NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
ČETVRTA GLAVA
I sam Isus imaše oko trideset godina (Lk. 3; 23), kada je došao da primi krštenje od Jovana. To je učinio da bi postideo markionite. Da se nije obukao u telo, zbog čega bi onda pristupao krštenju? Znaj da božanstvenoj prirodi nije potrebno krštenje. Dalje, to što se kaže da Mu je bilo oko trideset godina, uverava nas u Njegovo čoveštvo. On kaže: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu (Mt. 3; 15), jer su oslobodioci i carevi od sveštenika dobijali pomazanje i Zakon. Kao što se obukao u telo i pokazao da je izložen telesnim potrebama, tako je i krštenju pristupio da bi potvrdio istinitost svoga čoveštva, prevashodno zbog toga da bi Svojim krštenjem okončao krštenje Jovanovo, budući da je ponovo krstio one, koje je Jovan krstio. Time je pokazao i razjasnio da je Jovan krštavao samo do Njegovog dolaska, jer je istinsko krštenje otkrio tek naš Gospod, koji ga je oslobodio kazne Zakona ? .
I kaže: Ostavi sada, da ne bi kao lopov ušao u ovčiji tor, da bi postideo fariseje koji su usled svoje gordosti prezirali Jovanovo krštenje i da bi uporedo s tim počastvovao svog vesnika, kao što je i rečeno: Koji se unizi uzvisiće se (Mt. 23; 12, Lk. 14; 11 i 18; 14). I budući da je Jovan objavio: Ja nisam dostojan sagnuti se i odrešiti remena na obući Njegovoj (Mk. 1; 7), naš Gospod je uzeo njegovu desnicu i položio je na Svoju glavu: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu, jer je Jovan na neki način bio peta Zakona („Zakon i proroci su do Jovana“, v. Lk. 16; 16), a Hristos načalo Novog Zaveta (saveza). Prema tome, Hristos se krštenjem odenuo u starozavetnu pravdu da bi primio potpuno pomazanje i predao ga Svojim učenicima čisto i neoskrnavljeno jer je, zajedno sa Zakonom, okončao i krštenje Jovanovo. Hristos je bio kršten u pravdi budući da je bio bez greha, mada je On Sam krštavao u blagodati, jer su ostali ljudi bili grešnici. Zakon je ukinuo Svojom pravdom, dok je krštenje (Jovanovo) prekratio Svojim krštenjem.
Dalje kaže: Tako nam treba ispuniti svaku pravdu, jer je Jovan bio vratar tora ovčijega, u kojem je bilo sabrano i sjedinjeno stado Izrailjevo. Prema tome, Gospod u stado nije ušao silom, nego pravdom. Duh Sveti, koji je otpočinuo na Njemu u vreme krštenja, posvedočio je da je upravo On pastir, jer je kroz Jovana primio proročko i svešteničko dostojanstvo. Carsko dostojanstvo doma Davidovog dobio je još prilikom rođenja, jer je bio rođen u domu Davidovom, dok je sveštenstvo doma Levijevog primio kroz drugo rođenje, u krštenju sina Aaronovog. Onaj ko već veruje da je On na zemlji imao i drugo rođenje, neka ne sumnja ni u to da je posredstvom tog drugog rođenja u krštenju Jovanovom On primio i Jovanovo sveštenstvo. Iako su se toga dana mnogi krstili, Duh Sveti je sišao samo na jednoga i na Njemu je otpočinuo da bi Onaj, koji se po izgledu nije razlikovao od ostalih, tim znakom bio izdvojen od svih (ostalih). I budući da je tokom krštenja na Njega sišao Duh, kroz Njegovo krštenje je i bio darovan Duh.
Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša (Mt. 4; 1). Zašto Ga (đavo) nije iskušavao do starosti od trideset godina? Pošto sa neba još nije bilo jasnog znaka Njegovog božanstva, pošto se On pokazao u skromnom obličju kao i svaki drugi čovek i budući da još nije imao veličanstvena svedočanstva u narodu, satana je odlagao Njegovo iskušavanje sve do onog doba dok se sve to ne pokaže. Kada je cuo: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grehe sveta on je, naravno, pomahnitao, ali je sačekao Njegovo krštenje, da vidi hoće li se krstiti kao i oni kojima je krštenje bilo potrebno.
Kada je zbog svetlosti, koja se pojavila nad vodom , i glasa, koji se spustio sa neba, doznao da je On sišao u vodu kao onaj koji ispunjava nužnost a ne kao onaj kojem je to nužno, on je, rasuđujući u sebi, rekao: ako ga ne ispitam u borbi i kroz iskušenje, ne mogu ni znati ko je On. Osim toga, do toga je došlo i zato što Dobročinitelj nije trebalo da se usprotivi želji onoga, koji je došao da Ga iskušava. On se drugačije ne bi usudio da Mu se približi i da Ga vodi, jer nije znao kako da Ga iskušava. Satana nije pristupio iskušavanju pre nego što se Sam Gospod pripremio za borbu i silom Duha odenuo za bitku.
Tada Isusa odvede Duh u pustinju da Ga đavo kuša. Prema Svom običaju, On nije hteo da se usprotivi, kako oni što slušaju o tome ne bi klonuli duhom i pomislili da On nije hteo da se upusti u borbu sa Svojim kušačem zato što nije bio u stanju da ga nadvlada. Posebno je to učinio radi toga da niko od neverujućih ne bi imao izgovor da kaže da je Duh pozniji i niži od Sina. Ukoliko bi Ga odveo samo u borbu i bitku a ne i do časti i spokojstva, onda bi možda ispravna sumnja ovladala onim svadljivcima koji bi pokušali da to ispitaju. međutim, ako je Duh niži od Sina, zbog čega mu je onda data vlast da Ga odvede u pustinju? Kad Ga je odveo u pustinju, On se otkrio kao onaj, koji poseduje takvu vlast. A to što Ga je Duh odveo u pustinju da bi Ga kušao đavo, isto je što i ono, o čemu se govori na drugom mestu: Kako ko može ući u kuću jakoga i pokućanstvo njegovo oteti, ako najpre ne sveže jakoga? Onda će i kuću njegovu opleniti (Mt. 12; 29). Dakle, na početku je svezao jakoga i pobedio ga unutar njegovog doma, a zatim je počeo da propoveda. Povrh toga, otkrio nam je put posta, da bismo uz njegovu pomoć i mi pobedivali prelesti satanine.
I postivši dana četrdeset i noći četrdeset, naposletku ogladne. To se dogodilo zbog poražavanja neprijatelja, kako bi ga javno i pred svima pokazao kao optuženog i osuđenog. Uporedo s tim, Gospod nas je Svojim rečima naučio da smo u sličnim okolnostima dužni da budemo gladni samo reči Božije. Zbog čega za Mojseja i Iliju nigde nije rečeno da su gladovali, dok je za Gospoda rečeno da je ogladneo? Mislim da je tako učinjeno zato da bi, kao prvo, samo Pismo porazilo one, koji tvrde da On nije primio telo, a kao drugo da bi satani dao priliku da pristupi iskušavanju i da kaže reči da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt. 4; 3). Gospod to nije učinio da ne bi ispunio želje grešnika. Ono što je đavo zatražio u pogledu krda svinja, Gospod mu je i dopustio (Mt. 8; 28, Mk. 5; 1. i Lk. 8; 26). Gospod to nije učinio zato da bi ispunio njegovu želju nego da bi dao znak, jer niko od žitelja grada gergesinskog nije želeo da Mu izađe u susret dok tamo nije satvorio čuda.
Đavola nije zbunilo prvo iskušenje, nego Ga je odveo u sveti grad i postavio na krilo hrama (Mt. 4; 5). I evo, sve do sada je to mesto uzdignuto, iako je sam hram porušen, što je i Sam Gospod rekao: neće ostati ovde ni kamen na kamenu (Mt. 24; 2). međutim, mesto na kojem je On stajao sačuvalo se kao neko znamenje. đavo Mu tada kaže: Skoči dole, jer je napisano da će Te sačuvati, da kako ne zapneš za kamen nogom Svojom (v. Mt. 4; 6). O, kušaču! Ako se na Hristu ispunjava psalam, zar tamo nije zapisano: Plećima svojim zakloniće Te (Ps. 90; 4). Ne može se dogoditi da padaju oni, koji su sposobni da lete, budući da je vazduh pod njihovim krilima tvrd kao i zemlja. Zar nije napisano i ovo: Na aspidu i zmiju otrovnu nastupaćeš (Ps. 90; 13)?
Ono, što mu je bilo potrebno, uzimao je iz Pisma dok je ono, što mu je protivurečilo, odbacivao. Tako i jeretici uzimaju iz Pisma ono, što im je potrebno za njihova sablažnjiva učenja, istovremeno odbacujući ono što protivureči njihovoj zabludi. Na taj način jasno pokazuju da su učenici ovog učitelja ? .
Opet Ga uze đavo i povede na goru vrlo visoku… i reče: moja su sva ova carstva (v. Mt. 4; 8. i Lk. 4; 6). Na osnovu ovih reči bezumnici misle da đavo ima neku vlast ? . Ovde takođe ostaje na snazi ono što sam već rekao o jereticima: ono što im protivureči, to izostavljaju, a ono, što im odgovara, prihvataju. Zbog toga, ako mu na osnovu reči: moja su.., oni pripisuju neku vlast, daleko su od toga da bi nas poučavali istini, i utoliko se više razobličuju onim, čime su mislili da će pobediti. Neka odmere reči koje dodaje (đavo): meni je predana ova vlast… (Lk. 4; 6), jer one poučavaju da je Tvorac ovih carstava neko drugi, tj. Onaj Koji mu ih je i predao. U nastavku kaže: Nad svim tim imam vlast (v. Lk. 4; 6), ali ne tako, kao da on po svojoj prirodi ima vlast, nego zato što su to sami ljudi hteli, jer Pismo kaže: Kome dajete sebe za sluge u poslušnost, sluge ste onoga koga slušate (Rim. 6; 16).
Padni na lice Svoje i pokloni mi se (v. Lk. 4; 6). Tim rečima se jasno pokazuje gordost i nadmenost onoga, koji je od početka želeo da bude bog. Telo našeg Gospoda poučava sve one, koji su u telo odeveni, da će onaj, koji u bitku uđe nag, biti pobeđen, jer se telo Hristovo od početka obuklo u oružje uzdržanja, a zatim pristupilo borbi. Prema tome, potrebno je moćno oružje protiv onoga, koji šalje ognjene i oštre strele (v. Ef. 6; 16). reči da kamenje ovo postanu hlebovi. Uputio je strelu koja pobuđuje na zasićenje da bi usled gladi, koju je Gospod osećao nakon posta, uspeo da Ga zbuni i na taj način iskušao Gospoda. Gospod, međutim, nije hteo da nad Njim zavlada glad, jer se Njegova glad ogrnula postom kao pancirom. Takva glad je strelu sitosti vratila na kušača kako bi onaj, koji priklanja ka spoljašnjoj sitosti, naučio da postoji i sitost unutrašnja, koja se spolja ne pokazuje. Ne živi čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4; 4, Lk. 4; 4. i 5. Mojs. 8; 3). Prema tome, u iskušenje je pao onaj, koji se javio da bi iskušavao, i izobličen je bio onim, čime je hteo da poučava. Ako si Sin Božiji, reči da kamenje ovo postanu hlebovi. Tim rečima su usta satanina posvedočila da Onaj, Koji je od Boga, može od kamenja da načini hlebove.
Tako je Gospod razobličio satanu posredstvom njegovih sopstvenih reči. Ako Bog može da pretvori kamenje i da od njega načini hlebove, neka onda kušač zna da Bog i bez hleba može da nasiti. Onome Koji nejestivo veštastvo pretvara u hranu, nije teško ni da glad pretvori u sitost – ali ne tako, što će da ispuni nekim veštastvom , nego tako što će samu glad pretvoriti u sitost, slično onome što je i kušač tražio da On sam kamen pretvori u hleb. Tako je Gospod na gori pogazio kušačeve požude i survao ih u bezdan, da bi ih pogazili i oni narodi koje je nekad on (kušač) gazio. Umesto tih požuda, On je svima njima podario izobilje blagodati, da bi nad svima carevala ona, koju su nekada svi gazili (v. Rim. 5; 17).
Kao što se faraon utopio u vodi, u kojoj je nekad davio (jevrejske) mladence, tako je i David odsekao Golijatovu glavu onim istim mačem kojim je ovaj (Golijat) ubijao mnoge. Mojsej se tajinstvom krsta poverio moru i razdvojio ga, a David je tajinstvom kamena porazio i pogubio Golijata (v. Dela ap. 4; 11). Kada je satana iskušavao Gospoda, On ga je osudio rečima njegovih (sataninih) usta. Faraon se utopio u vodama u kojima je utapao; Golijat je ubijen mačem kojim je ubijao, a satana je telom, koje je pogubio, bio pobeđen i razobličen u tome da on nije bog. Na podobije tri pogružavanja posredstvom kojih se krstio naš Spasitelj, On je tri puta bio i iskušavan. Govori (satana): reči da kamenje ovo postanu hlebovi, jer je hleb sredstvo za ishranu onih, koji su rođeni od žena. On kaže i ovo: Daću ti carstva i slavu njihovu (v. Lk. 4; 6), jer je takvo obećanje Zakona. I opet kaže: Skoči dole na zemlju, što znači da kroz smrt siđe (u zemlju). Hrista, međutim, nije zbunilo ništa od svega toga: kad Mu je đavo pokazivao raskoš, On se nije radovao; kad je pokušavao da ga zastraši, On nije klonuo duhom nego je, idući Svojim putem, tvorio volju Svoga Oca.
Ma šta da je, jedno za drugim, satana predlagao Živototvorcu, ništa Ga nije ražalostilo. Tako i nama naše žalosti kroz Hrista donose utehu i svi mi u Njegovim stradanjima zadobijajmo spokojstvo. Čega se to mogao uplašiti Hristos, kada je znao da Njemu ne može naškoditi? U nama se, međutim, često pojavljuje strah, jer znamo da nam može naškoditi.
Osim toga, oni koji kažu da je naš Gospod posredstvom rođenja na Sebe navukao nečistotu, ne shvataju da su u zabludi i da se ne mogu poučiti jer su preispunjeni gordošću, isto kao što se i ne plaše, jer se nisu pokajali. Zemlja, na koju je došao Gospod, u suštini se ne razlikuje od utrobe, jer se i na njoj nalazi svaka nečistota. Gospod je sišao čak i u grob, koji je među svim stvarima najstrašniji i najprljaviji. Dalje – a to treba primetiti pre svega ostalog – On na Sebe nije navukao nečistotu i zbog toga što je rečeno da su tela hram Božiji. Otuda je jasno da za Boga nema ničega nečistog u tome što će obitavati u Svojim hramovima. međutim, kako je trebalo da On poništi smrt i da izbriše njene tragove, On je delo započeo od samog korena, jer tamo gde je telo, tamo je i smrt. Koren tela je utroba, jer tamo telo počinje da se uobličuje, i tamo smrt počinje da ga uništava. Naime, kod mnogih žena plod umire onog istog meseca u kojem je i začet, ili pak drugog, trećeg, četvrtog ili nekog drugog meseca (nakon začeća). Kako, dakle, smrt počinje u utrobi a završava se grobom, šta je drugo trebalo da učini progonitelj smrti nego da još u utrobi započne borbu s njom i da je nastavi sve do samog kraja u grobu, koji služi kao vrata smrti?
Razmisli, dakle, na kakav je način Onaj, Koji je živeo u svim čovečijim uzrastima, hteo da nadvlada i da uništi smrt. Postao je plod, i smrt nije mogla da Ga uništi u utrobi. Postao je novorođenče (mladenac), i smrt nije mogla da uništi onoga, koji se hranio mlekom. Postao je dečak, i tokom učenja kojem se podvrgao smrt nije mogla da Ga pomete. Postao je mladić, i u stremljenjima Njegove mladosti smrt nije mogla da Ga sablazni. Postao je učenik, i smrt ni posredstvom lukavstva nije mogla da Ga pobedi. Postao je učitelj, i smrt nije mogla da Ga razobliči pred istinom, kojoj je poučavao. Postao je rukovoditelj, i u zapovestima, koje je dao, nije mogla da Mu postavi zamku. Bio je zrelog uzrasta, i (smrt) ni posredstvom ubistva nije mogla da Ga zastraši. Umro je, i strašni grob nije mogao da Ga zadrži. Bolest nije mogla da Ga obuzme jer je bio iscelitelj; nije zalutao, jer je bio pastir; nije prestupio zapovesti, jer je bio učitelj; nije se spotakao, jer je bio svet. To je put koji je od početka do kraja, od začeća do vaskrsenja, Hristos pokazao Svojoj Crkvi.
Ako je dakle, Crkva Njegovo telo, kao što kaže Pavle (Ef. 1; 23; Kol. 1; 18-24), Njegov svedok, onda veruj da je i ona kroz sve to prošla bez ikakvog oštećenja. Kako su osudom jednoga, Adama, sva tela umrla i moraju umreti, tako je i pobedom ovog jednog tela Hristovog vascela Crkva živela i živeće (Rim. 5; 15. i dalje). Kao što je zbog tela, koja umiru jer su sagrešila, i njihova majka zemlja prokleta, tako je i radi ovog tela koje je sama Crkva, nedostupna uništenju, zemlja njegova od početka bila blagoslovena. Ta zemlja Crkve je telo Marijino, u koje je ona bila zasađena. Zapazi da je i sam angeo, koji se javlja i kao da u Marijine uši polaže njeno seme, jasnim glasom počeo da zasađuje to seme: Raduj se, kaže, blagoslovena među ženama (Lk. 1; 28). Zatim je i Jelisaveta, potvrđujući reči angela, rekla: Blagoslovena si ti među ženama (Lk. 1; 42). Da bi bilo očigledno da je zbog prve majke zemlja prokleta, druga Majka je jasnim rečima nazvana blagoslovenom.
Ovo je reklo (Pismo): (Kada završi đavo svoje kušanje) otide od Njega za neko vreme (Lk. 4; 13), odnosno dotle, dok se nije pripremio da posredstvom klevete i mržnje književnika spreči pobedu Gospodnju. međutim, kao i na početku, on je bio pobeđen i na kraju, jer je Gospod Svojom smrću slavno trijumfovao nad njim. Idi od Mene, satano (Lk. 4; 8) (rekao je Gospod) i razobličio ga, jer je neizmerno lagao rekavši: moje je carstvo, ne plašeći se pri tom onoga što kaže Pismo: Bog gospodari nad svim carstvima ljudskim i kome hoće daje ih (Dan. 4; 14). Ovom rečenicom bila je odbačena satanina nadmenost i gordost, i on više nije mogao da se suprotstavlja Njegovim rečima. Gospod je ovo učinio da bi pokazao kakvu silu ima Njegova istina i da bi svoje verne poučio da će oni, na osnovu Njegovog dara, nesumnjivo dobiti sva blaga. Angeli pristupiše i služahu mu (Mt. 4; 11), da bi nam na primeru pokazao da ćemo i mi posle krštenja biti iskušavani, te da ćemo posle iskušenja stupiti u Carstvo Nebesko.
Budući da su Jovanovi učenici slušali besedu svog učitelja sa Gospodom, napustili su ga (Jovana) i krenuli za Gospodom (v. Jn. 1; 35-41). Kako glas nije mogao da zadrži učenike, poslao ih je kod reči (Slova, Logosa). Uistinu, dolikovalo je da se svetiljka ugasi sa pojavom sunčevog svetla. Iz tog razloga je Jovan i bio među živima, da bi krštavanjem Hrista okončao svoje krštavanje. Nakon toga je umro, pa je i u samom grobu bio njegov neustrašivi vesnik, kao što je to nekad bio i u majčinoj utrobi, koja je simvol groba.
Govoreći Našli smo Mesiju (Hristosa) pokazuje da se vest o rođenju Hristovom neprekidno sačuvala još od vremena mudraca i da su je pojačali Jovan, koji Ga je krstio, i svedočenje Duha. Kada se nakon toga Gospod udaljio i kada se ponovo sakrio za vreme Svog četrdesetodnevnog posta, skrušene duše su silno želele vesti o Njemu, jer su bile Njegovi izabrani sasudi (upor. Dela ap. 9; 15), kao što je i On Sam rekao: Ja vas izabrah i pre postanja sveta (upor. Jn. 15; 16, 1. Petr. 1; 20, Ef. 1; 4 i Otkr. 17; 8). Izabrao je Galilejce, narod nerazumni (jer ih je prorok nazvao narodom nerazumnim koji živi u tami, ali koji će videti svetlost), kako bi postideo poznavaoce Zakona: Izabrao je, kaže, ludo pred svetom da posrami mudre (1. Kor. 1; 27). Iz Nazareta može li biti šta dobro (Jn. 1; 46)? Tako je odgovorio jer je napisano da će se Hristos roditi u domu Davidovom i u Vitlejemu, dok je ovaj rekao da se Hristos javio u Galileji i da je rođen u Nazaretu. Iz Nazareta može li biti šta dobro – jer je prorok rekao da će u Vitlejemu ustati gospodar i knez. Čuvši da je iz Nazareta, Natanail je zato i upitao: „Zar blagi knez može da dođe iz Nazareta, kada Pismo ne govori to o Njemu?“ Kako je Gospod video da je on o Njemu izrekao dobro svedočanstvo, i da u tome nije bio sličan književnicima koji su se bavili čitanjem Pisma s lukavim i iskrivljenim ciljevima, tumačeći ga po sopstvenoj volji, On je rekao: Evo pravog (književnika) Izrailjca u kome nema lukavstva (Jn. 1; 47). Pre nego što je poznao Gospoda, on je (Natanailo) upitao: zar će iz Nazareta, a ne iz Vitlejema, poteći knez? Nakon što Ga je video sopstvenim očima, on Ga nije odbacio kao ostali književnici. Za razliku od drugih, on više ništa nije pitao, nego je ispovedio: Ovaj je Hristos (upor. Jn. 1; 49) i priznao da se u Njemu ispunilo to, što je napisano o Vitlejemu i Nazaretu, odnosno: Iz Vitlejema će izaći… gospodar Izrailju (Mih. 5; 2 i Mt. 2; 6), i nad Galilejcima je zablistala svetlost. Narod koji sedi u tami vide svetlost veliku (Is. 9; 2. i Mt. 4; 15).
Čin i praznovanje Apostola Gospodnjih ?
Dođoše ljudi ribari i postadoše lovci ljudskih duša, kao što je i napisano: Gle, ja ću poslati mnoge ribare… da ih love po svakoj gori i po svakom humu (Jer. 16; 16). Da je poslao mudre, moglo bi se reči da su ih oni lovili ubeđivanjem ili da su ih obmanuli lukavstvom. Da je poslao bogate, opet bi rekli da su darovanjem veštastvenih dobara prevarili narod ili da su deljenjem novca prigrabili vlast. Na taj način bi i za silne tvrdili da su, zadivivši svojom hrabrošću, porobili narod ili da su ga nasilno pokorili. Apostoli, međutim, ništa od toga nisu imali, što je Gospod svima i razjasnio na primeru Simona. On (Simon) beše bojažljiv, i prestrašile su ga čak i reči sluškinje (v. Mt. 26; 69-70). Bio je ubog, tako da ni za samoga sebe nije mogao da plati porez, odnosno pola statira (v. Mt. 17; 24-27), kao što i sam za sebe kaže: Srebra i zlata nemam (Dela ap. 3; 6). Bio je prost čovek, i kada je počeo da se odriče Gospoda, nije znao pod kakvim izgovorom da se sakrije. Pojavili su se, dakle, ribari, i pobedili silne, bogate i mudre. Veliko čudo! budući slabi, oni su bez ikakve sile privukli silne ka učenju svog učiteljstva, i budući ubogi, naučili su bogate; iako prosti ljudi, učinili su mudrace i naučnike svojim učenicima. Ovozemaljska nauka ustupila je svoje mesto nauči nad naukama.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *