NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
PRVA GLAVA
Zbog čega se naš Gospod obukao u telo? (Kao prvo), zbog toga da bi i samo telo okusilo radost pobede, da bi se ispunilo i spoznalo darove blagodati. Da je Bog pobedio bez tela, kakve bismo Mu pohvale uznosili? Kao drugo, da bi se razjasnilo da naš Gospod sa početkom stvaranja nipošto nije oklevao zbog toga što će čovek postati bog jer je to, što se naš Gospod umanjio u čoveku, više od onoga što je On obitavao u njemu dok je čovek bio veliki i slavan ? . Zbog toga je i napisano: Ja rekoh – bogovi ste (Ps. 81; 6). Prema tome, Reč (Logos) dolazi i oblači se u telo da bi se kroz ono, što je dostupno robovanju i kroz ono, što robovanju nije podložno, telo odvratilo od onoga koji ga je porobljavao ? . Trebalo je da naš Gospod bude pristanište svih dobara kojem bi priticali ljudi, riznica svih tajinstava kojoj bi sa svih strana pristupali i obitavalište svega skrivenog, da bi se svi ljudi, kao na krilima, uznosili k Njemu i u Njemu jedinom nalazili spokojstvo. Odbaci umovanje prema kojem je padom onoga, što je pao, pao i Onaj Koji je trebalo da ga vaspostavi. budući da je telo Adamovo bilo (stvoreno) pre nego što su se u njemu pojavili poremećaji (rastrojstva), ni Hristos nije prihvatio poremećaje (rastrojstva) kakva je Adam kasnije zadobio, jer su oni bili neka slabost koja je pridodata (prvobitnoj) zdravoj prirodi. Gospod je, dakle, primio tu zdravu prirodu, čije je zdravlje (sa Adamovim padom) propalo, da bi čovek kroz zdravu prirodu Gospodnju povratio zdravlje svoje prvobitne prirode. Kada su krvožedne zveri strašno izranjavale čoveka, Dobročinitelj je požurio da nas oživi Svojim lekovima. Čovek je nezasluženo obavijen zavojima, jer su i rane njegove bile nezaslužene: čovek ni u čemu nije sagrešio protiv satane koji ga je izranjavao, kao što ničim nije uzvratio ni Dobročinitelju Koji ga je iscelio. obučen, dakle, u ono isto oružje kojim je neprijatelj pobedio i bacio svet u osudu, Gospod je sišao u bitku i u telu, primljenom od žene, pobedio svet, nadvladao neprijatelja i osudio ga. Dok je Crkva bila skrivena, nju su nagoveštavala tajinstva dok je ona sama ćutala. Kada je Crkva bila otkrivena, sama je počela da tumači one svoje proroke koji su usled njenog javljanja od tada zaćutali.
U početku beše Reč (Logos). Evanđelista ovo govori kako bi pokazao da, kao što reč postoji kod onoga ko je izgovara, tako i Bog Reč (Logos) u svakom delu ima zajednicu sa Svojim Roditeljem, da je u Njemu i izvan Njega. Dobro rasuđuješ da reč postoji i pre nego što je izgovorena, jer je Zaharija govorio bez pokretanja usana. Naš Gospod se naziva rečju (Logosom) i iz još jednog razloga. Naime, kroz reč se otkriva ono što je skriveno u srcu, o čemu svedoči i apostol Pavle, govoreći: U Njemu su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol. 2; 2). Uostalom, reč se ne izgovara pre nego što se uobliči , jer je priroda reči rođena. Tako je i Logos Sam o Sebi svedočio da On nije Sam od Sebe nego da je rođen, i da On nije Otac nego Sin, jer je rekao: Boga niko nije video nikad; Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, On Ga objavi (Jn. 1; 18). On kaže i ovo: Ja sam došao u ime Oca (Jn. 5; 43 i Jn. 16; 28, gde kaže: Iziđoh od Oca). Ako kažeš da to, što jeste, ne može biti rođeno, učinićeš lažnim svedočanstvo Pisma koje kaže: beše, a zatim: rođen iz nedara Oca Svoga.
U početku beše Reč (Logos). Pazi da na tom mestu ne pomisliš na slabu reč, i ne smatraj Ga tako ništavnim da Ga nazoveš glasom. Glas ne postoji od početka, jer glasa nema pre nego što se izgovori, a nakon što se izgovori, on opet prestaje da postoji. Ta reč, Koja je po Svojoj prirodi podobije suštastva Svog Oca, nije, dakle, bila glas; ta Reč nije bila Očev glas nego Njegova ikona. Ako su deca, koju si ti izrodio, tebi podobna (slična), kako onda misliš da je Bog rodio glas a ne Boga? I ako sin Jelisavetin, iako je nazvan glasom (v. Mt. 3; 3, Mk. 1; 3 i Lk. 3; 4), jeste istinski čovek, onda je utoliko pre Bog, koji je nazvan rečju (Logosom) istiniti Bog. Ako prigovoriš da se Sin u Pismu jasno označava imenom reči (Logosa), onda razmisli da Jovan, koji se naziva glasom, postoji kao ličnost. Na sličan način je i Bog, Koji se naziva rečju (Logosom), utoliko pre Bog Reč (Logos). Ako pak misliš da je Sin pomisao Očeva, onda ću te upitati da li je Otac samo jedanput pomislio? Ako (Otac) ima mnoge pomisli, kako onda Sin može biti Jedinorodni? A ako je Sin Njegova unutrašnja pomisao, kako onda može biti sa desne strane Oca?
U početku beše reč. Ta reč, međutim, nije ona reč koja je izrečena na početku sveta, budući da ta Reč postoji pre početka i pre vremena, jer nema ni dana ni časa kada Njega (Logosa, reči) nije bilo. Istinska Reč nije ona, koja u jedno vreme postoji a u drugo ne postoji; to nije Reč koja nekad nije postojala pa je zatim bila stvorena, nego je to Reč koja je bila svagda, postojano, od početka, od večnosti. budući da je Onaj Koji izgovara Reč večan, da je ova Reč podobna Onome Koji je izgovara i da je to Reč Onoga Koji je izgovara, (Evanđelist) kaže: U početku beše Reč (Logos). Da bi pokazao da je Njegovo (Logosovo) rođenje prethodilo svakom početku i vremenskim granicama, kaže: beše.
Dalje, ako ova Reč beše u Boga a ne Bogu , onda rečima u Boga Evanđelista jasno izlaže da, kao što beše Bog u Kojeg je bila reč, tako je i Sama Reč bila u Boga, kao Bog.
U početku beše reč. Tim rečima se razjašnjavaju dve stvari, i to priroda Logosa (Reči) i Njegovo rođenje. Da Logosa (Reč) ne bi ostavio bez tumačenja, dodaje: On beše u Boga, čime je obznanio dve stvari: kao prvo, da Logos ne postoji kao neko od ljudi, jer beše u Boga, a kao drugo način postojanja (bivstva) Logosa (Reči): I Logos (Reč) beše Bog, čime nam je dao trostruku pouku, odnosno da je Logos Bog, da je Lice i da je rođen. On beše u početku u Boga (kod sv. Jefrema: On beše od početka u Boga). Razborito je prisajedinio ove reči, da se ne bi ispostavilo da on obznanjuje jedno Lice. On beše od početka u Boga. Tako je Evanđelista, kao prvo, govorio o Njegovom rođenju, kao drugo da je On bio u Boga, kao treće da je On bio Bog i kao četvrto da je On već od ranije bio u Boga.
Sve kroz Njega postade (Jn. 1; 3), budući da su kroz Njega izvršena dela, prema rečima apostola: Sve je kroz Njega bilo stvoreno, jer su kroz Njega izvršena dela (upor. Kol. 1; 16-17), Kroz Njega stvori vascelu zemlju i Bez Njega ništa nije postalo (Jn. 1; 3), što je jedno isto. U tome što je kroz Njega sazdano beše život, i život beše svetlost (videlo) ljudima (Jn. 1; 4), jer su se Njegovim javljanjem sakrile rušilačke, prethodne zablude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze (Jn. 1; 5), i kao što kaže: Svojima dođe, i svoji Ga ne primiše (Jn. 1; 11).
I svetlost svetli u tami. Razmotri, kakva se zapravo tama borila protiv ove svetlosti ljudima i ispitaj na koji je način On u njoj ranije svetlio. Kada kaže svetli, nemoj se usuditi da o Logosu pomisliš nešto nevažno, nego iz reči svetli u tami razumi da Evanđelista tamom naziva vreme koje je prethodilo Njegovom božanstvenom javljanju i pokazuje da je Logos u to vreme svetlio. O toj tami možemo da slušamo i na drugom mestu Evanđelja, tamo gde se nalazi proročka izreka: Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, na putu k moru s one strane Jordana, Galileja neznabožačka, narod koji sedi u tami vide svetlost veliku (Mt. 4; 15-16). Ovu tamu on zatim pripisuje njima, jer je to bio veoma udaljen narod koji je obitavao i živeo na morskoj obali i u velikoj meri odstupio od naredbi i učenja Zakona. Iz tog razloga ih on naziva narodom „koji sedi u tami“. Dakle, Evanđelista je upravo o njima govorio jer je i sam kazao: svetlost, tj. Njegovo učenje i znanje, tama koja mu je prethodila, tj. zablude, ne obuze. Započinjući oglašavanje o početku onog podviga koji je naš Gospod pretrpeo u Svom telu, Evanđelista počinje govoreći: Tama ga ne obuze.
U vreme Iroda, cara judejskoga (Lk. 1; 5). Okončavajući izlaganje o Logosu, govoreći na drugom mestu o tome kako se, do kog stepena i zašto On umanjio, kaže ovako: Logos postade telo i nastani se među nama (Jm. 1; 14). Od sada, dakle, posle okončanja ovog mesta, ma šta da u Pismu čuješ o Logosu, razmišljaj ne samo o čistom i jedinom Logosu Božijem nego o Logosu obučenom u telo, tj. od sada počinju pomešane povesti, božanstvena zajedno sa čovečijom, isključujućci ovo prvo i najvažnije od svega.
U vreme Iroda, cara judejskoga, beše neki sveštenik… po imenu Zaharija, i žena njegova Jelisaveta (Lk. 1; 5). O njima kaže sledeće: … življahu po svim zapovestima i uredbama Gospodnjim besprekorno (Lk. 1; 6), kako ne bi rekli da oni usled svojih grehova nisu rađali decu, jer su, u stvari, bili čuvani za čudesna dela. I biće ti radost i veselje (Lk. 1; 14), ne zato što si rodio sina, nego zato što si rodio takvog da nijedan, kaže, između rođenih od žena neće biti veći od Jovana Krstitelja (Lk. 7; 28). neće piti vina i sikera (Lk. 1; 15). Nagovestio ga je angeo, kao što je nagovestio i druga ceda obećanja, kako bi pokazao da će i Jovan biti jedno od njih. I ti, dete, nazvaćeš se prorok Višnjega, jer ćeš ići napred pred licem Gospodnjim da Mu pripraviš put (Lk. 1; 76). Duh je bio kako u detetu, tako i u starcu.
Ići ćeš napred pred licem Njegovim… (Lk. 1; 76), a ne kao proroci, koji su bili samo vesnici Njegove slave. Da dadeš poznanje spasenja… (Lk. 1; 77), da bi ljudi mogli da razlikuju prolazna tajinstva od same Istine, koja nikad ne prolazi. Blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (Jn. 1; 17). Sa desne strane žrtvenika nagovešten je Jovan, vesnik Gospoda Koji sedi sa desne strane. Nagovešten je bio u onom času kad se završavalo božanstveno služenje, da bi se pokazalo da je on granica prethodnog sveštenstva i služenja. Unutar svetilišta zanemeo je Zaharija, kako bi bilo jasno da tajinstva svetilišta moraju zamuknuti s javljanjem Onoga Koji tajinstva izvršava. budući da nije poverovao da će njegova žena biti razrešena od neplodnosti, on je bio svezan u svojim rečima. Zaharija je prišao angelu kako bi pokazao da je njegov sin manji od angela; Mariji je prišao sam angeo, kako bi pokazao da je njen Sin Gospod angela. Angeo je došao u hram, kako ne bi dao lažni izgovor onima, koji lažni izgovor i traže. Angeo nije prišao Jelisaveti, jer je Zaharija bio Jovanov roditelj. Angeo nije prišao ni Josifu, jer je samo Marija bila roditeljka Jedinorodnog. Gavrilo nije prišao Jelisaveti koja je imala muža, ali je prišao Mariji da bi svojim imenom zamenio tajnu muža ? .
Uslišena je molitva tvoja pred Bogom (Lk. 1; 13). Da je Zaharija bio ubeđen da će mu se dati ono, za šta se molio, on bi se dobro molio. međutim, kako on nije verovao da će mu se to darovati, rđavo se molio. Ono za šta je molio Boga približavalo se ispunjenju, a on je posumnjao da će tako i biti. Zbog toga je reč njegove prozbe, dok je ova bila na putu ka svom ispunjenju, bila pravedno oduzeta od njega. Ranije se neprestano molio da mu bude darovan sin, a kad je njegova molitva uslišana, on se odvratio i upitao: Kako će to biti?
Budući da je posumnjao u reč (angela), bio je pogođen po ustima i po molitvama; oduzeta mu je reč, koja se ranije povinovala njegovim željama. To delo se, dakle, izvršilo na taj način. U ono, što je silno želeo dok je bilo daleko, nije poverovao kad je obznanjeno da se približava. Dok je verovao, dotle je i govorio, ili kako kaže Pismo: Verovah, zato i govorih (Ps. 115; 1). budući da je zanemario reč, bio je pogođen po rečima da bi, budući lišen sopstvenog glasa, poštovao onu reč koju je zanemario. Pošto su njegova usta rekla: Kako će to biti, bilo je potrebno da se (iz hrama) vrati nem, kako bi naučio da je ovo moguće. Slobodan jezik bio je svezan, kako bi Zaharija naučio da svezana utroba može biti odrešena, i da bi spoznao da svezani jezik može da odreši utrobu.
Neka iskušenje nauči onoga, koji nije hteo da se nauči veri. Kada je pokušao da priča, Zaharija je iskusio da ne može da govori i razumeo da Onaj što je zatvorio otvorena usta može da otvori zatvorenu utrobu. Kada je zanemeo, dobro je razumeo koliko je nepravedno govorio. Zbog čega je inače Zakon zapovedao: oko za oko, ako ne zbog toga da bi onaj, koji je naškodio drugom, gubitkom sopstvenog oka bio naučen nad kakvom je prevashodnom stvari izvršio nasilje? Tako je i Zaharija, sagrešivši rečju, posredstvom reči bio i kažnjen, kako bi okusio plod pravedne plate. reči je bio lišen zato što je pomislio da ona reč, koja mu je obznanjena, neće biti ispunjena. Kad su njegova usta bila zagrađena tako da nije mogao da iskaže ni najpotrebnije, naučio se da je i on sam rđavo pregradio reč nagoveštenja. Zaharijinom rečju osuđena je reč angela, ali je i njegova reč pred angelom bila kažnjena. Neka su zbog jednog uda kaznu pretrpeli svi telesni udovi; trebalo je, međutim, da Zaharija bude kažnjen upravo u onom telesnom udu kojim je sagrešio. Iako je kazna dotakla sve udove, samu kaznu osetio je na ustima. Zaharijina krivica je bila takva da je bez oklevanja na njega privukla kaznu, kako se ne bi našao i neko drugi, koji bi mu bio sličan.
Trebalo je da Zaharija, primivši od angela radosnu vest, izađe iz svetilišta i da bude vesnik angela. međutim, kako zbog svog neverja nije želeo da posredstvom reči bude njegov vesnik, dobio je takvu kaznu da ono, što nije hteo da obznani rečju, obznani ćutanjem. Time, što mu se ovo viđenje dogodilo u svetilištu, narodu je bio dat pouzdan znak da je on dostojan takvog viđenja. Kada su pak videli da je svezan ćutanjem, razumeli su da je njegovim ustima bilo potrebno ogradivanje. Jezik je bio pogođen bolešću da bi um, kada se očisti, naučio da na usta stavi čvrste okove. budući da nije stražario nad svojim ustima, vrata njegovih usta bila su zagrađena ćutanjem. Pošto je angeo govorio s njim u blizini Svetinje nad svetinjama, narod je razumeo da mu je darovana blaga (dobra) vest. međutim, iz toga što nije mogao da govori poznali su da je odgovorio nečim nedoličnim. budući da je viđenje imao u toku služenja, dok su izgovarali prozbe, znali su da mu je nisposlat neki dar. međutim, kako na njegovim ustima nisu pronašli dejstvo blagodati, znali su da on dar nije prihvatio. Iako je sam Zaharija posumnjao u reči angela, nakon što je on zanemeo niko više u njih nije sumnjao. Kad on sam nije poverovao radosnoj vesti koju mu je doneo angeo, svi ljudi su posredstvom njegovog ćutanja poverovali u nju. Zaharija je svojim ćutanjem za ostale postao prorok i sudija, da bi se kroz proroka naučili žuđenoj vesti a da bi kroz sudiju bili obuzeti strahom da ne zanemare takvu vest. Za samog Zahariju, angeo je postao prorok i sudija. Kao prorok, on mu je protumačio skriveno, a kao sudija izložio ga je bolesti i kazni.
Vest o budućim dobrima je toga časa bila poslata ljudskom rodu. Kada je prvi, koji ju je cuo, posumnjao u nju, obeležila ga je znakom, da ga ostali ne bi podražavali. Na taj način se ova radosna vest, koju je angeo gromko oglasio, pokazala kao neverovatna, da bi zatim, oglašena Zaharijinim znakovima, postala verovatna. Videvši da su njegovim znakovima svi poverovali, Zaharija je shvatio da je uzaludno posumnjao u reči angela. Tako njegovo ćutanje izvršava ono, što je on saslušao. Kako nije poverovao angelu koji je poslužio kao usta Božija, on ga je učinio nemim, da bi umesto njega (Zaharije) progovorila daščica.
Kad nije poverovao najradosnijoj vesti o Jovanu koju mu je doneo angeo, on je zanemeo. Kad je video Jovana, koji je izašao iz utrobe, ponovo je progovorio. Reč koja je potekla od angela došla je do njegovih usta i zaključala ih, ali je došla i do utrobe, i nju je otključala. Ta reč je takođe, u drugačijem poretku, zaključala utrobu koju je otvorila, da više ne bi rađala, i otvorila usta koja je zaključala, da se više ne bi zatvarala. Trebalo je zaključati usta onoga, koji nije poverovao rođenju od neplodne utrobe i trebalo je zaključati utrobu koja je rodila Jovana, kako više ne bi rađala i kako bi ovaj jedinorodni bio vesnik Jedinorodnog. Zaharija, jedini koji je sumnjao, u svojoj sumnji je poništio sumnju ljudskog roda.
On je, dakle, svojim neverjem sve ljude naučio veri. Kada se Jovan rađao u blagoveštenju iz usta živog angela, njegov otac nije poverovao u njegovo duhovno rođenje, a kada se rodio od smrtne utrobe, poverovao je tom telesnom rođenju. međutim, kako nije poverovao živim ustima, njegova usta su posredstvom reči zamrla. Kad su uvideli da je zanemeo, požurili su da pravilno poveruju, motreći na njega koji je rđavo posumnjao. Njegova usta su požurila i bila su osuđena na ćutanje da bi se naučila uzdržanju i da drugi ne bi ispoljavali brzopletost. budući da je Zaharija posumnjao u svog Gospoda i u svoje prozbe, bilo je nužno da bude kažnjen ćutanjem, kako posle toga više niko ne bi posumnjao u Boga i u molitvu.
Čija misao, Gospode, može da iscrpe jednu od Tvojih izreka? Mi ostavljamo mnogo više nego što uzimamo, slično žednima koji piju sa izvora. Reč Gospodnja nam, uporedo sa mnogim poukama, daje i mnoga razmišljanja. Gospod je svoju reč ukrasio mnogim bojama kako bi se svako poučio, razmatrajući ono što je njemu potrebno. U Svojoj reči sakrio je mnoge riznice, da bi svako od nas, tamo gde se potrudi, mogao i da se obogati. Reč Božija je drvo života koje ti svim svojim delovima pruža blagosloveni plod, kao i ona stena koja se pokazala u pustinji, da bi iz svih svojih delova svim ljudima pružila duhovno piće ? . Svi, kaže, isto jelo duhovno jedoše, i svi isto piće duhovno piše (1. Kor. 10; 3-4).
Neka, dakle, onaj, koji je dosegao neki deo te riznice ne misli da se u toj reči sadrži samo ono čega se on domogao; naprotiv, neka pomisli da je mogao da dosegne samo to jedno od mnoštva koje se u njoj sadrži. Neka usled toga, što mu se otkrio i što mu je dodeljen samo taj jedan deo, ne naziva i samu reč oskudnom i besplodnom i neka je ne prezire, i kako nema moć da je zadobije, neka zablagodari zbog njenog bogatstva. Raduj se što si pobeđen i ne tuguj zbog toga što te ona nadvladala. Žedan se raduje što pije, i ne tuguje što ne može da ispije ceo izvor. Neka izvor pobedi tvoju žed, umesto da žed pobedi izvor. Ako se tvoja žed utoli a izvor ostane neispijen (neiscrpljen), ponovo ćeš moći da se napiješ na njemu. Ako pak posle utoljavanja tvoje žedi izvor presahne, onda će te tvoja pobeda obratiti ka zlu. Blagodari za ono što si dobio i ne jadikuj zbog onoga, čega je preostalo u izobilju. Ono što si dobio i stekao, to je tvoj udeo, a ono što je preostalo jeste tvoje naslede. Ono što usled svoje slabosti nisi mogao da dobiješ sada, možeš da dobiješ u neko drugo vreme, ukoliko ga sačuvaš. Neka te ne privlači zavidljiva misao da ćeš jednim zahvatanjem uzeti ono, što njime ne može biti uzeto, i nemoj se zbog lenjosti udaljavati od onoga što možeš da uzmeš po delovima.
Prsti su na daščici napisali „Jovan“, i to ime označava da nam je neophodno milosrđe. Prstima je bilo potrebno milosrđe po blagodati, jer su usta bila zaključana pravdom. Uslišena je molitva tvoja pred Bogom (Lk. 1; 13). Dakle, kada je zapovest Božija ispunila ono za šta su preklinjale molitve, onda je prema svakoj pravdi oduzet jezik onome, kojem je nedostajalo mudrosti. Iako se on molio Bogu smirenim moljenjem i samim tim (moljenjem) svedočio da molitva može da traži i da Bog daruje, kada se traženo približilo ispunjenju, on je upitao: Kako to može biti? Dakle, dogodilo se ono što nije želeo, jer je odbacio ono što je želeo. Desilo mu se ono što nikad nije iskusio, jer se u onome, što je odavno znao, pokazao kao neiskusan. budući da uši nisu slušale ono čemu se mole usta, presahnuo je izvor sa kojeg su isticale reči, kako sluhu više ne bi davale svoje piće.
Na koji je način onaj, koji sopstvenim slušanjem nije doneo ploda, mogao da donese plod kroz slušanje drugih? Nema sumnje da je Zaharija primerom njihovog oca Avraama krepio one muževe koji nisu imali sinove i da je one žene, lišene dece, krepio primerom njihove majke Sare, jer je i njega i njegovu ženu Gospod stavio u isti takav položaj. Onima, koje je zadesila takva nesreća, Avraam i Sara bili su umesto roditelja i služili su im kao neka vrsta ogledala. Oči besplodnih i lišenih dece muževa i žena gledale su na njih da bi zadobile utehu, kao što su se i oni utešili kroz Isaaka, začetog u Sarinoj utrobi posle devedeset devet godina. Zaharija je, naravno, smatrao Avraama svojim ocem po veri, ali se od njega razlikovao po starosti ? . Kad je posumnjao u Onog, Koji ima vlast nad prirodom, čim je poželeo da progovori pokazalo se da nije u stanju da to učini, jer je trebalo da pozna Onoga, Koji nad svim ima vlast. Onome koji ne veruje potrebni su znakovi da bi poverovao. Usled sumnje u njegovoj duši, angeo je na Zaharijina usta stavio znak, kako bi (Zaharija) razumeo da Onaj, Koji prirodni dar reči pretvara u zanemelost, može da oživi i umrtvljenu utrobu. Zbog toga što njegova usta nisu mogla da rođe reč, Zaharija je poverovao da njegova starost može da rodi sina.
Uslišana je molitva tvoja pred Bogom. Molitva je isprosila, Bog je darovao, ali je volja odbacila. Dakle, ovo mesto poučava da molitva može sva da isprosi, da Bog može sve da daruje, i da volja može ili sve da prihvati ili sve da odbaci. Uostalom, ne bi trebalo pripisivati poroke tamo, gde se kaže da su u svemu živeli besprekorno, nego se mora reči da je veličanstveno sijanje blistavog angela prestrašilo i zbunilo Zahariju, i to ne u srcu nego samo na jeziku, kao što i Pismo kaže na drugom mestu: I pregorči duh njegov, i bi malodušan u ustima svojim (Ps. 105; 33). Angeo ga je zato i kaznio posredstvom usta. međutim, čim mu je dodeljena kazna, sveštenik se (posredstvom nje) očistio od svoje krivice.
Obratiće srca otaca ka deci (Lk. 1; 17). Kako su deca iz judejstva prešla u drevni paganizam i otpala od zaveta svog Boga, rekao je: obratiće srca njihova, da bi, kao i njihovi očevi, u istini služili Gospodu svake tvari. Pripraviće Gospodu narod spreman (Lk. 1; 17) – očigledno na onaj način na koji je Ilija svojom revnošću mnoge vratio ka božanstvenoj veri svog Gospoda. Ako kažu da to treba da se dogodi na svršetku sveta, ja odgovaram: očevi od dece i deca od očeva već sada nisu razdvojeni različitim mišljenjima, i ne predaju se više služenju idolima ? .
I ovo kaže: Skrivaše se Jelisaveta (Lk. 1; 24), tj. usled žalosti zbog onoga što se dogodilo Zahariji. Skrivala se i zbog toga jer se stidela što, iako već prestarela, očekuje rođenje deteta. Neki kažu da se Jelisaveta nije krila zbog svoje starosti. Naime, ni o Sari nije napisano da se skrivala, iako je, kad je nosila Isaaka u utrobi, imala već devedeset godina; nije se skrivala ni Reveka, kad je bila bremenita blizancima. O Jelisaveti je, međutim, napisano da se skrivala pet meseci – odnosno, do onog vremena dok se nisu uobličili udovi njenog sina, da bi radosno zaigrali pred svojim Gospodom, jer se približavalo i blagoveštenje Marijino.
U šesti mesec (Lk. 1; 26), kaže Evanđelista, jer računa vreme kad je začela Jelisaveta. Daće Mu Gospod Bog presto Davida… (Lk. 1; 32), kao što je bilo i predskazano: Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada (1. Mojs. 49; 10). Kada ju je angeo poučio da je Bogu sve moguće, govoreći: I Jelisaveta, rođaka tvoja, i ona zače u starosti svojoj… (Lk. 1; 36), Marija je rekla: ako se njoj tako dogodilo, evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk. 1; 38). Iako bi se na osnovu toga što je angeo rekao: Jelisaveta, rođaka tvoja, moglo pomisliti da je Marija bila iz doma Levijevog, mora se reči da je proročanstvo o rođenju Mesije bilo dato samo jednom plemenu predaka ? . Davidov rod je postojao sve do Marijinog zarucnika Josifa, čije je rođenje bilo prirodno. Ova slava bila je radi plemena Davidovog, jer su i njegovo seme i njegovo pleme u Hristu dostigli svoju svrhu. Pismo ne pominje Marijino pleme, jer obično navodi i označava pleme muža. Da je bilo uobičajeno da se objasni i pokaže i majčino pleme, onda bi sasvim pravedno bilo da se pita i za Marijino pleme. Kako je trebalo da Gospod zajedno sa carstvom ukine i sveštenstvo, Pismo ukazuje i na jedno i na drugo pleme – i na Judino kroz Josifa, i na Levijevo kroz Mariju ? . Tako je i David, u svojstvu oca od kojeg će poteći Hristos, u proroštvu rekao: Ti si sveštenik do veka po činu Melhisedekovom (Ps. 105; 4) ? . Ako pak na osnovu reči Pisma: Jelisaveta, rođaka Marijina, smatraš da je to rekao zato da bi pokazao da je Marija poticala iz doma Levijevog, znaj da Pismo na drugom mestu kaže da su oboje, tj. i Josif i Marija, poticali iz plemena Davidovog ? . međutim, angeo nije rekao Mariji: „Ti si Jelisavetina rođaka“, nego Jelisaveta, rođaka tvoja ? .
Da je Marija poticala iz nekog drugog plemena, onda bi bilo lažno ono što govori Pismo: iz doma Davidova, kao i ono što je rekao angeo: Daće mu Gospod Bog presto Davida, oca Njegova (Lk. 1; 32). On je Marijin, a ne Josifov sin. Dakle, nije se nigde na drugom mestu otkrio u telu nego u plemenu Davidovom, prema rečima Pisma: Izaći će šibljika iz stabla Jesejeva, i izdanak iz korena njegova izniknuće (Is. 11; 1). O tome svedoči i apostol: Gospod naš Isus Hristos po telu bi rođen od Marije, od semena Davidova (Rim. 1; 3 – citat znatno odstupa od srpskog prevoda, prim. prev.), i ostalo. U Poslanici Timoteju piše i ovo: Pamti Isusa Hrista, vaskrslog iz mrtvih, od semena Davidova (2. Tim. 2; 8) i dr. Osim toga, nalazimo da su plemena Judino i Levijevo međusobno bila izmešana kroz Aarona, koji je stupio u brak sa sestrom Naasona, vode doma Judinog, kao i kroz Jodaja sveštenika, čija je žena bila kćer Jorama, kneza iz doma Davidovog (2. Dnevn. 22; 11). Uostalom, već i sama reč angela, koja spominje blisko srodstvo Marije i Jelisavete, svedoči da su ova plemena posredstvom brakova bila međusobno izmešana.
A Marija ustavši onih dana… ode k Jelisaveti (v. Lk. 1; 39-40) da bi doznala da li se uistinu tako dogodilo i da, uverivši se u to, ne sumnja u ono što se odnosilo na nju samu. Zatim je, ustavši, Marija pošla ka Jelisaveti, koja je bila manja od nje, slično kao što je i Gospod došao kod Jovana. Otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni (Lk. 1; 43). Videvši da se i drugi proslavljaju darovima koji su njoj dati, Marija je proslavila Gospoda i rekla: Od sada će me zvati blaženom svi naraštaji (Lk. 1; 48). Slično Leviju u bedrima Avraamovim, Jovan je još dok je bio u bedrima Zaharijinim služio Gospodu i iščekivao Ga, kao što cvet meseca arekka (marta), ćutke nagoveštava grozd koji će biti isceđen usred Jerusalima. I kao što cvetovi pet meseci prethode onom vremenu kad u grozdu počinje da se obrazuje sok, tako je i Jovan bio ranije začet, da bi poklonjenjem nagovestio začeće Onoga, Kojem se klanjaju. Blago onoj koja verova da će se izvršiti što joj je kazao Gospod (Lk. 1; 45). Kada je Marija prenela Jelisaveti ono što joj je u tajnosti rečeno i kada ju je ova pozdravila jer je poverovala u izvršenje onoga što su slušali proroci i njihovi učenici, Marija je, kao plod svega što je čula od angela i Jelisavete, radosno izgovorila: Veliča duša moja Gospoda… (Lk. 1; 46). rečima Jelisavete: Blago onoj koja verova, Marija suprotstavlja svoje reči: Blaženom će me zvati svi naraštaji. Dakle, u to vreme i tim rečima Marija je počela da blagovesti novo carstvo. Posle tri meseca vratila se u svoj dom (Lk. 1; 56), kako Gospod ne bi stajao pred Svojim robom kao sluga. Došla je kod svog muža, da bi se delo pokazalo onakvim kakvo je i bilo. Da je u utrobi nosila ljudski plod, ona bi od svog muža pobegla.
Jelisaveta je začela u mesecu sami ? , nakon što je Zaharija ispunio dane svog služenja i svojih obaveza. Blagovesti Marijine dogodile su se desetoga dana meseca arekka, kao što su se i blagovesti Zaharijine dogodile desetoga dana meseca gori , šest meseci pre Marijinih. Zakon nalaže da se desetog dana meseca arekka od stada odluči pashalno jagnje i da se zatvori na posebno mesto. Tog istog dana je i istinsko Jagnje bilo zatvoreno u utrobu Djeve, upravo u ono vreme kad se sunčeva svetlost utvrđuje u svojoj snazi (prolećna ravnodnevnica); otuda nauči da je On došao da pokrije nagotu Adamovu ? . Rođen je šestog dana meseca haloca prema grčkom računanju, u vreme kada sunce počinje da pobeduje, pokazujući da je đavo pobeđen i da je čovek pobedio u Onome, Koji sve pobeduje.
Jovan je zaigrao od radosti, nagoveštavajući dužnost vesnika koja mu je naložena. Mladenac besplodne zaigrao je od radosti pred Mladencem Djeve. Jovanu je bio potreban jezik njegove majke, da bi izrekao proročanstvo o Gospodu. Zbog toga se, začevši šest meseci ranije, Jelisaveta krila od Marije dok se ne uobliče udovi njenog mladenca, kako bi mladenac, likujući, zaigrao od radosti pred svojim Gospodom i na taj način posvedočio za Mariju. Poigravanje mladenca u utrobi nije izvršio sam mladenac, niti je do toga došlo što je njemu bilo pet meseci, nego da bi se otkrila blagodat u neplodnoj utrobi koja ga je začela i da bi utroba Djeve prepoznala veliku blagodat svoje rođake, ali i da bi svet poverovao njihovom začeću po glasu blagoveštenja Gavrilovog, koji je i za jednu i za drugu bio neka vrsta sejača. Iako je Jovan zaigrao od radosti, nije mogao da se oglasi i da posvedoči o svom Gospodu, zbog čega je njegova majka počela da govori: Blagoslovena si Ti među ženama i blagosloven je plod utrobe Tvoje (Lk. 1; 42). U umrtvljenoj utrobi Gospod je pripremio Svog vesnika da bi pokazao da je došao da potraži umrlog Adama. Najpre je oživotvorio Jelisavetinu utrobu, a zatim je Svojim telom oživotvorio grob Adamov.
Jelisaveta je u starosti rodila poslednjeg od proroka, a Marija u mladalačkom uzrastu – Gospoda angela. Kćer Aaronova rodila je glas onog što vapi u pustinji, a kćer cara Davida – Reč (Logosa) Cara nebeskog. Žena sveštenikova rodila je angela Lica Njegovog, a kćer Davidova krepkog Boga zemlje. Neplodna je rodila onog koji oprašta grehe, a Djeva Onoga Koji grehe poništava. Jelisaveta je rodila onog, koji ljude ujedinjuje kroz pokajanje, a Marija Onoga, Koji zemlju očišćuje od nečistote. Starija je u domu oca svoga Jakova zažegla svetiljku, odnosno Jovana, a od mlade je svim narodima zablistalo Sunce pravde. Zahariji je blagovestio angeo, da bi Obezglavljeni propovedao Raspetoga, da bi onaj, kojeg su mrzeli, propovedao Onoga Kojeg su progonili iz zavisti, da bi onaj, koji je krstio vodom, propovedao Onoga, Koji je krstio ognjem i Duhom Svetim. Svetiljka koja ne tamni propovedala je Sunce pravde, ispunjeni Duhom – Darovatelja Duha, truba sveštenička trubom je oglasila Onoga Koji će na glas trube doći u poslednji dan; Glas je propovedao reč, i onaj, koji je video goluba, Onoga, nad Kojim je golub otpočinuo, slično kao što i munja prethodi gromu.
Kojom (milošću) nas je pohodio Istok sa visine, da obasja našu tamu (v. Lk. 1; 78-79). Tim rečima ukazuje na zvezdu mudraca. Koji sede u tami i seni smrti (Lk. 1; 79). To je rečeno o mudracima, jer im je pre pojave zvezde bilo tuđe istinsko bogopoštovanje, ili je pak (rečeno) o Izrailjcima koji su bili u tami, jer su ih mudraci prosvetlili, zbog čega je i rečeno: Da upravi noge naše na put mira (Lk. 1; 79). reči sede u seni označavaju još i astrologiju Haldejaca ili mrak paganskog idolosluženja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *