NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
PRVA GLAVA
 
1,1-2: „Pavle, apostol Isusa Hrista po volji Božjoj, i brat Timotej, crkvi Božjoj u Korintu sa svima svetima koji su u svoj Ahaji: blagodat vam i mir od Boga Oca našeg i Gospoda Isusa Hrista“.
 
Pavle, šta je Pavle? „Apostol = poslanik“ Isusa Hrista. Kroza nj Gospod Hristos šalje sebe Korinćanima, šalje svoje Evanđelje, svoju blagodat, svoje spasenje. Poslanikova je dužnost: da verno preda poslanstvo, izvrši misiju. ? misija njegova u čemu je? Predati Korinćanima Goopoda Hrista, predati Spasitelja, i sa Njim spasenje. Jer spasenje je u Spasitelju, i od Spasitelja. Kao što je dobro u Dobrome, i od Dobroga, a zlo – u Zlome, i od Zloga.
„Poslanik Isusa Hrista“, kakav treba da je! Gle, On je poslanik Bogočoveka. Kakvim mu valja biti? Lako je biti poslanik čoveka, ma kog čoveka; poslanik ljudi, ma kojih ljudi. Ali biti poslanik Bogočoveka, to je i strašno i veličanstveno: strašno po odgovornosti, veličanstveno po predmetu poslanstva. Sveti apostol oseća da je on mali, sićušan za to apostolstvo. Stoga i izjavljuje da je on apostol „po volji Božjoj„. Ne po volji svojoj, ljudskoj. Da je do nje, Pavle bi i dalje disao „pretnjom i smrću“ na Hrista i hrišćane. Da je do uma ljudskog, – šta je um Pavlov da shvati bezgranične misli Božje i namere, koje su bezbrojne u Bogočoveku! ? tu je sve po umu Božjem, ne po umu čovečjem. I po srcu Božjem, a ne Pavlovom, jer šta je sićušno srce Pavlovo da 6i u celosti osetilo bogočovekovu misiju, i silu, i savršenstva!
Samo prošireno, produbljeno, obezgraničeno, obogočovečeno Bogočovekom Hristom, srce Pavlovo, i um Pavlov, i duša Pavlova, i volja Pavlova, i savest Pavlova, mogu da osete, da smeste, da shvate, i da se posvete i predadu čudesnom Bogu i Spasitelju – Gospodu našem Isusu Hristu. To se desilo sa Pavlom, te je on postao „apostol Isusa Hrista“.
„I brat Timotej“. Brat, po čemu? Po apostolstvu, po veri, po ljubavi, po Evanđelju, Eto prvog i iajbližeg svedoka božanske sile Hristove. Nebrat postao brat verom. I on je „poslanik“ Isusa Hrista. Jer im je vera iz istog izvora; i ista sila prohodi obadva srca: i Pavlovo i Timotejevo.
To nedavnašnje Pavlovo čedo, odojče u veri, odraslo je, podvizima evanđelskim poraslo i razvilo se u brata Pavlovog. Brat Pavlov! Kakva čast, i u njoj težak podvig. Ali, tu važi ono evanđelsko načelo, objavljeno Gospodom Hristom a primenjeno Pavlom u ovoj širini i sili: Ko izvršuje volju Oca nebeskog, brat je Hristov (Mt, 12, 49). Po istome načelu: brat je Pavlov koji god izvršuje Evanđelje Pavlavo. ? Pavlovo Evanđelje nije drugo do Spasiteljevo Evanđelje. Tako, svaki može postati brat Pavlov. Razume se, samo na taj način: tvoreći Evanđelje Pavlovo.
Bratstvo od takve braće i jeste Crkva, Kako ona u Korintu, tako i sve ostale po svemu svetu. „Crkvi Božjoj u Korintu“ šta je potrebno? Samo jedno: Evanđelje Hristovo. To sveti apostol i šalje: Evanđelje spasenja. Sve što im piše, radi toga im piše. I sve se svodi na to. Jer ništa nije od njega, već sve od Gospoda Hrista samo – preko njega. Pavlovo Evanđelje ustvari je od početka do kraja Hristovo Evašđelje. Pavle unosi u njega svoju volju i revnost. To je od njega. U tome je i svetost njegova: sve svoje uneti, i držati u Evaiđelju Hristovom. Na tu svetost pozvane su ove hrišćanske crkve, svi hrišćani.
Crkva, to je živo Evanđelje. Biti u Crkvi, znači: živeti Evanđeljem i po Evanđelju. ? time se osvećuje ljudsko biće: blagodatne božanske sile izgone iz članova Crkve sve što je nečisto, neosveto, grehovno, demonsko, i oovećuju ih. Zato je i poziv hrišćana, i njihova najneposrednija stvarnost – svetost: „sa svima svetima koji su u Ahaji„.
 
1:2 „Blagodat vam i mir od Boga Oca našeg i Gospoda Isusa Hrista“.
 
Nebeski Bog Otac postao je Gospodom Hristom naš Otac. Do učovečenja Gospoda Hrista On je bio naš Tvorac. Jedinorodni Sin Božji, Gospod Hristos postavši čovek, postao je naš brat po telu i duši (sr. Jevr. 2.14-18), i kao takav usinio nas Bogu Ocu. I On je postao naš Otac, a mi deca njegova (sr. Gal. 4, 4-7; Rm. 8, 14-17).
On deci svojoj daje „blagodat i mir“,
Šta je „blagodat“? u najširem smislu: sam Gospod Hristos; zatim Njegovo sveto Evanđelje, i sve što je On kao Ovaploćeni Bog Logos doneo čoveku i rodu ljudsiom. U tome je i izuzetai mir, božanski mir, koji se sa Evanđeljem Hristovim useljuje u svaku dušu koja živi po Evanđelju. Nema pravog mira bez blagodati Božje. Dok se duša svetim evanđelskim tajnama i svetim evanđelskim ne oblagodati, ena ne zna za pravi mir, u kome se duša naslađuje osećanjem blaženog svejedinstva života i sveta.
 
1:3-4 „Blagosloven Bog i Otac, Gospoda našeg Isusa Hrista, Otac milosti i Bog svake utehe, koji nas teši u svakoj nevolji našoj, da bismo li mogli tešiti one koji su u svakoj nevolji utehom kojom nas same Bog teši“.
 
Rod ljudski ne zna na ovoj planeti za čovekoljubivije biće od svemilosnog Gospoda Hrista. ? „Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista“ u isto vreme je „Otac milosti“. Po čemu to znamo? Po tome što je On zaista pokazao prema rodu ljudskom jedinu istiisku milost: poslavši nam kao Spasitelja jedinorodnog Sina svog, da nas spase od greha, smrti i đavola. ? u tome je sva milost, svemilost za rod ljudski, za biće ljudsko. Ko nam je tu svemilost ukazao, zaista je postao, i zanavek ostao „Otac milosti“. Pre ovog svemilosnog spasenja nije bilo stvarne milosti Božje nad ovim svetom. Bmle su samo neke senke i simvoli toga. Mi ljudi nismo ustvari ni znali za pravu milost Božju dok Gospod Hristos nije sišao među nas, postao čovek, i ???javio svoju besprimernu ljubav prema rodu ljudskom. Od Njega, i preko Njega, mi smo stvarno saznali šta je to milost Božja, i u čemu se sastoji.
U čemu dakle? U spasenju od greha, smrti i đavola, i zadobijanju osvećenja, oboženja, večnog života i večnog blaženstva pomoću Hristovog Evanđelja. Ovaploćenjem Gospoda Hrista nama je bezgranična milost Božja postala bliska, ovostrana, zemaljska, ljudska.
Tu milost je Bog Otac izlio preko Spasitelja Hrista na rod ljudski u tolikoj meri, da Spasitelj s pravom traži od nas da budemo milostivi kao što je milostiv Otac naš nebeski: „Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv“ {Lk, 6, 36). Bog Logos, Bog milosti, postao je čovek, obukao se u telo i dušu našu, da bi na nas preneo ovoju božansku milost, samilost. I ona je postala jedno od glavnih raspoloženja hrišćaninovih, jedka od besmrtnih dobrodetelji njegovih.
Krštenjem, mi se u Hrista oblačimo; a to – znači: u božansku se milost i samilost oblačimo. Stoga nam sveti apostol naređuje: „Obucite se kao izbrani Božji, sveti i ljubljeni, u srdačnu milost“ (Kol. 3, 12). Odlika je hrišćana: božanska milostivost, kojom se osvećuje srce i duša, i čovek postaje svet.
Prirodno je da „Otac milosti“, Bog milosti, bude u isto vreme i „Bog svake utehe“. I opet, to je Bog i Otac Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista: Šta znače te reči: „Bog svake utehe?“ Znače ovo: nema bola, ni jada, ni očajanja, ni nesreće, ni užasa, ni smrti, ni pakla u kojima nas On ne može utešiti. Za svaki naš bol, za svaku našu nesreću, i smrt, i patnju, On uvek ima po utehu. I to utehu koja neizmerno premaša sve naše bolove i patnje.
Recite, zar Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista nije „Bog svake utehe“ kada nam je poslao tako čudesnog, tako čovekoljubivog, tako svesavršenog Spasitelja, kao što je Gospod Hristos? Koja je to smrt, u kojoj nas Hristos ne može utešiti? ili bol, ili patnja, ili jad, ili čemer, ili pakao? Ni sam vrhovni duh zla, Satana, ne može izmisliti za nas ljude takav bol, takvo stradanje, takav pakao, u kojima nas „Bog svake utehe“ ne bi mogao utešiti preko Sina svog, Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Dajući nam Gospoda Hrmsta, „Otac milosti“ i „Bog svake utehe“ dao nam je „večnu utehu“, koju niko i ništa ne može nm usmrtiti, ni ubiti, ni uništiti, jer je sva besmrtna i beskonačna.
Stoga bogomudri apostol i blagovesti: „Bog i Otac naš, koji nas zavole i dade nam utehu večnu“ (2 Sol. 2, 16). ? ta „večna uteha“ nije niko drugi do Gospod Hristos, zbog čega se On i naziva uteha Izrailjeva (Lk. 2, 25). uteha roda ljudskog. Zato se i Duh Hristov, Duh Sveti, ostvaritelj spasenja Hristovog u Crkvi i kroz Crkvu, naziva Utešitelj. (Jn. 14, 16. 26; 15, 26; 16, 7). Nema muke, ni stradanja, ni smrti, ni pakla, koje neprijatelji Hrsitovi mogu izmisliti, a da nas Utešitelj blagi ne može utešiti, pa čak i sve to u radost pretvoriti.
Bog svake utehe„, Utešitelj blagi: „teši nas u svakoj nevolji našoj, da bismo mi mogli tešiti one koji su u svakoj nevolji utehom kojom nas same Bog teši“. Sve što dobijamo od svemilostivog Gospoda, dobijamo da bismo i drugima predali, a ne samoživo upoprebili i samo za sebe zadržali. Tako i utehe, kojima nas Utešitelj blagi teši u svima, i najstrašnijim, nevoljama, patnjama, opasnostima, mi s radošću i ljubavlju prenosimo na bližnje, tešeći ih u sličnim nevoljama i opasnostima. U nas je sve darovano i usto sve konkretno, empirično, opitno, doživljajno, sve što Hristom doživljujemo, ljubav ias nagoni da to sa bližnjima podelimo, a najpre sa braćam po veri.
Bogočovekovo Evanđelje obuhvata sav aaš život, u svmma njegovim razmerama, dubinama, visinama, širinama, dužinama. Svuda proniče Hristova blagovesteća sila, sve preporađa, sve obnavlja, sve osvetljuje, sve preobražava. Bogočovek Hristos je Svetlost – za sav život, Preporoditelj – za sve pale, Vaskrsitelj – za sve mrtve. Kada je ušao u naš svet, On je zahvatio i obuhvatio sav naš ljudski život od vrha do dna, od istoka do zapada, i severa i juga, i sve u sebe uneo, obnovio, preobrazio, vaskrsao. Pri tome, Bog utehe je i Bog trpljenja (s?. Rm. 15, 5). Mi Hrista radi trpimo ono što niko od ljudi, ali kroz to trpJvenje „Bog trpljenja i utehe“ nevidljivo razlkva po nama utehu koja i najveći bol lretvara u tihu, umilnu radost. Uteha nam se daje srazmerio našim stradanjima za Hrista:
 
1:5 „Jer kao što se stradanja Hristova umnožavaju na nama, tako se i uteha naša umnožava kroz Hrista“ ( = Hristom).
 
Tako se jedino mogu i objasniti onako blaga, i krotka, i istrajna, i radosna podnošenja strašnih muka od strane svetih Mučenika. Tako, samo tako se može objasniti ona radosna hristočežnjiva istrajnost u neiskazanim mukama svetog svešteiomučenika Klimenta, epiokopa ankirskog, koji je dvadeset i osam godina bio mučen „kako nikad niko od postanja sveta“.
? radosne muke za Hrista svetih Apostola, pa svetih Ispovednika, pa svetih Podvižnika, pa svih pravih hrišćana, kako se mogu objasniti ako ne tako, samo tako? Kroz sve to savesti, i srca, i duše, prohode čudesne utehe Utešitelja blagog, koji ih u nama umnožava po meri stradanja naših za Hrista. Tek u stradanjima za Gospoda Hrista čovek oseti koliko mu je blizak svemilostivo čudotvorni Spasitelj, jer ga tada On, Sveblagi, neizrecivo teši. ? dotle, čovek kao da je van Njega, i daleko od Njega. Vera evanđelska postaje prava vera tek kada se odstrada: „Jer se vama darava Hrista radi ne samo da ga verujete nego i da stradate za Njega“ (Flb. 1, 29).
Jedino stradajući za Njega, mi možemo osetiti istinitost životvorne golgotske blagovesti: da je On stradanjem svojim pobedio naša stradanja, i smrću svojom – našu smrt. Jer sva stradanja za Njega On čini lakima, pa još i radosnima. Stradanja – radosna! smrt – radosna! Da, u tome i jeste sveti evanelski paradoks, i jedinstvena Hristova blagovest. I onda nam počinje bivati jasna nepostižna tajna stradanja i smrti Gospodnje. Onda, samo onda. ? dotle, mi smo samo nazovi hrišćani. Večna istina bruji kroz molitvenu lesmu Pravoslavne Crkve: „Strastiju tvojeju, Hriste, ot strastej svobodihomsja“ – stradanjem Tvojim, Hriste, mi se oslobodismo stradanja.
I sada, stradamo li za Hrista, mi se oslobađamo stradanja, jer nam sva ta stradanja zaista lostaju „laka“, zaista postaju „ništa“ (sr. Rm. 8, 18; 2 Kor. 4, 17).
 
„??o li smo pak u nevolji, za vašu je utehu i spasenje koje se gradi u podnošenju istih stradanja koja i mi podnosimo“.
 
Eto blagovesti spasenja: spasenje se gradi podnošenjem stradanja za Hrista. Šta tu spada? Svako stradanje za Gospoda Hrista i Njegovo sveto Evanđelje svako stradanje, od najmanjeg do najvećeg. Podnosiš li ismevanje, klevetu, grdnju radi Hrista, ti stradaš evanđelskim stradanjem, i time gradiš svoje spasenje; podnosiš li ruženje, sramotu, batine radi Hrista, ti stradaš evanđelskim stradanjem, i time gradiš svoje spasenje; podnosiš li šibanje, krst, smrt radi Hrista, ti stradaš evanđelskim stradanjem, m time gradiš svoje spasenje.
Evanđelsko stradanje je najmudriji i najsigurniji graditelj i neimar našeg spasenja. Ovo nas ugrađuje u životvorno telo Bogočoveka Hrista, Crkvu, i sve sile spasenja struje kroz nas, žive i deluju u nama, kao životni sokovi draeta kroz nakalemljeni lastar.
Na sve što je Hržtovo, neprekidno navaljuju sva zla ovoga sveta: svi zli dusi, svi zli ljudi, jer im je mrsko i Hristovo dobro, i Hristova istina, i Hristova pravda, i Hristova ljubav, i Hristova krotost, i Hristovo trpljenje, i Hristovo vaskrsenje, i Hristsvo Božanstvo, Zašto?
Zato što ih svim tim Gospod Hristos pobeđuje i satire. ? mi, stradajući za njih, i živeći u njima, uziđujemo ih u sebe, gradimo svoje spasenje, i time pobeđujemo greh, smrt i đavola. Otuda svi gresi, sve smrti, svi đavoli ustaju na graditelje svoga spasenja. Jer naše opasenje, to je njihovo uništenje. To je razlog što mi Hrišćani podnosimo od njih tolike muke, i napade, i stradanja.
Gradeći svoje spasenje stradanjem za Hrista, mi njih satiremo, razoravamo, uništavamo. Rečju: unosimo živog Spasitelja u sebe, koji i gradi spasenje u nama. I svaka uvreda, svaki udarac, svako stradanje, koji zbog Hrista padaju na nas, padaju na Njega svemilostivog i svepobednog. „Savle, Savle, zašto me goniš?“ (D. A. 9,4). Goneći nas, oni gone Njega u nama; bijući nas, oni biju Njega u nama; mučeći nas, oni muče Njega – Besmrtnog i Večnog! ? Besmrtni, a Večni, može li se ubiti?
Zato je On, neubivljivi, besmrtni Svepobednik i objavio blagovest: „U svetu ćete imati nevolje, ali ne bojte se, jer Ja nadvladah svet“ (Jn. 16,33). Jesmo li hrišćani, neka nas ne bune nikakve nevolje,jer smo na to određeni“ (1 Sol, 3,3). „Kroz mnoge nevolje valja nam ući u carstvo Božje“ (D. A. 14,22). Mi se „hvalimo i nevoljama“, jer one izgrađuju naše spasenje. Otuda i blagovest i zapovest: „U nevolji trpite“ (Rm. 12,12).
Spasenje, to je doživljavanje Spasitelja; doživljavanje po meri vere vascelog njegovog bogočovečanskog života, sa svima njegovim silama i dejstvima i savršenstvima. Kad si sigurno na putu spasenja? Kad doživljuješ Spasitelja.
Doživljavati, Njegov život kao svoj, Njegovo stradanje kao svoje, Njegovo krštenje kao svoje, Njegovo Preobraženje kao svoje, Njegovo Vaskrsenje kao svoje, Njegovo Vaznesenje kao svoje, – eto to je spasenje.
Zato bogonadahnuti i hristočežnjivi apostol za jednim čezne, na jednom radi: sve smatra za trice, samo da Hrista pozna, da Hrista dobije, i da se nađe u Njemu; da pozna Njega, i silu vaskrsenja njegova, i zajednicu Njegovih stradanja – da bude nalik na smrt Njegovu, eda bi kako dostigao u vaskrsenje mrtvih (Flb. 3,8-11). ? prvovrhovni apostol piše hrišćanima: „Radujte se što stradate s Hristom, da biste, i kad se javi slava njegova, imali radost i veselje“ (1 Petr. 4,13).
 
1:7 „I nada naša za vas čvrsta je. Ako li se utešavamo, za vašu je utehu i spasenje, znajući da kao što ste zajedničari u iašim stradanjima, tako i u utesi“.
 
Zajedničarenje u Spasiteljevom stradanju, to je zajedničarenje u spasanju, i u svemu što spasenje donosi, a najpre: u utesi. Samo čvrsto i istrajno stajanje u evanđelskim stradanjima donosi i osigurava spasenje. Razume se, sve što je Spasiteljevo donosi spasenje. Ali Krst vrhuni nad svim i iznad svega, jer se kroza nj vaskrsava, i ulazi u pobedu nad smrću, u nebo, i nebesa nad nebesmma, i seda s desne strane slave Božje. Ko zajedničari u stradanjima Spasiteljevim, – a to je najteži podvig, – on lako zajedničari i u svemu ostalom što je Spasiteljevo: u Njegovoj istini, i pravdi, i ljubavi, i molitvi, i postu, i smernosti, i krotosti, i trpljenju, i vaskrsenju, i vaznesenju. U Bogočovečanskom telu Crkve, po sili jednog života koji drži to sveto telo, sve što je Hristovo prenosi se na sve članove toga tela, jer se sve sabornizira: i Njegova stradanja, i Njegoeo vaskrsenje, i Njegovo vaznesenje, i Njegova ljubav, i Njegova pravda, i Njegova moć, i sve Njegove božanske sile postaju naše. Postavši čovek, i samo telo Crkve, Gospod Hristos nam je dao avega Aebe, i na taj način osigurao spasenje svakome ko se uzida u Njegovo Bogočovečansko telo. Zato sveti apostol blagovesti hrišćanima: „I nada naša za vas čvrsta je. Ako li se utešavamo, za vašu je utehu i spasenje, znajući da kao što ste zajedničari u našim stradanjima, tako i u utesi“. Stradanja su od Božanskog Stradalnika, i radi Božanskog Stradalnika; a uteha – od Utešitelja blagog. Sve se tu dešava od Oca kroz Sina u Duhu Svetom – Utešitelju i Strojitelju spasenja.
 
1:8 Jer vam nećemo, braćo, zatajiti nevolju našu koja nam se dogodi u Aziji kad nam je bilo preteško, preko sile, tako da se nismo nadali ni ostati živi. I već sami sebe besmo osudili na smrt, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve. Koji nas je od tolikike smrti izbavio, i izbavlja; u Njega se uzdamo da će nas i još izbavljati, pomoću i vaše molitve za nas, da mnogi ljudi mnogu hvalu daju Bogu za dar koji je nama dat vas radi.“
 
Svemoćni, Hristom svemoćni apostol Pavle, podnosi strahovite nevolje zbog propovedi Evanđelja, pa čak i one „preko sile“. ? ove te nevolje on je mogao lako stresti sa sebe kao prašinu, on – koji je mrtve vaskrsavao, demone izgonio, bolesti isceljivao. No on to nije učinio, nego se još hvali nevoljama, i slabostima, i nemoćima. Zašto?
Zato što se sila Božja pokazuje u slabosti ljudskoj. Po neposrednoj reči Božjoj svetom apostolu: „Sila se moja u slabosti pokazuje potpuno“ {2 Kor. 12,9). U dušu ljudsku, koja smireno saznaje svoju nemoć, useljuje se božanska sila Hristova. „Stoga se, izjavljuje sveti apostol, najslađe hvalim svojim slabostmma, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan“ (2 Kor, 12,9-10).
Kroz nevolje Hrista radi useljuju se u nas blagovesne sile Hristove, koje nas čine sveizdržljivima i svemoćnima. To nam i daje snagu i radost u trpljenju. Zašto sve to? Zato što je nama za naše spasenje neophodno sve što je Hristovo. ? najpre stradanje za Hrista i trpljenje, krst i smrt. ? ?? znači: umrtvljenje spoljašnjeg čoveka i oživljenje unutrašnjeg. Na taj se način jedino i osmišljuje stradanje: uhristovljenjem i ohristovljenjem svoga stradanja. Kao što sve ljudsko: i duša, i savest, i um, i volja, i život, i smrt, i besmrtnost, i večnost, i istina, i pravda, i dobro, i lepo, dobija svoj pravi smisao i svoju pravu vrednost jedino u Bogočoveku Hristu i Hristom, tako i stradanje ljudsko. Inače, mi ne bismo znali ni smisao ni vrednost stradanja ljudskog uopšte, i stradanja svog ličnog.
Bez Bogočoveka, mi bismo, kao Prometej i sav antički svet, proklinjali stradanje ljudsko kao najkobniju besmislicu i neizdržljivu muku. Jer se antički svet lomio i kidao u očajanju od besmislenosti stradanja uopšte, i rasipao u prokletstva nema i grlata. Samo kada je naše ljudsko stradanje postalo Bogočovekovo, u Hristu koji je postao čovek, onda je ono dobilo svoje razumno olravdanje, i smisao, i vrednost. Da bi to osetio i doznao ja, ti, on, svi mi ljudi uopšte, moramo svoje stradanje proneti kroz Bogočoveka Hristza: -moramo ga osetiti Njime, osaznati Njime, obogočovečiti Njime, ologositi Njime, ologičiti Njime, osmisliti Njime. Što važi za stradanje, u daleko većoj meri važi za smrt. Jer je ona prokletstvo nad prokletstvima za rod ljudski, za biće ljudsko, sve dok ne postane Hristova, dok je On ne ologosi i osmisli.
Dokle idu hrišćaninova stradanja? Do tako ogromnih razmera, da naše saznanje, i logika, i osećanje govore da je to kraj, da se nema dalje kud, da iza toga nastaje jedino – smrt, izdisanje, umiranje. I baš tada: hrišćani sve uzdanje polaže ne u sebe, ne ni u ljude, „nego u Boga koji podiže mrtve“. Toliko sam stradao, da sam već bio zašao među mrtve, i smatrao sebe za mrtva: kroz strašna stradanja moja izdanule su sve sile moje, sve moći moje; nema više ljudske sile koja me može držati u životu; sve živo prestaje – smrt nastaje. I tada? Tada baš, kada je sve ljudsko krahiralo, sustalo i prestalo, počinje delatnost svemilostivog i svemoćnog Boga i Gospoda, i On je, jedini On „koji nas je od tolike smrti izbavio, i izbavlja“, I ne samo, to, neto „u Njega se uzdamo da će nas i još izbavljati“. Na osnovu čega se uzdamo? Na osnovu molitava vaših za nas: „pomoću i vaše molitve za nas“.
Gle, svemoćnom čudotvorcu i hristonoscu, apostolu Pavlu, potrebne su molitve neznatnih hrišćana korintskih! Da, i potrebne i neophodke. Jer u Crkvi niko sam ne stoji, niti se sam spasava, već uvek podržavan drugima. To je zakon života u bogočovečanskom telu Crkve: svaki stoji i napreduje pomoću svih ostalih, kao što svaki delić u telu živi pomoću celog tela. ? kada je prevelikom apostolu naroda nužna molitva drugih, koliko li je tek nužna nama, svakome od nas, i to uvek nužna, neprekidno nužna!
Molitva je ono što je neotuđivo i neubivljivo u nama do poslednjeg daha. Pa i kroz poslednji dah ona izvodi dušu iz tela i uvodi je u onaj svet. Setite se svetog Prvomučenika arhiđakona Stefana. Kroz molitvu je izdahnuo, i molitvom uzneo dušu svoju pred lice sladčajšeg Gospoda.
 
„Jer je ovo slava (= hvala) naša: svedočanstvo savesti naše, da smo u prostoti i čistoti Božjoj, ne po mudrosti telesnoj nego po blagodati Božjoj živeli u svetu, a osobito među vama“.
 
Šta je slava i hvala hrišćana? Život u Bogu. ? kakav je to život? To je život „u prostoti i čistoti Božjoj“ ( = u jednoastavnosti i čistoti Božjoj): u jednostavnosti, u neprekidnosti božanskog dobra, božanske istine, božanske pravde, božanske ljubavi, svega božanskog, i u sunčanoj čistoti božanskoj: nigde zla, ni tame, ni greha, ni greholjublja, već sve svetlo i čmsto kao sunce, jer je esve božanosko, besmrtno, večno, evanđelsko.
I još: to je život „u blagodati Božjoj“, tojest u Hristu, jer je On blagodat: život u Njegovim bogočovečanskim svetinjama i božanskim silama: u Njegovoj istini i pravdi i ljubavi i svetosti i dobroti i krotosti i smernosti i večnosti, jednom rečju: život u Njegovoj Crkvi. Jer Crkva je ovaploćenje svega toga, bogočovečansko telo Hristovo, punoća Hrista koji ispunjava sve u svemu (sr. Ef. 1,23).
U tome životu nema ničeg „po mudrosti ljudskoj“; tu sav čovek živi Bogom, u Bogu, u svemu što je Božje. I to stvarno i očigledno Božje. ? šta je u našem svetu tako- stvarno i očigledno Božje, kao što je to Hristos Bogočovek i sve što je Hristovo? Jer je On, savršeni Bog, živeo među nama i sa nama kao stvarni čovek, i na čovečanski način dao nam sve što je Božje, i naučio nas svemu Božjem. Otuda je život u Crkvi ustvari život u Bogočoveku i po Bogočoveku, život u blagodati Božjoj i po blagodati Božjoj.
? život ljudi van Crkve Hristove kreće se i biva „u mudrosti ljudskoj“ i „po mudrosti ljudskoj“. I zato na zlo biva, na smrt biva, na pakao biva. Jer život po sebi je toliko tajanstven i zagonetan, – u suštini je od Boga Logosa: Jn, 1,3-4; 1 Jn. 5.12; Kol. 1,16, – da nas kroz njega može mudro voditi samo svemudri Bog Logos, koji jedini zna od vrha do dna sve tavne života. Zato se u ovom životu i može živeti čisto i sveto jedino ovaploćenim Bogom Logosom, blagodaću njegovom. Samo takvo življenje je pravilno, normalno, logosno i logično. Inače, svaki drugi život je i nenormalan, i nepravilan, i nelogosan, i nelogičan. I u svemu uvek ima nekog gordog bezumlja i ubitačnog gordoumlja.
Primer života „u prostoti i čistoti Božjoj“ jeste sam Gospod Hristos. Kako je On živeo – tako treba živeti. Radi toga je On i došao među nas da nas nauči, i da nam da blagodatne sile, da živimo Bogom i u Bogu. Drugim rečima: došao je da nam da božanski život, To je cilj njegovog očovečenja i boravka među nama. On se očovečio, da bi nas obožio. ? obožuje nas dajući nam, kroz svete tajne i svete dobrodetelji, božanske sile, koje deluju u nama obožujući sve što je naše, ljudsko, čovečansko. Kao Bogočovek, Gospod Hristos je živeo u ovom svetu „u prostoti i čistoti Božjoj“, da bismo i mi, sledbenici njegovi, živeli Njime „u prostoti i čistoti Božjoj“, i to u ovom svetu.
Stoga samo Njime i možemo nepogrešivo proveravati sebe, život svoj, dušu svoju, volju svoju, a najpre – savest svoju. Njime preobražena, ispravljena, obožena savest naša, i jeste jedina normalna savest ljudska. Bez Njega, i savest ljudska je nakaza, i čudovište, i slepi vođ. Samo isceljena i osvećena Njime, ona je naš sigurni vođ ka svemu božanskom, besmrtnom i večnom, i naš vidoviti putovođ kroz evanđelski život na zemlji u večni život na nebesima. I kada nam takva savest naša, preobražena i ohristovljena, svedoči da zaista živimo među ljudima „u prostoti i čistoti Božjoj“, „u blagodati Božjoj“, onda možemo smatrati da smo zaista hrišćani, zaista Hristovi, zaista Božji. I takvo svedočanstvo i jeste hvala naša, i slava paša. Hvala i slava, koje nam nikakav zloduh oduzeti ne može. Hvala i slava, koje počinju ovde, u ovom svetu, da se zanavek produže tamo, u onom svetu, gde plamte neugasiva sunca slave Božje.
 
1:13 „Jer vam drugo ne pišemo nego što čitate i razumete. A nadam se da ćete i do kraja razumeti.“
 
Sve je to i prirodno i neophodno za nas hrišćane. Jer iz Evanđelja Božjeg znamo da je sve to tako. I Evanđeljem razumemo da smo na to pozvani.
Od nas se ne traži ništa neostvarljivo, ili nerazumljivo, ili neprirodno. Sve je prosto i jednostavno i prirodno: Gospod Hristos je tu, među nama, u Crkvi svojoj, i On nam daje sve što nam treba, da bismo živeli „u prostoti i čistoti Božjoj“,u blagodati Božjoj“. Stoga sveti apostol i piše Korinćanima: „Jer vam drugo ne pišemo nego gito čitate i razumete. ? nadam se da ćete i do kraja razumeti“.
 
1:15 „Kao što nas donekle i razumete: da smo slava vaša, kao i vi naša, za dan Gospoda našeg Isusa Hrista.“
 
Šta je u tome glavio? Da se mi spasavamo jedan pomoću drugoga. Nikad se niko sam ne spasava, već uvek sa drugima i pomoću drugih.
Duše su nam u Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi, isprepletane, međusobno utkane, saprožete. U tom čudesnom Telu duše su nam zajedničke, i srca, i molitve, i podvizi, i život, jer nam je zajednička istina, pravda, ljubav, a svrh svega: Gospod i Bog naš Isus Hristos. Zato nam je zajednička i slava, i hvala. Što više pripadaš drugima spasavajući se i živeći „u prostoti i čistoti Božjoj“, utoliko je veća slava tvoja, slava večna: „za dan Gospoda našeg Isusa Hrista“. Na dan Suda mi ćemo se proslaviti time, koliko smo drugih spasli radeći na svome spasenju.
 
1: 15-18 „I u ovom pouzdanju htedoh da vam dođem pre, da drugu blagodat imate i kroz vas da odem u Makedoniju, i opet iz Makedonije da dođem k vama, i vi da me otpratite u Judeju. Kad sam ovo hteo, eda li sam bio lakomislen? Ili što smeram, po telu smeram, tako da je u mene i da da i ne ne? Ali je Bog veran, te reč naša k vama ne bi da i ne. Ali je Bog veran, te reč naša k vama ne bi da i ne.“
 
Sa tom blagovešću sveti apostol i dolazi, i ostaje među Korinćanima. Pouzdano je, trajno je, sigurno je ovo: spasavamo se pomoću bližnjih, kroz bližnje. Ne radimo li na svom spasenju, mi ne samo sebe obaramo nego i naše bližnje. Ko zna kako neko naše rđavo delo pagubno deluje na naše bližnje: koliko im uprlja misli, pomrači dušu, razori srce, raslabi volju!
I opet: ko zna koliko njih progleda, i Spasitelja ugleda, kada svetlost tvojih podviga, pomoću kojih gradiš svoje spasenje, padne na njihove oči, srca, duše! Koliko se lepih misli i hristočežnjivih osećanja izroje iz njih, i polete Sladčajšemu, noseći njihove duše i srca – Njemu: Sveživotu! Evanđelskom trudbeniku se nsprestano dodaje blagodat na blagodat. Zaggo mu i najteži evanđelski podvizi samospasavanja postaju prijatni, laki, mili: „Radost spasenja“ (Ps. 50,12) ne da očima da dremaju, ni srcu da se leni, ni savesti da spava. Sve je u radosnom ushićenju i hristočežnjivom stremljenju. Sve leti ka božanskom, ka evanđelskom, ka besmrtnom, ka večnom. Jer sve hoće da se nađe u Njemu, i kroza NJ – u Njegovom svetlom Vaskrsenju i presvetlom Vaznesenju.
 
1:19 „Jer Sin Božji Isus Hristos, koga mi vama propovedasmo, ja i Silvan i Timotej, ne 6i da i ne, nego u njemu bi da“.
 
Ovaploćeni Bog Logos je „da“ svemu dobram, potvrda svemu pozitivnom. On je to zato što je po svojoj božanskoj i večnoj prirodi svesavršeno Dobro, Svedobro; i još: svesavršena Istina – Sveistina, svesavršena Pravda – Svepravda, szesavršena Dobrota – Svedobrota, svesavršeni Život, Sveživost. On je „da“ životu, jer je jedini pobeditelj smrti; On je „da“
istini, jer je jedini Istina; On je „da“ pravdi, „da“ dobroti, „da“ svemu božanskom bogočežnjivom, besmrtnom, večnom, blaženom, savršenom, jer je svega toga On najpotpunije ovaploćenje i najsavršenije oličenje i najočiglednije ostvarenje. To „da“ svemu božanskom i savršenom postaje ovojina svih njegovdas iskrenih sledbenika. Kroz sve njih bruji to bogočovečansko „da“ svemu svetom, evanđelskam, savršenom. I mi smo videli u Njemu ostvarenje svih bogočesžnjivih i nebočežnji:vih stremljenja, ideala, očekivanja roda ljudskog:
 
1:20 „Jer koliko je obećanja Božjih, u Njemu su da, i u Njemu amin, Bogu na slavu kroz nas“.
 
Sve što je od Hrista, a u nama živi i kroz ias dela, jeste „amin“ svemu božanskom, svemu svetom, svemu evanđelskom, svemu istinitom, svemu savršenom. ? iz svega toga opet bruji i grmi odlučno „ne“ svemu rđavom, svemu prljavom, svemu zlom, svemu grehovnom, svvmu đavolskom. Mi snažno osećamo i jasno znamo šta je istina a šta laž, šta pravda a šta nedravda, šta dobro a šta zlo, šta Bog a :ta đavo, šta čovek, a šta nečovek, šta vera a šgva neverje, šta ljubav a šta mržnja, šta život, a šta smrt, šta raj a šta pakao. Tu nas niko ne može zbunitm ni sablazniti, Mi znamo šta Bog misli, isto tako znamo šta Sataia misli“ (2 Kor, 2,11): znamo to, jer nam je Gospod Hristos otkrio.
? On nam je u potpunosti otkrio i objavio šta·Bog misli, i hoće, i smera s nama, i šta opet satana misli, hoće i smera s nama. Božje obećanje ? Spasitelju, u Hristu je „da“, u Hristu „amin“, jer je On – Spasitelj; Božje obećanje ? pobedi nad grehom, smrću i đavolom, u Hristu je „da“, u Hristu „amin“, jer je On jedini Pobeditelj greha, smrti i đavola; isto tako, Božja obsćanja; ? novom čoveku, ? navom srcu, ? spasenju kroz bogočovečansku žrtvu, ? Večnom Prvosvešteniku, ? Iskupitelju, ? Vaskrsitelju ? večnom životu, – u Njemu su „da“, u Njemu „amin“, pošto je On sve to u potpunoj i savršenoj meri.
Sve što je Hrmstovo biva „Bogu na slavu kroz nas“, kada živimo Hristom, tada živimo po Evanđelju, kada držimo zapovesti Božje. ? ?? nije jedan podvig, već bezbroj blagodatnih podviga. ? za to, ko je sposoban, ko vrstan? Osim onih koje sam Bog svojom blagodatnom pomoći osposobi. Po bogonadahnutim rečima blagovesti apostolove:
 
1 :21-22 „Bog je koji nas s vama utvrđuje u Hristu, i pomaza nas, koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša“.
 
Da, Bog Trojični: Otac, Sin i Sveti Duh. Sva Tri Presveta Lica neprestano rade blagodaću na našem spasenju u dušama našim, u srcima našim, u savestima našim, u telima našim. Otac privlači Sinu, Sin privodi Ocu, Duh Sveti utvrđuje u Siiu, i zapečaćuje nas blagodatnim silama svojim: zapečaćuje nas u večnoj Istini, u večnoj Pravdi, u večnoj Ljubavi, u večnom Životu. Blagodat njegova i jeste „zalog u srca naša“: da prožme sve što je vaše, da nas oblagodati, oduhovi, osveti, ohristovi, oboži, otrojiči. Da, svi hrišćaninovi podvizi slivaju se u jedan svepodvig: otrojičenje.
Da, sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom: sve od Svete Trojice, kroz Svetu Trojicu, u Svetoj Trojici. To je veličanstveno i strašno. Ali, taj nam je podvit, svepodvig, naložen Spaoiteljevim Evanđeljem. Sve u Njegovom svetom Evanđelju izvire iz tota i svodi se na to. Da se kroz nas Otac proslavi u Sinu, i Sin u Duhu Svetom, i Duh Sveti u Ocu i Sinu. Sve radi nas, radi spasenja našeg, Jer, na kraju svih krajeva, spasenje naše i jeste: život u Svetoj Trojici, od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. ? tome služe sve evanđelske svete tajne i sve evanđelske svete dobrodetelji.
 
1: 23-24 „A ja za svedoka Boga prizivam na dušu svoju da štedeći vas ne dođoh više u Korint. Ne kao da mi vladamo verom vašom, nego smo pomagači vaše radosti; jer verom stojite.“
 
U tome je sva vera evanđelska, sva vera koju je Bogočovek Hristos objavio svetu kao spasenje sveta: u njoj je sve i sva Svebožanstvena Trojica. Ništa nije od ljudi u njoj, ništa od ovota sveta: sve je božansko, sveto, besmrtno, večno, savršeno.
Nju vodi kroz nas, i njome rukovodi, samo Presveto Bož;aistvo kroz Tri čudesna Lica svoja. To je vera u spasenje jedinim Spasiteljem od greha, smrti i đavola, – ?? ?? daje ako ne sama Sveta Trojica? To je vera u vaskrsenje i život večni, – ko to daje ako ne opet sama Sveta Trojmca?
To je vera u večnu Istinu, u večnu Pravdu, u večnu Ljubav, u večni Razum, u večno Blaženstvo, – ko to daje ako ne opet sama Sveta Trojica? To je vera u osvećenje, u preobraženje, u oblagodaćenje, u oboženje, u ohristavljenje, u oduhovljenje, u otrojičenje čoveka, – ko to daje ako ne opet sama Sveta Trojica? Sve to daje Bog – Ljubav: Presveta Trojica, i u
 
svemu tome mi stojimo i postojimo samo blagodaću Trosunčanog Gospoda. Tu ništa nije od nas, osim naše dobre volje i revnosti. O, koliko više, neiskazano više primamo nego što dajemo! Dajemo gorušično zrno svoje revnosti, pšenično zrno svoje ličnosti, a primamo – bezbrojna sunca, i više: bezbrojne vasione. Zaista uzveličan je čovek, bezmerno i neizrazivo.
I sve to – verom u čudesnog Gospoda Hrista, i kroza NJ u Trosunčano Božanstio, U našoj veri, od početka do kraja, sve zavisi od Trisvetog Boga i Gospoda. Zato sveti apostol i blagovesti: „Ne kao da mi vladamo verom vašom, nego smo pomagači vaše radosti; jer verom stojite“.
Da, verom stojimo u pravdi evanđelskoj, neverje nas obara u nepravdu; verom stojimo u dobru evanđelskom, neverje nas obara u zlo đavolsko; verom stojimo u ljubavi evanđelskoj, u istini evanđelskoj, u životu evanđelskom, u krotosti evanđelskoj, u smernosti evanđelskoj, u večnosti evanđelskoj, u blaženstvu evanđelskom, u raju evanđelskom, u svakom podvigu evanđelskom, a neverje nas obara u mržnju đavolsku, u gordost đavolsku, u laž đavolsku, u smrt đavolsku, u pakao đavolski, u gnev đavolski, u pohotljivost đavolsku, u pohlepnost đavolsku, u sebičnost đavolsku, u samoživost đavolsku, u sve grehe i poroke i strasti đavolske.
Kada stojimo u veri, nama vlada Trosunčani Bog i Gospod; kada smo u neverju, nama vlada Satana i crni anđeli njegovi. Lako nam je stajati u veri, jer imamo bezbroj svetih pomagača u tome, ia čelu sa svetim apostolima: oni su pomagači naše radosti. Radosti koja dolazi od vere u tako čovekoljubivog, tako svemilostivog, tako svedarežljivog, tako milog, tako jedinstvenog, tako svesavršenog Boga i Spasitelja, sladčajšeg Gospoda Isusa, a sa Njim Boga Oca i Duha Svetoga.
Vera naša, to je neprekilgna, besmrtna, večna radost naša, Radost od Istine i zbog Istine, radost od Ljubavi i zbog Ljubavi, radost od Pravde i zbog Pravde, radost od svakog i zbog svakog božanskog savršenstva, radost od svake i zbog svake božanstvene sile, koja prohodi naše duše i uvodi ias u sve beskrajnosti božanskih milina i svetinja.
Radost neprolazna – od osećanja i saznanja: da smo Hristovi, da smo besmrtni, da smo pobedili smrt, greh i đavola, da smo deca Oca Nebeskog, da smo braća Hristova, da smo sunaslednici Hristovi, da smo pozvani na živst večni u blaženstvu večnom Oca i Sina i Svetoga Duha.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *