ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ДЕВЕТА ГЛАВА
 
9:1 “Јер односно службе светима излишно је да вам пишем”.
 
Нама грешнима и недостојнима служе свети Анђели Божји, јер је човекољубље Божје толико, да је Он одредио пресвете и безгрешне Анђеле своје да служе нашем спасењу (ср. Јевр. 1 14), Како онда да ми не служимо светима – хришћанима, јер се сви они налазе у подвизима спасења. Служећи њима, ми вршимо еванђелску службу, сарађујемо светим Анђелима. Каква част, каква узвишена служба, какав величанствен подвиг! Измешани са Анђелима, и помагани њима, ми радосно идемо путем спасења. Нападају ли нас греси, или страсти, или демони, ту су свети Анђели да их својом божанском силом одагнају од нас.
Главно је бити у друштву светих Анђела, и у истој служби са њима, и човекољубиви Господ ће нам осигурати спасење од греха, смрти и ђавола. Служење светима, служење је њиховом спасењу, а тиме и нашем. То пак и јесте најглавније за људско биће у овом свету. У томе се и састоји сва благовест чудесног Спаситеља и васцело Еванђеље његово. То је основна истина, од које почиње, у којој стоји, и са којом одлази у онај свет сваки хришћанин. Стога свети апостол и наглашава коринтским хришћанима, а преко њих и свима нама, да је о томе и излишно писати: “Јер односно службе светима излишно је да вам пишем”.
 
9:2 “Јер знам вашу добру вољу, за коју се о вама хвалим Македонцима да се Ахаја приготови од лањске године, и ваша ревност потстаче многе”.
 
Служити, спасењу других помоћу еванђелских подвига, ето у томе се и састоји наше спасење. Упражњава ли хришћанин ма који еванђелски подвиг ради спасења својих ближњих, на сигурном је путу спасења. Моли ли се Богу за њих, пости ли за њих, страда ли за њих, воли ли их, чини ли им добро, он је на том блаженом путу. Речју: служи ли им помоћу ма које добродетељи еванђелске, он изграђује спасење души својој, јер тиме савлађује све греховно и смртно и демонско што је у њему и у ближњима око њега. Када хришћанин унесе своју добру вољу у милосрђе еванђелоко, тада му сва душа крене путем спасења, и свети Анђели су јој главни сапутници. И она не сустаје, јер се благодат Божја множи у њој као уздарје за подвиг милосрђа.
Ништа тако не осигурава спасење човеху као милосрђе. То је оно што ће се највише тражити од нас на Страшноме суду (ср. Мт. 25. 34-46). У томе ће бити слава наша и хвала наша пред Богом и светим Анђелима његовим. Понесе ли еванђелско милосрђе нашу душу, сигурно је да ће је однети у наручје Божје. Имајући све то у виду, свети апостол пише коринтским хришћанима: “јер знам вашу добру вољу, за коју се о вама хвалим Македонцима да се Ахаја приготови од лањске године, и ваша ревност потстаче многе”.
Твоја ревност у ма којој еванђелакој добродетељи, по тајанственом дејству благодати Христове, покреће и срца ближњих, срца која нису успавана грехољубљем и наркотизована сластима овога света. То је разлог што се човек уствари никада сам не спасава. Спасавајући себе, човек неминовно доприноси спасењу других, на невидљив благодатно-тајанствени начин учествује у њиховом спасењу. Јер су нам још од Адама душе свима повезане, а нарочито од Новог Адама – Господа Христа. И твоја душа која упражњава еванђелске подвиге, ко зна на колико душа еванђелски утиче! То ћемо сазнати тек на дан Страшнога суда.
 
9:3-4 “А браћу послах да се хвала наша о вама у овој ствари не испразни, него да будете спремни, као што сам говорио, да се, ако дођу са мном Македонци и нађу вас неспремне, не осрамотимо ми (да не речем ви) у тој хвали.”
 
Свети апостол херувимски бди над сваким подвигом хришћана; у свом случају над његовим милосрђем. Он свима анђелски неуспављиво служи, еда би их покренуо на еванђелске подвиге и водио кроз њих. Јер је у томе истинска хвала хришћана и пред Богом и пред људима. Ако се хришћани разлене и не практикују еванђелске врлине, њихова лица попашће вечни стид и срам на дан Суда.
Знали су, имали су благодати да живе у светим врлинама еванђелским, а нису хтели. Јер је нама хришћанима дато све за свети и побожни живот, дато све као и Анђелима. Реците, која је то божанска сила коју нам је чудесни Господ Христос могао дати, а није нам дато? Шта је то што нам Он није подарио, а неопходно је за наш свети, богоугодни, еванђелски живот? Зато првоврховни апостол, свети Петар, благовести и тврди, да су нама “дароване све Божанствене силе, које требају к животу и побожности” (2 Птр. 1, 3). “Дароване”, али их ми не користимо. Зато ће вечити и нескидљиви срам залити лица наша и срца наша на дан свеправедног Суда Божјег.
Треба да нам је свима знано: хвалу нашу пред свевидећим и свеправедним Господом, који нам је донео и подарио своје Еванђеље и све своје божанске силе, сачињавају само наше еванђелске добродетељи, еванђелски живот, еванђелска дела, еванђелске мисли, еванђелска осећања, еванђелска расположења. И – ништа друго.
 
9:5 “Стога нађох да је потребно умолити браћу да напред оду к вама и да приправе овај ваш раније обећани благослов, да овај буде готов као благослов, а не као закидање.”
 
Може се бити милосрдан, ако се свемилосрдни Господ коснуо срца нашег, и на неки невидљиви начин излио у срце наше од своје самилости. Јеси ли милосрдан, знај, Господ те је посетио благодаћу својом, и излио на тебе благослов свој. Кроз еванђелске свете тајне и свете врлине Господ излива у нас своје божанске силе, које ми ревношћу својом претварамо у своја осећања, у своје мисли, у своја дела, у своја раоположења. Све оно што је узвишено у нама, и од чега наша душа често уздрхти од милине, дар је Божји и благослов је Божји. Учинимо ли ма шта еванђелско, ми смо под благословом Божјим. Јер све Христово, од најситнијег до најкрупнијег, благослов је Божји роду људском. Силаском Господа Христа у свет, његовим оваплоћењем, Бог “нас је благословио сваким благословом духовним” (Еф. 1, 3). Тако, благословио нас је и даром милосрђа. Са Господом Христом истинско милосрђе је посетило наш земаљски свет; до Њега ми ни знали нисмо шта је право милосрђе. И кад је та богочовечанска добродетељ у нама, будимо сигурни да је то благослов Божји, да нас је Бог посетио. Зато христоносни апостол Павле и назива милосрђе благословом.
Насупрот томе, неосетљивост, тврдичлук је проклетство, ђаволско проклетстао на људској природи. На милосрдном човеку увек стоји благсжлов Божји. И што милосрднији човек, све већи благослов. Разуме се, милосрђе је не само дар Божји него и подвиг човеков, као и свака добродетељ еванђелска. Бог је узраста у нама додајући нам од своје божанске силе само по мери нашег труда на њој.
Трудимо ли се да будемо милосрдни, Бог ће нам дати и додавати све више и више благодати, која ће нас учити милосрђу у свима приликама нашег земаљског живота. Свети апостоли се труде да милосрђе које имамо, и милостињу коју чинимо, претворе у нашу радост, у наш добровољни подвиг, а не да милостињу коју чинимо осећамо и сматрамо као неко “закидање”. Милостиња наша треба да буде “као благослов, а не као закидање”. А она ће то бити, ако ми развијемо и умножимо милосрђе у души својој. Но мора се почети од приморавања себе на милосрђе. И чим Бог види да ми приморавамо себе на милосрђе, Он нам онда даје и додаје благодат на благодат, која развија и усавршава у нама ову еванђелску добродетељ до њених богочовечанских сразмера.
 
9:6 “Ово пак велим: Који с тврђом сеје, с тврђом, ће и жњети; а који с благословом сеје, с благословом ће и жњети.”
 
То је закон људског живота, и људска природа не може ван његових оквира. Она је или у првој половини овога закона која говори о тврђи, или у другој која говори о благослову. Но у томе све зависи од нас. Ако смо тврда срца, шта ће узрасти и успети на том камену? Сетите се судбине еванђелског семена које је пало ка камен, Тако и тврдо срце, шта сеје из себе у овом животу? Неосетљивост, грубост, себичност, саможивост. А пожњеће на дан Страшнога суда какву жетву? Жетву од посејаног семена: само, себичност – узрасла до страшних сразмера! исто тако и неосетљивост и грубост и саможивост. Сваком ће се дати оно што је посејао за живота на земљи. То је и праведно пред сваком нормалном савешћу људском и анђелском: да сваки пожње што је посејао. А ко благе душе и радосна срца сеје у свом земаљском животу еванђелска добра дела, еванђелске речи, еванђелске врлине, кроз његово биће струји неисказани благослов. До Страшнога суда то ће узрасти божанским растом; и при свеопштој жетви земаљаке њиве, он ће с благословом жњети што је посејао. Главно је: милостињу коју чиниш, осећати нао благослов Божји којим те Бог благословио да би чинио људима еванђелска добра. Исто тако и љубав, и молитву, и пост, и уздржање, и кротост, и сваку уопште еванђелску врлину треба осећати као благослов Божји, и никад нећеш сустати него ћеш хитати из радости у радост упражњавајући еванђелеске врлине и чинећи еванђелска добра дела. Еванђеље и јесте благовест зато што је благослов Божји.
 
9:7 “Сваки по вољи свога срца, не са жалошћу или од невоље: јер Бог љуби онога који с радошћу даје”.
 
Правило исковано многовековним искуством: благословено је све што је еванђелско. Зато свако еванђелско дело треба да буде за нас радост. Отуда свако еванђелско осећање и мисао зрачи радошћу. Је ли еванђелска молитва, она има своју чудесну радост; исто тако и љубав, и пост, и истина, и правда, и туга, све еванђелско има чудесну радост. То се нарочито осећа на еванђелском милосрђу. Делећи милостињу, оно сија унутрашњом радошћу. То је изузетна радост, радост од давања онога што нам је Богом дато, Богам позајмљено, да бисмо предали друтима. Зато прави хришћанин увек с радошћу даје, не са жалошћу. О томе говори ова блатовест великог апостола: “Сваки по вољи свога срца, не са жалошћу или од невоље: јер Бог љуби онога који с радошћу даје”.
 
9:8 “А Бог је кадар учинити да је међу вама изобилна свака благодат, да у свему свагда свако довољство имајући изобилујете за свако добро дело.”
 
Нема краја еванђелском милосрђу, јер је оно од Бога у кога је све бескрајно и безгранично. Не верујеш? Пробај, као што су пробали најсавршенији хришћани – светитељи. И потврдили својим светим животам да је заиста тако: нигде мере њиховом милосрђу. Све што имају сматрају за Божје, и зато радосно деле свима. Што важи за милосрђе, важи за сваку еванђелску добродетељ. Нема граница ничем еванђелском, зато што је све од Господа бескрајног и безграничног у сваком добру, у сваком савршенству. Потребно је само да се благодат Божја усели у срце наше. Онда – ништа нам неће бити немогуће, онда – свако еванђелско добро дело постаће за нас остварљиво, и то одмах, ма какви били спољашњи услови живота. А да бисмо добили благодат од Бога, потребно је да покажемо, шта?
Веру, љубав и наду у Бога. Покажемо ли то троје, Бог ће нам за то узвратити изобилном благодаћу, која ће нас оспособити за сва еванђелска дела и добродетељи и благовести и радости. Благодати Божјој неће бити краја, само ако покажемо добру вољу кроз нашу веру и љубав и наду. Зато свети апостол и пише свима иама: “А Бог је кадар учинити да је међу вама изобилна свака благодат, да у свему свагда свако довољство имајући изобилујете за свако добро дело”.
Ово је прејасна благовест: изобиље сваке благодати за свако добро дело даје свебогати Бог свакоме “који с радошћу даје”, тојест свакоме који еванђелске подвиге увек чини не само за себе већ и за друге, и више за друге него за себе. Ако је милостиња, он је “с радошћу даје”; ако је молитва, он се “с радошћу” моли за друге; ако је пост, илм љубав, или кротост, он све то “с радошћу” упражњава за друге.
И тако редом све еванђелске подвиге, сва еванђелска добра. И таквоме трудбенику Бог непрестано додаје благодат на благодат, и он се не замара ни од подвига ни од трудова, јер му благодат Божја и најтежи подвиг чини лаким и највећи терет благим. Ако ниси у стању да учиниш неко еванђелско дело, онда је томе разлог несумњиво твоја слаба вера, твоја нејака љубав, твоја млитава нада у Бога. А за одлучност и истрајност у вери, у љубави, у нади, Бог дарује сваку благодат изобилно, и онда човек може имати снаге за свако добро дело и за сваки подвиг.
 
9:9 “Као што је писано: Просу, даде сиромасима; правда његова остаје вавек”.
 
Писано у псалмима као пророштво (Пс, 111,9), а остварено потпуно међу хришћанима. Јер кад је Бог, и гле, тако дарежљиво и изобилно просуо сва божанска богатства своја по душама људи, уистину сиромаха чим су без Бога, као што је учинио преко Господа Христа? Ено, сва небеска блага леже просута у светам дому Христовом – Цркви. Ко је сиромах? Сви ми, сви до једнога. Јер сваки од нас, упоређен са Господом Христом, није ли пуки сиромах и беспомоћни убожјак? Спаситељево божанско Еванђеље непрестано просипа по свету божанска блага. И ма колико се трошила, ипак остају непотрошива и некварљива, јер у свима њима и кроза све њих живи “правда његова” која “остаје вавек”, остаје вечито.
И уколико више човек просипа од Христовог благодатног богатства што му је у души, утолико му оно више остаје, јер га свебогати Господ све више умножава у трудољубивој и милосрдној души. И оно не престаје, и не нестаје, као оно брашно и јелеј у дому Сарептске удовице по благослову пророка Божјег. А овде је по среди не пророк Божји, већ сам Бог и Господ – чудесни Спаситељ наш, Богочовек Исус Христос. Отуда су његови прави следбеници увек богати, изобилно богати за свако добро дело, и богати сваким непропадљивим богатством.
 
9:10 “А који даје семе сејачу, даће и хлеб за јело, и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови правде наше.”
 
Какву би корист имао сејач од семена када не 6и било земље да га посеје, и неба да га росом ороси и кишом натопи, сунцем огреје и снегом завеје? а сврх свега – Бога, да га кроз све то својим животворним силама узрасте и доведе до плода? Посао и труд сејачев око псоејаног семена врло је мали према труду који Бог даноноћно улаже око њега кроз своју земљу, кроз своју светлост, кроз своје небо, кроз свој ваздух, кроз своје ветрове, кроз свој снег, и кроз безброј других невидљивих и нама непознатих сила својих. Што је најглавније: и само семе даје човеку – Бог, јер га човек ни у живој лабораторији својој не може произвести. Очигледна је стварност ово: онај који даје семе сејачу, Он исти претвара то семе у хлеб помоћу многобројних сила, познатих и непознатих, које је ставио у покрет да служе човеку кроз природу. Семе, од почетка до краја, свим бићем и постојањем зависи од Бога, А сејач, зар исто толико не зависи од Бога, и још несравњвно више, пошто је “миого сложеније и узвишеније биће од једног семена?
Човек сејач, осим видљивих житних и других семена, која му Бог даје преко природе за његов опстанак, има и друга, духовна семена, која му је Бог дао, и даје му, као боголиком бићу, које има не само тело него и боголику душу. Отуда је човек духовни сејач, и има духовно семење: семе правде, семе љубави, семе добра, семе истине, семе бесмртности, семе вечности. Сва та разноврсна семеиа он је позван да одгаји на духовној, невидљивој њиви душе своје, да би она донела своје бесмртне плодове? А за то, зар је довољан само он као сејач?
И ту важи што и за физичка, видљива семена: духовном сејачу Бог не само даје духовно семење него и чини помоћу својих невидљивих сила да оно расте и плод доноси на духовној њиви сејачевој. Као што је неопходно да у клијању, рашћењу, оплођавању и сазревању физичког семења учествују многобројне природне и надприродне силе, тако је у несравњено већој мери неопходно да у клијању, рашћењу, оплођавању и сазревању духовног семења правде, љубави, доброте, истине, бесмртиости, вечности, учествују многобројне духовне, небесне, божанске, благодатне силе. То је разлог што свемудри Спаситељ онако дирљиво упоређује себе и своје учење са сејачем и семеном. На тај начин Он помоћу природног објашњава надприродно, помоћу вештаственог духовно, помоћу земаљског небеско, и показује нам да све што ми називамо природом зависи од надприроде, и да су природно и надприродно у крајњсу линији једно. Као што ни најмање семење не успева на земљи без неба и његове помоћи, тако ни једна од постојећих твари и бића. Све, од горушичног семена па кроз све врсте биља и животтања до човека, и од човека до анђела, – све то зависи од неба и небеског Творца и Сведрокитеља.
У нашем људском животу, који се развија на врло широком богоданом плану, све је у посредној и непосредној зависности од Господа Сведржитеља и његових божанских, стваралачких и животворних сила. Ко год је духовно прогледао, то види; а они највидовитији, највише виде. То су светитељи. А духовни крпељи, они од вуне не виде овцу, акамоли Творца овце; од природе, не виде унутрашњу тајну природе, акамоли Творца природе. Кад би нешто крпељи почели да философирају, били би што и такозвани позитивиста у науци и материјалисти у философији, а можда дубљи од њих и мудрији.
Поставши човек, Господ Христос је показао да је Бог, иако надприродан, врло природан у човеку: нема противречности између Бога и човека, између надприродног и природног. Штавише, кад је Бог у човеку, онда је човек – најпотпунији човек, најсавршенији човек, најприроднији човек, најбољи човек. То нам свеубедљиво показује сам Богочовек, и његови следбеници: христоносци, богоносци.
Зар они не показују да и божанска правда, и божанска љубав, и божанско добро, и божанска истина, и божанска бесмртност најбоље удпевају у природи човековој када је она испуњена Христом Богом, када је облагодаћена, охристовљена, обожена? Пример?
Прво свети апостоли, а за њима сви прави хришћани. Сви они једно раде: преображавају божанско у човечанско, надприродно у природно. И на тај начин постижу савршенство свега човечјег. Имајући све то у виду, богомудри апостол и објављује дивну благовест: А који даје семе сејачу, даће и хлеб за јело, и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови правде наше“. Ради чега?
 
9:11 “Да се у свему обогатите за сваку простоту која кроз нас чини хвалу Богу”.
 
Какву простоту? Простоту схватања, осећања, убеђења: да је просто све и сва од Бога Творца и Сведржитеља, све и сва и у нашем физичком и у нашем духовном животу и бићу. Доћи до тога, то осећати свим бићем, то увиђати, ето о таквом богатству говори свети апостол. То се богатство неминовно и логично излива у хвала Богу, који “све чини у свему” (1 Кор. 12, 6): све добро у свему добром, све мудро у свему мудром, све праведно у свему праведиом, све бесмртно у свему бесмртном.
За правог хришћанина, хришћанина просвећеног и освећеног благодаћу Светога Духа, ништа природније и ништа простије од тога: да све зависи од Бога. Ишао кроз ма како компликована философирања о свету и чавеку, хришћанин ипак завршава тим једноставним и простим осећањем и сазнањем: да све зависи од Христа Бога.
“Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја”, ваша европска хуманистичка правда која је потпуно иста са књижничком и фарисејском, онда нећете ни умом ни срцем ући у царство вечне правде, правде божанске (ср. Мт, 5,20). Пробајте да својим људским моћима учините да ваша хуманистичка правда постане “већа него фарисејска”, и нећете успети: она ће занавек остати фарисејска, занавек хуманистичка.
Неколико векова се Европа пашти да без Христа учини своју правду већом него што је фарисејска, и никако не успева. Јер правда расте у човеку и људима само ако се храни божанским силама. А те божанске силе има и даје једино Он – чудесни Богочовек, Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Зато су хришћани једина врста људи који имају и располажу правдом већом него што је фарисејска и хуманистичка: јер је узрастају у себи Христом Богом. Отуда се они и обогаћују “у свему”: ако је мудрост, она толико порасте у њима да дорасте до божанских висина, и непрестано “чини хвалу Богу”; ако је правда, ако љубав, ако доброта, исто тако, јер све то узрасте до богочовечанских висина, на којима хришћанин увек “чини хвалу Богу”.
 
9:12-13 “Јер вршење ове службе не само испуњује потребе светих, него чини те се и многе хвале дају Богу, док огледом ове службе они хвале Бога за ваше покорно признање еванђеља Христова, и за добродушност ваше заједнице према њима и према свима.”
 
То је очигледно и са милосрђем. Када узрасте у души људској помоћу Христове благодати, оно с радошћу служи милостињом свима, и непрестано “чини хвалу Богу”. Па не само то, него оно чини да и они којима се чини милостиња и указује милосрђе “многе хвале дају Богу”. То значи да милосрђе приводи душе људске Богу. Јер душе људске осећају да право милосрђе долази од Бога преко богољубивих људи. И несумњиво је да милостиње људске узлазе са земље лраво до Бога изнад свих небеса.
Сведочанство: милостиње незнабошца капетана Корнилија “изиђоше пред Бога” (Д.А. 10,5), прођоше земљу и небо и небеса над небесима и “изиђоше пред Бога”. Таква је огромна сила у добродетељи: коју називамо милосрђе. Она изводи човека непосредно пред Бога, чини га грађанином неба, садругом Анђела, сабратом Светитеља. Тако је милостиња уствари апостол и еванђелист, јер неућуттно и речито и врло убедљиво проповеда и посведочује Еванђеље Христово. То је искуство приступачно свакоме. А .за такво искуство потребно је, не ученост, не богатство, не положај, већ добра воља и љубав, јер је милосрђе саткано од тога двога. А то може стећи сваки, јер сваки може измолити и исплакати у свемилостивог Господа милостиво срце.
 
9:14-15 “И молитвом својом за вас они показују да чезну за вама због премноге благодати Божје на вама. А хвала Богу на Његовом неисказаном добру.”
 
Каква чудеса еванђелска чини милосрђе! Колике душе, не само потреса, него и усхићује, и здржи их у молитвеној захвалности Богу. Чујте, за вас се захваљује Богу! О, да ретке части, и ретке радости бити милосрдан! Иако ви скривате своје милосрђе, – то је сасвим еванђелски – иако га не чините да вас људи виде, ипак оно најсигурнијим путем одлази до Бога. Како?
Молитвама за вас ових којима чините милосрђе. Јер они, осећајући благодати вашег милосрђа, увиђају да је “премного благодати Божје на вама”. Ваша мајушна срца постала су шира од неба, несумњиво шира, много су могла да сместе толику благодат Божју. Чега се све удостојила људска природа доласком чудесног Господа Христа у наш бедни земаљски свет!
Све сам дар до дара, благодат до благодати. И све се то слива у један неисказани, јединствени, свеобухватни дар: Богочовека Христа. Истина, свака христолика врлина, била то љубав, или милосрђе, или доброта, неисказани је дар Божји. А какав тек дар све оне скупа сачињавају!
И ми смо дужни да за сваки такав дар непрестано захваљујемо свемилосрдном Богу и Господу. Јер на тај начин претварамо себе у богочежњива и богорадосна бића. Са тих разлога мудро је, и природно је усхићено стати уз светог апостола и изјавити: “А хвала Богу на његовом неисказаном дару”.

Comments are closed.