NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
SEDMA GLAVA
Hvala Tebi, Sine skrivenoga Suštastva, jer je kroz tajne žalosti i rane krvotočive žene, bilo javljeno Tvoje tajno iscelenje i što je na vidljivoj ženi bilo otkriveno tvoje nevidljivo Božanstvo (Mk. 5; 24-34, Lk. 8; 42-48). budući da ju je iscelio Sin, projavilo se Njegovo božanstvo; budući da je isceljena žena koja je bolovala od tečenja krvi, otkrila se njena vera. Ona je propovedala Hrista, ali se, zajedno sa Njim, propovedalo i o njoj samoj. Kako je posredstvom nje oglašena istina, to je i istina oglasila o njoj. I kao što je žena postala svedok Njegovog božanstva, tako je i On postao svedok njene vere.
Žena je Hristu na zajam dala veru, a Hristos joj je kao otplatu zajma vratio zdravlje. međutim, neposredno nakon što se otkrila vera ove žene, svima je do sluha doprla vest o isceljivanju Gospodnjem. Kako je sila Sina pokazala čudesno dejstvo i uzveličala Ga, bili su postiđeni lekari sa svojim lekovima i jasno se pokazalo koliko nevidljiva sila prevazilazi vidljivo lečenje. Gospod je poznavao pomisli ove žene mnogo pre nego što su se ispoljile, mada su o Njemu mislili da On ne poznaje čak ni njen lik. Time što je upitao učenike (Mk. 5; 30. i Lk. 8; 45), nije dao povod za prezir onima, koji su tražili razlog za prezir. Iako je pokazivao da ne zna ko Mu se približio, On je, u stvari, znao skriveno, jer ovu ženu nije iscelio ni zbog kakvog drugog razloga osim zbog njene vere u Njega. On je najpre video tajnu veru ove žene, a zatim ju je obdario javnim iscelenjem. Dakle, ako je Njemu bila poznata tajna vera, onda Mu je utoliko pre bio poznat čovekov vidljivi lik.
Prema tome, iako se Gospod radi koristi mnogih pretvarao da ne poznaje vidljive stvari, odmah je pokazao Svoje predznanje, čijom je silom On znao i ono skriveno. Na koji način, pitam? Da li onda, kada je Simon rekao: Narod Te opkolio i gura Te, a Ti govoriš: Ko je to što Me se dotače (Lk. 8; 45)? Kada je Simon saopštio Gospodu da Mu prilazi tako veliko mnoštvo naroda, Gospod je Simonu obznanio da je od svih njih samo ona jedna prišla k Njemu. Iako su mnogi, potiskivani gomilom, prilazili k Njemu, u tom času Mu je pristupila samo ona, savladana patnjom. Znači, Simon je hteo da ukaže Gospodu na (spoljašnje) približavanje ljudi ka Njemu, dok je Gospod ukazao Simonu na veru koja Mu je pristupala.
Obratimo pažnju na to da je, među mnogima koji su prilazili Gospodu, tražena bila samo ona, koja Mu je i pristupila. Dakle, ako su svi oni prilazili i ako je On od svih njih tražio samo nju, jasno je da je On znao sve koji su se tiskali, jer (samo) jedna od svih njih, naravno, ne bi mogla da se sakrije od Njega. U vreme kad su svi u gomili, bez razbora i tiskajući se, prilazili k Njemu, On je, pogledavši unaokolo, među svima njima tražio nju jednu. Otuda je očigledno da je On podjednako dobro poznavao sve njih kao i nju jednu, budući da je mogao da je razlikuje, dok je ona, opet, pokušavala da se sakrije u gomili. Iako su Mu u tom trenutku prilazili mnogi, pristupali su Mu kao čoveku. Zbog toga je i tražio onu koja Mu je pristupila kao Bogu, kako bi osudio i razobličio one, što su Mu se približavali samo kao čoveku. On je, dakle, samo nju, koja Mu je među svima njima pristupila, izdvojio od svih ostalih, kako bi sve njih jednom rečju poučio da zna zbog čega Mu je i kako svako od njih prišao.
Znači, onaj ko Mu je telesno pristupao osećao je samo telesni dodir, a ko Mu je prilazio duhovno, taj je kroz dodir ljudske prirode dotakao nedodirljivo božanstvo. Ko Mu je pristupao kao čoveku, taj je u Njemu i osetio dodir ljudske prirode; međutim, onaj koji Mu je pristupao kao Bogu, našao je u Njemu riznicu iscelenja svojih patnji.
U slučaju da se žena, isceljena od mučne bolesti, potajno udaljila, onda bi, osim toga što bi čudo ostalo skriveno od mnoštva (prisutnog naroda), i sama ta žena, isceljena telesno, ostala duhovno bolesna. Iako je usled iscelenja verovala da je Hristos pravednik, da je to delo Njemu ostalo nepoznato ona bi sumnjala da je On – Bog. Naime, i kod pravednika su neki dolazili i bivali isceljeni, ali pravednici pri tom nisu znali ko im je zapravo dolazio i zadobio iscelenje. Dakle, da ova žena, isceljena telesno, ne bi ostala duhovno bolesna, Gospod, Koji je došao radi iscelenja duha i tela, požurio je da isceli i njen duh. Zbog toga je i rekao: Ko se to dotače mojih haljina (Mk. 5; 30).
Gospod nije hteo da otkrije onu koja Ga je dodirnula, ali ne zato što je nameravao da ljude uvede u zabludu Onaj, Koji je samim tim delom hteo da spreči obmanu, niti zato, što nije hteo da ispovedi istinu Onaj, Koji je zbog toga to i učinio, da bi ljudi ispovedili istinu. Zašto, dakle, Gospod nije otkrio onu, koja Ga je dotakla? Zato što je bilo potrebno da sama isceljena žena postane svedok Iscelitelja i da bi ona, koja se javno iscelila, posvedočila o sili koja ju je tajno iscelila. Gospod nije žurio da svedoči Sam o Sebi, budući da je bio okružen neprijateljima. međutim, On je spokojno očekivao, jer će samo delo, koje je izvršio, posvedočiti o Njemu. Na taj način i tim iščekivanjem, On je i prijatelje ukrepio i neprijatelje razobličio. Kada je, iščekujući, obratio opštu pažnju na ženu, tada su i Njegovi prijatelji i Njegovi neprijatelji, pogledavši je, znali da je to ona ista žena koja već beše dosadila svim lekarima i koja beše mnogo prepatila od lekara (upor. Mk. 5; 26-34). Sila koja je izašla od Njega bila je poslata i dotakla je oskrnavljenu utrobu, a da pri tom ona sama (ta sila) nije bila oskrnavljena. Isto tako, ni Njegovo božanstvo nije bilo oskrnavljeno obitavanjem u osvećenoj utrobi, budući da je Djeva i prema Zakonu i osim Zakona u mnogo većoj meri sveta nego ova žena, koja je izlivanjem svoje krvi izazivala odvratnost. Osim toga, Njegovi neprijatelji bili su osuđeni i razobličeni u tome što su rđavo postupali prema Onome, Kojem se povinovalo neukrotivo isticanje krvi, dejstvujući u neslobodnoj prirodi, dok su Mu oni, na osnovu slobode date njihovoj volji, odbili poslušnost.
Njegovi prijatelji su, dakle, ljudskom prirodom bili utvrđeni u veri, dok su neprijatelji bili razobličeni i kažnjeni. Njegovi prijatelji su bili naučeni da je sila Njegova, dodirnuvši utrobu mučenu bolestima, to učinila radi njene koristi (koristi te utrobe) i da se, isto tako, i Njegovo božanstvo, obitavajući u ljudskoj prirodi, sjedinilo s čovečanstvom (sa čoveštvom, sa čovečijom prirodom) radi koristi čovečanstva. Njegovi neprijatelji, međutim, koji su sve više želeli da Ga postave kao kamen spoticanja (v. Rim. 9; 33), govorahu: „Ne poznaje Zakon, jer Ga se dotače žena nečista po Zakonu, a On je ne odbaci.“ Oni koji su same sebe lišili svetlosti jer su sopstvenim rukama zatvarali oči, nisu shvatili da ta sila, kojom se očišćuju nečiste stvari, ne može da se oskrnavi nikakvom nečistotom. Ako oganj svojom silom očišćuje zlato i ostale zaprljane stvari a da pri tom on sam ne biva oskrnavljen, onda utoliko pre očišćuje sila Hristova, a da pri tom ona sama ne postaje nečista. Ognju nije potrebno očišćenje i ništa ne može da ga oskrnavi. I čisto i nečisto, čak i ako je razdvojeno nekim rastojanjem, biva pomešano usled jednog naleta vetra i usled silne sunčeve jare koja dopire do njega, odakle se pokazuje da nema ničega nečistog osim onoga, što kvari život slobode ? .
Zbog čega je Gospod rekao: Ko se to dotače Mojih haljina? Zbog toga da ona, koja je znala za svoje iscelenje, ne bi ostala u neznanju da je Gospodu poznata njena vera. Na osnovu toga što joj se vratilo zdravlje, ona je znala da je On Sveiscelitelj, dok je iz Njegovog pitanja shvatila da je On Sveispitivač. Kada je, kako kaže Pismo, uvidela da to nije skriveno od Njega, u njoj se rodila misao da od Njega uopšte ništa nije skriveno. Zbog toga joj Gospod i otkriva da od Njega uistinu ništa nije sakriveno, kako žena ne bi otišla od Njega u zabludi. Doznavši da Hristos isceljuje vidljive rane, ona je na taj način shvatila da On poznaje i tajno. Uverila se da je Onaj, Koji isceljuje telesne rane i ispituje tajne duha, Gospod i tela i duha. Kao Gospod tela, On je ukrotio telo s njegovim patnjama, a kao Sudija misli prosvetlio je njen um s njegovim pomislima. Nema sumnje da je ta žena nakon toga strahovala da nekim delom ne prekrši Njegove zapovesti, jer je verovala da je uvek pred očima Onome, Koji ju je jednom ugledao, kad se otpozadi dotakla kraja Njegove haljine. Ona je silno strepela da ubuduće ne pogreši čak ni u pomislima, znajući da nijedno delo neće ostati tajna za Onoga, Koji je dokazao da slična dela nisu skrivena za Njega.
U slučaju da se isceljena žena ćutke udaljila od Njega, Gospod bi je lišio venca herojske odvažnosti: vera, koja se hrabro borila u toj skrivenoj ratnici, morala je biti javno ovenčana. Zbog toga je njenu glavu ukrasio duhovnim vencem, govoreći: Idi s mirom (Mk. 5; 34. i Lk. 8; 48), jer je mir venac njene pobede. Da bi razjasnio gde se nalazi izvor toga venca, Onaj Koji je rekao: Idi s mirom, na to je dodao i: Vera tvoja spasla te je (Mk. 5; 34). Time je pokazao da je mir koji su, kao dijademu, povezala usta Gospodnja, onaj venac kojim je krunisana vera ženina. Vera tvoja spasla te je. Vera, koja ju je vratila u život, uistinu je stekla taj venac. Zbog toga je i obznanio i rekao: Ko se to dotače Mojih haljina, kako bi svima stavio do znanja da Ga je dotakao neko, ko je više verovao nego ostali. Kako je ova žena želela da Ga poštuje više nego ostali ona Mu je, kao prvo, prišla otpozadi, a kao drugo, dotakla se kraja Njegove haljine; trebalo je, dakle, da se i toj ženi ukaže veće poštovanje nego ostalima.
Znam da me se neko dotače (v. Lk. 8; 46). Zbog čega nije na silu ukazao narodu na onu koja Ga je dotakla? Zato što je hteo da ih pouči odvažnosti vere. Neka vera nauči da u tajnosti otima i neka se diči zbog svog otimanja, jer je Gospod verne otvoreno poučio otimanju uz pomoć vere. Veru, koja je otela, obodrio je pohvalom, da bi se proslavila svojim otimanjem. Vera je izvršila otimačinu i bila proslavljena, lukavstvom je prigrabila i bila pohvaljena, kako bi se otkrilo da je nedostojna vera postala uboga jer nije otimala, i da se prekrila sramotom, jer nije nasilno uzimala. Tako je i Rahilja, ukravši idole (1. Mojs. 31), bila pohvaljena i, privezavši se za pravdu, bila ovenčana. Tako je i Mihala, po svojoj pravednosti, sakrila Davida (1. Sam. 19) i zbog svog lukavstva bila nagrađena. Divno je to ćuti! I dok svaka otimačina predstavlja sramotu za kradljivca, dotle otimanje u veri čini otimaće dostojnima pohvale pred licem svih ljudi.
Neko Me se dotače, jer Ja osetih silu koja iziđe iz Mene (Lk. 8; 46). Zar je Onaj, Koji je znao da je sila izašla iz Njega, mogao a da ne zna na kome je otpočinula ta sila, što je istekla iz Njega? Ili je, možda, sila bila otrgnuta od Njega nasilno, tako da se otimač domogao iscelenja protivno Njegovoj volji? Postoje lekovi koji su korisni za zdravlje, iako oni sami ne znaju za to. Gospod je hteo da pouči isceljenu ženu da je Onaj, Koji joj je podario zdravlje, odlično poznaje. Pored toga, želeo je da joj pokaže da On nije sličan nekom leku koji po samoj svojoj prirodi isceljuje svakoga ko ga uzme nego da, svesno i razumno, Svojom voljom, isceljuje one koji Ga poštuju.
Ta sila je, dakle, proistekla iz Božanstva preispunjenog slavom i iscelila oskrnavljenu utrobu koja je, prema Zakonu, bila nečista, kako bi se pokazalo da se Božanstvo nikada ne odvraća od onoga, koji ima veru. Vera je drvo na kojem počivaju božanstveni darovi. Ako se nečistoti proistekloj od Zakona prisajedini slobodna vera onda ona (nečistota), naravno, izdvaja i skrnavi, ali zato vera osvećuje i sjedinjuje, dok volja spaja i briše. Iako Zakon zapoveda (oskrnavljenom) da se izdvoji, Ilija je po veri zadobio osvećenje, ne kao neprijatelj Zakona, nego kao njegov privrženik. Nemoj se usuditi da pomisliš da je Ilija odbacio Zakon koji zapoveda korišćenje čiste hrane (2. Mojs. 11; 1-24. i 4. Mojs. 14; 4-21), jer je Zakon naučio Iliju da hrana ne može učiniti nečistim. Ilija nije bio protivnik Zakona i Zakon nije pokazao da protivureči svom Zakonodavcu. Ilija je poznavao slabosti Zakona (upor. Rimlj. 8; 3) i zbog toga nije postupao kao slab u Zakonu. Zakon je poznavao volju Zakonodavca i zbog toga je, saglasno Njegovoj volji, razrešavao i svezivao. Iako je Ilija dobijao hranu od nečistog gavrana (1. Car. 17; 2-6), tvrdo je održavao sve ono, što je primio iz usta Božijih. Njihovi očevi, iako su u pustinji vodu dobili iz čistih usta stene (2. Mojs. 17; 1-7), nisu hteli da očuvaju ono, što su primili iz usta Božijih. Iako se Ilija sveto hranio uz pomoć nečistog gavrana, duhovno je bio nahranjen svetim Božanstvom. Očevi njihovi, iako su hranom angelskom hranili svoja tela ? , svoj um su nahranili poklonjenjem teletu (2. Mojs. 32; 1-6).
Ono što je Ilija zatim rekao: Ja sam sam ostao prorok Gospodnji (1. Car. 18; 22) ne treba shvatiti samo u smislu njegove jadikovke zbog toga što više nigde nije ostalo pravednika. On je tim rečima osuđivao grešnike koji su ih iskorenili. On nije želeo da jedino on ostane od pravednika i zato, što su se u njegovim očima pokazali daleki od Boga, godinama nisu mogli da ga pronađu (v. 1. Car. 18) ? . Kao što su se žedni i proždrljivi proroci Vaalovi veselili i naslađivali mnogobrojnim gozbama za trpezom Jezaveljinom, tako je i progon istinskih proroka kao nekom čarolijom učinio da ničice padnu pred njim svi, koji su zajedno s njim bili spremni da svoje vratove podmetnu pod oštre mačeve.
Trebalo bi da naša beseda sada prinese blagodarenje za izgovorene reči i da se okonča. Mi nismo posebno sastavljali ovu besedu, nego su same reči podstakle druge, da bi zajedno s njima bile izgovorene. Dakle, beseda koju smo izložili tim rečima rasuđivala je o sledećem: Ko je to što me se dotače? Znam da je sila velika izašla iz Mene. Na drugom mestu Evanđelista piše: Izobilna sila izlažaše iz Njega i isceljivaše ih sve (Lk. 6; 19). Gospod je samo u jednom slučaju obznanio da je iz Njega izašla sila. Zbog čega je On to rekao samo u tom slučaju, iako je Njegov izvanredni dar više puta ishodio (iz Njega) radi iscelenja očigledne nečistote? Gospod je znao da je i On Sam izašao iz utrobe, a znao je i one, koji nisu hteli da poveruju u Njegovo rođenje. Zbog toga je silu Svoju poslao u oskrnavljenu utrobu, da bi makar i posredstvom oskrnavljene utrobe poverovali da je On izašao iz svete utrobe.
Ko me se to dotače, jer sila velika izađe iz Mene? Ni na jednom drugom mestu nije rečeno ništa slično o našem Iscelitelju, jer se naš Iscelitelj nigde više nije susreo sa sličnom bolešću. Za lečenje sličnih bolesti obično se poziva mnogo lekara, dok se bolesti ove žene suprotstavio samo jedan Iscelitelj, budući da su mnogi lekari nastojali da pomognu u bolesti ove žene i da su rđavo s njom postupali, Jedan ju je iscelio da bi je uspokojio od patnji koje su uzrokovali mnogi. Lekarska veština nastojala je da ukloni nečistu bolest (i u tom pokušaju) dodavala je patnju na patnju. Što je više lekara dolazilo, kaže Evanđelje, njena bolest se sve više pogoršavala. Kraj haljine predstavljao je pomoć u njenim stradanjima, i u potpunosti je uklonio njene patnje.
I oseti u telu da ozdravi od bolesti (Mk. 5; 29). Dakle, kada je veština, obučena u svu mudrost, zanemela i odstupila, tada se otkrilo Božanstvo, odeveno u haljine. Obuklo se u telo i sišlo među ljude, da bi iz ljudi istrgnulo i iščupalo ono, što je ljudima svojstveno i da bi Svoju božanstvenu prirodu kroz znakove jasno otkrilo vernima. Nemoj se usuditi da razmišljaš samo o čovečijoj prirodi Gospoda! On je otkrio Svoje čoveštvo, da bi nebeski duhovi poverovali da je On postao zemaljski; otkrio je i Svoje božanstvo, da bi zemni poverovali da je On nebeski. Telo je primio od ljudi, da bi se ljudi mogli uzvisiti do Njegovog Božanstva, i otkrio je Božanstvo da se ne bi unizilo Njegovo čoveštvo.
Ruke žene-grešnice obgrlile su Njegove noge, kako bi od Njegovog božanstva dobila blagodatni dar. Gospod je, dakle, pokazao Svoje čoveštvo da bi žena-grešnica mogla da Mu priđe. Istovremeno je pokazao i Svoje božanstvo, da bi razobličio fariseja (Lk. 7; 36-50). On (farisej) se smejao nad suzama grešnice, da bi se zatim žena-grešnica smejala nad njegovim razobličenim pomislima. Kao što je ona suze, skrivene u očima, usled ljubavi izlila javno, tako je i Gospod, radi njene odvažne odlučnosti, razotkrio skrivene pomisli farisejeve. Žena-grešnica smatrala je Hrista za Boga, o čemu je posvedočila i njena vera. međutim, Simon je smatrao Hrista za čoveka, što su razotkrile njegove pomisli. Iznoseći sud o njih dvoje, Gospod je ispripovedao priču čijim je rečima ukrepio grešnicu i čijim je tumačenjem razobličio fariseja.
Mada smo se sada, kao što svi mogu da vide, slično Solomonu, našli u društvu žena, mi nismo, kao Solomon, pretrpeli štetu od žena, iako smo se, slično Solomonu, kretali među ženama. Kćeri neznabožačke su svojim carima odvratile Solomona od služenja Bogu i okrenule ka svojim idolima (1. Car. 11; 1-8), a mi ovde veru kćeri neznabožačkih proglašavamo većom od vere kćeri jevrejskih. Žene Solomonove su svojim zdravim telom zdravu veru Solomonovu učinile bolesnom, dok ove svojim iscelenjem našoj bolesnoj veri na neki čudesan način vraćaju zdravlje.
Ko je taj, koji se ne bi iscelio verom ove žene? Njena vera je odmah, kao u tren oka, zaustavila tečenje krvi koje je trajalo dvanaest godina. Osim toga, tokom dugog vremena pregledali su je mnogi lekari, ali se Lekar Jedinorodni u jednom jedinom trenutku pobrinuo za nju. Tokom mnogih godina, kada je žena odlazila kod lekara, razbacano je mnogo od njenog imetka; međutim, kada je u jednom trenutku dotakla našeg Lekara, njene rasejane pomisli sabrale su se u jednoj veri. Dok su se ovozemaljski lekari brinuli o njoj, ona im je davala ovozemaljski imetak; kada joj se javio nebeski Lekar, ona mu je prinela nebesku veru. Ovozemaljski darovi ostali su na zemlji kod onih, što na zemlji obitavaju, dok su darovi duhovni bili vazneti ka duhovnom Božanstvu.
Lekari su nastojali da patnje izazvane bolešću umire kao što se umiruju divlje zveri, podstaknute jarošću, zbog čega su i patnje, kao razjarene zveri, na sve strane razvejale njihove lekove. Kada su već svi ljudi počeli da se klone takvih stradanja, iz kraja haljine brzo je izašla sila Gospodnja koja ih je, kad im se približila, odmah ukrotila i zagospodarila nad njima (stradanjima). Od jedne sramote potekla su ta stradanja, koja su mnoge osramotila. Ime jednog Lekara proslavilo se bolešću koja je zbog mnogih lekara, prizivanih u pomoć, dugo i svuda bila sramotna. Dok je ženina ruka mnoge nagrađivala, njena bolest nije pokazivala ni najmanje olakšanje; međutim, kada je ispružila svoju praznu ruku, njena nedra ispunila su se zdravljem. Dok je njena ruka bila ispunjena vidljivom platom, ostajala je prazna za nevidljivu veru; kad je pak vidljiva plata bila ispuštena iz njene ruke, ona se ispunila nevidljivom verom. Deleći vidljivu platu, nije dobila vidljivo iscelenje; kada je dala nevidljivu veru, dobila je tajno iscelenje. Iako je s poverenjem davala novac, nije bila nagrađena za svoju uverenost; kada je dala isplatu za ono što je otimanjem stekla, za njega je dobila nagradu, odnosno tajno iscelenje.
Kako su neki lekari umnožavali patnje ove žene, budući da ona nije ozdravila, tako su drugi lekari, povezani prijateljstvom, lukavo obmanjivali duše svih ljudi, kako neko ne bi osramotio njihovu zajedničku veštinu, međutim, ženu koja je pristupivši Gospodu sve lukavo obmanula, Gospod je najpre izložio gruboj osudi, rekavši: Ko je to što Me se dotače, kako bi vera, otvoreno obznanjena, bila pohvaljena od svih zajedno. I ti lekari koji i pored primene lekova nisu mogli da pomognu ženi, dajući odgovore primirivali su duše mnogih. Gospod, pak, iako je Svojim iscelenjem mogao udovoljiti svima, nikome nije hteo da udovolji posredstvom datog odgovora. To nije učinio stoga, što nije znao odgovor koji je trebalo da da ova žena, nego zbog toga da bi u cilju predupređivanja označio one, koji bi rekli: „Ti dolaziš i svedočiš o Samome Sebi, i zato Tvoje svedočanstvo nije istinito.“ Iz tog razloga, iako je sila Njegova iscelila ženu, Njegov jezik nije ih ubedio. međutim, iako je Njegov jezik ćutao o tom delu, samo Njegovo delo je kao truba oglašavalo o Njemu. Tako je ćutanjem bila nadvladana njihova gordost i nadmenost, dok je posredstvom Njegovog pitanja i dela bila obznanjena Njegova istina.
Ako bi reči Pisma imale samo jedan smisao, onda bi ga pronašao prvi tumač. Nakon toga ostalima, koji bi ga slušali, ne bi bilo potrebno da ga (smisao) traže s trudom i naporom, i posle njegovog nalaženja ne bi preostala nikakva uteha. međutim, svaka reč Gospodnja ima svoje telo, i svako to telo ima mnogo udova. Svaki od tih udova pojedinačno ima svoja svojstva, zbog čega svaki sluša koliko može i tumači onako, kako mu je dato. Na taj način, Njemu se javila jedna žena i On je iscelio nju, koja se ranije javljala mnogima a koji je nisu iscelili, odnosno, koji su se uzaludno trudili oko nje. Iscelio ju je Jedan, čije je lice bilo odvraćeno (od nje), da bi razobličio one koji su (licem) bili prilježno okrenuti ka njoj, ali je nisu iscelili. Slabost je Božija jača od ljudi, kaže Pismo (1. Kor. 1; 25). Iako je spoljašnje lice Gospodnje moglo da gleda samo u jednom pravcu, Njegovo unutrašnje božanstvo bilo je svevideće oko, jer je gledalo na sve strane.
Usahnulo je pogibeljno isticanje iz ženine utrobe i u njenim ustima otvorio se potok propovedi o vraćenom zdravlju. Ona se dotakla Njegovog božanstva, i od Njega je dobila zdravlje. Iz stene u pustinji potekla je osvećena voda, koja je obezbedila piće za dvanaest plemena Izrailjevih. Ova žena je, pak, dvanaest godina izlivala nečistu krv, kojom je oskrnavila sve udove svoga tela. Stenu je rasekao Mojsejev štap znakom našeg Živototvorca, a tečenje krvi osušeno je krajem haljine našeg Iscelitelja. Tu, razume se, tvrdu stenu rasekao je tvrdi štap, a tečenje krvi osušila je meka haljina. međutim, iako je štap prividno bio čvrst, u njega je bilo urezano smirenje krsta. Mada je spolja izgledalo da je haljina meka, iz nje je izašla snažna sila. Divno je ovo iscelenje! Pre nego što je palo seme iz Hristove ruke, zemlja, za koju je ono bilo naznačeno, već je izobilno donosila semena. U vreme kad se seme još uvek nalazilo u žitnici Gospodnjoj, ono već beše uspelo da padne na zemlju, koju je trebalo zasejati da bi dala dobitak od onoga što joj je pruženo, i da bi se dobijeni kapital vratio s procentima. Eto, to je istina! Seme Gospodnje! Još dok je bilo skriveno u svojoj žitnici, već je sakupilo plod, i dok se nalazilo u ruci svog Sejača, njegova duhovna zrnca su se, kao u trenu oka, na razumnoj zemlji sabrala u razumno seme.
Sila izađe iz Mene. Tim rečima je nedostojne zemljodelce, koji seme zatvaraju u žitnice, podstakao da čvrsto stoje u veri u Njega. Zatim je dao zalog Svoje vernosti jer i ostala semena, koja su bila posejana, treba u svoje vreme da donesu stostruki plod. Postoje semena koja nakon izvesnog vremena bivaju spremna za žetvu, a postoje i ona koja će se požnjeti tek na svršetku sveta; postoje, međutim, i ona koja se žanju već pri samom sejanju. Kada kaže: Sad u ovo vreme primiće sto puta više (v. Mk. 10; 30), tim rečima označavaju se semena koja se žanju ubrzo posle setve. I kada kaže: Tada će reči Car onima što stoje sa desne strane… (Mt. 25; 34), tim rečima ukazuje na semena koja će se požnjeti na svršetku (sveta). Ako je žena otpozadi prišla ka kraju haljine Njegove, onda je to seme koje je svoj plod unelo u žitnicu istoga časa kad je i posejano. Uz žito koje se seje u utrobu zemlje, iz trnja koje je skriveno u njemu, prisajedinjuje se pleva i izrasta zajedno s njim; sa semenom vere, koje se skrivalo u hrabrosti odvažne duše, bila je sjedinjena sila Božija i ona je zajedno s njim izrasla.
Kada je čula da Hristos starešini sinagoge kaže: Samo veruj, i kćer tvoja biće spasena (Lk. 8; 50), krvotočiva je pomislila da Onaj, Koji ima vlast da dušu vrati u telo njegove dvanaestogodišnje kćeri, onda i dvanaestogodišnju ranu može da uništi i da je udalji od tela. Kada je začula Njegove reči: Čvrsto veruj, i biće živa kćer tvoja, razumela je da ovom Lekaru može da plati svojom verom. Onaj, Koji je isceljivao rečju usta Svojih, Taj je odredio nagradu i veri, koja je plod usta. Iscelenje je izašlo iz usta Hristovih i kupilo veru iz usta te žene. Javno ju je iscelio, zbog čega je tražio i javnu nagradu. Iscelenje koje je izašlo iz Njegovih usta jasno se moglo ćuti zbog toga, što je zahtevalo veru koja će biti jasno obznanjena ustima. Iako je žena glasno ispovedila to što se dogodilo, nisu joj poverovali, prevashodno zbog toga što su njena stradanja bila skrivena (i kada je slepima otvorio oči govorili su da On to čini silom demonskom, i kada je Lazara vratio u život, neki od onih koji su to videli nisu u to poverovali). Zbog toga je dvanaestogodišnju devojčicu vratio u život. Onaj, Koji je mogao da dvanaestogodišnji život tela neprekinutog vrati na svoje mesto, Taj je mogao i da uništi i da sa mesta protera tečenje krvi, koje je neprekinuto trajalo dvanaest godina. Onaj Koji je mogao da vrati jedno, mogao je i da protera ono drugo. Onaj, Koji je oživeo već umrtvljene udove ove devojke, mogao je i da isceli utrobu one žene.
Nakon što je žena bila isceljena, Gospod je rekao: Ko je to što Me se dotače upravo zbog toga da bi ona sama glasno posvedočila da joj se vratilo zdravlje. Zbog toga je i o devojci rekao: Spava, kako bi oni sami posvedočili o njenoj smrti i da bi, videvši da se vratila u život, hulitelji postali Njegovi svedoci. Njihovo svedočenje, iskazano o smrti devojke, kao i vaskrsavanje devojke, bili su svedoci koji su prethodili smrti Gospodnjoj, da im se ne učini neverovatnim kada budu videli da je oživeo. Na taj način im je, dajući mogućnost izbora, postavio sledeća dva uslova. Dakle, ako bi kasnije govorili da je devojka spavala time bi Ga uzveličali i protivno svojim željama jer, iako su svi očevici već smatrali i tvrdili da je devojka umrla, On je, i pre nego što je video devojku, znao da ona spava. Ako bi pak kazali da devojka nije spavala nego da beše umrla, onda bi ih život, koji je vraćen devojci, primorao da Gospoda priznaju kao Živototvorca. Najzad, ako bi rekli da je ona spavala, znanje Hristovo (o tome) posvedočilo bi im o Njegovom božanstvu. Kada bi tvrdili jedno, Gospod bi ih razobličio i tim i drugim. Dalje, ako je ona bila obuzeta dubokim snom, zbog čega ju je onda mogao probuditi samo Hristov glas? On zapovedi da joj daju da jede (Lk. 8; 55), da bi ukazao na zdravlje koje joj se vratilo zajedno sa životom, budući da ona nije bila slična bolesnicima kojima se malo – pomalo vraća zdravlje. Dakle, oni koji su sumnjali u iscelenje krvotočive žene bili su postiđeni i povratkom ove devojke u život. Izložili su se osudi i bili razobličeni mnogo više nego oni, koji su prisustvovali devojčinom vaskrsavanju. Iscelenje utrobe odigralo se u tajnosti, dok je oživljavanje tela bilo javno. Zbog toga je ono, što se odigralo tajno, postalo verovatno blagodareći onome, što je bilo učinjeno javno. Pismo kaže: Uplašivši se i drhteći… dotače se odostrag haljine Njegove (v. Mk. 5; 27-33). Ako se ona sa strahom i trepetom dotakla kraja Njegove haljine, onda utoliko pre nama dolikuje da sa strahom i trepetom primamo kada se dotičemo Njegovog Tela i Krvi, koji čine zalog našeg života.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *