NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE DRUGE POSLANICE KORINĆANIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
DEVETA GLAVA
 
9:1 „Jer odnosno službe svetima izlišno je da vam pišem“.
 
Nama grešnima i nedostojnima služe sveti Anđeli Božji, jer je čovekoljublje Božje toliko, da je On odredio presvete i bezgrešne Anđele svoje da služe našem spasenju (sr. Jevr. 1 14), Kako onda da mi ne služimo svetima – hrišćanima, jer se svi oni nalaze u podvizima spasenja. Služeći njima, mi vršimo evanđelsku službu, sarađujemo svetim Anđelima. Kakva čast, kakva uzvišena služba, kakav veličanstven podvig! Izmešani sa Anđelima, i pomagani njima, mi radosno idemo putem spasenja. Napadaju li nas gresi, ili strasti, ili demoni, tu su sveti Anđeli da ih svojom božanskom silom odagnaju od nas.
Glavno je biti u društvu svetih Anđela, i u istoj službi sa njima, i čovekoljubivi Gospod će nam osigurati spasenje od greha, smrti i đavola. Služenje svetima, služenje je njihovom spasenju, a time i našem. To pak i jeste najglavnije za ljudsko biće u ovom svetu. U tome se i sastoji sva blagovest čudesnog Spasitelja i vascelo Evanđelje njegovo. To je osnovna istina, od koje počinje, u kojoj stoji, i sa kojom odlazi u onaj svet svaki hrišćanin. Stoga sveti apostol i naglašava korintskim hrišćanima, a preko njih i svima nama, da je o tome i izlišno pisati: „Jer odnosno službe svetima izlišno je da vam pišem“.
 
9:2 „Jer znam vašu dobru volju, za koju se o vama hvalim Makedoncima da se Ahaja prigotovi od lanjske godine, i vaša revnost potstače mnoge“.
 
Služiti, spasenju drugih pomoću evanđelskih podviga, eto u tome se i sastoji naše spasenje. Upražnjava li hrišćanin ma koji evanđelski podvig radi spasenja svojih bližnjih, na sigurnom je putu spasenja. Moli li se Bogu za njih, posti li za njih, strada li za njih, voli li ih, čini li im dobro, on je na tom blaženom putu. Rečju: služi li im pomoću ma koje dobrodetelji evanđelske, on izgrađuje spasenje duši svojoj, jer time savlađuje sve grehovno i smrtno i demonsko što je u njemu i u bližnjima oko njega. Kada hrišćanin unese svoju dobru volju u milosrđe evanđeloko, tada mu sva duša krene putem spasenja, i sveti Anđeli su joj glavni saputnici. I ona ne sustaje, jer se blagodat Božja množi u njoj kao uzdarje za podvig milosrđa.
Ništa tako ne osigurava spasenje čovehu kao milosrđe. To je ono što će se najviše tražiti od nas na Strašnome sudu (sr. Mt. 25. 34-46). U tome će biti slava naša i hvala naša pred Bogom i svetim Anđelima njegovim. Ponese li evanđelsko milosrđe našu dušu, sigurno je da će je odneti u naručje Božje. Imajući sve to u vidu, sveti apostol piše korintskim hrišćanima: „jer znam vašu dobru volju, za koju se o vama hvalim Makedoncima da se Ahaja prigotovi od lanjske godine, i vaša revnost potstače mnoge“.
Tvoja revnost u ma kojoj evanđelakoj dobrodetelji, po tajanstvenom dejstvu blagodati Hristove, pokreće i srca bližnjih, srca koja nisu uspavana greholjubljem i narkotizovana slastima ovoga sveta. To je razlog što se čovek ustvari nikada sam ne spasava. Spasavajući sebe, čovek neminovno doprinosi spasenju drugih, na nevidljiv blagodatno-tajanstveni način učestvuje u njihovom spasenju. Jer su nam još od Adama duše svima povezane, a naročito od Novog Adama – Gospoda Hrista. I tvoja duša koja upražnjava evanđelske podvige, ko zna na koliko duša evanđelski utiče! To ćemo saznati tek na dan Strašnoga suda.
 
9:3-4 „A braću poslah da se hvala naša o vama u ovoj stvari ne isprazni, nego da budete spremni, kao što sam govorio, da se, ako dođu sa mnom Makedonci i nađu vas nespremne, ne osramotimo mi (da ne rečem vi) u toj hvali.“
 
Sveti apostol heruvimski bdi nad svakim podvigom hrišćana; u svom slučaju nad njegovim milosrđem. On svima anđelski neuspavljivo služi, eda bi ih pokrenuo na evanđelske podvige i vodio kroz njih. Jer je u tome istinska hvala hrišćana i pred Bogom i pred ljudima. Ako se hrišćani razlene i ne praktikuju evanđelske vrline, njihova lica popašće večni stid i sram na dan Suda.
Znali su, imali su blagodati da žive u svetim vrlinama evanđelskim, a nisu hteli. Jer je nama hrišćanima dato sve za sveti i pobožni život, dato sve kao i Anđelima. Recite, koja je to božanska sila koju nam je čudesni Gospod Hristos mogao dati, a nije nam dato? Šta je to što nam On nije podario, a neophodno je za naš sveti, bogougodni, evanđelski život? Zato prvovrhovni apostol, sveti Petar, blagovesti i tvrdi, da su nama „darovane sve Božanstvene sile, koje trebaju k životu i pobožnosti“ (2 Ptr. 1, 3). „Darovane“, ali ih mi ne koristimo. Zato će večiti i neskidljivi sram zaliti lica naša i srca naša na dan svepravednog Suda Božjeg.
Treba da nam je svima znano: hvalu našu pred svevidećim i svepravednim Gospodom, koji nam je doneo i podario svoje Evanđelje i sve svoje božanske sile, sačinjavaju samo naše evanđelske dobrodetelji, evanđelski život, evanđelska dela, evanđelske misli, evanđelska osećanja, evanđelska raspoloženja. I – ništa drugo.
 
9:5 „Stoga nađoh da je potrebno umoliti braću da napred odu k vama i da priprave ovaj vaš ranije obećani blagoslov, da ovaj bude gotov kao blagoslov, a ne kao zakidanje.“
 
Može se biti milosrdan, ako se svemilosrdni Gospod kosnuo srca našeg, i na neki nevidljivi način izlio u srce naše od svoje samilosti. Jesi li milosrdan, znaj, Gospod te je posetio blagodaću svojom, i izlio na tebe blagoslov svoj. Kroz evanđelske svete tajne i svete vrline Gospod izliva u nas svoje božanske sile, koje mi revnošću svojom pretvaramo u svoja osećanja, u svoje misli, u svoja dela, u svoja raopoloženja. Sve ono što je uzvišeno u nama, i od čega naša duša često uzdrhti od miline, dar je Božji i blagoslov je Božji. Učinimo li ma šta evanđelsko, mi smo pod blagoslovom Božjim. Jer sve Hristovo, od najsitnijeg do najkrupnijeg, blagoslov je Božji rodu ljudskom. Silaskom Gospoda Hrista u svet, njegovim ovaploćenjem, Bog „nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim“ (Ef. 1, 3). Tako, blagoslovio nas je i darom milosrđa. Sa Gospodom Hristom istinsko milosrđe je posetilo naš zemaljski svet; do Njega mi ni znali nismo šta je pravo milosrđe. I kad je ta bogočovečanska dobrodetelj u nama, budimo sigurni da je to blagoslov Božji, da nas je Bog posetio. Zato hristonosni apostol Pavle i naziva milosrđe blagoslovom.
Nasuprot tome, neosetljivost, tvrdičluk je prokletstvo, đavolsko prokletstao na ljudskoj prirodi. Na milosrdnom čoveku uvek stoji blagsžlov Božji. I što milosrdniji čovek, sve veći blagoslov. Razume se, milosrđe je ne samo dar Božji nego i podvig čovekov, kao i svaka dobrodetelj evanđelska. Bog je uzrasta u nama dodajući nam od svoje božanske sile samo po meri našeg truda na njoj.
Trudimo li se da budemo milosrdni, Bog će nam dati i dodavati sve više i više blagodati, koja će nas učiti milosrđu u svima prilikama našeg zemaljskog života. Sveti apostoli se trude da milosrđe koje imamo, i milostinju koju činimo, pretvore u našu radost, u naš dobrovoljni podvig, a ne da milostinju koju činimo osećamo i smatramo kao neko „zakidanje“. Milostinja naša treba da bude „kao blagoslov, a ne kao zakidanje“. A ona će to biti, ako mi razvijemo i umnožimo milosrđe u duši svojoj. No mora se početi od primoravanja sebe na milosrđe. I čim Bog vidi da mi primoravamo sebe na milosrđe, On nam onda daje i dodaje blagodat na blagodat, koja razvija i usavršava u nama ovu evanđelsku dobrodetelj do njenih bogočovečanskih srazmera.
 
9:6 „Ovo pak velim: Koji s tvrđom seje, s tvrđom, će i žnjeti; a koji s blagoslovom seje, s blagoslovom će i žnjeti.“
 
To je zakon ljudskog života, i ljudska priroda ne može van njegovih okvira. Ona je ili u prvoj polovini ovoga zakona koja govori o tvrđi, ili u drugoj koja govori o blagoslovu. No u tome sve zavisi od nas. Ako smo tvrda srca, šta će uzrasti i uspeti na tom kamenu? Setite se sudbine evanđelskog semena koje je palo ka kamen, Tako i tvrdo srce, šta seje iz sebe u ovom životu? Neosetljivost, grubost, sebičnost, samoživost. A požnjeće na dan Strašnoga suda kakvu žetvu? Žetvu od posejanog semena: samo, sebičnost – uzrasla do strašnih srazmera! isto tako i neosetljivost i grubost i samoživost. Svakom će se dati ono što je posejao za života na zemlji. To je i pravedno pred svakom normalnom savešću ljudskom i anđelskom: da svaki požnje što je posejao. A ko blage duše i radosna srca seje u svom zemaljskom životu evanđelska dobra dela, evanđelske reči, evanđelske vrline, kroz njegovo biće struji neiskazani blagoslov. Do Strašnoga suda to će uzrasti božanskim rastom; i pri sveopštoj žetvi zemaljake njive, on će s blagoslovom žnjeti što je posejao. Glavno je: milostinju koju činiš, osećati nao blagoslov Božji kojim te Bog blagoslovio da bi činio ljudima evanđelska dobra. Isto tako i ljubav, i molitvu, i post, i uzdržanje, i krotost, i svaku uopšte evanđelsku vrlinu treba osećati kao blagoslov Božji, i nikad nećeš sustati nego ćeš hitati iz radosti u radost upražnjavajući evanđeleske vrline i čineći evanđelska dobra dela. Evanđelje i jeste blagovest zato što je blagoslov Božji.
 
9:7 „Svaki po volji svoga srca, ne sa žalošću ili od nevolje: jer Bog ljubi onoga koji s radošću daje“.
 
Pravilo iskovano mnogovekovnim iskustvom: blagosloveno je sve što je evanđelsko. Zato svako evanđelsko delo treba da bude za nas radost. Otuda svako evanđelsko osećanje i misao zrači radošću. Je li evanđelska molitva, ona ima svoju čudesnu radost; isto tako i ljubav, i post, i istina, i pravda, i tuga, sve evanđelsko ima čudesnu radost. To se naročito oseća na evanđelskom milosrđu. Deleći milostinju, ono sija unutrašnjom radošću. To je izuzetna radost, radost od davanja onoga što nam je Bogom dato, Bogam pozajmljeno, da bismo predali drutima. Zato pravi hrišćanin uvek s radošću daje, ne sa žalošću. O tome govori ova blatovest velikog apostola: „Svaki po volji svoga srca, ne sa žalošću ili od nevolje: jer Bog ljubi onoga koji s radošću daje“.
 
9:8 „A Bog je kadar učiniti da je među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo imajući izobilujete za svako dobro delo.“
 
Nema kraja evanđelskom milosrđu, jer je ono od Boga u koga je sve beskrajno i bezgranično. Ne veruješ? Probaj, kao što su probali najsavršeniji hrišćani – svetitelji. I potvrdili svojim svetim životam da je zaista tako: nigde mere njihovom milosrđu. Sve što imaju smatraju za Božje, i zato radosno dele svima. Što važi za milosrđe, važi za svaku evanđelsku dobrodetelj. Nema granica ničem evanđelskom, zato što je sve od Gospoda beskrajnog i bezgraničnog u svakom dobru, u svakom savršenstvu. Potrebno je samo da se blagodat Božja useli u srce naše. Onda – ništa nam neće biti nemoguće, onda – svako evanđelsko dobro delo postaće za nas ostvarljivo, i to odmah, ma kakvi bili spoljašnji uslovi života. A da bismo dobili blagodat od Boga, potrebno je da pokažemo, šta?
Veru, ljubav i nadu u Boga. Pokažemo li to troje, Bog će nam za to uzvratiti izobilnom blagodaću, koja će nas osposobiti za sva evanđelska dela i dobrodetelji i blagovesti i radosti. Blagodati Božjoj neće biti kraja, samo ako pokažemo dobru volju kroz našu veru i ljubav i nadu. Zato sveti apostol i piše svima iama: „A Bog je kadar učiniti da je među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo imajući izobilujete za svako dobro delo“.
Ovo je prejasna blagovest: izobilje svake blagodati za svako dobro delo daje svebogati Bog svakome „koji s radošću daje“, tojest svakome koji evanđelske podvige uvek čini ne samo za sebe već i za druge, i više za druge nego za sebe. Ako je milostinja, on je „s radošću daje“; ako je molitva, on se „s radošću“ moli za druge; ako je post, ilm ljubav, ili krotost, on sve to „s radošću“ upražnjava za druge.
I tako redom sve evanđelske podvige, sva evanđelska dobra. I takvome trudbeniku Bog neprestano dodaje blagodat na blagodat, i on se ne zamara ni od podviga ni od trudova, jer mu blagodat Božja i najteži podvig čini lakim i najveći teret blagim. Ako nisi u stanju da učiniš neko evanđelsko delo, onda je tome razlog nesumnjivo tvoja slaba vera, tvoja nejaka ljubav, tvoja mlitava nada u Boga. A za odlučnost i istrajnost u veri, u ljubavi, u nadi, Bog daruje svaku blagodat izobilno, i onda čovek može imati snage za svako dobro delo i za svaki podvig.
 
9:9 „Kao što je pisano: Prosu, dade siromasima; pravda njegova ostaje vavek“.
 
Pisano u psalmima kao proroštvo (Ps, 111,9), a ostvareno potpuno među hrišćanima. Jer kad je Bog, i gle, tako darežljivo i izobilno prosuo sva božanska bogatstva svoja po dušama ljudi, uistinu siromaha čim su bez Boga, kao što je učinio preko Gospoda Hrista? Eno, sva nebeska blaga leže prosuta u svetam domu Hristovom – Crkvi. Ko je siromah? Svi mi, svi do jednoga. Jer svaki od nas, upoređen sa Gospodom Hristom, nije li puki siromah i bespomoćni ubožjak? Spasiteljevo božansko Evanđelje neprestano prosipa po svetu božanska blaga. I ma koliko se trošila, ipak ostaju nepotrošiva i nekvarljiva, jer u svima njima i kroza sve njih živi „pravda njegova“ koja „ostaje vavek“, ostaje večito.
I ukoliko više čovek prosipa od Hristovog blagodatnog bogatstva što mu je u duši, utoliko mu ono više ostaje, jer ga svebogati Gospod sve više umnožava u trudoljubivoj i milosrdnoj duši. I ono ne prestaje, i ne nestaje, kao ono brašno i jelej u domu Sareptske udovice po blagoslovu proroka Božjeg. A ovde je po sredi ne prorok Božji, već sam Bog i Gospod – čudesni Spasitelj naš, Bogočovek Isus Hristos. Otuda su njegovi pravi sledbenici uvek bogati, izobilno bogati za svako dobro delo, i bogati svakim nepropadljivim bogatstvom.
 
9:10 „A koji daje seme sejaču, daće i hleb za jelo, i umnožiće seme vaše, i daće da uzrastu plodovi pravde naše.“
 
Kakvu bi korist imao sejač od semena kada ne 6i bilo zemlje da ga poseje, i neba da ga rosom orosi i kišom natopi, suncem ogreje i snegom zaveje? a svrh svega – Boga, da ga kroz sve to svojim životvornim silama uzraste i dovede do ploda? Posao i trud sejačev oko psoejanog semena vrlo je mali prema trudu koji Bog danonoćno ulaže oko njega kroz svoju zemlju, kroz svoju svetlost, kroz svoje nebo, kroz svoj vazduh, kroz svoje vetrove, kroz svoj sneg, i kroz bezbroj drugih nevidljivih i nama nepoznatih sila svojih. Što je najglavnije: i samo seme daje čoveku – Bog, jer ga čovek ni u živoj laboratoriji svojoj ne može proizvesti. Očigledna je stvarnost ovo: onaj koji daje seme sejaču, On isti pretvara to seme u hleb pomoću mnogobrojnih sila, poznatih i nepoznatih, koje je stavio u pokret da služe čoveku kroz prirodu. Seme, od početka do kraja, svim bićem i postojanjem zavisi od Boga, A sejač, zar isto toliko ne zavisi od Boga, i još nesravnjvno više, pošto je „miogo složenije i uzvišenije biće od jednog semena?
Čovek sejač, osim vidljivih žitnih i drugih semena, koja mu Bog daje preko prirode za njegov opstanak, ima i druga, duhovna semena, koja mu je Bog dao, i daje mu, kao bogolikom biću, koje ima ne samo telo nego i bogoliku dušu. Otuda je čovek duhovni sejač, i ima duhovno semenje: seme pravde, seme ljubavi, seme dobra, seme istine, seme besmrtnosti, seme večnosti. Sva ta raznovrsna semeia on je pozvan da odgaji na duhovnoj, nevidljivoj njivi duše svoje, da bi ona donela svoje besmrtne plodove? A za to, zar je dovoljan samo on kao sejač?
I tu važi što i za fizička, vidljiva semena: duhovnom sejaču Bog ne samo daje duhovno semenje nego i čini pomoću svojih nevidljivih sila da ono raste i plod donosi na duhovnoj njivi sejačevoj. Kao što je neophodno da u klijanju, rašćenju, oplođavanju i sazrevanju fizičkog semenja učestvuju mnogobrojne prirodne i nadprirodne sile, tako je u nesravnjeno većoj meri neophodno da u klijanju, rašćenju, oplođavanju i sazrevanju duhovnog semenja pravde, ljubavi, dobrote, istine, besmrtiosti, večnosti, učestvuju mnogobrojne duhovne, nebesne, božanske, blagodatne sile. To je razlog što svemudri Spasitelj onako dirljivo upoređuje sebe i svoje učenje sa sejačem i semenom. Na taj način On pomoću prirodnog objašnjava nadprirodno, pomoću veštastvenog duhovno, pomoću zemaljskog nebesko, i pokazuje nam da sve što mi nazivamo prirodom zavisi od nadprirode, i da su prirodno i nadprirodno u krajnjsu liniji jedno. Kao što ni najmanje semenje ne uspeva na zemlji bez neba i njegove pomoći, tako ni jedna od postojećih tvari i bića. Sve, od gorušičnog semena pa kroz sve vrste bilja i živottanja do čoveka, i od čoveka do anđela, – sve to zavisi od neba i nebeskog Tvorca i Svedrokitelja.
U našem ljudskom životu, koji se razvija na vrlo širokom bogodanom planu, sve je u posrednoj i neposrednoj zavisnosti od Gospoda Svedržitelja i njegovih božanskih, stvaralačkih i životvornih sila. Ko god je duhovno progledao, to vidi; a oni najvidovitiji, najviše vide. To su svetitelji. A duhovni krpelji, oni od vune ne vide ovcu, akamoli Tvorca ovce; od prirode, ne vide unutrašnju tajnu prirode, akamoli Tvorca prirode. Kad bi nešto krpelji počeli da filosofiraju, bili bi što i takozvani pozitivista u nauci i materijalisti u filosofiji, a možda dublji od njih i mudriji.
Postavši čovek, Gospod Hristos je pokazao da je Bog, iako nadprirodan, vrlo prirodan u čoveku: nema protivrečnosti između Boga i čoveka, između nadprirodnog i prirodnog. Štaviše, kad je Bog u čoveku, onda je čovek – najpotpuniji čovek, najsavršeniji čovek, najprirodniji čovek, najbolji čovek. To nam sveubedljivo pokazuje sam Bogočovek, i njegovi sledbenici: hristonosci, bogonosci.
Zar oni ne pokazuju da i božanska pravda, i božanska ljubav, i božansko dobro, i božanska istina, i božanska besmrtnost najbolje udpevaju u prirodi čovekovoj kada je ona ispunjena Hristom Bogom, kada je oblagodaćena, ohristovljena, obožena? Primer?
Prvo sveti apostoli, a za njima svi pravi hrišćani. Svi oni jedno rade: preobražavaju božansko u čovečansko, nadprirodno u prirodno. I na taj način postižu savršenstvo svega čovečjeg. Imajući sve to u vidu, bogomudri apostol i objavljuje divnu blagovest: A koji daje seme sejaču, daće i hleb za jelo, i umnožiće seme vaše, i daće da uzrastu plodovi pravde naše„. Radi čega?
 
9:11 „Da se u svemu obogatite za svaku prostotu koja kroz nas čini hvalu Bogu“.
 
Kakvu prostotu? Prostotu shvatanja, osećanja, ubeđenja: da je prosto sve i sva od Boga Tvorca i Svedržitelja, sve i sva i u našem fizičkom i u našem duhovnom životu i biću. Doći do toga, to osećati svim bićem, to uviđati, eto o takvom bogatstvu govori sveti apostol. To se bogatstvo neminovno i logično izliva u hvala Bogu, koji „sve čini u svemu“ (1 Kor. 12, 6): sve dobro u svemu dobrom, sve mudro u svemu mudrom, sve pravedno u svemu pravediom, sve besmrtno u svemu besmrtnom.
Za pravog hrišćanina, hrišćanina prosvećenog i osvećenog blagodaću Svetoga Duha, ništa prirodnije i ništa prostije od toga: da sve zavisi od Boga. Išao kroz ma kako komplikovana filosofiranja o svetu i čaveku, hrišćanin ipak završava tim jednostavnim i prostim osećanjem i saznanjem: da sve zavisi od Hrista Boga.
„Ako pravda vaša ne bude veća nego književnika i fariseja“, vaša evropska humanistička pravda koja je potpuno ista sa knjižničkom i farisejskom, onda nećete ni umom ni srcem ući u carstvo večne pravde, pravde božanske (sr. Mt, 5,20). Probajte da svojim ljudskim moćima učinite da vaša humanistička pravda postane „veća nego farisejska“, i nećete uspeti: ona će zanavek ostati farisejska, zanavek humanistička.
Nekoliko vekova se Evropa pašti da bez Hrista učini svoju pravdu većom nego što je farisejska, i nikako ne uspeva. Jer pravda raste u čoveku i ljudima samo ako se hrani božanskim silama. A te božanske sile ima i daje jedino On – čudesni Bogočovek, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos. Zato su hrišćani jedina vrsta ljudi koji imaju i raspolažu pravdom većom nego što je farisejska i humanistička: jer je uzrastaju u sebi Hristom Bogom. Otuda se oni i obogaćuju „u svemu“: ako je mudrost, ona toliko poraste u njima da doraste do božanskih visina, i neprestano „čini hvalu Bogu“; ako je pravda, ako ljubav, ako dobrota, isto tako, jer sve to uzraste do bogočovečanskih visina, na kojima hrišćanin uvek „čini hvalu Bogu“.
 
9:12-13 „Jer vršenje ove službe ne samo ispunjuje potrebe svetih, nego čini te se i mnoge hvale daju Bogu, dok ogledom ove službe oni hvale Boga za vaše pokorno priznanje evanđelja Hristova, i za dobrodušnost vaše zajednice prema njima i prema svima.“
 
To je očigledno i sa milosrđem. Kada uzraste u duši ljudskoj pomoću Hristove blagodati, ono s radošću služi milostinjom svima, i neprestano „čini hvalu Bogu“. Pa ne samo to, nego ono čini da i oni kojima se čini milostinja i ukazuje milosrđe „mnoge hvale daju Bogu“. To znači da milosrđe privodi duše ljudske Bogu. Jer duše ljudske osećaju da pravo milosrđe dolazi od Boga preko bogoljubivih ljudi. I nesumnjivo je da milostinje ljudske uzlaze sa zemlje lravo do Boga iznad svih nebesa.
Svedočanstvo: milostinje neznabošca kapetana Kornilija „iziđoše pred Boga“ (D.A. 10,5), prođoše zemlju i nebo i nebesa nad nebesima i „iziđoše pred Boga“. Takva je ogromna sila u dobrodetelji: koju nazivamo milosrđe. Ona izvodi čoveka neposredno pred Boga, čini ga građaninom neba, sadrugom Anđela, sabratom Svetitelja. Tako je milostinja ustvari apostol i evanđelist, jer neućuttno i rečito i vrlo ubedljivo propoveda i posvedočuje Evanđelje Hristovo. To je iskustvo pristupačno svakome. A .za takvo iskustvo potrebno je, ne učenost, ne bogatstvo, ne položaj, već dobra volja i ljubav, jer je milosrđe satkano od toga dvoga. A to može steći svaki, jer svaki može izmoliti i isplakati u svemilostivog Gospoda milostivo srce.
 
9:14-15 „I molitvom svojom za vas oni pokazuju da čeznu za vama zbog premnoge blagodati Božje na vama. A hvala Bogu na Njegovom neiskazanom dobru.“
 
Kakva čudesa evanđelska čini milosrđe! Kolike duše, ne samo potresa, nego i ushićuje, i zdrži ih u molitvenoj zahvalnosti Bogu. Čujte, za vas se zahvaljuje Bogu! O, da retke časti, i retke radosti biti milosrdan! Iako vi skrivate svoje milosrđe, – to je sasvim evanđelski – iako ga ne činite da vas ljudi vide, ipak ono najsigurnijim putem odlazi do Boga. Kako?
Molitvama za vas ovih kojima činite milosrđe. Jer oni, osećajući blagodati vašeg milosrđa, uviđaju da je „premnogo blagodati Božje na vama“. Vaša majušna srca postala su šira od neba, nesumnjivo šira, mnogo su mogla da smeste toliku blagodat Božju. Čega se sve udostojila ljudska priroda dolaskom čudesnog Gospoda Hrista u naš bedni zemaljski svet!
Sve sam dar do dara, blagodat do blagodati. I sve se to sliva u jedan neiskazani, jedinstveni, sveobuhvatni dar: Bogočoveka Hrista. Istina, svaka hristolika vrlina, bila to ljubav, ili milosrđe, ili dobrota, neiskazani je dar Božji. A kakav tek dar sve one skupa sačinjavaju!
I mi smo dužni da za svaki takav dar neprestano zahvaljujemo svemilosrdnom Bogu i Gospodu. Jer na taj način pretvaramo sebe u bogočežnjiva i bogoradosna bića. Sa tih razloga mudro je, i prirodno je ushićeno stati uz svetog apostola i izjaviti: „A hvala Bogu na njegovom neiskazanom daru“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *