NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
DESETA GLAVA
 
10:1 „A sam ja Pavle molim vas krotošću i blagošću Hristovom, koji sam pred vama ponizan prema vama, a kad nisam kod vas, slobodan sam prema vama“.
 
Kad uporedi sebe sa krotkim Gospodom Hristom, hrišćanin nikad nije dovoljno krotak; kad uporedi sebe sa Njim blagim, nikad nije dovoljno blag. Evo i svetog apostola, neizmerno krotkog i blagog, ali se on ne poziva na svoju krotost i blagost, već na Hristovu krotost i blagost. Da bi korintske hrišćane oraspoložio za evanđelski život, on ih moli „krotošću i blagošću Hristovom“. Jer ako iko u ovom svetu zaslužuje čovekovu ljubav, to je krotki i blagi Gospod i Bog Isus Hristos. Nema sumnje, On se mogao javiti u zaslepljujućem sjaju, sa bleskom kakav ljudi ni zamisliti ne mogu.
Ali, On je izabrao krotost i blagost, da bi nam svoja božanska ‘blaga i sakršenstva pružio na način koji je najpristupačniji i najprijatniji za nas, ljudska bića. Došao je da nas privuče Bogu, ne da nas uplaši njegovim veličanstvom. Krotko i blago vodi On ljude, privodeći ih sebi. Došao je ne kao Sudija već kao Spasitelj; kao Lekar, ne kao Istrebitelj. Zato je i krotak i blag. Kroz svoju čudsanu krotost i blagost On uvodi duše ljudske u takav mir, u takvu radost, u tažvo blaženstvo, kakve rodu ljudokom može dati samo Bog ljubavi i dobrote. Zato se On jedini u toku cele istorije roda ljudskog mogao obratiti ljudima sa ovakvim pozivom: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene, jer sam ja krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim“ (Mt. 11, 28- 29).
Vascelu svoju apostolsku delatnost sveti Pavle normira Gospodom Hristom, jer je sva usmerena jednom cilju: spasenju ljudi Spasiteljem Hristom. Otuda, sve što čini, on čini radi toga, i sve meri i odmerava Spasiteljem. I kad je ponizan pred ljudima, On je ponizan Hrista radi, da bi ih priveo Hristu; i kad je slobodan prema njima, slobodan je opet sa istog razloga. On je Hristom svima sve, eda bi koga priveo Hristu. Svi njegovi ciljevi, i sva sredstva za ostvarenje tih ciljeva, dolaze mu od Hrista. Ništa ljudsko, ništa cvoje on neće, jer zna da se Hristovi ciljevi ostvaruju samo Hristovim sredstvima. I kad to neki korintski hrišćani ne vide, to dolazi od njihove nedovoljne evanđelske prosvećenosti. Stoga im on i piše:
 
10:2 „Molim pak da, kad budem kod vas, ne moram biti slobodan s pouzdanjem s kakvim mislim biti slobodan protiv nekih koji misle za nas da po telu živimo“.
 
A vi, Korinćani, vi ste svedoci našeg življenja među vama. Naš je život javan i otvoren. Mi ne skrivamo sebe, niti dvoličimo. Kako onda neki misle za nas da „po telu živimo“? Zar možemo živeti „po telu“ mi koji savršeno znamo šta je telo, od čega je, čemu vodi, čime završava? Ako telu oduzmete sve ono što dobije od spoljnjeg sveta, šta onda ostaje od njega? Ništa, ništa, ništa.
Kako onda neki misle da mi živimo „po telu“? Zar možemo mi dušu svoju hraniti telom, i zasnivati na telu, i ceniti po telu? A savest, otkuda ona? Zar ona niče i raste telom i „po telu“? A um naš? Šta je u njemu telesno, da bi mogao živeti „po telu“? Ne, ne, mi „ne živimo po telu, nego po duhu“ (Rm. 8, 4). A duh naš živi Duhom Svetim, Duhom Hristovim (sr. Rm. 8, 9). To znači: mi živimo Bogom i u Bogu, pošto živimo Hrttstam i po Hristu koji je Bogočovek, Ni naš duh bez Duha Božjeg ne vredi ništa, a kamoli telo. I jednom i drugom preti demonizam, čim se odvode od Boga.
Šta je đavo? Duh koji se odmetnuo od Boga. To isto postaje i duh čovečji, čim se grehom odmetne od Boga. A telo, odmetne li se od Boga kroz grehe i strastm, ispuni se demonizmom. Telo-demon, to je već čisto naš ljudski izum, ljudaki pronalazak, jer toga ni u paklu nema, pošto su demoni bestelesni duhovi. Vrhovni je zakon i za duh i za telo: odvoji li se od Boga, tone u demonizam.
 
10:3 „Jer, iako živimo u telu, ne borimo se po telu“
 
Telo bez duše je mrtvo blato, mrtva prašina. Ono nije ni izvor života, ni izvor svesti, ii izvor savesti. Čovek se ni u kom slučaju ne može svesti na telo, a još manje život ljudski i vrednost bića ljudskog. Iako smo u telu, mi nismo od tela niti radi tela. Kada ne bismo imali duše, mi ne bismo ni znali za svoje telo, jer smo dušom svesni svoga tela. Iako smo u telu, mi ne živimo po telu i radi tela, već po duhu i radi duha. Stoga sveti apostol i veli: „Jer, iako živimo u telu, ne borimo se po telu“.
Telo nije ni život, ni životodavac; ni norma, ni normativ; ni regula, ni regulator. Mi znamo: bez duše, telo je leš. Zato se mi „ne borimo po telu“, ni radi tela ni telom. Telo je i suviše slab borac. Eto, neka se bori sa smrću. Biće, i uvvk biva, pobeđeno od nje. Neka se bori sa grehom, – isto tako; neka se bori sa đavolom, – opet to isto. Nije li onda besmisleno, oslanjati se na telo, i smatrati ta za nešto veliko i vrednosno?
 
10:4 „Jer oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno Bogom na rušenje tvrđava: da rušimo pomisli.“
 
Na zemlji, čovek je na vojni sa grehom, sa smrću, sa đavolom. Tu mu ništa ne pomaže telesno oružje, koje se krha i lomi u svakom sukobu sa grehom, smrću i đavolom. Tu je potrebno nešto što je jače od smrti, od đavola, od greha. A to je?
Bog, samo Bog. Jedino Bogom ljudi mogu savladati greh, smrt i đavola, i pobediti ih u ratu koji vode sa njima. To je oružje koje samo hrišćani imaju. Bog u njihovom srcu i jesge jedino jemstvo da oni mogu izaći kao pobedioci u vojevanju koje danonoćno vode sa grehom, sa smrću, sa đavolom. Zato bogomudgri apostol objavljuje blagovest: „Oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno Bogom na rušenje tvrđava“. Kakvih tvrđava?
Tvrđava greha, smrti i đavola. Takve su tvrđave: laž, blud, zloba, lakomstvo, pakost, zloća, zavist, lukavstvo, zloćudnost, tvrdičluk, gnev, opadanje, gordost, pijanstvo, idolopoklonstvo, hulenje, sramotne reči, besramnost, čaranje, neprijateljstvo, svađa, srdtš, prkos, žderanje, krađa (sr. Rm.1,29; Kl. 3, 5. 8; Gl. 5, 19. 20.21).
A šta sačinjava naše oružje? Svete evanđelske vrline, koje bogonadahnuti apostol naziva „sveoružjem Božjim“ (Ef. 6, 11. 13). A to su: istina, pravda, vera, molitva, ljubav, mir, trpljenje, dobrota, milost, krotost, uzdržanje, post, smirenost (sr. Ef. 6, 14 -13; Gl. 5, 22; 2 Kor. 6, 5. 6). Svaka od ovih vrlina ruši sve, inače neosvojive i nerazrušive, tarđave greha, smrti i đavola. Mi smo hrišćani stalno na bojištu duhovnom, zato je neophodno da se obučemo „u sveoružje Božje“. Pošto nas na zemlji napadaju sve sile zla i pakla, to nam je Gospod Hristos doneo „sveoružje Božje“, kojim možemo pobediti sve grehe, sve smrti, sve đavole.
Svaki greh, čim uđe u dušu našu, odmah počinje da gradi tvrđavu za sebe, za svoju jedinicu kćer – smrt, i za svoga oca – đavola. Greh se obično začinje u mislima, pa se onda kao nevidljivi polip postepeno pruža u sve oblasti bića našeg: u dušu, u savest, u volju, u srce, u telo. I postepeno ih ogrehovljuje, osvaja, dok ih potpuno ne ogrehovi, ne osvoji. Zato nam se i daje „sveoružje Božje“, koje je „silno Bogom“: „da rušimo pomisli“ i svoje u kojima je greh, i tuđe. Otuda je borba sa grehovnim pomislima, naša svakodnevna borba. To je naš „nevidljivi rat“, naše „nevidljivo vojevanje“.
O njemu nam govore duhovni divovi, svepobedni pobednici na bojištu greha, smrti i đavola: sveti Oci podvižnici. Oni su nadahnuto do najsitnijih podrobnosti razradili strategiju duhovnog nevidljivog vojevanja. To je blagodatno podvižništvo: mnogovekovno blagodatno iskustvo svetih podvižnika. U njemu su urizničena sva uputstva o tome kako se sa sigurnim uspehom suzbijaju, ruše, uništavaju u duši čovečijoj sve greholjubive i grehočežnjive i grehocentrične misli i pomisli. Sve je tu zasnovano ia blagovesti svetot apostola o sveoružju Bažjvm. Dobrodetelji evanđeljske, – eto nepobedivog sveoružja u borbi sa svima gresima, ma kakvi i ma koliki bili.
To neprestano potvrđuje blagodatno iskustvo svetih evanđelskih trudbenika. Bez tog sveoružja Božjeg, nepobedivog i svvpobednog, ne može nijedan čovek, ma ko bio, pobediti u sebi grehovna raspoloženja, grehovne pomisli i egocentričie pokrete duše, i očistiti dušu i telo od svake nečistote, i biti čista srca koje Boga vidi, i Bogom živi, i Bogom pobeđuje.
 
10:5 „I svaku visinu koja se podiže na poznanje Božije, i robimo svaki razum na poslušnost Hristu.“
 
Ovo sveoružje Božje nam je dato ne samo„da rušimo pomisli“ nego „i svaku visiiu koja se podiže na poznanje Božje“. Koja se to „visina“ podiže „protiv poznanja Boga“? Svaka uobražena „visina“, uobražena veličina, bila ljudska ili đavolska, na čelu sa Satanom. Jer Satana je prvi uobrazio da je neka veličina, neka „visina“, prvi ustao protiv Boga, protiv poznanja jedinog istinitog Boga, sa željom da Ga potisne i zameni sobom. Tako se rodila gordost, taj prvi, osnovni, izvorni greh. Kroz gordoumlje Satana je izlio gordost u prirodu ljudsku. Otuda i u ljudi ustajanje protiv Boga, ratovanje protiv poznanja Boga, protiv znanja o Bogu. Opet sa satanskom željom: da se ljudsko biće gurne u besprosvetnu tamu, u koju ne dopire svetlost Božja.
Greh je tamna sila, koja navlači crnu zavesu između čoveka i Boga, te skriva Boga od čoveka. Kroz svaki svoj greh čovek se ustvari, posredno ili neposredno, „podiže protiv poznanja Boga“, jer kroz svaki svoj greh, hteo ili ne, čovek govori Bogu: ie trebaš mi! neću te! idi od mene! ne smetaj mi! Prepusti li čovek sebe gresima, oni postepeno sve više i više zaklanjaju od njega Boga, i on malo po malo zaboravlja Boga, sve manje i manje poznaje Boga, dok ga najzad gresi toliko ne pomrače i zaslepe, da on prestane priznavati Boga i verovati u Boga. To obično dolazi kada se čovek ne odupire presima i ne bori sa njima; oni se onda odomaće u njemu, i pretvore u njegove strasti, u njegove navike.
U osnovi svih tih „visina“ koje ustaju protiv Boga, i vojuju protiv poznanja Boga, stoji gordost – pragreh i prastrast, stari greh i stara strast kao i sam Satana. Da, to je najstariji greh i najsgarija strast u svima svetovima. To je najstariji greh i u našem čovečanskom svetu: jer od njega počinje pai roda ljudskog, i pad svakog bića ljudskog od Adama pa do kraja sveta. Gordst se još u Satani razgranala u bezbrojne grehe i strasti; to isto ona čini i u ljudmma, jer je takva priroda njena. A u gordosti je i sav pakao, jer se njome hrane i njome žitve ne samo svi gresi, nego i svi zli dusi: svaki je od njih na svoj način sav od nje i sav u njoj.
I svaki greh, i svaki zli duh, stojeći na njoj i u njoj, smatra da stoji na nekoj „visini“, sa koje može uništiti Boga, ili ga bar ne hteti, ne priznavati, boriti se protiv Njega neposredno ili protiv Njega u svetu i u ljudima. Te „visine“ čovek može savladati i srušiti samo ako je naoružan sveoružjem Božjim. Jer ono, sastojeći se iz evanđelskih svetih vrlmna, daje čoveku be samo istinsko poznanje o Bogu već i samoga Boga. I onda se Bog iz čoveka bori protiv svakog zla, svakog greha, svakog đavola. I pobeđuje ih sve do jednoga. Tako su hristonosci svepobedni pobednici i nepobedivi nosioci i pronosioci istiiskog bogopoznanja, istinskog znanja o jednom istinitom Bogu i Gospodu u svima svetovima. Dužnost je svakog hrišćanina kao vojnika Hristovog da ruši „svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje“, svaku misao ljudsku, nauku ljudsku, filosofiju ljudsku, koje ustaju „protiv poznanja Boga“. I još je dužnost nas hrišćana da:
„robimo svaki razum na poslušnost Hristu“, Jer razum ljudski, ako ne sluša Hrista, neminovno sluša antihrista, Šta je razum ljudski? To je logosna, božanska sila koju je Bog dao čoveku za razumevanje sveta i svih tvari Božjih. I kad čovek pravilno razvija u sebi tu logosnu silu, ona ga neminovno odvodi Bogu Logosu, njenom Tvorcu – Gospodu Hristu. I On je onda razvija i usavršava do neslućenih razmera. Jer jedino u Hristu i Hristom razum ljudski postiže svoje savršenstvo. Van njega on se davi u nerazumnosti, u neznanju, u bezumnosti. Jedino Njime i u Njemu on raste u božanske visine i širine i dubine. Van Njega on se suši i vene, i onesposobljuje sebe za ma kakvo istinsko razumevanje sveta i čoveka, za ma kažvo istinsko poznanje i pravo znanje.
Kada razum ljudski potčini sebe istinama Hristove vere, tojest istinama Bota Logosa, od koga je on odlutao kroz mnoge grehe i zablude, onda tek oseti šta je istina, šta pravda, šta život, šta svet, šta Bog, šta i on sam. I prepuštajući sebe kroz podvig vere i ljubavi i molitve i posta i uzdržanja i krotosti i smirenosti da ga Gospod oblagodati svojim božanskim silama, on se postepeno očišćuje, ozdravljuje, osvećuje, prosvećuje, preobražava, ohristovljuje, ologosuje, i sjedinjuje sa božanskim, logosnim istinama. To dobrovoljno porobljavanje razuma Hristu, prva je žrtva koju čovek čini pošavši verom i ljubavlju za Gospodom Hristom. Tu samožrtvu Gospod radosno prima, i odgovara na nju time što žrtvovani razum isceljuje od njegove osnovne bolesti: gordosti, gordoumlja.
Iscelivši ga od tog sveizvora tame, on ga uvodi u svetlost božanskih istina, božanskog shvatanja sveta i čoveka. Pri tome nema ničeg ni prinudnog ni nasilnog: mi hrišćani „robimo svaki razum na poslušnost Hristu“ – Čime? Očiglednom istinitošću svega Hristovog, očiglednom spasonosnošću svega evanđelskog, očiglednom božanstvenošću i večnošću Hristove istine, Hristove pravde, Hristove ljubavi, svega Hristovog. I to posvedočavamo i potvrđujemo živim primerima onih koji su dobrovoljno porobili svoj razum Hristu, i On ga blagodaću svojom prvobrazio u savršeni, sveti razum. A ti su primeri: sveti Apostoli, i uopšte Svetitelji, Blagodatnim podvizima oni svoj ogrehovljeni, grehovni razum postepeno osvećuju, preobražavaju, pretvaraju u sveti razum.
A sveti razum je sposoban, jedini sposoban, za pravilno shvatanje svih božanskih istina, ovaploćenih u Bogočoveku Hristu, i razlivenih po tvorevinama Božjim. Pomoću blagodatnih podviga evanđelskih razum ljudski se preobražava iz sile u silu, iz svetlosti u svetlost, i na tajanstven način blagodatno sjedinjuje sa razumom Hristovim, razumom Boga Logosa, zbog četa sveti apostol izjavljuje za nas hrišćane: „Mi um Hristov imamo“ (1 Kor. 2,16). Zato umu i razumu ljudskom nema mira, nema spokojstva, nema istine, nema prosvetljenja, dok se ne sjedine sa svojim Izvorom i Tvorcem, sa Bogom uma i razuma: Gospodom Hristom.
 
10:6 „I u pripravnosti imamo osvetu za svaku neposlušnost, kad se izvrši vaša poslušnost.“
 
Svojom pojavom u našem čovečanskom svetu i svojim Evanđeljem Gospod Hristos je svae božanske istine izložio i svakom razumu ljudskom predložio. Da li će ih usvojiti ili odbaciti, zavisi od samog razuma, od njegove dobre volje. Kad je reč o istini, ustvari reč je o Hristu. Jer u licu Bogočoveka Hrista pred ljudski razum je stala sama Večna Istina, sam Bog – Istiia.
I ako razum ljudski ni u Njemu ne ugleda Istinu, onda? Onda je to znak da je sav oslepio, sav ogluveo, sav poludeo. A to je najstrašnija kazna koja može postići razum ljudski. Uporno i večno ostajanje u jezivoj tami satanskog gordoumlja, u ledenom mraku satanske gordosti, to i jeste pakao za razum ljudski.
Tu sam čovek kažnjava sebe najstrašnijom kaznom: ludilom, bezumljem, bezprosvetnim paklom. A žalostivi Gospod Hristos sa tugom pruža ruke takvom čoveku, zove ga k sebi i plače nad njim: „Hodite k meni svi hoji ste umorni m natovareni, i ja ću vas odmoriti“ (Mt. 11, 28). Ali gord čovek, čovek gordoga uma i razuma, baš to neće: neće da ga Hristos odmori, da ga uzme za ruku i vodi kroz tajne ovoga sveta, i spase od troglavog čudovišta ovoga sveta: smrti, greha I đavola.
Za neposlušnost Hristu čovek sam sebe kažnjava. Čime? Večnom mukom. Jer za čovekovo biće kao celinu, i za čovekov razum kao delić njegovog bića, biti van Hrista, i bez Hrista, i jeste – večna muka, večni pakao, večna tama. Za svaku neposlušnost Hristu čovek sam sebi nemivovno odmazdi. A kada se sve neposlušnosti sliju u jednu sveopštu neposlušnost Hristu, onda čovek, bogoliko biće, odmazdi sebi najstrašnijom kaznom: paklom.
Zato sveti aiostol i veli: „u pripravnosti imamo osvetu za svaku neposlušnost“. Drugim rečima, mi znamo kakve odmazde postoje za razne grehe: svaki greh ima svoju odmazdu; prisustvo ma kakvog greha u čoveku, već je kazna za čoveka; svaki greh vuče u svoje večno carstvo – u smrt i pakao. O, kakva serija odmazda i kazni za raznovrsne grehe!
Mi hrišćani znamo kakve nagrade stoje iza evanđelskih svetih vrlina: sve s neba, sve iz nebeskog carstva; no isto tako znamo i kakve sve kazne stoje iza raznovrsni“ grehova. Sve nam je to kazao On, Sveznajući i Sveistikiti – Gospod i Bog naš Isus Hristos.
 
10:7 „Gledate li na stvari po spoljašnjem izgledu? Ako se ko uzda da je Hristov, neka pomisli opet u sebi da kako je on Hristov tako smo i mi Hristovi.“
 
O čoveku hrišćani sude po onome što je u čoveku, a ne po njegovom spoljašnjem izgledu. To je merilo objavljeno samim Gosigodom Isusom. On blagovesteći zapoveda: „Ne sudite po spoljašnjosti nego pravedan sud sudite“ (Jn. 7,24).
Sudeći po spoljašnjosti o Isusu, Jevreji nisu mogli sagledati Božanstvo u Njemu, i zato su nepravilan i nepravedan sud donosili o Njemu. Tako se i o ljude grešimo, kada ih cenimo po njihovom spoljašnjem izgledu a ne po duši njihovoj, koja ustvari sačinjava i pretstavlja njihovu pravu vrediost. A hrišćanin?
Hrišćanin se poznaje po evanđelskim raspoloženjima, po evanđelskim osećanjima, mislima, vrlinama, delima, a ne po spoljašnjem izgledu. Čovek je hrišćanin, ako Hrista u sebi nosi; čovek je hrišćanin, ako je Hristov, Zato sveti apostol Pavle piše samopouzdanim Korinćanima: „Ako se ko uzda da je Hristov, neka pomisli opet u sebi da kako je on Hristov tako smo i mi Hristovi“. Samopouzdanje je dobro samo ukoliko se oslanja ia Hrista. No ako se u samopouzdanju svom hrišćanin: oslanja na sebe, onda ništa bednije i slabije i lomnije od takvog hrišćanina. Jer uzdati se u sebe, da bi ostvario evanđelake ciljeve, isto je što i oslanjati se na čiodu pri gaženju duboke reke.
Da je tako, evo dokaza: nijednu strast, nijedan greh hrišćanin ne može savladati u sebi bez blatodati Hristove. A šta tek da kažemo o smrti, o nečistim dusima! može li ih hrišćanin odagnati, savladati, pobediti bez neposredne i velike pomoći Hrmstove, bez svemoćne blagodati njegove? Ne može, ne može, ne može. Zato je i za najveće i za najmanje hrišćaninovo delo i podvig potrebno učešće i saradnja blagodati Hristove u duši njegovoj. Bez toga on nije u stanju učiniti ništa evanđelsko, ništa istinski dobro. „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,5), izjavljuje sveznajući i sveistiniti Gospod svojim sledbenicima.
Otuda se sav život hrišćanino zasniva ne na samopouzdanju već na Hristopouzdanju. Sa Hristom mogu sve, bez Hrista ne mogu ništa (sr. Flb. 4, 13; 2, 13; Kol. 1,29).
 
10:8-9 „,Jer, ako se i nešto više pohvalim vlašću koju nam Gospod dade na popravljanje a ne na kvarenje vaše, neću se postideti, da se ne pokažem kao da vas plašim poslanicama.“
 
Sva sila i moć i vlast daje se hrišćanima od Gospoda Hrista. A ta sila i moć i vlast projavljuju se u našim evanđelokim raspoloženjima i delima. Hoćeš li da proveriš koliko je sile Hristove u tebi, i moći njegove, i vlasti, onda – ispitaj svoja unutrašnja raspoloženja i svoja dela. Po plodovima se to paziaje. Evanđelska dela su plod naših evanđelskih raapoloženja. A naša evanđelska raspoloženja su plod naše duhovne zajedanice sa Hristom. A naša duhovna zajednica sa Hristom je plod naših podviga blagodatnih, naših napora u molitvi evanđelskoj, u ljubavi evanđelskoj, u pravdi evanđelskoj, u dabroti evanđelskoj, u milosrđu evanđelskom, u smirenosti evanđelskoj, u postu evanđelskom, u trpljenju evanđelokom, u uzdržanju evanđelskom (sr. Mt. 7, 16-23).
Glavno je: neprestano biti u duhovnoj zajednici sa Gospodom Hristom pomoću blagodatnih podviga i dobrodetelji. Onda se i vlast dobija od Gospoda, vlast nad nečistim dusima, a kroz nju i vlast nad nečistim mislima, raspoloženjima, gresima, strastima; i vlast nad bolestima duše m tela i savesti i volje.
Najočigledniji primer toga – sveti Apostoli. Njihovo apostolstvo se svodi na iscelenje ljudi od svih bolesti, najpre duhovnih pa onda telesnih. No za njih je glavno: ljude spasavati od greha pomoću svemoćne blagodati Hristove, i na taj način im izgrađivati duše u „večne kuće“, u večne građevine; koje nikakvi uragani treha i zla ne mogu srušiti, niti ikakvi legioni nečmstih duhova osvojiti. Kroz sve svoje apostolsko blagovešće sveti apostoli tome streme, to rade, to grade. Da bi korintskim h;riigćanima otvorio oči na to, hristomoćni apostol im piše: „Jer, ako se i nešto više pohvalim vlašću koju nam Gospod dade na popravljanje a ne na kvarenje vaše, neću se postideti, da se ne pokažem kao da vas plašim poslanicama“.
Sve što bogovođeni apostol upotrebljava u svaie evanđelju, upotrebljava na korist Hrišćana. I kada preti, i kada kori, i kada moli, i kada preklinje, i mada ruži, i kada kara, i kada kažnjava, sve to čini sa ciljem: da im pomogne u spasenju, u ohristovljenju, u izgrađivanju sebe Evanđeljem. Učeći ih da se sa gresima bore pokajanjem, sveti apostol ih uči kako se uklanjaju iz duše one zle sile koje ruše dušu, obaraju je, razaraju je. A te razorne sile su gresi, jedino gresi. To je vrhovni neprijatelj naš u svima svetovima. Iza njega stoji otac njegov – đavo. Ko se pokajanjem oslobodi greha pomoću blagodati Hristsve koja se daje za pokajanje, taj spasava dušu svoju od unutrašnjih razornih i rušilačkih sila, koje iznutra ruše i razaraju duše.
 
10:10 „Jer su poslanice njegove, kažu oni, teške i jake, a kad je telom pred nama, slab je, i reč njegova ne valja ništa.“
 
Tu vlast, tu silu, koje sveti apostol Pavle u izobilju ima u sebi, neki korintski hrišćani kao da malo osećaju. Zašto? Zato što još nisu potpuno napustili vrhovno merilo grčke filosofije: „čovek je merilo svega“, i još sude „po čovvku“ o Bogočoveku i Bogočovečjem, o Bogu i Božjem, i o svemu vidljivom i nevidljivom. Držeći se tog merila, oni „telesno misle“, i zato nikako da dođu do pravog poznanja: do pravag bogopoznanja i do pravog čovekopoznanja (sr. Rm. 8, 5-7; 1 Kor. 2,14). A sve što je Hristovo, sve što nam je darovano od Boga Hristom, može se razumeti jedino Duhom Božjim, Duhom Svetim {1 Kor. 2,12). Zato je prvi uslov da se to postigne: pomoću svetih evanđelskih podviga svoj ljudski duh ispuniti Duhom Svetim (sr. Rm. 8, 1. 5-11; 1 Kor, 2, 10-16). Onda?
Onda će nam biti jasno ko je i šta je Gospod Hristos, ko apostol Pavle, ko mi, ko braća oko nas, i ljudi, i sva bića. Onda ćemo razumeti da je sva sila svetog apostola u Gospodu sila, i sva moć u Njemu, i sva istina, i sva pravda, i sva ljubav.
Šta je u Pavlu Pavlovo? Samo dobra volja, a sve je ostalo od Gospoda Hrista. Dobra volja koja se ispoljava u njegovoj veri, ljubavi, molitvi, postu, revnosti, trpljenju, i u ostalim evanđelskim podvizima i trudovima.
 
10:11 „Neka takav pomisli ovo: „Kakvi smo rečju u poslanicama kad nismo tamo, takvi smo i u delu kad smo tamo.“
 
Sveti apostol je uvek Hrietov. Ako iko otvoreno živi, to je on, jer ništa „e skriva. I spolja i iznutra – sav je Hristov. Razgrni mu dušu, – sva je ispunjena Hristom; razgrni mu ma koju misao i osećaee i raspoloženje i reč i delo i podvig, – sve je to prepuno Hrista; sav život njegov u svima razmerama, od vrha do dna, – sav je Hristov, sav u Hristu, sav od Hrista. Tako, da u njemu i nema njega, već samo Hristos, vasceli Goopod Hristos u svojoj čudesnoj bogočovečanskoj punoći. Zato je on, jedini on u celom rodu ljudskom, imao smelosti da izjavi za sebe: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2, 20). I u svojim rečima i u svojim delima on je sav Hristov. Otuda on i piše Korinćanima, koji hoće da izvrnu njegovu ličnost i njegovo delo: „Kakvi smo rečju u poslanicama kad nismo tamo, takvi smo i u delu kad smo tamo“.
 
10:12 „Jer ne smemo pribrajati sebe ili porediti sebe s nekima koji hvale sami sebe; ali oni, mereći sebe sobom i poredeći sebe sa sobom ne razumeju“.
 
Samohvalisavost je mrak i neznanje. Porok, jer sebe može hvaliti samo onaj koji ne zna, i ne vidi, slabost i nemoć ljudske prirode uopšte, i svoje napose. Slabost i nemoć ljudske prirode pred grehom i zlom, pred smrću i đavolom. A kad je greh i zlo prisutno u našoj prirodi, u našem životu, u našim mislima, u našoj duši, u našoj savesti, kako se onda možemo hvaliti sobom? Šta je to u nama što je čisto i slobodno od greha? A hvalimo li se sobom ili ičim svojim, dok je u nama greh i tama zla, mm se hvalimo tamom kao da je svetlost, i grehom kao da je život, a on je ustvari samo smrt i smrad. Samohvalisavost je smrdljivi gnoj duhovni. Ona je svojstvena svim nehrišćanima, ljudima koji nisu poznali Hrista verom i ljubavlju. Čim Njega upoznadu, oni odmah osete kakav se smrad taji u sa-ohvalisavosti, smrad zbog koga im nije mogao pristupiti ni Anđeo Hranitelj, a kamoli nežni i blagi Utešitelj.
Kada čovek meri sebe sobom, nikad ne može pravilno i tačno izmeriti sebe; to je kao kad kantar meri sebe sama, ili kad se ogledalo ogleda u sebi samom. Tada čovek ništa ne razume u sebi, niti može poznati sebe, niti uvideti radi čega je, i od čega je, i kuda ide. Isto tako, čovek ne može razumeti ništa u sebi i oko sebe, ako poredi sebe sa sobom. To je kao kod senka poredi sebe sa senkom. Šta može razumeti? Ništa.
No isto tako čovek ne može razumeti ništa u sebi, i saznati ko je i šta je, ako poredi sebe sa ostalim ljudskim bićima i meri sebe njima. Zašto? Zato što su i oni od iste građe od koje i on; što su i oni roblje greha i smrti i zla i tame. To je kao kad tama pokušava ia obasja sebe drugom tamom. I tako kružeći u tom začaranom krugu tame i tama, čovek se davi u samoobmaii i podaje bezumlju: samohvalisavosti. A kad bi progledao, i svoju bedu i bespomoćnost ugledao, on bi se zgadio i zgrozio na sebe, i stao očajnički tražiti izlaz iz sebe, iz tog groba, iz tot smrada, iz tog pakla, iz te smrti. Tada bi uvideo da ljudi zaista „ne razumeju“ ni sebe, niti ikoje ljudsko biće, dok se kreću u tamnici čovečjeg, ljudskog, grehovnog, smrtnog, „mereći sebe sobom i poredeći sebe sa sobom“ .
 
10:13-14 „A mi se nećemo hvaliti preko mere, nego po meri pravila kojega nam Bog meru razdeli da dopremo i do vas. Jer se mi, ne prostiremo preko mere, kao da ne dosežemo do vas; dopresmo i do vas s evanđeljem Hristovim.“
 
Bez Bogočoveka čovek ne zna sebe, ne zna ni ko je ni šta je ni radi čega je. Zato ne zna čime se treba hvaliti, ni kako, ni kada, ni zbog čega. Bogočovek je i tome dao meru, i za to propisao pravilo. Propisao pravilo pohvale: čime se čovek, i kako ima da hvali. Čime dakle i žako? Bogom, i životom u Bogu. A život u Bogu jeste život po Bogočovekovom Evanđelju. Pravilno je: da se čovek hvali Bogočovekom. To je jedino Biće kojmm se čovek s razlogom može večito hvaliti, a da hvala njegova ne izgubi ni smisao, ni vrednost, ni značaj. Ono čime se Bogočovek hvali, to i jeste predmet hvale čovekove. Samo to.
U svojoj ličnosti Bogočovek nosi sve večne vrednosti i sva nepogrešiva merila vrednosti, pa i nepogrešivo merilo hvale čovekove. Po Bogočoveku, čovek se može hvaliti samo Bogom: i to hvaliti svetim, evanđelskipm, bezgrešnim životom. Jer čovek ne može drugačije dostojno hvaliti Boga. Svaka hvala, koja bi bila samo u rečima, jeste farisejstvo.
Samo držeći sebe u granicama evanđelske istine i pravde, čovek će moći da se hvalipo meri pravila“ koje nam Bog dade u svom večnom Evanđelju. Dostojno je, pravilno je, i treba hvaliti čoveka samo ukoliko je bogoliko biće, ukoliko živi po Evanđelju, ukoliko je sebe izgradio i preobrazio Bogočovekom, ukoliko je sebe ohristovio, obožio, otrojičio.
Svaka druga hvala – bezumlje je, ludilo je. Hvala čovekova treba da se prostire po Evanđelju i prema Evanđelju. Dokle dopire Enanđelje, dotle dopire i zakonita i pravilna hvala naša. Ako se hvalimo sobom, treba da se hvalimo onim što je evaiđelsko u nama; ako hvalimo druge, treba da hvalimo ono što je evanđelsko u njima. Samo će tako hvala naša biti „po meri pravila koje nam Bog na meru razdeli„.
To je razlog što bogomudri apostol piše korintskim hrišćanima i svima nama ovu blagovest: „A mi se nećemo hvaliti preko mere, nego po meri pravila kojega nam Bog meru razdeli da dopremo i do vas. Jer se mi, ne prostiremo preko mere, kao da ne dosežemo do vas; dopresmo i do vas s evanđeljem Hristovim“
 
10:15-16 „Ne hvalimo se preko mere, tuđim poslovima, nego imamo nadu da ćemo se, kad uzraste vera vaša, veličati po pravilu našem izobilno, i propovedati evaiđelje u krajevima koji su dalje od vas, ne hvaleći se onim što je po tuđem pravilu uređeno.“
 
Čovek evanđelske vere zida sve večne vrednosti koje ga čine neprolaznim. Jer verom čovek raste i urasta u sve što je božansko, besmrtno, večno, bogočovečno. Svako evanđelsko osećanje izvodi dušu njegovu iz ovog u onaj svet, rasprostire je i proteže kroz onaj svet; pogotovu svaka evanđelska misao, dobrodetelj, podvig, jer pomoću njih sav čovek izlazi iz ovog i ulazi u onaj onaj, svet večnih božanskih vrednosti. Raste li vera u čoveku, to sav on raste Bogom i u Bogu, i zato nema mere njegovom uzrastanju, njegovom usavršavanju, jer je njegova mera – „u meri rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13).
A vera raste ljubavlju, raste molitvom, raste postom, raste milosrđem, raste uzdržanjem, raste smirenošću, jednom rečju – raste svakom evanđelskom vrlinom. I takva vera, sagrađena od svih svetih vrlina evanđelskih, i jeste ono što treba veličati, i čime se hrišćani veličaju. Takva vera i goni na propovedanje Evanđelja, jer ona u Evanđelju Spasovom vidi pravi: i neprolazni smisao ne samo svakog bića ljudokog već i vascelog roda ljudskog.
Bez Evanđelja spasenja, šta je čovek, šta sav rod ljudski? Trulež i smrt, smrt i ludilo. Zato bogonosni apostol blagovesti korintskim hrišćanima: „Ne hvalimo se preko mere, tuđim poslovima, nego imamo nadu da ćemo se, kad uzraste vera vaša, veličati po pravilu našem izobilno, i propovedati evaiđelje u krajevima koji su dalje od vas, ne hvaleći se onim što je po tuđem pravilu uređeno“. I zaista, hrišćani se mogu „veličati po pravilu našem izobilno“, po evanđelskom pravilu, samo kada vera njihova uzraste kroz sve ostale evanđelske dobrodetelji. Nije li to slučaj, onda njihova hvala nije „po pravilu našem“, i opasna je, smrtno opasna po dušu njihovu.
 
10:17 „A koji se hvali, Gospodom neka se hvali.“
 
Eto pravila hvale naše vere, eto i mere. Hvala koja nije od Gospoda i rada Gospoda, ubitačna je, jer je i besmislena, i glupa, i farisejska. Zbilja, zar se čovek može hvalši ičim svojim? Ako se hvali vidom, – Bog mu ga je dao, zato: „Gospodom neka se hvali“; ako se hvali sluhom, ili duhom, ili umom, ilm razumom, ili bogolikošću, ili strojnim telom, – sve mu je to Bog dao, zato: „Gospodom neka se hvali“. Znak je istinske i vidovite mudrosti, kada se hrišćanin „Gospodom hvali“, samo Gospodom. Ko je pobedio smrt?
Gospod Isus. Zato hrišćanin – „Gospodom se hvali„. Ko je pobedio greh, zlo, đavola, pakao? Gospod Isus. Zato hrišćanin – „Gospodom neka se hvali“. Zato čovek, svaki čovek uopšte – „Gospodom. neka se hvali“. Ko nam je otvorio oči na večne vrednosti, na večni smisao života i sveta, ko ako ne Gospod Isus? Zato svaki od nas – „Gospodom neka se hvali“. Sva dabra koja imamo, nisu li nam od Gospoda Isusa? Zato svaki – „Gospodom neka se hvali“. Sve što je od neprolazne vrednosti u nama i u svima svetovima oko nas, delo je i dar je Gospoda Isusa.
Zato premudri apostol odlučno izjavljuje: „Mi se hvalimo Hristom Isusom“(Flb, 3, 3). Nema istinskog dobra, a da nije od Njega; nema istinske pravde a da nije od Njega; nema istinske ljubavi, a da nije od Njega, nema istinskog života, a da nije od Njega; nema istinske mudrosti, a da nije od Njega; nema istinske vrednosti, a da nije od Njega; iema istinskog blaženstva, a da nije od Njega. Sve istinski vrednosno sve istinski veliko, od Njega je, jedino od Njega.
Zato se mi neprestano hvalimo Njime – Hristom Isusom, hvalimo pred svima bićima u svima svetovima. Jer ljudski rod ne zna ni u jednom od postojećih svetova ništa uzvišenije, ništa bolje, ništa svetije, ništa čovečnije, ništa lepše, ništa ljudskije, ništa moćnije, nmšta mudrije, ništa božanskije, ništa vrednosnije, ništa čudesnije, ništa milije – od Gospoda našeg Isuoa Hrista. Ako je do istine, – u Njemu je savršena Istina; ako je do pravde, – u Njemu je savršena Pravda; ako je do ljubavi, – u Njemu je savršena Ljubav; ako je do dobra, – u Njemu je savršeno Dobro; ako je do mudrosti, – u Njemu je savršena Mudrost; ako je do besmrtnosti, – u Njemu je savršena Besmrtnost; ako je do Boga, – u Njemu je savršeni Bog; ako je do čoveka, – u Njemu je savršeii Čovek; ako je do života, – u Njemu je savršeni Žigvot. Zato: ko se hvali, neka se Gospodom Isusom hvali (1 Kor. 1, 31). Jer samo tako hvala njegova biće razumna i opravdana. A svaka druga hvala nije drugo do smrad i gnoj.
 
10:18 „Jer nije valjan onaj koji se sam preporuje nego koga Gospod preporučuje“.
 
A Gospod preporučuje samo pravednoga. Jer pravednik je ovaploćenje i oličenje pravde večne, istine večne, dobrote večne, ljubavi večne. U slepoj samozaljubljenosti svojoj ljudi preporučuju mane svoje, nedostatke svoje, grehe svoje, bezakonja svoja. A svevideći i sveznajući Gospod preporučje samo one ljude koji su nosioci večne pravde, večne istine, večnoga dobra.
Dostojan je hvale samo onaj koga Goopod hvali. A Gospod hvali samo ono što je sveto, čisto bezgrešno, dobroljubivo. Zato On hvali, slavi i proslavlja u rodu ljudskom svetitelje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *