NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
ŠESNAESTA GLAVA
Prokleo je smokvu (Mt. 21; 19), jer je u Zakonu napisano: Kad žanješ letinu svoju na njivi svojoj, ako zaboraviš koji snop na njivi ne vraćaj se da ga uzmeš; neka ga došljaku, siroti i udovici… kad treseš masline svoje, ne zagledaj granu po granu pošto otreseš… (5. Mojs. 24; 19-20). Vlasnik te smokve prezreo je Zakon svojim neposlušanjem. Kada je Gospod pristupio i na njoj nije našao nikakvih ostavljenih plodova prokleo je smokvu da se njen vlasnik ne bi više naslađivao njenim plodovima, jer ništa nije ostavio sirotima i udovicama. Tako su Gergesinjani odlučili da ne izlaze u susret Gospodu, a On je onda potopio njihove svinje, kako bi ih podstakao da Mu makar i protivno svojoj volji podu u susret.
Ni vlasnik ove smokve nije hteo da Mu pođe u susret, a Hristos je osušio smokvu, kako bi on i protivno svojoj volji pošao da Ga susretne, jer je Gospod u svakom slučaju želeo da se ljudi spasu.
Kada je rekao: Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići (Jn. 2; 19), Njemu su odgovorili: Četrdeset i šest godina zidan je ovaj hram, a Ti ćeš za tri dana da ga podigneš (Jn. 2; 20)? Time se pokazalo da Mu ne veruju. Kada su Mu pokazali hramovne ukrase, On im je rekao: Doći će dan kada će hram biti srušen a Jerusalim razoren (v. Lk. 21; 5).
Da bi pokazao vlast Svog božanstva, prokleo je smokvu i ona se osušila, kako bi na osnovu sadašnjeg, koje mogu da vide, poverovali u ono što će doći. Prokleo ju je i zbog toga da ona ne bi rađala po prirodnom zakonu, pošto nije ispunila Zakon Mojsejev ? . Nepravovremeno ? je tražio plod na toj smokvi zato, da bi ona postala praobraz Onoga, Koji je u svoje vreme ublažio i razrešio Zakon. Da je u pravo vreme tražio plod na smokvi, niko ne bi pomislio da je ona praobraz i simvol. Posredstvom smokve je otvoreno razobličio grad Jerusalim, u kojem je tražio ljubav, a koji je pokazao mržnju prema onima što su doneli plod pokajanja. Ogladneo je i užurbano pošao ka smokvi koju je i prokleo, jer na njoj ništa nije našao. Glad je, naravno, pripadala telu i to je izazvala prirodna nužnost. Kako bi se inače moglo dogoditi da Onaj, Koji ispituje tajne srca, u neodgovarajuće vreme traži plod na smokvi? Razumi, dakle, da Gospod nije prokleo smokvu zbog Svoje gladi. Čak i da je bilo vreme rađanja plodova, nije bilo potrebe da On osuši i uništi smokvu samo zbog toga što za Njega nisu bili ostavljeni plodovi kakve je tražio.
Neki kažu da smokvino drvo označava Jerusalim, jer ni on nije dao plod i zbog toga je, kažu, pod vidom smokve prokleo Jerusalim. Onaj Koji je bio gladan, kako tvrde, bio je gladan pokajanja i došao je da ga nađe kod Jerusalimljana, ali ga tamo nije našao. Ovome se priključuje i druga izreka: Neko imađaše smokvu posađenu u svom vinogradu (Lk. 13; 6). I jedno i drugo odnosi se na Jerusalim. međutim, ukoliko je on upravo od Jerusalima tražio plod, zašto ga je onda pod vidom smokve prokleo da padne, kada smokvi još ne beše nastalo vreme da daje plodove? Ako pak još nije nastupilo njegovo vreme, kako onda da shvatimo reči apostola: Kad dođe punoća vremena posla Bog Sina Svojega (Gal. 4; 4)? I kao što se dolazak Jedinorodnog dogodio u odgovarajuće vreme, zbog čega se onda smokva, u vreme koje ne odgovara njenim plodovima, poredi sa Jerusalimom, za koji je nastalo vreme plodova? Potrudimo se oko tog mesta u Pismu da bismo pronašli odgovor na naše pitanje. O Gospodu Koji ulazi u Jerusalim, napisano je sledeće: I kada se približi, videvši grad zaplaka nad njim, govoreći: Kad bi i ti znao bar u ovaj dan tvoj… (Lk. 19; 41-42). Dakle, ako je nastao njegov dan, zar onda utoliko pre nije nastalo njegovo vreme? Za smokvu, međutim, još ne beše nastalo njeno vreme i otuda proizilazi da je jedno smokva, a drugo Jerusalim.
Iz ovog istraživanja o smokvi razumemo da ona ne označava grad Jerusalim, kako neki tvrde. Prema tome, čini se verovatnijim da su apostoli u to vreme zbog svoje uobičajene prostodušnosti bili zaokupljeni nekom mišlju i da su u nešto sumnjali. Da bi posredstvom čuda uklonio njihove sumnje, Gospod je pred njima osušio smokvino drvo.
A ujutru prolazeći videše smokvu gde se osušila iz korena. I opomenuvši se Petar reče Mu: učitelju, gle, smokva što si je prokleo osušila se (Mk. 11; 20-21). A Isus odgovarajući reče im: Ako imate veru i ne posumnjate u srcu vašem… i gori ovoj ako rečete digni se i baci se u more, dogodiće se (Mt. 21; 21). Ako bi ova smokva bila simvol i praobraz, ne bi dolikovalo da im kaže: „Ako budete imali veru…“ nego „ako razumete…“. Dakle, na toj smokvi je pokazano čudo, a ne simvol.
Neki govore još i to da reči: Ako rečete ovoj gori… ne označavaju goru nego đavola ili nešto slično. međutim, kakav je demon mogao biti u blizini kad je Gospod to rekao? međutim, sasvim je jasno da se u blizini nalazila gora, jer je On prolazio pored Maslinove gore na kojoj se, nesumnjivo, nalazilo i smokvino drvo. Onima koji su gledali na tu goru, rekao je: Ako ovoj gori rečete… tako će i biti! Ako je „gora“ označavala demona, kako onda da shvate da li se na njega odnosi i ono što za tim sledi, tj. baci se u more? Ako neko izgoni demona, zašto bi ga bacio u more? Možda to zasnivaju na tome što je Gospod na taj način isterivao demone? Da je Gospod isterivao demone, to je istina, i da im je zatim dozvolio da udu u svinje takođe je istina; međutim, Pismo ne kaže da bi ih Gospod bacio u more ? . Razlog zbog kojeg su demoni ušli u te svinje bio je očigledan, jer je to čudo veoma brzo dovelo kod Gospoda žitelje onog grada koji nisu želeli da Mu dođu po svojoj dobroj volji.
Ako bi takav bio smisao ovih reči, zašto bi onda rekao: Ako i gori ovoj rečete, digni se i baci se u more..? Upravo zbog toga što je video kako su zaprepašćeni čudom sa isušenom smokvom, On je rekao: Ako budete verovali i ne budete sumnjali.., slično kao što je govorio i Natanailu: Ako budeš verovao, videćeš i više od ovoga… (Jn. 1; 50). Ako ne budete sumnjali, onda će Gospod učiniti ne samo kao sa smokvom na toj gori, nego će učiniti da se čitava ta gora sa svim svojim drvećem pokrene i baci u more. Da bi im pokazao da je reč Njegova životvorna, i da i On sam životvori i sudi, isušio je zelenu smokvu i iscelio osušenu ruku.
Zbog čega je ovaj slatki Dobro činitelj, Koji je svugde u malom otkrivao mnoštvo i u nedostacima punotu, zapovedio smokvi da se osuši? Iscelio je sve ljudske bolesti, vodu je pretvorio u vino, od nekolicine načinio mnoštvo hlebova, slepima je otvorio oči, gubave je čistio a mrtve vraćao u život. Zbog čega je onda samo ovoj smokvi zapovedio da se odmah osuši? budući da se približavalo vreme Njegovog stradanja i da neko ne bi pomislio da su Ga uhapsili zato što nije mogao da se oslobodi, Gospod je prokleo smokvu da bi za (Njegove) prijatelje poslužila kao znak a za neprijatelje kao upozorenje, da bi se učenici tim Njegovim rečima utvrdili u veri a stranci zadivili Njegovoj sili. Iako je sve dobro učinio a ipak bio raspet, mogli su posumnjati, kao što se zapravo i dogodilo, da su Ga uhapsili zato, što se Njegova sila iscrpela. Da bi to sprečio, On je posredstvom beslovesne biljke koju je isušio pokazao da je Svojom rečju mogao i da pogubi one što su Ga raspeli. Kako je u to vreme ovo delo izvršio Svojom božanstvenom silom da o Njemu ne bi mislili kao o ništavnom biću slabom po svojoj ljudskoj prirodi, tako je i kasnije Simonu rekao: Vrati nož svoj na mesto njegovo (Mt. 26; 52).
Onaj, Koji je došao da bi u ljudima iscelio nevidljive ozlede, tri puta ih je opomenuo vidljivim ozledama. Grobove je pogazio i srušio, svinje je utopio u moru a smokvu je osušio da bi, pogazivši grobove vernih, pogazio srca nevernih, uništenjem i utapanjem krda svinja potopio zablude onih što odbacuju veru i da bi, pod vidom smokve, osušene bez njene krivice, razrušio grad Jerusalim zbog njegovih prestupa. Ogladne i požuri ka smokvi. Svoje postupke i Svoje reči prilagođavao je očima onih koji su Ga gledali i ušima onih koji su Ga slušali.
Videvši to učenici Njegovi diviše se govoreći: Kako odmah usahnu smokva (Mt. 21; 20). Iako se podseća zbog obilja rastinja, smokvi je po samoj njenoj prirodi potrebno nekoliko meseci da bi se osušila. Zbog toga ju je i izabrao za znak, da bi im posredstvom nje omogućio da naslute Njegovu silu. Kao što je poznato, smokva daje izdanke i lišće pre ostalog drveća, kao što je i Sam Gospod kazivao u sledećoj prici: Od smokve naučite pouku. Kada se grane njene već podmlade i olistaju, znate da je leto blizu (Mt. 24; 32). Pogledaj i sam da je zbog obilja sokova i ranog cvetanja koristio smokvu kao znak kojim je objavio Svoju višnju silu da bi ti se ona otkrila kao nesumnjiva. Ni pred onim koji su Ga uhapsili Gospod nije toliko govorio koliko je govorio pred smokvom. Osušio ju je da bi Izrailjci ponovo procvetali, ali oni to nisu hteli. Bio je uhapšen zato što je On to hteo, kao i što je sišao sa neba zato, što je to Njemu bilo ugodno.
Pismo kaže da je Adam, nakon što je sagrešio i bio lišen one slave u kakvu je bio odeven, svoju nagotu prekrio lišćem smokve (1. Mojs. 3; 7). Gospod je došao i pretrpeo raspeće, čime je iscelio njegove (Adamove) rane i ozlede, a nagoti vratio odeću slave. I smokvu je, dakle, osušio zato da bi pokazao da više nije potrebno lišće smokve u koje se oblačio Adam. On je sada uznesen u pređašnju slavu, a dok je nju imao nije mu bilo potrebno ni smokvino lišće, ni „kožne haljine“. Dakle, čoveku od sada više nije potrebna smokva koja se osušila i čije je lišće, dok je bilo zeleno, služilo kao odeća stida i pokrivač sramote.
Niko se nije popeo na nebo osim Onaj Koji side s neba, Sin čovečiji Koji je na nebu (Jn. 3; 13). Pošto su od Njega tražili znakove, kaže: Kad vam kazah ono što je zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem ono što je nebesko? Niko se nije popeo na nebo… (Jn. 3; 12-13), da bi došao kod vas i svedočio za Mene. Osim toga, pošto je znao da neki tvrde kako se telo ne može uzneti na nebo, On kaže: Onaj Koji side s neba. Ovo nije rečeno zato što je Hristos u telu sišao sa neba, nego zato što Marija nije začela od ljudskog semena i što je Gavrilo sišao s nebesa, noseći joj u svojim ustima pozdrav. Zbog toga je, dakle, rečeno Koji side sa nebesa.
Budući da je na Nikodimove reči Gospod kazao: Ti si učitelj Izrailjev, a to li ne znaš (Jn. 3; 10), mi ćemo upitati šta je inače morao da zna ako ne ono što se sadrži u Zakonu i prorocima, odnosno da isop pogružava u vodu, da kropi vodom, da krsti radi očišćenja i slično. Da pre dolaska Sina nisu bili nagovešteni Njegovi praobrazi, onda bi Gospod nepravedno tražio to od Nikodima. Pošto je u Njegovim svetim spisima bio skriven Sin Božiji, a on (Nikodim) to nije razumeo, Gospod je pravedno razvejao njegovu uspavanost i krotkim i uzdržanim glasom iscelio bolest, pominjući mu krštenje opraštanja kakvo je postojalo u Izrailju. Posumnjao je i Zaharija kad mu je nagovešteno da će imati sina. Zbog toga mu je bio svezan jezik kojim je poučavao druge. Na sličan način su i Nikodimu svi ti praobrazi bili pred očima, a on im nije verovao. Gospod ga je zbog toga i osudio, ali blago. Hristos je, naravno, video da je on bolestan, ali da nije daleko od iscelenja, kao i da ne zna ono, što je o Njemu ranije bilo napisano u Zakonu, zbog čega mu je ukazao na krštenje potpunog očišćenja tela i duše.
Zar ti, Nikodime, nisi razumeo, da se Jakov izvan utrobe rodio za prvorodstvo (1. Mojs. 27)? Da se Neeman preporodio bez utrobe, kad je Jelisej besedio s njim i kad je otišao a zatim se nakon očišćenja i umivanja vratio, i da je koža njegova bila čista kao kod deteta (v. 2. Car. 5; 14)? Zar Marija, Mojsejeva sestra, nije bila jasno znamenje krštenja kakvo je dato neznabošcima, jer je isop očistio njene rane? Zadivljuje što je Neeman poverovao i poneo sa sobom zemlju iz Izrailja. Nikodim je zapitao Gospoda o nebeskom, zbog čega je i čuo: Kad vam kazah ono što je zemaljsko pa ne verujete, kako ćete verovati ako vam kažem ono što je nebesko? Posle toga kaže: Ne znaš otkuda dolazi Duh i kuda ide (Jn. 3; 8), tj. ako ni čuvstveno ne može da se shvati, ko će onda biti u stanju da istraži ono, što se ne opaža čuvstvima i što je na nebu? Niko se nije popeo na nebo, osim Onaj Koji side s neba, Sin čovečiji Koji je na nebu, da bi poučio da se niko nikad nije uzneo do mesta Božanstva i da se nikad neće ni uzneti.
Rekao Mu je (Nikodim) i ovo: Zar se čovek može ponovo roditi kad je star? Eda li može po drugi put uči u utrobu matere svoje i ponovo doći na svet (Jn. 3; 4)? Osim toga, utroba njegove majke je posredstvom rođenja postala nečista po Zakonu, kao i čovek kojeg je stvorila. Gospod ga nije ostavio u toj nedoumici, nego mu je dao jasno učenje, govoreći: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo nebesko (Jn. 3; 5). Ko je hteo da razume, iz izloženih reči i ovog primera mogao je da zaključi da je telu neophodno pogružavanje u vodu uz učešće Svetog Duha. Što je rođeno od tela, telo je, a što je rođeno od Duha, duh je (Jn. 3; 6). Pošto ga je poučavao veri, kaže da je rođenje tela vidljivo a da je rođenje krštenja duh tj. nevidljivo. Ako, kaže, imate vere koliko zrno gorušičino, reči ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će (Mt. 17; 20). Što god uzištete u molitvi verujući, daće vam se (Mt. 21; 22). Kada im je sve to predočeno, rekli su: Dometni nam vere (Lk. 17; 5)!
Zmija koja je Adama ujela u raju ubila ga je i pogubila Izrailjce u pustinjskom logoru. I kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin čovečiji (Jn. 3; 14). Kao što su posredstvom tog izobraženja, koje je Mojsej prikovao za krst, oni što su ga telesno gledali bili telesno oslobođeni i ostali živi, tako i oni, koji su spaseni telom Hristovom prikovanim za krst, ostaju živi ukoliko s verom gledaju u Njega. Posredstvom stradanja koja zmija po svojoj prirodi nije mogla da iskusi bilo je ukazano da će na krstu postradati Onaj, Koji po Svojoj prirodi ne može da umre.
Koliko je nepravde i zlobe bilo u tom grešnom sudiji (v. Lk. 18; 1-8)? A koliki su milosrđe i pravda u pravednom sudiji? On po svojoj nepravdi nije hteo da zaštiti udovicu i da je odbrani od suparnika. Pravda Božija zna da kazni, ali je i milosrđe Njegovo spremno da oživotvori i zagreje.
Nepravednost ovog sudije protivna je pravdi Božijoj, a njegova odbojna zloba protivureči slatkom milosrđu Božijem. Surova je bila njegova nepravda jer se odvažio da ne mari za strah Božiji, i velika je bila njegova bestidnost, jer je nipodaštavao poštovanje prema ljudima. Surove su bile obe ove njegove osobine, ali je i jednu i drugu nadvladala upornost molitve. Upornost ove žene slomila je i nepravdu koja se udaljila od Boga i bestidnost koja se gordila nad ljudima, i ona ga je priklonila svojoj želji da je sudija zaštiti od neprijatelja. Uporna molitva preobrazila je i jednu i drugu gorku granu da bi donele sladak plod, nesvojstven njihovoj prirodi. Ovaj sudija, dakle, nije istrajao u svojoj zlobi i ponudio je opljačkanoj ženi pravedan sud i pravednu nagradu, umirivši unesrećenu i ugnjetenu. Nepravda, međutim, nije u stanju da pravedno zaštiti i zloba ne može da vaspostavi narušeno pravo. Znaci, ako je neprestana molba primorala ta dva osorna zla da joj daju plod dobar i protivan njihovoj prirodi, onda ćemo utoliko pre biti uslišani mi, ako neprestano budemo podsticali milosrđe i pravdu Božiju da nam podare plod saobrazan njihovoj prirodi, tj. da nas pravda zaštiti i da nas milosrđe uteši, jer je pravedna plata onima koji trpe nepravdu plod pravde, a umirivanje nesrećnih plod milosrđa.
Kad ude u hram i stade učiti, pristupiše mu prvosveštenici i starešine narodne, govoreći: Kakvom vlašću to delaš (Mt. 21; 22)? Ovo Mu govore jer poučava narod i propoveda.
Ako je poučavao, zašto su onda učenje nazvali delom? Zbog toga, naravno, što je istinu Svojih reči potvrđivao i svedočanstvom Svojih dela, kao što je i rekao: Ako Meni ne verujete, delima verujte (Jn. 10; 38).
Kakvom vlašću to delaš? Upitali su ga kao sudije, ali im On nije odgovorio jer Mu nisu dobronamerno pristupili, nego kao pobunjenici i neprijatelji. On ih je, sa svoje strane, uskoro zapitao: Krštenje Jovanovo otkuda bejaše (Mt. 21; 25). Ove reči primorale su ih da priznaju da nisu verovali Jovanu. S neba ili od ljudi? A oni razmišljahu u sebi govoreći: Ako kažemo s neba, reči će nam: Zašto mu, dakle, ne verovaste? Ako li rečemo: od ljudi, bojimo se naroda (Mt. 21; 25-26). Nisu dodali: bojimo se Boga. To znaci da su se bojali ljudi, a ne Boga.
A šta vam se čini? Čovek neki imaše dva sina (Mt. 21; 28). Nazvao ih je sinovima da bi ih podstakao na predstojeće delo. Dobro, kaže, Gospodaru! Ovaj ga je nazvao sinom, a on je njemu odgovorio: Gospodaru! Nije ga nazvao ocem, ali i pored toga nije izvršio njegovu volju. Koji je od njih ispunio volju oca svojega? Oni su, pravilno rasuđujući, odgovorili: Drugi (Mt. 21; 31).
Nije ih pitao: „Koji je od ove dvojice rekao idem nego koji je od njih ispunio volju očevu? Zaista vam kažem da će carinici i bludnice pre vas ući u Carstvo nebesko (Mt. 21; 32), jer vi obećavate na rečima, a oni se podvizavaju delima. Došao vam je Jovan putem pravednosti (Mt. 21; 32), odnosno, čast svoga Gospoda nije prigrabio za sebe nego je, kad su pomislili da je on Hristos, odgovorio da nije dostojan ni da odreši remenje na obući Njegovoj.
Druga priča: Bejaše čovek domaćin koji posadi vinograd (Mt. 21; 33), što je istovetno sa sledećom izrekom: Vinograd iz Egipta preneo si, izagnao si neznabošce i zasadio ga (Ps. 79; 9). Često ga je ograđivao (Zakonom), postavio je u njemu žrtvenik i izgradio kulu (tj. hram). I posla sluge svoje vinogradarima da prime plodove njegove (Mt. 21; 34). međutim, ni prvi, ni drugi ni poslednji nisu od vinogradara dobili plod. Nakon toga poslao je i svog sina, ne zato što je on bio mladi, nego zato što se kasnije javio Onaj, Koji i ranije beše, o čemu svedoči i Jovan: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše (Jn. 1; 15). On nije mislio da su prethodnici koje je poslao nesposobni da dobiju plodove, nego je to učinio zato da bi ućutkao negodovanje jogunastih ljudi, koji bi govorili: „Posredstvom Zakona nije mogao sve da uredi i da ustroji, šta hoće?“ Dakle, poslao je sina da bi ih ućutkao. međutim, kada su ovi spazili da dolazi sin, rekoše: Ovo je naslednik ovog vinograda. Hajde da ga ubijemo, pa ćemo mi naslediti vinograd (Mt. 21; 38). Istina, oni su ubili sina, ali su vinograd nasledili neznabošci, kao što je i rečeno: Ko ima, daće mu se i preteći će, a ko nema uzeće mu se i ono što je oteo (Mt. 13; 12).
U činio je da budu sudije sopstvenim delima, govoreći: Šta dakle zaslužuju ovi vinogradari (v. Mt. 21; 40)? Izgovarajući sopstvenu presudu, odlučili su da zločince treba zlom smrću pogubiti (Mt. 21; 41). Nakon toga tumači smisao priče i kaže: Zar niste nikada čitali u Pismu? Kamen koji odbaciše zidari, taj postade glava od ugla (Mt. 21; 42). Kakav kamen? Onaj, koji se u sledećim rečima naziva dijamantskim (v. Jez. 3; 9 i Is. 54; 12). Da bi poučio da je On Sam taj kamen, usled njihove slabosti kaže: Ko padne na ovaj kamen razbiće se, a na koga on padne satrće ga (Mt. 21; 44), jer su se starešine narodne sabrale protiv Njega nameravajući da Ga pogube, pošto im je Njegovo učenje bilo neugodno. rečeno je: Na koga on padne satrće ga, jer je uništio idolopoklonstvo i sve što je tome slično. Kamen koji je razbio idola postao je velika planina i njime se napunila sva zemlja (v. Dan. 2; 35).
I poslaše k Njemu učenike svoje s irodovcima… da Ga pitaju treba li dati porez ćesaru (cezaru) ili ne (Mt. 22; 16-17). Pošto su verovali da Gospod treba da vlada carstvom Izrailjevim i nazivali ga sinom Davidovim, hteli su da vide hoće li On zapovediti da plaćaju porez ili ne. Ako bi rekao: „Ne plaćajte“, onda bi u tome našli izgovor da Ga optuže kako Samoga Sebe proglašava za cara. Oni Mu to nisu rekli s namerom da ih spreči u plaćanju poreza nego nameravajući da Ga ubiju. Da bi im pokazao da je Njegovo učenje uzvišenije od takvih stvari, i da On hoće da spase živote ljudi, odgovorio je: Podajte, dakle, ćesarevo ćesaru a Bogu Božije (Mt. 22; 21).
U taj isti dan pristupiše mu sadukeji koji kažu: nema vaskrsenja mrtvih (Mt. 22; 23). Nazivaju se sadukejima ili pravednima zato što kažu: „Mi Boga ne poštujemo zbog nagrade“, jer ne vide nagradu u vaskrsenju mrtvih. Zbog toga sebe nazivaju pravednicima. „Dužni smo“, kažu, „da i mimo nagrade poštujemo Boga.“ učitelju, Mojsej reče: Ako umre ko bez dece, da uzme brat njegov ženu njegovu… na taj način je jedna žena bila udata za sedmoricu braće… O vaskrsenju, dakle, kojega će od sedmorice biti žena (Mt. 22; 24-28)? Zar se možemo nadati da će u drugom svetu ponovo postojati bračni saživot? Ako pak Jevreji o vaskrsenju mrtvih očekuju bračni saživot, onda ne čudi što se oni već sada odvraćaju od celomudrenosti. U velikoj ste zabludi, jer se sinovi ovoga veka žene i udaju; A koji se udostojiše dobiti onaj vek, jesu kao angeli… (Lk. 20; 34-35). Ako ljudi, koji se upodobljuju angelima, ne stupaju u brak, šta onda da kažemo o onima koji se usuđuju da tim povodom klevetaju i same angele ?
Koja je zapovest prva i najveća u Zakonu (Mt. 22; 36). On Sam mu na to odgovara: Ljubi Gospoda Boga svojega i bližnjeg kao samoga sebe (Mt. 22; 37). Ljubav prema Bogu ne dopušta nam da ubijamo, a ljubav prema bližnjem ne dopušta da vredamo, jer niko ne vređa onoga, koga ljubi. međutim, kakva su srca koja mogu biti obitavališta ljubavi prema svim čedima tela svog? Kakav je čovečiji duh koji poseduje sposobnost da na sve ljudske duše rasprostre ljubav kakvu je u njega posejala ta zapovest koja čini pravilo ljubavi? Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe. Naši udovi su siromašni da bi bili sasudi bistre i izobilne volje Božije i samo plod, koji je od Boga, može da ugodi Njegovoj volji. Došli su angeli, koji su dejstvovali saobrazno svojoj prirodi; došli su carevi, delajući ono što je njima svojstveno; došli su proroci i satvorili čudesa. međutim, ljudi nisu bili spaseni sve dotle, dok sa neba nije sišao Onaj, Koji kao da nas je u ruku uzeo i vaspostavio (obnovio, preporodio). Prema tome, posredstvom te dve zapovesti svaki učenik Hristov kao da leti pomoću dva krila, odnosno (na krilu) ljubavi prema Bogu i (na krilu) ljubavi prema ljudima.
Onaj izranavljeni (Lk. 10; 30-37) označava Jevrejina, dok je u liku Samarjanina Gospod osudio sveštenike i levite koji ne pokazuju milosrđe ni prema čedima svog naroda. Rekao mu je: Idi pa i ti čini isto tako (Lk. 10; 37), tj. tako postupaj sa Jevrejima, tvojim sugradanima. Nije mu rekao: Budi Samarjanin. On Ga je zapravo pitao: Ko je bližnji moj, tj. koga bi trebalo da ljubim, a Gospod mu je ukazao na izranavljenog Jevrejina. Pošto je Samarjanin bio neprijatelj a takođe i neznabožac, zašto Gospod u ovoj prici umesto ranjenog Jevrejina nije naveo primer neznabošca? Zar na taj način ne bi takođe postideo sveštenike i levite, koji nisu pokazivali milosrđe prema čedima svog naroda međutim, da je u priču uveo nekog neznabošca, iskazao bi nešto sasvim neumesno, jer se Jevreji nisu brinuli za neznabošce, iako mu je On kao zaključak rekao: Idi pa i ti čini tako. Sada će nam reči: da li je Zakon zapovedao da se pokaže milosrđe prema našem ranjeniku ili nije? Ako je tako, onda je Gospod možda došao zbog toga da bi Samarjanina zaštitio od klevete, posebno kad mu je rekao: ne čini tako kako si činio ti, koji nisi pokazao milosrđe ? . Da bi ukazao da je čovek, koji je zapao među razbojnike bio Jevrejin, rekao je: Iz Jerusalima u Jerihon. Tamo su živeli Samarjani, jer su ih stari carevi odveli u ropstvo i tamo naselili. Smisao tog kazivanja je jasno usmeren ka pohvali milosrđa. Šta misliš, koji je od njih trojice bio bližnji ranjenome? – Onaj koji mu milost učini (Lk. 10; 36-37). I gle, on je bio Samarjanin. Tako je postalo očigledno da se Samarjanin pokazao kao bližnji sinu koji nije poticao iz njegovog naroda. Iako su, kaže, jednokrvni i sveštenici, koji su bili dužni da brinu o nesrećnima, prezreli su i zapostavili čeda svog naroda. Ako se i dogodilo da si rođen od tih neprijatelja, Samarjana, ne preziri unesrećenoga, nego ga smatraj svojim bližnjim i brižno ga leči.
A u poslednji veliki dan praznika stajaše Isus i povika govoreći: Ko je žedan neka dođe Meni i pije (Jn. 7; 37). To je rekao i prorok sledećim rečima: O, žedni koji ste god, hodite na vodu (Is. 55; 1). Prorok je poslao na izvor a Onaj, Koji ispunjava proroke priziva ih da piju. To isto je rekla i Premudrost: Hodite, jedite hleba mojega, i pijte vina koje sam rastvorila. Ostavite ludost i bićete živi (Priče Sol. 9; 5-6).
Pošto su oni u svojoj nadmenosti aplaudirali samima sebi i hvalili se imenom Avraamovim a tvorili dela satanina, rekao im je: „Ne prisvajajte ime jednog, a dela drugog. Ili tvorite dela onoga čijim se imenom hvalite, ili pak prihvatite ime onoga, čija dela caruju u vama.“ Ako ste deca Avraamova, onda dela Avraamova tvorite (Jn. 8; 48).
Da bi pokazao da postoji velika razlika između imena Avraamovog i onih dela kakva vi tvorite, rekao je: Vama je otac đavo i želje svog oca hoćete da činite (Jn. 8; 44) i dodao: Zašto tražite da Me ubijete? Avraam to nije činio (Jn. 8; 40). Predskazao im je to da bi ih, kao prvo, ubedio da Ga ne ubijaju, a kao drugo da bi uzeo svedočanstvo od njihovih sopstvenih reči: Ko hoće da te ubije i da, kad Ga ubiju, budu osuđeni posredstvom tih reči. Avraam to nije činio; naprotiv, sažalio se na one koji su činili zlo, odnosno na Sodomljane. Dakle, šta imaju zajedničko Avraam, koji je bio milostiv prema grešnicima, i oni, koji su tražili da ubiju Gospoda pravednika? Gospoda su nazvali Samarjaninom (Jn. 8; 48) jer su Samarjani, bez obzira na Jevreje, o samima sebi tvrdili: mi smo čeda Avraamova, kao i Jevreji koji su, da bi im se usprotivili, to isto tvrdili za sebe. Kad je Gospod rekao Jevrejima: Da ste deca Avraamova, onda biste dela Avraamova tvorili, Jevrejima se činilo da tim rečima ima u vidu težnje Samarjana, zbog čega su i rekli: „Ti si Samarjanin.“
Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj, i vide i obradova se (Jn. 8; 56). Kakav dan? Onaj, o kome mu je rečeno: Blagosloviće se u semenu tvom svi narodi na zemlji kad si poslušao glas Moj (1. Mojs. 22; 18). Video je i obradovao se, jer je spoznao tajinstvo Jagnjeta, spasenje svih naroda. A Judejci Mu rekoše: Još nemaš ni pedeset godina, a Avraama si video? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: pre nego Avraam nastade, Ja jesam (Jn. 8; 56-57). budući da Hristos jeste i da je, makar i skriveno, bio prisutan kada je zahvaljujući jagnjetu Isaak ostavljen u životu, On je na njemu pokazao Svoj znak. Posredstvom jagnjeta se spaslo i seme njegovo, nakon što je otišlo u Egipat i ostalo tamo tokom dugog vremena. Tamo ga je pod vidom jagnjeta oslobodio Onaj, Koji je u prethodnim vekovima bio predizobražen u liku Isaaka. Od tog vremena zaklali su mnogo jaganjaca, dok nije došlo istinsko Jagnje. Kada Mu je pristupao, Jovan je uzviknuo: Gle, Jagnje Božije (Jn. 1; 29). budući da je došlo istinsko Jagnje, ukinuta su ona jagnjad koja su Ga predizobražavala.
Pošto su ga Jevreji kudili zbog onoga što je rekao: Pre nego Avraam nastade Ja jesam, i kad Avraama nije bilo, Ja sam bio, to prolazeći, vide čoveka slepog od rođenja. I zapitaše Ga učenici Njegovi govoreći: Ravi, ko sagreši, ovaj ili roditelji njegovi? Isus odgovori: ne sagreši ni on ni roditelji, nego da se pokažu dela Božija na njemu. Meni valja činiti dela Božija dok je dan (Jn. 9; 1-4), tj. dok sam s vama. Pašće noć, i Sin će se vazneti ka Ocu na nebesa, i vi, koji ste svetlost svetu (Mt. 5; 14) bićete osuđeni na smrt, i usled neverja mnogih, prekinuće se znakovi (znamenja). Rekavši ovo, pljunu na zemlju i načini blato od pljuvačke i pomaza blatom oči slepome (Jn. 9; 6). Od tog blata načinio je oči, i svetlost se pojavila na zemlji, kao što je učinio i na početku stvaranja sveta kada je svuda bila razvejana nebeska senka ili tama, i kada je dao zapovest svetlosti, a ona se rodila iz tame. Tako je i ova svetlost, stvorena od Njegove pljuvačke, dopunila nedostatak prvobitnog stvaranja da bi se time razjasnilo da, kao što je (On) dopunio ovaj nedostatak prirode, tako je u početku vascelu tvorevinu On stvorio i okončao. Kako nisu hteli da veruju da je Gospod bio pre Avraama, ovo delo im je dokazalo da je on Sin Onoga Koji je kroz Njega od zemlje sazdao prvog Adama, jer je i On posredstvom zemlje dopunio i okončao ono, što je nedostajalo slepom.
U činio je to i u nameri da razobliči one koji govore da je čovek sastavljen od četiri elementa, jer je od zemlje i pljuvačke stvorio ono što je nedostajalo slepome. učinio je to i radi njihove koristi, jer su ih znakovi krepili i poučavali veri. Judeji ištu znake (1. Kor. 1; 22). Nije Siloam otvorio oči slepome, kao što ni Neemana nije iscelila voda Jordana, nego je to učinila zapovest Hristova. Isto tako, ni nas ne osveštava naša voda očišćenja sama po sebi, nego nas očišćuju imena koja se nad njom pominju. Dakle, oči je pomazao blatom, da bi i drugi umili slepilo svog srca. I kada je slepi, prolazeći kroz gomilu, upitao gde je Siloam, primetili su blato kojim su bile pomazane njegove oči. Počeli su da se raspituju, i kad su doznali rekoše: podimo i mi s njim. I zaista, pošli su da vide hoće li mu se uistinu otvoriti oči.
Oni, koji su gledali spoljašnjim očima, rukovodili su slepog koji je video očima unutrašnjim, dok je slepi, nalazeći se u mraku, rukovodio one koji vide ali su iznutra bili slepi. Umio je blato sa svojih očiju i ugledao sebe; oni su umili slepilo na svojim srcima i takođe ugledali sebe. U vreme kad je Gospod javno otvorio oči jednog slepca, skriveno je otvorio oči mnogim slepcima. Slepi koji je progledao poslužio je Gospodu kao žezlo pomoću kojeg je sabrao mnoge slepce i iscelio ih od slepila srca.
U malobrojnim rečima Gospodnjim skrivale su se mnoge riznice, i u tom delu iscelenja tajinstveno je bilo upisano da je On Sin Tvorca. Idi, kaže, umij lice svoje (Jn. 9; 7). Da neko ne bi pomislio da je ovo iscelenje sličnije veštini nego čudu, poslao ga je da se umije, kako bi pokazao da slepi ne sumnja u to da ga je Gospod iscelio, a zatim da bi posredstvom raspitivanja i pripovedanja o onome što se dogodilo slepi otvoreno projavio svoju veru.
Na taj način je pljuvačka Gospodnja postala neka vrsta ključa za zaključane oči. Gospod je to učinio zato da bi oči slepih, otvorene Njegovom pljuvačkom, optužile one koji su Njemu pljuvali u lice. Oni, međutim, nisu razumeli svoje razobličenje koje je Gospod, otvorivši oči slepih, izrazio sledećim rečima: Koji vide da postanu slepi (Jn. 9; 39), što se odnosi na slepe koji su Ga samo telesno videli, ali i na one koji vide i kojima se On duhovno otkrio. A beše subota kad načini blato (Jn. 9; 14). Ćutali su o tome Ko ga je iscelio, i počeli su da osuđuju to delo. Kao što su onog čoveka, koji je bolovao trideset osam godina, pitali: Ko ti je zapovedio da nosiš odar (v. Jn. 5; 10), a ne „ko te iscelio“, tako i sada govore: načini blato u subotu! međutim, zar Ga oni, podstaknuti mržnjom, nisu odbacili i kad je jednom rečju iscelio bolesnoga od vodene bolesti (Lk. 14; 2)? Šta je učinio tom bolesniku kad ga je iscelio? On je bio oćišćen samo rečima i postao je zdrav. Dakle, prema njihovom mišljenju, subotu narušava čak i onaj koji izgovara reči. Ako je već tako, ko je više narušio subotu? Da li naš Spasitelj Svojim iscelenjem, ili oni koji su usled nenavisti govorili protiv svog Dobro činitelja? reči: Svi koji god dođoše pre Mene lopovi su i razbojnici (Jn. 10; 8) izgovorio je o Tevdi i Judi (v. Dela ap. 5; 36-37).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *