NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
TRINAESTA GLAVA
 
13:1 „Ovo treći put dolazim k vama. U ustima dva ili tri svedoka ostaće svaka reč.“
 
„Ovo treći put dolazim k vama“ – nikada sam već uvek sa Gospodom i Bogom mojim Isusom Hristom, i prvi put i drugi put i treći put. Jer je On ne samo u meni (sr. Gl. 2, 20), nego i ispred mene, i oko mene, i iza mene. Sav sam ispunjen Njime, i opkoljen Njime. Ustvari, u meni i nema mene, već samo On – Jedini Čovekoljubac, sa svima bogočovečanskim silama i darima i dobrima Svojim. I ja, dolazeći k vama, ne donosim ništa svoje, ništa čovečije, već sve Hristovo, sve Bogočovečije. Da, k vama Korinćanima, nekadanjim mnogostrukim čovekopoklonicima, čovekopoklonicima kroz mnogobožačku nauku, kroz mnogabažačku kulturu, kroz mnogobožačku nauku, kroz mnogobožačku kulturu, kroz mnogobožački život, ja dolazim ne sa čovekom već sa Bogočovekom.
Čovek i Bogočovek, čovekopoklonstvo i bogopoklonstvo, eto u tome je sva razlika između jelinskog shvatanja života i sveta i hrišćanskog shvatanja života i sveta, između jelinskog doživljavanja života i sveta i hrišćanskog doživljavanja živoga i sveta. Sve je u ovome: čovek i Bogočovek. Sve muke duha ljudskog, uma ljudskog, srca ljudskog, savesti ljudske, kreću se uvek, svesno i nesvesno, samo između toga dvoga, i svode se na to dvoje. Da biste se spasli čoveka, i svih njegovih paklova i grehova i smrti i đavola, vi ste prigrlili Bogočoveka: Njegov raj, Njegovu Večnu Istinu, Njegovu Večnu Pravdu, Njegovu Večnu Ljubav, Njegov Večii Život, Njegove svete tajne, Njegove svete vrline. O, da biste sve to usvojili i upili u sebe svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom snagom svojom, svom mišlju svojom!
Otvorite široko sve oči duše svoje, sve oči savesti svoje, te sagledajte i uvidite jednom za zauvek: Bogočovek je jedini logičan i logosan i besmrtan i večni smisao svakog ljudskog bića u svima svetovima njegova postojanja, počevši od zemaljskog, pa nadalje ka nebu i nebesima iznad svih nebesa, gde čudesni Jedini Čovekoljubac Hristos u telu ljudskom živi s desne strane Boga Oca, vladajući milošću i sveljubavlju nad svima ljudskim bićima.
„Treći put dolazim k vama“ – sa novim Bogom, jedinim istinitim Bogom u svima svetovima, a najpre u našem zemaljskom svetu, koji je do Njegove pojave bio ružna izložba lažnih i nakaznih bogova, i najlažnijeg i najnakaznijeg boga među svima – čoveka, čovekoboga, a to je – đavola, đavoboga. Jer čovek, čim je u grehu i sa grehom, u smrti i sa smrću, on je u đavolu i sa đavolom. I tako uvek: kad god čovek proglasi sebe za boga, on ustvari proglašava đavola za boga, smrt za boga, zlo za boga. A kako đavo boguje?
Boguje grehom, boguje zlom, boguje lažju, boguje smrću, boguje nepravdom, i svakom drugom mukom. Međutim, ja dolazim k vama sa Bogočovekom, a to je: sa novim životom – bogočovečanskim besmrtnim životom, sa novom istinom – bogočovečanskom besmrtnom istinom, sa novom pravdom – bogočovečanskom besmrtnom pravdom, sa novom ljubavlju – bogočovečanskom besmrtnom ljubavlju.
A to je sve suprotno đavočovečanskom poretku života kojim ste dosad živeli: jer živeći grehom i u grehu, čovek živi onim što je đavolovo i đavolsko, pošto se u svakom grehu taji nevidljivi đavo. I vi, voleći greh, posredno volite u njemu nakaznog i smrdljivog đavola; i još, voleći greh, vi volite smrt, svoju smrt, jer iz greha se rađa smrt, samo iz greha. Ustvari, svaki greholjubiv čovek je dobrovoljni samoubica, pošto svaki greh izlučuje iz sebe smrt i ono što osmrćuje i usmrćuje. A čoveka osmrćuje i usmrćuje sve ono što ga odvaja od jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista. A to je greh, svaki greh, bio veliki ilm mali: uvek odvaja od Boga a sjedinjuje sa đavolom.
Međutim, život bogočovečanski u Hristu, eto to je vaš novi život, koji nikada ne stari, ne umire, jer je božanski beskonačan, beskrajan, večan, počinje ovde na zemlji, pa se produžava u onom svetu kroza sve vekove. U čemu se sastoji bogočovečanski žkvot?
U življenju Večnom Božanskom Istinom, Večnom Božanskom Pravdom, Večnom Božanskom Ljubavlju, Večnom Božanskom Dobrotom, Večnim Božanskim žIvotom. A sve to doneo je nama ljudmma čudesni Gospod Isus, postavši čovek i izvršivši Svojim Bogočovečanskim životom spasenje roda ljudskog od greha, smrti i đavola. Živeći još ovde ia zemlji Večnim Božanskim Životom, čovek je jači od svih smrti Večnim Životom jači; jači od svih laži – Večnom Istinom jači; jači od svake nepravde – Večnom Pravdom jači; jači od svake mržnje – Večnom Ljubavlju jači; jači od svakoga zla – Večnim Dobrom jači; jači od svakoga greha – Večnom Vrlinom jači; jači od svakoga đavola – Večnim Bogom jači.
Hoćete svedoke za to? Ima ih bezbroj: svaki apostol, svaki mučenik, svaki hrišćanin je svedok vaskrsenja Hristova, čudotvorne sile Hristove, Večne Istine Hristove, Večne Pravde Hristove, Večne Ljubavi Hristove, Božanstva Hristova, svemoći Hristove, oobede Hristove nad grehom, smrću i đavolom, Iza mene jednog stoje mnogobrojmi svedoci takvi: propovedajući vam Evanđelje Bogočoveka, ja sam vam pokazao svemoćnu i svepreabražajnu silu Njegovu na mnogim ljudmma u vašoj sredini. I među vama je Gospod Hristos „silno posvedočen za Sina Božjega“ (Rm. 1, 4): posvedočen bezbrojnim čudesima, znamenjima i silama. Koliko je vas silom Njegovom isceljeno od telesnih bolesti! a koliko tek od duhovnih bolesti! Gle, ta svi ste vi – vaskrsli mrtvaci! Svaki od vas ne beše li duhovno mrtav za Večnu Božansku Istinu, za Večnu Božansku Pravdu, za Večni Božanski Život?
No sila vaskrslog Gospoda vaskrse vas iz mrtvih, vaskrse vas iz svih duhovnih smrti. Sem nekih od vas, koji, dobrovoljno ukopani u svoje grehe, u te strašne duhovne grobnice i smrti, ne htedoše pokajanjem vaskrsnuti u Hristu – za Život Večni i Istinu Večnu.
Pogledajte oko sebe, vi bivši mrtvaci, i ugledaćete mnogobrojne svedoke svepasonosne sile Hristove. „U ustima dva ili tri svedoka ostaće svaka reč“, svaka moja reč, rečena vama ranije, sada, ili kad vam po treći put dođem. Svešteno je pravilo: „U ustima dva ili tri svedoka ostaće svaka reč“ (sr. 5 Mojs. 17, 6; 19, 15; Mt. 18, 16; Jn, 8, 16-18; 5, 32; Jevr, 10, 28).
 
13:2 „Unapred kazah, kad bejah drugi put kod vas, i sad, kad nisam kod vas, unapred govorim onima koji su sagrešili i svima ostalima: Ako opet dođem, neću štedeti.“
 
Nikakav se greh ne može braniti kao nešto prirodno, pravdano ili neophodno. Nema prirodnog greha, jer je greh prva i osnovna neprirodnost u čovečanskom svetu, u čovečanskoj prirodi. I u svetu i u čoveku prirodno je samo ono što je od Boga, a sve drugo je i neprirodno i protivprirodno. Takav je na prvom mestu greh, pa smrt, pa đavo. To su tri jedine neprirodnosti u ovom Božjem svetu i u ovom Božjem čoveku. A ono što je neprirodno i protivprirodno nema opravdanja pred prirodnom, normalnom, logosnom logikom ljudskom i akđelskom. Međutim, greh se trudi da opravda sebe svojom logikom, svojom samozvanom logikom, koja je uvek logika đavola.
Jer samo đavolova logika, i ođavoljena logika ljudi, trudi se da pokaže i dokaže, kako je greh i prirodan i neophodan i opravdan. Ustvari, đavo je logika greha; i obratno: greh je logika đavola; jer samo đavolu i pred đavolom greh je i prirodan i opravdan i neophdan; i opet: samo je grehu đavo i prirodan i opravdan i neophodan.
Međutim, po Bogočoveku Hristu, po Njegovoj Logici, i po Njegovom Logosu: greh je i neprirodan i neopravdan, i zato uvek poguban i razoran za bogozdani svet i bogoliku prirodu ljudsku. Bogozdana priroda Bogom stvorenih svetova i bića dobila je svoju prirodnost od Boga Tvorca. U prirodi tih svetova i bića prirodno je samo ono što je Božje, a neprirodno je sve ono što je nebožje, vanbožje, protivbožje. A to je greh, i sva zla koja se roje iz njega.
Jer greh i jeste izvor ovmh zala, i nema zla mimo greha i bez greha. Kako greh ulazi u bogozdane svetove? Kroz slobodu umnih bića. Tako je ušao u anđelski svet, tako i u čovečanski, zemaljski svet. U čemu je suština greha?
U zloupotrebi bogodane slobode: sloboda volje se dobrovoljno okreće od Boga, otstupa od Njega, istupa protiv Njega, hoće ono što je nebožje, vanbožje, protivbožje. Eto, to je sav greh, i svi gresi, kako u svetu demonskom tako i u svetu čovečanskom. Rodonačelnik greha je Satana: prvi je uzaželeo da živi van Boga, bez Boga, protiv Boga. A u tome je sav greh i u svetu đavolskom i u svetu čovečanskom. U naš zemaljski svet greh je ušao kroz kapiju slobodne volje čovekove, ušao iz satanskog sveta. Zato su u suštiii isti i greh Satane i greh čoveka: hteti živeti bez Boga, mimo Boga, protiv Boga. Istina, glavni pronalazač i tvorac greha je Satana, a čovek je njegov dobrovoljni saradnik, satvorac. Zato je sva odgovornost za greh u zemaljskom svetu na čeveku, jer je dopustio dragovoljno da njegova bogolika duša bude zavedena lukavim predlogom Satane.
Bog je i postao čovek, i javio se kao Bogočovek, da božanskom svetlošću obasja vasceli bogozdani svet i sve dubiie i širine i visine bogolikog bića ljudskog, i da pokaže: da je i u svetu i u čoveku Bog ono što je prirodno, Bog i Božje i božansko, a da je greh i ono što je od greha – neprirodno i protivprirodno. Isceljujući dušu ljudsku od greha i greholjublja, Bogočovek joj daje bogočovečanski vid, bogočovečanski um, bogočavečansku savest, te Hristov čovek vidi i svet i čoveka u njihovoj bogozdanoj čistoti i krasoti. I ovaj se svet pojavljuje kao savršena tvorevina Božja: sav je bogojavljenje, jer svaka tvar posebno i sve tvari skupa javljaju Boga; sve je sazdano Bogom Logosom, zato sve ima svoju božansku logosnost i logičnost; i još: sve je sazdano za Boga Logosa, zato je pravi smisao i cilj svake tvari u njenom božanski logosnom i logičnom postojanju i životu (sr. Kol, 1, 16; Jevr 2, 10). Nema sumnje, svaka tvar u svetu jeste – malo Evanđelje Boga Logosa, Njegov neućutni glasnogovornik; a sve tvari skupa sačinjavaju prvobitno Evanđelje Boga Logosa, Prvoevanđelje, Praevanđelje; i zato je svaka tvar živi svedok Boga Logosa u svetu i nad svetom (sr. Kol. 1, 17). Stoga, niko od ljudi nema izgovor za neverovanje, ili za krivo verovanje u Boga Tvorca, ako samo hoće da pravilno čita ovu Božju knjigu, ispisanu suncima, zvezdama, biljkama, životinjama, ljudima, i bezbrojnim tvarima, knjigu koju mi nazivamo prirodom, vasionom, mirozdanjem (sr. Rm. 1, 19-23).
Greh nikako i ni u kom smislu nema opravdanja, naročito otkako je bezgrešni Bog postao čovek, i kao Bogočovek živeo, i neprestano živi, među ljudima na zemlji. Živeći kao stvarni čovek potpuno bez greha na naočigled svih ljudi (sr. Jn. 8, 46; 1 Jn.3,5; 1 Ptr. 2,22), Bogočovek Hristos je pokazao i dokazao: da je greh savršeno nepotreban ljudskom biću, neprirodan, neopravdan i svepaguban u ovom zemaljskom svetu i u rodu ljudskom, On je potpuno otkrio: da su sve smrti, sve bolesti, sve nesreće, sve nevolje u čovečanskom svetu samo od greha i zbog greha.
I to nepobitno pokazao i dokazao božanskim učenjem Svojim i božanskim delima Svojim. Posle Njega ljudi nemaju izgovora za greh, nemaju, nemaju, nemaju. Zato je Sveistiniti i objavio: „Da nisam došao i govorio im, greha ne bi imali; a sad izgovora neće imati za greh svoj. Da nisam tvorio među njima dela koja niko drugi ne tvori, greha ne bi imali“ (Jn. 15,22,24).
Tak pomoću Bogačoveka rod ljudski je najsavršenije poznao prirodu greha: svu njegovu pagubnost i pustošnost, sav njegov pakao, sve njegove strahote, sve njegove smrti, sve njegove nakaznosti i gadosti i odvratnosti. I posle Njega hteti pravdati greh, i braniti ga kao nešto prirodno i neophodno i normalno, spada u otvorenu nenormalnost i svesni satanizam.
Da, jedino se Satana neumorno i uporno trudi da opravda greh kao nužnost i kao metod života, i osatanjeni ljudi poput njega. No, nema poštede grehu! smrt grehu! njega treba nemilosrdno uništavati u korenu, u začetnoj klici, jer se iz njega kote sve smrti, svi užasi, sve strahote u svetu čovečanskom.
Zato hrišćani ne smeju trpeti greh, još manje – voleti greh, a ponajmanje – braniti greh kao nešto neophodno, prirodno, neminovno. A vole li grreh, neka uvek računaju na kaznu za greh. Koliko je greh strašan i neprirodan za čoveka, vidi se naročito iz toga što je Bog ljubavi odredio Strašni sud da sudi greholjubivim ljudima za grehe njihove.
Zato je i sveti čovekoljubac Pavle nemilosrdan u borbi sa gresima koje greholjubivi hrišćani ljubomorno neguju u sebi, „Unapred kazah, piše on Korinćanima, kad bejah drugi put kod vas, i sad, kad nisam kod vas, unapred govorim onima koji su sagrešili i svima ostalima: ako opet dođem, neću štedeti“,neću štedeti greh koji je u vama, a i vas ako ste se izjednačili sa grehom, i ako ste voljni da mu i dalje robujete. Ne znate li, da robujući ovome grehu, vi preko njega robujete svima smrtima, svima paklovima, svima užasima, svima strahotama, svima đavolima, na čelu kojih stoji svegrešni i svezlosmradni Satana.
 
13:3 „Jer vi tražite dokaza o Hristu koji govori u meni, koji nije slab prema vama, nego je silan u vama.“
 
Bogočovek je neshvatljiva tajna, ako se na Njega primeni ono jelinsko, ono sofističko, ono hominističko merilo bića i stvari, koje je kroz vatikanski i renesanski i uopšte evropski humanizam postalo maltene sveopšte evropsko merilo: „čovek je mera svih bića i stvari“. Ta mera nikako ne može da obuhvati vascelog Bogočoveka; ona može da obuhvati od Njega samo čoveka, a ne i Boga u Njemu, te tako po tom merilu i Bogočovek ispada ništa više nego čovek. A to je ono što je najtragičnije po čoveka u ovome svetu.
Primenjujući ovo čisto ljudsko, čisto antropističko merilo, čovek uvek ostaje u bezizlaznom položaju: i misao mu je u bezizlaznom položaju, i osećanje, i um, i duša, i savest, kao u nekoj tamnici, kao u nekom diogenovskom buretu, samo sa svih strana potpuno zatvorenom, te ne mogu da probiju iz njega na vazduh i slobodu bogočavečanskih stvarnosti, beskonačnih Bogom.
Neki od korintskih hrišćana, robujući ovome merilu jelinske antropomorfističke vere i filosofije i gnoseologije, ne mogu da shvate da iz svetog apostola Pavla, čoveka, govori sam Bogočovek Gospod Hristos, i da sve istine koje on propoveda. sva dela koja on tvori, nisu od čoveka ni po čoveku, već od Bogočoveka i po Bogočoveku.
Da bi to shvatio, ljudski um se mora prethodno preobraziti bogočovečanskom silom, blagodaću, postati bogoum, hristoum, po onoj reči svesvetog apostola: „Mi um Hristov imamo“ (1 Kor. 2,16), zato i razumemo ono što nam je Bogočovek doneo i podario Svojom Ličnošću i životom na zemlji (sr. 1 Kor. 2, 10-20). Isto tako, da bi ljudsko srce osetilo sve „dubine Božje“ (1 Kor. 2, 10) koje su u Bogočoveku Hristu, u Njegovom Bogočovečanskom Telu – Crkvi, i u svemu što je od Njega i po Njemu, mora se oblagodatiti, osvetiti, preobraziti, produbiti, proširiti blagodaću Bogočovekovom kroz svete tajne i svete vrline evanđelske. Ono mora postati svoje vrste bogoorce, hristosrce, saovaplotivši se svetom, sabornom, vaseljenskom srcu Crkve Hristove.
Korinćani, shvatite jednom: mi ne propovedamo čoveka već Bogočoveka, jer čovek bez Boga, to je nerešiva zagonetka, otrovna tajna, nepodnošljiva strahota, jezivo priviđenje, zemljino strašilo, kozmičko čudovište, smrdljiva tama, ledeni mrak.
U to ćete se uveriti, ako ozbiljno zagledate u čoveka, u ljude, u sve ljude, ma koga doba, ma koje rase, ma koga kontinenta. Samo u Bogočoveku čovek je dat kao blaga vest, kao radosna tajna, kao mila zatonetka, kao svetla besmrtnost, kao večito blaženstvo. Zato nema pod nebom ni nad nebom drugog imena i drugog bića sem Bogočoveka, kojim bi se čovak kao pojedinac, i rod ljudski kao celina, mogao spasti svoga otrova, svoje tame, svoje čudovišnosti, svoje jezivosti, svoje smrti, svoga pakla. Mi smo apostoli očevici toga i svedoci toga.
Zato mi i propovedamo Boogočoveka, čistu istinu o Njemu, posvedočenu sveubedljivo i nepobitno za svaki zdrav um ljudski i zdravo srce i zdravu savest, i uvek „kao iz Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo“ (2 Kor, 2, 17). „Jer sebe ne propovedamo, nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Gospoda radi“ (2 Kor. 4, 5). Zar ne uviđate, – o neznabožačkog slepila vašeg! – da „Bog govori kroz nas“? (2 Kor. 5, 20). Ta za nas svaka reč ima večni značaj, večiti smisao, večnu vrednost, zato mi sa strahom i trepetom „pred Bogom u Hristu govorimo“ (2 Kor. 12, 19) sve što vam iz Evanđelja Spasovog govorimo, sve što vam o istinama svih svetova zborimo.
I vi još neprestano „tražite dokaza o Hristu koji govori u meni!“ Ta zar bih ja mogao živeti kako živim, da Gospod Hristos ne živi u meni? Ta zar bih ja mogao raditi kažo radim, da Gospod Hristos ne radi u -meni? Ta zar bih ja mogao čudesa evanđelska činiti među vama, da Gospod Hristos; nije u meni? Da nije čudesnog Goopoda Isusa u meni, ja bih onda među vama bio besplodan kao vaši filosofi: Platon, Sokrat, Aristotel, Protagora, i svi ostaši redom. A među vašim bogovima jelinskim vladao bih rečju kao Merkur, ali bih i kao Merkur bio bespomoćan pred smrću i ostalim tajnama svetova.
O, znajte i čujte svu istinu o meni: kada bih imao sve rečitosti svih vaššh Demostena, i sve mudrosti svih vaših mudraca, i sve slave svih vaših velikaša, ja bih bio samo – mnogotgruki samoubica: jer sve vaše mudrosti ljudske, i sve vaše rečitosti ljudske, i sve vaše veličine ljudske, samo su omče, ponekad svilene i zlatne, alim omče, koje me po stoput zadavljuju i u samoubicu pretvaraju.
Kroz sve vaše mudrosti, kroo sve vaše rečitosti, kroz sve vaše veličine, zar ne vidite? – caruje i vlada smrt, i bezbroj smrti. A ja čovek, i samim tim mučenik i rob smrti, ne mogu to da podnosim, i po stoput ću izvršiti samoubistvo, ako je smrt vrhovni gospodar bića ljudskog i roda ljudskog. Ali od svih tih mora vaših, od svih tih narkoza vaših, od svih tih lažnih božanstava vaših, koji kroz sve svoje samo smrti robuju, samo smrti služe, ja se spasavam Jedinim Pobediteljem smrti: Bogočovekom Gospodom Isusom, koji je vaskrsao i smrt pobedio za sve ljude, pa i za mene, nekadanjeg hristoborca Savla, a sada – vašeg apostola Pavla. Zato ja među ljudima, među svima ljudama ovih vremena, ništa ne znam, niti hoću da znam, osim Hrista raspeta i vaskrsla. Da, raspeta i vaskrsla!
Jer u tome je sva moja tajna, i sva moja sila, i sva moja besmrtnost, i sva moja večnost. Čujte: ja neću ništa svoje, ništa od sebe, ništa što nije od čudesnog Bogočoveka, pa makar me vi hteli iskovati od hiljade vaših Platona i Sokrata i Demostena i Perikla i Likurga, Neću ja sebe nikakvog, sem Hristovog, samo Hristovog, uvek Hristovog, u svima svetovima Hristovog, a najpre u ovom zemaljskom svetu. I vi još proveravate, da li Hristos govori u meni, iz mene!
Ta čujte: ja ni dušu svoju neću, ako u njoj nije Hristos! ni savest svoju neću, ni srce, ni misao, ni telo, ni vid, ni sluh, ni um, ni razum, ništa, ništa, ništa svoje neću, samo Njega hoću, samo Njega radi živim, jer Njime, jedino Njime pobeđujem sve smrti svih svetova, sve paklove, sve nečiste duhove. Samo sam Njime silan, i – svesilan! samo sam Njime moćan, i – svemoćan! samo Njime „sve mogu“, jer mi jedini On daje moći da pobeđujem sve smrti, sve đavole, sve grehe, sva iskušenja, sva zla svih svetova.
A i vi ste tu silu Njegovu osetili, po meri vaše vere u Njega i predanosti Njemu. Setite se kako ste Njegovom silom i blagodaću postali jači od svega smrtnog, grehovnog i đavoljeg. On, nezamenljivi Gospod moj i vaš, „nije slab prema vama nego je silan među vama“, tako silan, da vi verom u Njega i ljubavlju gk Njemu i molitvom pobeđujete sve smrti, sve nedaće, sva zla ovoga sveta.
 
13:4 „Jer iako bi raspet po slabosti, ipak je živ po sili Božjoj; a i mi smo slabi u njemu, ali ćemo biti živi s njim silom Božjom prema vama.“
 
Hrišćani su uvek hrišćani time što su životom svojim na zemlji neumorni svedoci Hristova vaskrsenja, Hristove pobede nad smrću u ovome svetu, i Hristove besmrtnosti i večnoga života iza pobeđene smrti i smrtnosti u onome svetu. Smrt, svaka smrt js znak slabosti i nemoći, znak sveslabosti i svenemoći. Tako i smrt Hrista kao čoveka, ali ne i kao Bogočoveka. Da je On bio samo čovek, i kao takav raspet i pogreben, onda On nikada ne bi mogao vaskrsnuti i smrt pobediti; smrt bi ostala jača i od Njega, kao što je ostala jača od vaših Platona i Sokrata i Demostena i svih ljudi svih nrvmena. Ali je radosna tajna u ovome: Hristos je Bogočovek, i kao čovek „bi raspet po slabosti“, no kao Bog – On vaskrse iz mrtvih, jer smrt nije imala sile i moći da Ga drži u svojim okovima, u svojoj vlasti. Zato je On „živ po sili Božijoj“, po sili koja je u Njemu kao Bogu: svebesmrtna i svevečna. I kao svemoćni i svesilni Bog On podiže iz mrtvih čoveka, ljudsku prirodu, pobedi smrt za nju i mesto nje, i dade joj život večni. U tome je jedinstvenost Njegove ličnosti i Njegove pobede nad smrću; u tome nezamenljivost Njegova u svima ljudskim svetovima; i to je ono što Ga čini jedinim -istinitim Bogom među svima bezbrojnim bogovima u koje su ljudi verovali na zemlji i veruju.
Gledajući Bogočoveka na krstu, mnogi se sablažnjavaju i tvrde: umro je zanavek! – Ali, urazumite se, On je umro za to, da bi se kroz Svoju smrt spustio u sve naše ljudske smrti, i podigao nas iz svih kao Bogočovek: izveo sa Sobom i savaskrsao prirodu ljudsku i rod ljudski iz svih smrti.
Evo tajne nas hrišćana: mi smo hrišćani time hrišćani, što i u ovom i u onom svetu živimo vaskrslim Gospodom Hristom i radi vakrsrslog Gospoda Hrista, neprestano doživljujući Njega kao biće svoga bića, i život svoga života, i dušu svoje duše, i savest svoje savesti. Doživljujući Njegovu smrt, Njegovo preobražeže, Njegovo vaskrsenje, Njegovo vaznesenje, i uopšte sav Njegov bogočovečanski život, mi se spasavamo od svakoga greha, od svake smrti, od svakoga zla, od svakoga đavola. Jer šta je spasenje?
Spasenje je življenje Spasiteljem i u Spasitelju; jer življenje Njime i Njega radi daje nam Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, i osigurava nam pobedu nad smrću, grehom i đavolom u ovom svetu, i večno bleženstvo u onom svetu. Nema sumnje, mi se spasavamo samo kao živi, organski delovi Spasiteljevog Bogočovečanskog tela: Crkve svete, Crkve apostolske, Crkve saborne.
Jer Crkva i nije drugo do sav Bogočovečanski život Hristov, produžen kroz sve vekove i kroz sve večnosti. Doživljujući Hristov krst kao nešto svoje, mi članovi Crkve raspinjemo sebe, svoje slabosti i svoje strasti, po Duhonapisanoj reči Božjoj: „koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama“ (Gal. 5, 24). A to boli, i liči na slabost. Naročito za spoljni svet to znači slabost: mučiti sebe krsnim podvizima, samoraspinjanjem, eda bi sebe oslobodio strasti i svih duhovnih smrti, i sa Gospodom Hristom vaskrsao u život večni. Ali, kako Njega radi i Njime doživljujemo krst, samoraspeće, tako sa Njim i pomoću Njega doživljujemo i vaskrsenje iz svih smrti. Zato nikada ne odvajajte Hristov krst od Hristova vaskrsenja.
Mi znamo: krst je sablazan za Jevreje i bezumlje za Jeline, za njihov nepreobraženi, neobogočovečni um, i stoga – slabost i nemoć. Ali za vas hrišćane, krst je sila Božija na spasenje vaše od svih smrti, od svih zala, od svih đavola. Krst Gospoda Hrista izgleda slabost, i jeste, ako se ne spoji sa vaskrsenjem. Ali slabost krsta sjedinjuje se sa svesilom vaskrsenja. I dok smo na krstu sa Hristom, mi smo slabi, bar za spoljni svet slabi; ali vaskrsavajući sa Hristom, mi postajemo silni i svesilni: „i mi smo slabi u Njemu, ali ćemo biti živi s Njim silom Božijom među vama“. Da, „među vama“ ne bez vas, jer ćete i vi biti živi s vaskrslim Gospodom Hristom, verom u Njega i ljubavlju i Njemu: jer vera u Vaskrslog i ljubav prema Vaskrslom nizvode u dušu silu Božiju, koja savlađuje sve smrti u svima svetovima, i osigurava besmrtnost i život večni u božanskim blaženstvima.
 
13:5 „Sami sebe ispitujte jeste li u veri, sami sebe ogledajte. Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Osim ako u čemu niste valjani.“
 
Zato: „Sami sebe ispitujte jeste li u veri, sami sebe ogledajte“ u veri raspetog i vaskrslog Gospoda Isusa, Bogočoveka. Jer je to najvažnije za čoveka, za ljudsko biće uopšte: vera u raspetog i vaskrslog Gospoda. U tome, jedino u tome je sva veličina, sva vrednost, sav smisao čovekova bića. Vez te vere, hteo ili ne, čovek pada u ravnovrsne ponore: laži, zablude, zla, smrti, greha, nepravde, mržnje, i u sve poroke satanizma i humanizma.
„Verom stojimo“ (sr. 2 Kor.1,24) u večnoj Istini Hristovoj, u večnoj Pravdi Njegovoj, u večnoj Ljubavi Njegovoj, u Večnom Životu Njegovom – verom, a ne znanjem ili znanjima, a ne naukom ili naukama, a ne filosofijom ili filosofijama, a ne umetnošću ili umetnostima: jer nas ta vera drži u Bogočoveku i svemu Njegovom. A to su takve neizrazive radosti i takve čudesne stvarnosti, kakve oko ljudoko ne vide, i srce ludsko ne nasluti, i um ljudski ne zamisli: jer su sve beskrajne božanskim beskrajnostima, koje nikakav um ljudski ni srce ljudsko obuhvatiti ne mogu. Šta govorim: obuhvatiti! – Ne, ni približno naslutiti. Zato nas ka tome i kroza sve to vodi jedino vera u Bogočoveka Hrista, i ona nas drži u tome, i zauvek održava.
Zato je vera najvažnija delatnost čovekova bića u svima njegovim svetovima i večnostima. Stoga neprestano ispitujte sebe jeste li u veri, ogledajte sebe svaki dan i svaki čas. Ispitujte sve ponore srca svog i uma svog, da li su u veri. Pronađete li neki kraj srca svog ili kutak uma svog da nije u veri Hristovoj, – zagledajte dobro, mora biti sav u truleži, u tami, u pustoši, u smrti. Jer gde Hrista nema, tu je tama, i trulež, i smrt, i svako zlo. A gde je On, – tu je sav raj, sva Istina Božja, i Pravda, i Večnost, i Svetlost. Jer Hristos time živi u ljudima, u njihovim srcima, umovima i savestima.
„Ili ne poznajete da je Isus Hrpstos u vama? osim ako u čemu niste valjani“. Hristos se uselio u vas hrišćane kroz sveto krštenje, i neprestano se useljuje kroz sveto Pričešće, kroz sveto pokajanje, kroz sve svete tajne; a useljuje se u vas i kroz svete vrline: veru, ljubav, nadu, molitvu, post, krotost, smirenost, trpljenje, praštanje, bratoljublje. A iseljujemo Hrista iz sebe, znate li čime? – Maloverjem, krivoverjem, neverjem, samoživošću, sebičnošću, zlobom, mržnjom, pakošću, pohotljivošću, srebroljubljem, i uopšte svakim grehom, svakom strašću, svakim nevaljalstvom.
Vera u Gospoda Hrista je oganj koji spaljuje svaku nečistotu u biću ljudskom, svako nevaljalstvo i greh i zlo i strast. Nije li vera jaka u nama, u nama se neosetno nakote razni duhovni crvi, u početku skoro nevidljivi, neprimetno mali, da zatim porastu u crve neuspavljive, ako ne budemo stražili nad sobom molitvom, postom, bdenjem, ljubavlju, trpljenjam, hrvanjem sa svakim grehom, sa ovakom strašću, sa svakom smrću, sa svakim demonom. Samo jaka vera daje sile i snage čoveku da vodi čist i sveti život, jer ona crpe snage za to iz životvorne blagodati Gospodnje, koja se podviga naših radi izliva
i razliva po našoj duši, i krepi je i jača i čini nepobedivom u borbi sa gresima i strastima.
 
13:6-7 „A nadam se da ćete poznati da mi nismo nevaljani. A molimo se Bogu da vi ne činite nikakva zla, ne da se mi valjani pokažemo, nego da vi dobro činite, a mi kao nevaljani da budemo.“
 
Imajući sve to u vidu: „nadam se da ćete poznati da mi nismo nevaljani“, naš je život – otvorena knjiga pred vama. Čitajte je i pročitavajte.
Nije li sva ispisana Gospodom Hristom: Njegovim delima, Njegovim istinama, Njegovim mislima, osećanjima, raspoloženjima? Mi ništa svoje ne želimo u sebi, već samo ono što je Hristovo; jer smo jedino tako sigurni da ćemo biti valjani, ako je Gospod Hristos u nama i sa nama. Bez Njega – mi smo plen raznovrsnih iskušenja i sablazni. Teško nam je i boriti se s njima, akamoli pobediti ih. Znate li kako ćete proveriti sebe, da li je Hristos u vama? Ako ste orni za zlo, i činite ga, onda Hristos nije u vama. Jer greholjublje i zloljublje svedoci su otsustva Hristova u vama. Zato se mi i „molimo Bogu da vi ne činite nikakva zla, ne da se mi valjani pokažemo,
nego da vi dobro činite, a mi kao nevaljani da budemo“.Na to nas nagoni ljubav Hristova: koja hoće da se svi ljudi spasu i dođu do poznanja istine, i porastu u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove.
 
13:8 „Jer ništa ne možemo protiv istine, nego za istinu“.
 
Zašto? Zato što istina nije nešto što ljudi mogu uništiti. Ona nije ljudski pojam, da bi je ljudi putem svojih umovanja mogli odbaciti kao nešto nerealno i pogrešno; ona nije ljudski izum, da bi je ljudi mogli po svome nahođenju poricati ili zloupotrebiti; ona nije ljudska tvorevina, da bi joj ljudi mogli naškoditi ili ma šta učiniti: usmrtiti, uništiti, sa zemlje proterati. Istina je sam Bogočovek Hristos, u svoj punoći svoje Bogočovečanske ličnosti, svesavršenstva, nadsmrtnosti i večnosti. Stoga je On jedino ljudsko biće na ovoj planeti koje je za sebe smelo reći, i s pravom reklo: „Ja sam Istina“ (Jn. 14, 6).
A kad je Istina – On: svemoćni, sveznajući, svebesmrtni, svevečni Bog i Gospod, šta onda mogu ljudi učiniti protiv Istine, ne samo vi Korinćaii, nego svi ljudi svih vremena? Bogočovek = Istina uvek je neizmerno jači od svih neprijatelja Istine, ne samo onih u ljudskom obliku, nego i onih čisto duhovnih, nematerijalnih – zlih duhova, na čelu sa Satanom. Jer Bog je Bog Istinom, a Satana je Satana lažju, tojest time što u njemu nema istine, što je potpuno otpao i ispao iz Istine, što ne stoji u Istini, ne obitava u Njoj (sr. Jn. 8,44). Ljudi pak koji su protiv Bogočoveka = Istine, to svoje istinoborstvo uvek pozajmljuju od Satane posredno ili neposredno, svesno ili nesvesno. U tome oni su samo majmunski podražavaoci Satane, često vrlo smešni; uvek su duha njegovog, uma njegovog, filosofije njegove, no na kraju svih krajeva uvek neizmerno tragični.
Doduše, Mefistofeli se uvek vešto maskiraju istinom, da bi što uspešnije prokrijumčarili svoje laži. Ali ljudi koji razlikuju duhove, odmah raspoznaju da je to fanfaronada prikrivene laži Satanine, samo prevedene ia jezik zavodljiv za ljude i njihove „čiste pojmove“, „čiste razume“, „čiste umove“, razume se čiste – od Boga, no nikada čiste od duha Satane, od uma njegova, od filosofije njegove.
Ovde je reč o Istini, ili bolje: o Sveistani. Samo je Bog Sveistina. Od te Svoje Sveistine Gospod je najveću meru razlio po bićima Svetih Nebeskih Duhova: Arhanđela i Anđela; manju meru po ljudima; još manju po vidljivoj pzrirodi, Ali sve te rasejane istiie i istinice izviru iz Sveistine.
Hoteći da svoju istinu, danu mu od Boga Sveistine pri stvaranju, proglasi za Sveistinu i uzurpira za sebe vlast Sveistine, prvi Svetlonosac – postao je Mrakonosac, Satana. Tako i ljudi, kada uzurpiraju istinu za sebe i proglašuju je za svoj izum i tvorevinu u posed, oni ustvari oamo ponavljaju mračni bogoborački podvig Satane u okviru ljudskoga života. No pri tome takvi ljudi neminovno otpadaju od Istine = Boga i upadaju u mrak laži = Satane, koji je ne samo Laž nego i Svelaž. I sve laži u čovečanskom svetu, od prve do poslednje, tajanstvenom suštinom svojom vode poreklo od Satane, njegove su. Tu ljudi nikada nisu samostalni pronalazači, već uvek svesni ili nesvesni trabanti Satane = Svelaži.
Bog = Sveistina postao je čovek, da bi čoveku dao Istipu iznutra u samoj prasuštini njegovoj: da bi je učovečio i očovečio u rodu ljudskom; da bi se čovek rodio, oprirodio i oplodio Istinom, i Istina postala organski deo i suština ljudske prirode. Eto, zato je Bog i postao čovek, i javio se kao Bogočovek, i zanavek ostao Bogočovek = Istinačovek, Sveistinačovek. Ovu čudesnu i sveradosnu blagovest otkriva nam Duh Sveti preko svetog Evanđelista: „Istina postade od Isusa Hrista“ (Jn, 1,17), postade u čovečanskom svetu, ma da je u njemu kao Bogu postojala uvek i oduvek.
U Njemu je njeno poreklo, njena besmsrtnost i njena večnost; u Njemu je njena svepunoća i svesila; zato je Spas = Sveistina i objavio Svoju Sveistinu kao nerazdeljivo trojedinstvo puta, istine i života, obelodanivši blagovest: „Ja sam Put, i Istina, i Život“ (Jn. 14, 6).
Sveistina = Bog postao je čovek, da iz ljudske prirode i čovečanskog sveta potisne i istera laž, Svelaž. Ne treba se varati: zemaljski svet je bojsššte na kome se vodi danonoćna borba između Svelaži i Sveistine, Satane i Bogočoveka, i to vodi kroz ljude. Jer su ljudi slobodna bića, i mogu se slobodno otgredeljivati ili za Sveistinu ili za Svelaž. I najmanja laž u našem čovečanskom svetu je od Svelaži, zato se i od nje najmanje čavek može osloboditi jedino Sveistinom, Bogočovekom, ako verom stane uz Njega i preko Njega vodi borbu sa lažima, koje se po našem čovečanskom svetu roje iz Svelaži, roje kroz sablazni, kroz zavodljive ideje, misli, osećanja, želje, uvek ogrehovljene i osatanjene grehom. Da grehom: jer smo robovi greha i robovi laži, Svelaži; tako na celoj skali bića, Satana i njegovi crni anđeli su dobrovoljni robovi greha, i zato robovi laži, svih laži, Svelaži.
Tako i ljudi: čim su robovi greha, robovi su laži, Svelaži = Satane, i od toga ih može osloboditi jedino Istina, Sveistina – Bogočovek Hristos. „Svaki koji čini preh, rob je grehu“ (Jn. 8, 34), rob je laži, Svelaži, i njegov je otac đavo (sr. Jn. 8, 44), jer se duhovno rađa iz njegove Svelaži. Od toga oslobađa jedino Istina, Sveistina, pod uslovom: da verom, ljubavlju, molitvom, postom i ostalim svetim vrlinama poznate Istinu i ostanete u njoj. Poznate li Istinu i ostanete u njoj, „Istina će vas osloboditi“ (Jn, 8, 31-32) od robovanja laži, Svelaži, kojoj se robuje kroz grehe i greholjublje. Jedino ako vas Bogočovek = Sveistina oslobodi od greha, od robovanja grehu – „zaista ćete biti oslobođeni“ (Jn. 8, 36).
Mi ljudi, stvoreni kao bogolika bića Bogom – Sveistinom, „ništa ne možemo protiv istine, nego za istinu“ jer živeći za Istinu i boreći se za Nju = Hrista, mi se ustvari borimo za sebe, za svoj život, za svoju besmrtnost, za svoju večnost.
„Ko istinu tvori“, (Jn. 3, 21), ukorenjuje se u Sveistini = Bogočoveku, saovaploćuje se Njemu, postaje „sutelesnik“ Njegov (sr. Ef. 3, 6), organski deo Sveistine = Bogočovečanskog tela Crkve, i tako zauvek prisajedinjuje Bogočoveku Hristu, i postaje pravi, istinski čovek, obogočovečeni, uistinjeni i oistinjeni čovek, nad kojim nikakva smrt nema vlasti, nikakva strast, nikakav zloduh.
Živeći i boreći se za Sveistinu = Hrista, čovek postepeno „raste rastom Božjim“ (Kol. 2, 19), raste u sve beskrajne visine božanske, urasta u neizmerne beokonačnosti Sveistine, gde nikakav zemaljski moljac greha, laži i smrti ne dopire, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Živeći Gospodom Hristom i radi Gospoda Hrista, čovek svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom „istinuje“ kroz svaku svoju misao i delo i postupak i reč: jer život u Gospodu Hristu jeste neprekiino istinovanje (sr. Ef. 4, 15); neprekidno „hođenje u istini“ (sr. 2 Jn. 4; 3 Jn. 4), hođenje istinom, neprekidno življenje Sveistinom, a to je – besmrtovanje Sveistinom, večitovanje Sveistinom.
 
13:9 „Jer se radujemo kad smo mi slabi a vi jaki: za to se i molimo Bogu – za vaše savršenstvo.“
 
Jer se radujemo kad smo mi slabi a vi jaki“: mi slabi po smirenosti evanđelskoj, a vi jaki Hristom Bogom. Gledajući sebe iz Hrista, mi se apostoli uvek osećamo beskrajno slabi io svojim čovečanskim moćima, zato se i neprekidno smiravamo pred čudesnim Gospodom Isusom, koji nam toga radi i daje svoje božanske sile, te se dešava milo čudo s nama: kada smo slabi, onda smo silni, silni Hristom Bogom; i tada sve hristoborne i bogoborne sile svih svetova postaju neizmerno slabije od nas, i mi ih veselo i radosno potiremo kao smrdljive crve.
A vi Korinćani, nekadanji mnogobožački i neznabožački čovekopoklonici, osetili ste sa Gospodom Hristom novu silu, neizmerno jaču od svih ljudskih sila, i od svih adskih sila, i od soih demonskih sila, i saznali ste šta je to biti uistini jak čovek. Jak čovek? Uistini samo onaj koji pobeđuje smrt i sve amrti, pakao i sve paklove, đavola i sve đavole. A takav je svaki od vas samo Gospodom Hristom, u Njemu i pomoću Njega, pošto je On jedini pod nebom Pobeditelj svih smrti, svih paklova, svih đavola. Samo pazite da se jakost vaša ne pretvori u pogibao vašu. A to će se dotoditi, ako vi uzmaštate i uobrazite da ste jaki – sobom, po sebi, kao ljudi, kao Korinćani, kao filosofi i mudraci ovoga sveta.
Jer čim gordost zađe u dušu hrišćaninovu, ona otera iz nje sve božanske sile Hristove koje vas čine jakima. A te sile zanavek će ostati u vama, i iz dana u dan jačati svakom jačinom Božjom, znate li kada? Kada se iapunite smirenošću evanđelskom, koja svako vaše dobro pripisuje Gospodu Hristu, jer je svako dobro vaistinu samo od Njega – Jedino Dobrog (sr. Mt. 19, 16-17).
Budete li napredovali iz smirenosti u smirenost, uvek i neprekidno, vi ćete napredoavti iz sile u silu, iz dobrodetelji u dobrodetelj, iz pobede nad grehom u pobedu nad smrću, i iz pobede nad smrću u pobedu nad đavolom. Ono što se neprestano zahteva od hrišćana, to je smirenost, jer se njome stiču i besmrtno održavaju u duši sve svete vrline skupa, i svaka sveta vrlina posebno: vera, ljubav, nada, molitva, post, krotost, trpljenje, i ostale redom. Jedino te svete vrline vode u bogopodobno savršenstvo, koje je krajnji cilj svakome hrišćaninu, cilj određen sammm Gospodom Hristom: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt. 5: 48).
A to se savršenstvo ne stiče odjedanput nego postepeno, podvizima svetih vrlina, iz dana u dan, iz noći u noć; nigde kraja tome savršenstvu, zato nigde kraja i našim evanđelekim podvizima. Hrišćanin uvek ide napred, nikada ne staje, ide iz vrline u vrlinu, boreći se do krvavog znoja sa svakim iskušenjem, sa svakim grehom, sa svakim zlom, sa svakom smrću, sa svakim zloduhom, najpre u sebi, pa onda u svetu oko sebe, jer je za nas hrišćane ovaj svet bojište za život večni.
A gresi, a zla, a smrti, a đavoli, neprekidno navaljuju na nas, da nam otmu, ili oslabe, ili unište naše svete vrline i podvige, koji nas vode spasonosnom savršenstvu; i vi ste stalno u opasnosti od njih „za to se i molimo – za vaše savršenstvo“: molimo se Bogu da budete jaki Gospodom Hristom, da biste pobeđivali svako iskušenje, svaki greh, svako zlo, svaku smrt, svakog đavola, i tako dostigli savršenstvo na koje ste pozvani.
 
13:10 „Zbog toga pišem ovo ne budući kod vas da, kad dođem, ne postupim bez šteđenja, po vlasti koju mi je Gospod dao na zidanje a ne na rušenje.“
 
Zaboravi li hrišćanin na glavni cilj svoga živta: postizanje bogopodobnog savršenstva, on se lako otisne najpre u neki manji greh, pa potom u sve veće i veće grehe, i to po meri svoga nehata, nerađenja na sebi i nedograđivanja sebe svetim vrlinama. A manji gresi, kada se udruže, lako dovedu sa sobom i teže grehe, pa i one najteže. A zađu li u dušu hrišćaninovu teški gresi, i odomaće li se u njoj, onda – ima li sredstva da ih se oslobodi? Ima: pokajanje svesrdno i odlučno. Ono kao mač oštar s obe strane vrši operaciju vaše duše: otseca sa korenom svaki greh. Razume se, to boli, često puta strahovito boli, jer je čovekovo greholjublje vaistinu veliko i strasno. Toliko strasno, da ono prosto oprirodi greh u čoveku, učini ga sastavnim, organskim delom njegove duše, njegovog bića.
I kada takav greh otsecamo i čupamo iz svoje duše i uma i bića, onda često puta obamiremo od bola, kao onaj mladić iz koga Gospod istera strašnog đavola, jer ga đavo, izlazeći iz njega, toliko izlomi i izmuči „da miogi govorahu: umrije“ (Mk, 9, 26). Samo je Gospod Hristos ziao da mladić kroz to bolno obamiranje oživljuje, ulazi u život. Tako i pokajanje: ono je takav duhovni potres i zemljotres, toliko raslabi čoveha čupajući iz njega omiljene grehe, da ga pretvara u bolesnika koji se postepeno oporavlja i ozdravlja hraneći se jakom hranom svetih evanđelskih vrlina i svetih evanđelskih tajni.
Sve što je Gospod dao rodu ljudskom u Svom svetom Evanđelju, dao je da čovek zida sebe u biće besmrtno i večno. A to su svete tajne i svete vrline. Pomoću njih čovek zida sebe u čoveka savršena, u čoveka božanski besmrtna, i to zida na temelju – Bogočoveku Hristu, jer je to jedini temelj u našem čovečanskom svetu, na kome čovek može sazidati sebe u besmrtno i večno biće, koje nikakva smrt srušiti ne može, a svekoliko iskustvo roda ljudskog svedoči da – „drugoga temelja niko ne može postaviti“ (1 Kor. 3, 11). Zašto? Zato što je Gospod Isus Jedini Pobeditelj smrti, svih smrti, u našim čovečanskim svetovima. I to je ono što Ga čini nerazrušivim temeljom za svako ljudsko biće.
Na tom nerazrušivom temelju čovek zida sebe u biće besmrtno i večno: verom, nadam, ljubavlju, molitvom, postom, krotošću, smirenošću, trpljenjem, i ostalim svetim vrlinama, a istovremeno zida sebe i svetim tajnama: najpre svetim krštenjem, pa svetim pričešćem, pa svetim pokajanjem, pa svetim jeleosvećenjem, i ostalim svetim tajnama Božjim, kojih je puna sveta Crkva Hristova. Zida li pak čovek sebe na ma kom drugom biću sem Bogočoveka Hrista, ili na ma kojoj stvari van Njega i bez Njega, ili na sebi samom, ili na nekoj ideji koja nije Hristova, on ustvari zida sebe na pesku, i nikada ne može da sazida, jer što on obdan sazida, to mu obnoć poruše iskušenja, gresi, strasti, zlodusi, duhovne smrti. Da, poruše i sruše, jer on nikada ne može biti jači od njih bez Hrista. I tako se čovekovo biće rasipa i raspada u bezbroj grehova, i strasti, i slasti, i smrti. I zbiva se na takvome čoveku tužna reč Jedinog Čovekoljubitelja: „Ko ne sabira sa mnom, rasipa“ (Lk. 11, 23).
Na putu evanđelskog sebezidanja, sebeizgrađivanja u čoveka savršena, u čoveka bogočovečanski besmrtna, hrišćane vode i rukovode sveti apostoli i apostolski prejemnici u svetoj Crkvi. U njihovim je rukama ta božanska umetnost nad umetnostima, i sva vlast bogočovečanska. I oni uvek bogomudro upotrebljavaju tu umetnost Duha Svetoga i tu božansku vlast na spasenje smirenih hrišćana. Ta je vlast božanski uzvišena, ali i božanski strašna: jer što razreši na zemlji, razrešeno je na nebu; i što sveže na zemlji, svezano je i na nebu (sr. Mt, 18, 18; Jn. 20, 23). Imajući u vidu nedostatke i grehe nekih korintskih hrišćana, i želeći da ih izleči od toga, sveti hristonosac Pavle piše im: „Zbog toga pišem ovo ne budući kod vas da, kad dođem, ne postupim bez šteđenja, po vlasti koju mi je Gospod dao na zidanje a ne na rušenje“.
 
13:11 „A dalje, braćo, radujte se, usavršavajte se, utešavajte se, isto mislite, mir imajte, i Bog ljubavi i mira biće s vama“.
 
„Radujte se“, jer je tužan zemaljski svet postao radionica besmrtnih radosti otkako je Gospod Hristos sišao na zemlju i postao čovek, pošto je sa Sobom doneo sve radosti neba. Setite se, prva Arhanđelova reč Sveblagodatnoj, kojom je objavljen Njegov dolazak u naš zemaljski svet, bila je: „Raduj se!“ (Lk. 1, 28). Pa onda i Njegovo rođenje na zemlji objavljeno je od svetih anđela kao „velika radost“ svima ljudima, „jer se rodi Spasitelj – Gospod Hristos“ (Lk. 2, 10-11), da spase svet od greha, smrti i đavola.
Eto zašto se treba uvek radovati: Spasitelj je doeo spasenje rodu ljudskom od svepagubnog trojstva – greha, smrti i đavola. A šta je za ljude strašnije i ubitačnije od toga troga? No radost naša nije toliko u tome, koliko u onome što nam je Spasitelj darovao Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Ljubav, Večnu Pravdu, i sve ostale božanske darove, koji i jesu večiti izvor besmrtnih radosti za ljudsko biće. „Radujte se“, kad vas napadaju i hiljade smrti, jer je u vama Jedini Pobeditelj svih smrti – Gospod Hristos. „Radujte se“, kad gresi kidišu na vas, jer je sa vama Jedinta Bezgrešni – Gospod Isus. „Radujte se“, kad na vas navaljuju i sa vama ratuju đavolove sluge, pa i sami đavoli, jer je sa vama i u vama – Jedini istiniti Bog, Gospod Hristos, pred kojim i đavoli drhću kao bespomoćni moljci.
„Usavršavajte se“, jer su hrišćani, dok god su na zemlji, nedovršena bića. Uopšte čovek ostaje nedovršeno biće, ako sebe ne dovrši Bogočovekom. A to znači: ako sebe ne usavrši Bogočovekom. Jer u Bogočoveku je dat jedini istinski savršen čovek. I svaki čovek uopšte može postati istinski savršen jedino, ako duhovno ujedini sebe sa Bogočovekom, ako postane sutelesnik Njegov, sutelesnik Bogočovečanskog Tela Njegovog – Crkve svete. Uradi li to, u čoveka se useljuju sve božanske sile i božanski darovi, koji čoveka ispunjuju Bogom u svima beskrajnostima njegovog zagonetnog bića. Jer, šta je istinsni savršen čovek? – Čovek koji je sebe ispunio Bogom.
A to čovek može postići jedino pomoću svetih novozavetnih tajni i svetih novozavetnih vrlina. Svaka od njih unosi u dušu Boga; a sve one skula unose vascelog Boga i Gospoda Hrista. Sveta je zapovest evanđelska: „da se ispunimo svakom punoćom Božijom“ {Ef. 3, 19). A gde je ta punoća Božija na zemlji? – U Bogočoveku Hristu. Jer je rečeno: „U Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2:9)
Sa Bogočovekom Hristom prvi put se ustvari javio na zemlji sav Bog, sva punoća Božanstva. I to se javila, da bi postala dostojanje svakog čoveka. Otuda, usavršavati se u stvari znači – sve više i više ispunjavati sebe Bogom i Gospodam Hristom, sve tako do one čudesne mere, kada hrišćanin može reći za sebe: „Ja više ne živim, nego u meni živi Hristos“ (Gal. 2, 20). Usavršavanje je veoma dug i složen podvig blagodatnog oboženja sebe pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Dužnost je hrišćanina da se usavršava dok ne postane, po rečima svetih otaca, „bog po blagodati“.
„Utešavajte se“, i to utehom Svetog Duha Ugepštelja, jer nema stradanja za Hrista, nema smrti za Hrista, nema nevolje, nema bede, nema podviga, nema teškoće, u kojima nas ne može utešiti Utešitelj Blagi. Očajanje, tebi nema mesta u srcu hrišćaninovom: jer eno u Crkvi svih božanstvenih sila, pomoću kojih može pobediti svaki greh, svaku smrt, svakog nečistog duha. A to troje i jeste jedini prauzrok očajanja u duši Hristovog čoveka.
Da, ti osećaš i znaš: pokajanje je uvek jača sila od svakog greha, od svake duhovne smrti, od svakog demona. Zato neka hrišćanina nikakav greh ne zavodi u očajanje. Svrh svega čuvajte se očajanja, jer je očajanje najopasniji greh, zato što ne voli pokajanje i smatra da mu ni ono ne može pomoći. Očajanje je ubilo Judu; ono neprekidno ubija sve greholjupce koji su uporni bogoborci i hristoborci.
„Isto mislite“ – O Bogočoveku Hristu, o Spasitelju, o spasenju, o Večnoj Istini, o Večnoj Pravdi, o Večnoj Ljubavi, o Večnom Životu, o svemu onom što nam čudesni Gospod Hristos donese Svojim silaskom s neba i učini našim Svojim boravkom među ljudima ka zemlji. Raznomislija u tim stvarima vrlo su opasna i ubitačna.
Vaš um kada umuje o tome, neka umuje pomoću svetog, sabornog, vaseljenskog, apostolskog, bogočovečanskog uma Crkve Hristove, jer kada smo svim bićem u Crkvi Hristovoj, onda – „mi um Hristov imamo“ (1 Kor. 2, 16), i nepogrešivo rasuđujemo o Gospodu Hristu i Njegovom Bogočovečanskom podvigu. Čim se um hrišćaninov izdvuji od sabornog uma Crkve, on se lako otisne u zablude, u jeresi, u sanjarenja, u lakomislenosti.
„Mir imajte“, najpre u sebi. A imaćete mir u sebi, ako izbacite iz sebe svaki greh, jer je greh sila koja stvara demonski nemir u duši. Pošto je poreklom od đavola, greh unosi u bogoliku dušu čovekovu demonske stihije, koje i seju po njoj nemir kroz neprijateljsgvo k Bogu. Ustvari, svi nemiri duša ljudskih imaju koren i prakoren u demoničnosti greha koji uvek neprijateljuje prema Bogu, uvek ratuje sa Bogom. I hrišćani motu imati mir među sobom, ako uklone grehe iz sebe i između sebe.
„I Bog ljubavi i ljira biće s vama“: jer Bog ne voli greh, ali voli čoveka. I kad vi omrznete greh i potisnete ga iz sebe i između sebe pokajanjem i ostalim evanđelskim vrlinama, onda će Bog ljubavi i mira biti s vama, „Bog ljubavi i mira“ očekuje od vas da vi iz ljubavi prema Njemu i prema sebi dobrovoljno vojujete sa gresima i sve ih potisnete iz sebe pomoću blagodatnih svetih tajni i svetih vrlina, i onda će On biti s vama. Jer On – „Bog ljubavi“ – ne želi da nikoga na silu drži uza sebe i vlada njime, i bude sa njim.
Ljubav božanska i jeste time božanska što slobodna bića ljudska ne spasava silom, nego im predlaže sva sredstva spasenja od greha, smrti i đavola. Ko ta sredstva dobrovoljno i verom i ljubavlju primi, i pomoću svetih tajni i svetih vrlina očisti sebe od svakoga greha i zla, Bog ljubavi se useljuje u njega, ispunjuje ga Sobom, i takav čovek postaje savršen čovek Božji. U takvima i sa takvima i boravi „Bog ljubavi i mira„.
 
13:12 „Pozdravite jedan drugoga svetim celivom. Pozdravljaju vas svi sveti.“
 
„Pozdravite jedan drugoga celivom svetim“: jer se u nas hrišćana kroz sveti celiv razlivaju po našim dušama svete želje za uzajamno spasenje. Mi hrišćani znamo da je spasenje naše u svetosti našoj: jer spasti se i nije drugo do svetim božanskim silama blagodatnmm osvetiti svu dušu svoju i srce i savest i telo.
Spasenje je podvig samoosvećenja: tu se pomoću dobrovoljnih podviga blagodaću Hristovom potiskuju svi gresi, sve strasti, sve nečistote, i biće se čovekovo ispunjuje božanskim silama koje su potrebne za pobožnost i život večni (sr. 2 Petr. 1, 3). A život večni za nas hrišćane počinje još ovde na zemlji kroz pobožnost; pobožnost pak i jeste sveti život po Bogu, Bogom i radi Boga. Tom podvižničkom blagodatnom svetošću se savršeno uređuju svi naši svetovi: i svet naše duše, i svet naše savesti, i svet našeg uma, i svet naših odnosa sa ljudima, sa rodom ljudskim, sa tvarima, i sa svima vidljivim i nevidljivim bićima.
Hrišćani su dužni da neprekidno zrače svetošću kao sunce svetlošću; u njih sve treba da bude sveto: i reč, i delo, i pozdrav, i pogled, i misao, i osećanje, i želja, i celiv, i sve i sva što se kreće i biva i živi u njihovim čovečanskim bićima. Takvog svetog celiva od ljudi željan je i sam čudesni čovekoljubac Gospod Hristos, zato sa tugom kori Simona fariseja a hvali grešnicu: „Celiva mi nisi dao, a ona od kako uđoh ne presta celivati mi nogu“ (Lk. 7, 45).
Sišavši u naš nesveti i greholjubivi svet, čudesni Gospod je Sobom osvetio sve što je ljudsko, pa i celiv: i njemu dao božansku svetost i silu, da bi hrišćani i preko svetog celiva prelivali jedan u drugoga svoje svete želje, i tako pomagali jedan drugome u spasavanju sebe od greha, smrti i đavola, i osvećivali sebe božanskim bogotvornim silama, koje postupno prerađuju čoveka u blagodatnog bogočoveka.
„Pozdravljaju vas svi sveti“. Pitate me: ko su ti „svi sveti“?Svi hrišćani koji su sa mnom. Jer hrišćani su hrišćani svojom dobrovoljnom blagodatnom svetošću. Od početka do kraja hrišćanstvo je: podvig osvećenja sebe blatodatnim svetim tajnama i svetim vrlinama. To je vrlo složen, razgranat i dug podvig, ali zato jedino sredstvo da čovek biće svoje oslobodi od svega grešnog, smrtnog, demonskog, i preradi sebe u biće sveto, bogopodobno, besmrtno. Svaka sveta tajna osvećuje hrišćanina: osvećuje ga sveto krštenje, sveto pričešće, sveto pokajanje.
I svaka sveta vrlina osvećuje hrišćanina; sveta vera, sveta ljubav, sveta nada, sveta molitva, sveti post, sveta krotost, sveta smirenost, sveto trpljenje. Sve te svete božanske sile postepeno prerađuju hrišćanina u svetog čoveka, u sveto ljudsko biće. A to znači: u jedino pravog, savršenog i potpunog čoveka.
Jer je samo sveti čovek – izgrađen, završen i dovršen čovek. A ostali ljudi su: ili podljudi, ili kaljudi, ili neljudi. Nema čoveka mimo svetog čoveka. Nisi hrišćanin ako neprestano ne osvećuješ sebe svetim vrlivama i svetim tajnama. Jer svetost naša – to je volja Božja u odnosu na nas (sr. 1 Sol. 4, 3), kako je ta volja pokazaia kroz Bogočoveka Hrista. To je ono rada čega nas je Bog stvorio i što On hoće od nas ljudi, samo to. A to i jeste sve, božansko sve u odnosu prema čoveku nao jedinki, i prema rodu ljudskom kao celini.
 
13:13 „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama. Amin“.
 
Jer u tome Presvetom Trojstvu je – sve i sva za ljudsko biće u svima svetovima, počevši sa zemaljskim svetom. Sve biva i jeste i kreće se: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, sve sem greha i zla. Zato je drugo Sveto Lice Presvete Trojice i sišlo u naš zemaljski ovet i postalo čovek, da nas otrojmči, pošto smo kroz greh i zlo glavnu odliku svoje čovečanske prirode, bogoliku trojičnost, poremetili, pomračili, unaakazali, pokvarili.
Čudesni Gospod Hristos vraća nas toj prvobitnoj svetoj trojičnosti naše prirode: Njime i kroz Njega date su nam u Crkvi sve božanstvene sile Presvete Trojice, pomoću kojih se svaki hrišćanin otrojičuje, po meri svoje vere i svojih podviga. U svakom hrišćaninu delaju svojim božanskim silama: i Bog Otac, i Bog Sin, i Bog Duh Sveti. Drugim rečima: Sveta Trojica dela u Crkvi blagodaću Bogočoveka Hrista. A šta je „blagodat Gospoda našega Isusa Hrista“? To je sve ono što je Gospod Hristos doneo svetu postavšm čovek. A to je? – Sav Bog sa svima božanskim silama koje izgrađuju spasenje čoveku, pobeđujući sve grehe, sve smrti, sve đavole, i otrojičujući biće ljudsko na svu večnost, koja počinje još ovde na zemlji.
Ta „blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, c ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duz:a“ uvek delaju u Bogočovečanskom Telu Crkve, preobražavajući svakog hrišćanina, koji se podvizava smirenom verom, u biće, sveto, besmrtno, bogoliko, trojiceliko.
Biti pravi hrišćanin znači: neprestano živeti Svetom Trojicom – od Oca kroz Sina u Duhu Svetom; i duša i savest i um hrišćaninov stalno se kreću i delaju od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, te se tako vaspostavlja trojična bogolikost, i iz hrišćanina uvek zrači trojična svetlost, koju nikakva tama obuzeti ne može. A to sve znači: sijati, svetleti, zračiti trojičnom svetlošću.
Da, hrišćanin obavezno sija i zrači trojičnom svetlošću. To je po preimućstvu dejstvo Duha Svetoga, koji se daje hrišćanima za njihovu veru u Gospoda Isusa, Bogočoveka. Sva istina neba o čoveku sabrana je i bogonadahnuto izražena onim čudesnim rečima svetog jutrenjskog antifona: „Svjatim Duhom vsjaka duša živitsja i čistotoju vozvišajetsja, svjetljejetsja trojičeskim jedinstvom svjaščenotajnje (=Svetim Duhom svaka duša živuje i čistotom se uzvišuje, svetli se trojičnim jedinstvom sveštenotajanstveno).“ Da, svaka duša svetli se trojičnim jedinstvsm sveštenotajanstveno. Tu je sve svešteno, sveto i tajanstveno.
Blagodatnim podvizima Duha Svetoga duša čovekova postepeno oživljuje, vaskrsava iz svih duhovnih smrti, koje nisu drugo do gresi, i čistotom se uzvišuje sve više i više iz grehovne razbijenosti i nesabranosti ka Presvetom Jedinstvu Božanske Trojice, da bi: večito živela i blaženstvovala u Njoj i Njome, obnavljajući svoje trojično jedinstvo i bogolikost. Obnovi li hrišćanin dušu svoju neprekidnim blagodatnim življenjem pomoću svetih tajni i svetih vrlina od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, duša se zaista i u svom i u onom svetu svetli bogolikim trojičnim jedinstvom, i tako postiže savršenu punoću svoga bogolikog bića i odgovarajuću punoću blaženstva u večnom carstvu jedinog istinitog Boga i Gospoda u svima vidljivim i nevidljivim svetovima: Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin! Amin! Amin!
 
*****
 
Iz svega vam je jasno, Korinćani, da u hrišćanstvu ništa nije od čoveka i po čoveku, već sve od Bogočoveka i po Bogočoveku. Rodu ljudskom jedino je Bogočovek otkrio svu tajnu bića ljudskog i roda ljudskog. I pokazao: da je Presveta Božanska Trojica za biće ljudsko i rod ljudoki početak i kraj, i sve što je između početka i kraja. Po nebeskom i zemaljskom poreklu svom čovek je sav od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, sav od Jedinog Istinitog Boga svih svetova.
Da, istiniti čovek je sav od Jedinog Istinitog Boga: Oca, Sina i Svetoga Duha. Sav – sem greha, koji je tuđinski nanos, neprirodan i nepotreban i paguban. Zato je hrišćanstvo svecelim bićem svojim od Svete Trojice i u Svetoj Trojici.
Sve je tu i svešteno i tajanstveno; i samo oblagodaćenom, osvećenom, obogočovečenom, otrojičenom umu ljudskom dostupno. I to dostupno do izvesne mere, koju trojicelika priroda ljudska smestiti može, a dalje, beskrajno dalje kroz neizmerne božanske beskonačnosti Trojičnog Božanstva sve je pokriveno milim velom svete slatke tajanstvenosti. Tu su neizmerna prostranstva za večne blažene doživljaje naše svete vere i svete ljubavi i svete smirenosti i svete krotosti i svete molitve kroz beskonačne vekove.
Amin! Amin! Amin!
 
Na Sv. Apostola Tadeja Sveta obitelj Ćelije
21. VIII (3. IX) 1952. god. Petrovdan
Manastir Ćelije 1954

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *