ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
ОСАМНАЕСТА ГЛАВА
Одрешите магаре и доведите ми (Мт. 21; 2). Исус је у јаслама почео, на магарцу је дошао до краја. У јаслама у Витлејему, на магарцу у Јерусалиму. А док је улазио у Јерусалим, почео је да плаче кад га је видео. Авраам је видео дан Његов, и обрадовао се. Христос је видео Јерусалим и заплакао је због њега. Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, шта је за мир твој, али је сада сакривено од очију твојих (код св. Јефрема: али је сада мир сакривен од лица твога) (Лк. 19; 42). Авраам, отац твој, видео је само један дан Мој и обрадовао се; ти си видео и дан и Господа дана. То је Он, Који је заплакао због оних што се нису обрадовали свом Заступнику. Заплакао је и због предстојећег разрушења града, као што је и рекао: Плачите за собом… јер, ево, долазе дани у које ће се речи горама: Падните на нас… (Лк. 23; 28-30). Авраам виде дан Мој и обрадова се (Јн. 8; 56), односно, у јагњету крај дрвета, које је развезало и ослободило свезаног Исаака, као што је и Господ посредством крста покидао окове незнабожаца. Од Валаама је било скривено лице ангела (4. Мојс. 22; 22-31), а од тог народа, који је познавао тајну Валаамову, било је скривено лице Господа мира. Од њега је био сакривен мир, а од њих – Господ мира.
Деца су клицала и говорила: благослов сину Давидовом! А кад видеше првосвештеници и књижевници… расрдише се и рекоше: чујеш ли шта ови говоре (Мт. 21; 15-16), тј. ако су Ти неугодне њихове похвале, нареди им да заћуте. У Његовом рођењу и смрти невина дечица су украсила венац Његовог страдања. Младенац Јован заиграо је пред Њим у утроби своје мајке, и младенци су били побијени приликом Његовог рођења, уподобивши се гроздовима на Његовом свадбеном пиру. Кад је дошао до дана Своје смрти, опет су Му младенци ускликнули благослов. Узнемирио се град Јерусалим у време Његовог рођења, исто као што је збуњен и пометен био и онога дана када је Он ушао у њега. Кад су књижевници зачули усклике деце и с негодовањем Му рекли: Забрани људима, да би заћутали, Он је одговорио: Ако они ућуте, камење ће повикати (Лк. 19; 40). Они су, дакле, прихватили да је боље да узвикују деца него камење, да се не би, уз узвике скамењеног јестества, заслепљени некако уразумили. И поред тога, тај вапај камења био је с тим циљем сачуван за време Његовог расцепа, када су обдарени језиком ћутали, а безгласна природа оглашавала величину Господњу.
Сад је суд овоме свету, сад ће кнез овога света бити избачен напоље (Јн. 12; 31). Не назива се кнезом твари и свих људи, него кнезом овога света. Пошто се избацује напоље, јасно је да није вечно постојећи и да је лишен власти. На који је начин избачен напоље, објашњава Јован: Гле, каже, Јагње Божије које узима на се грехе света (Јн. 1; 29). Кнезом се назива у оном смислу у каквом се и говори: Сви богови незнабожаца су демони (код св. Јефрема: Богови незнабожаца нису богови) (Пс. 95; 5) Ми не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света… који су у поднебесју (Еф. 6; 12) и У њима бог овога света ослепи разум да не би веровали (в. 2. Кор. 4; 4). На другом месту је такође речено: Њихов је бог трбух, и слава у срамоти њиховој (Филипљ. 3; 19).
Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавек (код св. Јефрема: да ће Христос живети заувек) (Јн. 12; 34). То се садржи и у следећим изрекама: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде… докле не дође Онај коме припада (1. Мојс. 49; 10) и Пророка ће вам подићи Господ, таквога, какав сам и ја, њега слушајте (5. Мојс. 18; 18). Ти говориш да се Сину човечијем ваља подигнути (Јн. 12; 34). речи тог места они разумеју у вези с будућим окончањем света, јер кажу да може бити само један долазак. Или су о свим пророцима рекли: Слушали смо из Закона, као што је речено и следеће: Да се испуни реч у Закону њихову: омрзнуше Ме ни за што (Јн. 15; 25), а што је написано и код Давида: Мржњом неправедном омрзнуше ме (Пс. 24; 19) и Грешници ме мрзе узалуд (Пс. 34; 19). ?
Где је цар, тамо је и царство. Због тога каже: Царство Божије унутра је у вама (код св. Јефрема: Царство Божије у срцу је вашем) (Лк. 17; 21). Не треба, каже, мерити царство данима, јер су они посматрали времена и рокове у којима, према њиховом мишљењу, треба да се јави Христос. Гласине о Њему почеле су да круже пре тридесетак година и вести о Њему умножиле су се услед Његовог рођења. Тих година је устао Тевда са својим друговима које је Христос назвао разбојницима, јер су дошли пре Њега да би крали (упор. Јн. 10; 8) и почели, каже, да по разним местима присвајају име Христа (Мт. 24; 5). Због тога их је Господ разобличио, јер су хтели да Га виде по спољашњим, а не по унутрашњим обележјима. Радуј се, кћери Сионска.., ево цар твој иде к теби (Зах. 9; 9, упор. Мт. 21; 5. и Јн. 12; 15) и Изаћи ће звезда из Јакова (4. Мојс. 24; 17) и Вама, који поштујете Име Моје грануће Сунце правде (Малах. 4; 2), и опет: Он ће посветити многе народе (упор. Ис. 51; 10). Господ је почео да разобличује оне, који су дошли с тајним помислима: Лопови су и разбојници (Јн. 10; 8), јер се нису јавно показивали. Господ стада, када је на врата ушао у Свој тор, дошао је нескривено, кроз знакове и чуда, и са великом силом. Он је унутар вашег срца, кроз Своја сведочанства, и не скрива Се, тако да би онима који Га траже била потребна спољашња обележја и испитивања. Ако не творим дела Оца Својега, не верујте Ми (Јн. 10; 37). Они су, дакле, сами показали да нису Христос, и због тога су тежили да потајно опљачкају људе. Оптужили су их надмена гордост, која им је била својствена, и лажи и изговори које су измишљали. Због тога су се плашили да се отворено покажу. Тевда је за себе тврдио да је неко велики. међутим, да би му се људи прикључили, нека их у то увери. Ако он није тај, којим се називао, како би онда о другом рекао то, што је говорио о себи? Одатле је и потекла она позната изрека: ако Христос дође, нико неће знати одакле је Он (упор. Јн. 7; 27). Та изрека мора бити одбачена и разобличена у својој неистинитости, јер је било речено: Из града Витлејема мора се родити Христос. С обзиром да су се појавили многи христоси, они су се колебали у својим помислима и говорили: “Зар нас наше старешине нису убедиле да је управо Овај а не неки други Христос (в. Јн. 7; 27)?” Због тога им је рекао: Ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5; 43). Пошто су Га многи следили, објаснио је да ће Његов долазак бити отворен и величанствен и не онакав, какво је било Његово рођење. Ако вам кажу: ено Сина човечијега, не верујте… јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина човечијега (Мт. 24; 26-27). Као што су се у оно време, кад се родио, појавили лопови ? , тако ће се и у време Његовог доласка појавити разбојници и појачати гласине. Дакле, не излазите да Га тражите, како не бисте својевољно кренули за тим бунтовницима и дозволили им да вас привуку. Дакле, пошто је Он Господ царства, било Му је угодно да очисти вишње и небеско пространство и да, истовремено, очисти и преисподњу. речи: Очистиће дом Царства Свога од сваке саблазни (Мт. 13; 41) ? разуми о земљи и тварима, које ће Он обновити и тамо ће сабрати Своје праведнике.
Тешко вама, законицима, који узесте кључ… (Лк. 11; 52), јер су сакрили разумевање откровења Господњег, објављеног кроз пророке. Ако Господ, како и Он Сам сведочи, представља врата, онда је јасно да постоје и кључеви ка богопознању. Књижевници и фарисеји нису хтели да уду на та врата живота, као што је и Господ говорио: Царство Божије унутра је у вама (унутар вашег срца) (Лк. 17; 21), што је рекао о Самоме Себи, јер је стајао међу њима. Грех који лукаво користи своје сасуде, зауставио се код извора који води у дом живота, да би душе и духови отпочинули у њему ? . Сакрили су, каже, кључеве.
Да се иште од рода овога сва крв пророка (код св. Јефрема: праведника) (Лк. 11; 50) Пошто су управо они убили Осветника за убијене праведнике, и казна ће се тражити из њихове руке. Ко убије судију, тај је друг човекоубици, јер је заједно са судијом уклонио освету и отворио пут убицама. Од крви праведног Авеља до крви Захарија (Лк. 11; 51), али не само до тог времена, каже, него до дана данашњег. Како је Он Сам стајао међу њима, није од њих тражио освету за Своју крв док Га нису убили, како не би рекли да је до тога дошло по предодређењу. Над њима је изговорио пресуду за претходно убијене праведнике како би их убедио да не убијају оне потоње и да би им дао могућност да се покају за Његову смрт, а што Закон није допуштао за кривце у убијању пророка, јер Закон каже: Ко убије нека умре, а не: Види хоће ли се покајати и тад му опрости. Господ им је, међутим, дозволио да се, ако то пожеле, покају за Његово убиство. Убијањем потоњих праведника, народ је потврдио да је учествовао и у убијању претходних и да је кроз исповедање сопствених уста отпао од гласа истине ? , јер се није застидео да своје очеве оптужи за убијање пророка (упор. Мт. 23; 29-30). Како је народ своју још нерођену децу учинио саучесницима и заједничарима у Спаситељевом убиству ? , тако је и Христос, а они то нису ни знали, њихову злу вољу учинио саучесницом и заједничарем у Његовом убиству, будући да су знали да је Син господар винограда и осветник, а ипак су Га убили.
Мојсеј им је као опомену заповедио да своје жртве приносе на једном месту, да на њему закољу јагње и изврше искупљење. Због тога ни Ирод није могао да убије Господа заједно с витлејемским младенцима, нити су Га живота лишили Назарећани кад су Га бацили са горе, јер Господу није било заповеђено да умре било где изван Јерусалима. Пророк не може погинути изван Јерусалима (Лк. 13; 33). Запамти да су, иако је убијен у Јерусалиму, и Ирод и Назарећани били подједнако криви за Његову смрт, тако да је и од њих тражена одмазда за Његово убиство. Отуда знај да нису само житељи Јерусалима дужни да поднесу казну за Његову крв, него су сви они који су Га видели и одбацили криви за Његову смрт. говорећи: Између храма и жртвеника (Лк. 11; 51) показао је огреховљеност народа, који није марио чак ни за место очишћења. Колико пута хтедох да вас саберем (Лк. 13; 34), што се може упоредити са следећом изреком: Ево већ три године долазим и тражим плода на овој смокви (Лк. 13; 7).
Ко чује Моје речи и не очува их, Ја га не познајем (упор. Јн. 12; 47). На другом месту рекао је следеће: Отац не суди никоме него је сав суд дао Сину (Јн. 5; 22). А како је Он исцелитељ људи, каже: Не дођох да судим свету него да спасем свет (Јн. 12; 47). Да би показао да сваки суд припада Њему, поучава овако: Ко не прима речи Моје, има себи судију; реч коју ја изговорих она ће му судити (Јн. 12; 48).
Када, дакле, угледате гнусобу опустошења (Мт. 24; 15). Иако је град Јерусалим често бивао рушен и поново подизан, Господ је на овом месту говорио о његовом потпуном уништењу и оскрнављењу његовог светилишта, јер ће после тога остати у својој погибељи, односно, биће препуштен забораву. Римљани су унутар храма поставили своја знамења на којима је било изображење орла, као што је и речено: крила мрска која пустоше (Дан. 9; 27). Знак гнусобе опустошења о којој говори Данило пророк (Мт. 24; 15). Други кажу да је знак предстојећег разрушења било то што су Римљани донели главу свиње, па су је уз помоћ Пилата положили унутар храма. Који буде на крову (Мт. 24; 17) и др, неће се спасти као у претходна времена, пошто се Господ више неће бринути и старати о њима. Тешко бременитима (Лк. 24; 19), и др. Говори се о онима који су били мучени током опсаде Јерусалима. Биће невоља велика народу овоме (Мт. 24; 21), таква да ће жене јести сопствену децу.
Него се молите Богу да не буде бежање ваше ни у зиму ни у суботу (Мт. 24; 20), односно, да не будете заробљени у време кад не можете да дејствујете. Као што је зима без плодова а субота без дела, тако се чувајте да вас не одведу онда, када не будете имали ни плодова ни посла. У зиму, каже, и у суботу. Једно (од ово двоје) јесте дело нужности, а друго дело слободе. Зима је дело нужности, а субота дело слободе. Нека вас од дела Господа Бога вашега не удаљује нити принуда других, нити сопствена воља. Даље, посредством зиме и суботе наговестио је да их очекују недаће. Након што им је показао Свој гнев и објавио да ће све то праведно доћи на њих, истог часа их је, по милосрђу Свом, научио како да се моле, не зато да би одвратио предстојеће тешке казне него да би се изменио дан и време велике несреће која им прети. Господ је, по Свом великом милосрђу, и једно и друго сјединио у Својој речи. Као прво, објавио је да ће недаће неминовно доћи и да ће морати да беже, као што је и предодређено. Као друго, рекао им је да се моле, како се та несрећа не би догодила у зиму, када неће бити у стању да се спасу и да избегну те невоље, или пак у суботу, да се несрећа не би обрушила на вас у време вашег починка.
Као Син Закона, показао је бригу о Закону и утврдио да се Мојсејев закон не мења. Ако се, каже, међу вама наду неразборити и прости, нека у време рата не држе суботу онако, како сте ви дужни да је чувате у време мира, или да вас не би убили слично онима, који су убијени у пећини (1. Мак. 2; 29-38). И још: У зиму и у суботу, јер је зима починак од сваког труда током једне године, а субота починак седмог дана, тј. починак у дан Његовог јављања, као што се говори на другом месту: Народу Божијем тек предстоји починак (Јн. 4; 9), јер је субота окончање дела (починак од дела). Молите се да избегнете све што се има догодити (Лк. 21; 36). То је, како неки тумаче, Господ такође изрекао о будућим страдањима Јерусалима и упоредо с тим означио окончање света. Биће бекство, јер ће те недеље жалост и пометња захватити све који до тада не постану савршени. Други кажу да је то речено само апостолима, да би остали чврсти ако шестога дана ишчезне сунце. Даље, каже: у суботу, јер су се Јевреји гордили суботом и у зиму, јер је она хладна.
И кад Бог не би скратио дане оне, нико не би остао (код св. Јефрема: не би се спасло ниједно тело) (Мт. 24; 22). То не знаци да се умањује број дана с њиховим часовима, него да само време постаје кратко ради изабраних, тако да се њихове недаће не умножавају него се скраћују, односно, наступа искупљење.
А о дану томе и часу нико не зна, ни ангели небески ни Син (Мт. 24; 36), слично следећем: Идите од мене проклети од Оца Мојега у огањ вечни, јер Ја вас не знам (в. Мт. 7; 23). Иако Он познаје зле, због њихових дела каже да их не познаје. На исти начин, иако је знао време Свог доласка, да Га не би више запиткивали о њему, рекао је: Не знам га. Сад да ја тебе питам: да ли Син познаје Оца или не познаје? Наравно да Га познаје, јер је написано: Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син (Мт. 27; 11). На који начин Он може да не зна време Свог доласка? Ако Он зна Оца, шта је то више од Оца, и што Он не би знао? Који је разлог да Отац сакрије од Њега време Његовог доласка? Да ли можда да би Он кроз то показао да је мањи од Оца и да би се показала Његова природа? Ако је тако, то знаци да ће се у оном тренутку, кад се Њему открије то време и кад зазвучи труба да би сишао с неба Он показати управо онакав, какав је Отац. Даље, написано је: У Њему су скривена сва блага премудрости и знања (Кол. 2; 2). Ако су кроз Њега откривене све тајне, како је онда време Његовог доласка могло да остане тајна за Њега Самог? Ако Он не зна тај дан када ће доћи, онда не зна ни оне дане када неће доћи. И Дух зна то што је Он створио, како и они тврде ? , будући да испитује дубине Божије. Зар то Син не зна? Они ? Га питају о времену Његовог доласка, Он указује на дан, именује га и каже: не знам, као прво, да би их спречио да се распитују, а као друго, да би знамења која је дао била од користи, слично болести за болесника, јер ни он не зна дан смрти. Дакле, тим речима је указао почаст Својим знамењима, да би почев од тога дана сва поколења и сви векови мислили да ће се Његов долазак извршити у њихово време.
Бдијте, јер кад тело спава природа господари над нама, и дејство у нама не извршава се по нашој вољи него насилно, по нагону природе. Када душом овлада тешки сан, као што је малодушност или жалост, онда непријатељ господари над њом и кроз њу дела оно, што она не жели. Природом управља сила, а душом непријатељ. Ону будност, коју је заповедио Господ, Он је прописао и једном и другом делу човека; телу, да би се удаљило од поспаности, и души, да би се чувала од безосећајности и плашљивости, као што каже: Отрезните се као што треба (1. Кор. 15; 34) и Устадох и још сам с Тобом (Пс. 138; 18). Због тога ћемо се чувати лењости, да бисмо извршили оно дело које имамо.
Тад ће бити два на њиви; две ће млети на жрвњевима (Мт. 24; 40), јер ће се приликом уништења Јерусалима то у тренутку обрушити на њих, слично следећем ? : Може бити да ће се наћи десет (1. Мојс. 18; 32). “Орловима” (Мт. 24; 28) Господ назива непријатеље који ће доћи против тог града, који се означава именом лешине, као што је речено: Коњи су му бржи од орлова (Јер. 4; 13). Други то тумаче у вези с телом и душом. То место о свршетку света, када ће страх и трепет овладати свим људима, разуми и као припремање, како и каже: Нека буду бедра ваша опасана (Лк. 12; 35). Можда се то односи и на праведника и на грешника, од којих ни један ни други нису могли да се ослободе. Жрвњем је назвао свет, а орловима је, због брзине њихових крила, називао праведнике (Мт. 24; 41). Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга (управитељ) (Мт. 24; 45)? Иако је Господ све то посведочио о њему ? , он ће, уколико се покаже неверан у ономе што му је наређено, бити расечен напола, и даће му се удео са лицемерима и невернима; тамо ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 24; 51).
Пет њих бејаху мудре, а пет луде (Мт. 25; 1-14). Мудрошћу није названа њихова девственост, јер су све оне биле дјеве, него су мудрошћу названа њихова добра дела. Ако је твоја девственост једнака светости ангела, запази и размисли да је светост ангела чиста од зависти других порока. Као што си ти победио блуд, чувај се да тебе не победе роптање и гнев.
Такође ће се и од оног, који није умножио своје таланте (Мт. 25; 15-30), као од неплодне земље, одузети и дар плодова. Земљу, за коју је рекао: сакрих га (Мт. 25; 25), изједначио је с оном земљом која није дала плодове. Узмите од њега талант (Мт. 25; 28), тј. веру, јер он вером није задобио праведан живот. Господ није прекорео онога који је стекао пет таланата, да не би рекли да нам је ставио бреме које превазилази наше снаге. Прекорео је онога са једним талантом како би онај, који је добио пет таланата, разобличио онога који је имао само један (талант). Нека буду бедра ваша опасана (Лк. 12; 35), тј. да буду припремљена кроз уздржање. И светиљке ваше запаљене (Лк. 12; 35), јер је овај свет као ноћ и потребна му је светлост праведника, како и Господ каже на другом месту: Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе Оца вашег Који је на небесима (Мт. 5; 16).
Мудре руке смириле су се у својој сладости да би опрале ноге Свог издајника, који Га је за то прање (ногу) наградио клиновима крста. Светворац се чак дотле смирио да је опрао најништавније ноге, а фарисеји су га ненавидели и свештеници прогонили. Као што је кроз Њега било све устројено када је постало, будући да је Он био посредник стварања, тако је израсло и спасење свега, које се извршило кроз Њега, јер је оно (тј. све што је створено) већ по првом наслеђу припадало Њему. Пошто су створења била понижена и потпала под власт проклетства, Сам Господ је Себе умањио пред њима да би их сва узвисио и узнео, док се онај, који их је први унизио, бацио на њих посредством свог савета, а под видом бриге о њима и као руководитељ. На тај начин, гордост и подлост ништа не могу да створе, изузев ако не делују насиљем. У љубави су садржана сва блага и сва заједно се у њој садрже, и као чувар њихове ризнице појављује се љубав.
