NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
JEDANAESTA GLAVA
 
11:1 „O da biste malo potrpeli moje bezumlje!“
 
Da, moje bezumlje! Ja vam propovedam Evanđelje Bogočoveka, nasuprot vašoj jelinskoj filosofiji koja je sva od čoveka i sva po čoveku, – zar to nije bezumlje? Ja vam propovedam vaskrsenje mrtvih Bogočovekom, nasusprot vašoj filosofiji koja se sva završava smrću i smrtnim, – zar to nije bezumlje? Ja vam propovedam da je Bogočovek vrhovna vrednost i izvor svih pravih vrednosti u svima svetovima, nasuprot vašoj čovekopokloničkoj filosofiji koja u smrtnom i crvljivom čoveku vidi najvišu vrednost, – zar to nije bezumlje? Ja vam propovedam da je Bogočovek merilo svih bića i stvari, nasuprot vašoj filsoofiji koja tvrdi da je čovek mera svih bića i stvari, – zar to nije bezumlje?
Da, sve je to bezumlje, kada se posmatra iz jame vaše čovekopokloničke gordosti, ali je po sebi i ustvari najviša mudrost neba i zemlje. To svedoči naš život i naša dela. „Mi govorimo mudrost koja je u savršenima“ {1 Kor. 2, 6), „mudrost Božju“ koja je u isto vreme i „sila Božja“, a to je Gospod Hristos – Bogočovek (1 Kor. 1, 24). Ta je mudrost sva besmrtna i večna, – a vaša mudrost? Ova je smrtna i prolazna, jer je sva od čoveka i po čoveku (sr. 1 Kor. 2, 6).
Otuda je ona ustvari 6ezumlje. Vaše je da birate između Bogočoveka i čoveka, između Božjeg i čovečjeg. A vi ste već izabrali Bogočoveka, postavši hrišćani. Zato „potrpite me“. Potrebno je da potpuno shvatite šta je hrišćanstvo, i šta znači biti hrišćanin.
Hrišćanin je onaj koji sav pripada Bogočoveku, sav živi Bogočovekom, misli Bogočovekom, oseća Bogočovekom, dela Bogočovekom, sve meri Bogočovekom. Jednom rečju: hrišćanin je čovek kome je Bogočovek sve i sva u svima svetovima. Ja vas samo tome učim, samo tome vodim i kroz svoju svetu ljubav k vama, i kroz kajanje i kroz propoved, i kroz poslanice.
 
11:2 „Jer revnujem za vas Božjom reviošću, jer vas zaručih jednome čoveku, da devojku čistu izvedem pred Hrista“.
 
Sva je moja želja: da vas Božjim privedem Bogu. Jer se do Boga dolazi samo pomoću Božjeg i božanskog. Zato vam je i dato Evanđelje. U njemu je sve Božje i božansko, da 6i vas privelo – kome? Jedinom istinitom Bogu i Gospodu: Bogočoveku Isusu Hristu. Sve što radmm, radim sa jednim ciljem: da vas čiste izvedem pred Hrista, A znate li ko je čist, i kad je čovek čist, pred bezgrešnim Gospodom Hristom? Kada dušu svoju očisti od preha, jer je greh jedna nečistota i prljavština pred Bogom.
A Evanđelje Hristovo i jeste u ovom svetu jedino čistilište duše: živeći njime i u njemu i po njemu, duša se čisti od svakoga greha, od svake nečistote. Bogočovek je i doneo Svoje Evanđelje nama ljudima, da bi dušu vratio njenoj prvobitnoj božankoj čistoti, i time njenoj prvobitnoj bogolikoj lepoti.
Znate li šta je duša i radi čega nam je data Bogom? Duša je bogoliko biće, koje sobom odražava sve božanske osobiie, i to u ograničenoj meri: odražava um Božji, i dobrotu Božju, i mudrost Božju, i pravdu Božju, i ljubav Božju, i život Božji. Da, sve to ona odražava jasno dok je greh ne pomrači, ne uprlja, ne raslabi, ne zadavi. A tada?
Ona je kao u nekom bunilu: ne zna ni ko je, ni šta je, ni otkuda je, ni radi čega je. Duša u gresima, to je nebeska carica u ritama; to je božanska čistunica u – jezeru gnoja. A duša je sazdana bogolikom, da bi pomoću bogolikih osobina svojih sva stremila k Bogu, Tvorcu svom; sazdana je bogolikom, da bi svojom bogočežnjivošću dostigla božansko savršenstvo. Izabravši greh, ona se dobrovoljno otisnula liticom nesavršenstva u smrt, u smrad, u demonizam, u pakao.
I tako potpuno izvrnula, posunovratila svoje biće i svoju namenu. Bogočovek je došao u naš pali greholjubivi svet, da dušu, tu nebesku besmrtnicu, spase od greha, od smrada, od nečistote, i vrati Bogu. I tako besmrtnicu spase od smrti. Duša, ta nebeska devojka, kroz greh bludniči sa đavolom. Oslobodivši se greha Evanđeljem, ona se vraća svojoj prvobitnoj bogolikoj celomudrenosti, čistoti, čednosti, devstvenosti. A grehova se svih oslobađa pomoću evanđelskih svetih tajni i svetih vrlina. I tako postaje dostojna svoga Tvorca – Boga, koji je i Spasitelj. To čišćenje duše evanđelskim svetim, božanskim silama, mnogostruki je podvig. Tu je potrebno revnovati „Božjom revnošću“.
Postajući hrišćanin, čovek zaručuje dušu svoju Bogočoveku, i dužan je da je izvede pred Njega kao „devojku čistu“, čistu – od greha, od smrti, od đavolizma.
 
11:3 „Ali se bojim da tako, kao što zmija prevari Evu svojim lukavstvom, tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu“.
 
Prevarena đavoljim lukavstvom Eva je svoju bogoliku dušu predala grehu. A greh? Greh je blud duše sa đavolam, venčavanje duše sa zlom, i smrću. Tako je duša kroz greh stupila u brak sa đavolom, i rađa s njom decu: strasti i poroke. Što važi za dušu naše pramatere Eve, važi za svaku ljudsku dušu uopšte: kroz greh svaka duša venčava sebe sa smrću, stupa u brak sa đavolom, kome je večno obitalište – pakao. Sveblagi Gospod Hristos sišao je u naš greholjubivi svet, da bogoliku devu nebesku, dušu ljudsku, oslobodi od robovanja grehu, smrti i đavolu, i povrati je nebeskom i božanskom celomudriju i sjaju.
Kada kroz evanđelske svete tajne i vrline duša ljudska, ma koja duša ljudska, preda sebe Gospodu Hristu, On je očišćuje od svake nečistote, i vaspostavlja u njoj čudesnu božansku lepotu, koja je pomračena i zablaćena i opaganjena i unakažena grehom.
Oko duše, bogovidno oko duše – razum, oslepljeno je prehom; Gospod Hristos ga isceljuje od grehovne obolelosti i slepila, i osposobljuje za bogoviđenje i poznanje jedinog istinitog Boga i Spasitelja i Tvorca i Svedržitelja. Dok je u Hristu, u svetlosti Njegovog Evanđelja, razum ljudski je sav bogočežnjiv i bogoživ. Ali, po slobodi svojoj, on uvek može, ako hoće, ponovo pasti u greh, ponovo oslepiti sebe i otpasti „od prostote koja je u Hristu“.
Prostota razuma, koju on postiže u Hristu, jeste isceljenje razuma od grehovne razbijenosti: Hristom razum postaje jednostavan, celostan, pukotine koje u razumu izaziva greh popunjuju se Hristom, i razum prestaje biti razbijeno ogledalo, u kome ceo svet, kad se ogleda, izgleda razbijen, pa čaž i sam Bog. Razum ljudski u Hristu sav je jednostavan, isceljen, prost, sposoban za integralno, celostno poznanje sveta i čoveka. Blagodaću Svojom Gospod Hristos isceljuje razum naš od svih bolesti i nemoći, i to isceljuje postepeno, po meri naših podviga, našet evanđelskog života. Gresi razbijaju našu dušu, drobe je, mrve je, sitne je, atomiziraju je, a Gospod Hristos je isceljuje, ojednostavljuje: „Gospodi, iscjeli dušu moju, jako sogrješih Tebje (= Gospode, isceli dušu moju, jer Ti sagreših)“.
 
11:4 „Jer ako onaj koji dolazi drugoga Isusa propoveda koga mi ne propovedasmo, ili drugoga duha primite koga ne primiste, ili drugo evanđelje koje ne primiste, dobro biste potrpeli“.
 
Eto mako se razumi naši odvraćaju „od prostote koja je u Hristu“: primanjem „drugoga Isusa“, „drugoga duha“, drugoga evanđelja. Samo vernost pravom, evanđelskom Gospodu Isusu, čuva naše razume u njihovom bogolikom zdravlju, bogosličnosti, bogovidnosti.
Čim razum naš primi onakaženog Isusa, odmah se i razboli i otpadne od svega bažanskog, istinitog, besmrtnog, večnog. A onakažen je onaj Isus, i lažan je onaj Isus, koga propovedaju jeretici i humanisti. To su oni „lažni Hristosi“, o kojima govori sam Gospod Hristos (sr. Mt. 24, 24).
Glavna je odlika njihova: povlađuju ljudima, ljudskim slabostima, gresima, pa i zločinima; upotrebljavaju i preporučuuu zla sredstva za ostavrenje evanđelskog dobra; svode Hrista na poluboga, na običnog čoveka, mudraca, filosofa; hrišćanstvo svode na običan moralizam; trude se na sve moguće načine da dokažu kako je Hristos sve drugo samo ne Bog i Spasitelj. Sva beda i bespomoćnost lažnih Hristosa postaje očigledna, čim ih uporedimo sa Hristam koga sveti apostoli propovedaju.
Istina je o Gospodu Hristu ono što Njegovi sveti očevici i sveti svedoci i pratioci – sveti apostoli kazuju. To je i merilo i provera za sve što se odnosi na Gospoda i Njegavo Evanđelje. Samo držeći se svetih apostola, mi možemo biti sigurni da smo uz pravog Gospoda Isusa; Bogočoveka, Spasitelja, Tvorca i Sudiju. Sve je drugo basna i priča.
Hrišćani se odlikuju od drugih ljudi time što kroz svete tajne i svete vrline primaju Svetot Duha. Onog Svetog Duha koji je u dan Svete Pedesetnice sišao na apostole, taa Crkvu, i ostao u njoj zanavek, postajući Duhom svakoga člana Crkve kroza sve vekove. Mi znamo šta je i kakav je Sveti Duh: znamo najpre iz Dela svetih Apostola. A pre toga od samoga Gospoda Hrista iz Njegovog svetog Evanđelja. Što je Gospod Hristos blagovestio o Duhu Svetom, to je sam Duh Sveti potvrdio i posvedočio silaskom na apostole, pa kroz njihovu delatnost, i kroz delatnost Crkve od dana svetih apostola do danas. Sva osvećenja i preobraženja ljudi u Crkvi bivaju Duhom Svetim i od Duha Svetoga. Što je duša u telu čovečijem, to je Duh Sveti u telu Crkve. Za sve što je evanđelsko, besmrtno, sveto, božansko „vsjaka duša Svjatim Duhom živitsja“. Svaki duh koji nema te osobine, koji ne radi na onom što je evanđelsko, besmrtno, sveto, božansko, bogočovečansko – nije Hristav, već je to „drugi duh“, koji radi protiv Svetoga Duha i Njegovog dela u svetu. Nasuprot Duhu Svetome stoji duh nesveti, duh zli, đavo; a između njih stoji čovek bogolika duša, koji može prići i jednom i drugom, što zavisi od njegovog slobodnog samoopredeljenja. Ovoga „drugoga duha“ ljudi primaju kroz razne nehrišćanske i antihrišćanske ideje, organizacije, pokrete. A hrišćani se poznaju po Duhu Hristovom, po Duhu Svetom koji je u njima. Jer ko nema Duha Hristovog, on nije Hristov (Rm. 8, 9). Samo Duhom Hristovom mi možemo znati i imati i samog Gospoda Hrista i ono što je Hristovo (sr. 1 Kor. 2, 10-16).
Svako ljudsko učenje, koje proglašuje sebe za spasonosno po rod ljudski, a nije od Hrista i po Hristu, i jeste ;,drugo evanđelje“, samozvano i lažno: proglašuje sebe za blagovest, a ustvari je gorkovest. Zar nije gorkovest ako evanđelje koje nije u stanju da spase čovnjka od smrti, te glavne gorčine, i izvora svih gorčina ljudskih? A takva je gorkovest svako učenje ljudsko koje pretenduje da je spasenje za rod ljudski. Jer takvo učenje ne može da spase čoveka od greha, koji je jedini tvorac i fabrikant smrti u našnjm čovečanskom svetu, i od njegovog roditelja – đavola. Eto provere za sva ta samozvana evanđelja.
Ako neko učenje ne može da spase čoveka od greha, smrti i đavola, onda ono nije evanđelje, nije blagovest već gorkovest. I ne treba ga primiti, pa makar ga propovedali anđeli, akamoli „veliki ljudi“, „veliki“ naučnici, filosofi, političari.
Hristovo Evanđelje je jedno: ono koje sveti apostoli propovedaju. Samo ono spasava od greha, smrti i đavola, zato je samo ono jedina istinska blagovest za rod ljudski. A ono je vascelo od Duha Svetog, od Duha Istine, koji svete apostole uvodi u svaku Hristovu istinu.
I apostoli ga propovedaju Njime, kao duhonadahnuti i bogonadahnuti blagovesnici. Zato oni i odlučno stoje za Njega, žive i umiru za Njega, ne dajući da se ono okrnji, ili izmeni, ili unakazi. Kad se to ima u vidu, onda je potpuno razumljivo ono strašno prokletstvo duhonosnog apostola: „Ako i mi, ili anđeo s neba javi vam evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude! Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi evanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!“ (Gal. 1, 8-9).
 
11:5 „Jer mislim da ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola.“
 
Svi smo u istome Duhu i od istoga Duha, stoga u istome Hrststu i od istoga Hrista, u istome Evanđelju i od istoga Evanđelja. Naša propoved, naša čudesa, naši podvizi – svi su iz jedioga i istoga izvora. „Daravi su različni, ali je Duh jedan, I različne su službe, ali je jedan Gospod. I različne su sile, ali je jedan Bog koji čini sve u svemu“ (1 Kor. 12, 4-6). U nama je veliko samo jedno: Gospod Hristos i Njegovo Evanđelje. A u meni, najgrešnijem i nekadašnjem gonitelju Crkve, zaista je samo to veliko. Otkuda to?
Otuda što „ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ {Gal. 2, 20). Eto zbog toga, i ja grešni i svegrešni, „ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola“: imam ono što i oni, znam ono što i oni, i predajem ono što i oni.
 
11:6 „Jer, iako sam prostak u govoru, ali nisam u znanju, nego smo u svemu poznati među vama“.
 
Vi ste Korinćaii navikli na previsprene govore svojih filosofa, a moj govor je prost, i ja sam „prostak u govoru“. Ali, razgrnite i prekopajte do dna previsprene govore vaših filosofa, u njima je – šta? Same basne, i šture sheme, i mrtve teoreme. „A reč moja, i poučenje moje ne bejaše u nadgovorljivim rečima mudrosti ljudske, nego u pokazivanju Duha i sile“ (1 Kor. 2,4).
Eto sve razlike između mene, proipovednika Evanđelja Hristova, i vaših filosofa koji vas plene svojom blistavom šarolikom krasnorečivošću. Ako ste hrišćani, treba da znate, govorio sam i pisao sam vam: „Carstvo Božje nije u reči nego u sili“ (1 Kor. 4, 20).
Setite se koliko je među vama isceljeno svakovrsnih bolesnika silom Hristovom, koliko nečistih duhova izgnano iz ljudi silom Hristovom, koliko duhovno preporođenih i preobraženih silom Hristovom. I sve vi to znate, i po tome smo mi „u svemu poznati među nama“. Vi ste svedoci: ja sam vam objavio i predao pravo znanje o istinitom Bogu, pravo znanje o svetu, o čoveku, o duši, o smrti, o istini, o pravdi, o dobru, o zlu, o laži, o đavolu. I vi imate pravilno shvatanje o svemu tome. Ali, to znanje nije moje: sve je od Gospoda Hrista i Svetog Duha Njegovog. Zato smelo tvrdim pred vama: „iako sam prostak u govoru, ali nisam u znanju“.
 
11:7 „Ili greh učinih ponižujući sebe da se vi povisite, jer vam zabadava propovedih evanđelje Božje“.
 
Veliki apostol se dobrovoljno ponizio pred oholim Korinćanima, propovedajući im Evanđelje spasenja. Korinćani su bili oholi sa svoje grčke filosofije, i uopšte kulture. Da bi ih priveo Gospodu Hrietu, sveti apostol je spustio sebe u njihove nizine, i odatle ih izveo. On se uvek držao onog svog evanđelsžog metoda: „svima sam bio sve, da kako god spasem koga“ (1 Kor. 9, 22}.
Ali, postajući svima sve, on je uvek ostajao Hristov: silazio je u pakao ljudskih duša, ali ga je Gospod čuvao blagodaću Svojom, i on se nije pretvarao u đavola, niti se sablažnjavao spasavajući druge od sablazni. Ljudima je davao ono što im niko sem svetih apostola nije mogao dati: Bogočoveka Hrista Spasitelja i spasenje; a od njih nije tražio ništa, pa nije ni hteo ništa. Evanđelje je propovedao „zabadava“. To je neobična novina za Korinćane. Sveti apostol mora da ih potseti na to, da bi u korenu sasekao njihovu bezrazložnu oholost. Kao idolopoklonici, Korinćani su ae valjali i u intelektualbom i u moralnom blatu, iz koga ih je sveti ašostol izvukao U visine istinskog bogopoznanja i svetlog bogočovečanskog evanđelskog života. Koliko se on morao poniziti, da bi to izvršio. Ali to poniženje je redosst za njega.
Jer je svako svoje poniženje pred ljudima radi Evanđelja Hristova, sveti apostol uvek merio prema poniženju koje je sam Gospod Hristos uzeo na sebe radi spasenja ljudi, postavši od Boga – čovek, spustivši se sa Božanskih presvetih visina u smrdljivu kaljugu ljudskog života na zemlji. Kad je takvo poniženje dobrovoljno uzeo na sebe Bog, da bi spasao rod ljudski, kako onda da radi spasenja ljudi Njegovi apostoli ne uzmu na sebe slično, nikada isto, poniženje?
 
11:8 „Od drugih crkava oteh, uzevši platu od njih da bi služio vama.“
 
Sveti apostol Pavle je uvek nenasito gladan – spasenja ljudskog. On samo o tome misli, samo na tome radi. A sve ostalo kao da ne oseća, i trudi se da ne oseća. Telesna glad i žeđ, to su njegovi stalni saputnici. On ih rado podnosi, imajući u vidu svoj apostolski poziv: spasavanje ljudi Hrmstom od greha, smrti i đavola. On, svemoćni čudotvorac, nikada nije kamenje pretvorio u hleb, da bi utolio svoju glad, jer je znao da je gladovanje i žeđovanje sastavni deo apostolskog poziva, i uopšte evanđelskog života. Raditi i svojim trudom sebe izdržavati, to je apostolska deviza i životno pravilo. To sveti apostol Pavle ne prestaje naglašavati hrišćanima: „Srebra, ili zlata, ili ruha, ni u jednoga ne zaiskah. Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje“ (D. A. 20, 33-34).
Solunskim hrišćanima on takođe piše: „Sami znate kako treba da se ugledate na nas, jer ne živesmo neuredvo među vama, niti zabadava hleb jedosmo u koga, nego u trudu i poslu, dan i noć radeći, da ne budemo na dosadu nikome od vas“ (2 Sol. 3, 7-8). Isto tako on i Korinćanima piše:
 
11:9 „I kad bejah kod vas, i bejah u oskudici, ne dosadih nikome; jer moju oskudicu potpuniše braća koja dođoše iz Makedonije, i u svemu se čuvah da vam ne budem na teretu, i čuvaću se“.
 
Braća iz Makedonije, oprobani hrišćani, dobrovoljii pomagači moji, revnosni u evanđelskoj ljubavi „potpuniše oskudicu moju“. Ja nisam mogao da ne smirim sebe pred njihovmm ogromnim evanđelskim bratoljubljem i da im ne dopustim da me pomognu u oskudici.
Oni su s radošću ispunili zapovest čudesnog Gospoda: „Blaženije je davati nego uzimati“ (D. A. 20,35); i ja sam primio od njih pomoć, da bi blaženstvo njihovo bilo veće. Ne zaboravljajte nikad: svako delo i svako raspoloženje i svaki pokret duše mi hrišćani treba da merimo Hristom, Evanđeljem. Ne doprinosi li našem spasenju i spasenju naših bližnjih neko naše delo ili reč ili pokret srca, treba ih odbaciti, i kajati se, jer su od greha i vode grehu. „Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali sve ne ide na dobro“ (1 Kor. 10, 23). Vi ste svedoci da sam se toga držao dok sam bio među vama.
 
11:10 „Kao što je istina Hristova u meni, tako se hvala ova neće uzeti od mene u krijevima ahajskim“.
 
Ako iko, ja sam ispunio Evanđeljem Hristovim vaše krajeve, krajeve ahajske. Ko od vas može ukazati na neko moje neevanđelsko delo ili neevanđelski postupak? Zašto ste sve to zaboravili, te me gonite da vas na to potsećam, iako mi duša crveni od stida. Ali, to činim zato što je u pitanju Evanđelje i vaše spasenje. A radi njih, nema smirenja i poniženja koje neću uzeti na sebe. Pa i ovo poniženje: da vas potsećam na svoja evanđelska dela. Hoćete li jednom prestati sa vašim starim neznabožačkim shvatanjima i navikama? Vreme je, da duše vaše zalije evanđelski stid i zaveje evanđelski dtrah.
Da, evanđelski strah! Jer ništa strašnije od – gneva Jagnjetova! i još, ništa sramnije po vas. Zamislite, ako svojim delima izazovete gnev krotkog Jagnjeta Božjeg? A to ćete učiniti, ako tako produžite Evanđelje meriti svojom neznabožačkom i sofističkom filosofskom merom. Ma šta radili protiv mene, vi ili oni oko vas, „hvala se ova neće uzeti od mene u krajevima ahajskim,“, hvala da sam ja javio Evanđelje spasenja i doneo Spasitelja, jedinog Spasitelja svih ljudi pod nebom (sr. D. A. 4, 11-12).
 
11:11-12 „Zašto? Što vas ne ljubim? Bog zna. A što čipim, i učiniću, da otsečem uzroke onima koji traže uzrok, da bi se u onome čime se hvale, našli kao mi“.
 
U propovedi Evanđelja mi ugađamo samo Gospodu Hristu, a ne ljudima. Vi ste navikli na čovekopokloništvo, na ugađanje ljudima. Ali u tame je ne jedna već hiljade smrti za duše vaše. Mene je Gospod naučio da ne ugađam ljudskim slabostima, najamnje strasttma i gresima njihovim. „Jer kad bih ja još ljudima ugađao, onda ne bih bio sluga Hristov“ (Gal. 1, 10). Hrišćani nikad nisu čovekougodnici, već uvek bogougodnici. Po tome ćete poznati istinske apostole od lažnih, i istinske hrišćane od lažnih. Čovekougodništvo je glavna odlika lažnih apostola, lukavih poslenika.
 
11:13 „Jer takvi lažni apostoli, lukavi poslenici, pretvaraju se u apostole Hristove“.
 
Zašto se pretvaraju? Zato, da bi vas, laskajući vašoj oholosti, vašim slabostima, pridobili za svoje pagubno učenje. Zagledajte im iza lica u srce. O, tamo „gadi, ihže njest čisla, životnaja malaja s velikimi“ {Ps. 103, 25). Iza evanđelske ličine – lice duše, razjedeno gubom greholjublja. I smrad, i smrt, i hiljadu smrti. Jer gde Hrista u duši nema, tu se smrt koti vrlo brzo, koti se kroz nenasitno greholjublje. Zato se oni i maskiraju, da bi sakrili svoj unutrašnji smrad i gnoj i trulež.
 
11:14 „I nije čudo, jer se sam Satana pretvara u anđela svetlosti“.
 
Zašto se gordi Satana pretvara u anđela svetla? Da bi lakše sablaznio n zaveo ljude. Jer kada bi on ljudima otvoreno pokazao svoje gadno i odvratno i užasno lice, ljudi bi se zgadili na njega i odbacili ga zauvek.
Ovako, on kroz prividnu svetlost lije u njihove duše otrovnu tamu: otrov greha nudi im zlatnom čašom. Greh je u nagoti svojoj i suviše ružan, da bi ga ljudi prihvatili, ako se ne nakinđuri ličinom vrline; i suviše je gorak, ako ne zasladi sebe nekom pavlakom slasti. Ustvari, Satana je najružnije i najodvratnije biće u svima svetovima; on je i izvor svake rugobnosti. Ako nakaznost ima svoju besmrtnost, onda je to Satana. Zato je Satani uvek nužno to pretvaranje „u anđela svetla“, to prerušivanje, radi što uspešnijeg delanja njegovog među ljudima.
 
11:15 „Nije dakle ništa veliko, ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima će kraj biti po delima njihovim„.
 
A ;ko su sluge Satanine? Svi oni koji služe zlu i čine nepravdu, a navlače na svbe obrazine dobra i pravde. Ili: svi oni koji odbacuju Hrista, koji je večna pravda, a proglašuju sebe za „sluge pravde“, za zatočnike pravde. Ili: svi oni koji hoće da usreće ljude bez Hrista i mimo Hrista, pogotovu oni koji hoće da ih usreće protiv Hrista. Oni se ne libe da se pojavljuju i u odori hrišćanstva, ako to doprinosi ostvarenju njihovih ciljeva. U tom slučaju imamo pred sobom ljude koji „imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli“ (2 Tim. 3, 5), ljude koji dolaze u odelu ovčijem, a unugra su vuci grabljivi“ (Mt. 7, 15).
Ma kako slatkorečivi bili, ma kako slatke teorije propovedali, ljudi su „lažni apostoli“ i „lukavi poslenici“, ako nemaju u sebi sile Hristove, jer „carstvo Božje nije u reči nego u sili“ (1 Kor. 4, 20). A to nemaju, i ne mogu imati, ako ne priznaju da je Isus Hristos – u telu došao, tojest da je Bogočovek (sr. 1 Jn. 4, 2), A svaki takav čovek „nije od Boga, antihristov je“ (1 Jn. 4, 3). Antihrist pak, „za koga čuste da će doći, i sad je već na svetu“ (1 Jn. 4, 3). I sad je na svetu: u svima koji propovedaju nehrišćaiske i protivhrišćanske stvari, pa ma ko oni bili i ma gde bili.
 
11:16-17 „Opet velim: neka piko ne misli da sam bezuman; ako li ne, a ono barem kao bezumna primite me, da se i ja malo pohzalim. A što govorim, ne govorim po Gospodu, nego kao u bezumlju s tim pouzdanjem hvale“.
 
Nama sumnje, bogočovečanska filosofija svetog apostola Pavla prestavlja bezumlje za grčku misao, za jelinsku filosofiju. Uopšte, sve što je Hristovo, i sam Bogočovek Hristos – Grcima je bezumlje (sr. 1 Kor. 1, 23). Hristočežnjivi apostol smatra za sreću što može i sebe nazvati bezumnim, pošto je i sam Bogočovek za Grke „bezumlje“. Razume se, ima mnogo bola i tuge u ovim apostolovim rečima, jer neki od korintskih hrišćana smatraju njega za bezumna.
No on odlučno ostaje pri svome „bezumlju“, i moli ih da ga kao takvoga prime. A grom blagodati Božje možda će udariti u njihove razume i rasterati jelinski mrak i tamu, koji se još vuku oko njihovih duša kao guste isparotine stare neznabožačke filosofije, starog neznabožačkog gledanja na svet i život. Apostol svnjti meće nikada odustati od svoje hvale. A ona je? Gospod Hristos. Međutim, kada se razumi hrišćana -pomrače, ovda se oni počnu hvaliti „po telu“, tojest poreklom svojim. Ali sveli apostol ima i na to odgovor:
 
11:18 „Pošto se mnogi hvale po telu, i ja ću da se hvalim“.
 
Ta vrsta hvale je mahom odlika Jevreja, i nekih hrišćana iz jevrejstva. To je i moglo biti opravdano do Hrista, kada su se Jevreji odlikovali od drugih naroda time što su „po telu“ potomci Avramovi. Od Hrista, sve se menja: hrišćani postaju izabrani narod, „sveti narod“ (1 Pegr. 2, 9). Članom, sunarodnikom tog svetog naroda postaje se svetim kršteljem, tim duhovnim obrezanjem. Ali kad se tim razlogom, čisto jevrejskim, operiše među korintskim hrišćanima, sveti apostol je i sam „po telu“ Jevrejin. Primoran, on izjavljuje: Premda bi se i ja mogao uzdati u telo. Ako ko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još većma, koji sam obreaan osmi dan, od roda Izrailjeva, kolena Venijaminova (Flb. 3, 4-5). Ali takva hvala je bezumna, najočiglednije bezumna posle dolaska Bogočoveka Mesije. Sa Njim: sve staro prođe, i gle, sve novo nastade (2 Kor. 5, 17).
 
11:19 „Jer, budući mudri, rado primate bezumne“.
 
Kako oprezai i potresan prekor upućuje sveti apostol samohvalisavim Korinćanima. Oni smatraju sebe za mudre, jer su članovi filosofake nacije, gorde sa svoga filosofskog shvatanja sveta. Ali ta mudrost jelinska, upoređena sa hrišćanskom mudrošću, sa hrišćanskom filosofijom, nije drugo do bezumlje. To je sveti apostol ranije pokazao i dokazao korintskim hrišćanima (sr. 1 Kor. 1, 17-31; 2, 1-16). Sada ih u opravdanoj ironiji potseća na to. A koliko je ta njihoza „mudrost“ ustvari lakomislena i pogubna pokaauje to što oni „rado“ primaju „bezumne“: primaju one koji se u hrišćanstvu hvale „po telu“. To su na -prvom mestu Jevreji, a na drugom – Korinćani, Grci uopšte, koji se hvastaju svojom narodnošću kao filosofskom i mudrom. A da ta njihova „mudrost“ zaista ne samo graniči bezumljem nego se i izjednačuje s njim, i prosto je luda, evo dokaza:
 
11:20 „Jer podnosite ako vas ko porobljuje, ako vas ko jede, ako ko uzima od vas, ako vas ko veliča, ako vas ko bije po obrazu“.
 
Kao hrišćani, vi treba da ste slobodni u Hristu: slobodni od greha, od bezakonja, od demonizma, od čulnog shvatanja sveta, od lažne mudrosti, od lažne -slobode, od lažnih bogova, od lažnih spasitelja roda ljudskog. A vi – „podnosite ako vas ko porobljuje“ takvim stvarima. Zar je to mudro od vas? Nije li to bezumlje?
Nekada, kada bejaste idolopoklonnci, nad vama vladahu lažni bogovi, lažne filosofije, lažne ideje, lažne vrednosti, lažne veličine, vladahu gresi, poroci, strasti, demomi, i vi bejaste „pod stihijama sveta zarobljeni“ (Gl. 4, 8). A predavati se takvom ropstvu, zar to nije bezumlje od hršdćana? Ta kao hrišćani, vi ste se uzdigli iznad vidljivog sveta i sagledali svoje nebesko poreklo, i osetili i saznali da „niste od ovoga sveta“ (Jn. 15, 19), već od gornjega, nebeskoga, božanskoga.
Svojim nebesnim poreklom vi ste nebeska bića na zemlji, i vaša je danonoćna dužnost da služite Bogu nebeskome u slobodi od greha, od strasti, od lažnih bogova i lažnih ideja, a vi se, na sramotu svoju, „opet vraćate na slabe i rđave stihije“ i iznova hoćete da im služite (sr. Gal. 4, 9). Svaka ideja koja nije nebeskog porekla preti vam opasnim zarobljeništvom, koje može ubiti um vaš ili satrti srce vaše. Tako i svaka teorija, svaka nauka, svaka navika, svaka kultura, svaka civilizacija, koja nije poreklom od Hrista i nema Njegov blagoslov nesumeivo vas lišava javno ili tajno slobode koju imate u Hristu:: slobode od preha, od smrti, od đavola, i zarobljuje vas na sramno služenje smrtnom i prolaznom, crvljivom i truležnom, grehovnom i đavoljem.
Kada savest vaša počne preko lažnih učenja služiti rđavim stihijama ovoga sveta, onda vi neprimetno postajete plen lažnih učitelja, jer neosetno postajete neosetljivi za ono što je Hristovo. A Hristovo i jeste jedino istinski vrednosno u vama i ako vas. Postajući neosetljivi za ono što je Hristovo, vi počinjete ne osećati kako vam gresi i potajne strasti nagrizaju dušu, pomračuju savest, kvare um, raslabljuju volju, kako vas potkraduju i kradu, kako vas jedu i pljačkaju. Ali, ako vam greh, ta duhovna smrt, pojede dušu, šta ćete onda? Ne varajte se, telo vaše bez bogolike i hristočežnjive duše u njvmu, nije drugo do smrdljivi leš i uzavrelo crvlje. Pored toga, koristeći tu vašu opijenost lažnim idejama, lažni učitelji jedu i ono što je vaše, imovinu vašu; koja u vašim hrišćanskim rukama trvba da služi evaiđelskim svrhama.
Hrišćani ste? To znači: i duše vaše i tela vaša nisu vaši nego Hristovi, jar oni nisu cilj ni sebi ni vama nego Gospod; ne samo duša nego i „telo je za Gospoda“ {1 Kor. 6, 13); u poslednjoj liniji, sve je u njima i oko njih „za Gospoda“. Tako i sve što je vaše ima jedan božanski, bogočovečanski smisao i cilj: da služi Gospodu. Međutim, ni duša vaša ni telo vaše ne služe Gospodu, „ako ko uzima od vas“ ono što je vaše i upotrebljava na neevanđelske ciljeve. Vaša savest mora molitvom i bdenjem postati svevidećim okom vašeg bića i ne dati da išta vaše ide na greh ili služi grehu, i ne dopustiti da ko išta vaše uzuma na greh.
Po čemu se najočiglednije hrišćanin razlikuje od nehrišćana? Po tome što hrišćanin slavi i veliča jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista. A nehrišćani? Oni obično veličaju sebe, kao najbliže sebi bogove, pa zatim – sve lažne bogove redom. A njihovo je ime legiom. U samoj stvari, na sebeveličanju stoji i postoji sam đavo, sam Satana, i svaki đavolizam, svaki satanizam. Jer satanizam počinje odavde, odakle i sebeveličanje.
Tako je sebeveličanjem najbliži Bogu Svetlonosac postao Satana, i svetli anđeli postali đavoli. Tako i ljudi sebeveličanjem postaju neljudi, i avaj – đavoli. Jer sebeveličenje je i kao ideja i kao sila svecelo od Satane. To je đavocentrična sila po svemu i u svemu. I ona svega čoveka povuče u demonizam, i uvali u satanizam. Otkuda to? Otuda što sebeveličanje ma kog stvarenja nema u sebi ničeg božanskog, ničeg evanđelskog. Jer sve što je dobro u čoveku i u svetu oko čoveka – od Boga je Stvoritelja i zato samo Bogu pripada hvala i veličanje. Čim to čovek izvrne u hvalu i veličanje sebe, to se odmah pretvara u vešala za njega samog, i on time vrši samoubistvo. Omča – eto to je sebeveličanje. Pošto je sebeveličanje u isto vreme i satanska ideja i satanska sila, to po sto smrti udara na vas hrišćane kada „podnosite ako se ko veliča“. A lažni učitelji, i sve lažne veličine, samo to i rade: veličaju sebe na bezbroj načina.
Radeći to, oni time gaze i nipodaštavaju ono što hrišćane čini hrišćanima. A to je? Sve vrednosti Hristove: Njegovu Bogočovečansku Ličnost, Njegovo Bogočovečansko delo, Njegovo Bogočovečansko učenje, što i sačinjava „obraz“ hrišćaša. Lažni učitelji uvek veličaju sebe na račun jedinog istinitog Učitelja – Gospoda Hrista, Bogočoveka, koji ne samo zna Istinu nego je i oličenje Večne Istine u svima njenim savršenstvima, koji ne samo zna Pravdu i Ljubav i Dobrotu i Lepotu nego je i svega toga svesavršeno ovaploćenje.
Ako ćutke podnosite nipodaštavanje i omalovažavanje jedine Svevrednosti u svima čovečanskim svetovima – Bogočoveka Hrista, onda – zar ste Hristovi? Svesavršeni Bog i Gospod, Bogočovek Hristos, sačinjava vaš obraz, hrišćani. A zar ste hrišćani, ako vas ko zbog našeg nehata i nerevnosti bije po tom obrazu? U svojoj samoubilačkoj ravnodušnosti i pagubnoj samoobmaii vi ćutke, izdajnički, judinski „podnosite ako vas ko bije po obrazu“, i lakomisleno uobražavate da ste i nadalje hrišćani. O, mlitavoj ravnodušnosti vašoj pravo je ime – izdajstvo, hristoizdajstvo.
Jer Sveistiniti je rekao: Koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. A ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima“ (Mt. 10, 32-33).
 
11:21 „Na sramotu govorim, jer kao da mi oslabismo. Na što je ko slobodan, po bezumlju govorim, i ja sam slobodan“.
 
Sramota je za hrišćane kunavički se držati pred lažnim učiteljima i samozvanim spasiocima čovečaistva, po stoput sramota, jer mi hrišćaii nosimo u sebi „Hrista – Božiju silu i Božiju premudrost“ (1 Kor. 1, 24), „kojoj se neće moći protiviti ni odgovoriti svi vaši protivnici“ (Lk, 21, 15), Sem ako niste oslabili u veri, pa stoga i u ljubavi i u evanđelskoj hrabrosti. Nema sumnje to dolazi otuda što se ne trudite da „sila Božja i predmudrost Božija“ rade u vama, zrače iz vas, blagoveste kroz vas. Vi tako plašljivo ustupate pred lažima lažnih učitelja, da izgleda „kao da mi oslabismo“, pa u nemoći i strahu uzmičemo ispred njih. Ustupamo, uzmičemo mi hrišćani, mi hristonosci, mi nosioci svesavršene božanske mudrosti i svepobedne božanske sile, kojima nikakva smrt, – ni sve smrti skupa! nikakav čovek, – ni svi ljudi skupa! nikakav đavo, – ni svi đavoli skupa! ne mogu nauditi, akamoli usmrtiti ih, razbiti ih, pobediti ih, uništiti ih.
No, Gospod Hristos nikada ne slabi; On je uvek isti: „i juče i danas i vavek“ (Jevr. 13, 8); ali slabite vi: slabi vera vaša, slabi ljubav vaša, slabi molitva vaša, slabi hrabrost vaša zbog nerevnosti vaše, zbog ravnodušnosti vaše, zbog živih u vama ostataka neznaboštava vaših.
„Na što je ko slobodan, po bezumlju govorim, i ja sam slobodan“. Hrišćani se neprestano takmiče u smelosti ka svemu Hristovom, Bogočovekovom, božanskom, večnom. Samo moraju angelski vidovito motriti na svoju smelost, da kako ne skrene sa evanđelskog puta i zastrani u nešto vanevanđelsko, neevanđelsko, protivevanđelsko.
A naša evanđelska smelost izgubi svoju svetu silu čim skrene u oholost, u svetovnost, u vanevanđelskost. Zato je neophodvo heruvimski vidovito pratiti svoju smelost i držati je u granicama evanđelske bogomudre reviosti. Sa tog razloga i izjavljujem: „po bezumlju govorim“, i sa strahom, primoran od vas, tome pristupam. I smelo pitam vas, a preko vas i sve druge koji se veličaju ili svojim poreklom po telu, ili svojim poreklom po narodnosti, ili svojim evanđelskim podvizima:
 
11:22 „Jesu li Jevreji? I ja sam. Jesu li Izrailjci? I ja sam. Jesu li seme Avramovo? I ja sam.“
 
Ako je Jevrejstvo, hvala, ja se s pravom hvalim njime. Ali je Jevrejstvo hvala samo ukoliko je izabraništvo od Boga. „Jesu li Izrailjci? i ja sam“, Izrailjstvo je borba za jedinog istinitog Boga; ja sam sav u tome. Ali, ko je istiniti Bog? Jedini Gospod Isus Hristos – Bogočovek. Otuda novo Izrailjstvo i jeste: smelo i neustrašivo ispovedanje pred anđelima i ljudima jedinog istinitog Boga i Gospoda – Isusa Hrista Bogočoveka.
Jesu li seme Avraamovo? i ja sam“. Samo, Avraam je sav čežnja ka Hristu. Njegovoj duši ime je hristotežnjivost. Živeći na zemlji verom u dalekog Mesiju, Spasitelja, Avraam očima svoje vidovite vere iz dubine vekova Mesiju = Gospoda Hrista: „vide i obradova se“ (Jn. 8, 56). Gospod Hristos je jediva istinska radost Avraamova, radost u svima svetovima. Ako je kome od njegovih potomaka po telu Gospod Hristos jedina radost, onda je on zaista seme Avraamovo. Mi hrišćani „hvalimo se Hristom Isusom, a ne uzdamo se u telo, premda bi se i ja mogao uzdati u telo. Ako ko misli da se može uzdati u telo, ja još većma, koji sam obrezan osmi dan, od roda Izrailjeva, kolena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po pravdi zaknsskoj bih bez mane“ (Flb. 3, 3-5. 6).
 
11:23 „Jesu li sluge Hristove? Kao bezumnik govorim: ja sam još više. Više sam se trudio, preko mere sam boja podneo, više puta sam bio u tamnici, često sam bio u smrtnoj opasnosti.“
 
Korinćani, vi me primoraste na ovu vrstu hvale, na ovo bezumlje. Jer hvaliti se, i isticati sebe među ostalim slugama Hristovim, bezumlje je. Ali, ja i to bezumlje primam na sebe radi vašeg spasenja: da bih vas spasao od lažnih apostola, od lažnih učitelja, od neevanđelskih filosofa, od hominističkih filosofija, od svih koji hoće da vas odvrate sa božanskog puta evanđelskog koji jedini vodi u život Večni kroz Istinu Večnu i uvodi u sva neprolazna bogatstva Carstva Božijeg. I to vodi, poglavito, kroz muke i stradanja Hrista radi. Jer ne zaboravljajte „da nam kroz mnoge nevolje valja ući u carstvo Božije“ (D. A. 14, 22); i uvek imajte na umu ovu istinu: „Svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni“ {2 Tm. 3, 12). Sluge Hristove kako služe Hristu Spasitelju? Neprestano se trudeći na svom spasenju i spasenju bližnjih: od greha, od smrti, od đavola. A spasavati svbe od svih grehova, od svih smrti, od svih đavola, to je trud koji ne zna za odmor, niti hoće da zna, niti sme da zna. I to što sam se više trudio nego drugi, nije moje već blagodati Božje. Jer „po blagodati Božjoj jesam što jesam, i blagodat njegova što je u menm ne osta prazna, nego se poprutih više od sviju njih, ali ne ja nego blagodat Božja koja je sa mnom“ (1 Kor. 15, 10).
„Preko mere sam. boja podneo“, jer Ljudi brane svoje grehe, svoje smrti, svoje demone, brane ih uporno, pošto su navikli na njih, pa ih još po navici, avaj i zavoleli. I braneći njih, oni brane sramnu ljubav svoju, i razjareni ljubomorom oni biju Hristovog apostola koji nepoštedno bije i ubija grehe njihove, bije i ubija smrti njihove, bije i ubija demoee njihove. Ali ubija sve grehe, ubija sve smrti, ubija sve đavole, ne svojom silom, nego silom bezgrešnog Gospoda Isusa koji je u njemu i svojom svepobednom božanskom silom čini to što ljudi svojim čoveanskim silama ne mogu nikada učiniti, niti su učinili, niti će učiniti. U tom rvanju sa gresima i smrtima i đavolima što vladaju ljudskim dušama, ja sam bezbroj rana zadobio i podneo, ali radosno kao svepobednik: „jer sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“ (Flb. 4, 13).
„Više puta sam bio u tamnici“, zato što sam ljubiteljima lažnih bogova propovedao jedinog istinitog Boga – Gospoda Hrksta, ljubiteljima lažnih istina propovedao jedinu istinitu Istinu – Gospoda Hrista, ljubiteljima lažnih pravdi propovedao jedinu istinitu Pravdu – Gospoda Hrista, ljubiteljima lažnih dobara propovedao jedano istinito Dobro – Gospoda Hrista, ljubiteljima lažnih života propovedao jedini istiniti Život, ljubiteljima nasilja propovedao krotko služenje ljudima, ljubiteljima zla propovedao večno božašako dobro, ljubiteljima greha i smrti propovedao život bezgrešni i besmrtni, ljubiteljima đavola propovedao Boga, ljubiteljmma pakla propovedao raj, ljubiteljima laži, obmana i zabluda propovedao jedinu Istinu, jedinu Sveistinu u svima anđelskim i čovečanskim svetovima – čudesnog Bogočoveka Gospoda Isusa, tog jedinog svesavršenog Boga anđela i ljudi, i tog jedinog svesavršenog Čoveka među svima ljudima u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
„Često sam bio u smrtnoj opasnosti“, jer sam robovmma smrti propovedao oslobođenje od smrti kroz besmrtnost, koja se stiče Jedinim Besmrtnim. A ko je to? Jedini Bezgrešni, i stoga Jedini Pobeditelj smrti u svima svetovima Gospod Isus Hristos, Bogočovek.
Međutim, robovi smrti, po smrticentričnom greholjublju svom ne želeći besmrtnost Hristovu, grčevito su kroz grehe i strasti svoje grlili smrt i sve smrtno, i na mene, propovednina i donosioca jedine svetle i radosne besmrtnosti, turkali sove smrti da me usmrgge, ali me je iz sviju njih izbavljao sladčajši Pobeditelj smrti – Gospod Hristos. A kad je Jedini Besmrtni u tebi, šta ti može učiniti smrt, i hiljade smrti, i sve smrti, makar sa svih strana kidisale na tebe svima svojim strahovima i užasima i čudovišnostima?
 
11:24 „Od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac.“
 
„Od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac“, zato što sam propovedao Onoga koji je ispunjenje zakona. Nepravedio primenjujući na meni zakon Mojsijev (5 Mojs. 25, 3), oni su hteli da sa 199 udaraca isteraju iz mene veru i ljubav koje imam prema nezamenljivom Bogu i Gospodu Isusu, a ne znaju da njih ne motu isterati iz mene ne samo oni nego ni sve smrti, ni svi đavoli, udruženi s njima. Svesrdna i svedušna vera u Gospoda Hrttsta uvek je jača od svake smrti, od svake strahote, od svakog demona, pa makar podnela od njih po bezbroj udaraca.
 
11:25 „Triput sam bio šiban, jednom su me zasuli kamenjem, triput se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini morskoj.“
 
Umetnici u gonjenju Hrista, hristagonitelji su se takmičili na meni u hrigstoborstvu: „triput sam bio šiban, jednom, su me zasuli kamenjem“. Šiban, ja sam hvalio Gospoda što sam udostojen Njegovih muka; zasut kamenjem, ja sam svim bićem radosno osetio kako je neubivljiv u meni Pobeditelj smrti – sladčajši Gospod Isus, i kažo se patnje za Njega na nevidljiv način pretvaraju u neiskazanu radost.
„Triput se lađa sa mnom razbijala“, da bih svaki put osetio kako svemoćni Gospod Isus čudesno promišlja o Svome apostolu blagovesniku, pretvarajući sve smrtne opasnosti u izvor ushićene radosti i molitvene zahvalnosti.
„Noć i dan proveo sam u dubini morskoj“, da bih osetio i poznao, da ni oskudica vazduha, ni ogromne vode, neizmerljivo teške, ne mogu usmrtiti Hristovog apostola, kada je ispunjen i ograđen svebesmrtnim Bogom i Gospodom, koji svaku smrt pregvara u robinju besmrtnosti, ako to hoće Njegovo neizmerno čovekoljublje. I to nije čudnovato, jer je Njegovo čovekoljublje božansko. A sve što je božansžo i svemoćno, prirodno je za Goopoda Hrista i za Njegove prosvećene sledbenike. To je nepriirodno i nemoguće za obezbožene umove, za istrulele u samoobmani duše, za greholjubiva srca, za unakažene, za posuvraćene razume; rečju: za sve koji se raspadaju u željama prevarljivim.
 
11:26 „Često sam putovao, bio sam u opasnosti na vodama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svojih sunarodnika, u opasnosti od neznabožaca, u opasnosti u gradovima, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom.“
 
„Često sam putovao“ radi propovedanja jedigae istinske blagovesti u ovome svetu: blagovesti Hristove. I na tim putovanjima sve su se gorčine blagodaću Hristovom pretvarale u slatke doživljaje. Raznoseći blagovesti Hristove po ovome svetu i sejući ih po dušama ljudskim, ja sam očima svojim gledao kako se bogožedne duše, primajući ih, istovremeno ispunjuju božanskim silama, i pomoću njih savlađuju u sebi svaki greh, svaku smrt, i osiguravaju sebi beamrtnost i život večni. U tim dušama svaka se gorčina pod čudotvornim dejstvom blagodati Spasove pretvarala u sladost i blagost.
I baš zato što sam nosio i sejao Najveće Dobro ovoga i onoga sveta, ili bolje: Jedino Svedobro u svima svetovima – Bogočoveka Hrista i Njegovo sveto Evanđelje, na mene je sa svih strama kidisalo svako zlo. Jer svako zlo, a ponajpre ono vrhovno zlo – Svezlo – Satana, zna da se ne može održati pred svemoćnim Gospodom i Bogom Isusom Hristom.
I mene su izbezumljivo napadali svi vidljivi i nevidljivi neprijatelji božanskog i ljudskog Svedobra, i zbog toga: „bio sam u opasnosti na vodama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od seojih sunarodnika, u opasnosti od neznabožaca, u opasnosti u gradovima, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom“. Prozovite poimence sve bogoborne opasnosti, i vi ćete ih pronaći sve gde sa svih strana jurišaju na mene. O, ne na mene, već na Hrista u meni. Jer da Hrststa svebesmrtnog i svepobednog nije u meni, koja me od pobrojanih opasnosti ne bi iskidala kao paučinu?
 
11:27 „U poslu i trudu, u čestim bdenjima, u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i gootinji.“
 
Šta je život u Hrmstu i raii Hrista? To je danonoćno življenje: „u trudu i poslu“ va preobražavanju duše i savesti i uma i volje od svega nečistog, grehovnog, smrtnog, đavoljeg, u sve što je sveto, božansko, besmrtno, Božje. I to preobražaanje ne samo sebe nego i sviju oko sebe. Jer svi smo i po Adamu i po Hristu jedno telo: svi ljudi. Zato su nam sudbine neodvojivo i neraspletivo povezane. Trudiš li se na sebi: spasavaš li sebe od grehova, znaj, ti se u isto vreme trudiš i na spasavanju bližnjih. Jer svi smo mi na tajanstven psiho-fizički, a hrišćani još i na blagodatni, način prisutni jedan u drugome, povezani jedan sa drugim, i neizmerno mnogo utičemo jedan na drutoga voljno i nevoljno; svesno i nesvesno, znano i neznano, vidljivo i nevidljivo, čujno i nečujno.
Razbuđen neizmernim čovekoljubljem Hristovotm za sve što je božansko, besmrtno i večno, ja radosno bdim, molitvom i postom odganeći od sebe san. O, ta kratak je, veoma kratak ljudoki vek na zemlji, a Evanđelje Hristovo treba proneti kroz tolike duše tolikih ljudskih bića na zemlji. Šta mi ostaje? Da držim sebe „u čestim bdenjima“, te da što više ljudi razbudim na ona neizmerna i nepotrošiva bogatstva koja svečovekoljubivi Gospod nudi svakome od nas kroz svoje čudesno i svespasonosno Evanđelje. Spavati? A oko tebe tutnje hiljade smrti, legioni zlih duhova, milioni grehova, koji pohlepno kradu, umrtvljuju, otimaju, ubijaju ljudske duše. Ne! ne! ne! – ne sme se spavati ni dremati, gde smrti ima, gde greha ima, gde đavola ima. Zato sam jednom morao govoriti vašoj sabraći: „Opominjite se da tri godine dan i ioć ne prestajah učeći sa suzama svakoga od vas“ (D. A, 20, 31).
Šta je apostolovanje? To je niz muka koje apostoli Hristovi dobrovoljno uzimaju na sebe redi spasenja bližnjih. A bližnji – ko su? To su naši svi ljudi, svi bez izuzetka, najpre po Adamu, a zatim stostruko više po Hristu. Sećate se, ja sam vam još u Prvoj Poslenici, govoreći o nama apstolima, pisao: „Do ovoga časa gladujemo, i trpimo žeđu, i golotinju, i muke, i potucamo se, i trudimo se radeći svajim rukama (1 Kor. 4, 11-12). Ja ne bih bio apostol Hristov, kada moj život ne bi tekao: „u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji“.
Svim tim ja spasavam najpre sebe od svake duhovne smrti, pa i drugima dajem primer. A ništa tako podmuklo ne uvreba i ne ulovi čoveka kao duhovna smrt. Jer šta je duhovna smrt? Odvajanje od Bota i Gospoda Hrista. A svaki greh i jeste ta strašna sila koja te odvoji od Gospoda bezgrešnog i duhovno umrtvi. Prigrlio si neki greh, – o! ta ti si prigrlio svoju duhovnu smrt. Pogledaj -kako je nakazna i odvratna! Svu ti dušu uiakazila, odvojivši je od njene jedine istinske, jedine besmrtne i jedine božanske lepote: Gospoda Isusa. Zato bdi molitvom i postom, pa ćeš videti koliki bezbroj duhonnih smrti vreba tvoju dušu, tvoju savest, tvoj um. Udaraj oči duše svoje i glađu i žeđu, i suzama i uzdasima, da bi čežnjivo pogledale, i stalno gledale u jedinog Spasitelja od smrti. Udjaraj ih postom, udaraj zimom i golotinjom, pa će sve duhovne smrti popadati mrtve oko tvoje budne duše, budne savesti, budnog uma.
 
11:28 „Pored svega spoljnjeg, navaljivanje na me svaki dan, brige za sve crkve“.
 
Sve spoljnje opasnosti, nevolje i muke, sitnice su prema glavnoj brizi koja stalno navaljuje na me. A to je „briga za sve crkve“. Zato što su crkve glavne radionice Božje u svetu. U njima se ljudi prerađuju iz grešnih u pravedne, iz smrtnih u besmrtne, iz prolaznih u večne. A ljudi su i u Crkvi često sa mnogim i velikim slabostcdaga svojim. Slabosti, to su duhovne bolesti; a gresi i strasti i jesu duhovne bolesti. Crkva Hristova i jeste bolnica, u kojoj se jedino s uspehom i leče takve bolesti.
Da, jedino Crkva. Lekovi su tu; svete tajne i svete vrline. To znači: sveti život. Živi sveto, i sve će duhovne bolesti pobeći od tebe i iz tebe. No sveti život teško je voditi. Potrebno je tu mnogo revnosti i nešteđenja sebe za sve što je Hristovo. Na to hrišćani moraju primoravati sebe.
Da, hrišćani moraju nepoštedno primoravati sebe na sveti život: prvo starešine crkvene, episkopi i sveštenici, pa za njima i sa njima i svi ostali mirjani. Tom našem primoravanju sebe na sveti život dolazi u pomoć od Gospoda svebrižnog blagodat u potrebnim merama, koja nas osposobljuje sve više i više za takav život. Ali, osposobljuje po meri, naše ljubavi, naše nade, naše molitve, našeg posta, naše smirenosti, naše krotosti, našeg trpljenja.
Rečju: po meri našeg revnovanja u evanđelslkim vrlinama u evanđelskim podvžzima. Dok blagodat najzad ne ovlada potpuno našim bićem, i ne povede nam svu dušu, svo srce, svu savest, sav um putem koji jedini kroz Istinu Večnu vodi u Život Večni. Na tome spasonosnom putu stalno bruje zanosnom radošću životvorne i bogotvorne reči Ovaploćene Ljubavi: „Ja sam Put i Istina i Život“ (Jn. 14, 6).
 
11:29 „Ko oslabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da ne gorim?“
 
U Crkvi Hristovoj, u tom čudesno i čudotvorno tajanstvenom telu Hristovom, svi smo jedno: ja u svima, i svi u meni; svaki u svima, i svi u svakome. Stoga: „Ko oslabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da ne gorim?“ Tvoja slabost, moja je slabost, i ja je moram lečiti kao svoju, na to me nagoni ljubav Hristova. Jer ljubav Hristova i jeste ta božanska sila koja sve naše duše povezuje u jednu dušu, zajedničku dušu, i sva naša srca – u jedno srce, zajedničko srce (sr. D, A. 4, 32), te ja osećam sebe kao sebe tek kroza sve vas i u svima vama.
U toj zajedničkoj, svetoj, sabornoj duši, moja duša ima svoje večno biće, svoju večnu ljubav, svaj večni život. Jedino u toj sabornoj duši Crkve moja duša doživljuje sebe kao besmrtnu bogoliku stvarnost, doživljujući onu neprolaznu heruvimsku radost nebesku, onaj blaženi večni život božanski, koji se biću ljudskom daju Duhom Svetim kao dar za Hristavo besprimerno čovekoljublje.
Baš zato što je duši čovekovoj njena večnost i njen raj u sabornoj duši Crkve Hristove, na dušu hrišćaninovu napadaju sva zla i sva iskušenja, samo da je odvoje od te duše, od te svete sveduše. Odvoje li je, ona postaje plen svake smrti, svakoga zla, i najzad samoga svezla – Satane. Stoga: „ko se sablazni, i ja da ne gorim?“ Svaka sablazan može ti dušu ukrasti, i pogubiti, ako ne ustaneš na nju molitvom, bdenjem, postom, suzama. Zato ne daj mira duši svojoj, da se ne uspava u lenjosti, ili u nekom grehu, i tako zaspi ia smrt. A svaki greh i jeste greh što dušu vuče u svdrt, i kroz smrt u naručje tvorcu smrti – đavolu. Jer je istinita ona strašna reč evanđelska: „greh učinjen rađa smrt“ (Jak. 1, 15).
 
11:30 „Ako se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti?“
 
Govoreći vam sve ovo, nemojte misliti da se hvalim, jer „ako se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti“. Šta sam ja? Čovek. A šta je čovek? O, ta čovek je zbir svih slabosti, ako nije sa Bogom i u Bogu, i Bog u njemu. Što važi za sve ljude, važi i za mene.
Moja moć, mahom svemoć nije od mene, čoveka Pavla, već od svemoćnog Gospoda Isusa. Zato ne prestajem naglašavati: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje“ (Flb. 4, 13). Kada se iz tela izvuče duša, ono se raspada; tako i iz duše kada se izvuče Bog, ona se raspada, u slabosti raspada. Onda čovek postaje jeziva povorka slabosti. Tako i ja: bez Hrista, sav sam slabost, i stecište i igrališge i trkalište svih slabosti. Ali, evo čuda: baš u tom osećanju, sveosećanju svoje slabosti, i u tom saznanju, svesaznanju svoje slabosti, i taji se povod moga spasenja: jer zbog tih slabosti ja i vapijem i lelečem za Onim koji me jedini može spasti od njih; i ne samo spasti, nego i te slabosti moje pretvoriti u moći moje, i mene sveslabog pregvorjiti u svemoćnog. Takav Spasitelj pod nebom i jeste jedino Gospod Hristos. Pošto me slabosti moje, kao neke nevidljive ruke, vode i privode Jedinom Spasitelju roda ljudskog – Bogočoveku Hristu, to „ako se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti“
 
11:31 „Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je blagosloven vavek, zna da ne lažem.“
 
A da je sve to istina, ja se pozivam na Sveistinu: „Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je blagosloven vavek, zna da ne lažem“. Kod nas apostola, a i kod svih hrišćana, glavno je ovo saznanje i ovo osećanje: Gospod Hristos je sve i sva, a mi – niko i ništa; nemoćni i bespomoćni bez Gospoda Hrista, mi sa Njim postajemo ne samo moćni nego i svemoćni, i kao svemoćii pobeđujemo na svima bojištima, imajući vlasti nad svima smrtima, nad svima gresima, nad svima bolestima, nad svima đavolima, i ništa nam nije nemoguće, jer je u nama Svemogući – Gospod i Bog Isus Hristos.
Na nas apostole, Gospod i popušta i dopušta sve nedaće i nevolje i opasnosti, da bi se u svemu tome i kroza sve to pokazala Njegova moć i svemoć, Njegova sila i svesila, Njegovo svepobedno i čudesno Božanstvo.
 
11:32-33 „U Damasku knez cara Arete čuvaše grad Damask, želeći da me uhvatti, i kroz prozor spustiše me u kotarici preko zida, i izbegoh iz njihovih ruku.“
 
Mi hrišćani nosimo novi život: život u zajednici, u duhovnom jedinstvu sa Bogom. Zato su protiv nas svi ljubitelji starog života: života u zajednici sa grehom, sa smrću, sa đavolom. Jer čovečji život može biti samo dvojak: ili u zajednici sa Bogom, ili u zajednici sa đavolom.
Čovek je u zajednici sa Bogom samo pomoću vere u jedinog istinitog Boga – Gospoda Hrista, i bogoljublja koje proističe iz te vere; a u zajednici sa đavolom čovek je pomoću greha i greholjublja. Zlo po prirodi svojoj nenavidi svako dobro, a pre svega najveće dobro – Svedobro – Gospoda Hrista. Otuda toliko gonjenja na nas hrišćane od strane greholjubaca i slastoljubaca.
Otuda i neprijateljstvo kneza cara Arete u Damasku protiv mene: jer „u Damasku knez cara Arete čuvaše grad Damask, želeći da me uhvati, i kroz prozor spustiše me u kotarici preko zida, i izbegoh iz njegovih ruku“. U većim, bezizlaznim opasnostima spasava me Gospod Hristos; u manjim, spasavam se sam, radi spasenja bližnjih, pa i onda se spasavam silam Hristovom koja radi u meni.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *