ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ДРУГА ГЛАВА
 
2:1-3 “Ово пак одлучих у себи, да вам не дођем опет у жалости. Јер ако вас ја жалостим, ко је који мене весели ако не онај кога ја жалостим? И баш то вам писах, да ме, кад дођем, не ожалосте они који треба да ме веселе, уздајући се у све вас да је моја радост свију вас.”
 
Све што је главно, у хришћана је заједничко. Заједничжо нам је осећање Бога, осећање света, осећање вере, осећање љубави, осећање истине, осећање живота, осећање бола, осећање туге, осећање жалости, осећање радости. Хришћани смо, ако су нам та осећања заједничка. Срце моје је у твом, твоје у његовом, свачије у свачијем, а сва срца свију хришћана у саборном срцу Цркве, Јер је писано: “А у оних који вероваху беше једно срце и једна душа, и све им беше заједничко” (Д.Ап. 4, 32}.
Као најосетљивија антена, такво је срце сваког правог хришћанина. Оно прима све што бруји, и звони, и миче се у души других хришћана; и одговара на све што је еванђелско. ? Христово Еванђеље и чини наше осећање истине заједничким, и осећање правде и осећање љубави, и сва осећања уопште. Стога је сваки хришћанин – своје врсте еванђелски свечовек. У његовом срцу има свакога, поготову свачијег бола, и туге, и радости, и бесмртности, и вечносги. Саосећати свима, то је наш хришћански позив, и подвиг, и живот. Срце моје није моје, већ свачије; и око моје није моје, већ свачије; и спасење моје није моје, већ свачије.
Ништа еванђелско што је у теби, није само твоје, него је кроз тебе заједничко свима. Не осећаш ли тако, онда си обесветио свој еванђелски дар, осаможивео, осебичио. Све што је еванђелско, чим уђе у твоју душу, уђе да се оплоди у њој и, оплодивши се, израсте из ње и урасте у ближње. Тако се обавезно врши саборнизирање, озаједничење, социјализација сваког хришћаниновог осећања и расположења. Свим бићем својим хришћанин је распрострт по целом богочовечанском телу Цркве. Зато је у хришћана све заједничко свима, све саборно.
Свети апостол Павле је савршени образац те еванђелске саосетљивости, свесаосетљивости. Он сав припада другима: кроз бригу ? ближњима он се душом преселио у њих, саоваплотио њима, оваплотио у њих. Сасвим је природно што саосећа свима: тугује свачијом тугом, брине свачију бригу, радује се свачијој радости. ? свим тим он ради једно: спасава себе кроз ближње.
Спасоносно је само оно еванђелско осећање, и расположење, које се из тебе прелило у ближње, и постало њихово. На сигурном си путу спасења, ако спасавајући себе спасаваш у исто време и ближње. Нико се не може спасти друкчије него кроз ближње. Еванђелска молитва постаје спасоносна по мене, ако се молим и за ближње; еванђелска вера, еванђелски пост, еванђелска љубав, еванђелске врлине уопште, спасавају ако бивају ради ближњих, а кроз њих ради мене сама. Моја еванђелска туга спасоносна је по мене, ако је у исто време туга ради свих. Што важи за тугу еванђелску, важи и за радост еванђелску. Зато свети апостол и вели да је његова радост“радост свију”. Очигледно је, он не престаје понављати у разним облицима основну еванђелску благовест: “Радујте се с радоснима, и плачите с плачнима” (Рм. 12, 15).
 
2:4 “Јер од многе бриге и туге писах вам, с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно ? вама”.
 
Ма шта радио, свети апостол ради из љубави еванђелске. Отуда и пише “с многим сузала”, пун бриге за спасење свакога и свију. И када кара, он из љубави и са љубављу кара, увек имајући у виду нашу вечну судбину, наш вечни живот. Чинимо ли нешто што је против нашег спасења, против нашег вечног живота, против нашег Раја, он нас исправља “са многим сузама”. Он јаче од нас болује наш бол, и тугује нашом тугом; ? често тугује место нас, и за нас, због своје широке свеобухватне еванђелске саосетљивости и свесаосетљивости. Таква је еванђелска љубав: она стално ради на нашој еванђелској вечности и спасењу.
 
2:5 “Ако је пак ко ожалостио, није мене ожалостио, него донекле, да не претерам, све вас.”
 
Шта жалости светог апостола? Све што смета спасењу хришћана. ? ?? је? Грех, сваки грех; нарочито они већи. Учињен од једнога, грех смета спасење многима. Јер је таква сила греха. Она обара не само учиниоца греха, него се окомљује и на ближње, запљускује и њих својим црним таласима, невидљивим али тешким. У греху увек има неке саблажњиве силе, која заразом прети свима где год се појави. Отуда жалост због греха, који је учинио један брат наш, треба да захвати свенас. Свачији грех треба да жалости “све вас”.
Што осетљивији и саосетљивији хришћанин, то га више жалости грех његове браће. Најосетљивије и најсаосетљивије – највише и жалости. По мери своје саосетљивости човек може тачно сазнати коли?? је хришћанин. Не жалости ли га грех брата, значи; у њему је увенуло основно еванђелско осећање – самилосно саосећање. ? без самилосног саосећања он се неће ни молити за брата.
Не моли ли се пак за њега, како ће та волети у греху његовом, и са грехом његовим? Јер Бог само на молитве наше даје нам свете љубавне силе, да љубимо брата и у греху његовом. Без тога, ми ћемо увек или осуђивати брата због греха, или грдити, или мрзети, или оговарати, или исмевати, или потцењивати. ? ?? би сведочило да не осећамо брвно ? оку свом, а видимо трун у оку брата свот. Ништа страшније по човека од неосетљивости и несаосетљивости, То је двоструко слепило: два ока на души, и обадва слепа.
 
2:6-8 “Таквоме је доста овај кар од већине. Тако да, напротив, пре треба да му опростите и да га тешите, да таквога не би убила превелика жалост. Зато вас молим, утврдите љубав к њему.”
 
Нежва молитвена саосетљивост прама палом брату, и карање с љубављу, и лечење с љубављу, ето еванђелског лека, еванђелске епитимије – (= кар, карање). Ми хришћани, тиме смо хришћани што осећамо страх и ужас од сваког греха. Грех је за нас страхота, јер је он – смрт, он – ђаво. Јер грех увек води за собом смрт, а иза смрти ђавола. Наша је свакодневна еванђелска дужност: да двојимо грех од грешника; да карало грешника због греха, али тако, да наше карање буде с љубављу која нежно одваја грех од грешника, одбацује грех, грли грешника.
Ако ишта, Господ Христос је својим Еванђељем донео нашем човечанском свету ову, ваистину нову, благовест: убијати грех, спасавати грешника; осуђивати грех, волети грешника. Никада због греха не убијати грешника. За сваки грех има сигурни лек: покајање.
Треба палог брата нежном саосетљивошћу и нелицемерном љубављу побудити и орасположити за покајање. То је еванђелока педагогика, то – еванђелска терапија, то – еванђелска епитимија. Будемо ли сувише строго осуђивали грешника због треха, он може пасти у очајање, и тада би га “превелика жалост” могла убити, угушити, протутати. Не покажемо ли еванђелску саосетљивост и љубав, ми уствари убијамо палога брата, јер га гурамо у очајање и подржавамо у самоубиственом располоњењу. Не треба се варати: наша несаосетљивост према палом брату, чини нас убицама. И сигурно је да ми својом несаосетљивошћу убијамо прво себе, а пали брат се може још и без нас покајати. Најсигурнији лек који може сваки од нас, апсолутно сваки, пружити оболелом од греха брату, јесте љубав. Будемо ли палог брата сви ми, са свих страна, опколили љубављу, сигурно ће он победити свој грех, спасти се греха, а и ми узети удела у томе, и тиме допринети и своме спасењу, Са тим циљем свети апостол саветује и моли: “Зато вас молим, утврдите љубав ? њему”.
Епитимија – кар, казна, на целом путу је праћена љубављу: изазвана љубављу, изречена љубављу, вођена љубављу, руковођена љубављу, извршена љубављу, завршена љубављу. ?? је нова врста казне у земнородком свеТу јер је нова љубав по среди. Та епитимија спасава, васкрсава, преображава. Њен је циљ: љубављу спасти грешника од греха.
Иако је гнев, он је из љубави и с љубављу: гнев против греха, и жаљење грешника; иако је карање, али њега прати искрено жаљење палога брата. Гнев из љубави; карање из љубави; казна из љубави; испаштање из љубави.Све да вам бива у љубави” (1 Кор. 16, 14), јер само тако све добмја еванђелски карактер и силу, те спасава, васкрсава, обесмрћује.
Јер љубав свако наше расположење и осећање и врлину и подвиг, држи у Еванђељу, у благодати, у раму спасења, обожења, освећења, охристовљења, отројичења.
У томе је сва вредност свега еванђелског, у томе и сва вредност хришћана. Богомудри апостол то истиче Коринћанима, говорећи:
 
2:9 “Јер вам ради тога и писах, да познам вредност вашу јесте ли у свему послушни”.
 
Суштина послушности, и њена бесмртност и њена вечност, и њен рај јесте љубав. И у љубави – спасење твоје и свих на које се односи твоја љубав. Непролазна вредност послушности је у љубави. Љубав је увек радосно послушна свему што води спасењу, свему што гради спасење. То зкачи: свему Христовом, свему еванђелском. Јер је она сва од Христа, и сва у Христу – сва од Спаситеља, и сва у Спаситељу који једиии спасава од греха, смрти и ђавола. За разлику од других љубави, то и јесте еванђелска љубав: она увек спасава од та три најстрашнија зла, свезла. Јер уноси у душу и љубећег и љубљеиог, кога? – Бога Спаситеља. ? из Спаситеља се излива спасење кроз освећење, кроз обожење, кроз охристовљеље, кроз отројичење. Ко има љубави за Христа, у саему је послушан Христу. Јер љубав се изражава послушношћу љубећег према љубљеноме.
 
2:10 “А коме ви што опростите, опраштам и ја; јер и ја, ако што опростих, опростих му вас ради пред Исусом Христом.”
 
Христољубље се неминовно увек пројављује као човекољубље, као братољубље. Јер ко љуби Христа Бога, не може не љубити брата свота. Јер Христос који је у њему, нагони га на љубав према браћи. Човекољубље је пројекција христољубља, видљивост христољубља. И још: остварење христољубља, и сведочанство, и доказ.
Христољубље прерађује, преображава у човекољубље сваки наш однос према људима, свако наше осећање, расположење, мисао, дело, цео наш живот. Тада се све мери Христом, и изводи из Христа, и своди на Христа, и проверава Христом. Тада се све ради: и мисли, и осећа, и дела и говори “пред Исусом Христом”, “пред очима Исуса Христа”.
Стога христоносни апостол и благовесги Коринћанима: “А коме ви што опростите, опраштам и ја; јер и ја, ако што опростих, опростих му вас ради пред Исусом Христом,”. ? зашто ми хришћани радимо све Христом и ради Христа и пред Христом, и проверавамо и меримо све Христом?
Ево зашто:
 
2:11 “Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли.”
 
? шта он мисли? Ово, само ово: како да нас превари и одвоји од Христа Бога. ? то значи: одвоји од Спаситеља и спасења, од Еванђеља, од врлине, од истине, од правде, од љубави, од раја, од молитве, од поста, од смирености, од свега божанског, еванђелског, спасоносног. Одвоји ли нас од тога, он нас сурвава у грех, у смрт, у зло, у лаж, у неправду, у мржњу, у гнев, у све пороке и страсти, и у само царство њихово – пакао.
Сатана вара људе сваким грехом, јер сваки грех одваја од Бога, већи више, мањи мање. ? живи ли човек стално у гресима, он је сав преварен, јер сав одвојен од Бога, који је једина светлост и једина истина људског бића. Срећа је, величина је, мудрост је нас хришћана у томе што “знамо шта Сатана мисли”. Знамо његов ум, његов разум, сву његову философију. Заиста нам ништа његово није непознато. Откуда?
Од самог Господа Христа, јер нам је Он Својом божанском светлошћу обасјао и осветлио и споља изнутра сву личност Сатане, творца и оца зла, сву природу његову од врха до дна, и шта се све у њој скрива и дешава. Његов је сав ум – злоум, његова свака мисао – зломисао, његов сав разум – злоразум, његово свако дело – злодело.
Ми знамо ?? ???????? Сатане, јер знамо његово порекло, његов живот, његов циљ, његове намере. Све се то може сабрати у једну реч: богоборство. Богоборсгво се најпре грана у богоотступништво и богохулство, а затим у најразноврсније грехе, пороке и страсти. Јер сваки грех, сваки порок, свака страст отпађује од Бога, од Христа: о-без-умљује, о-без-божује.
Ми хришћани знамо философију Сатане и сву тајну њену, пошто знамо његов ум и разум. У чему је суштина те философије? Ево у чему: смрт је неопходна у свету, грех је неопходан, зло је неопходно. ? кад су они неопходни, неопходан је и творац њихов – сатана. То је логички императив.
Не треба се борити против онога што је неопходно и природно. In ultima linea, логично је: не треба се борити против греха и зла, пошто су природни и неопходни. – Или: Нема Бога, нема бесмртности; постоји само видљиви свет, материја, и у њој homo sapiens, човек – као најразумније и најсавршеније и највише биће. Човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих.
Све је у његовим рукама; он никоме не одговара; сам је врховни законодавац, сам и – врховни судија. – Или: И ако има Бога, Он је тако узвишен, бесконачан и безграничан, а човек, а људи, а свет, тако тачкасто мали, сићушни, ограничени, да њихова кратка и ограиичена мисао и не досеже до Њега. Не знамо има ли Бога или нема; то нас не интересује; наше је да се држимо себе и земље. – Или: Све је постало само од себе, случајно; у низу тих случајева и човвк се јавио случајно као овакво блће какво је. Нема ни Бога ни ђавола. Има само, кога? човека, и видљивог света око човека. – Или: Христос није Бог; Христос је човек; Христос је философ, мудрац, геније: највећи философ, највећи мудрац, највећи геније. Али – није Бог. – Или: Бог је мит и бајка, и Христос је мит и бајка; вера је уопшге опијум и отров.
Таква су, у основним потезима, главна начела философије Сатане. Начела, која људи разрађују у разноарснмм “својим” философијама и философским системима: од оних највултарнијих, па до кантовско-бергсоновски елегантних.
Главна им је одлика антропоморфизам и антропоцентризам, који се обично своде иа одрицање Бога и Богочовека, а глорификовање и обожавање човека: антропологија = човекопоклонство, човекобожавање. Могло 6и се поставити правило, и мерило: Свака философија која одриче Богочовека, или не води Богочовеку, или одводи од Богочовека, и јесте философија Сатане. Исто тако: свака људска мисао која одриче Богочовека Христа, увек посредно или непосредно долази од Сатане. Свако људско учење које ма на који начин не признаје оваплоћеног Бога, несумњиво се еманира из Сатане, из његовог злоумља. Свака антропоцентрична философија, ма како изгледала спиритуална, извире из тог злоумља. Јер се у свима њима ради истине одриче сама Истина. Парадокс, јел’те? Да. Али на таквом парадоксу хоће Врховни Злоум да заснује људску мудрост, људске светове, људску науку …
 
2:12-14 “А кад дођох у Троаду да проповедам еванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу. Не имадох мира у духу свом, јер не нађох Тита, брата свога, него се опростих с њима и одох у Македонију. Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.”
 
Насупрот философији Сатане у овом нашем човечанском свету стоји философија оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Христа. Шта је она, и у чему се састоји? Она је Еванђеље, и састоји се у Еванђељу. Философија Божја ? свету, ето то је Еванђеље Христово. Ту нам је казано шта Бог мисли о свету, и шта хоће са светом. И ми, после Христа, можемо смело рећи: Знамо шта Бог мисли ? свету, ? човеку, ? роду људском, ? добру, ? злу, ? истини, ? правди, ? свему што је важно за човека и ? чему човек ммслити може.
То је “философија по Христу” (Кол. 2,8), философија по Богочовеку, док су све остале философије – философије “по човеку“, “по казивању човечјем“, “по стихијама света” {Кол, 2, 8).
Главна одлика ове Богочовекове философије састоји се у томе што је она ова емпирина, сва експериментална, сва опитна, сва заснована на искуству. Мисао ? Богу – емпирична? Да, сва – емпирична, јер ено Бога у телу, међ људима, у нашем људском животу и свету и искуству. И то може сваки лично проверити: својим доживљајем, својим опитом. Мисао ? Божанској Истини такође је сва емпирична и приступачна свачијем искуству.
Па мисао ? васкрсењу, ? бесмртности, ? вечном животу, ? спасењу, ? победи над смрћу и грехом и ђаволом, све је то чиста емпирија, чисто искуство, еванђелско и богочовечанско и општехришћанско. Са мало добре воље, изражене живом вером и љубављу, то може дознати сваки својим личним опитом. У све те стварности човек се може лично уверити, ако добровољно повери себе Богочовеку Христу. Јер Он нити себе, нити ишта своје не намеће људима, пошто су слободна бића.
Он све препушта њиховој слободи и љубави, њиховој неизнуђеној љубави и добровољној вери. Јер само таква љубав и само таква вера јесу средства помоћу којих човек може лично доживети све божанске стварности еванђелске као нешто своје, ваше, људско. Све су те стварности остварене у Богочовеку, у његовом Богочовечанском телу, Цркви. И то може сваки од нас осетити и доживети, ако слободно поверује у Христа и заволи Христа.
Доживљавање тих божанских стварностти и јесте једина стварна и истинска победа бића људског, победа коју само чудесни Господ Христос даје људима: победа кроз коју сазнајемо све што Бог јесте, и све шта нам Он у Христу човекољубиво даје и дарује. Зато христоносни апостол и благовести: “Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу, и кроз нас мирис познања свог на сваком месту”.
Ето главне одлике истинског познања, познања које даје “философија по Христу”, богочовечанска философија: то познање мирише на Бога, одише Богом.
Ми цвет, а Он – божански мирис у цвету. Мисао мирише на Бога. То једина права и здрава мисао, Постане ли душа човекова христоверјем и христољубљем еванђелски цвет, она мирише на Бога.
Свака јој мисао мирише на Бога. Откуда то? Отуда што свака божанска врлина еванђелска разлива по души божаноки мирис. Љубав, зар то није божански мирис у души хришћаниновој? Па правда, па доброта, па истина, – све сам божански мирис. ? мржња? – Демонски смрад. ? лаж, а неправда, а похота, а среброљубље? О! смрад, смрад, смрад!
Јер сваки грех смрди, свака страст, сваки демон. То су осетили, и проверили, и утврдили највидовитији и најмудрији људи светитељи. Грех је смрад пред Богом. Смрад и у души. Грехољубива, грешна душа се по томе и познаје од духовних бића што смрди. Смрди? Да, јер од бављења греха у души, душа се распада, гније, трули, па зато и смрди. Просто се уцрвља душа од грехова. Јер греси су своје врсте духовни црви. Разједају ли душу, она се уомрди. ? томе нам богонадахнуто говори свети Макарије Велитси.
? христољубива, а христоносна душа – сва мирише на Бога, на Христа. Кроа хришћане Бог “јавља”, “шири мирис познања свог на сваком месту”. Од тог мириса беже демони и подемоњени људи.
Када се после своје смрти свети Николај Студитски јавио своме болесном ученику Антонију и исцелио га од болести, од његове се појаве Антонијева колиба испунила “великим благоухањем”, великим миомиром и силно замирисала (Житија Светих, 4. фебруар). Да, христоносци мирисом објављују Бога. На основу новозаветног искуства, свети апостол тврди: Бог “кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту“.
 
2:15 “Јер смо ми Христов миомир Богу”
 
Чиме смо то ми “Христов миомир”? Господом Христом. Јер је Он својим Божанством, својом безгрешношћу, светошћу, свесавршеношћу – миомир. ? и ми смо миомир, ако Њега имамо и носимо у души својој. ? имамо Га и држимо Га у души својој еванђелском вером, и љубављу, и правдом, и истином, и молитвом, и постом, и смиреношћу, и кротошћу и трпљењем, и сваком уопште светом еванђелском тајном и светом врлином.
Присуство Господа Христа у души кроз свете тајне и свете врлине испуњује душу божанским миомиром, и изгони из ње сваки задах и сваки смрад греха, страсти и зла. Стога христочежњиве мисли, христолика осећања, христонадахнута дела миришу Христовим миомиром. То осећају сви хришћани финије душе, тојест светије душе. ? то су они хришћани који су христочежњивим подвизима протерали из себе грехе, и засадили миомирисне биљке еванђелских врлина, које што више расту, све јаче миришу, миришу им корење и гране и цветови и плод. Стога се христочежњиви хришћани с усхићењем моле Сладчајшем Господу: Исусе, цвјете благовониј, облагоухајај мја – Исусе, цвете миомирисни, омиомири ме! (Акатист Исусу Сладчајшему, Икос 12). И његовој чудесној Богомајци с умилењем кличу: Радујсја, рождшаја благоуханије – Радуј се Ти кода си родила Миомир! (Акатист Пресвјатјеј Богородицје, пјесан 1). Радујсја, сладкоуханиј крине, Владичице, вјерних благоухајај, кадило благовоноје, и миро многоцјеноје – Радуј се, слаткомиомирисни крине, Господарице, Ти која омиомирујеш верне! Ти, каде миомирисни, и миро скупоцено! (тамо). Марије Мати Божија, благоуханија честноје селеније… = Маријо, Мајко Божја, свето обиталиште Миомира. . . (Последованије ко свјатому причашченију, Канон, пјесан 5, Богородичен).
 
2: 15-16 “Јер смо ми Христов миомир Богу у онима који се спасавају, и у онима који пропадају. Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот.”
 
Хришћани су Христов миомир “у онима који дакле који се спасавају, и у онима који пропадају: једнима дакле мирис смртни за свет, а другима мирис животни за живот“. “У онима који се спасавају” хришћани су “Христов миомир” на тај начин што их својим божанским миомиром све више одушевљавају за подвиге спасења. Јер они који подвизима граде своје спасење добијају од тога миомира нове снаге, он их опија, заноси, усхићава, одушевљава на све веће ивеће подвиге спасења. Исто тако, у “онима који пропадају” хришћасни се јављају као “Христов миомир” и желе да их омиомире, али они остају упорно у гресима својим, у смраду свом. Шта то значи?
Значи да људи заиста слободно располажу собом, својом душом: и при очигледности Христовог миомира, који представља изузетну вредност у свету, они добровољно остају у своме смраду, хране се отровним помијама, и неће са Христом и за Христом, неће са христоносцима и христољупцима, иако су и ови од исте људске грађе од које и грехољупци и смрадољупци. Као што је Христос и све Христово – миомир, тако је смрад и све греховно, ђаво и све ђавоље – смрад, злосмрадије. Очигледна је истина, доступна свачијој провери: кроз познање и једних и других испољава се оно што им је у души – мирис или смрад. У томе је новина еванђелског откривења. За миомир богопознања и смрад ђавопознања сазнали смо од оваплоћеног Бога и Господа Исуса Христа.
Јављајући кроз себе “миомир Христов”, хришћани јављају “мирис живота за живот“, те тако нема двоумљења око тога: јасно знамо шта је оно што мирише “на живот”, на бесмртност, на живот вечни.
А шта је то? Све што је Христово и еванђелско. Живот је у сржи логосан (Јн. 1:4), тојест Христов, и стога одише миомиром Христовим. Да би то могао осетити , човек треба да има благодаћу еванђелском освећена и облагодаћена чула. Но хришћани, јављајући кроз себе миомир Христов, потпуно јасно разликују оно што мирише на смрт, “мирис смрти“. Нема неспоразума: “мирис смрти” гнезди се у гресима, у злу. Ако је човек грехољубив, онда душа његова мирише на смрт, и из њега се шири “мирис смрти” који је свакоме “на смрт”, чим га унесе у себе и задржи у себи. Као што се тело у смрти и од смрти распада, трули и смрди, тако се и душа, умирући кроз грехе, распада и смрди. По светој речи пророковој: “Душа која греши, та умире” (Језек. 18:20), што значи: та смрди, та мирише на смрт, заудара на смрт.
И за ово ко је врстан“? то јест, ко је врстан, ко достојан да буде “Христов миомир Богу“? Ко? Само онај који се свом душом, свим срцем, свим умом смири пред чудесним Господом Исусом, и у своју свесиромашну душу (да, свесиромашну, јер је без Њега душа људска не само сиромашна, него увек и свуда свесиромашна) прими Господа Исуса, и осталим Га светим добродетељима и светим тајнама занавек задржи и настани у својој души. А из Њега – увек се лучи неисказани миомир божански.
 
2:17 “Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божју, него као из чистоте, него као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо”
 
Благовест Богочовекова је сва од Бога. Зато је могу чисго и успешно изразити и саопштити само божанске речи, речи богонадахнуте. Еванђеље Спаситељево не само долази од Бога, него се и проповеда “из Бога”. То је једини начин да га људи не покваре “превиспреним речима мудрости људске” (1 Кор. 2,4), већ да остане у чистоти Божјој. ? оно остаје такво само ако се говори “из чистоте” божанске, ако се предаје оно свечисто Еванђеље које излази из свечисте и свебожанствене душе Господа Христа. ? Богу се може говорити достојно и спасоносно само “из Бога”, само Богом. Не додајући ништа своје, човечје; не уздајући се ни у шта људско. Све је ту од Богочовека: и Истина, и речи ? Истини; и Љубав, и речи ? Љубави; и Правда, и речи ? Правди; и Вечност, и речи ? Вечности. Стога је и света дужност: свагда и свуда говорити ? Еванђељу нао “пред Богом”. Не може се уопешно говорити ? Христу, а”о се не говори из Христа, и у Христу: “у Христу говорило”: свим бићем смо у Њему, свом душом, свмм срцем, стога и сваком речју. Све што је наше, од Њега вам долази преображено, освећено, обожено: јер се у Њега усељујемо вером, љубављу, надом, а најпре светим крштењем и – осталим светим тајнама. У Христу нам је срце, зато “у Христу” осећамо; у Христу нам је ум, зато “у Христу” мислимо, умујемо, расуђујемо; у Христу нам је воља, зато “у Христу” хоћемо; у Христу нам је и око, и ухо, и језик, зато: “у Христу говоримо”. Све наше је охристовљено, па и чула, па и тело. Он, Бог Логос, очовечио се, и као човек живи међу људима. Он, Богочовек је увек ту, кроз Цркву ту, и зато омо у овом свету ми хришћани увек “пред Богом”, – јер смо пред Христом, који је вазда и вавек свим бићем у Цркви својој. Ми стално живимо пред Христом, пред очима његовим, пред лицем његовим. Ми Христом, и у Христу говоримо; ми Христом, и у Христу гледамо; ми Христом, и у Христу чујемо; ми Христом, и у Христу деламо. То и значи бити хришћанин: бити увек у Христу, са Христом, за Христом. То и значи спасавати се: бити увек у Спаситељу, са Спаситељем, са Спаситељем. Да је Бог Логос хтео да се ми спасавамо на теориски, апстрактан начин, Он не би ни силазио у наш свет, не би се оваплотио, очовечио, и сав остао у свом Богочовечаноком телу, Цркви. ? Он је то учинио, да бисмо ми живели у Њему и Њиме, и били у Њему и са Њим: у Богу, пред Богом, са Богом, Зато у Христу говоримо, у Христу творимо, у Христу живимо, у Христу бесмртујемо.
“Квари реч Божју”, “фалсификује реч Божју”, “нечисто проповеда реч Божју” сваки који откида од богочовечанске пуноће личности Христове, и од богочовечанске пуноће Еванђеља његовог. Богочовек Христос се правилно и истински проповеда само када реч његову, “реч Божју” проповедамо “као из Бога, пред Богом, у Христу”. Еванђеље Хрлстово се истински проповеда само ако “у Христу гов-римо”, “из чистоте”, “из Бога”, “пред Богом”. Апостолство то и јесте: “пред Богом у Христу говоримо”, и то “из Бога” (2 Кор. 12,19). Хришћанство то и јесте: “пред Богом у Христу говоримо”, и то “из Бога”. Проповедник Христв не сме никада себе проповедати. Јер би проповедао човека.
? човек? – Сав у гресима, у смрти, у прљавштини, у демонизму. Проповедник Христов је само слуга Христов, који верно саопштава и речи и мисли и заповести Господара и Господа свог – Спаситеља Христа, Богочовека.
Разлика између хришћанства и свих осталих религија, философија, наука је у овоме, само у овоме: оне су све од човека и по човеку, а оно – од Богочовека и у Богочовеку. Оно једино и спасава род људски, јер носи у себи Спаситеља: Њега вечноживог даје људима, и Он их спасава од греха, смрти и ђавола, и уводи у Царство Божје, у све што је божанско, свесвето, свесавршено, бесмртно, вечно. Зато се богочовечност хришћанства ни по коју цену не сме кршити, умањивати, уништавати, ни на рачун разнлх антропоморфизама и хуманизама кварити, реформисати, унакажавати. У свему и по свему хришћанство је од Богочовека и у Богочовеку. Само тако оно је заиста спасење света и рода људског. Стога свети алостол и објављује: “Ми себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуеа Господа ради” (2 Кор. 4,5).

Comments are closed.