudima, svako naše osećanje, raspoloženje, misao, delo, ceo naš život. Tada se sve meri Hristom, i izvodi iz Hrista, i svodi na Hrista, i proverava Hristom. Tada se sve radi: i misli, i oseća, i dela i govori „pred Isusom Hristom“, „pred očima Isusa Hrista“.
Stoga hristonosni apostol i blagovesgi Korinćanima: „A kome vi što oprostite, opraštam i ja; jer i ja, ako što oprostih, oprostih mu vas radi pred Isusom Hristom,“. ? zašto mi hrišćani radimo sve Hristom i radi Hrista i pred Hristom, i proveravamo i merimo sve Hristom?
Evo zašto:
 
2:11 „Da nas ne prevari Satana, jer znamo šta on misli.“
 
? šta on misli? Ovo, samo ovo: kako da nas prevari i odvoji od Hrista Boga. ? to znači: odvoji od Spasitelja i spasenja, od Evanđelja, od vrline, od istine, od pravde, od ljubavi, od raja, od molitve, od posta, od smirenosti, od svega božanskog, evanđelskog, spasonosnog. Odvoji li nas od toga, on nas survava u greh, u smrt, u zlo, u laž, u nepravdu, u mržnju, u gnev, u sve poroke i strasti, i u samo carstvo njihovo – pakao.
Satana vara ljude svakim grehom, jer svaki greh odvaja od Boga, veći više, manji manje. ? živi li čovek stalno u gresima, on je sav prevaren, jer sav odvojen od Boga, koji je jedina svetlost i jedina istina ljudskog bića. Sreća je, veličina je, mudrost je nas hrišćana u tome što „znamo šta Satana misli“. Znamo njegov um, njegov razum, svu njegovu filosofiju. Zaista nam ništa njegovo nije nepoznato. Otkuda?
Od samog Gospoda Hrista, jer nam je On Svojom božanskom svetlošću obasjao i osvetlio i spolja iznutra svu ličnost Satane, tvorca i oca zla, svu prirodu njegovu od vrha do dna, i šta se sve u njoj skriva i dešava. Njegov je sav um – zloum, njegova svaka misao – zlomisao, njegov sav razum – zlorazum, njegovo svako delo – zlodelo.
Mi znamo ?? ???????? Satane, jer znamo njegovo poreklo, njegov život, njegov cilj, njegove namere. Sve se to može sabrati u jednu reč: bogoborstvo. Bogoborsgvo se najpre grana u bogootstupništvo i bogohulstvo, a zatim u najraznovrsnije grehe, poroke i strasti. Jer svaki greh, svaki porok, svaka strast otpađuje od Boga, od Hrista: o-bez-umljuje, o-bez-božuje.
Mi hrišćani znamo filosofiju Satane i svu tajnu njenu, pošto znamo njegov um i razum. U čemu je suština te filosofije? Evo u čemu: smrt je neophodna u svetu, greh je neophodan, zlo je neophodno. ? kad su oni neophodni, neophodan je i tvorac njihov – satana. To je logički imperativ.
Ne treba se boriti protiv onoga što je neophodno i prirodno. In ultima linea, logično je: ne treba se boriti protiv greha i zla, pošto su prirodni i neophodni. – Ili: Nema Boga, nema besmrtnosti; postoji samo vidljivi svet, materija, i u njoj homo sapiens, čovek – kao najrazumnije i najsavršenije i najviše biće. Čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih.
Sve je u njegovim rukama; on nikome ne odgovara; sam je vrhovni zakonodavac, sam i – vrhovni sudija. – Ili: I ako ima Boga, On je tako uzvišen, beskonačan i bezgraničan, a čovek, a ljudi, a svet, tako tačkasto mali, sićušni, ograničeni, da njihova kratka i ograiičena misao i ne doseže do Njega. Ne znamo ima li Boga ili nema; to nas ne interesuje; naše je da se držimo sebe i zemlje. – Ili: Sve je postalo samo od sebe, slučajno; u nizu tih slučajeva i čovvk se javio slučajno kao ovakvo blće kakvo je. Nema ni Boga ni đavola. Ima samo, koga? čoveka, i vidljivog sveta oko čoveka. – Ili: Hristos nije Bog; Hristos je čovek; Hristos je filosof, mudrac, genije: najveći filosof, najveći mudrac, najveći genije. Ali – nije Bog. – Ili: Bog je mit i bajka, i Hristos je mit i bajka; vera je uopšge opijum i otrov.
Takva su, u osnovnim potezima, glavna načela filosofije Satane. Načela, koja ljudi razrađuju u raznoarsnmm „svojim“ filosofijama i filosofskim sistemima: od onih najvultarnijih, pa do kantovsko-bergsonovski elegantnih.
Glavna im je odlika antropomorfizam i antropocentrizam, koji se obično svode ia odricanje Boga i Bogočoveka, a glorifikovanje i obožavanje čoveka: antropologija = čovekopoklonstvo, čovekobožavanje. Moglo 6i se postaviti pravilo, i merilo: Svaka filosofija koja odriče Bogočoveka, ili ne vodi Bogočoveku, ili odvodi od Bogočoveka, i jeste filosofija Satane. Isto tako: svaka ljudska misao koja odriče Bogočoveka Hrista, uvek posredno ili neposredno dolazi od Satane. Svako ljudsko učenje koje ma na koji način ne priznaje ovaploćenog Boga, nesumnjivo se emanira iz Satane, iz njegovog zloumlja. Svaka antropocentrična filosofija, ma kako izgledala spiritualna, izvire iz tog zloumlja. Jer se u svima njima radi istine odriče sama Istina. Paradoks, jel’te? Da. Ali na takvom paradoksu hoće Vrhovni Zloum da zasnuje ljudsku mudrost, ljudske svetove, ljudsku nauku …
 
2:12-14 „A kad dođoh u Troadu da propovedam evanđelje Hristovo, i otvoriše mi se vrata u Gospodu. Ne imadoh mira u duhu svom, jer ne nađoh Tita, brata svoga, nego se oprostih s njima i odoh u Makedoniju. Ali hvala Bogu koji nam svagda daje pobedu u Hristu, i kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu.“
 
Nasuprot filosofiji Satane u ovom našem čovečanskom svetu stoji filosofija ovaploćenog Boga Logosa, Bogočoveka Hrista. Šta je ona, i u čemu se sastoji? Ona je Evanđelje, i sastoji se u Evanđelju. Filosofija Božja ? svetu, eto to je Evanđelje Hristovo. Tu nam je kazano šta Bog misli o svetu, i šta hoće sa svetom. I mi, posle Hrista, možemo smelo reći: Znamo šta Bog misli ? svetu, ? čoveku, ? rodu ljudskom, ? dobru, ? zlu, ? istini, ? pravdi, ? svemu što je važno za čoveka i ? čemu čovek mmsliti može.
To je „filosofija po Hristu“ (Kol. 2,8), filosofija po Bogočoveku, dok su sve ostale filosofije – filosofije „po čoveku„, „po kazivanju čovečjem„, „po stihijama sveta“ {Kol, 2, 8).
Glavna odlika ove Bogočovekove filosofije sastoji se u tome što je ona ova empirina, sva eksperimentalna, sva opitna, sva zasnovana na iskustvu. Misao ? Bogu – empirična? Da, sva – empirična, jer eno Boga u telu, međ ljudima, u našem ljudskom životu i svetu i iskustvu. I to može svaki lično proveriti: svojim doživljajem, svojim opitom. Misao ? Božanskoj Istini takođe je sva empirična i pristupačna svačijem iskustvu.
Pa misao ? vaskrsenju, ? besmrtnosti, ? večnom životu, ? spasenju, ? pobedi nad smrću i grehom i đavolom, sve je to čista empirija, čisto iskustvo, evanđelsko i bogočovečansko i opštehrišćansko. Sa malo dobre volje, izražene živom verom i ljubavlju, to može doznati svaki svojim ličnim opitom. U sve te stvarnosti čovek se može lično uveriti, ako dobrovoljno poveri sebe Bogočoveku Hristu. Jer On niti sebe, niti išta svoje ne nameće ljudima, pošto su slobodna bića.
On sve prepušta njihovoj slobodi i ljubavi, njihovoj neiznuđenoj ljubavi i dobrovoljnoj veri. Jer samo takva ljubav i samo takva vera jesu sredstva pomoću kojih čovek može lično doživeti sve božanske stvarnosti evanđelske kao nešto svoje, vaše, ljudsko. Sve su te stvarnosti ostvarene u Bogočoveku, u njegovom Bogočovečanskom telu, Crkvi. I to može svaki od nas osetiti i doživeti, ako slobodno poveruje u Hrista i zavoli Hrista.
Doživljavanje tih božanskih stvarnostti i jeste jedina stvarna i istinska pobeda bića ljudskog, pobeda koju samo čudesni Gospod Hristos daje ljudima: pobeda kroz koju saznajemo sve što Bog jeste, i sve šta nam On u Hristu čovekoljubivo daje i daruje. Zato hristonosni apostol i blagovesti: „Ali hvala Bogu koji nam svagda daje pobedu u Hristu, i kroz nas miris poznanja svog na svakom mestu“.
Eto glavne odlike istinskog poznanja, poznanja koje daje „filosofija po Hristu“, bogočovečanska filosofija: to poznanje miriše na Boga, odiše Bogom.
Mi cvet, a On – božanski miris u cvetu. Misao miriše na Boga. To jedina prava i zdrava misao, Postane li duša čovekova hristoverjem i hristoljubljem evanđelski cvet, ona miriše na Boga.
Svaka joj misao miriše na Boga. Otkuda to? Otuda što svaka božanska vrlina evanđelska razliva po duši božanoki miris. Ljubav, zar to nije božanski miris u duši hrišćaninovoj? Pa pravda, pa dobrota, pa istina, – sve sam božanski miris. ? mržnja? – Demonski smrad. ? laž, a nepravda, a pohota, a srebroljublje? O! smrad, smrad, smrad!
Jer svaki greh smrdi, svaka strast, svaki demon. To su osetili, i proverili, i utvrdili najvidovitiji i najmudriji ljudi svetitelji. Greh je smrad pred Bogom. Smrad i u duši. Greholjubiva, grešna duša se po tome i poznaje od duhovnih bića što smrdi. Smrdi? Da, jer od bavljenja greha u duši, duša se raspada, gnije, truli, pa zato i smrdi. Prosto se ucrvlja duša od grehova. Jer gresi su svoje vrste duhovni crvi. Razjedaju li dušu, ona se uomrdi. ? tome nam bogonadahnuto govori sveti Makarije Velitsi.
? hristoljubiva, a hristonosna duša – sva miriše na Boga, na Hrista. Kroa hrišćane Bog „javlja“, „širi miris poznanja svog na svakom mestu“. Od tog mirisa beže demoni i podemonjeni ljudi.
Kada se posle svoje smrti sveti Nikolaj Studitski javio svome bolesnom učeniku Antoniju i iscelio ga od bolesti, od njegove se pojave Antonijeva koliba ispunila „velikim blagouhanjem“, velikim miomirom i silno zamirisala (Žitija Svetih, 4. februar). Da, hristonosci mirisom objavljuju Boga. Na osnovu novozavetnog iskustva, sveti apostol tvrdi: Bog „kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu„.
 
2:15 „Jer smo mi Hristov miomir Bogu“
 
Čime smo to mi „Hristov miomir“? Gospodom Hristom. Jer je On svojim Božanstvom, svojom bezgrešnošću, svetošću, svesavršenošću – miomir. ? i mi smo miomir, ako Njega imamo i nosimo u duši svojoj. ? imamo Ga i držimo Ga u duši svojoj evanđelskom verom, i ljubavlju, i pravdom, i istinom, i molitvom, i postom, i smirenošću, i krotošću i trpljenjem, i svakom uopšte svetom evanđelskom tajnom i svetom vrlinom.
Prisustvo Gospoda Hrista u duši kroz svete tajne i svete vrline ispunjuje dušu božanskim miomirom, i izgoni iz nje svaki zadah i svaki smrad greha, strasti i zla. Stoga hristočežnjive misli, hristolika osećanja, hristonadahnuta dela mirišu Hristovim miomirom. To osećaju svi hrišćani finije duše, tojest svetije duše. ? to su oni hrišćani koji su hristočežnjivim podvizima proterali iz sebe grehe, i zasadili miomirisne biljke evanđelskih vrlina, koje što više rastu, sve jače mirišu, mirišu im korenje i grane i cvetovi i plod. Stoga se hristočežnjivi hrišćani s ushićenjem mole Sladčajšem Gospodu: Isuse, cvjete blagovonij, oblagouhajaj mja – Isuse, cvete miomirisni, omiomiri me! (Akatist Isusu Sladčajšemu, Ikos 12). I njegovoj čudesnoj Bogomajci s umilenjem kliču: Radujsja, roždšaja blagouhanije – Raduj se Ti koda si rodila Miomir! (Akatist Presvjatjej Bogorodicje, pjesan 1). Radujsja, sladkouhanij krine, Vladičice, vjernih blagouhajaj, kadilo blagovonoje, i miro mnogocjenoje – Raduj se, slatkomiomirisni krine, Gospodarice, Ti koja omiomiruješ verne! Ti, kade miomirisni, i miro skupoceno! (tamo). Marije Mati Božija, blagouhanija čestnoje selenije… = Marijo, Majko Božja, sveto obitalište Miomira. . . (Posledovanije ko svjatomu pričaščeniju, Kanon, pjesan 5, Bogorodičen).
 
2: 15-16 „Jer smo mi Hristov miomir Bogu u onima koji se spasavaju, i u onima koji propadaju. Jednima dakle miris smrtni za smrt, a drugima miris životni za život.“
 
Hrišćani su Hristov miomir „u onima koji dakle koji se spasavaju, i u onima koji propadaju: jednima dakle miris smrtni za svet, a drugima miris životni za život„. „U onima koji se spasavaju“ hrišćani su „Hristov miomir“ na taj način što ih svojim božanskim miomirom sve više oduševljavaju za podvige spasenja. Jer oni koji podvizima grade svoje spasenje dobijaju od toga miomira nove snage, on ih opija, zanosi, ushićava, oduševljava na sve veće iveće podvige spasenja. Isto tako, u „onima koji propadaju“ hrišćasni se javljaju kao „Hristov miomir“ i žele da ih omiomire, ali oni ostaju uporno u gresima svojim, u smradu svom. Šta to znači?
Znači da ljudi zaista slobodno raspolažu sobom, svojom dušom: i pri očiglednosti Hristovog miomira, koji predstavlja izuzetnu vrednost u svetu, oni dobrovoljno ostaju u svome smradu, hrane se otrovnim pomijama, i neće sa Hristom i za Hristom, neće sa hristonoscima i hristoljupcima, iako su i ovi od iste ljudske građe od koje i greholjupci i smradoljupci. Kao što je Hristos i sve Hristovo – miomir, tako je smrad i sve grehovno, đavo i sve đavolje – smrad, zlosmradije. Očigledna je istina, dostupna svačijoj proveri: kroz poznanje i jednih i drugih ispoljava se ono što im je u duši – miris ili smrad. U tome je novina evanđelskog otkrivenja. Za miomir bogopoznanja i smrad đavopoznanja saznali smo od ovaploćenog Boga i Gospoda Isusa Hrista.
Javljajući kroz sebe „miomir Hristov“, hrišćani javljaju „miris života za život„, te tako nema dvoumljenja oko toga: jasno znamo šta je ono što miriše „na život“, na besmrtnost, na život večni.
A šta je to? Sve što je Hristovo i evanđelsko. Život je u srži logosan (Jn. 1:4), tojest Hristov, i stoga odiše miomirom Hristovim. Da bi to mogao osetiti , čovek treba da ima blagodaću evanđelskom osvećena i oblagodaćena čula. No hrišćani, javljajući kroz sebe miomir Hristov, potpuno jasno razlikuju ono što miriše na smrt, „miris smrti„. Nema nesporazuma: „miris smrti“ gnezdi se u gresima, u zlu. Ako je čovek greholjubiv, onda duša njegova miriše na smrt, i iz njega se širi „miris smrti“ koji je svakome „na smrt“, čim ga unese u sebe i zadrži u sebi. Kao što se telo u smrti i od smrti raspada, truli i smrdi, tako se i duša, umirući kroz grehe, raspada i smrdi. Po svetoj reči prorokovoj: „Duša koja greši, ta umire“ (Jezek. 18:20), što znači: ta smrdi, ta miriše na smrt, zaudara na smrt.
I za ovo ko je vrstan„? to jest, ko je vrstan, ko dostojan da bude „Hristov miomir Bogu„? Ko? Samo onaj koji se svom dušom, svim srcem, svim umom smiri pred čudesnim Gospodom Isusom, i u svoju svesiromašnu dušu (da, svesiromašnu, jer je bez Njega duša ljudska ne samo siromašna, nego uvek i svuda svesiromašna) primi Gospoda Isusa, i ostalim Ga svetim dobrodeteljima i svetim tajnama zanavek zadrži i nastani u svojoj duši. A iz Njega – uvek se luči neiskazani miomir božanski.
 
2:17 „Jer mi nismo kao mnogi koji nečisto propovedaju reč Božju, nego kao iz čistote, nego kao iz Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo“
 
Blagovest Bogočovekova je sva od Boga. Zato je mogu čisgo i uspešno izraziti i saopštiti samo božanske reči, reči bogonadahnute. Evanđelje Spasiteljevo ne samo dolazi od Boga, nego se i propoveda „iz Boga“. To je jedini način da ga ljudi ne pokvare „previsprenim rečima mudrosti ljudske“ (1 Kor. 2,4), već da ostane u čistoti Božjoj. ? ono ostaje takvo samo ako se govori „iz čistote“ božanske, ako se predaje ono svečisto Evanđelje koje izlazi iz svečiste i svebožanstvene duše Gospoda Hrista. ? Bogu se može govoriti dostojno i spasonosno samo „iz Boga“, samo Bogom. Ne dodajući ništa svoje, čovečje; ne uzdajući se ni u šta ljudsko. Sve je tu od Bogočoveka: i Istina, i reči ? Istini; i Ljubav, i reči ? Ljubavi; i Pravda, i reči ? Pravdi; i Večnost, i reči ? Večnosti. Stoga je i sveta dužnost: svagda i svuda govoriti ? Evanđelju nao „pred Bogom“. Ne može se uopešno govoriti ? Hristu, a“o se ne govori iz Hrista, i u Hristu: „u Hristu govorilo“: svim bićem smo u Njemu, svom dušom, svmm srcem, stoga i svakom rečju. Sve što je naše, od Njega vam dolazi preobraženo, osvećeno, oboženo: jer se u Njega useljujemo verom, ljubavlju, nadom, a najpre svetim krštenjem i – ostalim svetim tajnama. U Hristu nam je srce, zato „u Hristu“ osećamo; u Hristu nam je um, zato „u Hristu“ mislimo, umujemo, rasuđujemo; u Hristu nam je volja, zato „u Hristu“ hoćemo; u Hristu nam je i oko, i uho, i jezik, zato: „u Hristu govorimo“. Sve naše je ohristovljeno, pa i čula, pa i telo. On, Bog Logos, očovečio se, i kao čovek živi među ljudima. On, Bogočovek je uvek tu, kroz Crkvu tu, i zato omo u ovom svetu mi hrišćani uvek „pred Bogom“, – jer smo pred Hristom, koji je vazda i vavek svim bićem u Crkvi svojoj. Mi stalno živimo pred Hristom, pred očima njegovim, pred licem njegovim. Mi Hristom, i u Hristu govorimo; mi Hristom, i u Hristu gledamo; mi Hristom, i u Hristu čujemo; mi Hristom, i u Hristu delamo. To i znači biti hrišćanin: biti uvek u Hristu, sa Hristom, za Hristom. To i znači spasavati se: biti uvek u Spasitelju, sa Spasiteljem, sa Spasiteljem. Da je Bog Logos hteo da se mi spasavamo na teoriski, apstraktan način, On ne bi ni silazio u naš svet, ne bi se ovaplotio, očovečio, i sav ostao u svom Bogočovečanokom telu, Crkvi. ? On je to učinio, da bismo mi živeli u Njemu i Njime, i bili u Njemu i sa Njim: u Bogu, pred Bogom, sa Bogom, Zato u Hristu govorimo, u Hristu tvorimo, u Hristu živimo, u Hristu besmrtujemo.
„Kvari reč Božju“, „falsifikuje reč Božju“, „nečisto propoveda reč Božju“ svaki koji otkida od bogočovečanske punoće ličnosti Hristove, i od bogočovečanske punoće Evanđelja njegovog. Bogočovek Hristos se pravilno i istinski propoveda samo kada reč njegovu, „reč Božju“ propovedamo „kao iz Boga, pred Bogom, u Hristu“. Evanđelje Hrlstovo se istinski propoveda samo ako „u Hristu gov-rimo“, „iz čistote“, „iz Boga“, „pred Bogom“. Apostolstvo to i jeste: „pred Bogom u Hristu govorimo“, i to „iz Boga“ (2 Kor. 12,19). Hrišćanstvo to i jeste: „pred Bogom u Hristu govorimo“, i to „iz Boga“. Propovednik Hristv ne sme nikada sebe propovedati. Jer bi propovedao čoveka.
? čovek? – Sav u gresima, u smrti, u prljavštini, u demonizmu. Propovednik Hristov je samo sluga Hristov, koji verno saopštava i reči i misli i zapovesti Gospodara i Gospoda svog – Spasitelja Hrista, Bogočoveka.
Razlika između hrišćanstva i svih ostalih religija, filosofija, nauka je u ovome, samo u ovome: one su sve od čoveka i po čoveku, a ono – od Bogočoveka i u Bogočoveku. Ono jedino i spasava rod ljudski, jer nosi u sebi Spasitelja: Njega večnoživog daje ljudima, i On ih spasava od greha, smrti i đavola, i uvodi u Carstvo Božje, u sve što je božansko, svesveto, svesavršeno, besmrtno, večno. Zato se bogočovečnost hrišćanstva ni po koju cenu ne sme kršiti, umanjivati, uništavati, ni na račun raznlh antropomorfizama i humanizama kvariti, reformisati, unakažavati. U svemu i po svemu hrišćanstvo je od Bogočoveka i u Bogočoveku. Samo tako ono je zaista spasenje sveta i roda ljudskog. Stoga sveti alostol i objavljuje: „Mi sebe ne propovedamo, nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isuea Gospoda radi“ (2 Kor. 4,5).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *