NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
PETNAESTA GLAVA
Sudiji je prišao bogataš (Mt. 19; 16-39), želeći da Ga potkupi darom slatke reči, a Sudija je pokazao da On na Svom Sudu ne prima darove i ne gleda na lice. Što me zoveš blagim (Mt. 19; 17), kad sam u tome, što hoćeš da saznaš od Mene, dužan da budem pravedan? Zbog žene – grešnice, pravedni Bog je postao blag, jer Mu je ona prišla kao Onom, Koji oprašta grehe. Ovaj bogataš Mu je prišao kao zakonodavcu koji je sakrio Svoje milosrđe i milost kada je davao Zakon, govoreći: Svaki koji ubije da umre. Šta da učinim pa da budem živ (u srpskom prevodu: Koje dobro da učinim pa da imam život večni) (Mt. 19; 16)? Sudija je pokazao strogost Svoje pravde. međutim, kad je revnitelj Zakona objavio da je brižljivo ispunio Zakon, Zakonodavac se obradovao i razveselio zbog njega, čime je i stavio do znanja da to prethodno laskanje nije bilo ni od kakve koristi već da je pomoglo to očuvanje Zakona. Ako hoćeš, kaže, da uđeš u život večni, održi zapovesti (Mt. 19; 17). Laskavci usled pristrasnosti vole da mnoge nazivaju blagima, ali Sin zna jedinog blagog koji je toliko blag da se ni od koga drugog nije učio blagosti. Tim imenom, kojim je bogataš počastvovao Sina zbog laskanja Sin je počastvovao Oca u istini, ne da bi Mu ugodio nego da bi posvedočio o Njemu.
Osim toga, bogataš Mu je to ime dao kao zajam, onako kao što ljudi obično daju prijatna imena svojim prijateljima. Kloneći se onoga što Mu daje čovek, Gospod želi da pokaže da blagost ima od Svog Oca po prirodi i po rođenju a ne samo po imenu. On kaže: Samo je jedan blag, nakon čega nije zaćutao nego je dodao: Otac, da bi poučio da Otac ima blagog Sina, Njemu podobnog. Bogati je nazvao Gospoda blagim učiteljem, kao jednog među blagim učiteljima. međutim, On mu je odgovorio: Niko nije blag, kao što si ti mislio, osim jednog Boga. Rekao je Boga, da bi objasnio o kome govori i dodao Oca, da bi poučio da se Bog ne može drugačije nazivati Ocem osim zbog Sina. Pošto su oni mogli sebi da stvore mnogo bogova na nebesima, On kaže: Niko nije blag osim jednog Oca Koji je na nebesima. Ne, dakle, Bog i Bog nego Bog od Boga i blagi od blagoga. Bog je i Hristos, budući da kaže: Otac. Kada, na primer, slušaš o blagom drvetu, samim tim potvrđuješ da se taj naziv rasprostire i na njegov plod. Kako je ovaj poznavalac Zakona došao da od Hrista nauči kao od Zakona, Hristos mu je i odgovorio kao u ime Zakona: Ja jesam i nema drugoga osim Mene (5. Mojs. 32; 39). slično tome govori i na ovom mestu: Niko nije blag osim jednoga Boga. Obe izreke označavaju jedno isto, kao i sledeće reči: čuj Izrailju, Gospod je Bog naš jedini Gospod (5. Mojs. 6; 2).
Osim toga, taj čovek je posedovao veliko bogatstvo, saglasno blagoslovu Zakona, i bio je ubeđen u svoj ovozemaljski napredak koji je obećavao Zakon. On je došao u nadi da će i od Gospoda dobiti svedočanstvo o svom bogatstvu i delima. Upitao je Gospoda za Zakon, nameravajući da Ga zatim upita da li bi još na ovoj zemlji trebalo nagraditi onoga koji je očuvao Zakon. govoreći o očuvanju Zakona Gospod je ponešto izostavio , dok taj bogataš nije prišao i rekao: Šta mi još nedostaje (Mt. 19; 20)? I u vreme dok se on nadao da će mu Gospod otkriti i ostale vrline koje će ga učiniti savršenim kao Pavla ? , Gospod mu nije predložio ono što je hteo da čuje, nego ono što nije hteo i što mu ni na um nije padalo da sluša. Gospod mu je na taj način izložio istinu Zakona i pridodao joj pečat čvrste hrane. „Idi“, kaže, „prenesi zemaljsko bogatstvo na nebo i na taj način ćeš biti siguran da će ono biti sačuvano za tebe. Ma koliko da nečega imaš na zemlji, ni najmanje se nemoj u to uzdati. Gde je tvoje blago, tamo je i srce tvoje (v. Mt. 6; 21), a ne na zemlji.“ Dakle, umesto meda i mleka koji su ponuđeni mladencima, savršenima se daju ekseri (klinovi) i krst.
Videvši da je njegovo srce već odavno sahranjeno u ovu zemlju, Gospod ga je najpre zaprepastio, a zatim otresao sa njega prah zemaljski i njegov um upravio ka nebu. Niko, kaže, nije blag, osim Jednoga koji je na nebesima. Umesto zemlje, ukazao mu je na nebo, i umesto njegovih otaca, na jednog Oca. „Ako“, kaže, „postoji jedan Blagi Koji je na nebu, uzdigni svoje srce sa zemlje na nebo ka tom Blagom Kojeg ljubiš.“ međutim, kad je bogataš otišao, Gospod je rekao: Kako je teško onima koji se uzdaju u imovinu, pošto veruju da koristoljublje i gramzivost rešavaju i to pitanje ? . Njima je teško jer se u Carstvo nebesko ulazi posredstvom krsta. „Ako meni“, kaže, „tvom Sudiji, ne pokažeš dela, nećeš dobiti život.“ „Od sada ti je“, kaže, „drugo potrebno“. Nedostatak starog ispunio je novim, zbog čega je i rekao: Došao sam da ispunim (Mt. 5; 17). međutim, ukoliko Zakon blagosilja govoreći: „posedovaće imanje i bogatstvo“, Ti nas udaljuješ od gramzivosti i kažeš: „Od sada je drugo potrebno!“ Eto, to je Tvoje ispunjavanje Zakona.
Znaj da su Onaj, Koji daje imanje i Onaj Koji ga čuva da ne bude opljačkano, jedan isti. Jedan je dao bogatstvo na zemlji, drugi je pripremio riznicu na nebu. Na taj način je Zakon dao blaga zemaljska, a Gospod blaga višnja (nebeska), tj. svaki od njih dao je od svojih darova. Osim toga, zemaljsko blago mogu posedovati i oni koji ubiju njegove naslednike, dok višnja blaga poseduju oni, koje ubijaju. Bog je Ocima dao bogatstvo posredstvom kojeg su oni podstakli Jevreje da podražavaju svoje očeve i od otaca su se naučili da hrane siromahe. Deca su, međutim, svoje poglede upravila ka bogatstvu otaca a ne ka njihovoj pravednosti; neznabošci su se okrenuli ka njihovoj pravdi, a ne ka bogatstvu. Zapazi šta mu je Gospod rekao: Izvrši ovo i živećeš. Zbog čega je to teško? Takvima je teško da udu u Carstvo nebesko samo na vrata savršenih i onih koji nose svoj krst. Kao što postoje vrata za devstvenike, tako postoje vrata i za one koji žive u miru. Oni koji žive u miru mogu da udu u Carstvo nebesko na svoja vrata, ali im je teško da udu na vrata devstvenika. Zbog toga je Gospod rekao: teško, a ne „nemoguće“.
Uporno tražeći povod da iskušavaju Gospoda, fariseji su hteli da takav povod i sami stvore. Jedan od njih prišao je da bi iskušavao Gospoda i doznao da li to ispunjenje, kojem On uči, narušava Zakon? Gospod je istog trenutka zauzdao usta ovog kušača rekavši: Niko nije blag osim jednoga, a zatim: Zar ne znaš zapovesti? Tim rečima je On, kao prvo, odbacio drugog boga – ne pominjalo se više ime njegovo! – i poučio da su životvorne zapovesti važile pre Njega. Kao drugo, pokazao je da su se zapovesti mogle očuvati i, kao treće, budući da ga je s ljubavlju posmatrao ? , time je stavio do znanja koliko su Mu ugodni oni, što su očuvali drevne zapovesti. Prisajedinivši Svojim rečima: od sada ti je drugo potrebno, objasnio je da Njegovo javljanje nije bilo uzaludno i prazno. Nedostatak punote u drevnom Zakonu još uvek ne rada nužnost priznavanja drugog boga. Ako bi farisej lagao govoreći: Očuvao sam sve to, ko bi mogao da ga spreči da kaže: „I to takođe činim?“ Lažljivac ne odstupa ni pred kakvim lažima. međutim, ako se ne bi stideo da kaže: „I to činim“, zar se ne bi uplašio bar onih, koji znaju da on to ne čini?
Dalje, to što je on bio ražalošćen, i to ne pritvorno nego uistinu ražalošćen, očigledno je i odatle što je i Sam Gospod video da je on ražalošćen. Ako bi lagao, onda ne bi bio ražalošćen, jer u tom slučaju ne bi za to bio pripremljen očuvanjem zapovesti. Kao čovek koji je za sebe mislio da je savršen pristupio je Gospodu kako bi ga On javno pohvalio. Videvši da ima nedostatke on se ražalostio, jer je njegova pohvala iščezla, pošto je on svoju pravednost prilagođavao pohvali Zakona i za nju već dobio blago. Gospod ga je s ljubavlju posmatrao da bi poučio koliko su mu ugodni oni, što teže da pronađu savršenstvo. Onaj ko ljubi služi onome koji je niži od njega dok se onom, koji je viši od njega, potčinjava. Zavoleo ga je da bi poučio koliko ljubi one koji teže ka višem stepenu (savršenstva).
Rečima „učitelju blagi“ bogati kao da je uputio neki poklon, jer je u početku pokušavao da Gospoda potkupi darovima (jezika). Gospod je, međutim, odbacio povod za pristrasnost, kako bi poučio da smo dužni da govorimo i slušamo ono što je pravedno. S ljubavlju ga je pogledao da bi ga na taj način privukao i uzdigao ka onom savršenstvu kakvo je Gospod ustanovio i koje mu je tada i predložio. međutim, kako je njegova pravda bila usaglašena sa Zakonom, po kojem su se ljudi ponašali pravedno očekujući ovozemaljska blaga, on se uzdao u svoju imovinu, kao da je ona bila nagrada za njegovu pravednost. Zbog toga je „teško“ bogatima i onima koji se uzdaju u slične stari, budući da misle da je ono, što oni poseduju, nagrada i plata za njihove podvige. Ne mogu da napuste svoje bogatstvo oni, koji misle da je ono nagrada za njihovu pravednost. Da bogati ne bi rekao: „Od samog početka susreo me s neblagonaklonošću i zato me, tražeći izgovor, odbacio“, Gospod kaže da je samo jedan blag. Ako je već tako, zar i On Sam nije blag, kad se naziva Sinom Blagoga? Zbog toga je i pogledao mladića s ljubavlju, da bi pokazao da mladić nije hvalio samoga sebe. Bio je bogat i onaj što se oblačio u skerlet (v. Lk. 16; 19). Na osnovu onoga što govori: Oče Avraame (Lk. 16; 24) i imaju Mojseja i proroke (Lk. 16; 29) jasno sledi da je bio Izrailjac.
Niko nije blag osim jednoga. Zar Ti, Gospode, nisi blag? Samo je jedan, kaže, blag. Zar Tvoj dolazak nije dolazak blagosti? Ja, kaže, nisam došao Sam od Sebe (Jn. 7; 28). Zar dela Tvoja nisu blaga? Otac Koji prebiva u Meni, On tvori dela (Jn. 14; 10). Zar Tvoja nova propoved nije propoved blagosti? Otac Moj Koji Me posla On Mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim (Jn. 12; 49). Ako su dolazak Tvoj, Tvoje reči i dela Tvoja od Oca, zar onda Ti nisi Blagi od Blagoga? I prorok je o Duhu rekao: Duh Tvoj blagi neka me vodi (Ps. 142; 10). Gospod ovom bogatašu, koji se udaljio, nije dao povoda da ode od Njega, da bi se njegovo udaljavanje pokazalo dostojnim osude. Želeći da da novu zapovest, Gospod je poštovao Zakon i Gospoda Zakona, kako bogati ne bi rekao da je Hristos njihov protivnik i da uvodi novo učenje o tuđem Bogu. Zbog toga mu je jasno pokazao da je i pre Njegovog javljanja siromaštvo bilo pohvalno, jer odnesoše ga angeli u naručje Avraamovo (Lk. 16; 22).
Zašto Me zoveš blagim (Mt. 19; 17)? Tim rečima pokazao je obrazac Svog smirenja da bi iskazao poštovanje Ocu, iako je na drugim mestima nazivao Sebe blagim, govoreći: Zar je oko tvoje zlo što sam Ja dobar (Mt. 20; 15) i Pastir dobri polaže život svoj za ovce (Jn. 10; 11). govoreći pak Zašto Me nazivaš blagim, Svojim odgovorom odbacio je pomisli bogatog mladića, jer je mislio da je Hristos od ovog sveta i da je kao jedan od izrailjskih učitelja.
Budući da je bogataš smatrao Hrista običnim čovekom a da Ga je nazvao blagim kao Boga, On ga je upitao: Zašto Me nazivaš blagim, odnosno, ako bi zaista mislio da sam Ja došao sa neba i da sam Sin Blagog, onda bi me pravedno nazvao blagim. međutim, ako sam Ja, kao što ti misliš, od ovoga sveta, onda rđavo činiš što Me nazivaš blagim. Da je Hrista nazvao blagim Bogom i da je Hristos to odbacio, onda bi ta Njegova reč mogla biti umesna . međutim, on ga je nazvao učiteljem, a ne Bogom. Na koji je način taj naziv odbacio Onaj, Koji je Sam o Sebi rekao: Pastir dobri dušu svoju polaže za ovce (Jn. 10; 11). Svi učitelji, koji su prenosili sveto učenje, i svi pravedni i časni, nazivaju se blagima. učini dobro (blagotvori) Gospode, dobrima (blagima) (Ps. 124; 4), kaže Pismo, kao i ovo: Koji seje dobro seme, to je Sin čovečiji; njiva je svet, a dobro seme sinovi su Carstva (Mt. 13; 37-38). Kako seme može biti dobro, a onaj koji ga seje loš? Ili: na koji je način ovde odbacio naziv blagog, dok se na drugim mestima pokazao kao pričasnik božanske vlasti i poklonjenja? Svako zlo bezočno ulazi u ljudski rod posredstvom vladavine strasti. Zbog toga je Gospod proglasio gordost za nečistu pred Bogom, jer ona čoveka čini nečistim pred Bogom. Svim ljudima je dao smirenje kao neku uzdu, jer se i Sam u smirenju povinovao volji i Zakonu Svojih predaka ? .
Smrt bogataševa i Lazareva bila je jednaka (Lk. 16; 19) ali je bila drugačija plata koju je Lazar dobio posle smrti. Onaj kojem nikad ni sluge nisu htele da priđu bio je proslavljen angelskim mišicama. Pošto mu bogataš nije dao mesto u svom domu, mesto njegovog upokojenja postalo je naručje Avraamovo. Za bogataša je to bila dvostruka kazna: kao prvo, jer se on sam mučio, a kao drugo, jer je Lazara video u radosti. Gospod je narodne sveštenike uporedio s bogatašem odevenim u skerlet, kojega niko nije prevazilazio po čuvenju. učenike krsta uporedio je sa Lazarom, koji je bio ništavniji od svih. Imena Svojih prijatelja označio je imenom Lazara, Svog vozljubljenog prijatelja (Jn. 11; 3, 11), a ime Svojih neprijatelja hteo je da označi rečima: Ako ne slušaju Mojseja i proroke… (Lk. 16; 31). Dakle, nisu živi oni što žive, niti su mrtvi oni što su sahranjeni.
Razmotri i ovo: koliko je bogataš bio razmažen udobnošću, toliko je bio ponižen kasnije. I što je jadniji i siromašniji bio Lazar, utoliko je veći bio njegov venac. Zbog čega je, međutim, bogataš video samo Avraama i Lazara u njegovom naručju, a ne i druge pravednike? Pošto je Avraam bio milosrdan prema ubogima, on ga je zbog toga i video, da se ne bismo nadali da će nam na kraju života biti oprošteno ako se kod nas ne nadu milosrdna dela. Ako Avraam, koji je bio prijatelj putnika i milosrdan prema Sodomljanima, nije mogao da se smiluje na onoga koji nije bio milosrdan prema Lazaru, kako bismo onda mi mogli da se nadamo oproštaju? Iako je bogataš nazivao Avraama svojim ocem a Avraam mu govorio: sine moj, ipak nije mogao da mu pomogne. Sinko, seti se, kaže, da si ti primio dobra svoja u životu svome a Lazar svoja mučenja (Lk. 16; 28).
O poslenicima u vinogradu koje je domaćin unajmio u trećem, šestom i devetom času (Mt. 20; 1-18). Kad je počeo da daje platu poslednjima, prvi su pomislili da će oni dobiti više, ali on ih je izjednačio sa ostalima. Kad su oni uznegodovali, rekao je: Zar je oko tvoje zlo zato što sam ja dobar (Mt. 20; 15)? Time je, kaže, pokazana milost, a oni su radosnog lica klicali o svojoj nagradi. Obrati pažnju kako je to rečeno. Kad su ih upitali: Što stojite ovde ceo dan besposleni, oni su odgovorili: Jer nas niko ne najmi (Mt. 20. 6-7). Znaci, oni su bili spremni da rade, ali ih niko nije unajmio. Onaj, koji spava zato što ga niko nije probudio i dođe kasnije, razobličuje se kao onaj koji spava zbog lenjosti. I pored toga, među njima postoji razlika, jer jedan biva zahvalan za svoj rad onome ko ga je probudio, dok onaj drugi usled svoje lenjosti onome koji ga je probudio uzvraća gnevom. Jasno je, dakle, da je besposlenost lenjog gora od besposlenosti marljivog.
Poslenike koji su stajali besposleni jer za njih nije bilo posla niti nekoga ko bi ih podstakao da rade, unajmio je glas i razbudila reč. Usled svog trudoljublja, oni se s njim nisu čak ni dogovarali oko plate, kao što su to učinili oni prvi. Ocenili su njihov trud po znanju i izjednačili njihove plate. Tu priču je izložio zato, da niko ne bi rekao: „pošto nisam bio prizvan u detinjstvu, neću ni kasnije biti primljen.“ Pokazao je, dakle, da će čovek biti prihvaćen ma u kom času da se preobrati. Nije hteo da najpre prvima da platu, jer su oni bili uvereni u nju i da poslednji ne bi pomislili da će njih platiti manje, podelu plata počeo je od njih.
To, što je izašao trećeg, šestog, devetog, jedanaestog časa i pri zalasku sunca, mora se razumeti vezano za početak Njegove propovedi koja se produžila sve do krsta, jer je jedanaestog časa (upor. Lk. 23; 43) razbojnik ušao u vinograd, odnosno u raj. Kako iz tog razloga ne bi bio prekoren, on je otvoreno pokazao svoju potpunu spremnost i da ga je domaćin vinograda ranije unajmio, on bi se takođe potrudio.
Niko nas, kaže, nije unajmio.
Ako Božanstvu damo ono, što je mnogo niže od Njega, Božanstvo će nama dati ono, što je daleko više od nas. Mi smo unajmljeni da bismo se potrudili srazmerno našoj snazi, ali smo prizvani na isplatu nagrade koja prevazilazi našu snagu.
Na svršetku sveta, verni će sa Gospodom besediti na osnovu slobode, a bezbožnici usled nametnute im nužnosti, jer je On i za dobre i za zle ustanovio slobodu u ovom i nužnost u drugom životu. Naime, dobri tamo neće postati nepravedni čak i kad bi to želeli, a zli neće biti opravdani, iako bi to želeli. U postupku vinogradara ni Njegovo milosrđe nije bilo izloženo osudi, ni Njegova pravda odbačena. Po pravdi je dao ono, što je bilo dogovoreno, po milosrđu je bio milostiv koliko je hteo. Gospod je jasno stavio do znanja da je iz tog razloga kazivao ovu priču. Zar Ja nisam vlastan u svome činiti šta hoću (Mt. 20; 15)? Ako se to odnosi na sud i na svršetak sveta, zbog čega je onda Gospod ubacio reči: Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar? Ko će dopustiti poslednjim pravednicima da žive kao i oni prethodni, koji nisu radili ? Osim toga, zar među onima koji su unajmljeni u rano jutro, nije bilo dece koja su pomrla? Avelj je prvi umro kao dete: zar je Sit, koji je zauzeo njegovo mesto, negodovao protiv njega ?
Kao što su Jakov i Jovan sa Gospodom videli i Mojseja i Iliju, rasplamsali su se željom i rekli: Daj nam vlast da sednemo jedan s desne strane Tebi a drugi sa leve (Mk. 10; 37), slično onima što su se javili na gori. Hoćemo da nam učiniš ono što ćemo Te moliti (Mk. 10; 35). učiniću vam, odgovorio je i nije im učinio. Ovo nije rekao zbog toga što nije znao šta su ga pitali, nego zato što je znao da će zaćutati, ako kaže: učiniću vam. Dakle, rekao je to stoga, da se u njihovim ustima ne bi zadržala molba. međutim, nakon što su oni i ostali počeli da otkrivaju svoje pomisli, On je sve zajedno počeo da ih ispravlja. Pošto ih je Gospod upitao javno, pred svim drugovima, i pošto su se ražalostili, On je odbio njihovu molbu i nije im dao ono, što su tražili, da ne bi unosio neprijateljstvo između njih. Oni su pak uvideli da je njihova prozba bila nerazborita, jer je ranije udovoljavao svim njihovim molbama. Da nije bio istinit u Svom prvom obećanju, ne bi bio istinit ni u drugom, ni u trećem. Ako je bio istinit, onda je nesumnjivo dao. Simonu je dao ono što je tražio a njih je odbio, budući da je ovaj (Simon Petar) pitao za sve, govoreći: Šta će nama biti (Mt. 19; 27), a ne „šta će meni biti“. Da je Simon pitao samo za sebe, Gospod bi i njega odbio. Simon je, međutim, pitao za sve zajedno i Gospod je dao svima, jer Simonovom molbom niko nije bio ražalošćen nego je, naprotiv, ona sve njih razveselila. Osim toga, odbio je ono za šta su Ga molili i zato što u tom trenutku za njih nije bilo od koristi da dobiju ono što su tražili. Jedno je bilo to, što su slušali iz usta Gospodnjih, a drugo ono što su oni sami tražili od Njega. On im je govorio: Evo idemo gore u Jerusalim, i uzeće Sina čovečijeg i predaće Ga na krst (Mt. 20; 18). Napustivši ljubav prema Njemu koja je podrazumevala da će s Njim pretrpeti poruge i smrt, počeli su da pokazuju onu ljubav prema Njemu koju su imali zbog sebe samih, govoreći: Daj nam da sednemo jedan s desne strane Tebi a jedan sa leve (Mk. 10; 37).
Sva ta Svoja poniženja ? Gospod je izložio pred njima da bi se pokazalo ko je taj, koji će požuriti da postrada s Njim. Ako, kaže, s Njim stradamo, s Njim i da se proslavimo(Rim. 8; 17). Ako im ono, što su tražili, nije dao zato, što nije imao vlast, kako je onda dao dvanaestorici apostola? Dao je, ili nije dao? Ako nije dao, onda Njegovo obećanje nije istinito; ako je istinito, onda im je uistinu dao jednom za svagda. U protivnom, kakav bi smisao imalo ono što je rekao: Sve što ima Otac Moje je (Jn. 16; 15) i Sve Moje Tvoje je (Jn. 17; 10). međutim, kako su oni došli da bi pre svojih prijatelja izabrali mesto za sebe, Gospod im je rekao: Možete li piti čašu koju Ja pijem (Mk. 10; 38)? Time je objasnio da se to mesto kupuje po visokoj ceni, kao što je i rečeno: Zato i Njega Bog visoko uzdiže (Filiplj. 2; 9). Kada su saznali da se to mesto mora kupiti delima, Gospod je nastavio Svoju besedu: „Ako ste već doznali da se to mesto zadobija delima, lako se može dogoditi da će biti i onih koji će se podvizavati ili su se podvizavali više od vas. To mesto je priugotovljeno za onoga, koji podvigom prevazilazi sve ljude, i koji se na Očevom sudu pokaže kao izabrani.“ Pošto su Mu pristupili s namerom da to mesto dobiju bez dela i samo na osnovu izabranja, Gospod ih je odbio i, da ih ne bi ražalostio, rekao da On nema vlasti nad tim, kao i na drugom mestu: O tome času niko ne zna (Mt. 24; 36). Nije vaše, kaže, da znate vremena i rokove (Dela ap. 1; 7). Tako je molbu sinova Zevedejevih Gospod ponudio učenicima kao venac kojim se ovenčavaju najhrabriji u bici vođenoj za Njega. On ispituje namere srca, kaže, i tada će svakome biti pohvala od Boga (1. Kor. 4; 5).
Zakhej se molio u svom srcu (Lk. 19; 1-10) i rekao: „Blažen je onaj ko se pokaže dostojan da ovaj pravednik ude u njegov dom!“ Gospod mu je rekao: Zakheju, sidi brzo (Lk. 19; 5). Razumevši da Gospod zna njegove pomisli, Zakhej je rekao: „Ako zna ove pomisli, onda zna i šta sam činio.“ Zbog toga je odgovorio: Ako koga nečim oštetih, evo vratiću četvorostruko (Lk. 19; 8). Brzo sidi s te smokve, kaže, jer treba da te posetim. Neka drevna Adamova smokva bude zaboravljena kroz novu smokvu carinika, i ime okrivljenog Adama kroz ime pravednog Zakheja. Evo, Gospode, kaže, pola imanja svoga daću siromasima, a ako koga oštetih, vratiću četvorostruko (Lk. 19; 8). Zbog toga Gospod govori: Danas dođe spasenje domu ovome (Lk. 19; 20). Neka se neverni narod posrami trenutnim pokajanjem ovog čoveka koji je juče bio grabežljivac a danas postao darodavac, koji je juče bio carinik a danas postao učenik.
Zakhej je u mislima napustio pravedni Zakon i popeo se na beslovesnu smokvu koja je označavala gluvoću njegovog sluha. međutim, čim se popeo, smokva je postala izobraženje njegovog spasenja. Napustio je ovozemaljske pomisli i, popevši se na smokvu, kao da se uzneo na visinu da bi sozercavao višnje Božanstvo. Gospod mu je zapovedio da brzo side sa te beslovesne smokve i da se pod tim vidom udalji i od svojih pređašnjih dela; da više ne živi u svojoj gluvoći nego da plamenom ljubavlju prema Gospodu donese nove izdanke. Pošto je rastopio Zakheja, Gospod ga je ponovo iskovao da bi u njemu poništio sve zastarelo i stvorio novog čoveka. Da bi znao da se on sada ponovo rodio, kaže: I ovo je sin Avraamov (Lk. 19; 9).
Svetlost je došla u svet da bi slepima podarila svetlost i neverne naučila veri. Kad je Gospod prišao slepom, ovaj je počeo da viče i da govori: Isuse, sine Davidov, pomiluj me (Lk. 18; 39)! O, najsretniji nišči! Ispruživši ruku da dobije obol ? od čoveka, udostojio se da dobije dar od Gospoda! On kaže: Isuse, sine Davidov, pomiluj me! Dobro je mislio da je On sin Davidov, koji je bio milosrdan prema slepim i hromim Jevusevljanima ? . I šta mu je Gospod odgovorio? Progledaj! Vera tvoja spasla te je (Mt. 18; 42)! Nije rekao: vera tvoja dala ti je vid, da bi pokazao da mu je vera na početku dala spasenje, a zatim i otvaranje očiju. A oni što iđahu napred korahu ga da ućuti i da ne prilazi Isusu, a on još jače vikaše… (Lk. 18; 39). Kad je slepi upitao: ko je to, odgovorili su mu: Isus Nazarećanin. Razumeo je da mu to nisu rekli zbog ljubavi, ali je odbacio ono što je pripadalo neprijateljima i uzeo ono, što je bilo svojstveno prijateljima. Sine Davidov, pomiluj me! Iako su mu zabranjivali, on je i dalje vikao ne bi li, videvši otvaranje očiju, oslabila njihova mržnja prema Njemu. Jedan slepi sedaše na raskrsnici kraj puta proseći. Bio je to Vartimej, sin Timejev… i on, zbacivši sa sebe (gornju) haljinu svoju, ustade i pođe Isusu (v. Mk. 10; 46, 50). Videvši da su njegove unutrašnje oči prosvetljene a da spoljašnje ništa ne vide, Gospod je i njih učinio bistrim kao i one unutrašnje, da bi mogao da gleda i da razabire kada je zatim poželeo da Mu priđe.
A one ovce i bikovi koje prodavahu u hramu (v. Mt. 21; 12) bili su oni isti koje su sveštenici sakupili od žrtava.
Sve te reči, koje je izgovorio farisej dok se molio (v. Lk. 18; 11-14), bile su istinite, ali on ih je rekao u cilju samohvalisanja. Carinik je, međutim, smireno otkrio svoje grehove. Onaj, koji je priznao svoje grehove, više je ugodio Bogu nego onaj, koji se razmetao svojom pravednošću. Razume se da je čoveku teže da govori o svojim grehovima nego o svojoj pravednosti, ali Bog Svoj pogled obraća ka onome koji podnosi i trpi ono što je teže. Dakle, u carinikovom smirenju otkrilo se da je on podneo i pretrpeo ono što je teže, i zato je on bio opravdan a farisej nije. Da je farisej bio grešnik, onda bi takvom molitvom samo umnožio svoje grehove, dok je Gospod carinika očistio od tog greha. Iako se molio, farisej je svojom molitvom izazvao gnev Božiji. Nauci da se, zbog tog gneva, i ti moliš kao carinik.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *