NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
DVADESETA GLAVA
Ne moja volja nego Tvoja neka bude. Tim rečima pokazao se kao suprotnost Adamu, koji je odbacio volju svog Tvorca da bi tvorio volju svog neprijatelja, zbog čega je i bio prepušten čeljusti protivnika. Gospod je odbacio volju tela da bi utvrdio volju Onog koji je telo stvorio, znajući da svako blaženstvo zavisi od volje Očeve.
Ne kako Ja hoću nego kako Ti. Zar je On imao volju protivnu volji Očevoj? Zbog čega onda kaže: Ne moja volja nego Tvoja neka bude? I na drugom mestu kaže: Sišao sam sa neba ne da tvorim Svoju volju, nego volju Oca Koji Me posla (Jn. 638). Volja Očeva je ovakva: Ne izgubih nikoga od onih koje si Mi dao (Jn. 18; 9). Jasno je, kažu, da je volja Njegova drugačija. I Isaija prorok kaže: Bi Gospodu volja da Ga bije i dade Ga na muke (Is. 53; 10). Kaže još i ovo: Dao je dušu Svoju na smrt (Is. 53; 10), pokazujući na tom mestu da je to bila Njegova volja. Kako to da se razume? Pokazao je dve volje, volju Gospodnju i Svoju volju, iako je, naravno, njihovo dejstvo jedno. međutim, kada je Gospod hteo da ubedi Svoje slušaoče da se ne nalazi u nasilnoj potčinjenosti nekoj drugoj sili, zabludelima se činilo da On ima drugačiju volju ? . slično tome, dok je stajao kraj Lazarevog groba, rekao je: Oče, blagodarim Ti što si Me uslišio! A ja znadoh da Me svagda slušaš, nego rekoh naroda radi koji ovde stoji (Jn. 11; 41-42), odnosno da bi, slušajući o Njemu, poznali da je On od Boga.
To isto se mora reči i o još nekim Hristovim izrekama te vrste. Da bi pokazao da je On od Oca, sve je to predao i pripisao Ocu, da bi se radi časti Svog Oca pokazao kao Onaj Kojem je to potrebno, iako je sve tvorio po Svojoj volji. Nije bilo potrebe koja bi primorala Gospoda da snishodi do poniženja, kako bi bili postiđeni oni koji su govorili da su Ga pobedile sile mraka. Naime, sile mraka su glasno vikale i govorile: Ti si Sin Božiji, preklinjući Ga da ih ne pošalje u geenu. Na koji su način mogli da Ga pobede oni, koji su Ga preklinjali da ih oslobodi geene (pakla)?
Znoj Njegov bijaše kao kaplje krvi (Lk. 22; 44). Oznojio se da bi iscelio bolesnog Adama. U znoju lica svog, kaže, ješćeš hleb svoj (1. Mojs. 3; 19). U vrtu se molio, da bi Adama ponovo uveo u vrt.
Ja sam vas pozvao, kaže, da biste bdeli sa Mnom, da me ne bi predali. Pošto se sad Ja predajem, spavajte i počivajte (Mt. 26; 45)! S Judom je počelo carstvo (1. Mojs. 49; 15), i Juda je rušilac carstva. Kad je Juda lukavim celivom predao Gospoda Rimljanima, istovremeno im je predao i dužnost da se osvete za Njega.
Pristupio je bezbožni Juda da bi iscrpeo duboki bezdan svog pada. Da bi pokazao da je blag i izvor milosrđa, Gospod je krotko rekao: Juda, zar celivom izdaješ Sina čovečijega (Lk. 22; 48)? Time poučava da im Sin Božiji nije ni mogao biti predat. Prijatelju, na to li si došao (Mt. 26; 50)? Neprijateljstvo naziva prijateljstvom. Gospod mu okreće Svoje lice i lukavi učenik prilazi učitelju istine da bi ga celivao. Izvukao je iz njega dah koji mu je udahnuo. Nije želeo da grabljivi vuk i dalje ostane među Njegovim ovcama, jer je govorio: Uzeće mu se i ono što ima (Mt. 13; 12).
Gospod im je rekao: Koga tražite (Jn. 18; 4), jer su mislili da ne može da se oslobodi iz njihovih ruku. Odgovoriše Mu: Isusa Nazarećanina. Isus im reče: Ja sam. A s njima stajaše i Juda, izdajnik Njegov… i oni odstupiše nazad i popadaše na zemlju (Jn. 18; 4-6). I protiv svoje volje poklonili su se pred Njim, da bi spoznali da se On dobrovoljno predaje u njihove ruke. Ne uplašivši se sile koja ih je oborila, ispružili su svoje nečiste ruke i ščepali svog Očistitelja. Simon je jednom od njih odsekao uho ali ga je milostivi Bog po Svojoj blagosti uzeo i ponovo učvrstio na njegovom uzvišenom mestu u podobiju čoveka, koji je kroz svoje prestupe pao u duboki bezdan.
Vrati nož (mac) svoj na mesto njegovo (Mt. 26; 52). Mac nije potreban Onome, Čija je reč mac. Onaj, Koji je odsečeno uho vratio na njegovo mesto mogao je i da razdreši svezane udove. Da ne bi samo na jednom od njih pokazao Svoju silu, on ju je projavio i na ostalima, kada su odstupili i pali na zemlju. Da milost ne bi pokazao samo prema onome kojem je iscelio uho, On je milošću ogradio sve koji su Ga držali, da bi poznali koga su uhapsili. Jedino su se milošću Onoga, Koji je odsečeno uho vratio na njegovo mesto, mogli podići oni, što su popadali na zemlju. Čim bi pokazao nešto od Svoje sile, oni koji su došli da ga uhapse ponovo bi popadali. Simon je u tajinstvenom smislu izvukao mac, da bi se potvrdile reči Mojsejeve: Svaka duša, koja ne posluša tog proroka… smrću da umre (5. Mojs. 18; 19-20). budući da je Gospod bio kraj (starozavetne) pravde i početak milosrđa, vratio je njegov mac u korice. Pravdu je vratio na njeno mesto i milosrdno pristupio iscelenju rane načinjene mačem. Uho je vratio na njegovo mesto, jer je nedostatak pravde dopunio milosrđem. Onaj, međutim, čije je uho bilo isceljeno, za svoje iscelenje je umesto ljubavlju uzvratio mržnjom. Isto tako su i oni, što su popadali na zemlju i bili podignuti Njegovom silom, okovima uzvratili za dobijenu pomoć. Svezaše Ga i odvedoše (Jn. 18; 12-13).
Knez učenika (Simon Petar) pao je u iskušenje, kako bi postao iscelitelj ranjenih. Pošto prestupnici, postidevši se, mogu da se pokaju, Gospod ih je podstakao da se obrate Njemu, Koji je iznad bilo kakvog prestupa. Simon se tokom noći odrekao, a tokom dana se ispovedio (upor. Jn. 21; 4-10). Kod ognja se odrekao, kod ognja se i ispovedio. Tamo gde se odrekao, zemlja je bila svedok; tamo gde se ispovedio i zemlja i more su se, saobrazno svojoj prirodi, pojavili kao svedoci. Pošto se svojim jezikom udaljio i odrekao, samom je sebi stavio jaram i svoje mišice predao krstu, jer je ponizno molio da ga razapnu sa glavom okrenutom na dole.
Od sada ćete videti Sina čovečijega gde sedi s desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim (kod sv. Jefrema: Od sada ćete videti Sina čovečijega gde dolazi na svetlim oblacima i sa angelima nebeskim). Tada prvosveštenik razdre haljine svoje… (Mt. 26; 64-65), jer su propale usled sile novog vina (upor. Mt. 9; 17). reči ćemo i to da je sve, što je Bog želeo da izvrši kroz Svog Jedinorodnog, On predskazao u tvorevini i predizobrazio na Svojim pravednicima. U mesecu arekku (martu) cvetovi napuštaju svoja okrilja i izlaze napolje. Svoja okrilja ostavljaju ogoljena i prazna, da bi oni sami postali venci za druge. Upravo tako je i prvosveštenik u mesecu arekku poništio svoje sveštenstvo i ostavio ga ogoljeno i prazno. Sveštenstvo je prešlo na našeg Spasitelja i zaustavilo se na Njemu. Hristos je ućutkao njihove usne, ali su oni protiv Njega podstakli galamu i uznemirenost među svedocima. Gospod je odgovarao na ono što su Ga pitali, i učinio je da se poderu njihove odežde. I uzeše Ga i odvedoše u sudnicu, i predadoše u ruke Pilatu, a sami ne udoše unutra da se ne bi oskrnavili nego da bi u svetosti mogli da jedu pashu (agneca, jagnje) (v. Jn. 18; 28). O, fariseji, zar niste slušali: Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta (Jn. 1; 29). Zašto vam je bilo potrebno da onog istog dana, kada koljete jagnje svog spasenja, prinosite na žrtvu i Jagnje našeg spasenja?
Gospod je bio branitelj istine. Pristupio je i ćutao pred Pilatom, jer je istina bila izložena nasilju. I kao što drugi pobeđuju posredstvom odbrane, tako je i Gospod posredstvom Svog ćutanja izašao kao pobednik jer je dar, koji je zaslužilo Njegovo božanstveno ćutanje, bila pobeda istinitog učenja. Izlažući učenje, On je govorio, a na sudu je ćutao. Nije ćutao o onome, čime nas je uzvisio, i nije se borio protiv onih koji su Ga žalostili. reči Njegovih klevetnika padale su na Njegovu glavu kao venac. Ćutao je da bi, dok On ćuti, oni glasnije vikali, i od svih tih uzvika Njegov venac bivao je sve ukrašeniji. Da je progovorio, onda bi Svojom istinom na ćutanje primorao taj skup koji se trudio da Mu priugotovi venac. Osudili su Ga, jer je govorio istinu. On, međutim, nije bio osuđen, jer je osuda postala Njegova pobeda. Ništa ga nije primoravalo da im odgovara tako, što će ih ubeđivati ? . On Sam je hteo da umre i odgovaranje bi bilo prepreka za Njegovu smrt. Ćutao je; da je progovorio, njihova lažljivost ne bi mogla da se održi pred Njegovom istinom. Uzmi Ga, uzmi Ga od nas, dovikivali su Pilatu (v. Jn. 19; 15). Odbijajući to dva – tri puta, Pilat je postao prorok Carstva Gospodnjeg, govoreći: Zar cara vašega da razapnem (Jn. 19; 15)? Tajna krvi, kojom su pokropili svoja vrata, odvratila je od njih smrtonosnog angela i rušitelja (Mojsej je naredio Jevrejima da krvlju pashalnog jagnjeta namažu svoja vrata kako bi angeo njihove stanove razlikovao od egipatskih; prim. prev). Ka istinskom Jagnjetu oni su okrenuli svoja bogohuljenja i, odbacivši Ga, zatražili da im oslobodi Varavu – čovekoubicu.
Pošto su Gospoda obukli u purpurnu odeću, primio je Carstvo Izrailjevo. Kada su Ga ponovo svukli, On je kroz to jasno pokazao da im ostavlja smrt. Kao što su Ga za porez klevetali govoreći: Ovaj zabranjuje davati ćesaru danak (Lk, 23; 2), tako su i odevanjem u purpur hteli da Ga ubiju, govoreći: „Eto, On prisvaja carstvo!“ budući da su Mu pripremali smrt, oni su tim rečima prorokovali slično Kajafi. Posredstvom trnovog venca, koji su načinili da bi Mu se rugali, dogodilo se upravo suprotno i njihovo neverje preobrazilo se u dobro, odnosno, posredstvom Njegovog venca pobeđen je neprijatelj, jer je Gospod Svojim vencem poništio prokletstvo prvog Adama: Trnje i korov će ti rađati (1. Mojs. 3; 13). Pljuvali su na Njega (Mt. 27; 30) Koji im je u lice dunuo Duha Svetoga, dadoše Mu trsku u desnicu (Mt. 27; 29), jer je Gospod žezlo što podržava svet koji je ostario i oslanja se na Njega. I kao što se trskom potvrđuju i čine nepromenljivim sudijske presude, tako je i Gospod trskom napisao svoju presudu i izbacio ih iz Svog doma.
Kada vide Juda da Ga osudiše, raskaja se i vrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starešinama, govoreći: Sagreših što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš videti! I bacivši srebrnike u hram iziđe, i otide te se obesi i umre (Mt. 27; 3-5). Otišao je Juda, da bi postao vesnik onih zabluda kakve su se kasnije pojavile. U sebi je razmišljao: „Oslobodiću se mnoštva osuda i sakriću se od sramote.“ Na taj način je, odbacivši novac, kao da mu ništa ne preostaje posle prelaska iz ovoga sveta, stavio omču i obesio se. Da se milosrđe ne bi postidelo njegovim kažnjavanjem, među sinovima mira i istine nije se našao niko ko bi ga ubio, nego se sam obesio o uže. Tako je pokazao da zloba do poslednjeg dana pogubljuje i iskorenjuje samu sebe. Ko će se, dakle, osvetiti za krv Onoga, što je došao u ljudskom liku, ako ne onaj koji ga je izdao obukavši se u ljudski lik ? , ne zato što je mogao da Ga pobedi i izda, nego zato što je On Sam hteo Sebe da preda? Gospod nije uništavao zlobu jer je hteo da ona samu sebe uništi svojim delima. Dakle, đavo je ubio Besmrtnoga obučenog u ljudski lik, i time zaslužio osvetu Božiju, da bi zatim kroz tu osvetu Božiju bio pogubljen i ubijen onaj koji se nazivao bogom ? . Onaj, što je pustio strelu na neprijatelja, lomi strelu a luk baca u vatru kada ona (strela), budući odbijena, pogađa onog što ju je pustio. Tako je i đavo, videvši da je smrt Sina postala pobeda sveta a Njegov krst oslobodilac tvari, ušao u Judu, u svoj sasud, i on je otišao i obesio se o uže. To što se prosula njegova utroba (Dela ap. 1; 18) ukazuje na onoga koji je Judu podržavao dok je stavljao omču. I kao što se prekinulo uže, tako je i on pao i prelomio se po polovini. Drugi kažu da je Juda zatvorio vrata (na kući) i zaključao ih iznutra. Dok je on trulio i dok se njegova utroba raspadala, niko nije mogao da otvori vrata na kući i da vidi onoga unutra.
Ne valja da se ovaj novac metne u hramovnu riznicu (Mt. 27; 6). Plašili su se izreka Pisma i hteli su da spreče njihovo ispunjenje. Čim bi bio donet u hram, novac bi postajao osveštan. Ono što su kupili za taj novac (v. Mt. 27; 7) pokazalo se kao dobro, jer su to učinili Boga radi ? . U tome je bilo veliko tajinstvo. Ako su taj novac izneli iz svetilišta, zašto onda nisu mogli da ga vrate u riznicu? Zašto nije bilo dozvoljeno da se taj novac prisajedini onom novcu, od kojeg je i uzet? Ako ga pak nisu odatle uzeli, mogli su to jasno da kažu. Zar je taj novac bio manje čist od ostalog novca? Zar je on bio manje čist nego Golijatov mac koji se, umotan u platno, nalazio bočno u oltaru? Da li je bio manje čist nego zlato Egipcana (2. Mojs. 11; 2), nego zlato koje je David otimao u svim carstvima i posvećivao Bogu, ili je bio manje čist od one krune s dragim kamenjem koju je stavio sebi na glavu? Da li je bio manje čist nego oni zavetni darovi koje su doneli Filistejci i koji su se vekovima tamo nalazili? Zar Navuhodonosor nije opljačkao sve bogoslužbene sasude i odneo ih u hramove svojih idola? Filistejci su čak i kovčeg zaveta odneli u Dagonov hram. Ko može nečisto učiniti svetim i osveštanim? Ako su za taj novac kupili njivu zato, što je On Samoga Sebe učinio Bogom, onda je trebalo da njime prekriju oltar. To im, međutim, nije bilo na srcu, nego su želeli da spreče ispunjenje proročanstva.
Kada je položio na Sebe drvo krsta i pošao, sretoše i zadržaše nekog Simona Kirinejca, tj. neznabošca, i staviše na njega krst da nosi za Isusom (v. Lk. 23; 26). Dobro je što su svojevoljno predali krst neznabošcima, jer su buntovnici odbacili dolazak, koji je doneo sva blaga. Taj dolazak, koji su iz zavisti odbacili, predali su neznabošcima. Iz zavisti su Ga odbacili i zbog zavisti su Ga prihvatili neznabošci. I On Sam je prihvati njih (neznabošce) da bi posredstvom onih, koji su ga primili (tj. neznabožaca) položio zavist u duše, onih koji su Ga odbili. To, što je Sam nosio Svoj krst, označava Njegovu pobedu. Da u smrt nije bio odveden pod prisilom drugih, svedoče i sledeće reči: Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga (Jn. 10; 18). To, što je neko drugi poneo Njegov krst, dogodilo se zato da bi se razjasnilo da je Onaj, u Kojem nije bilo greha, na krst otišao zbog ljudi koji su Ga izbacili iz svoje sredine.
Kad ovako čine sa sirovim drvetom, šta li će biti sa suvim (Lk. 23; 31)? Posredstvom ovog poređenja Gospod je Svoje Božanstvo nazvao sirovim drvetom, a one, koji su primili Njegove darove, suvim. Osim toga, rekao je „sirovo drvo“ i zbog toga što ono daje plodove, kao što govori i na drugom mestu: Za koje od Mojih dobrih dela Me kamenujete (Jn. 10; 32)? Ako toliko trpim Ja – u Kojem niste našli greha da biste se izgovorili što Me ubijate jer, koji me od vas kori za greh (Jn. 8; 46) – koliko ćete više trpeti vi! Ili je možda rekao „sirovo drvo“ budući da je tvorio čudesa, dok je suvim drvetom nazvao pravednike koji, međutim, ne čudotvore. Osim toga, ukoliko su toliko nenavideli i pogubili sirovo drvo, čije su plodove jeli i čijim su se lišćem naslađivali, šta će tek učiniti sa suvim drvetom, koje ne daje izdanke i ne otvara svoje pupoljke, tj. sa običnim pravednicima koji ne tvore znamenja?
Kad su Ga uzdigli na krst, s Njim su razapeli dvojicu razbojnika, da bi se ispunilo Pismo koje govori: I uvrstiše Ga među bezakonike (Mk. 15; 28). Iako ne znamo da li je bio obrezan ili ne, jedan od njih se rečima pokazao sličan obrezanima. Drugi pak, za kojeg takođe ne znamo da li je bio neobrezan ili ne, svojim rečima se upodobio neobrezanima. Jedan je rekao: Ako si uistinu Hristos (Lk. 23; 39), saglasno rečima obrezanih dželata, a drugi: Pomeni me u Carstvu Svome (Lk. 23; 42), slično onome što su napisali neobrezani: Isus Hristos, car judejski (Mk. 15; 26). Neobrezani su ispovedili da je Hristos car judejski, a ne njihov car. Judeji su za svog cara priznali ćesara (cezara), kneza drugih naroda. Narod koji je priznao prolazno carstvo iščezao je zajedno s njim, a oni, koji su ispovedili istinitog Cara, saglasno obećanju toga Carstva stupili su u raj utehe. Ćesar (cezar) kojeg su priznali za svog cara razrušio je njihov grad, dok su neznabošci, koji su ispovedili carstvo Gospodnje, nasledili vaskrsenje i život svojih tela.
Ako si Ti Hristos, spasi i Sebe i nas (Lk. 23; 39)! Gospod nije sišao s krsta, kako je zatražio ovaj, jer je želeo da proslavi onoga koji je bio s desne strane krsta i koji je verovao u Raspetoga. Posredstvom čuda lako je bilo učiniti nekoga Svojim učenikom. Dogodilo se, međutim, nešto moćnije, jer je istina Gospodnja primorala prezrivoga da Mu se pokloni. Zbog toga je apostol i rekao: Slabost Božija jača je od ljudi (1. Kor. 1; 25). Gospod je slabošću krsta pokorio Sebi sve narode. Ispruži svoje ruke prema krstu da bi se i ruke raspetog Gospoda ispružile prema tebi. Ko ne pruža ruke ka Njegovom krstu, taj ne približava ruke ni ka trpezi Njegovoj. Od Njegove trpeze biće udaljeni svi koji su, iako prizvani gladni, k Njemu prišli zasićeni. Ne dopuštaj sebi da se zasitiš i ne pristupaj tako ka trpezi Sina, da ti On ne bi zapovedio da gladan ostaneš iza stola.
Pošto je satana udaljio od pravde jednog učenika Hristovog ? , i Hristos je prigrabio jednog od njegovih učenika ? . Onome, kojeg su zbog prestupa silom prikovali za krst, darovao je slobodu u zamenu za veru, iako je ostao prikovan za krst. Kao što je satana uspeo da izabrani po blagodati po svojoj volji postane odbačen i prezren, i da mu pripremi uže umesto prestola, tako je i Hristos razbojniku umesto krsta podario raj. Kako nije dolikovalo da se te ruke, koje je čovek, prestupajući zapovesti, pružao ka drvetu poznanja, odmah ispruže da bi primile dar od Boga Kojeg je on prezreo u drvetu života, Gospod je uzeo čoveka i prikovao ga za krst da bi umrtvio smrt koja ga je (čoveka) umrtvila i da bi (čovek) na taj način zadobio život za kojim je čeznuo. Zbog toga i kaže: Bićeš sa Mnom u raju (Lk. 23; 43).
Pomeni me, Gospode, u Carstvu Svome. Pošto je očima vere video čast Gospodnju na mestu sramote i umesto poniženja video slavu, rekao je: Pomeni me, jer i pored onoga što se sada otkriva u klinovima i u krstu, nisam zaboravio Tvoje Carstvo i slavu koji će se javiti na svršetku sveta i koji sada još nisu otkriveni.
Kad je Gospod video da je vera njegova veća od vere mnogih, i da on ne pomišlja na mučenje nego na oproštaj grehova, proslavio ga je više nego mnoge. Pošto u svojim molitvama nije tražio da brzo dobije nagradu za svoju veru jer je samome sebi, budući razbojnik, izgledao mali i ništavan, Gospod je ubrzao davanje Svojih uzvišenih darova i dao mu obećanje koje će se brzo ispuniti: danas, a ne na svršetku sveta. Gospod je pokazao Svoje preizobilno milosrđe i onoga časa, kad je od razbojnika dobio veru, u zamenu je besplatno dao neizmerne darove, besplatno je pred njim izlio Svoju riznicu, odmah ga preneo u Svoj raj i tamo postavio nad riznicama Svojim. Bićeš sa Mnom u raju.
Prema tome, raj se otvorio razbojniku a ne nekom od pravednika. Raj koji se zatvorio za pravednim Adamom kad je ovaj postao prestupnik, ponovo je otvorio prestupnik koji je pobedio. Kao što su Jevreji izabrali razbojnika i odbacili Hrista, tako je i Hristos izabrao razbojnika a odbacio njih. Gde je, međutim, ono što je rečeno: Ako neko ne jede telo Moje… nema života (Jn. 6; 53). reči apostola: Koji se krstismo u Hrista Isusa u smrt se Njegovu krstismo (Rimlj. 6; 3) objašnjavaju da je razbojnik kupelj oproštaja grehova dobio kroz tajinstvo vode i krvi koje su istekle iz rebara Hristovih. Bićeš, kaže, sa Mnom u raju.
Dadoše Mu da pije ocat pomešan sa žuči (Mt. 27; 34). Za to, što im je dao radost Svojim slatkim vinom, oni su Mu dali ocat, a zbog žuči je Njegova velika darežljivost gorčinu neznabožaca učinila slatkom. Njegov hiton (odežda) nije bio pocepan jer on izobražava Njegovo Božanstvo koje se, budući nesloženo, ne može ni razdeliti. To, što je Njegova odeća bila podeljena na četiri dela ukazuje na Evanđelje, koje se propovedalo na četiri strane sveta. Podelite međusobno Njegovo telo u ime ljubavi prema Onome Koji je, zbog ljubavi prema vama, Svoju odeću podelio Svojim dželatima. Svi vi primite i prihvatite vascelog Njega, da bi On Jedan uzeo i prihvatio smrt svih vas. Otvorite dveri svoga srca Onome, Koji vam je otvorio dveri Svoga Carstva. Marija vidi Gospoda u onome koji je ležao na Njegovim grudima, a Jovan Ga vidi u Onoj Koja Ga je rodila iz utrobe, jer je, mimo svih ostalih učenika, Nju prevashodno poverio njemu.
Budući da pomračeni um dželata nije spoznao kakvo je Sunce prikovano za drvo krsta, pomračilo se sunce koje prosvetljuje oči. Kada su se pomračile telesne oči, um je postepeno počeo da se prosvetljuje: Avaj nama, zaista Ovaj beše Sin Božiji (Mt. 27; 54). Primećuješ li da, dok se tama zgušnjavala u njihovim spoljašnjim očima, još ne beše iščezao mrak u njihovim unutrašnjim pomislima, jer je tama sasvim prirodna za pomračene ? . Taj mrak ih je poučio u čemu se sastojalo pomračenje onog Sunca, koje su oni prikovali za krst. Kada se pojavilo Sunce Pravde, čisteći gubave i otvarajući oči slepima, uz pomoć ove svetlosti slepi nisu mogli da znaju da je došao Car grada Jerusalima. Kad se za njih pomračilo prirodno sunce, posredstvom te pomrčine postalo im je jasno da je nastupila propast njihovog grada. Nastade, kaže, sud o propasti Jerusalima (v. Dan. 9; 22-26). Pošto ovaj grad nije prihvatio Onoga, Koji ga je stvorio, preostalo mu je da vidi svoje uništenje.
Tebi, Judeju, ne predstoji da to vidiš u budućnosti, jer si već video da je tvoj grad razoren i uništen. budući da je tvoj grad razoren i uništen, iz tog razorenog i uništenog grada spoznaj Ko je Taj, Koji je zasadio Crkvu. Iz toga što su deca ovog grada rasejana i razvejana po svim narodima nauči Ko je Onaj, Koji je sve narode sabrao i ujedinio u krilu Crkve. Ako te ne ubedi krilo udate žene lišene semena, ? neka te ubedi krilo neplodne koja je postala bremenita i rada decu ?? . međutim, ako ne vidiš uništenje prve, teško da ćeš videti plod i porod druge. Ako ovu (prvu) ne vidiš poniženu i obudovelu, zar ćeš onu (drugu) videti udatu i umnoženu decom? Na šta pomišljaš čitajući sledeće reči Pisma: Ostavljena ima mnogo više dece nego ona, koja ima muža (Is. 54; 1. i Gal. 4; 27). Ako ti je smisao Pisma nejasan, zbog čega onda zamaraš oči njegovim čitanjem? Ti si sličan slepom mišu: kako nisi u stanju da podneseš blistave zrake sunca, odbaci dan i počni da letiš tokom tebi srodne noći. Ako ne možeš da gledaš u skrivenu svetlost Pisma, odreći se truda da ga svakodnevno čitaš. Slepom mišu noć služi umesto dana a tebi se umesto Boga, izobraženog u prorocima, pokazalo tele koje su načinili umetnici. Poštuj ili Onoga, Kojeg su obznanili proroci, ili onoga, kojeg su izlili tvoji očevi. Tako je i Isus, sin Navinov, rekao: Izaberite sebi danas kome ćete služiti, Bogu ili bogovima (Is. Nav. 24; 15). Tvoje srce je izabralo njihove (paganske) bogove. Umesto Pisma i proroka, ti poseduješ neznabožačku jarost, a umesto psalama raskalašne pesme. Ono, što smo mi odbacili od sebe, dato je vama, a ono, što ste vi odbacili, došlo je kod nas. Ako jedno Carstvo nebesko nije obećano svima nama, onda je svima nama dovoljan jedan pakao.
Bože moj, Bože Moj, zašto si Me ostavio (Mt. 27; 46). Smrt je pobedila Gospoda i naterala Ga da zaćuti dok se nije popeo na krst; naprotiv, Hristos je pobedio smrt čim su Ga podigli na krst. Dok je smrt svezivala Jednoga za krst, mnogi, koji su bili svezani u preispodnjoj, oslobođeni su vezivanjem ovog Jednog. reči istinitog Gospoda: Eli, Eli, zašto si Me ostavio bile su saglasne sa istinom, dok su podrugljivci dodali i ovo: Da vidimo hoće li doći Ilija da Ga izbavi (Mt. 27; 49). Pošto su se tom prvom glasu (oglašavanju) narugali, govoreći: „Zašto Ilija ne dolazi da Ga spase“, On se oglasio i po drugi put. Taj glas su čuli mrtvi i pokorili mu se, pokazujući time da, ako su Ga čuli mrtvi, koji nisu mogli da Ga čuju, onda su utoliko pre mogli da Ga čuju živi. međutim, zašto Mu, kad je prizvao Svog Oca, umesto Oca nisu odgovorili mrtvi? Ako Ga je Otac čuo posredstvom mrtvih, neka živi u tome vide ukazivanje i podsticaj da Ga slušaju. Pošto su, zastranivši, odstupili od Njegovog prvog glasa, sila Njegovog drugog glasa (oglašavanja) ih je ispravila. Kako je Njegov prvi glas (prvo oglašavanje) izazvao porugu u njihovim ustima i podsmeh i ismejavanje u njihovim rečima, drugi glas (drugo oglašavanje) je postao jadikovka u njihovim ustima i udaranje rukama u grudi. Kako je prvi glas bio odbačen, On je ispustio drugi (glas) koji je tražio da im se osveti. Kako svedoci Pismo, verovali su da Ilija može da dođe kod njih, ali im se pomisao da bi Ilija mogao da dođe kod Hrista činila dostojnom podsmeha. Pošto su proroci predskazali njihovo rasejavanje i razaranje grada, oni su posvedočili i da im Ilija neće doći. Kada su klinovima prikivali Njegove ruke, razobličilo ih je blato koje je načinio da bi slepom otvorio oči. Njegova ruka, koja je mogla da otvori oči slepoga da bi Ga ovaj video, mogla je, isto tako, da oslepi dželate kako Ga ne bi videli. Talasi koji su nekad bili pritisnuti Njegovim čvrstim nogama, sada svezanim tesnim okovima, bili su svezani i pokorili su se Gospodu, i sada su nadvladali one što su Ga raspinjali. Te noge, koje su mogle da koračaju po uzdignutim talasima ne pogružavajući se u njih, mogle su i da pogaze leda neprijatelja, i da ih spreče da Ga odvedu na krst.
Kada je Njegovo telo bilo prikovano za drvo krsta, u kojem su se nalazile riznice života neznabožaca, Gospod je pogledao na neznabožačku zemlju koja je primila te riznice. Josif je takođe rekao: Odnesite kosti moje odavde (1. Mojs. 50; 25) jer, dok je ta sveta riznica bila u nečistoj zemlji, Gospod je bio milosrdan prema njoj. Iz tog razloga su Jevreji bili vraćeni iz Vavilonskog ropstva. I ako se to mora reči o svetima, onda se utoliko pre mora reči o njihovom Gospodu. Klinovima su bile prikovane ruke, koje su nas oslobodile od okova smrti. Prikovane su bile ruke koje su skinule naše okove i svezale one, što su svezivali nas. čudesno je što su mrtvi umrtvili Živoga, i što je Umrtvljeni oživeo mrtve. Oni su do najveće mere uvećali svoju mahnitost, a On je umnožio Svoje veličanstvene darove i spustio ih čak do ada. To je Mrtvi, Kojeg je smrt ugrabila i umrtvila i, prema svedočenju Pisma, uvela u grob, ali i Koji je vaskrsao i razotkrio pećinu Svog zatočeništva. Smrt Ga je ugrabila, umrtvila i odnela dok je spavao. međutim, On se zatim probudio i ugrabio Svog otmičara. Evo Raspetog Koji je raspeo one, što su Ga odveli na krst, evo Zatočenika, koji je ugrabio onoga, što Ga je učinio zatočenikom. Krst Tvoje smrti postao je izvor života za našu smrtnost. Svi koji su pili sa Tvog izvora, dali su plodove slične Tvom piću. Izgladnela smrt požurila je da Ga proguta, ali je požurila i da Ga oslobodi. Kao što je posredstvom Evinog slušanja došla smrt, tako je i posredstvom Marijinog slušanja došao život; ako je čovek posredstvom drveta zapao u dugove, došao je Hristos i On ih je posredstvom drveta poništio.
Jevreji su se trudili da, jedno za drugim, uklone Njegova čuda. Ne mogaše li Ovaj, Koji otvori oči slepome, učiniti da i ovaj (Lazar) ne umre (Jn. 11; 37). Kada je i njega (Lazara) prizvao u život, opet su govorili: Njega je oživeo, a Samoga Sebe ne može da oživi (upor. Mt. 27; 42). Ukoliko su oni umanjivali prethodna čudesa, utoliko im je Hristos pokazivao čudesa veća od ovih (prethodnih): umesto slepog – četvorodnevnog mrtvaca, umesto tog mrtvaca – gomilu mrtvaca koje je izveo iz grobova. Kad su ismejavali nova čudesa, govoreći: „Zašto On to ne može da učini“, postajali su svedoci prethodnih čudesa koja je satvorio, jer su govorili: Ovaj, što otvori oči slepome i ponovo svedočili: Druge je spasao. Gospod je tada iz njih izvukao dvostruku korist jer je, kao prvo, pokazao njihovo skriveno podsmevanje kad su govorili „ne može to da učini“, a kao drugo, počeli su da svedoče za Njega govoreći da je On to mogao da učini. Druge spase, a Sebe ne može da spase (Mt. 27; 42). Na taj način su, ismevajući Ga, počeli da Ga veličaju. Iako su rečima: „ne može da side s krsta“ pokazali da je nemoćan, dok su govorili „druge je spasao“ oni su i posvedočili da je On živototvorac.
Ako su pomišljali da su zbog nemoći Sina predali to telo u koje je On bio obučen, bili su slični Filistejcima koji su smatrali da se usled nemoći Boga mogu s prezirom i neprijateljstvom odnositi prema Njegovom kovčegu. I ako se kaže da su Filistejci dobili kaznu osvete, onda se to još više mora reči za ove dželate. Filistejci su bili izbavljeni od svoje rane i ostali su u svojoj zemlji dok se patnje obrezanih, koji su u suštini bili neobrezani, umnožavaju iz dana u dan, jer nisu imali mogućnosti da ostanu u svom gradu, kao što nemaju mogućnosti ni da se vrate u njega. Ako nas kude zbog tela koje su umrtvili i sahranili, onda te pokude pripremaju sramotu za njih same, jer je to telo oživelo i vaskrslo i sedi s desne strane Oca. Mojsej je razbio tablice na kojima je Bog ispisao sveta imena (tj. svete zapovesti), ali njihove krhotine više nije sastavio niti su one srasle tako kao što srastaju delovi tela. Nije im bio podaren niti život, niti obnavljanje niti nešto slično, što se dešava čak i sa telima grešnika.
Ako im pak krst služi kao povod za podsmeh, razobličava ih ona zmija u pustinji, jer je prokleta zmija isceljivala verne. Judeji su se, međutim, drznuli da nazovu krst znakom prokletstva. Poštovali su ovna kraj drveta (1. Mojs. 22; 13), praobraz Jagnjeta na krstu slave, Koje je umesto svezanog Isaaka oslobodilo svezani svet. budući da je narod bio proklet, i njihov spas je došao posredstvom prokletoga, a neznabošci su spaseni Živototvorcem svih. budući da su bili odani prokletoj zmiji koju je Mojsej postavio pred njih, poštovali su bakarnu zmiju, kojoj su se poklonili i koja im je za spasenje tela pogubila dušu. Onaj, ko nije hteo da gleda na zmiju, umirao bi od svojih rana. Možda oni nisu bili dostojni da gledaju na Boga, zbog čega su gledali na sebi podobnu zmiju i na taj način se isceljivali. Kako je Bog znao da narod (judejski) neće poverovati u Njegovog Sina, urazumio ih je posredstvom zmije da bi postideo dželate, jer je narod u pustinji poštovao praobraz našeg Spasitelja.
Svetilište je bilo porušeno a hram spaljen, što služi kao praobraz Hrista: Njegovo telo bilo je slično podizanju hrama, a Vavilonjani slični dželatima. Ako prigovoriš da je Bog to učinio zbog njihovih grehova, ja ću te upitati u čemu je onda sagrešio hram i oltar, kao i Danilo i njegovi prijatelji? Kako se to dogodilo zbog umilostivljenja pravde, jer su se usled te osvete pojavili obećani darovi, isto tako pravda je bila umilostivljena i posredstvom tela uzdignutog na krst, kao i kroz rušenje hrama. Za sluge Svoje umoliće se (Ps. 134; 15).
Prva pohvala Tvorčeva je u tome, što je sazdao tvorevinu, a druga u tome što se otkrio Svojim stvorenjima. Kao što je On njih poznao, hteo je da i ona poznaju Njega. Od Njega je poteklo ime božanstva koje se otkrilo posredstvom Mojseja, da bi Egipćani poznali Boga svake tvari (v. 2. Mojs. 4; 16). Od tog Boga je i Logos Koji se javio i obitavao u telu da bi tvorevina poznala Svetvorca. U imenu božanstva (koje se otkrilo Mojseju) nagovešteno je božanstvo Sina, dok je u imenu Sina bilo otkriveno očinstvo Boga. Egipćani nisu poverovali Mojseju i bili su kažnjeni njegovim štapom, u Sina su poverovali i Njegovim krstom bili spaseni. Štapom Mojsejevim, praobrazom krsta, upozoreni su narodi – Egipćani u znamenjima rana, dok su Amalićani u bici poznali dejstvo krsta. budući da su do tog vremena bili grubi, urazumili su se praobrazom krsta; kad im se otkrio krst, pokazali su se kao mudri i prosvetljeni njegovim učenjem i poukama. Bog je, dakle, udostojio Izrailjce i privukao ih praobrazom krsta. Kada se javio Onaj, čijim su znamenjem bili počastvovani, oni su od Njega načinili znamenje poruge da bi Ga najzad, podsmevajući Mu se i rugajući, i proterali. Pošto je Izrailj bio privučen i naslađivan izobiljem milosti, bio je potpuno poučen, ali ugojio se i udebljao i ostavio Boga Koji ga je stvorio (5. Mojs. 32; 15).
Pred njima se otkrio istinski smisao praobraza, ali su ga oni izopačili, iako su još od davnih vremena mnogim podobijima Njegovim bili poučavani da bi Ga poznali. Nisu priznali ono telo, čija ih je senka prekrivala u pustinji. Posredstvom drveta, Njegovog podobija, voda je postala slatka, a posredstvom zmije, Njegovog znamenja, bili su isceljeni od zmijskog ujeda. Ukinuti su subota i obrezanje, jer ni jedno ni drugo nije moglo da ih spase. Odvratili su se od onog lica, čiji je obraz svagda bio izobražavan pred njima. Svi proroci su pokazivali samo podobije Njegovih crta, jer obličje štapa (žezla) nije bilo tako savršeno kao znamenje krsta. Lepota drveta, koje je vodu učinilo slatkom, nije bila tako savršena, kao lepota onog drveta, kojim su neznabošci učinjeni slatkim i krotkim. Gde god da je prošlo podobije Hrista kao čoveka, tamo se potresla vascela tvorevina i bila dovedena u pometnju: more štapom, rane od zmijskog ujeda Njegovim znamenjem, a gorčina vode – Njegovim praobrazom. Ma gde da se pojavila istina, odmah bi bili odbačeni oni, koji su prekriveni nečistotom. Evo izvora, koji bez zavisti daje blaženstvo onima koji piju i ne zavide jedan drugome. Istekla je voda i svuda se raširila, kako niko ne bi sa zavišću gledao kako drugi pije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *