NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
TREĆA GLAVA
Tada Irod, videv da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu (Mt. 2; 16). Zar ti, nepravedni Irode, nisi slušao da je vesnik novorođenog Cara bila zvezda? Kako ne razabireš da, budući da je ona sa neba, ne možeš da se usprotiviš delu nebeskom? Kako je Irod lišio majke vozljubljenih ceda, tako je osveta pala na njegova tri sina i na njegovu ženu, a i on sam je poginuo strašnom smrću ? .
Irod nije znao na koji bi način on mogao da ispita to delo jer je bio zaslepljen zavišću i nije bio u stanju da razmišlja. Slično kao što je ispitivao jedno proroštvo proroka Miheja, isto tako je lako mogao da se domogne i Isaijinog proroštva, jer su bili otkriveni i rod, i mati, i grad i vreme (javljanja) Mesijinog: rod je Njegov iz doma Davidovog, kao što je rekao Jakov (1. Mojs. 49; 10), i mati je Njegova Djeva (Is. 7; 14) i grad Njegov Vitlejem, kako je predskazao Mihej (5; 2) i vreme Njegovog rođenja, bilo je ono, o kojem su govorili mudraci. Osim toga, iz popisa koji su Rimljani sproveli po zemlji, znao je da su oni, koji su Ga uneli u spisak, Isusa zapisali kao sina Josifovog. Iako je sve to znao, on je toliko bio opijen zavišću da nije bio sposoban da Ga (Mesiju) prepozna. On je bio sličan Saulu, koji je bio žedan Davidove krvi. Iako je David bio u njegovim rukama, Saul nije znao da ovaj (David) stoji iza njega samog (v. 1. Sam. 24; 1-4). Solomon je znao da rasuđuje i da prepozna dete one bludnice (1. Car. 3; 16 i dalje). I Dalila je znala da ispita tajnu zamisao Samsonovu i da je izmami iz njegovog srca (Sud. 16; 5 i dalje).
Budući da mu nisu bili otkriveni ni rod ni vreme oslobodioca koji treba da se rodi kod Jevreja, faraon je počeo da ubija mnoge mladence, ne bi li među njima pogubio i onog, čija mu se smrt činila neophodnom (2. Mojs. 1; 15 i dalje). I kao što je Saul po mnogim znacima mogao da zna da nije u stanju da nadvlada Davidovu hrabrost, tako je i Irod mogao da zna da nije u stanju da se suprotstavi sili sina Davidovog. Mržnja, međutim, ne samo da ne trpi rasuđivanje i pouku nego, naprotiv, hita ka grehu i pogibelji. Ljudi te vrste su ceda satane, koji je mislio da on može ubiti Mojseja, pogubiti Davida i odvesti na krst sina Davidovog. Kain, njegov učenik, mislio je da može obmanuti Boga kad je rekao: Zar sam ja čuvar brata svojega (1. Mojs. 4; 9). Tako su i Gijezije (2. Car. 5; 25 i dalje), i Iskariot (Mt. 26; 24-25, 49 i Jn. 13; 25-27) mislili da mogu obmanuti – prvi Jeliseja, a drugi našeg Gospoda.
Pobijeni mladenci su u dvostrukom pogledu postali svedoci pobijenih pravednika. Kao što su Hrista, Koji je Sebe nazvao Bogom, jednodušno isterali i udaljili iz rodnog grada (Lk. 4; 28-29), isto tako su Njega radi pobili i bezazlene i nevine mladence i pre nego što su mogli da postanu Njegovi vesnici. Glas se zaću u Rami, Rahilja plače za decom svojom (Jer. 31; 15 i Mt. 2; 18). Vitlejem je pripadao potomstvu Jude, Lijinog sina; zašto je, dakle, Rahilja plakala za svojom decom jer ih nema, tj. nisu bila tamo da bi umrla za Hrista? Rahilja je plakala zbog toga što Iskupitelj nije rođen od njene dece, iako je Lija simvol drevnog naroda, a Rahilja simvol (praobraz) Crkve . međutim, nerotkinja i ostavljena ima više dece nego ona koja ima muža, kaže prorok (Is. 54; 1). Rahilja je možda plakala i zbog toga što su pleme Venijaminovo i pleme Judino bili susedi, jer je rečeno: I umre Rahilja, i pogreboše je na putu koji ide u Efratu, a to je Vitlejem (1. Mojs. 35; 19), isto kao što i Mojsej u svom blagoslovu govori o Venijaminu: Među plećima njegovim On (Gospod) će obitavati (5. Mojs. 33; 12), jer je kovčeg zaveta položen u Jerusalim, koji je naslede Venijaminovo. I kada je Samuilo dao znak Saulu, nakon što ga je pomazao za cara nad Izrailjem, on mu je rekao: Kad otideš danas od mene, naći ćeš dva čoveka kod groba Rahiljina, u kraju Venijaminovom, u Selsi (1. Sam. 10; 2).
Rahilja plače za decom svojom. Plači, Rahilja, ali ne onim prvim ridanjem kakvim si plakala kad su se neprijatelji spremali da napadnu tvoju decu, nego plači zbog one (dece) koja su izbačena na ulicu i koju neće ubiti inoplemenici, nego sinovi njihovog oca (tj. Jakova) ? . Uzdrži, međutim, glas svoj od vapaja, jer je nagrada za tvoje suze osigurana u onima, koji će biti rođeni zajedno sa sinom Davidovim, upravo u ono vreme kad se rodi On, da bi u vreme javljanja (Njegovog) postali propovednici i Njegovi radosni glasnici. Pogledaj kako ta tvoja deca dobijaju prvo mesto u višnjem Jerusalimu, našoj ota x bini koju veličamo i koja je Mojseju otkrivena na gori (Jevr. 8; 5-9. i Gal. 4; 26): on (tj. višnji Jerusalim) je postao njihov udeo. Sačekaj i uteši se sinom tvojim, izabranikom (Božijim – Dela ap. 9; 15) Savlom, odnosno Pavlom, koji će te utešiti i biti nagrada za tvoju žalost i suze.
Kada je video da su ga mudraci prevarili… (Mt. 2; 16). O, slepi Izrailjci, jer ne razumete! Gluvi, jer ne slušate! Sve do dana današnjeg ne obraćate pažnju na glas Isaije, koji kaže: Zato će vam Gospod dati znak (Is. 7; 14). Ako bi nekome drugom bio dat znak, on bi neminovno rekao: „Ni u kome drugom vam, tj. svima vama, nije dat znak, osim u u Onome Koji je rođen od Djeve!“ Ovaj znak je dat Mojseju kako bi se on sam i osobito ubedio u njega, kao posredstvom tajinstva, kao što je znak bio otkriven i Gideonu i Jezekilju. Zar, međutim, ono što je osobito njima bilo dato, nije kroz mudrace poslato i nama, kao delo koje je jasno i koje je istinsko razotkrivanje praobraza našeg Zakona? Zbog čega, dakle, ne poznajete vreme iskupljenja i ne verujete u rođenje od Djeve? Ili ste, možda, zajedno s vašim carem postali bezumni i čekate da se mudraci pređašnjim putem vrate kod vas da bi vam najzad pripovedali o Njemu?
Zar vam nije dovoljno što su došli inoplemenici i što su vas uznemirili, da biste razumeli da se Hristos pojavio u svetu? Ili možda odobravate odluku vašeg cara, čovekoubice i drugog faraona, Askalonita iz semena Hanaanskog ? Kada je cuo da su sveštenici pomogli Davidu, kojega inače nisu prepoznali, Saul je naredio da ih pobiju (v. 1. Sam. 22; 18. i dalje). Prema tome, vama se to desilo po pravdi, jer ste krivi za ovu pravednu krv, kao što je i Saul postao kriv u krvi Davidovoj , i pravedno je Sin Davidov, oslobodivši se iz vaših ruku, prešao kod neznabožaca. David je trpeo Saulove progone, kao i njegov Sin Irodove. Sveštenici su bili pobijeni zbog Davida, a mladenci radi našeg Gospoda. Među sveštenicima se spasao jedino Avijatar, kao što se među mladencima spasao Jovan. U liku Avijatara ukinuto je sveštenstvo doma Ilijevog, a u liku Jovanovom ukinuto je proroštvo (tj. proročka služba) potomstva Jakovljevog.
Budući da je Izrailj, izveden iz Egipta i tajinstveno nazvan sinom, poništio svoje sinovstvo klanjajući se Vaalu i kadeći idolima, Jovan ga je pravedno nazvao porodom aspidinim i time mu je dao odgovarajuće ime. Kako su poništili ime usinovljene dece, koje im je po blagodati dato u dane Mojsejeve, od Jovana su dobili drugo ime, saobrazno njihovim delima (Mt. 3; 7).
Nakon što je Gospod otišao u zemlju egipatsku i ponovo se vratio (u Judeju), evanđelista kaže: Da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: iz Egipta dozvah Sina svojega (Os.11; 1 i Mt. 2; 15). Kaže zatim i ovo: Nazarećaninom će se nazvati (Sud. 13; 5 i Mt. 2; 23). Kako na jevrejskom „nacor“ znači „izdanak“, i prorok ga naziva Sinom „Nacor“, jer On uistinu i jeste Sin Izdanka . međutim, pošto je On odrastao u Nazaretu, Evanđelista nalazi da je ova reč slična sa „nacor“ i kaže: Nazarećaninom će se nazvati. Jovan prorokuje, ali tajinstvo prorokovanja pripada Gospodu Jovanovom, kao što i sveštenstvo pripada sinu Zaharijinom, a vlast i sveštenstvo Sinu Marijinom. Jer se Zakon dade preko Mojseja (Jn. 1; 17), i znak jagnjeta, i mnogi praobrazi Amalika , voda koja je postala slatka i bakarna zmija, ali istina postade kroz Isusa Hrista (Jn. 1; 17). Krštenje Jovanovo je više od Zakona, ali je niže od krštenja Hristovog, budući da u ime Trojice niko se nije krstio do samog vremena Vaznesenja Njegovog (Hristovog). Jovan se nije udaljio u pustinju da bi i sam tamo podivljao, nego da bi u pustinji ukrotio divljinu nastanjene zemlje, jer u nastanjenoj i mirnoj zemlji strast, kao ljuta zver, svakoga dovede u pometnju; nakon udaljavanja u pustinju, ona postaje spokojna i tiha. U to te može uveriti Irodova strast: živeći u nastanjenoj i mirnoj zemlji, on se rasplamsao tolikom strašću nezakonite ljubavi prema ženi svoga brata da je pogubio krotkog i uzdržanog Jovana (v. Mt. 14; 3 i dalje), koji je mirno živeo u pustinji, pa čak nije bio vezan ni brakom, dozvoljenim po Zakonu. I Logos (Reč) postade telo i nastani se među nama (Jn. 1; 14), tj. Logos Božiji je kroz telo, koje je prihvatio, obitavao među nama. Ovde nije rečeno: kod nas, nego među nama, da bi se pokazalo da se u naše telo obukao radi nas, kao što je i sam rekao: Telo moje istinsko je jelo (Jn. 6; 55).
Poslaše Judejci iz Jerusalima sveštenike i levite da ga zapitaju: Ko si ti? I priznade i ne poreče, i priznade: Ja nisam Hristos. I upitaše ga: Šta dakle? Jesi li Ilija? I reče: Nisam (Jn. 1; 19-21). Gospod ga je, međutim, nazvao Ilijom, kako o tome svedoči Pismo (Mt. 11; 14-17; 12), ali kada su njega samog upitali o tome, on je odgovorio: Ne, ja nisam Ilija. Pismo, pak, nije reklo da je Jovan došao u telesnom liku Ilijinom, nego u sili i duhu Ilijinom (Lk, 1; 17). Njima nije došao onaj Ilija koji se vazneo na nebesa, kao što ni sam David nije postao njihov car nego Zorovavelj ? . Fariseji ga, međutim, nisu pitali: „da li si došao u duhu Ilijinom“ nego „da li si ti sam Ilija“, zbog čega je on i odgovorio: „Nisam.“ Zbog čega bi bio potreban Ilijin lik, kad su se kod Jovana mogla pronaći dela Ilijina? Da bi odbacili Jovana na osnovu toga što je Ilija bio vaznet na svetoj kočiji, Jovanovu glavu je na tanjiru prinela bestidna devojka, zbog čega je došao Jelisej i stao između Ilije i Jovana. Da su lažljivci hteli da optuže Jovana, onda bi on, da to porekne, sa sobom uporedio Jeliseja, koji je za njih bio pouzdan jemac, jer su verovali da je on udvostručeno primio duh svog učitelja (2. Car. 2; 9). Da je zaista bilo tako , onda bi se Jelisej dva puta i u dve kočije vazneo na nebo, a možda i na samo nebo nebesa. Otuda bi bilo jasno da je Jeliseju data sila Ilijina, zajedno sa njegovim delima. Njemu, međutim, nisu bila data sva Ilijina dela nego samo sličnost sa njima, jer bi inače postojala sumnja da li su ona od koristi. međutim, kad Pismo ne bi reklo da je Jelisej udvostručeno primio duh Ilijin, ne bi bilo jasno da je on dobio veći dar.
Kod Jovana su poslali one iste, koje su zatim poslali kod Gospoda i koji su upitali: Kakvom vlašću to činiš (Mt. 21; 23, Mk. 11; 28. i Lk 20; 2). budući da on (Jovan) nije došao da poučava neprijatelje, nije im ni otkrio ono, o čemu su se raspitivali. Oni nisu želeli da doznaju ko je uistinu bio Jovan, nego su mu samouvereno govorili: ko si ti, šta to činiš? Zbog toga im Jovan nije ni odgovarao kao učenicima nego kao neprijateljima: na sve što su ga pitali, odgovarao je da nije ni Hristos, ni Ilija, ni prorok, nego glas. Pri tom se nije nazivao ni Jovanom, ni čovekom, iako je u stvari bio i prorok, i Ilija, i hristos . Tako je postupio stoga što, prema mnenju onih, koji su ga ispitivali, Jovan, naravno, nije ni bio neko od gorepomenutih, slično kao što je naš Gospod, iako blag, nekima rekao: Ja nisam blag (upor. Mt. 19; 16-17; Mk. 10; 17-18 i Lk. 18; 18-19).
Kao što glas koji nagoveštava svetlost pobuduje uho , i kao što bljesak svetiljke izaziva delanje oka, tako i pisanje sadejstvuje glasu. Jedno su svetiljka i petao, kao Ilija i Jovan. Petao nas svojim glasom podstiče na slušanje i predstavlja simvol glasa našeg Vaskrsitelja. Svetiljka nam svojim bleskom predstavlja simvol svetlosti našeg Prosvetitelja. Zbog toga su i jedno i drugo sa dve strane zaključali tamu , tako da su simvoli Oca i Sina koji su poništili bezbožništvo, i simvoli proroka i apostola, jer su i sa jedne i sa druge strane pomogli suncu ? .
Razumi, pak, i to da je Jovan, kojega su nazvali svetiljkom Onoga što je sazdao njegova plamena usta, ujedno i simvol Ilije, koji je svojim jezikom spalio bezbožnike i plamenom svojih usta kaznio ih sušom i žedu. Osim toga, petao koji peva u tišini noći jeste simvol Jovana koji propoveda u tišini pustinje. I ako se svetiljka donosi u večernjim satima, onda petao, koji peva samo ujutro, ne može da se sluša u to isto vreme ? . Jovan je, međutim, sa svojim glasom što prethodi svitanju sjedinio i večernju svetiljku, da bi posvedočio o dolasku Ilije , koji se na tajinstven način javio u liku Jovanovom.
Jovan je, dakle, glas, ali Reč (Logos), koja se izražava glasom, jeste Gospod. Glas ih je probudio, glas ih je prizvao i uzneo, a Logos (Reč) im je podelilo svoje darove. Kakav greh, takva i kazna ? . Malo su se udaljili od vere, i malo ih je kaznio. I granje šumsko iseći će sekirom, rekao je Isaija prorok (Is. 10; 34). Rekao je granje, a ne korenje. Kada se ispunila mera njihovih grehova, došao je Jovan i iščupao drvo zajedno sa korenjem. već i sekira kod korena drveću stoji (Mt. 3; 10), što Isaija uopšte ne pominje. I kada bi do toga došlo, ako ne prilikom javljanja Onog Istinitog u Zakonu , čije je Ime nagovešteno posredstvom grane i cveta, i nad Kojim je otpočinuo duh, nazvan sedmoobraznim (sedmolikim)?
Evo, otac Tvoj i ja tražismo Te s bolom (Lk. 2; 48). On je na to odgovorio: Zar niste znali da Meni treba biti u onome što je Oca Mojega (Lk. 2; 49). Tražili su Ga jer su strahovali da Ga Jevreji nekako ne ubiju. Jevreji su na to pomišljali zajedno sa svojim knezom Irodom, kad je Njemu (Isusu) bilo samo dve godine. A Jovan imaše haljinu od kamilje dlake (Mt. 3; 4), budući da naša sveta ovca još nije bila postrižena.
Može Bog i od kamenja ovog podignuti decu Avraamu (Mt. 3; 9 i Lk. 3; 8), tj. od onih koji se klanjaju kamenu i drvetu, kao što kaže: Bićeš otac mnogim narodima (1. Mojs. 17; 3). Jovan je svoju dušu sačuvao čistom od svakoga greha, jer je trebalo da krsti Onoga Koji je bez greha. „Ne čudi se, Jovane , što Me ti krstiš, jer ću krštenje jelejem primiti od žene.“ Ona je to, kaže, sačuvala za dan Mojega pogreba (Jn. 12; 7), i tim rečima je On Svoju smrt nazvao krštenjem. Eliazar je kod studenca zaručio Reveku (za Isaaka, 1. Mojs. 24), kod studenca je Jakov zaručio Rahilju (1. Mojs. 29), kod studenca je i Mojsej zaručio Seforu (2. Mojs. 2). Svi su oni bili praobrazi našeg Gospoda, Koji je jordanskim krštenjem učinio Crkvu Svojom nevestom. Kao što je i Eliazar, stojeći pored izvora, pokazao Reveki svog gospodara Isaaka, koji je u to vreme izašao u polje da bi se susreo s njom (1. Mojs. 24; 63-65), tako je i Jovan, stojeći kraj Jordana, pokazao našeg Spasitelja govoreći: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grehe sveta (Jn. 1; 29).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *