NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
DRUGA GLAVA
A rođenje Isusa Hrista ovako bi: Kad je mati njegova Marija bila obručena Josifu, a pre nego što se behu sastali, nade se da je zatrudnila od Duha Svetoga (Mt. 1; 18). Evanđelista ovo nije rekao u podrugljivom smislu, kao što praznoslove neznabošci pripovedajući da su njihovi bogovi bili toliko niski da su se prepuštali sramnoj nasladi strasti i protivprirodnom rađanju dece. Da ne bi i ti, slušajući o Mariji, pomislio na nešto slično onome što praznoslove neznabošci, on je dodao da se nade da je trudna od Duha Svetoga a ne da je od supružništva rodila. Njenim svetim začećem otvoren je pristup božanstvenom milosrdu, da bi obitavalo u svakom telu. To, što je Marija najpre bila obručena (zaručena) i što je prihvatila ime svog muža a zatim zatrudnela, dogodilo se radi prejemstva (nasledivanja) careva, jer je bilo nemoguće da se mladenac upiše u rodoslov pod imenom svoje majke. Na toj osnovi je sin Davidov bio upisan s carevima. Ovo se možda dogodilo i zbog lukavih ljudi koji bi Mariju klevetali zbog preljubništva. Ona je zbog toga bila data krotkom mužu i on ju je zadržao kad se pokazalo da je ona trudna. A kada je ona rodila, nije ju isterao iz svog doma nego je živeo s njom i pokazao se kao dobrovoljni saveznik one koja bi bila izložena klevetama. On je pred svima svedočio za Mariju da se njen sin nije pojavio usled bluda nego da je začet silom Duha.
On se, dakle, rodio bez muža. Kao što se na početku Eva pojavila na svetu od Adama bez (supružničkog) sjedinjenja, tako je i Marija Josifu bila i djeva i žena. Eva je rodila ubicu, i zato je Marija rodila Živototvorca. Eva je rodila onog, koji je prolio krv svoga brata, a Marija Onoga, čiju će krv proliti Njegova braća. Eva je videla onoga, koji je usled zemljinog prokletstva strepeo i lutao (1. Mojs. 4; 11 – 12), a Marija Onoga Koji je poništio prokletstva i klincima ih prikovao za drvo krsta. Iz začeća Djeve nauči da je Onaj, Koji je bez (supružničkog) sjedinjenja stvorio Adama od devstvene zemlje, uobličio i drugog Adama u utrobi Djeve. I kao što se prvi čovek vratio u utrobu svoje majke, tako se kroz ovog Drugog, koji se nije vratio u majčinu utrobu, uzneo i onaj prvi, što je bio pogreben u utrobu svoje majke ? .
Marija se trudila da uveri Josifa da je njeno začeće bilo od Duha, ali se on nije saglasio s tim, jer je to bilo nešto sasvim novo i nečuveno. Kada je Josif video da je njeno lice radosno i da njena utroba nije prazna, on je usled svoje pravednosti pomišljao da je ne izlaže sramoćenju i poruzi nego da je ćuteći otpusti, jer za njen greh nije znao, kao što nije bio uveren ni odakle je došlo do njenog začeća: Gle, javi mu se u snu angeo Gospodnji govoreći: ne boj se (Mt. 1; 20). Ako sumnjaš, poslušaj proroka Isaiju koji kaže: Eto, djeva će zatrudneti (Is. 7; 14) i Danila koji govori: Odvali se kamen bez (sadejstva) ruku (Dan. 2; 34). Ovo ne liči na drugu izreku: Pogledaj na goru i dolinu, gde se ukazuje na muža i ženu , jer je ovde rekao: bez (sadejstva) ruku. Kao što je Adam u rađanju Eve bio i otac i majka, tako je bila i Marija u rađanju našeg Gospoda.
A Josif.., budući pravedan, ne htede je javno izobličiti (Mt. 1; 19). Njegova pravednost je bila neprijateljska i protivna Zakonu koji kaže: ruka tvoja mora je pre svih kamenovati (v. Zakoni pon. 17; 7), tako da je i on hteo da je potajno otpusti. međutim, Josif je znao da je to začeće bilo osobito i da su se događale stvari koje nisu svojstvene položaju žena i stanju bremenitih nevesti; svi ti znaci ukazivali su mu da je to delo proisteklo od Boga. On kod Marije nikada nije primetio ništa sramotno, i nije mogao a da ne veruje onoj, koja je imala mnoga svedočanstva – nemog Zahariju, Jelisavetu koja je začela po nagoveštaju angela, Jovanovo poigravanje (od radosti, u majčinoj utrobi) i proroštvo njegovog oca. Sve to, i još mnogo toga drugog, nagoveštavalo je devstveno začeće. Stoga je on pravedno pomišljao da je potajno otpusti jer, ukoliko bi znao da njeno začeće nije bilo od Duha Svetoga, bilo bi nepravedno da je ne optuži.
Znajući dobro da je to delo Božije i da je samo po sebi divno ali da je za druge neverovatno, on je u svom umu rasuđivao da će biti pravedno da je otpusti. Osim toga, pomišljao je da će možda tom, tako velikom delu, biti učinjeno nešto nečisto ukoliko budu živeli zajedno. Pomno razmišljajući u sebi, rekao je: „Ne znam, hoće li na meni biti nekog greha, ako se nazovem ocem božanstvenog rođenja?“ Zbog toga se bojao da živi s njom, govoreći: „Da na neki način ne oskrnavim ime djeve?“ Angeo mu je zato i rekao: ne boj se uzeti Mariju (Mt. 1; 20). Pismo u nastavku kaže: Sveto je živeo s njom (v. Mt. 1; 25). Zbog toga su, kako neki kažu, pogubili Zahariju, budući da je on čuvao Mariju u pomoćnim prostorijama hrama, jer su se te djeve okupljale u jednom delu hrama ? . Drugi kažu da je Zaharija, prema reči Gospodnjoj, ubijen kod oltara (Mt. 23; 35), jer je, kada su prilikom pokolja mladenaca od njega zatražili sina, spasao dete bekstvom u pustinju. Postoje i oni koji se usuđuju da kažu da je Marija, nakon rođenja Spasiteljevog, postala Josifova žena. međutim, kako bi to moglo biti da ona, koja je bila obitavalište i obitelj Duha Svetoga, i koju je osenila božanstvena sila, postane zatim supruga smrtnog čoveka i da, na podobije prvog prokletstva, rađa u bolovima? Ako je Marija „blagoslovena među ženama“, onda su kroz nju razrešena prvobitna prokletstva, prema kojima se deca rađaju u bolovima i prokletstvima. Ona koja rađa u tim istim bolovima ne može biti nazvana blagoslovenom. I kako je Gospod ušao kroz zaključana vrata, tako je i izašao iz devstvene utrobe, i ova Djeva je bez porođajnih bolova stvarno i istinito rodila. Ako su zbog Noja zveri u kovčegu postale celomudrene i krotke, onda je utoliko pre dolikovalo Djevi, koju su nagovestili proroci i u kojoj je obitavao Emanuil, da ne pristupa bračnom saživotu. Nojeve zveri učinile su to po nužnosti, a Marija po svojoj volji. Kao što je u čistoti začela, tako je u svetosti živela.
Ako su sinovi Aaronovi bili pogubljeni zato što su u svetilište (Svetinju nad svetinjama) unosili nečisti oganj (3. Mojs. 10; 1-2), kakvoj bi tek velikoj kazni Ona bila izložena? Ako Zakon predviđa kaznu čak i za prodavce koji vino mešaju sa vodom, onda bi utoliko pre ovde sledovala osuđujuća presuda. Ako na osnovu toga, što su neki učenici imenovani kao braća Gospodnja, misle da su oni bili deca Marijina, onda neka znaju da su i Samog Hristosa nazivali Josifovim sinom, i to ne samo Jevreji nego i Njegova mati, Marija: Evo, otac Tvoj i ja tražismo Te s bolom (Lk. 2; 48). To, što je angeo zapovedio Josifu da uzme Mariju, ženu svoju (Mt. 1; 20), učinjeno je stoga, da bi se udaljila podozrivost onih koji su mogli da je oklevetaju, prevashodno zato da bi je Josif sačuvao i da je ne bi ubili oni koji su zbog začeća podozrevali u pogledu (blagoveštenja) angela. Za njih je, naime, rođenje (sina) od djeve bila velika sablazan, jer su verovali i znali da će s rođenjem (sina) od djeve njihov grad biti razrušen i da će se (staro) sveštenstvo i carevi ukinuti. Zbog toga su ubili proroka Isaiju, jer je i on nagovestio da će djeva začeti i roditi. Djeva je, dakle, rodila prvenca, a njena devstvenost je ostala neporocna i nenarušiva. Sam Prvenac je nas rodio u krštenju i Svojim darovima učinio i nas prvencima, jer u krilu krštenja nema ni starijeg ni mladeg, budući da smo svi mi prvenci verom i da se u nama ispunilo ono što kaže Pismo: Posveti mi svakoga prvenca koji otvori matericu (2. Mojs. 13; 2 i Lk. 2; 23). Krštenje (u svoje krilo) prima nas, uprljane u gresima i kao rdom iskvarene, i očišćenjem od grehova u svom krilu nas i preporađa.
I u svetosti je živeo s njom dok ne rodi prvenca (Mt. 1; 25) ? . Ove reči su izgovorene u obrnutom poretku. On ju je, naravno, na početku uzeo za ženu, a zatim živeo s njom u svetosti. međutim, čita se ovako: živeo je s njom u svetosti i uzeo ju je. „Uzeo ju je“, kaže Pismo, jer je nakon začeća bio imenovan za njenog muža, ili se pak reči živeo je s njom u svetosti mogu razumeti i tako da, pri pogledu na nju, u njegove pomisli nikad nije dolazila želja. Dok ne rodi prvenca, tj. prilikom rođenja prvenca poverovali su i doznali da ono (rodenje) nije proisteklo od čovečije prirode nego od božanskog dejstva.
Osim toga: U svetosti je živeo s njom dok ne rodi prvenca. Ta svetost je bila delo nužnosti, iako joj je sadejstvovala njihova sopstvena volja. Ona svetost, međutim, koju su očuvali nakon rođenja našeg Gospoda, bila je delo njihove slobode. Govori (Pismo) „dok“ i određuje to vreme nužnosti, određujući pri tom i njegov kraj. U nastavku se kaže: živeo je s njom u svetosti dok ona ne rodi prvenca. Da je to bilo tako, onda bi otuda moralo slediti da nakon rođenja nije više s njom živeo u svetosti, jer je Pismo reklo „dok“. međutim, „dok“ na ovom mestu ne označava nikakvu granicu, kao ni na sledećem mestu: reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim (Ps. 109; 1). U protivnom slučaju bilo bi (u tim stihovima) rečeno da, kad neprijatelji budu položeni pod noge Njegove, On Sam mora ustati ? . Živeo je s njom u svetosti. Prema tome, zar supružništvo nije sveto, kad apostol svedoči i kaže: postelja bračna čista ? . Ako pak kažu da se u Evanđeljima pominju braća našeg Gospoda, ja ću odgovoriti: budući da je Gospod predao Mariju Jovanu, time je pokazao da ti učenici nisu bili Marijina deca, kao što ni Josif nije bio njen muž. Kako bi, dakle, Onaj Koji je rekao: Poštuj oca svog i mater svoju mogao da odvoji majku od dece i da je preda Jovanu?
I idahu svi da se popišu, svaki u svom gradu (Lk. 2; 3), jer je Izrailj bio rasejan i Judeja porobljena, i jer su istinita svedočanstva izložena u rodoslovima careva ? . Rekao je, dakle, da je rođenje Hristovo bilo u dane (vladavine) Avgustove. Zbog čega je taj prvi popis u zemlji bio sproveden u vreme kad se rodio naš Gospod? Zato što je rečeno: Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakone, dokle ne dođe onaj kome pripada (1. Mojs. 49; 10). Iz toga, što je prilikom Njegovog javljanja bio sproveden popis, neka bude jasno da su u vreme Njegovog rođenja neznabošci vladali nad narodom koji je nekad sam vladao (nad njima), da bi se ispunilo ono što je reklo (Pismo): U Njega će se uzdati neznabošci (Rim. 15; 12. i Is. 11; 10). Dakle, došao je u to vreme, budući da su i car i prorok ukinuti (tj. starozavetno carsko zvanje i proročka služba, prim. prev).
Danas vam se rodi Spas (Lk. 2; 11). Ne kaže se: rodio se čovek da bi postao Spasitelj ili da bi postao Hristos, nego: danas vam se rodi Spas, koji upravo i jeste Spasitelj. Nije rekao, da On tek treba da postane Hristos Gospodnji, nego koji je Hristos Gospod (Lk. 2; 11) ? .
Budući da je ovim bilo postavljeno načalo ustrojavanju sveta, angeli su oglasili slavu na visini i mir na zemlji (v. Lk. 2; 14). Kako su se i zemaljski uzdigli ka nebeskima, oni su im oglasili slavu na zemlji i mir na nebu. U vreme kad je Božanstvo sišlo i obuklo se u ljudsku prirodu, angeli su prizivali mir na zemlji. Kada je pak ljudska priroda, sjedinjena sa Božanstvom, trebalo da se uzvisi dotle da sedne s desne strane (Boga Oca), tada su deca pred Njim oglasila mir na nebesima, govoreći: Blagoslov na visini (Mt. 21; 9, 15). Otuda i apostol poučava govoreći: učinivši mir Njegovom krvlju na krstu, (pomirivši)… ono što je na zemlji i ono što je na nebesima (Kol. 1; 20).
Osim toga, angeli su govorili slava na visini i na zemlji mir a deca „mir na nebesima i slava na zemlji“ i zato da bi pokazali da, kao što Njegova blagodat i milosrđe raduju grešnike na zemlji, tako i njihovo pokajanje raduje angele na nebesima. Bogu je slava od slobodne volje ; onima pak na koje se razgnevio mir i pomirenje, a onima koji su bili krivi, nada i oproštaj. Ovo je prvobitno bilo blagovešteno pastirima, da niko od onih, koji žive u pustinjama ne bi klonuo duhom nego da bi najpre sačuvali sebe i, po obećanju istinskog Pastira, imali mir. Slava na visini Bogu i na zemlji mir – to je nada, ali ne za beslovesne i bezdušne, nego za dobre sinove čovečije.
Sada otpuštaš slugu Svojega, Gospode (Lk. 2; 29), jer je on (Simeon) nosio utehu naroda i na rukama držao naslede Izrailjevo. Drugo tumačenje: budući da je Simeon gledao na Onoga, čiji je narod bio Izrailj, on je rekao: Sada otpuštaš u miru slugu Svojega, isto kao i Zakon i sveštenstvo. reči: sada otpuštaš u miru slugu Svojega izgovorene su, naravno, o Simeonu, ali one označavaju i Zakon. Simeon i Mojsej su ga otpustili, i to upravo u miru, jer do otpuštanja Zakona nije došlo usled neprijateljstva, nego je njegovo ukidanje izvršio u ljubavi i miru. Ono što je potom izgovorio: Jer videše oči moje Spasenje Tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda (Lk. 2; 30-31), saglasno je s drugim mestom: Njega će očekivati svi neznabošci (Is. 11; 10). Ono što kaže u nastavku: Ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju istovetno je onome što Pismo kaže na drugom mestu: Polažem na Sion kamen spoticanja, i onaj koji u njega veruje neće se postideti (Is. 8; 14, 28; 16 i Rim. 9; 33). To razumi ovako: ili kao pad i podizanje naroda i neznabožaca, ili kao pad nepravde i podizanje pravde.
I da bude znak protiv kojeg će se govoriti i tebi samoj probošće mač dušu… (Lk. 2; 34-35), jer su razni jeretici o Njemu različito mislili. Neki su govorili: On je primio bestrasno telo, a drugi: On svoj domostroj nije izvršio u istinskom telu. Neki kažu da je Njegovo telo zemno , a neki pak da je nebesko. Neki još kažu: On je i ranije postojao na zemlji, a neki da je Njegov početak od Marije. … I tebi samoj probošće mač dušu (Lk. 2; 35), jer je onaj mač, koji je zbog Eve zagrađivao raj, bio uklonjen kroz Mariju, ili pak reči „probošće mač“ znače odricanje ? . međutim, grčki tekst jasno kaže: Da se otkriju pomisli mnogih srca (Lk. 2; 35), odnosno, pomisli onih koji su sumnjali, jer se, kažu, Marija divila Njegovom rođenju i začeću, pa je i drugima kazivala o tome kako je začela i zašto je rodila. Neki su se divili njenim rečima i ukrepljivali se, ali je bilo i onih koji su u to sumnjali.
Pojavila se zvezda , jer su proroci ukinuti (tj. jer je ukinuta starozavetna proročka služba, prim. prev) ? . Kretala se zvezda, da bi pokazala ko je bio Onaj, Kojem su stremili proročki nagoveštaji. I kao što je radi Jezekije sunce sa zapada krenulo ka istoku (v. 2. Car. 20), tako je i radi Mladenca, Koji je bio u jaslama, zvezda od istoka krenula ka zapadu.
Tako su preci radi znaka sunca izložili Izrailj osudi , a njihovi potomci su došli da bi taj isti narod postideli prinesenim darovima. Mudraci su došli sa svojim znakovima, kao da su proroci, i posvedočili su o Njegovom rođenju. Ovo se dogodilo zbog toga da On, kada se javi, ne bude prihvaćen kao stranac, nego da bi vascela tvar znala za Njegovo rođenje. Zaharija je zanemeo a Jelisaveta je začela, da bi vascela zemlja bila obaveštena o Njegovom javljanju.
Dalje, ova zvezda je prilikom izlaska i zalaska sama upravljala svojim kretanjem, kao zvezda lutalica i pokretna, budući da se kretala vazduhom nebeskim ali da nije bila pričvršćena za nebo. Sakrila se pak radi toga, da u Vitlejem ne bi došli pravim putem. Radi zbunjivanja Izrailja, Bog je od mudraca sakrio zvezdu da bi im, kada su došli u Jerusalim, književnici dali tumačenja o Njegovom rođenju i da bi oni na taj način dobili istinito svedočanstvo i od proroka i od sveštenika. Zatim, to se dogodilo i stoga da oni (mudraci) ne bi pomislili kako postoji i neka druga sila osim „odaje“ ? Onoga, koji je obitavao u Jerusalimu – slično kao što su i starešine primile od duha koji je bio na Mojseju (upor. 4. Mojs. 11; 17), da neko ne bi pomislio da postoji i neki drugi duh.
Žitelji Istoka su, dakle, bili prosvećeni zvezdom, dok su Izrailjci bili zaslepljeni pomračenim suncem ? . Tako se na početku Istok poklonio Hristu, kao što i govori (Pismo): Istok s visine dao je svetlost (upor. sa Lk. 1; 78-79). Nakon što ih je dovela do Sunca, zvezda je dostigla svoju granicu i pošto je blagovestila o Njemu, ona je okončala svoj put. Slično tome, Jovan je bio glas koji blagovesti o reči (Logosu); kada su ljudi čuli Samu Reč (Samog Logosa) i kad se On ovaplotio, glas koji Mu je priugotovio put je uskliknuo: On treba da raste a ja da se umanjujem (Jn. 3; 30). Mudraci, koji su se klanjali svetilima (nebeskim telima), nisu imali razloga da podu ka Suncu da ih zvezda nije privukla svojom svetlošću. Njihova ljubav, privržena prolaznoj svetlosti, privukla ih je ka nezalaznoj svetlosti.
Irod, pak, koji je usled svog lukavstva naredio mudracima da se vrate i hoteći da ih obmane, zahvaljujući viđenju u snu bio je obmanut u svojim namerama. I primiše oni u snu zapovest da se ne vraćaju Irodu (Mt. 2; 12). Mudraci koji su u budnom stanju pohvalili Iroda što nije pozavideo rođenom Hristu, jer je rekao: I ja ću poći da Mu se poklonim (Mt. 2; 8), posredstvom svog sna razobličili su ga da je tim rečima lagao, jer je u stvari želeo da Ga ubije. Dobivši u viđenju zapovest da se više ne vraćaju kod Iroda, oni su kao u ogledalu sagledali lukavstvo ubice. Dakle, onaj koji je hteo da obmane budne, sam je bio obmanut uspavanima.
Irod je pomišljao da će se podsmehnuti mudracima, jer je video da mu veruju, ali je uz pomoć onog viđenja on sam bio ismejan. Na taj način je onaj, koji se ranije smejao, sam bio ismejan nakon što su mudraci kroz viđenje doznali da ih je obmanuo kad je rekao: I ja ću poći da Mu se poklonim. Radi Jezekije je bio dat znak koji je svima oglasio istinu, kako bi posredstvom sunca, što se vratilo unazad, razumeli ko je Onaj što iz smrti uzvodi u život. Tako je i ova zvezda, iako se javila radi mudraca, bila znak koji je posredstvom njih (mudraca) blagovestio vasceloj tvorevini. Od ove zvezde, koja se protivno prirodnom poretku potčinila ljudima i ukazivala im put, oni su naučili da se uzdaju u Boga Koji je Sebe nisposlao ljudima da bi im ukazao put ka Svom Carstvu. I kao što se prilikom Njegove smrti sunce prekrilo tamom da bi svet doznao za Njegovu smrt, tako se i novojavljena zvezda ugasila, da bi sva zemlja doznala za rođenje Sina.
Prilikom radosnog rođenja javila se radosna zvezda, dok se prilikom žalosne smrti javio turobni mrak. I kao što je Jezekija posredstvom znaka bio osloboden vidljive smrti, tako su i mudraci ovim znakom bili oslobodeni skrivene smrti. Zvezdu, pod čijim su rukovodenjem putovali, mudraci su, naravno, mogli da vide, iako je njeno telo bilo skriveno: po tome je ona slična Hristu, čija je svetlost, razume se, blistala svim ljudima, ali čija je putanja bila skrivena od svih ljudi.
I otvorivši riznice svoje prinesoše mu darove: zlato – Njegovom čoveštvu (tj. čovečanskoj prirodi), smirnu – smrti Njegovoj i tamjan – Božanstvu Njegovom. Ili: zlato kao caru, tamjan kao Bogu i smirnu kao smrtniku. Zlato još i stoga, što je poklonjenje, koje se činilo pred zlatom, moralo da se preobrati u poklonjenje Gospodu , a tamjan i smirnu zato što ukazuju na Iscelitelja koji će izlečiti ranu Adamovu. Onaj, Koji je kroz otkrovenje urazumio mudrace da se ne vraćaju kod Iroda, kroz otkrovenje je i njima (tj. Josifu i Mariji) zapovedio da se vrate iz Egipta, čime su se ispunila dva proroštva: Iz Egipta dozvah Sina Svojega (Os. 11; 1 i Mt. 2; 15) i drugo: Rahilja plače jer se, kaže, ispuni što je rekao Jeremija prorok, itd.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *