NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
ČETRNAESTA GLAVA
Šta o Meni govore ljudi, ko je Sin čovečiji? A oni rekoše: jedni govore… da si Ilija, drugi da si Jeremija (Mt. 16; 13-14). Videvši Njegova čuda, mnogi nisu bili u stanju da objasne sebi Njegovu veličinu, tako da su Ga jedni po revnosti za dom Oca Njegovog upoređivali s Ilijom a drugi pak zbog Njegove svetosti od majčine utrobe sa Jeremijom. Zbog Njegovog krštenja i čudesnog rođenja neki su Ga poredili sa Jovanom, jer je sve to već bilo poznato. Kao što su Mu se divili Njegovi učenici, tako su se i među onima, koji su Ga videli, pojavljivala različita mišljenja o Njemu. A vi šta velite ko sam Ja? Simon Petar – glava i knez, odgovara: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si Simone, sine Jonin! …Vrata paklena neće te nadvladati (Mt. 16; 15-18), tj. vera se neće razrušiti. Ko može da razruši ono što je Gospod sazdao, i ko može da obnovi ono, što je Gospod srušio? Asirac je hteo da sruši hram koji je podigao Gospod, ali je On razrušio presto njegovog carstva. Tako je bilo i sa Nikanorom (v. 2. Mak. 7; 34-43). Ahav je hteo da obnovi porušeni grad Jerihon, ali je bila srušena njegova kneževina.
Gradeći Svoju Crkvu, Gospod je sazdao kulu čiji temelji mogu da izdrže sve što je na njima podignuto. Kao i u ono vreme kad je jedan jezik bio razdeljen na mnoge (Gospod je porušio kulu) da se ljudi ne bi uzdigli do neba (1. Mojs. 11; 4-8). Time su ljudi podstaknuti da utočište ne traže u kuli nego u pravdi, jer im ni neizmerni bezdan potopa ništa ne bi učinio ukoliko bi utočište tražili na uzvišenjima ? . Međutim, nepravda ih je potopila a pokajanje oslobodilo, tj. pravda ih je spasla. I kao što je njihovo rasejavanje poslužilo kao prepreka za podizanje zemne kule i dugotrajnu gradnju, tako je Sam Spasitelj podigao ljudima kulu koja vodi na nebo, kao i drvo (koje doseže do neba) čiji su plodovi lekovi života.
Ti si kamen (Mt. 16; 18), onaj kamen koji je Gospod podigao da bi se satana na njemu spotakao. međutim, kad je Petar rekao Gospodu: Bože sačuvaj, Gospode, to neće biti od Tebe (Mt. 17; 22), satana je hteo da taj kamen suprotstavi Gospodu, da bi se On spotakao na njega. Mi ne bismo rekli da je satana na to pomišljao da Onaj, Koji je znao za to, nije na to ukazao, rekavši: Idi od Mene, satano, sablazan si mi (Mt. 16; 23). Gospod je uzeo taj kamen i odbacio ga od Sebe, da bi se sledbenici satanini spoticali na njega, jer odstupiše nazad i popadaše na zemlju (Jn. 18; 6). Nikome ne kazujte da sam Ja Hristos (Mt. 16; 23), tj. ne samo rečima nego i delima i zaslugama pokažite istinu o Meni. slično ovome, kad je silazio sa gore, zapovedio im je sledeće: Nikome ne kazujte šta ste videli dok Sin čovečiji iz mrtvih ne vaskrsne (Mt. 17; 9).
Evo idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su za Mene pisali, jer će Sina čovečijeg odvesti na krst i ubiti (v. Mt. 20; 19. i Lk. 18; 31). Satana se vratio da bi u borbu sa Gospodom stupio kroz usta Petra, glave zajednice (učenika), kao nekada kroz usta Eve: Bože sačuvaj, Gospode, to neće biti od Tebe! A On okrenuvši se reče Petru: Idi od Mene, satano (Mt. 16; 22-23). Zar do sada još nisi poznao zbog čega sam došao na zemlju? Kao što sam kao mladenac položen u jasle razveselio one koji su rođeni u ovom svetu, tako sad treba da siđem u ad i da utešim upokojene pravednike koji se tamo nalaze, koji Me od veka očekuju i nadaju se da će Me videti. Proroci i pravednici želeli su da Me vide (Mt. 13; 17) i Avraam je bio rad da vidi dan moj (Jn. 8; 56). Dakle, sići ću i videću ga. Ko drugi, osim satane, ne bi hteo da Me povede na krst radi oslobadanja sveta? Idi, dakle, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko (Mt. 16; 23). Ribari su bili neuki ljudi i njihov sluh nije bio izoštren slušanjem proročke reči.
Ima nekih među vama koji stoje ovde, koji neće okusiti smrti (Mt. 16; 28), čime pokazuje da će živi biti vazneti na nebo. Zatim je Gospod prizvao k Sebi Iliju ? , vaznetog na nebo, i Mojseja, vraćenog u život, kao i trojicu svedoka od Svojih sopstvenih vesnika koji su bili stubovi (Gal. 2; 9), tj. koji su svedočili za Njegovo Carstvo. Simon je u svom neznanju na rečima pokazao veliko znanje, jer je prepoznao Mojseja i Iliju. Tako je i Jovan posredstvom Duha prepoznao Gospoda kad je došao kod njega, jer je sam posvedočio: Ja Ga ne znadoh (Jn. 1; 31). Dakle, ako im je Duh ovo otkrio ? , onda je sam Duh Simonovim ustima rekao ono što Simon nije znao ? . Na sličan način i ovde kaže da se Hristu, Mojseju i Iliji načine tri senice, iako je ovde uticaju Duha prisajedinjena sloboda ? .
Time što Mu se pre smrti izmenio lik naučio ih je da On, iako obitava među njima, može i da se izmeni, i da On ostaje jedan isti, čak i ako se menja. Na taj način ih je unapred pripremio da ne posumnjaju u Njega kad preobražen vaskrsne iz mrtvih. međutim, ako je preobraženje označavalo Carstvo koje je On dobio nakon vaskrsenja, zbog čega se onda posle vaskrsenja nije javio u tom, preobraženom liku? To se desilo zato što oni ne bi mogli da Ga gledaju i da bi znali da će i oni biti dužni da se preobraze kao On. Tu dvojicu ljudi (Iliju i Mojseja) prizvao je k Sebi zato da bi bolje poverovali u vaskrsenje života, koje će se kroz Njega izvršiti na svršetku sveta. Oni će, ili kao Mojsej ustati iz mrtvih, ili će se kao Ilija vazneti k Njemu, jer je on Gospod nebeskih i preispodnjih.
Kad su se javili Ilija i Mojsej, Simon je rekao: Ako hoćeš, Gospode, da načinimo ovde tri senice (Mt. 17; 4). Rekao je to jer je video da na toj gori nema progona književnika, i to mu je godilo. Blagi miomiris Carstva Hristovog dopirao je do njega i naslađivao ga. Na neuglednom mestu video je slavu Gospodnju i, radujući se što su Gospod i Njegovi učenici sa Mojsejem i Ilijom, poželeo je da On što duže bude daleko od Kajafe i Iroda. Kao i onda, kad je govorio: To neće biti od Tebe (Mt. 16; 22), i ovde je usled saosećanja rekao: Da načinimo ovde tri senice. Nije znao šta govori (Lk. 9; 33), jer je trebalo da Gospod pođe na krst, tako da senice priugotovi ne u ovom nego u budućem svetu. načinite, kaže, sebi prijatelje da bi vas… primili u večna obitavališta (Lk. 16; 9). Dalje, nije znao šta govori i zbog toga, što je brojem senica Hrista izjednačio sa Mojsejem i Ilijom. Zbog toga je Simona prosvetlio božanstveni glas sa neba, govoreći: Ovo je Sin Moj ljubljeni koji je po Mojoj volji, Njega slušajte (Mt. 17; 5), kako bi Gospoda razlikovali od Njegovih slugu.
Zbog čega su se Njemu javili Mojsej i Ilija? Zato što su Mu, kad ih je pitao: Šta govore o meni ljudi, ko sam Ja, odgovorili: Neki kažu da si Ilija, drugi opet da si Jeremija ili koji od proroka. Da bi im pokazao da On nije niti Ilija niti neki od proroka, javili su se Mojsej i Ilija, da bi znali da je On Gospod proroka. Pre smrti je preobrazio Svoje lice na gori, da ne bi sumnjali u preobraženje Njegovog lica posle smrti i da bi znali da Onaj, Koji je izmenio Svoju odeću, može da izmeni i to telo u koje je bio odeven. Onaj, koji je telu dao nepristupačnu slavu duše, taj može i da ga oživi posle smrti, koju okušaju svi ljudi.
Ako je Hristos tuđi Bog, zbog čega su onda Mojsej i Ilija besedili s Njim? Zar nije Hristos prizvao Mojseja u život, a Iliju s neba? Gle, On ih je priveo iz prethodnog vremena Pravednog ? . Ako je pak nasilno spustio Iliju sa neba, onda On nije blag, jer je Iliju oteo iz mišice Pravednoga i doveo ga za Svog svedoka. Ako je Blagi bez znanja Pravednoga pronašao Mojseja i prisvojio ga, onda je kriv za kradu, jer ga je oteo iz groba, iznevši na videlo kosti koje je Pravedni sakrio od ljudskih očiju (v. 5. Mojs. 34; 6). Kada se sa neba javio glas: Ovo je Sin Moj ljubljeni.., gde je tada bio Pravedni? Ili se možda uplašio, i nije se pojavio kad je začuo glas Blagoga? Ili je možda taj glas Tuđega prošao neprimetno, tako da ga Pravedni nije ni čuo? On je, međutim, kako kažu, na trećem nebu, a Pravedni je takođe na nebesima. Na koji su način taj glas i te reči prošli pored njega a da ih on nije ni primetio? Ako ih je pak primetio, zbog čega je ćutao na sve ovo proslavljanje, koje je blagovešteno o Njemu? Njega slušajte, i bićete živi. Tako će dakle, svaki koji bude slušao tuđi glas, smrću umreti. Ili su se možda oni (Pravedni i Blagi) međusobno dogovorili tako da u jedno vreme govori jedan: Ja sam od početka do kraja, i nema drugog ni pre, ni posle Mene, a u drugo vreme drugi: Ovo je Sin Moj ljubljeni, Njega slušajte?
I kada silažahu sa gore zapovedi im Isus govoreći: Nikome ne kazujte što ste videli (Mt. 17; 9). Znao je da im neće poverovati nego da će ih smatrati bezumnicima i reči: možda znate i odakle je došao Ilija? Mojsej je pak bio pogreben, ali niko nije znao mesto gde je njegov grob, tako da bi se pojavilo bogohuljenje i sablazan. Drugi put im je rekao: Ostanite dok ne dobijete silu (v. Dela ap. 1). Ako im tada to kažete a oni ne poveruju, vi ćete onda vaskrsnuti mrtve, na njihovu sramotu i na svoju slavu. I još kaže: Budite mirni dok se ne otvore grobovi i dok iz njih ne izađu pravednici Starog i Novog Zaveta i ne pojave se u Jerusalimu, gradu velikog Cara (upor. Mt. 5; 35). Nakon toga će poverovati da je Onaj, Koji je njih prizvao u život, vaskrsao i Mojseja. Na glas Gospodnji pojavilo se mnogo pravednika iz preispodnje, i umesto jednog došli su mnogi. I ako su se mrtvi javili začuvši Njegov glas, da li je onda utoliko pre trebalo da se javi živi Ilija? Zbog toga je rekao: Nikome ne kazujte što ste videli dok Sin čovečiji iz mrtvih ne vaskrsne (Mt. 17; 9).
Da ne bi kazali kako je Gospod pomoću obmane zaveo Svoje učenike u zabludu, oni su išli i govorili da su Mojsej i Ilija besedili s Njim. Mojsej je Zakon dobio na gori, a Ilija se javio da bi se za Zakon osvetio svojom revnošću, kao što je i napisano: Naopako ste postupali sa mnom. Dalje, budući da nijedan ni drugi ništa nisu posedovali, obojica vozljubljenih javili su se zajedno Onom, Koji je obojicu podjednako ljubio. Bog je i njihova imena učinio međusobno jednakim, i kaže: Opomenite se Zakona Mojseja, sluge Moga (v. Is. Nav. 1; 13), a na drugom mestu: Evo Ja ću vam poslati Iliju proroka (Malah. 4; 5). To što ih je posle šest dana odveo na goru (Mt. 17; 1) tajinstveno označava šest hiljada godina.
Zbog čega sa Sobom nije poveo sve učenike? Zato što je među njima bio i Juda, tuđi Carstvu, kojeg je bio nedostojan da bi u njega ušao. međutim, nije priličilo ni da ga ostave samog jer se, usled izabranja Onoga Koji ga je prizvao, ljudima i on činio savršenim. Gospod ga je izabrao onda, kad je njegova tajna pomisao još uvek bila nepoznata. Da je njegova nepravednost bila poznata, onda bi i učenici, njegovi drugovi, znali za nju. Gospod je znao da će on biti izdajnik, i kada je rekao: Jedan od vas izdaće Me (Mt. 26; 21) i Ti kaza, odvojio ga je od ostalih učenika. međutim, zašto ga je izabrao, da li zato što Ga je nenavideo? Zašto ga je, pored toga, učinio blagajnikom i čuvarom kese? Kao prvo, da bi pokazao Svoju savršenu ljubav i blagodat Svog milosrđa. Kao drugo, da bi Svoju Crkvu naučio da, iako se u njoj pojavljuju rđavi učitelji, samo učiteljsko zvanje je istinito, jer ni mesto Jude izdajnika nije ostalo upražnjeno. Najzad, da bi naučio da je upravljanje Njegovim domostrojem istinito, mada postoje i rđavi upravitelji. Tako je Gospod i Judi oprao noge, ali je on nakon tog pranja ustao i na tim nogama otišao kod Njegovih ubica. Gospod je celivao (Judu), koji je celivom dao znak smrti Njegovim progoniteljima. Onu ruku, koju je ispružio da bi od Njega primio hleb, ispružio je zatim da bi uzela novac za Njega i predala Ga ubicama.
Prorok ne može poginuti izvan Jerusalima (Lk. 13; 33), što je saglasno sa sledećom izrekom: čuvaj se da ne prinosiš žrtava svojih paljenica (kod sv. Jefrema: pashalnih) na kom god mestu koje ugledaš, nego na onom mestu koje odabere Bog, da bi tamo obitavalo ime Njegovo (5. Mojs. 12; 13-14), a kako svedoči i apostol: I Pasha naša Hristos žrtvova se za nas (1. Kor. 5; 7), da bi naučio da je Izrailj imao samo praobraz, a da se istina javila kroz Hrista.
O, rođe neverni i pokvareni (Mt. 17; 17)! Ovo govori zato što je otac onog deteta pokudio Njegove učenike, govoreći: Ne mogoše ga isceliti (Mt. 17; 16), jer je mislio da su oni još neopitni u umeću Svog učitelja. Došao je učitelj, uzeo učenike i postavio ih kao usred bure. Pristupili su da bi od Njega doznali: Zašto ga mi ne mogosmo izgnati (Mt. 17; 19)? Njihovo iscelenje sprečavali su bogohulni nevernici. Ovaj, govorili su oni, pomoću Veelzevula, kneza demonskog, izgoni demone (Lk. 11; 15). Onom čoveku su pak rekli: Ovi Njegovi učenici nisu još dovoljno obučeni u Njegovoj veštini. Zašto ga inače ne bi iscelili? Zbog toga je i odgovorio: O, rođe pokvareni! Odmah je izabrao i u razne krajeve poslao sedamdeset dva učenika koja su ih čudesno isceljivala, da bi razobličila neistinitost njihovog mnenja.
Dokle ću vas trpeti (kod sv. Jefrema: Dokle ću biti sa vama)? Naime, kada Ga ubiju, videće da Njegovo ime tvori čudesa i znakove. budući da On nije dejstvovao zahvaljujući opitnosti u umeću, onom čoveku je rekao: Verujućem je sve moguće, a učenicima: Zbog neverja vašeg (Mt. 17; 20). Da bi ublažio potištenost Svojih učenika, rekao je: Duše nemi i gluhi, Ja ti zapovedam (Mk. 9; 25) i da bi poučio da je Njemu kao Bogu sve moguće. To se nije dogodilo zato što je bilo lakše ovo izvršiti nego privesti ljude k veri, nego zato što je želeo da unekoliko spreči da se bogohulnici podsmevaju Njegovim učenicima ? . Ni do ovog vremena Njegovi učenici još uvek nisu čvrsto verovali u Njega: Izidi iz njega i više ne ulazi (Mk. 9; 25). Ove reči svedoče o slobodi demona. Pošto je demon želeo da se ponovo vrati u njega, Gospod ga je svezao rekavši: Više ne ulazi.
Gospod je kao upozorenje rekao Simonu: Carevi zemaljski od koga uzimaju porezu? Od svojih sinova ili od tuđih (Mt. 17; 25), jer su se skupljaci didrahmi pojavili s ciljem da nadu izgovor da Ga optuže, pošto nisu od svih ubirali taj porez. međutim, u sebi su razmišljali ovako: možda ćeš reči da učitelj ne daje porez i mi ćemo se na taj način prema Njemu ponašati kao prema buntovniku. Ako pak da (porez), smatraće Ga za tuđina. Naime, iako su Levite smatrali za tuđine, pošto je njihov udeo bio Gospod, bili su kao sinovi i niko ništa od njih nije tražio. Gospod je na ovaj način objasnio Simonu: „Književnici i fariseji su se pojavili da bi u tebi, Simone, našli izgovor da nas iskušavaju.“ Oni ga nisu izjednačavali sa sveštenicima. Gospod im, međutim, nije dao povod kakav su oni tražili da bi Ga optužili i postupio je tako da su i oni, koji su ubirali porez, pokazali da se On razlikuje od svih ostalih ljudi. Uporedo s tim, i Simona je naučio da Leviti ne daju, jer su oslobođeni od tog poreza.
Da ih ne sablaznimo (Mt. 17; 27), da se ne bi razgnevili na fariseje i pogubili ih, kad im ti otkriješ da se oni spremaju da nadu povod za svađu. Na to je dodao: Idi na more i baci udicu (Mt. 17; 27). Ako Me smatraju tuđinom, neka nauče da Ja nisam samo sveštenik nego i car. Dakle, idi i ti i daj porez kao da si jedan od tuđina. Kada je Simon (Petar) na taj način pristao da da porez i pošao na more da tamo baci udicu, i oni su pošli s njim. Kada je izvukao ribu u čijim je ustima bio statir, znak vladavine, ti gordeljivci su bili razobličeni i postiđeni, jer nisu poverovali da je Levit Onaj, o Kojem su riba i more posvedočili da je car i sveštenik. Javljanje tog najvišeg Prvosveštenika priznala je vascela tvorevina i svaka tvar je pohitala da Mu donese danak, svaka na svoj način. Višnji su Mu poslali pozdrav posredstvom Gavrila, a sile nebeske posredstvom zvezde. Neznabošce su predstavili mudraci a proroci, koji su odavno zaćutali, poslali su književnike koji govore: Iz Vitlejema mora poteći (car, upor. Mt. 2; 1-6). Statir koji je bio izliven u grlu ribe i koji je u vodama dobio carev lik, bio je za one što su tražili svađu dokaz da je i more poslušno ovom Tuđinu ? .
Pristupiše Mu fariseji da Ga kušaju i rekoše: Je li dopušteno čoveku otpustiti ženu svoju (Mt. 19; 3)? Odgovorio im je i rekao: „Nije dopušteno.“ Oni su na to dodali: „Mojsej nam je to dopustio. Kaži nam, dakle, zbog čega nije dopušteno?“ Vama je Mojsej, kaže, dopustio po okorelosti srca vašega, a iz početka nije bilo tako (Mt. 19; 8). Iz te jedne zapovesti bilo je jasno da se mora ukinuti ono, što je Mojsej ustanovio zbog okorelosti srca judejskog naroda, i što je taj kamenosrdni narod bio zamenjen narodom koji je prigrlio veru Avraamovu. Ono pak što je ranije rekao: „ne ubij, ne čini preljubu“, itd, čuvalo se i pre Zakona. U Zakonu se sve to propovedalo, a kroz Evanđelje je počelo da se ispunjava. Sve zapovesti Zakona koje su im date iz poznatih razloga i u koje su bili upućeni nisu se prekinule tako da staro pri tom bude razrušeno, nego zbog toga da bi se utvrdilo novo.
Deset drahmi i sto ovaca (Lk. 15; 4, 8). Onaj koji je usled grehova pao u zabludu udaljio se od savršenstva pravde. Upravo je sa onima, koji su živeli pod Zakonom, napravio to poređenje. Ili su se od prirodne pravde udaljili oni, koji su usled grehova pali u zabludu ? , ili je lik Adamov uporedio sa drahmom. Zbog čega na nebu biva veća radost zbog grešnika koji se kaju nego zbog pravednika koji nisu sagrešili? Zato što radost obično dolazi posle žalosti. budući da žalost biva kod onih koji su sagrešili, neka onda bude i radost kada se pokaju. Trebalo je razveseliti se i obradovati, kaže, jer ovaj brat tvoj mrtav beše i ožive, i vrati se u život (Lk. 15; 32). I radost i žalost su, međutim, osećanja duše; kako onda mogu da se žaloste i da se raduju na nebesima? „Žalošću na nebesima“ naziva se upravo to što su grešnici osuđeni zbog grehova, da bismo se i mi zbog toga rastužili. Ako naši gresi žaloste angele, koliko bi tek mi trebalo da se kajemo zbog njih? Takve su po smislu i sledeće reči: Kajem se (kod sv. Jefrema: žalim…) što sam stvorio čoveka (1. Mojs. 6; 7).
Posle ovoga sledi priča o dva sina-brata. I kada mlađi sin potroši imanje svoje… (v. Lk. 15; 13). Pouka, koja se iznosi ovim rečima, govori da zbog onoga, ko se obrati dobrom načinu života, biva radost na nebesima, i sl.
U nastavku se izlaže priča o upravitelju (Lk. 16; 1-9), kojeg su sluge optužile pred gospodarom. Začuđuje što je Gospod pohvalio nepravednu dovitljivost upravitelja-grešnika. On (upravitelj) je u grehovima potrošio prethodne riznice, i nepravedno je i lukavo oprostio dugove, koje je posle umanjio. međutim, on je bio pohvaljen jer je kroz nešto, što nije njemu pripadalo, pribavio i stekao nešto što će biti njegova sopstvenost, a to su prijatelji i hranitelji. Adam je, međutim, kroz svoje stekao nešto što nije bilo njegovo, tj. trnje i žalost. Kupujte, kaže, deco Adamova, za ona prolazna blaga koja vam ne pripadaju, ono što vam pripada i što ne prolazi.
Ako mi zgreši brat moj, koliko puta da mu oprostim? Da li je dovoljno do sedam puta? reče mu Isus: Ne velim ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam (Mt. 18; 21-22). Neka ? se Petar ne prepusti gnevu ni na jedan dan, kako gnev ne bi kroz ono neznatno ovladao na duže vreme. Gnev je štetan i za njegove prijatelje i za neprijatelje. Zlo koje on zapali brzo se rasplamsava, kao da crpe silu iz neke zle riznice, i po svojoj drskosti neustrašivo prestupa granice, kako bi ovladao čitavim danom. Da bi sprečio zlo, Lekar mu je (gnevu) pregradio put i čitav dan prepustio njegovom umirivanju, govoreći: Do sedamdeset puta sedam. Pošto je Petar mislio da postoji određena mera za milosrđe i određen broj za dobra dela, kao i da taj broj ima svoje dane i časove, Gospod ga je razobličio i ispravio tako što je ustanovio broj opraštanja koji daleko prevazilazi broj prestupa. Ko će toliko puta da sagreši u toku jednog dana? Da Petar, razobličen sa te strane, ne bi razobličio Gospoda optužujući Ga da nada u takvo opraštanje biva za nas povod za nove grehe, dodato je da će se dan uskoro završiti i da hita svom kraju. Zalazak sunca označava kraj dana i poništava svako svedočanstvo ? .
Dakle, naša nevidljiva svetlost naučila nas je da se, dok postoji vidljiva svetlost, odvraćamo od gneva, kako ta svetlost na svršetku sveta ne bi svedočila protiv nas i da sunce na ishodu života ne bi ustalo protiv nas. Naša volja se začinje usled svake spoljašnje pobude i najčešće se kreće ka prestupima, radajući i donoseći plod jednak tom semenu koje je primila. Zbog toga apostol kaže: Sunce da ne zađe u gnevu vašem, niti dajte mesta đavolu (Ef. 4; 26-27), čime poučava sledećem: ono što je đavo zasejao u nas mora i da sazri, ali mi ćemo semena iščupati i uništiti dok su još slaba, pre nego što donesu plod. Do čovekoubistva ne dolazi odjednom i prethodi mu zlonamernost, jer neprijatelj ne može da izvrši svoje delo ako nema oružje.
Kako se i u svim drugim potrebama brinuo o Svom stadu, Gospod se brinuo i o onima koji vode otšelnički život. On ih je utešio u tom žalosnom položaju, govoreći: Tamo gde je jedan, tamo sam i Ja, da niko od otšelnika ne bi jadikovao, jer je On naša radost i uvek nam je saprisutan. Gde su dva sabrana u Moje ime, onde sam i Ja među njima (Mt. 18; 20), jer nas osenjuju Njegova blagost i milost. A kada nas je troje, kao da se sjedinjujemo u crkvu, koja je savršeno telo Hristovo i Njegov očigledni lik. Kaže: Angeli njihovi stalno gledaju lice Oca Moga nebeskoga (Mt. 18; 10) tj. njihove molitve.
Dogodilo se da su mu neki prolaznici pripovedali o Galilejcima čiju je krv Pilat pomešao sa njihovim žrtvama (v. Lk. 13; 1-5), tj. na onaj praznik vladavine Irodove, kada je ovaj odsekao glavu Jovana Krstitelja. Kako je Jovan bio ubijen nepravedno i protivno zakonu, Pilat je sakupio vojsku, poslao je i pogubio sve koji su učestvovali na toj gozbi. budući da Irod nije mogao ništa drugo da učini da bi se osvetio za nanesenu sramotu, pogubio je sve starešine Pilatove vojske i bio gnevan na njega sve do dana suda nad Gospodom, koji je i poslužio kao povod za njihovo pomirenje (upor. Lk. 23; 7-12). Pilat pomeša njihovu krv sa žrtvama njihovim (Lk. 13; 1), jer im je rimska vlast zabranjivala da prinose paljenice i žrtve. Pilat je doznao da su prekršili zakon i da su doneli paljenice i žrtve, zbog čega ih je u to vreme pogubio na mestu prestupa, i zbog toga pomešao njihovu krv s njihovim žrtvama. Ili su možda i ovi ? došli da iskušavaju Hrista, kao i oni što su tražili porez. Hteli su da znaju da li će On odobriti krvoproliće do kojeg je došlo zbog prinošenja žrtvi i na taj način se pokazati kao protivnik Zakona i istomišljenik neznabožaca, ili će pak zaštititi žrtve. U tom slučaju bi ga pred Pilatom optužili da se usprotivio zapovesti Rimljana.
Druga priča: Neko imađaše smokvu posađenu u svom vinogradu, i dođe da traži roda na njoj i ne nađe (Lk. 13; 6). Ovaj vinogradar označava Zakon, jer je Hristos imao u vidu Zakon. Evo tri godine kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi (Lk. 13; 7) – ovo govori vezano za tri ropstva u koja su bili odvedeni i kojima su bili kažnjeni izrailjski zarobljenici, ali se nisu popravili. Uzalud, kaže, bih sinove vaše, ne primiše nauke (Jer. 2; 30). Da bi pokazao kako je i dalje ostao velikodušan prema njoj ? , vinogradar je, kad mu je gospodar već rekao da je odseče, odgovorio: Ostavi je još ove godine (Lk. 13; 8). Gospod se saglasio da i dalje ostane velikodušan prema njima, što označava vreme od sedamdeset sedmina. Te tri godine ? završile su se za njih vremenom njihovog povratka iz ropstva. Takva je bila i jedna godina – govori se o vremenu koje je prethodilo javljanju Hristovom, jer je presudom te godine bila rešena njihova sudbina. Od njih je tražen plod vere, ali se kod njih nije našlo ono što im je darovano. U tom slučaju ispunila se izreka proroka: Tražih među njima koji bi opravio ogradu.., ali ne nađoh nikoga (Jez. 22; 30).
Tri godine označavaju vreme tokom kojeg im je pokazao da je On Spasitelj. Njegova namera da iskoreni smokvu predstavlja čin koji je sličan drugom, starijem (činu), kada je Otac rekao Mojseju: Pusti me da ih istrebim i da ime njihovo zatrem pod nebom (5. Mojs. 9; 14); tim rečima mu je dao povod da Ga preklinje. Na sličan način je i na ovom mestu objavio vinogradaru da smokva mora biti istrebljena, da bi zatim vinogradar uzneo svoju molitvu, i milosrdni Bog je pokazao Svoju milost. Ako ni te godine ne donese plod, iskoreniće je vinogradar. On nije posekao smokvu radi osvete (kao što je to učinio Mojsej koji je, nakon što se pomolio i bio uslišan, rekao: Blizu je dan propasti njihove i ide brzo što će ih zadesiti – 5. Mojs. 32; 25). Tako je o smokvi mislio vinogradar, zbog kojeg je gospodar vinograda pristao na odlaganje. Unizivši se pred vinogradarom koji je želeo da Mu ukaže na dobra prirodna svojstva smokve, Gospod je tako postupio u cilju iskušavanja, jer je Gospod još od ranije znao za to. A to, što je došao i nakon tri godine zatražio plod, učinio je zato da bi ispitao znanje vinogradara. Ne govorim da su ti ljudi bili kukolj jer Gospod i njih može da izabere, a ne govorim ni to da su drugi sveto seme, jer Gospod i njih može da uništi. ?
Još neću ići u taj praznik (u srpskom prevodu: na ovaj praznik) (Jn. 7; 8), tj. još neću poći na krst. Nije rekao: „na taj praznik“ nego „u taj praznik“, jer ni braća Njegova ne verovahu u Njega. Govorili su Mu: Niko ne čini ništa tajno (Jn. 7; 5, 4). Pošto su hteli da Ga predaju, sakrio je od njih istinu, govoreći: Neću ići. Da bi učinio očiglednim da su hteli da Ga predaju i pogube, tajno je došao na taj praznik.
Zašto tražite da Me ubijete (Jn. 7; 19)? Pismo koristi tri učenja o našem Gospodu: kao prvo, učenje isključivo o Božanstvu, kao drugo, (učenje) o sjedinjenju Božanstva i čoveštva (čovečije prirode) i kao treće, učenje isključivo o čovečanskoj prirodi Gospodnjoj. U početku beše Reč (Jn. 1; 1) – to je učenje isključivo o Božanstvu. I niko se, kaže, nije popeo na nebo osim Onaj Koji side s neba, Sin čovečiji Koji je na nebu (Jn. 3; 13) – to je učenje o sjedinjenju, dok reči Zašto tražite da Me ubijete, čoveka koji vam govori istinu (Jn. 7; 19), predstavljaju učenje o čovečanskoj prirodi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *