NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
DVANAESTA GLAVA
 
*****
 
Kada se sve ono što čovek kao ličnost, kao posebno biće, može osetiti, saznati, videti, čuti u sebi i u svetovima oko sebe, sabere i svrsta, onda se dobijaju dve glavne stvarnosti: čovek i Bogočovek. To je svepunoća svih ljudskih stvarnosti. Sve ostalo je u tome, samo u tome.
I zato se svi problemi roda ljudskog, ustvari, svode na to dvoje: na čoveka i Bogočoveka. Između čoveka i Bogočoveka zbiva se sve što je ljudsko: sva istorija roda ljudskog kao celine, i sva istorija svakog bića ljudskog kao jedinke. Kada čovek pokuša da sebe kao ličnost, kao samostalno biće, izdvoji i odvoji od Bogočoveka, onda se raspada u slabostima, u nemoćima, u užasima, u strahotama, u smrtima. Po mnogoznačnoj reči čudesnog Bogočoveka: „Koji sa mnom ne sabira, prosipa“ (Lk. 11, 23).
Potpuno odvojen od Bogočoveka, čovek i ne pretstavlja neku istinsku stvarnost i samostalnu vrednost, a najmanje istinsku radost: to je splet bezbrojnih slabosti moje jedna drugu grizu i jedu, postajući svaka svakoj trepet a užas, i postepeno se preobražavajući u bezbroj smrti koje se stalno proždiru među sobom, i nikako jedna drugu da proždere.
Bezbroj smrti koje su jednim samosaznanjem i samoosećanjem povezane u jedno biće; bezbroj smrti koje neprestano umiru i nikako ne mogu da umru, jer su povezane neumrtvljivim samosaznanjem i samoosećanjem, – eto, to je čovek bez Bogočoveka. I hvaliti se čovekom, ili ma čim njegovim, zar to nije bezumlje inadad bezumljima i ludilo nad ludilima? Nema sumnje, to je ono ludilo koje je vrhuni i punoćuje u Satani, koje i čini Satanu Satanom. Ono dolazi usled potpune dobrovoljne otkinutosti od Boga, odvojenosti od Boga. Tom sveludilu ime je gordost. Gordost se rasipa u bezbroj malih ludila: to su gresi i strasti. Svaki greh, svaka strast je jedno malo ludilo.
No sva ta ludila vode poreklo od sveludila; i u krajnjoj liniji svode se na njega. Kada se čovek odvoji od Boga, od Bogočoveka, on se zarazi tmm sveludilom, i onda kroz manja ludila – grehe i sprasti – hita ka tom iskonskom sveludilu. Zato je i ljudski satanizam, kao i onaj Satanin, sav iskovan od gordosti, kao glavne suštine svoga bića, svoga postojanja. U tim ludilima čoveku je najmilije – šta? Samohvalisanje. U samohvalisanju je sav Satana, i sav čovek koji se odvoji od Boga. Hvaliti se „čistim čovekom“, bio on kantovski, ničeovski, sokratovski, rusovljevski, darvinovoki, ili ma čiji -svejedno, to je hvaliti se satanizmom, tojest onim što u suštiii svojoj nije drugo do slabost, nemoć, greh, smrt, ludilo, sveludilo.
Jedino u Bogočoveku dat je pravi čovek, potpun čovek, savršen čovek, čovek kao besmrtna stvarnost, kao besmrtna ličnost. I još: idealan čovek – potpuno ostvaren, oličen, očigledan. Sve što je čavekovo, u Bogočoveku je dovedeno do svoje božanske besmrtnosgi i božanskog savršenstva, sve sem greha i zla. Jer i greh i zlo u suštini svojoj nisu čovekovi već Satanini: njih je Satana i izmislio i stvorio, a čovek ih je od njega pozajmio i usvojio.
U Bogočoveku: um čovekov dobio je svoje božansko savršenstvo, tako i duša i savest i volja; pa i telo čovekovo dobilo je u Njemu svoju božansku besmrtnost kroz Njegovo vaskrsenje i vaznesenje na nebo i življenje s desne strane Boga Oca na nebesima. U Bogočoveku: čovekovo dobro, čovekova istina, čovekova pravda, čovekova ljubav, čovekova lepota, čovekov život – dobili su svoje božansko savršenstvo. Sav čovek našao je jedino u Bogočoveku sva svoja savršenstva i sve svoje vrednosti. Ustvari, čovek je čovek samo Bogočovekom.
Drugim rečima: čovek je samo onda čovek kada je sav ispunjen Bogom, kada je sav u Bogu i Bog u njemu: kada je Bog uvek ispred njega, a to znači i oko njega i u njemu; kada sve u njemu biva od Boga kroz Boga u Bogu, ili određenije: od Bogočoveka kroz Bogočoveka u Bogočoveku Bogočovekom. I dok čovek, svaki čovek, ne doživi Bogočoveka kao svoju Istinu, kao svoju Pravdu, kao svoju Ljubav, kao svoj Život, kao svoju Besmrtnost, kao svoj Ideal, kao punoću svoga bića, kao sebe sama, – slično onome: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gal. 2, 20), – sve dotle on još nije pravi čovek, već još uvek podčovek, još uvek mrtva shema čoveka, još uvek mrtvac među mrtvacima, za koje su usta Sveistinitoga izrekla: Ostavite neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace (Mt. 8, 22).
Čovek bez Bogočoveka stalno doživljuje sebe kao slabost do slabosti, kao nemoć do nemoći, kao smrt do smrti, kao bezbroj slabosti, bezbroj nemoći, bezbroj smrti. To je sasvim prirodno, jer u njemu samom ništa nije jače od smrti; a to znači: ništa nije jače od greha, od zla, od užasa, i kroz to: ništa nije jače od tvorca greha, smrti i zla – đavola = Satane. A onda? Onda je prokletstvo biti čovek; kao što je prokletstvo biti đavo, Satana. Radost je biti čovek, samo kad je čovek svim bićem duhovno sjedinjen sa Bogočovekom. Onda, jedino onda čovek doživljuje sebe, svoje biće, svoje postojanje, svoju dušu, svoju savest, svoju volju, svoje srce, svoje telo kao radost, kao večitu božansku radost. A bez toga, čovek sve doživljuje kao prokletstvo: i duša je prokletstvo, i savest je prokletstvo, i volja i telo; i on svega sebe oseća kao prokleto biće, To pak nije druto do pakao, još u ovom svetu pakao; koji se u onom svetu, s one strane vremena i prostora, iza okvira i ramova materije, utapa u večni pakao, gde nemilosrdno caruje i vlada neumrtvljiva bogoboračka gordost, bogohulna oholost, beskrajna i beskonačna u svima svojim dimenzijama.
Zbog svega toga: jedina istinska i jedina besmrtna čovekova radost i hvala jeste Bogočovek, Gospod Isus Hristos. I sve što je od Njega. Tu spasonosnu i svelečeću istinu niko tako duboko i svestrano i sveubedljivo nije doživeo kao sveti prvovrhovni apostol Pavle. Ali isto tako, niko kao on nije tako potresno i sveabuhvatno doživeo i jezivu tragiku i bespomoćnu muku čoveka bez Bogočoveka. Zato je i nagrađen neiskazanim blaženstvom.
Iz njega bruji raskliktana heruvimska radost hristočežnjivog čoveka koji biće svoje doživljuje Bogočovekom i u Bogočoveku. Jer takav obogočovečeni čovek i jeste pravi čovvk: on postepeno raete kroz svete evalđelske tajne i svete evanđeloke vrlike „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“, visine Bogočovekove (Ef. 4, 13). Takvom čoveku se otvaraju svi božanski svetovi, koji su uvek zatvoreni za „čistog čoveka“, za obezboženog čoveka. I on postaje nebeski čovek i zemni anđeo: za njega nestaju granice između zemlje i neba, po sveistiiitom obećanju „Jedinog Čovekoljupca“ – svemilostivog Gospoda Bogočoveka Hrista: „Od sada ćete videti nebo otvoreno i anđele Božje gde se penju i silaze k Sinu Čovečjem“ (Jn. 1,51), i k onime koji su u Njemu, sa Njim, oko Njega. A tada: mali zemaljski svet, sa svima ljudima, na njemu, i sa svima bogatstvima i lepotama, šta je prema nebeskim svetovima koji se otvaraju jedan za drugim u svojim božanskim neiskazanim krasotama i divotama? Tada sve zemaljsko i sve ljudsko zanemi i skriva se u hrapavu školjku svoje bedne sićušnosti i uboge majušnosti, i od stida zaboravlja na svako hvalisanje, i prestaje se hvaliti čovekom i zemljom.
Imajući sve to u vidu, sveti apostol izjavljuje:
 
12:1 „Ne polaže mi hvaliti se, jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja“.
 
A viđenja i otkrivenja Gospodnja, koja Gospod daje o sebi i o gornjim nebeskim svetovima, takva su, da ih telesne oči ne mogu izdržati bez osobite blagodati Božije, a oči duše ushićeno i trepetno rone svojim pogledima u preslatka tajanstva. I sve je to tako božanski ogromno, tako bogočovečanski beskrajno, da se ne može uramiti ni u kakve ramove naših zemaljskih stvarnosti i naših zemaljskih čula. Naša ljudska viđenja su ograničena, površinska i površna. Jer šta ustvari ljudske oči vide u ovom našem malom zemaljskom svetu? Samo površinu stvari i stvarnosti. A praosnovne i praduboke izvore materije, i kako se ona tka i istkiva na razboju postojanja, koji to ljudski vid može sagledati i pratiti? Ljudi vide materijalni svet, a ne znaju otkuda materija izvire i navire u naš ljudski vid, u naše ljudsko saznanje.
Ljudi vide zvezde, ali ne znaju radionicu u kojoj se izrađuju i u bezbrojnim jatima izronjuju iz nje u čudesne bezmaterijne svetove; ne znaju košnicu u kojoj se roje i u neizbrojnim rojevima izleću iz nje te nebeeke pčelice, te zlataste zvezdice; i ne znaju ljudi kakva ih to sila komponuje i vodi kroz mnogobrojne univerze u nenadmašnom redu i poretku.
Ljudi vide majušni sladak cvetić ljubičice, ali ne znaju njegovu osnovnu tajnu, pratajnu: kako on to isklija iz „mrtve“ materije, kako se to, i na kako finom razboju on tka i tako zanosno lepo izatka, pa još dobije i prijatan miris, od koga – kad materija ne miriše? Ljudi vide sićušno okce lastino, ali njegovu suštinu, ono čime to okce vidi, to oni ne vide! O!o!o! Sva su ljudska viđenja početna, površinska i površna, da je čoveku prosto muka od tako plitkog i neprodornog vida.
Rašta nam je dat takav vid? Da nas samo muči svojom površnošću? Zašto se daje vid čoveku, eda li samo zato da vidi – koliko malo vidi, koliko je slep? Kako je tužno mali raspon čovekova vida! Biti nastanjen u svetu koji vri od bezbroj beskonačnih tajni, vri i ključa i spolja i iznutra, a usred svega toga – majušni čovek! Pa i on sam stalno vri i ključa kao tajna među tajnama, dok svuda oko njega tajna tajnu pita: ko si, šta si, otkuda si? I svaki odgovor prestavlja tajnu. Onaj svet? Nije li to neka neobuhvatna košnica, iz koje se neprekidno roje sve nove i nove tajne?
Tajna do tajne, tajna u tajni, tajna na tajni – eto, to je naš zemaljski, naš čovečanski svet; a možda i svi svetovi nad čovekom i oko čoveka, u koje njegov um i njegova čula ne mogu da prodru ni na koji način. I na istoku i na zapadu, i na severu i na jugu, i gore i dole, svuda – beskrajna izložba tajni i zagonetki, sve fantastičnijih jedna od druge, i zagonetnijih, i tajanstvenijih: jedna u drugu uvire i jedna iz druge izvire; i tako nesrećni čovek nikako da sagleda i dokuči poslednju tajnu stvari, sveta, i avaj – sebe samoga!
Ali to nije sve. Videti, šta to znači? Kada čovek nešto vidi, šta se to tka između njegovih očiju i predmeta koji vidi? A pre svega, šta se to zbiva u njegovom oku?
Sva objašnjenja oftalmologije čisto su fiziološka; tu nedostaje ono što je najglavnije: sila, nevidljiva sila kojom oko vidi. Jer ako oko ovakvo kakvo je u svojoj fizičkoj i fiziološkoj datosti stvara vid i viđenje, zašto onda ne vidi mrtvac noji je izdahnuo pre jednog sata, pre jednog minuta, kad se šegove oči još nisu počele raspadati, nego su još istog fizičkog i fiziološkog sastava, celine, netaknutosti? Ta činjenica kazuje i pokazuje, da je oko samo organ, samo oruđe, samo instrument neke sile koja njime, kroz njega, iz njega vidi; i kad se ta sila oduzme oku, oduzme mu se i vid, Da, duša je ta kojom oko vidi i gleda. Eto te sile; ali sa svih strana tajanstvene i zagonetne, sile – kojoj je poreklo, gde? Sigurno ne u čoveku, koji joj, kada bi mogao vladati njome, ne bi nikada dao da mu napusti oko, ruku, telo; sigurno ne u čoveku, koji joj ne zna ni suštinu, ni sastav, ni tajnu. Nema sumnje, poreklo duše je negde u nekom, ili nečem, nesravnjeno umnijem, moćnijem, savršenijem nego što je čovek. A to može biti, i jeste, samo Bog, i nebo. Tu istinu otkrila je sama Istina, rekavši Svojim sledbenicima: Vi niste od ovoga sveta, već od onoga (sr. Jn.15,19; 17,14; 8,23). Eto porekla duše; nebo, onaj svet. Zato je opet sama Istina objavila blagovest: da duša čovečija vredi više nego svi vidljivi, materijalni svetovi skupa (sr Mt 16, 26; Mk. 8, 36-37; Lk. 9, 24).
„Viđenja Gospodnja“ pokaauju božanske stvarnosti, rasejane Bogom po svima svetovima koji mogu da uđu u okvire ljudskog vida. „Otkrivenja Gospodnja“ obelodanjuju tajne koje se taje u božanskim stvarnostima Božjih svetova. „U zamaljskom svetu, i uopšte u materijalnom svetu, ljudskom biću su delimično otkrivene tajne koje prožimaju i prohode materiju i njena bezbrojna uobličenja. Tu je Bog rasecao i posejao sitnije tajne, a i one krupnije; samo ne najkrupnije. Do sitnijih tajni naš aparat sazvanja donekle dolazi, i nalazi im smisao i objašnjenje. Ali se sve te, i sitnije i krupnije tajne, suštinom svojom izvijaju u neke nedosežne nebeske tajne: prosto im je prakorenje u onim, gornjim, nebeskim svetovima. Stvari i tvari na zemlji, a korenje im na nebu, – to je naš zemaljski svet. Sav se koreni u nebu.
Zato kad naš vid i naše saznanje malakše u poteri za srcem zemaljskih tajni koje se skriva na nebu, onda nastupa naša vera, koja nas vodi ka nebeskom korenju naših zemaljskih stvarnosti. Vera – to je naš produženi vid: „mi verom hodimo, a ne gledanjem“, jer vera vidi ono što je nevidljivo, što je večno (2 Ko:r. 5, 7; 4, 18). Međutim, vid naših telesnih očiju ima svoj kraj, zalazi u mrak, gde su mu potrebne nove oči, oči vere, ili bolje: zenice vere i ljubavi, koje nas pouzdano vode ka božanskim suštinama naših zemaljskih stvarnosti. Gde počinje vera, tu i nastaju „otkrivenja Gospodnja“. Ta otkrivenja nam, po meri vere naše, otkrivaju tajne svetova Božjih, i vidljivih i nevidljivih.
A skup svih neizbrojnih tajni Božjih, rasejanih po svima vidljivim i nevidljivim svetovima, zakoračio je u naš mali zemaljski svet pojavom Bogočoveka Hrista. On je oličenje saih tih tajni u granicama tela ljudskog, „jer u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9). Bogočovek, kao Bog nosi u sebi sve tajne svih svegava, a kao čtavek unosi te tajne u čovečanski svet, i Svojom čovečanskom stvarnošću otkriva ljudima te tajne. Zato sveti apostol Pavle i veli da je Goapod Hristos, učovečeii Bog, otkrio rodu ljudskom „tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja“ (Kol. 1, 26). „Bogata slava ove tajne“ (Kol. 1, 27) toliko je božanski raskošna i neizmerna, da ona ustvari sadrži sve tajne Bažje. Ako ima božanske Svetajne, onda je nju u Svojoj čudesnoj Bogočovečanskoj Ličnosti doneo rodu ljudskom Gospod Isus Hristos kao čovek. I otkriva je svetim ljudima Njegovim (Kol. 1, 27). I to je otkriva Duhom Svetim (Ef. 3, 5). Najsvetija „Svetajna“ otkriva se svetima Duhom Svetim. Otuda samo sveci znaju istinski, stvarno i potpuno tajnu sladčajšeg Gospoda Isusa, Bogočoveka. Samo oni, a mi ostali, preko njih i sa njima. Poznanje te presvete Svetajne daje se jedino ljudima koji su osvetili sebe svetim blagodatnim vrlinama: verom, ljubavlju, nadom, molitvom, postom, krotošću, smirenošću, samilošću. Po meri svetosti biva i poznanje svetih božanskih stvarnosti.
Najsvetiji ljudi – najsavršenije znaju tajnu svih svetova Božjih; znaju je kroz „Svetajnu“: Gospoda Hrista. Sa rašćenjem podviga čovekovih raste i njegovo poznanje tajni svetova Božjih, a najpre samoga Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista. Što oko ljudsko ie vide, ne vidi, niti će ikada videti; što uho ljudsko ne ču, ne čuje, niti će ikada čuti; što u srce čoveku ne dođe, ne dolazi, niti će ikada doći – to Bog otkriva svetim ljudima Duhom Svetim (sr. 1 Kor.2, 9-10). I oni su ti, jedino oni, koji Duhom Svetim saznaju sve, i same „dubine Božje“ (1 Kor. 2, 10-11), a kamoli dubine svetova Božjih.
Punoća te svete tajne, te presvete Svetajne, kazuje se otkrivenjem. Do nje se ne može doći diskursivnim ljudskim umovanjem ili čulnim rasuđivanjem. Ona se otkriva ljudskom umu, ljudskom srcu, ljudskoj duši, ako su očišćeni, obnovljeni, osvećeni, preobraženi verom i ljubavlju Hristovom. I najsavršeniji znalac te Svetajne, sveti apostol Pavle, poznao je tu Svetajnu otkrivenjem. On objavljuje: „Meni se po otkrivenju kaza tajna“ (Ef, 3, 3).
Da, po prvom otkrivenju, za kojim su došla mnoga i mnoga druga otkrivenja, koja su upotpunila to otkrivenje do najpunije mere, koju priroda ljudaka smestiti i nositi može.
Imajući u viiu ta mnogobrojna „viđenja i otkrivenja Gospodnja“ koja je doživeo, i iz njih posmatrajući ljude, i njihove hvale i uznošenja i veličanja, sveti bogovidac Pavle izjavljuje Korinćanima: „Ne polaže mi hvaliti se, jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja“. A kad dođem, na njih, i njihovom svetlošću obasjam sve oio čime se vi Korinćaii hvalite, – a vi se stalno hvalite čovekom, ja Bogočovekom, – onda šta će ostati od vaše ljudske, od vaše moljačke, od vaše krpeljske, od vaše komaračke hvale? Ništa, i manje od ništa! A i sami vi, bez Hrista, šta ste, šta, šta? Ništa, ogromno ništa, naduveno ništa! A čovek u Hristu i sa Hristom? O, to je – radost nad radostima, botatstvo nad bogatstvima, blaženstvo nad blaženstvima, besmrtnost nad besmrtnostima!
 
12:2 „Znam čoveka u Hristu koji pre četrnaest godina (da li u telu ne znam; ili osim tela ne znam, Bog zna) bi odnesen do trećega neba“.
 
„Čovek u Hristu“ tek je pravi čovek, potpun čovek: jer Bogočovekom prohodi sve svetove – „do trećega neba“, do nebesa nad nebesima, do same nepristupne slave Trosunčanog Božanstva. „Čovek u Hristu“ jedino i dolazi do istinskog i pravog saznanja o tome šta je čovek, kakvo je biće, od čega je, odakle je, kuda ide, gde su njegovi svetovi, njegova obitališta, njegova večna otadžbina, njegova „večna kuća“ (sr. 2 Kor. 5; 1-2). Tek u Bogočoveku Hristu čovek oseća i uviđa da je njegovo biće beskonačno, da je u njemu beobroj beskrajnosti, da za njega ne postoje materijalne granice, da je u stanju prohoditi ove vidljive i nevidljive svetove. Jedino u Bogočoveku čovek produbljuje, proširuje i uzvišuje sebe do božanskih dubina i pšrina i visina, i postiže savršenstvo svoje savesti, svoje duše, svoje volje, svoga uma, svoga života, svoje besmrtnosti, svoje ljubavi, svoje pravde, svoje dobrote, svoje lepote, svoje večnosgi, svoje bogočovečiosti. Ustvari, ko je čovek i šta je čovek? Bogočovek.
I samo u Bogoveku i sa Bogočovekom čovek postaje pravi, i istinski, i potpuni čovek. Da, „čovek u Hristu“ – eto to je pravi, istinski, jedini čovek. A čovek van Hrista, čovek bez Hrista, to je čovek samo u potenciji, u mogućnosti; on se nalazi na početku puta, ili bolje: pred početak puta, kojim se mora ići da bi se postalo čovek – Bogočovekom Hristom.
Van Hrista – čovek je shema, klica, embrion, koji se bez Hrista razvija u čudovište, u mimočoveka, u nečoveka, u podčoveka, u raščoveka. U grehu, u zlu, u đavolu – čovek i nije čovek, već karikatura, nakaza čoveka, bedni ostaci i otpaci čoveka, razlomci i odlomci čoveka koji je sav razbijen kao lađa na moru, razbijen na moru života iskušenjima, gresima, strastima, đavolima. Gresi i ne daju čoveku da raste ka nebu, ka Bogu, ka božanskim svetoaima i njihovim beskonačnim istinama i radostima i svetlosima i blaženstvima.
Gresi ustvari neprestano lišavaju čoveka svega božanskog, kradu mu ono što je bogočežnjivo u njegovom biću: obezbožuju mu i dušu, i um, i savest, i volju; i čovek živi van Boga, bez Boga = van Hrista, van Bogočoveka, i zato često puta tvrdi: nema Bota! A ako ponekad to i ne tvrdi, on glavno živi bez Boga i protiv Boga: ne upotrebljava ništa Božje i božansko u životu svom, poput lenjog sluge evanđelskog, zakopavši u zemlju talant Božji, tojest sve božansko, sve bogoliko što mu je kao biću ljudskom dato pri rađanju na svet.
Samo „čovek u Hristu“ oseća da granice tela njegovog nisu granice čovekova bića, čovekove ličnosti, već su njegove granice u Bogočoveku; a to znači: razmiču se u božanske beskonačnosti, no uvek ostajući u svojim čovečanskim okvirima. Čovek se pri tome ne pretapa u Boga, već uvek ostaje čovek, samo postaje savršeni čovek, po neizmenljivom uzoru i zakonu datom u ličnosti Bogočoveka Hrista: On je u isto vreme i savršen Bog i savršeni čovek; a „čovek u Hristu“ postaje, po učenju svetih otaca, „bog po blagodati“ (Sveti Simeon Novi Bogoslov; Sveti Atanasije Veliki; Sveti Grigorije Bogoslov, i drugi), dok je Gospod Hristos Bog po prirodi. Reč je o savršenom čoveku, o pravom hrišćaninu, koji „raste rastom Božjim“, dok ne poraste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Kol. 2,19; Ef. 4,13), dok se ne ispuki „svakom punoćom Božijom“ (Ef. 3, 19).
Kada „čovek u Hristu“ doživljuje te maksimalne, te vrhunske božanske stvarnosti i otkrivenja, on onda stvarno i ne zna da li on to doživljuje „u telu, ili osim tela“, jer je centar njegovog bića sav u Bogočoveku, u Njegovim bogočovečanskim savršenstvima i stvarnostima, gde telo u svojoj majušnoj veštastvenoj stvarnosti kao da iščezava do nevdljivosti. Ali, pri svemu tome, ono ipak ostaje veštastvena stvarnost čovekova bića, kome je poreklo s neba, od Boga. Doživljujući čudesna „viđenja i otkrivenja Gospodnja“, „čovek u Hristu uviđa svim bićem svojim da je sve to toliko iznad našeg veštastvenog, materijalnog sveta zemaljskog, i čoveka u njemu, da i ne pokušava, niti hoće, da to prenosi u ljudoke pojmove, u znanje, već sve to ostavlja veri. Zato i ne govori ništa od onoga što je video i čuo kada je bio „odnesen do trećega peba“. To je ostavljeno našoj veri. Da je trebalo gavoriti zemnorodnima o tome, čovekoljubivi apostol Pavle sigurno bi rekao mnogo, ali on prelazi preko toga ćutke – radi spasenja našeg, i radi jačanja vere naše, koja ne sme imati lakomislenu radoznalost.
 
12:3-4 „I znam za tog čoveka (da li u telu ne znam, Bog zna), da bi odnesen u raj, i ču neiskazane reči, kojih čoveku nije slobodno govoriti“.
 
Prvi doživljaj prvog čoveka, Alavma, njegovo prvo viđenje, prvo saznanje, prvo osećanje bio je raj. Raj? – Sav svet oko čoveka ispunjen Bogom, od vrha do dna, i sleva i sdesna, i gore i dole; sav čovek okružen Bogom i spolja i iznutra; sav čovek u Bogu, i spolja i iznutra; rečju: sav čovek od Boga kroz Boga u Bogu – od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Sav život čovekov u raju kretao se i bivao i zbivao: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom; sva duša njegova, i um, i savest, i volja postojali su i kretali se i delali: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom; svo samoosećanje njegovo i samosaznanje zbivalo se: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom; vascelo njegovo osećanje spoljnjeg života i sveta kretalo se i bivalo i zbivalo: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.
Takav je bio prvi čovek, rajski čovvk. Ali kada je on u taj svoj unutrašnji i spoljašnji raj dobrovoljno uveo greh, greh ga je svojom bogobežnom silom odvojio i udaljio od Boga, koji je sve njegove svetove, i spoljašnje i unutrašnje, činio rajem. Umnožavanjem čovekove grehovnosti i greholjubivosti, svi su se svetovi njegovi postepeno pretvarali u neraj, u izgubljeni raj, u pakao svoje vrste. Jer gde je greh, u njemu je zlo, a u zlu đavo; u đavolu pak pakao. I prvi čovek i prva žena doživeli su po prvi put sudbonosnu istinu: gde je Bog – tu je raj, gde je đavo – tu je pakao. Postepenim ogrehovljavanjem svoga života, prvi ljudi su u istoj srazmeri ođavoljavali svoje saznanje i osećanje i sebe i sveta oko sebe: i osećanje i saznanje bili su sve puniji đavola, a prazniji Boga, tako isto i svetovi oko čoveka. I tako je ođavoljenje čoveka, a preko njega i sve vidljive prirode, raslo u pravoj srazmeri: dok bezbrojni ljudski gresi, i bezbrojna ljudska zla, i bezbrojne ljudske smrti, i bezbrojni ljudski đavoli (= Mefistofeli – u pesničktom i filosofskom izdanju Evrope) nisu ovaj svet pretvorili u neki privremeni pakao, kao predverje onog večnog i svesavršenog pakla u drugom, nevidljivom svetu.
To ođavoljenje išlo je dotle da je čovek u najvećoj mogućoj meri postao čovekođavo, zbog čega je u Evanđelju Sveistine izrečena ova istina: „koji čini greh – od đavola je“(1 Jn. 3, 8)… Sve to tako, dok se čovek nije potpuno izgubio u tom čovekođavolstvu, te mu je sav svet izgledao naseljen đavolima, – i stvarno to bio, – i kroza sve svoje delatnosti, on, svesno i nesvesno, posredno i neposredno, veličao đavolizam: i kroz religiju, i kroz umetnost, i kroz filosofiju, i kroz sve svoje delatnosti.
Dolaskom Svojim u naš zemaljski svet, i boravkom Svojim u njemu, Bogočovek Hristos menja sve: i čoveka i svet oko čoveka, jer je u Njemu čovek ponovo dat kao rajsko biće, i svet ponovo dat kao raj. Bogočovek je savršen raj za čovaka, pošto je kao vasceli Bog sišao u čoveka, ovaplotio se, sjedinio se sa prirodom čovečijom, te tako ovaplotio u njoj vascelog Boga sa svima Njegovim svesavršenim božanskim stvojstvima, savršenstvima i blaženstvima, i dao rodu čovečijem svesavršeni raj božanski, koji nesravnjeno nadmaša onaj Adamov.
Tako od čudesnog Bogočoveka Hrista počinje novi rajski čovek, tojest čovek koji sav živi Bogom, dela Bogom, misli Bogom, hoće Bogom, oseća Bogom, saznaje Bogom, i sebe i sve svetove oko sebe. Sav Bog u čoveku, to je Bogočovek Isus Hristos; a to znači: to je raj.
„Čovek u Hristu“ Bogočoveku doživljuje i sebe i svet oko sebe kao rajsku stvarnost. Jer čovek bez greha – i jeste rajska stvarnost, pošto je to čovek bez đavola i bez smrti; svet bez greha – i jeste rajska stvarnost, jer je to svet bez đavola i bez smrti. Pobedivši radi čoveka greh, smrt i đavola, i spasavši pa od tog trojednog užasa, Bogočovek je u sebi kao savršenom i potpunom i svestvarnom čoveku dao svima ljudama mogućnost i stvarnost raja, raj u ovom svetu: jer gde je Bogočovek, tu je već raj, pošto On izgoni svaki greh, svaku smrt, svanog đavolja. Otuda „čovek u Hristu“ i oseća još ka zemlji raj, ili bolje: predoseća ga u početnim radostima i blaženstvima njegovim, doživljuje ga u početcima njegovim, da bi ga, izišavši iz ovog sveta i uznevši se u omaj svet, doživeo kao raj u njegovim beskonačnim nebeskim božanskim stvarnostima i blaženstvima i radostima i večnostima.
Kada’sveti apostol Pavle izjavljuje da zna „čoveka u Hristu“ koji „bi odnesen u raj“, on otkriva osnovnu istinu i stvarnost blagovesti Bogočovekove, Za ohristovljeno saznanje i osećanje „čoveka u Hristu“, to je prirodno i normalno. Ali za ođavoljeno saznanje i osećanje vanhristovskog čoveka, to je: ili nemoguće, ili besmisleno, ili izmišljeno.
U svakom slučaju, to spada u bogočovečanske stvarnosti, koje je Goepod Hristos kao Bogočovek doneo čoveku, rodu ljudskom. I te stvarnosti su ono što „ljudi u Hristu“ neprestano doživljuju u većoj ili u manjoj meri, svaki srazmerno čistoti i obogočovečenosti svoje duše, svoga uma, svoga srca, svoje volje, svoga vascelog bića. To je sveti apostol Pavle doživeo na zemlji u najvećoj meri, u kojoj priroda ljudska može doživeti. Celokupno Evanđelje njegovo o Bogočoveku Hristu izgrađeno je na njegovim ličnim „viđenjima i otkrivenjima Gospodnjim“. On je i postao hrišćanin kroz viđenje Gospoda Hrista na putu za Damask.
I od tog prvog sudbonosnog viđenja nizala su se mnogobrojna „viđenja i otkrivenja Gospodnja“, koja su od njega načinila savršenog evanđelista i apostola i ispovednika i mučenika Hristavog. U Evanđelju svetog apostola Pavla sve je lično i neposredno od Botočoveka, ništa od čoveka, ništa lo čoveku. Zato on odlučno stavlja do znanja Galatima: „Evanđelje koje sam vam javio nije po čoveku jer ga ja ie primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrieta“ (Gal. 1, 11-12). Evanđelje Hristovidca Pavla – svo je od Boagočoveka, po Bogočoveku i u Bogočoveku; u njemu ništa nije „po čoveku“; zato on baca prokletstvo na svakoga, i na sve, koji izvrću i drukčije objavljuju Evanđelje Hristovo: „Ako i mi, ili anđeo s neba javi vam Evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude!… Ako vam ko javi Evaiđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!“ (Gal. 1, 8. 9).
Ustvari, sveti aiostol Pavle je peti evanđelist Hristtov, pored prve čepvorice svetih evanđelista: Mateja, Marka, Luke i Jovana, jer svoju blagovest o čudesnom Gospodu Hristu on je dobio neposrenno od samog Gospoda Hrista, I sva evanđelja ovih pet evanđelieta sačinjavaju jedno i nedeljivo Evanđelje, i to ne njihovo Evanđelje nego Hristovo: jer je u njemu sve od Bogočoveka i po Bogočoveku.
Ali „viđenja i otkrivenja Gospodnja“ koja je sveti apostol Pavle imao za života na zemlji on nije sva preneo u reči ljudske, niti saopštio ljudima na zemlji. Zašto? Zato što hrišćani dok su na zemlji „ne mogu primiti“, smestiti.
Glavno je da je njima dato sve što im je potrebno za spasenje od greha, smrti i đavola. A to, šta je? „Sve božanstvene sile“, pomoću kojih oni mogu pobediti svaki greh, svaku smrt, svakog đavola, i osigurati sebi pobožnost i život večni (2 Petr. 1,3), Ali neiskazana blaženstva nebeskoga raja, neizrazive krasote onoga oveta, ostali su pokriveni neprozirnim velom svete tajanstvenosti božanske, kao nešto što se ima saznati i uživati tek po odlasku duše iz ovoga u onaj svet, i po sveopštem vaskrsenju mrtvih. Zato sveti apostol Pavle i izjavljuje da je u raju čuo reči „kojih čoveku nije dopušteno govoriti“ ljudima ia zemlji. A da je taj čovek, koji „bi, odnesen u raj, i ču neiskazake reči“, sam apostol Pavle, vidi se iz sedmog stiha iste glave.
Koliko li je takvih „viđenja i otkrivenja Gospodnjih“ koja je sveti apostol imao, a kojima „čoveku nije slobodno govoriti“! Nema sumnje, samo su ta viđenja i otkrivenja mogla davati apostolu Pavlu onu heruvimsku revnost i serafimsku plamenost u propovedanju Gospoda Hrista, i onu neviđenu neustrašivost i ushićenu radost u svima opasnostima i stradanjima i smrtima za Hrista. Duše prepune tih viđenja i otkrivenja Gospodnjih, on je i izvršio podvige kakve niko pre njega ii posle njega. Ako u rodu ljudskom ima čoveka koji je anđeo, i arhanđeo, m heruvim, i serafim, koji je vaistinu „bog po blagodati“, onda je to nesumnjivo sveti apostol Pavle.
 
12:5 „Takvim ću se čovekom hvaliti, a sobom se neću hvaliti, već ako slabostima svojim.“
 
Čovek, ničim svojim ne treba da se hvali; i ne samo ie treba, nego i ne osme, i ne dolikuje mu. Zašto? Zato što je čovek uveo u ovaj svet i greh i smrt i đavola, i od ovog sveta načinio pakao. Hvaliti se čovekoi, pa to je hvaliti se samoubicom, jer pronalazač i uvoditelj greha, smrti i đavola u ovaj naš zemaljski svet, nije li samoubica, lakomisleni i bezumni samoubica? Nema sumnje, u osnovi ovojoj bezumno su lakomisleni i lakomisleno bezumni svi humanizmi i homiizmi u rodu ljudskom, svi od prvog do poslednjeg: i oni jeliiski, i oni azijski, i oni evropski, i svi, svi, ovi, obojeni ma kakvom bojam; jer su zasnovani na pogrešnom shvatanju o čoveku. Jedina vrsta čoveka koji se može, i sme, i treba hvaliti, to je „čovek u Hristu“, čovek hrišćanin, čovek ohristovljen, obogočovečen; rečju; čovek koji je sav od Bogočoveva, u Bogočoveku, po Bogočoveku. Zašto?
Zato što je to jedini, pravi, savršeni čovek: čovek bez greha, bez smrti, bez đavola, sav ispunjen bogočovečanskim svetim silama i svetim vrlinama. Zbog toga i sveti apostol Pavle, kojm je do dna izživeo i demonski tragizam čovečjeg bića i njegov bogočovečanski realizam, izjavljuje odlučno: „takvim ću se čovekom hvaliti“,čovekom u Hristu, jer on jedini i zaslužuje pohvalu. A čovek bez Hrista? O! Pa to je najveći sram i stid i zločin ove planete, i užas i strahota i pakao. Čovek, a u njemu: greh, smrt i đavo! Recite, nije li to najužasnije biće na zemlji: užasnije od svakog zvera, od svakog strašila, od svakog stvora? A kada Hristov čovek gleda sebe kakav je bio bez Hrista, i kakav bi bio bez Njega, on svom dušom pristaje uz svetog apostola Pavla i zajedno s njim izjavljuje: „sobom se neću hvaliti, već ako slabostima svojim“.
Kada razgledaš sebe čoveka, a u tebi nema Hrista, šta onda vidiš u sebi? – Grehe, strasti, unakaženu dušu i savest i um, unakažene bezbrojnim demonizmima, zbog čega ne mogu da se otmu ni od smrti, ni od zla, – onda, šta si ti, ako ne jeziva povorka slabosti i nemoći. Smrt do smrti, greh do greha, strast do strasti, – eto ko si ti, o čoveče bez Hrista!
A to? A to je ovo: užas do užasa, užas nad svima užasima!
 
12:6 „Jer, kad bih se i hteo hvaliti, ne bih bio bezuman, jer bih istinu kazao. Ali neću to da činim, da ne bi ko više pomislio za mene nego što me vidi ili čuje što od mene.“
 
„Jer, kad bih se i hteo hvaliti, ne bih bio bezuman, jer bih istinu kazao“, – istinu o čemu? O doživljenom Hristu, o doživljenom Bogočoveku i svima njegovim bogočovečanskim stvarnostima i radostima i savršenstvima. Oči moje, preobražene Hristovom bogočovečanskom silom, vide bogočovečanskim vidom: vide otkrivenja i viđenja, koja čovek, ostajući pri svame ljudskom vidu, nikada ne može ni nazreti, akamoli sagledati ih m gledati ih. Sluh moj, preobražen bogočovečanskom silom Hristovom, čuje što uho ljudsko nikada čulo nije: takve božanske istine i radosti, kakve mi, zatvoreni u svoj ograničeni čovečanski sluh, i ne naslućujemo. Duša moja, um moj, srce moje, savest moja, sjedinjeni sa Hristovom dušom, sa Hristovim umom, sa Hristovim srcem, sa Hristovom savešću – osećaju, shvataju, doživljuju takva božanska otkrivenja, kakva su zanavek sakrivena od ljudske duše i srca i savesti i uma, pokrivenih maglama greha, pomrčinama strasti i tminama smrti i đavolizma. Vascelo biće moje, sa svim znanim i neznanim što ga sačinjava, kada ga predam Bogočoveku kroz svoju veru i ljubav i molitvu i post, ono se proširi i produbi i uzvisi do svih bogočovečanskih granica i dubina i visina, u koje nikada ne može kročiti biće ljudsko, koje nije preobraženo i obogočovečeno čudesnim Bogočovekom Hristom.
Obogočovečni čovek vidi i saznaje i oseća istinu u njenim bogočovečanskim beskrajnostima i stvarnostima; isto tako i život, i pravdu, i dobro, i lepotu, i vreme, i večnost. Jer „ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2 Kor, 5, 17): stari se čovek raspao u željama prevarljivim i mislima pogrešnim, i kroz Bogočoveka se javio novi čovek, sav satkan od bogočovečanskih svetih vrlina i osobina, i u njemu nema mesta ni smrtnom, ni grehovnom, ni đavolskom, već „sve i u svemu Hristos“ (Kol. 3, 11). Da, takav je čovek svojim bogočovečanskim, svetim životom, dostigao „u čoveka savršena“. A takav je čovek?
Onaj koji je dostigao „u meru rasta visine Hristove“, „punoće Hristove“ (Ef. 4,13). Sav ispunjen Bogočovekom, eto to je pravi čovek. I jedini istinski čovek; sve je drugo kačovek, podčovek, parčečovek, čovečuljak, vančovek, najzad – nečovek. Samo je Hristov čovek pravi čovek. Imajući u sebi „punoću Hristovu“, punoću Bogočovekovu, on još na zemlji živi svim stvarnostima bogočovečamskim, božanskim, nebesnim, rajskim.
Takav je čovek, ako iko, nesumnjivo sveti apostol Pavle. Kada bi mu bilo „slobodno govoriti“, sve ono što on doživljuje, vidi i saznaje u toj „punoći Hristovoj“, svako bi uvo ljudsko ogluvelo i svaki se um ljudski obeznanio od veličanstvenih strahota i neiskazanih lepota tih stvarnosti. Ali on to neće da čini iz razloga evanđelske celishodnosti: jer bi sablaznio mnoge koji misle u kategoriji čovečjeg, smatrajući da je to neistina i basna, i jer bi izgledao hvališa, a njemu je smirenost – temelj hrišćanske ličnosti i života. Zato on i izjavljuje: „Ali neću to da činim, da ne bi ko više pomislio za mene, nego što me vidi ili čuje što od mene“. Jer kada se Bogočovekova istina i pravda i ljubav i život i besmrtnost i večnost dodadu čovečjem biću, ono se toliko uzveliča, obeskonači, oistini, oljubotvori, ovečni, da neizmerno premaša sve što se čovek zove, te bi neki mogli pomisliti da to i nije stvarni čovek, premda je sav čovečanski realan, samo proširen, produbljen i uzveličan Bogočovekom.
Bio bi greh pripisivati čoveku ako što pripada Bogočoveku, i smatrati da je to delo čoveka, njegov izum i njetov proizvod. Čovek, usvajajući blatodatnim podvizima ono što je Bogočovekovo, postaje bogočovek po blagodati: doživljuje ove Bogočovekovo kao svoje, uvek svestan da to nije njegovo već Hristovo; nikada ne izjednačuje sebe sa Hristom po prirodi, već blagodaću živi Njime, od Njega, u Njemu, po Njemu; i zbog toga neprekidno smirava sebe pred Hristom do crva, do ništavila, veličajući Bogočoveka Hrista kao nedosežnog Boga i Gospoda, koji božanskom prirodom Svojom toliko nadmaša sve ljudske pojmove, da su svi pojmovi ljudski o Njemu kao Bogu neizmerno sitni, sitniji nego zrno peska prema vasioni, prvma vasionama, pa i još sitniji.
 
12:7 „I da se ne bih poneo za premnoga otkrivenja, dade mi se žalac u meso, anđeo Satanin, da me ćuša da se ne ponosim“.
 
Da ne bih zaboravio da sam ja ništavni čovek, i da su premnoga otkrivenja, darovana mi Hristom, Hristova od početka do kraja, i od vrha do dna, a ne moja; da ne bih zaboravio da sam ja uvek samo čovek, a Hristos uvek svesavršeni Bog i Gospod; da ne bih zaboravio da sam ja, kao i svaži čovek, rob greha, smrti i đavola, a Gospod Hristos – Jedini Spasitelj od tog svepogubnog trojstva; da ne bih zaboravio da sam ja – smrt a On besmrtnost, ja – greh a On bezgrešnosg, ja – blato, a On Bog, ja – stvorenje a On Tvorac, ja – ništavilo a On sve i sva u svima svetovima, ja – mrtvac a On Vaskrsitelj ja – pakao a On raj, ja ništa a On Sve – „meni se dade žalac u meso, anđeo Satanin, da me ćuša da se ne ponosim“.
Anđeo Satanin, uvek jagei od čoveka, ako čovek nije sa Hrmstom i u Hristu. Šta je „anđeo Satanin“. To je vesnik, glasnik, služitelj Satane. Satana ima svoje anđele, svoje vesnike, glasnike, koji objavljuju, seju i sprovode njegove želje, njegove misli, njegove namere, njegove sile. To su prema našem čovečanakom svetu: greh, smrt, bolest. Prvi anđeo Satanin koji se uvukao u naš zemaljski svet i kazao nam Satanu, njegovu prirodu i cilj, jeste greh. A za njim i sa njim smrt, i raznovrsne preteče smrti: bolesti. Gresi, smrti, bolesti, eto to su glasnici i glasnogovornici Satane; to su njegove mračne, razorne, bogoborne sile. Iza njih stoji on – njihov tvorac i proizvođač: Satana, vrhovni duh zla i uništenja, pali Svetlonosac.
Nema sumnje, sveti apostol Pakle je vaskrenom silom Pobeditelja smrti uništio u sebi sve smrti i sve smrtno; božanskim ognjem Jedinog Bezgrešnog spalio u sebi sve grehe i sve grešno; zato je i imao smelosti, kao niko od ljudi, tvrditi za sebe: „Ne živim više ja, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2, 20). Ako je iko od ljudi, u najvećoj mogućoj meri za prirodu ljudsku, bio bezgrešan i besmrtan još na zemlji, onda je to svakako apostol Pavle. A kakav je to „anđeo Satanin“ bio dat u njegovo telo?
Sigurio neka bolest, i to verovatno neka spoljašnja, ružna, upadljiva bolest, da je mogla kod mnogih neduhovnih ljudi izazivati prema apostolu Hržggavom sažaljenje, i žaljenje, i odvratnost, i rđavo mišljenje o njemu. Poiižavajući ga tako u očima ljudi, ta je bolest čuvala neiskazanog tajnovidca i nebovidca i Hristovidca da ne padne u gordost zbog svojih neizrazivih mnogobrojnih „viđenja i otkrivenja Gospodnjih“, zbog svojih „premnogih otkrivenja“. Bolest, kao „anđeo Satanin“, ušla je u naš čovečanski svet kroz prvorodni greh. Ali u navođenju bolesti Satana nema potpunu vlast, jer on navodi na ljude bolesti samo po popuštenju i dopuštenju Božjem. Najočigledniji primer toga je mnogostradalni Jov (Jov. 1, 11-12; 2, 4-8). Pa onda, zgrčena žena u Evanđelju, za koju sam Spasitelj veli: „Ovu kćer Avraamovu koju sveza Satana evo osamnaest godina (Lk. 13,11-16). Bolest je kroz prvorodni, praroditeljski greh postala dostojanje celokupne prirode ljudske, te ljudi boluju zbog sveopšte ogrehovljenosti ljudske prirode.
Nema sumnje, nema bolesti koje Bog popušta na izvesne ljude zbog njihovih ličnih grehova, sa promisliteljskom željom: da ih kroz bolest trgne od greha, zaplaši od smrti, i privede pokajanju. No isto tako bolesti na ljudima koje nisu došle na njih zbog nekih ličnih grehova njihovih, kao što to pokazuje sam Spasitelj, odgovarajući na pitanje apostoliima odnosno slepog od rođenja, da li on sagreši ili roditelji njegovi te se slep rodi: „Ni on oagreši ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija va njemu“ (Jn. 9, 2. 3).
Satana nije mogao nametnuti svetom i hristonosnom apostolu neki greh ili neku strast, niti ga sablazniti nekom grehovnom slašću, ali je po dopuštenju Božjem naveo na njega neku bolest, sigurno sa podmuklom satanskom namerom: da u svetom apostolu izazove pobunu protiv Boga, što na njega, tako nenadmašnog hristonosca, dopušta takvu bolest. Ali i taj „anđeo Satanin“ vršio je ustvari posao Božji, posao spasonosni: spasavao je svetog apostola od gordosti – da se ne ponese zbog premnogih otkrivenja.
Kakav božanski paradoks i antinomija spasenja! „Anđeo Satanin“ služi apostolu Hristovom na spasenje! Takva je tragika Satane: on uvek i želi i čini zlo, koje čovekoljubivi Gospod okreće na dobro, naročito kod hristočežnjivih ljudi. Bogomudri apostol znao je jasno zašto mu je dat u telo „anđeo Satanin“: da ga ćuša da se ne ponese zbog premnogih otkrivenja Gospodnjih. Jer ponos, jer gordost je prvog heruvima pretvorila u Satanu, a kako da čoveka ne pretvori u đavola, pretvarajući ga najpre u đavoslužitelja? Ta bolest na svetom apostolu morala je biti takva, da ga je u očima mnogih gledalaca i slušalaca činila bednim i jadnim, pa čak i odvratnim. To potvrđuje sam sveti apostol kada u poslanici Galatima piše: „Braćo, znate da vam u slabosti tela prvi put propovedah evanđelje; i napasti moje, koja beše na telu mome, vi ne prezreste, niti popljuvaste, nego me primiste kao anđela Božjeta, kao Hrista Isusa“ (Gl. 4, 13-14), Videći na velikom apostolu tu bolest, tu „napast“, zbog koje su neki sigurno pljuvali na njega, i gadili ga se, mnogi su mislili nisko o njemu. A svetom bogonosnom apostolu je baš to i bilo potrebno; da bi smirenost bila stalna vrlina duše njegove, i time stalni branič od svake gordosti. Jer „smirenje je skraćeno spasenje“, po reči Svetog Varsanufija Velikog; u smirenju je početak spasenja, i kraj, i sve između početka i kraja. Jer kao što je pad roda ljudskog u greh i smrt i pakao došao kroz gordost, tako i spasenje čoveku dolazi kroz smirenost, kroz večnu smirenost pred svesmirenmm Bogom i Gospodom – Isusom Hristom, i kroz neprekidno smiravanje sebe pred ljudima radi svog i njihovog spasenja.
 
12:8 „Za ovoga triput molih Gospoda da odstupi od mene.“
 
„Za ovoga triput molih Gospoda da odstupi od mene“, da ga ukloni od mene. jer „anđeo Satanin“ uvek pretstavlja opasnost, pa ma koliko bio nemoćan prema Hristonoscu. Satana ne može ne zaudarati na zlo, na smrt, na pakao, i kroz najudaljenije svoje glasnike m vesnike. A to može da sablazni slabe duhom, naročito slabe duhovnim vidom, jer nisu u stanju da kroz telesnu bolest svetog apostola sagledaju u njemu Hrista Spasitelja koji njegovo biće ispunjuje od vrha do dna. Sve to pak apostol samo jedno želi, samo jedno zna: da Spasitelja preda svima, i kroza NJ spasenje od greha, od smrti, od Satane. Sve što tome smeta, on hoće da ukloni. No na apostolovu trostruku molbu Spasitelj odgovara:
 
12:9 „Dosta ti je moja blagodat, jer se moja sila u slabosti pokazuje potpuno“.
 
Protiv svega Satane. u svetu dovoljna je Hristova blagodat, Hristova božanska sila, koju On donosi Svojom Bogočovečanskom Ličnošću i razdaje je kroz Crkvu: kroz Svoj Bogočovečanski domostroj spasenja, kroz Svoje svete tajne i svete vrline. Nikada i ničim Satana ne može biti: jači od blagodati‘Spasove. Slaboj i nemoćnoj prirodi ljudskoj dovoljna je ta blagodat, pa da pobedi Satanu i sve bogoborne anđele njegove, i sva njihova zla, od najmanjeg do najvećeg. Blagodat Hristova i nije drugo do svemoć Božja, data rodu ljudskom zbog neiskazanog čovekoljublja Hristovog. To je ono istinski novo, što Novi Zavet čini zauvek Novim. To je neostarivo Novo u jedinom svesavršenom čoveku: Bogočoveku Hristu.
Zato je i objavljena blagovest u Evanđelju: „blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista“ (Jn. 1,17): postade kao izuzetna, sasvim nova, dotle nepoznata u čovečanskom svetu svepobedna božanska sila. Do te Bogočovekove blagodati čovek je uopšte, u vasceloj svojoj ljudskoj prirodi, bio bespomoćno slabiji od smrti, od greha, od đavola; a njome, jedino njome on postaje jači od smrti, jači od greha, jači od đavola, jači od svakoga zla. Prema njoj, svaki čovek bez izuzetka jeste sušta slabost i nemoć; jedino sa njomi u njoj, svaki čovek može postati ne samo silan i moćan iego i svesilan i svemoćan: „Sve mogu u Hristu Isusu, koji mi moć daje“ (Flb. 4; 13).
Zato je Hristov čovek uvek žeravično svestan da je on po oebi sav slabost i nemoć, a sa Hristom sila i moć, pa i svesila i svemoć. Spasitelj je jasno i odlučno objavio svmma ljudima: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn, 15,5), ništa istinski dobro, ništa božansko, besmrtno, večno, nrprolazno. To samoosećanje i samosaznanje hrišćaninovo o svojoj slabosti stalno razliva po njegovskm biću spigirena vera, amireia ljubav, smirena molitva, smireni post, smirena krotost, i sve ostale svete eianđelske vrline. Svaka od ovih svetih smmrenmh vrlina uvećava u njemu i neprekidno pojačava to samoosećanje i samosaznanje svoje ljudske slabosti i nemoći, i on time, kao nekim novim duhovnim čulom, i saznaje i oseća i uviđa svemoć blagodati Hristove.
Svaki hrišćanin zna iz svog vlastitog iskustva da on ni jedan greh, a kamoli omrt, a kamoli đavola, ne može pobediti svojom čisto čovečanskom silom, ako joj blagodat Hristova ne pritekne u pshmoć. Tek okom smirene evanđelske vere čovek potpuno sagleda svu slabost svoje ljudske lrirode, i svim bićem oseti da ljudska priroda, otkinuta od Boga, nije drugo do leš, bezživotni leš, koji čerupaju i raznose ljudožderske zveri: gresi, strasti, smrti, đavoli.
I samo takom smirenom samoosećanju n samosaznanju daje se svespasonosna i svepobedna i svemoćna blagodat Hristova. I sila Hristova se ostvaruje, izvršuje kroz takvu smirenu slabost čovekovu, kroz takvu smirenu veru. To je nepsoredno i lično otkrivenje svetom apostolu Pavlu od samog Gospoda Vaskrslog i Vaznesenog. Jer sveti apostol veli: „I On mi reče“. Šta? Svu istinu o mojoj ljudskoj nemoći i slabosti, i o Svojoj bogočovečanskoj svemoći i blagodati. Sam Spas objavljuje čudesnu blagovest: „jer se sila moja u slabosti pokazuje potpuno“.
Imajući sve to u vidu, sveti apostol odlučno i radosno izjavljuje i objavljuje: „Zato ću se radije hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova“. Eto, u tome je sva tajna ovog svesavršenog hrišćanina, i svakog pravog hrišćanina uopšte. Ne sa,p osećati i saznavati slabosti svoje ljudske prirode nego se i hvaliti njima, – to je osnovni, to prvi i poslednji uslov, da se Hristova sila useli u čoveka. Najmanja hvalisavost čovečijim i čovekom, odgoni, odbija od sebe silu Hristovu. Jer hvalisavost uvek zaudara na greh, a kroz greh na Satanu, prvog Svegordeljivca, i stoga prvog Svegrešnika.
Samo kada čovek svojoj prirodi doda Boga, ili bolje: kada svoju prirodu doda Bogu, i postane blagodatna bogočovečanska jedinka, on tek tada jasno i vidovito sagleda svoju prirodu u svima njenim tajanstvenostima, i ugleda njenu jezivu nemoć pri otkinutosti od Boga, i njenu radosnu svemoć pri sjedinjenosti sa Bogom. Otuda je sveti apostol Pavle, taj blagodatni bogočovek, i postavio najtačniju dijagnozu čovekova bića postavivši svoju: čovek je jeziva povorka kukavnih slabosti, koje njegovu prirodu sahranjuju u greh, u smrt, u pakao; tako uvek, tako svuda, sve dok je van i bez Bogočoveka Hrista; a sa Bogočovekom – sve se menja: čoveku se daje sila ka silu, „blagodat na blagodat“ (Jn. 1, 16), istina ia istinu, pravda na pravdu, dobrota ka dobrotu, lepota na lepotu, ljubav na ljubav, besmrtnost na besmrtnost, blaženstvo na blaženstvo. Ali: prvo Bog, pa čovek; nikada obratno: čovek pa Bog; jer samo vođen i rukovođen Bogom, čovek se postepeno pomoću svetih evanđelskih tajni i vrlina preobražava u blagodatnog bogočoveka, i blagodat svečovekoljubivog Gospoda postulno predaje njemu ove sile čudesnog Boga i Gospoda: Bogočoveka Hrista.
 
12:10 „Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženjima, u nevoljama, u gonjenjima, u teskobama za Hrista: jer kada sam slab, onda sam silan.“
 
Jedino Bogočovekom Hristom čovek postaje svemoćan, i sveblažen, i svebesamrtan, i sveradostan, i svesavršen, i sveblagodatan, i svepobedan, i njegove čovečanske slabosti verom u Bogočoveka i ljubavlju prema Bogočoveku postaju primaoci i akumulatori i posednici i sprovodnici svih božanskih sila Hristovih.
Imajući to u vidu, sveti apostol Pavle objavljuje jednu od najčudesnijih istina evanđelskih, čudesnu i za nebeske svetove: „Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženjima, u nevoljama, u teskobama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan“. Dobre sam volje u slabostima, jer su slabosti moje – lelek za svesilnim Gospodom Hristom, lelek nemoćne prirode moje čovečanske. O, slabosti! sve slabosti prirode ljudske, hodite k meni, uselite se u mene, ispunite moje srce, moju dušu, moju savest, moje telo, te neka lelek moj za sladčajšim Goapodom Hristom – Jedinim Spaaiteljem od svih nemoći i slabosti – odjekne širom svih svetova! I ja ne sumnjam: On, Svemilostiv i Svežalostiv, doći će na vaš lelek, prihvatiće i prigrliće mene bednog, nedostojnog, ilovočnog crva zemljinog, i ispuniće me božanskim silama Svojim, koje će moje nemoći pretvoriti u svemoći, moje nesile u svesile, i po vascelom biću mome razliti besmrtnu radost evanđelskog umilenja, blagodaću Svojom pobedivši u meni svaki greh, svaku strast, svaku smrt, i to pobevdivši ih verom mojom, ljubavlju mojom, molitvom mojom, smirenshšću mojom, o! – lelekom, lelekom mojim za Njim: Najmilijim Čudom svih vidljivih i nevidljivih svetova, i svih vidljivih bića što se od Njegovih milih pogleda roje po bezbrojnim svetovima Božji.
O, Svesladčajši! oprosti danonoćni lelek moj za Tobom! Ali, Ti si se, Svemilostivi, zato i spustio u naš beopomoćni svet zemaljani, da nemoći naše uzmeš na sebe i bolesta ponsoeš (Mt. 8, 17 = Is. 53, 4). I evo, Ti setan i tužan prohodiš sela i gradove – „isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima“ (Mt. 4, 23). O, hodi k meni, i isceli sve bolesti i sve nemoći moje, ispunivši me božanskim silama Svojim radi smirene vere moje u Tebe, i radi bezmerne ljubavi moje prema Tebi, i radi evanđelske smirenosti moje i krotosti moje i molitve moje i posta moga i trpljenja moga, koji niču i bujaju u meni od sveblagoog pogleda Tvog što se neopisanim miljem razliva po biću mom. Evo slabosti mojih, jer to jedino imam: sej po njima božanske sile Svoje, da izrastu u meni Istinom Tvojom, i Pravdom Tvojom, i Ljubavlju Tvojom, i Besmrtnošću Tvojom, i Venošću Tvojom, i tako budem silniji od svih smrti, od svih grehova, od svih strasti, jvr znam: „seje se u slabosti, a ustaje u sili“ (1 Kor. 15, 43). I još znam, Svemilostivi Gospode, Ti si sav žrtva za žrtva i radi nas: i Ti kao nijedno biće u bezbrojnim svetovima jedini znaš, savršeno znaš svu nemoć ljudske prirode naše; i ne samo znaš nego i svemilostivo saosećaš kao Večni Arhijerej sve slabosti naše: svemilostivo saoseti slabosti moje, i božanskom milošću i ljubavlju Svojom preobrazi ih u sile moje! (sr. Jevr. 4, 15-16).
„Dobre sam volje u ruženjima . .. za Hrista“: jer imam pred očima Tebe, Gospoda i Boga mog, naružena: Tebe Bez-rešnog – ruže grešnmci, Tebe Svepravednog – tuže nepravednici, Tebe Jedinog Čovekoljupca – ruže greholjubivi čovekomrzci, Tebe Jedinog Istinskog Dobrotvora roda ljudskog – ruže neblagodarni sinovi ljudski, a Ti im, Sveblagi i Svekrotki, na sve to odgovaraš ljubavlju, Sveljubavlju: daruješ im spasenje od greha, smrti i đavola; daruješ im pobedu nad grehom, smrću i đavolom; daruješ im Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večni Život; daruješ im vaskrsenje, blaženstvo, raj; daruješ im „sve božanstvene sile“ potrebne za pobožiost i život večni; daruješ im sve ono što im niko drugi ne 6i mogao ni imao dati. Ohrabren time, ja sam dobre volje u ruženjima za Tebe: jer ćeš zbog toga i meni dati sve božanske darove Svoje, koje si svemilostivo sneo na zemlju, sišavši s neba i postavši čovek radi nas ljudi. Znam, znam, da si Ti zato postao čovvk, da bismo iz Tvoje čovečanske, nama bliske ruke, primili to što si kao Bog na nebu držao daleko od ias. O, Gospode naruženi, umnoži ruženja ljudi na meni radi presvetog Imena Tvog; i sva će se ta ruženja blatodaću Tvojom pretvoriti u besmrtne ruže. O, Gospode sveblagi i svečovekoljubivi, udostoji me da makar ružgnjima, dobijenim Tebe radi, ličim va Tebe poruganog.
Dobre sam volje u nevoljama . . . za Hrista“: u nevoljama za Tebe, jedini istiniti Bože i Gospode neba i zemlje! Jer šta rade gresi? Oni kroz greholjupce stalno udaraju na Hristoljupce; i sva zla ovoga sveta neprestano kroz zlotvoritelje kidišu na božanska dobra u nama; i svi đavoli, na čelu sa Satanom, neprekidno navaljuju na Tebe – Boga u nama. Ali u svima tim nevoljama mi pobeđujemo Tobom, verom u Tebe, ljubavlju prema Tebi, stradanjem za Tebe. A u zamenu za to, Ti nam duši daješ takvu radost spasenja, kakvu oko ljudsko ne vide, ni uho ču, ni u srce čovečje dođe. Sa svima nevoljama u svetu mi se radosno i razdragano borimo, jer se sećamo Tebe i Tvoga božanskog obećanja: „U svetu ćete iamti nevolje, ali ne bojte se, jer ja pobedih svet“ (Jn. 16, 33). „Vera je naša pobeda koja pobeđuje svet“ (1 Jn. 5, 4). A hrišćanin je istinski sluga Božji kada radosno podnosi nevolje Hrista radi, zaslađujući gorčinu njihovu čudesnom slašću vere, ljubavi, nade, molitve, trpljenja, smernosti, krotosti, posta, praštanja.
„Dobre sam volje u gonjenjima… za Hrista“, za veru Njegovu, za ljubav Njegovu, za nadu Njegovu, za Istinu, za Svetlost, za Pravdu, za Božanstvo Njegovo, za Evanđelje Njegovo: jnjr me gone bezbožnici, mnogobošci i neznabošci u ime svojih lažnih botova; jer me gone nasilnici, čovvkomrzci, bogomrzci, sladostrasnici, greholjupci i đavoljupci u ime svojih lažnih i nesvetih i razornih ljubavi; jer me gone ljubitelji i pobornici i propovednici lažnih nada, lažnih istina, lažnih pravdi, lažnih božanstava, lažnih vrednosti, lažnih evanđelja, lažnih sreća, lažnih blagostanja, lažnih slasti i blaženstava.
„Dobre sam, volje u gonjenjima za Hrista“: jer znam da je zlo time zlo što ne trpi dobro i goni ga; i greh je time greh što ne trpi svetost i goni je; i laž je time laž što ne trpi Isginu i goni je; i nepravda je time nepravda što ne trpi Pravdu i goni je; i đavo je time đavo što ne trpi Boga i goni Ga.
I dok požari gonjenja plamte svuda oko Hristoljubaca, kroz njihove hristočežnjive duše bruji zanosna blagovest Spasova: „Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko. Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima!“ (Mt. 5, 10-12). Mi znamo, vera naša i ljubav naša svedoče, da nas nikakvo gonjenje, ni mač, ni glad, ni nevolja, ii golotinja, ni strah, ni tuga, ne mogu rastaviti od Sladčajšeg Gospoda Isusa, jer u svemu tome pobeđujemo Njime koji nas ljubi (sr. Rm. 8, 35-37).
„Nasigurno znam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjica ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar, ne može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rm. 8, 38-39). No znate li šta je naše najjače i nepobedivo oružje protiv naših gonitelja? Naša molitva za njih. To oružje nam je dato svepobedšim Spasiteljem; evo njega: „Molite se Bogu za one koji vas gone“ (Mt. 5, 44). Našu dušu u vreme gonjenja prohodi blaženstvo one divne blagoveeti Spasove: „Ako mene goniše, i vas će goniti“ (Jn. 15, 20). I evo još jedne blažene blagovesti Jedinog Blagovesnika u „našim gorkim svetovima zemaljskim: „Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte, a ne kunite“ (Rm. 12, 14). Naša je odbrana: u gonjenjima – radosno trpeti. Opomenite se, pisao sam vam u Prvoj Poslanici kako se mi apostoli držimo u gonjenjima: „kad nas gone, trpimo“ (1 Kor. 4, 12). Evo nepobitne istine našeg hrišćanskog pobožnog iskustva: „Svi koji pobožno hoće da žive u Hristu, biće gonjeni“ (2 Tm. 3, 12).
„Dobre sam volje u teskobama za Hrista“: jer je to evaeđelski udeo hrišćaninov u ovome svetu: tako se jedino može služiti nezamenljivom Bogu i Gospodu Isusu Hristu, koji nas radi osiromaši, siđe u naš teskobni svet, da nas preko Sebe obogati svakim bogatstvom božanskim, i kroz vaskrsenje izvede na nebesa u Svoje božanske beskrajnosti i besmrtnosti. Ali dok smo na zemlji: mi jednako umiremo u teskobama za Hrista, pa ipak uvek ostajemo živi, sveživi za Život Večni koji nam On svemilostivo daruje; mi smo u tugama, ali smo stalno veseli u duši onim večnim veseljem koje biću ljudskom daje samo vera u Jedinog Pobeditelja smrti i pakla – Gospoda Hrista; mi smo u siromaštvu, kao oni koji ništa nemaju, pa ipak sve imaju – u Gostgodu Hristu imaju, jer je On – Božansko sve i sva u svima svetovima: Božaisko sve i sva za Heruvime i Serafmme, i za sve Nebeske Sile; a kako .da ne bude Božansko sve i sva za nas, sićušna zemnorodna bića koja gamižu u crvlju sopstvenih slabosti i nemoći.
Pošto sam ja čovek, a to znači: bezbrojne slabosti zgusnute u testo tela i duše ljudske, a Gospod Hristos čudesni Bogočovek: oličenje svih Božanskih savršenstava i stvarnosti, to ja, svestan svoje ništavnosti i Hristove Svebožanstveiosti, stalno vapijem ka sladčajšem Gospodu Hristu, da dođe i ispuni mene sveslabog Svojiam Božanskom punoćom: vapijem svojom verom i ljubavlju i nadom i molitvom i trpljenjem i bdenjem i krotošću i smirenošću i stradanjem i postom. I On svemilostivo ispunjuje vapajne želje moje: jer ja nemam druge želje do da – sav budem Njegov i On moj, da sav budem u Njemu i On u meni. I po beskrajnom čovekoljublju Svom On to biva. Zato sam dobre volje u svima stradanjima za Njega: „jer kad sam slab, onda sam silan“, slab u sebi – silan u Hristu, slab po sebi – silan po Hristu, slab kao čovek – silan Bogočovekom.
„Kada sam slab“, a slab sam: kada sve moje ljudske sile iznemognu u borbi sa gresima, sa iskušenjima, sa smrtima, sa nečistim dusima, iznemognu pod svakovrsnim teškoćama i teskobama svog ovog zemaljskog života, iznemognu u danonoćnim podvizima za Hrista, iznemognu u izvršivanju svetih evanđelskih vrlina, iznemognu u nevoljama, u bolestima, u tugama, „onda sam silan“ – verom u Hrista, nadom u Hrlsta, molitvom ka Hristu, ljubavlju prema Hristu, trpljenjnjm za Hrista, smiravanjem pred Hristom, krotošću zbog Hrista: jer radi te vere moje, i nade moje, i molitve moje, i ljubavi moje, i trpljenja mog, i smirenja mog, i krotosti moje – u mene se svim božanskim silama Svojim useljuje svesladčajši Gospod moj i Bog moj. I ja stvarno postajem silniji od svake smrti, od svakog greha, od svakog đavola, od svakog iskušenja, od svake teškoće i tuge i muke i bola i patnje, i meni niko i ništa ne može nauditi ni u jednom od postojećih svetova, i onda: „sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“ (Flb. 4, 13).
I na meni se ispunjuje reč Sveistinitoga: „Sve je moguće onome koji veruje“ (Mk. 9, 23). Ono što je ljudima po slabosti prirode njihove nemoguće, nije nemoguće Bogu, kada se On zbog vere i ljubavm tvoje useli u tebe: „Jer je sve moguće Bogu“ (Mk. 10, 27). „Što je u ljudi nemoguće, u Boga je moguće“ (Lk. 18, 27). Čovek je jak samo Bogom; bez Njega – on je slaba trska, tanka paučina, bespomoćni moljac. Bogočovek je jedini u pravom smislu jak i silan čovek: jer je samo On jači od smrti, od đavola, od greha, a takvima čini On i Svoje sledbenike, u koje se useljuje kroz svete tajne i svete vrline. On – Bog zato je i sišao u naš zemaljski svet i postao čovež, da mi jačamo u Njemu i u sili jačine Njegove, te da bismo tako Njime i njegovom silom postali silniji od svake smrti, od svakog greha, od svakog đavola. Da, samo je Bogočovek istinski jak i svejak, moćan i svemoćan čovek.
 
12:11 „Postadoh bezuman hvaleći se: vi me nateraste. Jer je trebalo da me vi hvalite: jer ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola, iako sam ništa.“
 
Ali vi osećate i uviđate da ja hvalim ne sebe već Gospoda Hrista i sve ono što On čini preko mene. A koje delo Njegovo koje On čini preko mene, i reč Njegova koju On objavljuje preko mene, ne zaslužuju pohvalu zemlje i neba? Ali, mene je stid, i smatram sebe bezulnim što moram da nabrajam i viđenja i otkrivenja koja Gospod čini preko mene radi vašeg spasenja: jer sve to, po svetim zakonima evanđelske vere, treba da ostane sakriveno i pokriveno svetim pokrovom evanđelske smirenosti.
Vi ste morali uvideti da sam ja po sebi niko i ništa, i da je Gospod Hristos u meni sve i sva: i da je On taj koji blagavesti i dela i čudotvori kroz mene kao i kroz druge Svoje apostole. „Zato je trebalo da me vi hvalite: jer ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola, iako sam, ništa“. Sve što je veliko i preveliko u naia apostolima, to nije od nas, niti je naše, već je to od svemoćnog i svemilostivog Gospoda Isusa, i Njegovo je; a mi, svaki od nas, šta smo mi po sebi?
Ništa, ništa, i opet ništa. Molim vas, oslobodite se jednom neznabožačkog čovekopoklonstva: obožavanja čoveka kao čoveka, i hvaljenja čoveka kao čoveka, i veličanja čoveka kao čoveka; i naučite se jednom za svagda ovoj evanđelskoj istini, evanđelskoj sveistini neba i zemlje: jedina vrednost, jedina svevrednost za sve ljude svih vrvmena, i za vas Korinćane, čovekopoklonike, jeste Bogočovek Hristos. Svako čovekopoklonstvo, bilo u nauci, bilo u filosofiji, bilo u umetnosti, bilo u religiji, bilo ma u kojoj grani ljudske delatnosti, nije drugo do smrad i gadost, goli smrad i gola gadost. Jer razgrnite čoveka u njegvoj goloj datosti, i rastavite na na sve sastojke, šta ćete pronaći u njemu? Samo ilovaču, crvlje, gnoj, smrad; ništa od njega ne preostaje iza smrti, jer ga smrt sateruje sveg, sa svima sastojcima, u crve, u gnoj, u prašinu.
 
12:12 „Znaci apostola nesumnjivo biše učinjeni među vama u svakom trpljenju, u znamenjima i čudesima i silama“.
 
Proverlte te oznake, ta obeležja moga apostolstva među vama, sa oznakama ostalih apostola, pa ćete videti da „ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola“. A to znači: propavedao sam istinito Evanđelje, istinito spasenje; dao sam vam istinitu blagodat, i istinitu sveosvećujuću, sveprosvećujuću, svepreobražujuću, svespasavajuću silu Bogočovekovu; i sve to propraćao i posvedočavao svojim životom, i blagodatnmm znamenjima i čudesima; i vi preko mene primiste od Gospoda sve što vam je potrebio za pobožnost i život večni i u ovom i u onom svetu: „te se u svemu obogatiste kroza NJ – tako da nemate nedostataka ni u jednome daru“ (1 Kor. 1, 5.7).
 
12:13 „Jer šta je u čemu ste manji od ostalih crkava, osim što vam ja sam ne dosadih? Oprostite mi ovu nepravdu.“
 
„Jer šta je u čemu ste manji od ostalih crkava?“ Šta je to što su ostale crkve dobile, a vi niste? koji je to dar, koja istina, koja ljubav, koja pravda, koja dobrodetelj, koja sveta tajna, koja blagodat?
Ne zaboravite: jedan je Gospod Hristos u svima crkvama, uvek ista sa svima Svojim nepotrošivim bogatstvima božanskim, silama božanskim, savršenstvima božanskim. Uvek isti, božanski isti: u ljubavi Svojoj božankoj za vas, Korinćane, kao i za Galaćane, kao i za Rimljane, kao i za sve sledbenike Svoje u svima vremenima do svršetka sveta (sr. Jevr. 13, 8). Predajući vam tako svesavršenog Boga i Gospoda, jedino istinitog u svima svetovima, ja sam se trudio da ostane neprimećen među vama i moje gladovanje i moje žeđovanje i moje sirotovanje, da vas ne bih ni za trenutaž odvratio od vašeg divljenja i obožavanja Gospoda Hrista. Imate sve što i ostale crkve: „osim što vam ja sam ne bejah na teretu? Oprostite mi ovu nepravdu“. Jer vam nisam dao mogućnosti da na meni pokažete svoju evanđelsku ljubav i brigu i staranje. Pretpostavljao sam, radi što sigurnijeg spasenja vašeg, da sebe izdržavam radeći svojim rukama, da ne bih učinio neke smetnje Evanđelju Hristovu (sr. 1 Kor. 9, 12). „Ili greh učinih ponižavajući sebe da se vi povisite? Jer vam zabadava propovedih Božije Evanđelje. Od drugih crkava oteh uzevši platu za služenje vama; i došavši k vama, i bivši u sirotinji, nikome ne padoh na teret. Jer moju oskudicu potpuniše braća koja dođoše iz Makedonije; i u svemu se čuvah i čuvaću se da vam ne budem na teretu“ (2 Kor. 11, 7-9).
 
12:14 „Evo sam gotov po treći put da vam dođem, i neću vam dosaditi: jer ne tražim što je vaše nego vas. Jer deca nisu dužna teći roditeljima imanja nego roditelji deci.“
 
„Evo sam gotov po treći put da vam dođem, i neću vam biti ia teretu: jer ne tražim što je vaše, nego vas„. Vas u vašoj bogozdanoj ličnosti, vas kažvi ste izašli iz tvoračke ruke Božje, vas kakvi ste posle preporoda i preobražaja Gospodom Hristom; tražim vaše duše za Hrista, vaša srca, vaše savesti, vaše volje, vaša tela; sve to tražim za večni život vaš u Hristu, za život bez greha, bez smrti, bez đavolstva. Tražim sve ono šggo sačinjava vaše besmrtno čavečansko biće: ono od čega vas je Bog sazdao, i čime ste vi posebna vrsta bića u svetu: bića ljudska, bića bogolika i bogopodobna. A to je najpre vaša duša, pa vaše telo: oboje jedna čudesna jedinka i celina – bogolika ličnost. I dušu i telo vaše Bog je stvorio za besmrtnost i život večni: kao što je duša za Gospoda, tako je „i telo za Gospoda, i Gospod za telo“ (1 Kor. 6, 6): jer se sve kroza NJ i za NJ sazda (Kol. 1, 16). Bog Logos je cilj i duše i tela vašeg: oni su sazdaii, da se Njime ispune zanavek (sr. Kol. 2,9-11). „U toj logosnosti je vaš večni život i vaše večio blaženstvo. Zato i tražim od vas: vas same, a ne vaše imanje, vaše kuće, njive, zlato, srebro.
Jer je sve to pored vas, i oko vas, ali to niste vi. Vi osećate sebe kao posebne ličnosti: svaki od vas je ono što svojim samoosećanjem i samosaznanjem oseća sebe kao sebe i saznaje sebe kao sebe; a oseća kao sebe i saznaje kao sebe jednim nedeljivim samoosećanjem i samosaznanjem samo dušu svoju i telo svoje. To je ono od čega je Bog načinio čovekovu ličnost; po njoj je na božanski tajanstven način razliveno čovekovo lično bogoliko samoosećanje i samosaznanje kao nešto izuzetno eegovo, što on izražava rečju: „ja“. A vaša imanja nisu ni najmanje potrebna meni, vašm duhovnom ocu. Istina je: i duhovni roditeljm dužni su teći imanje duhovnoj deci svojoj, kao što je to slučaj i sa telesnim roditeljima. „Jer deca nisu dužna teći roditeljima imanja nego roditelji deci“.
 
12:15 „A ja ću vrlo rado trošši, i samog sebe potrošiti za duše vaše; iako vas ja ljubim odviše, a vi mene manje ljubite.“
 
Trošiću sebe u podvizima evanđelskim, da bih vas spasao od smrti, od greha, od đavola; trošiću sebe u propovedi, u molitvi, u ljubavi, u trpljenju, u stradanju, u gladovanju, u žeđovanju, u golotinji, u sirotinji, u postu, u bdenju, samo da bih osigurao spasenje vama. Pa ne samo to, nego sam gotov „i samog sebe potrošiti za duše vaše“, samo da bih osigurao spasenje vaše, Jer ništa nije strašnije za mene i tužnije od prizora: bogoliku dušu ljudsku davi, guši, muči, kinji, raznosi, ubija greh, smrt, đavo, i odvlači je u pakao. O! evo sve duše moje tebi smrti, tebi đavole, – rvem se s vama do krvavoga znoja, do vapajne iznemoglosti, do poslednje kapi znoja i krvi moje, samo vam ne dam duše ljudske, za koje je čudesni Gospod moj umro i vaskrsao. Smrti, evo ti duše moje, progutaj je, ali ćeš je morati povratiti kroz vaskrsenje u život večni, jer je u njoj – Vaskrsli Gospod moj – Pobeditelj smrti, koga Ti ne možeš držati u okovima svojim, ni ti đavole u paklu svome! Zbog ljubavi moje za vas, Goopod ljubavi neće dati da smrt proguta mene, i preko mene vas, nego će nas spasti po neizmernoj milosti i besprimernsm čovekoljublju Svom: „iako vas ja ljubim odviše, a vi mene manje ljubite“.
Znate li šta je savršena ljubav? Evo: potrošiti dušu svoju u borbi sa smrću i svima smrtima, sa đavolom i svima đavolima, samo da bi dušu bližnjega odbranio i spasao od omrti i đavola; spasavati dušu bližnjega od smrti i đavola, to je jedina istinska ljubav u ovom svetu; svaka druga ljubav, koja to ne želi i ne radi na tome, jeste nazovi-ljubav, lažna ljubav; ljubiti bližnjega, to je spasavti mu dušu od smrti i đavola n greha, Eto to je ljubav istinska, to ljubav hrišćanska, i druge ljubavi nema, nema, nema.
 
12:16-18 „Ali neka bude; ja vam ne dosadih, nego, lukav budući, dobih vas prevarom. Eda li vas što zakidoh preko koga od onih koje slah k vama? Umolih Tita i s njim poslah brata. Eda li vas Tit što zakide? Ne hodismo li istim duhom? Ne istim li stopama?“
 
Protivnici svetot apostola u Kormntu širili su neistinu o njemu kako je on, tobož, na lukav način iskoristio Korinćane preko svojih izaslanika; iako sam ličio nije ništa od njih uzimao, ipak je to učinio preko svojih učeiika. Odbacujući tu neistinu, sveti apostol mzjavljuje: „Ali neka bude i tako; ja vam ne dosadih (= ja vam ne bejah na teregu), nego, lukav budući, dobih vas prevarom. Eda li vas što zakidoh preko nekog od onih koje slah k vama? Umolih Tita, i s njim poslah i jednog brata. Eda li, vas Tit što zakide? Ne hodismo li istim duhom? ne istim li stopama“
I Tit, i brat dođe s njim k vama, i ja – nismo li istim duhom delali, istim samopregorom i istom iskrenošću i revnošću propovedali Evanđelje među vama? Koji od nas uze išta od vaše imovine? Koji vas ma u čemu zakide? Mi so tražili za Hrista, i neprestano tražimo vaše duše, vas same, ne vaše imanje, jer hoćemo da vas otmemo od svih smrti, od svih grehova, od svih strasti, od svih zloduha. Mi smo stalno gladni jednoga, i žedni jednoga: vašeg spasenja i vašeg besmrtnog bogougodništva. To je u odnosu na vas naša jedina želja – sveželja, naša jedina molitva – svemolitva. A vaša imanja? Ta šta će nam ona, kad se radi o onome što ima veću vrednost nego sva zemlja, nego sav svet, nego svi svetovi: kada se radi o duši vašoj. Opomenite se Spasove blagovesti nad blatovestima: „Kakva je korist čoveku, ako sav svet dobije a duši svojoj naudi?“ (Mt. 16, 26). A mi, spasavajući Hristom duše vaše, osiguravamo i svoje spasenje.
Zaggo mi sa strahom i trepetom gradimo i vaše i svoje spasenje. A neki misle da mi imanja tečemo! Setite se: došavši i vama, i bivši u oskudici, ja nikome ne dosadih, nikome ne bejah na teretu; zabadava vam Evanđelje Božje propovedih; u svemu sam pazio da vam ne budem na teretu, i paziću (2 Kor. 9, 7-9).
 
12:19 „Mislite li opet da se branimo pred vama? Pred Bogom u Hristu goaorimo, a sve, ljubljeni, za vaš napredak“.
 
Sve što činimo – „pred Bogom u Hristu“ činimo; sve što propovedamo – „pred Bogom u Hristu“ propovedamo. Pa ne samo to nego i ovo: sve što mislimo, i osećamo, i želimo, sve to mi „pred Bogom u Hristu“ mislimo, osećamo, želimo. Naš je svepoziv: da svakog dana i noći, svakog – časa i trenutka, u svemu i svačemu samo Gospodu Hristu ugađamo, a ne ljudima; jer kad bismo ljudima ugađali, onda ne bismo bili sluge Hristove (Gal. 1, 10). A kako se Gospodu Hristu utađa?
Držanjem Njegovih svetih zapovesti. A držanje svetih zapovesti Njegovih osvećuje i duše i tela naša, čini nas svetima, i ta svetost nas spasava od svakoga zla, od svakoga greha, i ispunjava svima božanskim dobrima, istinama, pravdama, lepotama, blaženstvima, savršenstvima. Znate li kada nećete zgrešiti delom? Kada ga „pred Bogom, u Hristu“ -činite. Tako isto nećete zgrešiti ni mišlju, ni osećanjem, ni rečju, kada „pred Bogom u Hristu“ mislite, osećate, govorite.
Tvoja misao „u Hristu“ neosetno se blagodaću Božjom pretvara u hristomisao; tako i tvoje osećanje u – hristoosećanje; i sav tvoj život u – hristoživot. A zar hristomisao, i hristoosećanje, i hristoživot – mogu biti pogrešni, i rđavi? Ne, jer je sve u njima božansko, besmrtno, sveto; jer sve u njima biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Zato su sve takve misli, sva takva dela, sve takve reči – „za vaš napredak“, za vaše izgrađivanje u Hristu pred Bogom, za vaše neprekidno uzrastanje ka nebu, ka svemu božansham, svetom i bezgrešnom. Mi jedno želimo, i jedno od svemoćnog i svemilostivog Goapoda za vas molimo: da sve što govorite, činite, mislite, osećate, želite, – sve to „pred Bogom u Hristu“ govorite, činite, mislite, osećate, želite. Onda ćete biti pravi hrišćaki.
 
12:20-21 „Jer se bojim da vas, kada dođem, neću naći kakove hoću, i ja ću se naći vama kakova me nećete: da kako ne budu svađe, zavisti, srdnje, raspre, opadanja, šaptanja, nadimanja, bune; da me opet, kad dođem, ne ponizi Bog moj među vama, i ne usplačem za mnogima koji su pre grešili i nisu se pokajali za učiinjenu nečistotu i blud i sramotu.“
 
Ako govorite, ako tvorite, ako mislite, ako osećate ne „pred Bogom u Hristu“, onda ste u opasnosti da se kroz svoje reči, i svoja dela, i svoje misli, i svoja osećanja otisnete liticom u sve što je nehristovo, a to je već – đavolovo. Jer čovek je ili u Bogu ili u đavolu; tu međuprostora nema. Čim je u grehu, on je u đavolu, jer je svaki greh od đavola; a kad je u dobru, on je u Bogu, jer je svako dobro od Boga. Setite se Spasovih reči: „Bez mene ne možete činiti ništa“ – dobro, ništa istinski dobro, pred Bogom i za Boga istinski dobro.
A pred Bogom i za Boga je istinski dobro samo ono dobro koje nadživljuje svaku smrt posebno, i sve smrti skupa. Čim ljudi ne kontrolišu sebe Jedino Dobrim – Gospodom Hristom; čim se ne vladaju po Njemu; čim ne drže orca svoja i savesti svoje u Njemu, među njima lako nastaju svađe, zavisti, srdnje, i svako drugo zlo. Pogotovu, hrišćani se na taj način, voljio ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odriču Gospoda Hrista, a time se odriču sebe, svoga spasenja, svoga blaženstva, svoga raja, svoga neba, i potapaju sebe u pakao, u carstvo svih smrti i svega smrtnoga. Ako budete takvi, šta meni apostolu Hristovom, ostaje da činim? Da se ponesem prema vama onako kako vi ne biste želeli: jer ću nemilosrdno udariti na vaše grehe, otsecajući ih od vas, čupajući ih iz vaših bogolikih duša. A to će vas baleti do vapaja.
Znate li kad će taj bol prestati? Kad se radosno pokajete „prgd Bogom u Hristu“: i iz srca svojih i duša svojih odlučno izbacite sve što je grehovnao i greholjubivo. Ljubav Hristova pobuđuje me da plačem za onima koji se ne kaju za počinjene grehe: jer se oni dobrovoljno predaju na večitu smrt, na večiti oganj, na život bez Hrista i van Hrista. A takav život i nije drugo do pakao i večite muke.
Greholjublje – to je već mali pakao u duši ljudskoj; hristoljublje – to je već mali raj u duši ljudskoj; i to ovde na zemlji. A po izlaoku duše iz ovog tela i ovog svega: taj mali pakao se pretvara u večni pakao, i taj mali raj se pretvara u večni raj. Takve su moje strepnje odnosno vas, takve moje tuge, takve moje muke: „Jer se bojim da vas, kad dođem, neću naći kakve hoću, i ja ću se naći vama kakva me nećete: da kako ne budu svađe, zavisti, srdnje, raspre, opadanja, podmetanja, nadimanja, bune; da me opet kad dođem, ne ponizi Bog moj među vama, i ne usplačem za mnogima koji su pre grešili i nisu se pokajali za učinjenu nečistotu u blud i sramotu“.
„Šta hoćete? Da dođem k vama s prutom ili s ljubavlju i duhom krotosti?“ (1 Kor. 4, 21).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *