NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
DVADESET PRVA GLAVA
U ruke Tvoje predajem duh Svoj (Lk. 23; 46). Njegova božanska priroda predala je ljudsku, budući da ju je napustila i ostavila prilikom stradanja. Božanstvo, međutim, nije tako odstupilo od čoveka da bi se sasvim odvojilo, nego se po Svojoj sili sakrilo od umrtvljenoga i od ubica. Da se božanstvo tada projavilo, onda se Onaj Koji je bio umrtvljen, ne bi uplašio; da se ono (božanstvo) otkrilo, ubice ne bi mogle da Ga umrtve. Njegova božanska priroda štitila je i čuvala čovečiju da ne bi propala, budući da je ova priroda koja je čuvala znala za sebe, dok priroda koja je bila čuvana, nije znala za sebe. Zbog toga se božanstvo otkrilo i umrtvljenome, jer On nije bio ostavljen, a otkrila se i ubicama, tako da oni nisu mogli da izvrše svoje delo, tj. da sačuvaju grob i da umrloga zadrže u njemu. Gospod je i na delu potvrdio obećanje o Svojoj smrti, pokazujući i na delu otkrivajući da je Njegova ljudska priroda mogla da strada jer je očigledno za sve umro i, istovremeno, utvrdila veru onih, koji su bili mrtvi, da On može da ih oživi. Dakle, Bog Ga je podigao i vera u Njega utvrdila se u slušaocima. Neprijatelj je poznao svoju krivicu i osudu jer se sunce pomračilo, hramovna zavesa pocepala, straža u pometnji pobegla, a grobovi se otvorili i mrtvi ustali.
Sjedinivši se s čovekom Bog se rodio rođenjem one prirode koju je primio i za koju je bilo prirodno da se rodi u telu. Niko ne može da se rodi ljudskim rođenjem ukoliko ne primi naše udove i niko ne može biti podložan smrti ukoliko se ne sastoji od tih istih udova. Dakle, Gospod je u poretku prirode dejstvovao u telu od vrata utrobe do vrata groba. Svojim rođenjem otvorio je zaključanu utrobu a Svojim vaskrsenjem zaključani i stražom opkoljeni grob. Na sredini Svog puta podigao je krst da bi na taj način oni, koji se iz utrobe radaju kao podložni smrti, najpre susreli krst, kao drvo života, čiji su plod dužni da sabiraju i umnožavaju u svojim telima, da bi zatim, kada smrt sve njih sabere u svojoj utrobi, oni srušili nju i izbavili se od njene vlasti. Dakle, u samom trenutku smrti Bog nije bio uz Hrista, ne zato što je On hteo da bude izvan Njega, nego zato što smrt ne bi mogla da pristupi onom mestu, gde je bio život koji umrtvljuje smrt. Prilikom rođenja, Bog je bio sa Hristom, jer božanstvu nije strano rođenje. rođenje je početak svega što se pojavljuje, i sjedinjuje međusobno sve stvari koje imaju poreklo. U njemu učestvuje i sila Tvorca, iako je ono delo tvorevine. Smrt je potpuna propast onoga što postoji, a kako je Bog suština koja se ne može uništiti, On samim tim nije podložan smrti. On među nas nije došao da bi bilo šta saznao, nego da bi Svojom punotom ispunio ono što je nama nedostajalo.
Dalje, telo je svojom prirodom stradalo zajedno sa napaćenom dušom, jer je duša ta koja oseća žalost. Dakle, Njegova čovečija priroda, stradala je usled tela, dok je žalost osećao zbog duše. Duh će doći, i sila će oseniti (Lk. 1; 35). To živo telo postalo je hleb i hrana verujućih. Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te, i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji (Lk. 1; 35). To je rečeno o telu, koje je primio od Marije. Dakle, oni koji govore da je telo našeg Spasitelja bilo samo neki privid tela, slično telu angela koji su jeli u domu Avraamovom, javno bivaju razobličeni, jer nigde nije napisano da su ti angeli mučeni, raspeti i ubijeni, nego da se njihov izgled izmenio. To, naime, nisu bili telesni angeli, nego su uzeli obličje kakvo je bilo na korist posmatrača. Da se ne bi pomislilo da je Gospod sličan njima On se rodio, kako bi Svojim izlaskom iz utrobe iz umova proterao misao da je On samo sličan ljudima.
Zavesa se pocepala da bi se pokazalo da im je Gospod oduzeo carstvo i da ga je dao narodu koji donosi plodove. Možda je u pocepanoj zavesi dao obličje budućeg razaranja hrama, jer je Duh izašao iz njega. I kao što je prvosveštenik nepravedno poderao svoju odeću, tako je duh pocepao zavesu i na taj način posredstvom tvorevine pokazao drskost i gordost Judeja. Pošto je sveštenik poderao svoje sveštenstvo i lišio ga se, Duh je pocepao zavesu i, odlazeći odatle, sve poneo sa sobom. Ili, možda, kao što je bio porušen i razrušen hram u koji je Juda bacio svoje srebrnjake, tako su i vrata, na koja je ušao, poderala svoju zavesu. Kamena srca su se rasejala, jer se srca Jevreja nisu pokajala.
U mesecu arreku Gospod je pobedio Egipćane i tog istog meseca Jevreje je obasjao plameni stub. Sunce se pomračilo, jer su Njemu uzvratili protivnim. Umesto razdeljenog mora, Duh je pocepao zavesu da bi Car slave bez prepreka pošao na krst i na Golgotu. Sunce je sakrilo svoje lice da Ga ne bi videlo kako visi na krstu i vratilo svoju svetlost u sebe da bi sasvim iščezlo. Tokom tri sata sunce je bilo prekriveno mrakom, a zatim je ponovo zablistalo, da bi nagovestilo da će Gospod nakon tri dana ustati iz ada. Planine su se potresle i grobovi su se otvorili, a pocepana zavesa kao da je plakala, jadikujući zbog budućeg razaranja hrama. budući da su Ga ljudska usta osudila, usta neživih stvari su uskliknula i opravdala Ga. Oni su zaćutali, a kamenje je progovorilo, kao što je Gospod i predskazao. Zavesa je poderala i njihove zatvorene i okorele uši, da bi proslavila Onoga, Kojeg su oni odbacili.
Kada je Duh video kako Vozljubljeni Njegov visi na krstu i kako Ga ponižavaju, uzeo je zavesu, hramovni ukras, i poderao ju je. Ili je, možda, duh proroštva koji je obitavao u hramu i koji je sišao da bi ljudima blagovestio Njegovo javljanje, sada uzleteo na nebo da bi nebeskima odneo vest o Gospodnjem uznošenju na nebo. Grobovi su se možda otvorili i zbog toga, da bi Gospod time pokazao da On može da sruši drvo krsta, ali da nije srušio ono (tj. krsno drvo), čijim će posredstvom biti srušeno carstvo Izrailjevo, niti je srušio ono, čijim je posredstvom srušio grehe neznabožaca. Naprotiv, Duh je umesto njega (tj, krsnog drveta) pocepao hramovnu zavesu. Da bi pokazao da će izaći iz Groba, Gospod je za svedoke pozvao pravednike koji su izašli iz svojih grobova. Tako su se uzajamno nagovestili i jedan i drugi izlazak. budući da su tim istim Duhom bili pomazani i osveštani i carstvo i sveštenstvo, Duh je izašao i vratio se ka izvoru i jednog i drugog, kako bi bilo jasno da je i jedno i drugo isušio Onaj Koji je i jedno i drugo ukinuo. Iako znamo da se odsecanjem našeg najmanjeg prsta može isceliti telo i da će u protivnom čitavo ono (telo) propasti, mi ne želimo to da učinimo, jer dobro znamo šta nam predstoji. Znajući da će smrt Njegovog Sina ljudima podariti slobodu, Bog nije odbio da to učini. Zbog čega Bog nije zapovedio Avraamu, koji je imao mnogo slugu, da jednoga od njih prinese na žrtvu? Zato što se žrtvovanjem sluge ne bi pokazala Avraamova ljubav, i bio je nužan sin kako bi se projavila njegova ljubav (prema Bogu). Tako i Bog ima mnogo slugu, pa ipak Svoju ljubav prema tvorevini nije pokazao posredstvom njih, nego je hteo da nam posredstvom Sina obznani Svoju ljubav prema nama. Bog, kaže, tako zavole svet da je Sina Svog Jedinorodnog dao (Jn. 3; 16). Zašto je Bog stvorio svet, ako ne usled ljubavi? Na isti način je u ljubavi rodio i Sina. U kakvom bi se stanju čovek nalazio da Adam nije sagrešio, tumače nam Jevreji. Isto tako, da Jevreji nisu ubili Hrista, Bog bi na drugi način mogao da oživi i jevrejski narod i neznabošce. Satana je savetovao Adama da okusi od drveta jer je mislio da mu može naškoditi, pri čemu nije znao za promisao Božiji koji je njegovo zlo obratio u dobro, saglasno sledećim rečima: Da su Ga poznali, ne bi Gospoda slave razapeli (1. Kor. 2; 8). U vreme kad su oni postupali nepravedno, Gospod je njihova dela preobrazio u Svoju slavu.
A stajahu izdaleka svi poznanici Njegovi (Lk. 23; 49), da bi se ispunilo ono što je rečeno: prijatelji moji i bližnji moji spram mene dođoše i stajaše (Ps. 37; 12). Pred subotu su Ga ubili, dok je bilo vreme za ubijanje; pred subotu su ga sahranili, dok je bilo vreme za sahranjivanje, jer se do tada moglo plakati, pošto je subota kraj rada i sa njenim nastupanjem prekida se svaka žalost. Tokom subote nije dopušteno niti da se radi, niti da se žali (za mrtvima).
Jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem (Jn. 19; 34). Porugama koje je podneo, Gospod je počastvovao Svoje prijatelje a neprijatelje kaznio da bi oni, koji Mu nisu bili prijatelji, poznali Njegovu pravdu, a prijatelji Njegovo milosrđe. Izvor koji je potekao iz Njegovog rebra jasno je pokazao krv, i krivicu za nju Jevreji su preuzeli na sebe (Mt. 27; 25). međutim, tada je istekla i voda, koja se pojavila radi očišćenja. Krv svojom pojavom govori protiv ubice, a voda svojim tajinstvom (govori o) očišćenju Njegovih prijatelja. I to se dogodilo stoga, da bi poznali da je Hristos živ i nakon smrti. Ukoliko su više umnožavali Njegove rane, utoliko su se više otvarale Njegove riznice. Nebeska bogatstva bila su razlivena po svakom delu Njegovog tela i čim bi im se ubice približile, ona su se razlivala da bi prijatelje obogatila a neprijateljima se osvetila. Pritekao sam svim udovima Tvojim, Gospode, i iz svih sam dobio sve darove. Kroz Tvoja rebra, probodena kopljem, ušao sam u zagrađeni raj. U raj ulazimo posredstvom rebara probodenih kopljem, kao što smo i iz raja izašli posredstvom rebra uzetog iz (Adamovog) bedra. budući da je oganj, koji je plamteo u Adamu, poticao iz njegovog bedra, bedro drugog Adama bilo je otkriveno i iz njega je istekao potok vode koja je ugasila oganj prvog Adama. Zli posrednik je u ljudima rasplamsao oganj, a od Dobrog posrednika potekla je voda koja je ugasila taj oganj. Ne postoji ništa gore od onoga, koji je obmanuo Adama, koji mu ničim nije naškodio, i niko drugi se ne može postaviti pored njega, osim onoga koji je nakon smrti probo rebra Gospodnja. Dakle, zloba je bila pobeđena posredstvom onoga čime je pobedila. Istekla je krv, koja nas je oslobodila od robovanja smrti, ali je istekla i voda, da bi svi, koji pristupaju Njegovoj spasonosnoj krvi mogli da operu robovanje poroku kojem su bili potčinjeni. Istekle su krv i voda, koje označavaju i Crkvu Hristovu, sazdanu na Njemu, slično kao što je iz Adamovog bedra bila uzeta njegova žena. Adamovo bedro je njegova žena, a krv Gospodnja je Njegova Crkva. Iz Adamovog bedra izašla je smrt, a iz bedra Gospodnjeg život. Hristos je maslina iz koje ističe mleko, voda i jelej (ulje). Mleko za decu, voda za mlade i jelej za bolesne. slično ovome, ta maslina je u svojoj smrti dala vodu i krv.
Zavist je progonila Davida, zavist i mržnja progonile su Sina Davidovog. David se sakrio u pećinu (1. Sam. 22; 1), a Sin Davidov u grob. David je, kako se činilo, bio osuđen, a Sin Davidov pobeđen, dok je, u stvari, osuđen i razobličen bio Saul, a pobeđena i srušena smrt. David je uskliknuo: Gde je koplje carevo (1. Sam. 26; 16), a Sin Davidov: Smrti, gde ti je pobeda (1. Kor. 15; 55). Saul je svoje koplje bacio na Davida (1. Sam. 19; 9-10) i, mada ga nije pogodio, zid je ostao kao svedok njegovog progona. Tako su i dželati kopljem proboli Sina Davidovog i, mada Njegova sila nije poražena, Njegovo telo svedoci o Njegovim ranama. David nije bio proboden, kao što ni Sinu Davidovom nisu naškodili. Zid, koplje i pećina optužuju Saula, a telo, krst i grob razobličuju Jevreje. Niko nije toliko uzdigao sebe koliko čovek, i niko se nije toliko unizio kao Bog. Niko nije toliko uzvisio sebe kao čovek koji je ispružio ruke ka drvetu i poželeo da postane jednak svom Tvorcu, niti se iko toliko umanjio kao Bog, Koji je Svoje ruke raširio na drvetu i izbrisao prestup što se pojavio kroz pokret one prve ruke.
Gospod je Svoje ruke raširio na krsnom drvetu, da bi umrtvio smrt koja se pojavila posredstvom drveta. Trebalo je da naše telo bude isceljeno na isti način na koji je i ranjeno; dolikovalo je da onaj, koji je uzdigao samog sebe, bude i poražen onim, čime se uzdigao, da bi se otkrila ona sila koja sve preobražava. Strela kojom smo ranjeni postala je za nas lek života. Oružje kojim je neprijatelj pobedio postalo je za njega samog strah i trepet, da bi tim istim lekom, kojim je bio umrtvljen naš život, bila umrtvljena i smrt, naš ubica. Adamov život, pogubljen drvetom, Gospod je uzeo i poneo na drvo, da bi i Adama uzneo do njega i da bi mu pod granama drveta života priugotovio bezbedno obitavalište. Onoga dana, kad je otvorena rana Hristova, zatvorena je i zapečaćena rana Adamova. Šesti dan ? , koji je Hrista prikovao klinovima, Njegovim posredstvom izvukao je klinove iz preispodnje. Njegovo bedro je otvoreno među živima, da bi u preispodnjoj bilo zatvoreno. Na koji se način rana, koja se zatvorila, posle deset dana pokazala kao otvorena, tako da su prsti ušli u nju (prsti apostola Tome)?
Bog je podržavao raširene Mojsejeve ruke sve dok neprijatelji nisu pali i izginuli. Jevreji su takođe raširili ruke Sina Božijeg na krsnom drvetu. I kako su oni Njemu učinili protivno od onoga, što je On učinio njima, tako je i On sada njima učinio ono, što je bilo protivno Njegovim raširenim rukama, jer su oni pali i više se nisu podigli. Na sličan način su neznabošci, koji su poverovali u Njegove raširene ruke, učinili suprotno od onoga, što su činili pređašnji neznabošci, zbog čega se i sa njima dogodilo suprotno. Krsnoj smrti bio je izložen zato, da bi se ispunile reči proroka: Kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže (Is. 53; 7). Biti najpre usmrćen, a zatim postrižen, nije u skladu sa prirodnim poretkom. međutim, to je rečeno zbog toga što je Hristos najpre bio pogubljen odlukom koju su izrekla usta sudije, a zatim prikovan na krst, na kojem je stajao neposredno nad zemljom i bio sličan ovci pred striženje. On je umro budući prikovan za krst, čime je tajinstveno označio da će kroz Njegovu smrt svi mrtvi biti podignuti i da će ustati. Kažu da se Jerusalim nalazi u sredini zemlje, radi pravednog Boga Koji je tamo dao Zakon čije su luče, ishodeći otuda, prosvetlile sve krajeve zemaljske. budući da je tamo bila Njegova pravda, tamo je podigao i milosrđe Svoga krsta, da bi odatle raširio ruke prema svim krajevima zemaljskim i i prihvatio i obgrlio duše i duhove čitave vaseljene.
Hristos je umro za svet, da niko ne bi radi sveta živeo. Nalazio se u telu prikovanom za krst, da niko ne bi živeo radi raskoši (sopstvenog) tela. Umrtvio je život tela, da mi ne bismo živeli po telu. Postao je učitelj kojem patnje nisu nepoznate, i poučio nas je sopstvenim stradanjem. Sam je upoznao gorčinu, da bi nas naučio da čovek ne može postati Njegov učenik samo po imenu, nego posredstvom stradanja. Mudrost koju je u svemu pokazao predao je i nama. U svetu se javio Onaj, Koji je iznad sveta.
Reč istine došla je u svet i Svojom istinom, što se nas tiče, naučila nas da koračamo Njegovim putem. Gospod se obukao u telo i besmrtnima učinio ona tela, koja su bila obučena u smrt. Obnaženost Njegovog tela na krstu jeste obnaženost naše smrti, i polaganje Njegovog tela u grob jeste porobljavanje života koji je od sveta. Nije nas oslabilo niti naslađivanje ovoga sveta, niti nas je zaslepila veličanstvenost njegovog prizora, niti nas je ulovila slast njegovih darova. Nad nama nisu zavladale zamke njegovih lukavstava, niti je njegovo smrtonosno koplje zadobilo vlast nad nama koji smo poznali njegovog progonitelja i rušitelja.
Postoje dva krštenja kod Gospoda, Očistitelja svih: jedno je krštenje vode, a drugo krštenje krsta, da bismo se krštenjem stradanja poučili krštenju vode. Pokajanje grešnika je njihovo rascepe, koje tajno proniče kroz njihove udove i uzdržava ih da ne bi postupili po kretanju strasti. Dakle, i pravednima i grešnima potrebna su dva krštenja, i jedno ne može da spase bez drugog. Ako kažeš da danas nema javnih progona, ja ću ti odgovoriti da postoje tajni (progoni), jer jeresi progone tvoju veru. Ti, dakle, ispovedaj Gospoda bez ispitivanja o Njemu. Carski progoni nisu ništa gori od progona jeretika, kao što ni stradanja nisu ništa teža od mučenja kojima izlažu jeretici. Ako te progoni mržnja, ispovedaj ljubav; ako te progoni zavist, ispovedaj jednodušje; ako te progoni strast, ispovedaj uzdržanje. Ako te pak progoni nepravda, ispovedaj pravdu; ako te progoni žudnja za vlašću, ispovedaj Gospoda, Svegospodara. Svi ti progonitelji progone mučenike u svetu. budući da su oni (mučenici) pobedili u tajnim progonima, ovenčani su javno. Ako budeš pobeđen u progonima koji su unutar tebe, kako se možeš nadati da ćeš istrajati u progonima koji su izvan tebe?
Mariju veliča Eva, a Josifa Josif, budući da je i onome, koji je zatražio telo Isusovo, ime bilo Josif. Stariji Josif je bio toliko pravedan da, kako kaže Pismo, nije hteo da osramoti Mariju (Mt. 1; 19). Mladi je bio isto tako pravedan jer nije hteo da saučestvuje sa klevetnicima na sudu i u delima njihovim (Lk. 23; 50-51). Time je pokazano da je Gospod Sebe poverio ovom imenu, kako kada se rodio, tako i onda, kada je trebalo obaviti Njegovo mrtvo telo. To ime se udostojilo savršene nagrade, jer Mu je služilo prilikom rođenja u pe čini i pobrinulo se za Njegovo telo u grobu.
Zapečatiše grob Njegov (Mt. 27; 66), što se dogodilo u Hristovu korist a na njihovu štetu. Onima, koji su videli vrata groba, bilo je jasno da je tu dejstvovala sila kojoj je sve lako. Izveo je Svoje telo iz zapečaćenog groba, i pečat groba postao je svedok pečata utrobe koju je zapečatio. Kad je bila zapečaćena devstvenost utrobe i groba, Sin Boga živog izašao je otuda, i u oba slučaja bio Prvorođeni. Kroz vrata smrti izašla su vrata života. Kad je Gospod bio zaključan, oslobodio je zaključane, i kroz Njegovu smrt oživeli su mrtvi; kroz Njegov glas uskliknuli su ćutljivi, u vaskrsenju Njegovom potresla se zemlja, i Svojim izlaskom iz groba uveo je neznabošce u Crkvu.
Marija je u rano jutro pošla prema grobu, ali On već beše vaskrsao. I niko nije znao čas Njegovog vaskrsenja, ali je Marija neznabošcima govorila o Njemu. Odeždu kojom je bio obavijen u grobu tamo je i ostavio, kako bi čovek u raj stupio bez odeće, kakav je tamo i bio pre sagrešenja. budući da se čovek obukao tek onda, kad je proteran iz raja, prilikom stupanja u njega biće bez odeće. Možda je Svoju odeždu ostavio tamo i zbog toga, da bi time označio tajinstvo vaskrsenja mrtvih jer, kao što je On vaskrsao u Svojoj slavi a ne u Svojoj odeći, tako i mi moramo vaskrsnuti u delima svojim.
Budući da je Adam umro usled greha, trebalo je da Onaj, Koji je grehe primio na sebe, uništi smrt. Adamu je rečeno: U onaj dan, u koji okusiš, umrećeš. On, međutim, nije toga dana umro, ali je dobio zalog smrti. Video je da je nag, jer je bio lišen pređašnje slave, i uplašio se smrti. Tako smo i mi dobili život u Hristu: umesto plodova drveta, okusili smo Njegovo telo, a Njegova trpeza zamenila nam je raj. Njegova pravedna krv oprala nas je od prokletstva, a kroz nadu u vaskrsenje očekujemo buduće nade i već živimo Njegovim životom, koji je postao naš zalog.
Ne dotiči Me se (Jn. 20; 17). Kao prvo, rekao je to stoga, što je to telo početak groba i što ga je Sam Gospod, kao njegov sveštenik, brižno čuvao od svih ruku, da bi ga dao onoj ruci koja može da primi takav dar i da za njega uzvrati sličnim darom. Kao drugo, zapovedio joj je da Ga ne dotiče, da bi poučio da se Njegovo telo već obuklo u čast i slavu, čime je pokazao da je samo u ono vreme, dok je On bio sluga, svim ljudima bila data vlast nad Njegovim telom, jer su Mu prilazili i carinici i grešnici. učinio je to i da bi pokazao da Njegovi neprijatelji nemaju vlast da polažu ruke na Njega, a da Njegovi prijatelji mogu da mu pristupe na drugi način, odnosno s ljubavlju i strahom. Osim toga, kažu da Mariji nije dopustio da Ga dotakne i stoga, što ona još ne beše primila tajinstvo krvi i tela Njegovog, pokazujući time ne samo da neprijatelji, kao Juda, nego da ni prijatelji, koji još nisu zapečaćeni ? , ne mogu da pristupe Njegovom tajinstvu. Osim toga, kako je Eva, koja je ispružila ruku, izložila ljudsko telo smrti i raznim bolestima, Gospod nije dopustio Mariji da pristupi Njegovom telu, jer ga je čuvao za mišicu Onoga Koji ga je posadio sa Svoje desne strane, za onu ruku koja Ga je, nakon vaznesenja, okružila svakim blaženstvom.
Uzlazim Ocu Mojemu i Ocu vašem, Bogu Mojem i Bogu vašem (Jn. 20; 17). Ako ovo shvatimo onako, ako je napisano, ispostaviće se da je Otac na nebesima a ne na zemlji. Ako bi On bio na zemlji, zašto bi Sin ushodio k Njemu? Ako kažeš da Sin nije bio na nebu, ja ću ti odgovoriti da ni Otac nije bio na zemlji. Rekao je: Dolazim tebi, Oče sveti (Jn. 17; 11) a ne Bože Moj. Kad je govorio s Njim, nazivao Ga je Ocem, da bi pokazao da je On od Njega. međutim, kad je poslao glasnika Svojim učenicima i rekao: Odlazim, nazvao ga je Svojim Bogom da bi time pokazao Svoju slabost dok se nalazi s njima. On, međutim, kaže i sledeće: Nisam Sam, jer je Otac sa Mnom (Jn. 16; 32) i Ja sam u Ocu i Otac u Meni (Jn. 14; 11). Uzlazim Ocu Mojem i Ocu vašem, Bogu Mojem i Bogu vašem. Mora se primetiti da je na početku rekao: Ocu Mojem, a zatim Ocu vašem, a onda Bogu Mojem i Bogu vašem. I jedno i drugo rečeno je o Njegovoj čovečijoj prirodi. Rekao je da uzlazi Njegovo telo, a ne Logos Božiji. slično tome, o Njegovoj ljudskoj prirodi govori se i na onom mestu gde kaže: Otac naš, Koji je na nebesima (Mt. 6; 9).
Simonu je rečeno: Hajde za Mnom (Jn. 21; 13), čime predskazuje njegovu (Simonovu) smrt. A Petar osvrnuvši se vide da za njima ide učenik kojeg Isus ljubljaše… i reče: Gospode, a šta će ovaj? Isus mu odgovori: A šta je tebi do toga (Jn. 21; 20-22)? Šta je to loše rekao Simon? Ništa drugo nije rekao, osim što je od Gospoda zatražio da i tog učenika pobudi da sledi za Njim. Na taj način je, posredstvom Simonovog raspitivanja, Gospod poučio da i On, zajedno sa Ocem, ima vlast nad smrću, budući da kaže: Ako Ja hoću. On, međutim, nije hteo da se i ovaj ovenča Njegovom vrlinskom smrću.
Gospod je Svojim učenicima dao jelej kao simvol Svog imena ? i time pokazao da je vasceli On sa svakim od njih. budući da je On dan, dao je takođe i svetlost svetiljci i proterao tamu i njena dela.
Nakon što je među onima koji su bili izloženi smrti i u onoj prirodi nad kojom je vladala smrt zadobio zalog života, Gospod se uzneo od njih i Otac Ga je posadio sa Svoje desne strane, kao založnika zemnih. Otuda im je On poslao istinski zalog, Duha Utešitelja, zalog života. Ako smo oslobođeni od robovanja grehu, zar nas je oslobodio rob? Robovi ne oslobađaju robove. Obrati pažnju na ova dva čudna dela. Ko je podelio jezike? Otac. Jesu li oni, kojima su jezici pomešani, bili grešnici ili pravednici? Grešnici. A Duh, kada je poslat, na koga je sišao? Na apostole. Zar oni nisu bili pravedni? Naravno da je tako. Zbog čega je, dakle, Gospod pomešao jezike, da bi Duh jezike podario pravednicima i apostolima? Ako je tako, onda je delo Duha slavnije i veće od dela Očevog. Gospod je zajedno sa Sobom uzneo i uzvisio i naše telo, kako bi ono posredovalo za telesne i da bi kroz Njega zemni zadobili pristup vratima Carstva nebeskog, jer se i Samo božanstvo umanjilo i snishodilo ka nama posredstvom našeg tela.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *