NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
DEVETNAESTA GLAVA
Jedan od vas, koji sa Mnom jede hleb, izdaće Me, i evo ruke izdajnika Mojega sa Mnom na trpezi, i Sin čovečiji ide kako je za Njega pisano (v. Mt. 26; 21, 24. i Lk. 22; 21-22). Ovakvim rečima milosrdno je oplakivao Svog bezbožnog ubicu: Bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovek (Mt. 26; 24). međutim, ako je Gospod hteo da ode na krst, čemu onda treba da pripišemo ovu Njegovu izreku? Da li predznanju, ili možda neznanju, ili pak lukavstvu, s obzirom da je rekao: Bolje bi mu bilo da se nije rodio. Šta je moglo da spreči da pokajanje (izdajnika) bude prihvaćeno? ?
Ako su takvi tvoji podsmesi i tvoja izrugivanja, onda za primer uzmi zmiju, ne osuđujući i ne okrivljujući mene, tj. mene za mog učitelja. Ako je Adam sam hteo da prestupi zapovest, kakvo onda samohvalisanje vidiš u bogohuljenju onoga, koji je usta zmije napunio prahom, ukrotio je i lišio sposobnosti da hoda?? ? Ako pak Adam nije mogao da prestupi zapovest bez kušača, onda je kazna pravedno pala na glavu zmije. I mada se mi slažemo da je Adama za greh pripremio onaj koji je i bio uzrok greha, i Adam je pravedno bio kažnjen, jer je popustio pred tim pripremanjem. Čak i da zmija nije dala povoda za greh, Adam bi usled slabosti koja se prilikom iskušenja ispoljila u njemu, pao u druge prestupe, ne izlažući se tom iskušenju. Na taj način je i Onaj, Koji je pošao na krst, možda hteo da pođe na krst i bez tog slučajnog uzroka ? , iako to nije verovatno, s obzirom da nam jevrejsko Pismo i mnogo toga drugog ne dopušta da u to poverujemo.
Ljubav je otkrila tajnu i saopštila ju je strahu ? , i dok je ljubav često ležala na grudima Gospodnjim, strah bi joj često klimnuo glavom.
Kao što je sigurno i istinito to da je Gospod, deleći Svojim učenicima hleb predao tajinstvo Svog tela, tako treba verovati i da je hleb, koji je Gospod dao Svom ubici, bio dat u tajinstvu umrtvljavanja Njegovog tela. On je hleb umočio (v. Jn. 13; 26) da bi na taj način naznačio Judino učešće u Njegovom već potpuno rešenom ubistvu, u kojem je Telo bilo pokvašeno Krvlju. Hleb je možda umočio i zbog toga da mu zajedno sa hlebom ne bi dao i zavet. Najpre je umio hleb i tada mu ga dao. Sa tog hleba je bio umiven (opran) prethodni zavet, pošto je on bio pripremljen novim zavetom (savezom). Koristoljublje je odvojilo Judu od savršenih udova Gospodnjih, kao što je i Spasitelj krotko poučio da on (Juda) nije od tela Crkve Njegove nego da je prah koji se zalepio za noge učenika Njegovih. Zbog toga je i te noći, kad ga je odvojio od njih, oprao nečistoću koja se prilepila za njihove noge da bi nas poučio da je Juda, kao poslednji od dvanaest apostola, koji se pokazao kao noge na telu, bio opran vodom kojom su već bile oprane noge apostola i koja je bila kao blato, predodređeno za oganj. Na taj način je Gospod posredstvom vode odvojio Judu od učenika i dao mu je hleb namočen u vodu, jer je bio nedostojan onog hleba koji je zajedno sa vinom podelio apostolima. Nije dolikovalo da onaj, koji Ga je predao smrti, posredstvom hleba u sebe primi Onoga, Koji spasava od smrti.
Od onog vremena, kad je prelomio Svoje telo i dao ga Svojim učenicima, računaju se ona Njegova tri dana, tokom kojih se pridružio mrtvima, kao što se i Adam, koji je nakon okušanja od drveta živeo još mnogo godina, zbog prestupa pridružio mrtvima, jer je Bog rekao: U onaj dan u koji okusiš od njega, umrećeš (1. Mojs. 2; 17), kao i na sledećem mestu: Seme tvoje biće u Egiptu četiri stotine godina (1. Mojs. 15; 13), jer su te godine izbrojane od onog dana, kad su izgovorene te reči. To isto treba reči i o Gospodu. Ili se pak šesti dan ? računa kao dva dana, a subota kao jedan. Dajući im da jedu Njegovo telo u tajinstvu Njegove smrti, On je ušao u njihovu utrobu, kao što je zatim sišao pod zemlju. I kao što Adam nije blagoslovio kad je otkinuo plod, tako je Gospod blagoslovio i prelomio (Mt. 26; 26). Hleb je ušao i izbrisao osudu pohote, zbog koje je Adam prestupio zapovest Božiju. Ili se možda računaju tri dana od nishođenja (silaska) do ushođenja ? , tj. petak, subota i nedelja.
Rekao je i ovo: Neću piti od roda vinogradskoga dok ne dođe Carstvo Božije (Lk. 22; 18), da bi im pokazao da se bliži vreme kada će On morati da ode od njih. Dok ne dođe Carstvo Božije, tj. do Mog vaskrsenja. Tome poučava i Simon u Delima apostolskim, govoreći: S Njim jedosmo i pismo (četrdeset dana) po Njegovom vaskrsenju iz mrtvih (Dela ap. 10; 41), odnosno, u prvi dan nedelje, kao što kaže i tamo: neće okusiti smrti dok ne vide Carstvo Božije (Mt. 16; 28), što se dogodilo nakon šest dana (vidi Mt. 17; 1-8, gde se govori o Preobraženju Gospodnjem).
Evo vas zaiska satana da vas vija kao pšenicu, i Ja se molih Ocu za tebe da vera tvoja ne prestane (Lk, 22; 31-32). Nije rekao: molih se za tebe da ne budeš izložen iskušenju, nego: da vera tvoja ne prestane.
Pokaži nam Oca, i biće nam dosta (Jn. 14; 8). Filip je želeo da Oca vidi telesno, odnosno telesnim očima, kao i pređašnji pravednici, koji su videli angele i arhangele. Zbog toga mu je Gospod i dao odgovor o viđenju Božanstva, koje se opaža očima uma, pošto mu nije rekao: nisi Me video, jer mu se Sam otkrio po spoljašnjosti, nego kaže: Nisi Me poznao (Jn. 14; 9), jer je Njegova veličina bila skrivena, tj. kad bi poznali Mene, poznali bi i Oca Mojega, Koji se ne otkriva. I apostol, govoreći o Gospodu, svedoci: On je ikona Boga nevidljivoga (Kol. 1; 15).
Ko veruje u Mene, dela koja Ja tvorim i on će tvoriti (Jn. 14; 12). Gde je ono što je rečeno: Nema učenika nad učiteljem svojim (Lk. 6; 40). Mojsej je pogubio samo trojicu careva, pa opet nije ušao u Obećanu zemlju, iako je smireno za to molio. Isus (Navin) je pogubio tridesetoricu, i opet je ušao u nju, i podelio naslede. Samuilo je bio veći od svih svojih savremenika. Jelisej je primio udvostručenu silu svog učitelja nakon njegovog (Ilijinog) vaznesenja, i to se dogodilo na podobije Gospoda i Spasitelja našeg, čiji su učenici posredstvom svojih znakova satvorili dvostruko više čuda.
Neprijatelj je u svim ljudima imao svoj udeo, osim u Gospodu, Koji je rekao: Dolazi knez ovoga sveta, i u Meni nema ništa (tj. u Meni neće naći ništa svoje), jer Ja pobedih svet (v. Jn. 14; 30). U daru suda, koji je dobio Gospod, učestvuju i Njegovi učenici, jer je rekao da će oni suditi (Lk. 22; 30), da bi time pokazao da nije samo Bog pobedio i da će suditi, nego da su i ljudi pobedili i da će suditi onima koji nisu mogli da pobede kao oni nego su se povukli: Pravedni ljudi će im suditi (Jez. 23; 45).
Koji nema (nož), neka proda haljinu svoju i kupi nož (Lk. 22; 36), rekao je da bi ih naučio smirenju. Jedan od takvih noževa imao je Simon; kada je nožem hteo da pokaže svoju revnost, Gospod ga je poučio rečima Pisma: Ako te ko udari po desnom obrazu… (Mt. 5; 39). Simon je u svojoj ljubavi zaboravio na te reči. Ili je, možda, to rekao s ciljem da mu pokaže da bi od tih stvari trebalo da se uzdržavamo ne samo onda kada ih nemamo ili kad ne možemo da ih imamo, nego da bi još manje trebalo da ih koristimo onda kada ih imamo i kad su one spremne, kao nož u tvojim rukama. Da bi bilo jasno da je radi saveta a ne radi rata poveo reč o noževima, dodao je: Dosta je (dva noža) (Lk. 22; 38). Da je to izrekao o borbi, onda bi trebalo da se svi late oružja. Rekao je to stoga, što je među Jevrejima bilo i onih koji su žudeli za nožem i krvlju, slično dvojici (koji su bili) među njima ? . Videvši da se u njima skriva gnev otaca, On je iskoristio priliku da njihov tajni gnev učini javnim i gnusnim, i da ga protera iz njihovog srca.
Pošto su se dani Njegovog delanja u Judeji okončali, pošao je u Jerusalim, i tu dvojicu strogo je ukoreo, kao što je i Judi Iskariotskom rekao kao upozorenje: Teško onome čoveku (Mk. 14; 21). Da se on (Juda) pokajao kao Simon Petar i da je prihvatio savet kao što su ova dvojica, onda bi, oslobodivši se tog prokletstva, nasledio mesto i svoj presto. Neka zatim iz toga, što je Gospod pomenuo noževe, razumeju da On zna dan i čas kad će biti predat, i neka se Njegovi prijatelji nauče smirenju, a neka neprijatelji spoznaju svoje nasilje ? .
Ovo je zapovest moja (Jn. 15; 12). Zar samo jedna zapovest? Dovoljna je i samo ona, jer (ona) ima veliki značaj. Iako je ona jedna, ona govori i ne ubij, jer ko ljubi taj ne ubija; ona govori i ne kradi, jer onaj ko ljubi čak i svoje daje; ona govori i ne laži, jer onaj koji ljubi govori istinu a ne laž. Zapovest novu dajem vam (Jn. 13; 34). Ako pak ne razumeš reči: Ovo je zapovest moja, prizovi apostola koji ti to razjašnjava, govoreći: Cilj zapovesti jeste ljubav (1. Tim. 1; 5). A kakav je smisao te zapovesti? Nesumnjivo ovakav: Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima (Mt. 7; 12).
Ljubite, kaže, jedni druge i postavite sledeću meru: kao što Ja vas ljubim. To je nemoguće, jer si ti Gospod i ljubiš sluge Svoje; mi smo pak jedan drugome prijatelji i kako onda možemo da ljubimo jedan drugoga onako, kako Ti ljubiš nas? međutim, pošto je to rekao Gospod, razmotrimo kako se to zbiva: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn. 15; 13). Njegovu ljubav vidimo i iz toga, što nas je nazvao prijateljima. Ako i duše svoje položimo za Tebe, zar će naša ljubav biti jednaka Tvojoj (ljubavi)? Ako i umremo za Tebe, mi i jesmo smrtni, a Ti si, budući večno živ, primio na Sebe stradanja naše smrti. Kako, dakle, da protumačimo ovu zapovest: Kao što Ja vas ljubim? Umrimo, kaže, jedan za drugoga. Mi, naravno, nećemo ni poželeti da živimo jedan umesto drugoga. Ako, kaže, Ja, kao vaš Gospod i Bog, umirem za vas, onda ste utoliko pre vi dužni da umrete jedan za drugoga.
I evo, Ja ću vam poslati Utešitelja (v. Jn. 15; 26), jer kaže: Daće vam drugog Utešitelja (Jn. 14; 16), tj. Utešitelja kakav je i On Sam – Bog, kao što je Bog i Onaj Koji Ga šalje. Ako bi On bio veći od Duha zato što Ga šalje, onda bi i Duh bio veći od Njega, jer Ga je upravo On odveo u pustinju da bude iskušavan (v. Mt. 4; 1). Na koji je način rekao: Bolje je za vas da odem, jer ako ne odem Utešitelj neće doći… i uvesti vas u svu istinu (Lk. 16; 7, 13). Na koji bi se način pokazalo kao dobro to što je Gospod otišao i što je, budući da On nije mogao da uvede u svu istinu, došao sluga i dao ono, što nije dao Gospod? ? Zašto prvi Utešitelj ?? nije razotkrio sve istine, dok nam je Drugi ?? , prema reči Prvog, sve razotkrio, budući da je Ovaj sva istina? ?? O tome da je Duh nazvan Gospodom, Pismo svedoci i u sledećim rečima: Njemu (Simeonu) beše Duh Sveti otkrio da neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospoda… i kada uze Gospoda (Hrista) na ruke reče: Sada otpuštaš slugu Svojega, Gospode… (Lk. 2; 26, 28-29). Otkrovenje je, dakle, dobio od Duha Svetoga, kojem i kaže: sada otpuštaš slugu Svojega, Gospode, kao što i tamo kaže: „dok ne vidi Hrista Gospoda“.
Niko od ljudi, kaže, ne zna šta je u čoveku, osim duha čovekovog koji je u njemu. Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega (1. Kor. 2; 11). Ne, dakle, tako kao da je Duh Njegova tvorevina, jer nas Pismo na ovom mestu uči da Duh nije nešto, što je tuđe našoj prirodi. Osim duha, kaže, koji je u njemu. Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega, i On ispituje dubine Njegove (v. 1. Kor. 2, 11 i 10). Ako kažu da Duh ispituje radi sopstvenog učenja, onda neka rasuđuju da li je onaj, kojega neko ispituje, manji od onoga, koji ga ispituje. Kada je rekao: Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28; 19) nije rekao: u ime Oca, i u ime Sina, i u ime Duha Svetoga, da bi pokazao da su oni jedne prirode jer je jednim imenom nazvao tri Lica. Vi ste, kaže, hram Božiji, i Duh Božiji obitava u vama (1. Kor. 3; 16). Ako smo mi hram, na koji smo način obitelj Duha? To se razjašnjava sledećim rečima: Vi ste hram Svetoga Duha Koji je u vama (1. Kor. 6; 19). I u Delima apostolskim se kaže: Dogovoriste se da iskušate Duha Gospodnja (Dela ap. 5; 9) i Nisi slagao ljudima nego Bogu (Dela ap. 5; 4). Dakle, Duh je Bog jer je od Boga. Najzad, ime Boga primenjuje se i na ljude, od kojih su neki nazvani bogovima, kao što smo i mi po blagodati dobili imena Oca i Sina. Ime Boga primenjeno je na čoveka kada je, na primer, Gospod rekao Mojseju: Evo, postavio sam te da si bog faraonu (2. Mojs. 7; 1). Mojsej, međutim, nigde nije nazvan Duhom živim. Pismo ne kaže da je Eva bila Adamova sestra ili kćer, nego kaže da je potekla iz njega. Tako se i o Duhu Svetom mora reči da On nije sin ili sestra, nego da je On iz Njega i da je jednosuštan Njemu. A ako je onaj, koji ispituje, manji od onoga koga ispituje, napisano je i sledeće: Onaj što ispituje srca zna šta je želja Duha (Rim. 8; 27). Ako je tako, zar onda Bog, Koji ispituje Duha, nije manji od Duha? ??
A za sud, što je knez ovoga sveta osuđen (Jn. 16; 10), tj. ne zato što satana i drugi put prima kaznu svoje osude, nego što je od tada osuđen zauvek.
Sad Me proslavi, Oče, slavom kakvu imadoh u tebe pre nego svet postade (Jn. 17; 5), u ono vreme, kad je Otac sve stvorio kroz Sina, kao što kaže i psalam: U slavu i veličanstvo obukao se jesi (Ps. 103; 1) i zatim iz ničega izveo tvorevinu, i ustrojio je bez poroka. Gospode Bože, govori Psalmopojac, uzveličao se jesi veoma, u slavu i veličanstvo obukao se jesi, svetlošću kao haljinom odevaš se, prostireš nebo kao kožu (Ps. 103; 1-2). budući da se usled Adamovog pada tvorevina obukla u njegovo poniženje, prema rečima apostola: tvar se pokori taštini(Rim. 8; 20), Sin Tvorca je došao da bi je spasao, da bi Svojim dolaskom poništio njene nedostatke krštenjem smrti, kao što je i Sam rekao: Došao je čas, proslavi Sina Svojega, da i Sin Tvoj proslavi Tebe (Jn. 17; 1). Ovo nije tražio kao onaj, kojem je potrebno da to dobije, nego imajući u vidu dovođenje do savršenstva prvobitnog ustrojstva tvorevine. Tražio je slavu u koju je bio obučen u ono vreme, kada se tvar obukla u slavu. Kao što je prvobitnu tvorevinu po blagodati ustrojio tako, da ona bude bez nedostataka, u slavi i veličanstvu u koje je bio odeven i On Sam, neka tako i njeno poslednje ustrojstvo po milosrđu bude bez poroka i u slavi u kakvu se On obukao. Upravo je to označio kad je rekao: Proslavi, odnosno, daj Mi ono što sam pre stvaranja imao s Ocem i kod Oca, jer to tvrdi i Pismo, koje jasno govori: Proslavi Me, Oče, slavom koju imadoh u Tebe pre nego svet postade (Jn. 17; 5). Otac, dakle, ne prima slavu od Sina kao onaj kojem je ona potrebna i ako se Sin proslavlja Ocem, to ne znaci da Mu je ta slava nužno potrebna.
Žalosna je duša moja (Mt. 26; 38). Nije se stideo da to kaže, jer je uistinu bio čovek, i nije nešto tuđe (čoveku) skrivao pod vidom Svoje odeće. Rekao je to da bi pokazao da se obukao u nemoćno telo i da se sjedinio sa dušom koja može da pati. Rekao je, dakle, ono što je istinito da ne bi bilo izopačeno. Naučio je verujuće da se ne razmeću svojim ponašanjem, jer to znaci odbacivanje istine. On govori i sledeće: Ko se odrekne Mene… odreći ću se i Ja njega… (Mt. 10; 33), i u tome je strah i trepet za neverujuće. Dakle, silom jedne zapovesti ispovedamo, da nas zabluda ne bi odvojila od ljubavi Njegove, a silom druge ne ispovedamo, da nas gordost ne bi lišila ploda blaga Njegovog.
Ako je moguće, neka Me mimoiđe čaša ova (Mt. 26; 39). Onaj, Koji je znao da će se učenici sablazniti, da će Ga se Simon odreći, da će se Juda obesiti i da će grad Jerusalim biti razoren, nije mogao a da ne zna da će Ga za tri dana (Vaskrsenjem; prim. prir) mimoići ta čaša. Ako je moguće, neka Me mimoiđe čaša ova. Tako govori Onaj Koji je Simonu, kad je ovaj hteo da Ga ispravi, rekao: Idi od mene, satano… jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko (Mt. 16; 23). Zbog čega je sada Sam Gospod napustio ono što je Božije, i pomislio na ono što je ljudsko? Zašto se razgnevio na Simona, kada je ovaj rekao: Bože sačuvaj, Gospode, to neće biti od Tebe (Mt. 16; 22)? Ako je moguće, neka Me mimoiđe čaša ova. Znao je to, što je rekao samo Ocu, kao što je znao i da čaša može da ga mimoiđe; međutim, On je s tim ciljem i došao, da bi iz nje pio za sve i da bi posredstvom te čaše platio dugove svih, koje svojom smrću nisu mogli da plate ni proroci ni spasioci.
Oče, neka Me mimoiđe čaša ova. Onaj, Koji je Svoju smrt opisao kroz Svoje proroke i Ko je tajinstvo Svoje smrti predizobrazio na Svojim pravednicima, nije, naravno, mogao da se odrekne smrti kada je došlo vreme da Sam bude usmrćen, niti je mogao da odbije ispijanje njene čaše. Ako ne bi hteo da je ispije, i ako bi poželeo da je (smrt) odbaci, onda Svoje telo ne bi uporedio sa hramom, govoreći: Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići (Jn. 2; 19), niti bi rekao sinovima Zevedejevim: Možete li piti čašu koju ću Ja piti (Mt. 20; 22) i na drugom mestu: Meni se valja krstiti krštenjem (Lk. 12; 50), Kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin čovečiji (Jn. 3; 14), Kao što je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana, tako će i Sin čovečiji biti u srcu zemlje (Mt. 12; 40), Sin čovečiji mora umreti i vaskrsnuti (v. Lk. 9; 22), Veoma zaželjeh da ovu Pashu jedem s vama pre nego postradam (Lk. 22; 15) i Sin čovečiji ide kao što je pisano za Njega (Mt. 26; 24). Čak je i tokom večeri, one noći kad se predao, razdelio telo Svoje apostolima i krv Svoju dao Svojim učenicima, zapovedivši im da ovo tvore u spomen na Njegova stradanja. Kako to da se Onaj, Koji je Svojim učenicima zapovedio da se ne plaše smrti, govoreći: Ne bojte se onih koji ubijaju telo (Mt. 10; 28), uplašio smrti i molio da Ga mimoiđe čaša? Zar je Onaj, Koji je dobrovoljno podneo broj meseci u utrobi i broj godina na zemlji, hteo da Ga mimoiđe čaša i da celokupno Njegovo javljanje postane uzaludno upravo u ono vreme kad su dani, meseci i godine prošli i kad je preostalo svega nekoliko časova? Kad je bio u Jerusalimu i kad je oglasio Svoje učenje, želeo je da pokaže veličinu darova Svoje milosti i rekao: Da su u Sodomu bila čudesa što su se u tebi dogodila, ostao bi do dana današnjeg (Mt. 11; 23). Sodoma je, međutim, bila razorena, iako je mogla da se sačuva u slučaju Njegovog dolaska. Kako to da je Onaj, Koji nije otkazao vreme Svog dolaska, u vreme kad je došao Sam hteo da odbaci darove koji proističu iz Njegovog stradanja a koji bi, da su bili dati u vreme Lota učinili da, kako je Sam rekao, Sodoma i okolni gradovi još uvek cvetaju? I ako je hteo da se odrekne čaše radi Svog naroda, kako ovaj ne bi propao prilikom Njegovog drugog dolaska, onda bi morao da pogubi i neki drugi narod kod kojega bi došao, ukoliko bi i taj narod morao da Ga preda na krsnu smrt. Kako Jevreji nisu marili za Njegove znakove i čudesa, to znaci da oni nisu propali usled Njegovog rascepa nego da su propali i pre nego što je On ubijen, jer nisu poverovali Njegovim znakovima.
Ako je moguće, neka Me mimoiđe čaša ova. Rekao je to usled slabosti u koju je bio obučen, jer nije prividno nego je uistinu bio obučen u nju. Ako je uistinu bio slab i obučen u slabost, onda je i bilo nemoguće da se ta slabost ne uplaši i ne pomuti. Pošto je prihvatio telo i bio obučen u slabost, u gladi se krepio hlebom, u radu se umarao i u snu bio nemoćan. Kad je došlo vreme Njegove smrti, trebalo je da i tada dejstvuje ono što je svojstveno telu. Pometnja zbog predstojeće smrti obuzela Ga je zbog toga da bi se otkrila Njegova priroda, odnosno, da bi se pokazalo da je On bio sin onog Adama nad kojim je, prema rečima apostola, vladala smrt (v. Rim. 5; 15). I reče učenicima Svojim: bdijte i molite se da ne padnete u napast (iskušenje) jer je duh, kaže, srčan, ali je telo slabo (Mt. 26; 41). Ako se onda, kada se plašite, ne plaši vaš duh nego slabost vašeg tela, zbog čega bih se Ja uplašio smrti ako ne zbog toga da bih vam pokazao strah od smrti koji pogađa telo u koje sam obučen?
Ako se Simon, koji se uplašio jedne sluškinje (v. Mt. 26; 69) nije uplašio svih Rimljana nego ih je nepokolebivog duha zaklinjao da ga razapnu s glavom okrenutom na dole, i ako je apostol, znajući da neće umreti prirodnom smrću, rekao: već se prinosim na žrtvu i vreme mog odlaska nastade (2. Tim. 4; 6), na koji je način Gospod, uz pomoć Kojeg su apostoli prezreli sopstvenu smrt, jer je rekao: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a dušu ne mogu ubiti (Mt. 10; 28), Sam mogao da se uplaši smrti? Osim toga, i strah koji Mu se pripisuje čini se nepravovremenim. Ako se plašio, trebalo je da se plaši onda, kad su Ga uhapsili, a ne u neko drugo vreme. međutim, On je tada iscelio uho ubice (Lk. 22; 51). Zapovedio je da se uzme nož, a kada se javila potreba za nožem, rekao je: Vrati nož svoj na mesto njegovo (Mt. 26; 52).
Budući ?? da su se kroz Sina poništavali dugovi koji su bili načinjeni i da se kroz Njega izvršavalo preobraćanje naroda (neznabožaca), Sin nije hteo da za Sebe prisvaja tu blagodat koja je postojala pre postanja sveta. Kao što je u početku (postanja sveta), iako je sve to bilo kroz Njega sazdano, kroz sve to prošao ćutanjem i Mojsejevim ustima ukazao na drugog poslenika, govoreći: Pogleda Bog sve što je stvorio i gle, dobro beše veoma (1. Mojs. 1; 30) i rekao to stoga, da bi se vascela tvorevina pokazala kao dužnik pred Njegovim Ocem, tako se i u času obnavljanja tvorevine kroz smrt odrekao svega i rekao: neka bude volja Tvoja, da bi svi, koji je trebalo da se preobrate kroz smrt Jedinorodnog, postali Ocevi dužnici. Ili je to možda rekao zato, što je u času telesne smrti predao telu sve, što je telu pripadalo. Naime, jasno je da su sve patnje svedočile o Njegovom telu, da bi bila očigledna njegova istinitost. Iako su videle sva ta ukazivanja na Njegovo telo, sekte jeretika nisu se uverile u njega. Kao što je bio gladan i žedan, kao što se umarao i spavao, tako se i plašio. Ili je to možda pretrpeo zato, da zemni ljudi ne bi mogli da kažu: iskupio je našu krivicu bez stradanja i podviga. Ili možda zato, da bi Svoje učenike naučio da svoj život i svoju smrt povere Bogu. Ako se Onaj Koji je mudar radi bogopoznanja na kolenima molio za ono što treba da bude, onda su utoliko pre neverujući ljudi dužni da svoju volju predaju Sveznajućem. Ili pak zato da bi Svojim stradanjem u Svoje učenike zasejao utehu, On se prilagodio njihovom umu da bi za njih postao obrazac, prihvativši njihov strah na Sebe da bi im Svojim primerom pokazao da se pre smrti ne treba drsko razmetati smrću. Ako se uplašio Onaj, Koji ne može da se uplaši, tako da se molio za oslobođenje iako je znao da to nije moguće, onda neka se utoliko pre oni mole pred iskušenje, da bi se spasli od njega (tj. straha) u vreme iskušenja. Ili pak, s obzirom da u vreme iskušenja naše misli obično bivaju rasejane i naše pomisli razbacane na sve strane, On Sam se molio da bi nam pokazao da je protiv prepredenosti i zamki zla potrebna molitva, i da se rasejane misli moraju sabrati mnogim molitvama. Ili je možda, želeći da ukrepi njih, koji su se plašili smrti, pokazao da se i On nje plašio, i da bi ih poučio da strah ne može da ih pogubi ukoliko se ne okamene u njemu. To su značile reči: Ne Moja volja Oče da bude, nego Tvoja, tj. Ja ću umreti da bih spasao mnoge. Ili je to možda učinio zbog toga, da bi obmanuo smrt, ili se uplašio stradanja zbog toga što smrt nije samo odlučila da Ga proždere, nego i da Ga izbaci.
Radi prevazilaženja smrti dogodilo se sve to, Gospode, što se u Tebi skrivalo protiv nje. Tvoje Božanstvo bilo je nedostupno smrti i ona nije mogla da se dotakne Tvojih tajni. Iako je obznanjeno ime Tvog Božanstva, Ti si ga privremeno prekrio, kao odeždom, jer si ti Svoje božanstveno ime prekrio pokrovom čovečijeg imena. Telo onoga, koji na njemu (telu) nosi jedino znamenje starog Adama, postalo je hrana smrti, dok je onaj, koji nosi znamenje drugog Adama, gospodar nad smrću i njen pobednik. Taj prvi Adam je okušanjem narušio svoju volju i po činio je telu, a time i oslabio i uništio telo, koje je postalo hrana smrti. Drugi Adam je Svojom krepkom voljom osnažio telo da bi ga udaljio od čeljusti smrti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *